ГАШЕЊЕ СВЕТЛА: НЕМЦИ ЋЕ НАПЛАЋИВАТИ СТРУЈУ У СРБИЈИ, А ЛИЧНА ОБЕЋАЊА ММФ-у ВАЖНИЈА ОД ДРЖАВНИХ ИНТЕРЕСА!!?

 

Међународни монетарни фонд тражио је од председника Владе Србије Александра Вучића да прода државну фирму ЕПС снабдевање, која је део Електро привреде Србије. Према тој идеји, ЕПС снабдевање треба да купе Немци, који би онда имали моћ да грађанима Србије угасе светло, тврди професор Јован Мандић у разговору са нашом редакцијом!

 

                       Мерсиха Хаџић

 

ЕПС се не сме продавати, а изјаве председника Владе Александра Вучића да верује више ММФ-у него домаћим стручњацима су катастрофа, тврди у разговору Магазин Таблоида председник Удружења за алтернативне изворе и професор енергетике, Јован Мандић, који је и угледан инжењер електротехнике.

Мандић је био и шеф одсека за специјална мерења у ЕПС-у, а данас тврди да та компаније не треба, не мора и не сме да се приватизује, али и да не постоје ни разлози за повећање цене струје…

-Сви знамо шта је ММФ радио по свету. Зато их и не треба слушати. Они чак не дају ни паре, већ дају гаранције, а заузврат траже од Србије да прода ЕПС-снабдевање, који је одвојен од остатка ЕПС.

Тренутно је велики притисак на инжењере и њихове породице који раде у ЕПС, да се изјасне да су за продају и да се тако створи и подршка јавности за продају најпрофитабилнијих делова ЕПС – прича Мандић.

Професор Мандић каже да су аргументи за ове тврдње следећи: Ако су губици данашњег ЕПС-а, преко пет милијарди киловат часова, односно више од 16 одсто укупне производње, а били су деведесетих година девет одсто, онда треба утврдити где је две милијарде киловат часова, које су произведене, а нису технички губици, и нису наплаћене.

Да ли то зна грађанин? Да ли јавност зна да те две милијарде киловат часова вреде више од 100 милиона евра годишње? Ето то када се наплати, ето нама 100 милиона евра и не требају нам ММФ-ове гаранције и условљавања.

Сви добро знамо колико треба чучати код ММФ-а за десет милиона евра. Све је то доказ да Србија заправо има невероватну резерву и да ту можемо да оправдамо опстанак ЕПС-а. Према мојим сазнањима ММФ од нас тражи, да се ЕПС распарча, и да лепи парчићи дођу неком од њих, а то се управо десило са македонском електро – привредом. У тој земљи Аустријанци су купили наплату струје, односно право да то раде.

-Шта сада да каже Македонија, када им ови свака три месеца повећавају цену струје? – пита се Мандић.

Македонска Влада је сада већ у више наврата и званично морала народу да каже отприлике: "Ми немамо ништа с тим. идите код њих па кукајте."

Мандић има сазнање да је нама Србима додељена Немачка, да они преузму наплату струје код нас и оптужује да је срећа што је већина наших људи у ЕПС, патриотски орјентисана. То су, како каже, инжењери који још увек успевају да одоле захтевима енергетске мафије.Они се супротстављају продаји на све начине, каже наш саговорник и додаје да је у плану да нас натерају да продамо и хидро електране и мини хидро електране, јер је то чиста енергија.

То је струја коју Европска унија субвенционише, а нама би у случају да тај план заживи оставили одржавање мрежа и термоелектране, као прљави извори енергије. То је тип електрана које се више нигде не граде по Европи, због велике емисије угљен диоксида постоји велики притисак да такве електране буду затворене.

Из истих разлога односно еколошких такси које морају да плате киловат час који они продају је вишеструко скупљи. Осим термо електрана оставили би нам у власништву и преносну мрежу  (Посао који данас обавља Електромрежа Србије, предузеће које је упропастио Никола Петровић, о чему можете прочитати у претходном броју Магазина Таблоида, прим аутора).

Остатак распарчаног електро енергетског система би расподелили на основу одлука које би биле донете на највишем нивоу, објашњава Мандић детаље подлога плана енергетске мафије. (Расподела би се вршила по принципу део страни инвеститори, део домаћи тајкуни, прим аутора)

Мандић тврди ида у овом моменту Србија има невероватан потенцијал и да је срећна околност што су професори Машинског факултета у Београду, који су били утицајни у време комунизма, имали лоби који је форсирао термо електране.

Захваљујући њима сада је однос термо извора у односу на хидро изворе, је 70 у односу на 30 одсто. Дакле 30 одсто струје је из хидро извора у овом моменту, а то је практично испод 50 одсто искоришћеног хидро потенцијала Србије.

– Наше реке, а то су: Дрина, Морава, Ибар и друге су брзог тока, а док ово причам наглашавам да не говорим о мини хидро електранама, и да ћу се у овом разговору тек дотаћи тога, тврдим да Србија има још 51 одсто струје у хидро потенцијалу.

Срећом, ранијих деценија тај лоби је гурао термо електране, сада држава нема шта да размишља, потребно је да се једноставно узме кредит, нипошто да се дају концесије и да се граде хидро електране. Хидро електрана сама себе исплати за неколико година. Свеједно која, на Дрини, на Морави, на Ибру, Власини, свеједно…

Свака ће себе врло брзо исплатити. Било која хидро електрана, оно што је Ђердап један и два, оно што је Дрина, Зворник, Бајина Башта…Са новим електранама и реверзибилном електраном Бајина Башта, ми буквално имамо покривен цео систем и можемо да се од увознка претворимо у извозника струје.

У питању је посао који не треба дати ни странцима ни приватницима, то треба да буде државни посао – појашњава професор Мандић, уз напомену да ми немамо право да размишљамо на други начин, али и да политичари то не разумеју.

Он истиче да нама не треба да правимо реверзибилни Ђердап, од 4 мегавата инсталисане санге, да тамо потопимо десет села, јер ми немамо потребе за тим, наш енергетски систем Србије може да буде самодовољан и без тога.

Из Европе заговарају да код нас прође тај пројекат, јер је то најјефтиније за њих. Потопе нашу земљу и наша села, и после када Европи затреба тај извор воде и струје, онда ће опет они да вуку корист од тога. И да то ако могу приватизују…

На питање зашто је потопљена Ваљевска Грачаница Мандић каже:

–Са енергетске тачке гледишта могу да кажем да је то потапање оправдано, са друге стране као велики верник и Хиландарац, могу да кажем да су могли да смање ниво бране у име те богомоље, али треба и народ да зна да је врх православне цркве благословио то потапање.

Значи понудили су народу да направе нову богомољу, народ то није прихватио и то је потпуно разумљиво, ја их разумем ту се венчавали, окретали славски колач, сахрањивали своје мртве…Енергетика је ту може се рећи превладала веру, мада званично та вода није за енергетику, она је за пиће, за велике градове попут Ваљева, али пропусне стазе могу бити покривене са алтернаторима- тврди инжењер Мандић.

На питање да ли би та вода могла да се користи за производњу струје, али се не користи, инжењер Мандић каже: “моја су размишљања да би то требало искористити“.

Сва наша језерца која су формирана за пијаћу воду, а има их код Крушевца, Алексинца, у пропустним уставама, треба да се поставе алтернатори и ту се може добити врло озбиљна снага. То се не ради јер је циљ ММФ-а да се дигне цена електричне енергије, да цену подигне наша власт, да се они не би бламирали са тим. Тек када се досегне цена неког нивоа где је то исплативо они ће присилити власт, а ја се надам да се странцима прода наплата.

Мандић даље наводи да цена киловат часа, није нижа него у региону, како то власт тврди: "…Није тачно. Не треба бити професор енергетике па да можете да израчунате она није 1,2 евро цента.

ЕПС је по налогу политичара увео тарифе и не да одвајање бројила, па породице које су се прошириле у међувремену, прошириле су и кућу не могу да добију сопствено бројило, него им се на том једном бројилу нагурава црвена тарифа због чега 50 одсто грађана улази у црвену зону. Па је цена киловат часа за њих дупло већа од цене у региону. Па је и прича Владе Србије о јефтиној енергији заправо лаж. Сада се куће праве без оџака.“

Грађани су усмерени на струју, не нуди се алтернатива, нема гаса. Предност провинције је што могу да ложе на дрва. Цена киловат часа није мала, а ММФ тражи да се цена дигне и да се потом уведе сувласник у ЕПС-у са пакетом од 20; 23; 24; или чак и до 30 одсто сувласништва. Да се дигне цена киловат часа па ће онда они да дођу, тврди Мандић, и каже да ће се у једном тренутку појавити купац за кога је то све унапред договорено…".

Инжењер Мандић се нада да ће се у међувремену нешто десити да се то не реализује, па помиње следеће чињенице: "…Термо киловат час је много скупљи од хидро киловат часа ако се испоштују све еколошке норме, као на пример да се морају уградити филтери који смањују емисију ЦО2 на ниво који је законом Европске уније прихватљив.

По грубим проценама потребно је сада инвестирати 2,5 милијарди евра, да би постојеће електране могле да раде у складу са европским прописима. О термо електранама не треба размишљати ни из разлога што је нама Косовски лигнит отет, тамо је 80 одсто залиха српског лигнита, залихе су једнаке српским потребама за наредних тринаест векова.

Тај лигнит је могао да траје с обзиром на количину, и потрошњу коју имамо 1.300 година. Сада овог Колубарског лигнита има за још 45-50 година. Отвара се питање шта ћемо када га више не буде било? Осим тога сада као сиромашна земља имамо велику квоту ЦО2 коју можемо да испуштамо, али до када ће то да траје?“

Ми имамао алтернативу, то је хидро потенцијал, али немам ништа ни против нуклеарке. Она загађује мање, или једнако као ветрогенератор. Она је опасна када се испусти контрола, иначе са аспекта загађења то је чиста енергија. Ми са друге стране немамо опрему за нуклеараку, и све би морали да купимо у иностранству.

Ми на ЕТФ-у имамо одсек нуклеарне физике, ти људи који су тај смер завршили они су сада први по свету у тој области. Једна од бивших студенткиња је Јасмина Вујић сада професор не Универзитету Беркли, активна је у Дверима.

– Задњи пут када сам са њом причао рекао сам јој да нам наредних 100 година не треба нуклеарка, међутим сада с обзиром на огромну снагу која се може направити са нуклеарком, и с обзиром на кризу са лигнитом која нам следи, ја заправо немам ништа против да се то покрене.

Украјина је из нуклеарки добијала киловат час по цени од једног евро цента, Мађари су од њих струју куповали за 2,4 евро цента киловат час, а Вуку Хамовићу и Војину Лазаревићу су је препродавали по цени од три евро цента, да би они потом нама струју продавао по цени од пет евра за киловат час.

Они се ту појављују као накупци, што је бесмислица јер ЕПС има своју службу набавки. Продавали су тако Србији по три евро цента, три и по, а онда и по пет док председник Владе Зоран Ђинђић је реаговао и рекао им да је то велики безобразлук.“ – мишљење је професора Мандића.

Дакле, из нуклеарки се може добити велика снага у производњи електричне енергије, али ја опет каже да мислим да треба прво искористити хидро потенцијале. Србија је имала регистрованих 10.000 воденица, на сваком месту где је воденица то је потенцијал да се направи мини хидро електрана. Зашто не би смо имали барем 1.000 мини хидро електрана. Потенцијал који ту лежи је око 200 мегавата, некима се то чини мало, али је заправо у питању огромна снага.

Један воденични точак има еквивалент пет киловата, ако уклоните тај точак и ставите турбину она онда може цело село од 30 до 40 домаћинстава да покрије. Чим се једно село на тај начин снабде електричном енергијом, онда не морамо да до њих вучемо далеководе.

Треба направити у локалу таквих четири до пет малих хидро електрана и оне у потпуности покрију ту област, уштеди се на развлачењу високог напона. Треба имати у виду да у случају рата тако имамо независно напајање и да би много значиле енергетском систему у локалу.

Осим тога, мале бране које се праве за те мини хидро електране, помажу у реглисању бујица, оне се амортизују тим бранама у случају великих киша и не дозвољава да се около зграде руше и потапају, а то је управо проблем који је распрострањен широм Србије.

Дакле, имали бисмо струју у локалу, ако далеководи који воде до забачених села пукну, имамо независни извор напајања који наставља да снабдева домаћинства. Имали бисмо и хидро регулацију, а свако то језерце које се направи браном за мини хидро електрану се може претворити у базен за узгој пастрмке, као што је то урађено у мом крају код Бајине Баште код манастира Рача. У питању је троструки бенефит.

"Када смо ми из Удружења за алтернативне изворе претходној власти представили те бенефите, они су проценили да је то посао уноснији од хероина и избацили су нас из свих прича које су са тиме повезане.

Када се променила власт, када су дошли напредњаци ништа се по том питању није променило. Сада је то све предато неколицини људи, из СНС-а и СПС-а који воде тај сектор у Министарству енергетике. Ипак било ко то да води па чак и ова власт, треба да под хитно почне да реализује те програме, јер је то једноставно добро за нашу земљу и наш народ… Од 900 снимљених места у Србији, 210 локација расподељено је члановима СНС-а, који су одмах узели свако себи по двадесет до тридесет локација" – наводи инжењер Мандић

Он додаје да није уреду што је то тако распоређено, али сматра да нека бар искористе све локације и нека направе те мини хидро електране. За сада они упркос профиту и бенефитима које то доноси, они који су добили дозволе нису до краја искористили. То је благодат Србије која има толико река.

Европска унија је у почетку то подстицала, и сада они субвенционишу сваки произведени киловат час из таквих електрана. Тајкуни који су у међувремену сазнали какав то профит може да донесе су похитали да и они све монополизују, али ни они нису до краја искористили тај потенцијал.

За време док је још владала Демократска странка, Удружење за алтернативне изворе је водило преговоре са Европском унијом да им они дају новац да се те електране изграде. Демократе се то стопирале, а у Удружењу су се понадали да ће се ствар променити када се промени власт. Ништа се није променило.

На свега неколико река су те мини хидро-електране изграђене. Потенцијал који Србија има у производњи струје у мини хидро електранама, био енергији-био-гасу ветропарковима, геотермалним изворима, могућности производње електричне енергије од сунца је довољана да Србија буде апсолутно енергетски независна.

Све заједно ту лежи снаге од 6.900 мегавата. То је 80 одсто тренутно инсталисане снаге. Сада је у Србији због гашења индустрије производња једнака потрошњи. Због свега наведног никако не треба продавати енергетске потенцијале земље…".

Инжењер Мандић овом приликом подсећа свог пријатеља Бориса Тадића, да му је послао три писма, ни на једно му није одговорио: "…Када смо се једном срели случајно, он ми каже баци руку, а ја му поручим немој да бацам руку бојим се промашићу“.

Критикује Мандић и претходну власт па наводи да се Тадић правдао да писма није добио: "Не верујем, му, али ми је јасно и да је у тој области тешко да се нешто уради, јер је цела област енергетике у рукама мафије".

Мандић сматра да је мафија која је радила још за време Милошевића, односно Вук Хамовић и Војин Лазаревић, и данас најјача у том сектору. Он тврди да су и жути, како их народ зове, наставили злочин у области енергетике, после Милошевића, те да су толико су зла нанели овој држави да штета не би била да им се странка угаси:

"…Ја бих када би то било могуће гласао да се угаси Демократска странка. Ми смо имали такву подршку народа, да смо могли заиста све да урадимо, а све се завршило тужно. Сви смо ми чекали пети октобар, у нади да направимо рез у енергетици, да реорганизујемо систем и да почнемо да извозимо струју, али ето то се није десило.

Срамота је што смо целу причу продали мафији. Ми демократе смо железару продали Ју Ес Стилу, а они су тамо топили наше оружје!

Струју смо им продавали по цени од 2,1 евро цент, а у исто време ЕПС је струју Зорки Шабац продавао по цени од 3,9 евро цента! Железара Смедерево је гутала струју више него што је троше заједно РТБ Бор, Зорка Шабац, Београдски Водовод, струја им је давана по смешној цени…".

Инжењер Мандић такође наглашава да је и то само један од примера како је политика у Србији правила злочин против сопствене енергетике и привреде од времена Милошевића до данас, и апелује на народ да не поверује политичарима ако наредних месеци у јавност изађу са причом да ЕПС треба приватизовати.

Мандић се осврће и на завршницу комадања ЕПС-а и опомиње: "… ЕПС једноставно не смемо продавати и надам се да се то неће догодити. Немојте бити огорчени на људе који тамо раде, када буду пласирали приче о великим платама монтера, механичара и инжењера у ЕПС.

Ти момци раде са опасном робом, раде са струјом која може да убије. Они морају да раде са чистом главом и пуном концентрацијом да би се та роба испоручила грађанима. Чак је и прича о томе да је бивши директор ЕПС Александар Обрадовић смењен јер је купио нови службени ауто и што је имао велику плату.

Лично познајем човека, он је угледан инжењер, а када је схватио шта мора да уради, а захтеви са којима су га суочили били су истоветни са примером у коме од лекара тражите да одсече пацијенту ногу јер је повређен прст, он се успротивио захтевима Александра Вучића и Николе Петровића.

Он се успротивио распарчавању и приватизацији ЕПС на такав начин и зато је смењен. Прича о смени Обрадовића због куповине новог аутомобила је пуштена како би се прикрили стварни разлози његове смене, а то су глупости невиђене. Иначе велики системи попут ЕПС су и у Француској и Британији остали у државним рукама, чак и када је направљена либерализација на тржишту струје" – тврди професор Мандић.

Кад је у питању политика евентуалног будућег власника ЕПС-а, инжењер Мандић слути најцрњи сценарио: "…Можемо претпоставити шта ће се у Србији дешавати са сиромашним грађанима, ако продамо цело тржиште струје, па људима ће гасити струју и остављати их да седе у мраку! Актуелна власт жели да наплату струје продају Немцима. Сценарио који ће нас задесити у том случају је да је право Немаца да нам на сваких три месеца подигну цене струје."

ЕПС је имао ипак велико милосрђе и дозвољавао је људима да дугове плате на рате, без да их гасе са система. Цена киловат часа не треба да се мења она је ужасно велика, већа је него у окружењу, зелена зона, плава и црвена служе да се израчуна просечна цена од 1,2 евро цента, док су грађани приморани да највише струје потроше у црвеној која је у односу на неке земље из окружења дупло већа.

Ко год је приморан да се греје на струју зна о чему је реч. ЕПС је најнижу тарифу у једном тренутку скоро потпуно укинуо, а да је то заправо била превара грађана. Оставили су је само недељом. У међувремену је та тарифа поново скраћена.

Ту треба имати у виду да та тарифа није милосрђе ЕПС-а, већ да је то период када индустрија не ради и када потрошње струје нема, а како се струја не може складиштити, ЕПС заправо треба да буде срећан да је грађани користе у то време, јер у супротном она пропада.

ЕПС заправо има штету ако се та струја не троши, хидро електрана или термо електрана не могу се гасити ноћу, када је потрошња мала, њихово покретање сутрадан би било скупље него да наставе да раде целу ноћ. Свако ко ту струју купи он заправо ЕПС-у чини велику услугу…".

 

     А 1. Костић спречио хапшење Лазаревића и Хамовића

Бивши председник Владе Србије и Демократске странке Зоран Ђинђић спречио је хапшење Вука Хамовића и Војина Лазаревића, тако што је у странци за питања енергетике задужио тајкуна Миодрага Костића, сазнаје Таблоид из разговора са бившим истакнутим функционером ове странке инжењером и професором Јованом Мандићем. Мандић сумња и да је Ђинђић ову услугу добро наплатио.

Мандић је био члан Демократске странке од самог оснивања са почетка деведесетих година, био је врло близак пријатељ са убијеним премијером Зораном Ђинђићем, али и са бившим председником Србије Борисом Тадићем. Широј јавности је познат као онај "Јоца Мандић", кога је у лето 1992 године после протеста студената и Депоса против Слободана Милошевића киднаповала и мучила државна безбедност ДБ, са намером да га убије.

Мандићева кривица је била у томе што је на завршном митингу опозиције на знак водитеља са позорнице, неколико минута пред поноћ, у центру Београда угасио уличну расвету, (вероватно и сву осталу струју у центру града) док су истовремено грађани на протесту држали десетине хиљада упаљених свећа.

Снимак Београда обасјаног светлошћу свећа пренели су ЦНН, ББЦ и други значајни светски медији. Ипак радници ДБ Мандића нису убили, јер су они који су требали да изврше наређење препознали инжењера који је омогућио снабдевање струјом Книна и других градова Републике Српске Крајине, након што их је почетком деведесетих Туђман исекао са енергетског система Хрватске.

Наредних година Зоран Ђинђић га је задужио да разоткрије све енергетске малверзације режима Слободана Милошевића и припреми доказе за хапшење одговорних.

Све до пред 5. октобра Мандић је главни Ђинђићев човек за енергетику, и помно прати све ове малверзације, а онда га Ђинђић смењује са свих функција. Ироније ради 2002. године на десетогодишњицу његовог киднаповања, Ђинђић и страначке колеге одлучили су да Мандића смене са свих функција у странци.

Мандић каже и да је демократама сад тешко да критикују актуелну власт с обзиром шта је претходна "власт све радила."

– Не постоји ништа вредно што није продато, ја сам као председник Одбора за електропривреду Демократске странке окупио много угледних професора и мојих колега из ЕПС-а, а онда сам шестог октобра сазнао да покојни Зоран више не жели да ме прими, јер је, испоставило се, енергетику обећао другима – каже Мандић који је после тога од Горана Весића и Горице Мојовић сазнао да је смењен. Он истиче и да је тада тражио телефон од новог човека који је задужен за ту област и да је тада добио информацију да је у питању Миодраг Костић.

– Рекли су ми да је то Коле из Новог Сада. Ја га позовем и дође ми Костић, господин кога сада зову Шећерко код мене кући на Гардош и кажем му: "Коле имамо папире да хапсимо Хамовића и Лазаревића." Он мени каже: "Не, не, не, мени Зоран дугује паре велике. Ја управљам енергетиком, а теби свака част. Попио је сок и отишао у Нови Сад – присећа се Мандић.

 

©Гето Србија

материјал: лист против мафије

VAZAL NATO PAKTA: IZOBLIČAVANJE, ODUMIRANJE I DEFORMACIJE VOJSKE SRBIJE!!!

 

Početkom novembra meseca Vojsku Rusije i NATO alijansu delilo je svega nekoliko stotina kilometara, pisao je početkom novembra londonski "Independent", opisujući suludu odluku državnog vrha Srbije da istovremeno pošalje svoju vojsku i na vežbe sa ruskom armijom i sa NATO paktom.

Naime, ruske desantne jedinice sa beloruskim jedinicama, učestvovale su na vojnoj vežbi "Slovensko bratstvo 2016" . Istovremeno, u Crnoj Gori su trajali terenski manevri vojske SAD i desetak NATO zemalja.

Ali, Vojska Srbije, vođena šizoidnim idejama suludog vlastodršca, učestvovala je u vežbama na obe strane! Vučićevo ludilo dovelo je do toga, da je danas u realnosti sasvim moguće da srpski vojnici ratuju na dve suprotne strane, jedni protiv drugih! A, kakva je stvarno odbrambena moć Srbije i na kako niske grane je nekada časni vojni poziv u Srbiji spao, govori surova realnost na terenu…

Ipak, i takvu Vojsku Srbije, Zapad hoće da vidi kao svoju malu, marionetsku služinčad, dok Rusija pokušava da od nje stvori respektabilni vojni faktor u regionu i šire.

 

                   major Goran Mitrović

 

Predstavljajući godišnji plan upotrebe snaga Srbije u multinacionalnim operacijama u Skupštini Srbije (2. novembra ove godine), ministar odbrane Zoran Đorđević se, kao i svaki Vučiću odan čovek, poslužio "pohvalom ludosti", rekavši da su planovi "u skladu sa raspoloživim kapacitetima i materijalno-finansijskim sredstvima", te da je planirano da se u 2016. godini nastavi angažovanje pripadnika VS u sedam mirovnih operacija širom sveta.

Đorđević je ovo rekao na dan kad je vojna vežba Srbije sa Rusijom i Belorusijom počinjala, kako bi se uputila poruka Zapadu: vežbamo sa Rusima, ali vama služimo, sa vama u vojne misije idemo!

A, kako i ne bi, kad je sve jasno zapisano u sporazumu koji je jo 2014. godine potpisala Vlada Srbije sa NATO paktom o logističkoj podršci. Tačnije rečeno, bio je to "Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir" ili, Sporazum SOFA , potpisan, dakle, u januaru 2014. godine, a ratifikovan u julu 2015. godine.

Bilo je to na vrhuncu prve vlade Aleksandra Vučića. Srbija je na taj način stavljena u vazalni položaj prema NATO paktu, tako da je danas nemoguće govoriti o vojnoj neutralnosti države, jer sve što je tada potpisano, lišava suvereniteta i ne dozvoljava državi da dalje sama definiše doktrine i pravce spoljnopolitičkog razvoja (naravno, može na papiru i rečima ali ne i u praksi – alijansa neće dozvoliti). Tako je Vučićeva vlada omogućila NATO paktu, ono što nije nijedna pre nje: da ova zločinačka alijansa može da koristi bilo koji objekat i infrastrukturu zemlje po sopstvenom nahođenju, i da se slobodno kreće uz puni imunitet svog personala!

Umesto kancelarije za vezu, NATO danas može slobodno po Srbiji da formira svoje ratne štabove (što i čini!). Nastavlja se i prelazak na standarde severoatlanske alijanse, usklađivanje vojnih doktrina, pristupa, koordinacija borbenih dejstava, saradnja jedinica...) i učešće Srbije u multinacionalnim operacijama.

Pravila iz sporazuma nalažu da Vojska Srbije mora svaku informaciju da razmenjuje sa NATO paktom. Uzgred, to je toliko visok stepen "saradnje", da samo članstvo u alijansi i nije neophodno–već sada, formalni ulazak Srbije u NATO pakt ima više psihološki nego praktični značaj!

Pre dve godine, kad je organizovana zajednička vojna vežba Vojske Srbije sa ruskim jedinicama za borbu protiv terorizma pod nazivom "Srem 2014" (održana 14. novembra 2014), podanici NATO pakta iz regiona su odmah dignuti u stanje najveće pripravnosti.

Zbog vežbe pripadnika ruskih oružanih snaga u Sremu, generali NATO pakta su hitno zahtevali da se, kao odgovor na to, odmah održi i jedna "regionalna vežba", u saradnji sa njenim članicama, pa je tako 28. novembra 2014. godine, u vojnoj bazi "Jug", kraj Bujanovca, održana vojna vežba Vojske Srbije sa pripadnici vojske SAD, i vojnih jedinica četiri države regiona (Bugarske, Makedonije, Rumunije i Hrvatske), pod nazivom "Platinasti vuk 15" .

Bio je to prelomni trenutak u "privođenju Srbije atlanskom savezu". Još u toku priprema te vežbe, bivši ministar odbrane Gašić i ministar spoljnih poslova Dačić, našli su se u sedištu NATO pakta i potpisali sporazum SOFA.

Sve nakon toga je bilo lažno koketiranje sa ruskim vojskom i državama koje su u vojnom savezu sa Rusijom. Glavnina odbrambene strategije preorjentisana je ka Zapadu. U skladu sa tim, Ministarstvo odbrane je planiralo da i u ovoj godini nastavi angažovanje u sedam misija: u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Kipru, Libanu, na Bliskom istoku i Centralnoafričkoj Republici i u četiri multinacionalne operacije Evropske unije.

Šta će srpski vojnik u ovim nesrećnim zemljama, kad nesreće u svojoj kući ima na pretek? I kome uopšte služi Vojska Srbije danas, za koga ratuje, protiv koga, u ime čijih interesa?

Skoro u isto vreme kad je i potpisan veleizdajnički sporazum (SOFA), tačnije, 10. oktobra 2014. godine, Skupština Srbije je izglasala dopune Krivičnog zakona, koje uvode stroge zatvorske kazne za učešće na stranim ratištima. Naime, državljani Srbije koji učestvuju u ratovima i oružanim sukobima u drugim državama ili organizuju i vrbuju građane Srbije za učešće na stranim ratištima, suočeni su sa kaznom zatvora od šest meseci do 10 godina.

Ubrzo se ispostavilo da se ovaj zakon primenjuje selektivno. Naime, kad je otvoreno ratište u Ukrajini (Donbas), Srbi koji su se tamo uputili stavljeni su na poternice. Takav princip nije primenjen kad je došlo do odlaska mladih Bošnjaka iz Srbije u redove takozvane Islamske države. A, ovde treba podsetiti da su pojedine bošnjačke stranke u Skupštini Srbije bile jedine uzdržane kod usvajanja već pomenutog zakona o gonjenju onih koji učestvuju na stranim ratištima.

 

       Kako preživljava Vojska Srbije?

 

Najveći deo novca iz budžeta Republike Srbije namenjenog za vojsku, i dalje ide za plate i naknade zaposlenima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Reč je o sumi od oko 280 miliona evra, što je 60 odsto vojnog budžeta (dakle, plate, socijalni doprinosi, naknade, troškovi…).

Vojska je pretrpela više nakaradnih reorganizacija, koje su se u suštini pretvorile u smanjenje brojnog stanja zaposlenih. Takva „nova" reorganizacija Vojske Srbije, koja se najavljuje u okviru reforme državne uprave konačno bi dotukla Vojsku, kao nacionalnu instituciju.

Sve se radi pod okriljem Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)  i predstavlja u suštini zločin jer narod ostavlja nezaštićenim a državu nebranjenom. U tom procesu slamanja borbene gotovosti i borbenih mogućnosti Vojske Srbije, sa kriminalnim političkim vođama na čelu, učestvovali su i karijeristi generali, kojima je ostanak neki mesec ili godinu u službi bitniji od istine i profesionalnog zalaganja da se prestane sa daljim razbijanjem Vojske Srbije.

Parade i po koja vežba i proslave u narodu stvaraju lažnu sliku da je Vojska Srbije jaka i da ima adekvatnu brigu države. Na žalost istina je sasvim drukčija, Vojska Srbije ubrzano odumire, nema adekvatnu brigu i pomoć države, a mogućnost novih ratova za očuvanje preostale državne teritorije Srbije, uopšte nije isključena.

Pod povoljnim uslovima Rusija duže vreme Srbiji nudi opremanje Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, ali je očigledno da Vučićeva vlast ne sme ni da pomisli na to. Pred javnošću se Vođa pravda nedostatkom finansijskih sredstava. Od koga ne sme vlast pre a i sada da oprema svoju Vojsku? Naravno, od SAD, MMF-a, NATO, EU, dakle od svih onih centara moći koje su ga dovele na vlast kako bi obavio priznavanje lažne države na Kosovu.

Dok traje proces stalne deformacije Vojske Srbije, na sceni su i nedosledne i nekompetentne organizacione promene, koje sprovode političke garniture koje se menjaju u Ministarstvu odbrane, uz poltronsko ponašanje dela generalskog kora koji je opterećen ličnom karijerom, nesposobnošću i željom da što duže ostane u profesionalnoj službi.

Sve to izobličava ukupnu strukturu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, jer su mnoge odluke o organizacijskim promenama donošene snagom formalnih političkih i vojnih autoriteta, bez zadovoljavajućeg uticaja vojne struke. Ovome treba dodati i činjenicu da je standard pripadnika Vojske Srbije na vrlo niskom nivou, da su vojnici demoralisani i nemotivisani za izvršavanje svakodnevnih zadataka zbog mizernih primanja, lošeg materijalnog položaja i teških uslova u kojima vrše službu vojsku svakodnevno napušta veliki broj vojnika i starešina.

Standard pripadnika Vojske Srbije značajno je počeo da se urušava od 2012. godine, a posebno tokom 2014. 2015. i 2016. godine, na šta su posebno uticale odluke i mere koje se odnose na smanjenje plata, naknada i dnevnica koje po osnovu službe u vojsci treba da ostvaruju profesionalni pripadnici Vojske Srbije.

Pripadnici Vojske Srbije od početka 2014. godine do danas primaju umanjene plate po osnovu Zakona o umanjenju neto prihoda lica zaposlenih u javnom sektoru, a od prvog novembra 2014. godine po Zakonu o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava kojim je za 10% umanjena plata svim zaposlenima u državnim organima.

Najugroženije kategorije zaposlenih u Vojsci Srbije su profesionalni vojnici, civilna lica na službi u Vojsci Srbije i podoficiri. Danas više do 81% pripadnika Vojske Srbije ima zaradu manju od prosečne u R. Srbiji: 100% profesionalnih vojnika čija prosečna neto mesečna zarada iznosi oko 31.000 dinara (250 evra), 70% civilnih lica (vojni službenici i nameštenici) ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 22.000 dinara (180 evra) 82% podoficira ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 41.000 dinara (335 evra).

Mere kojima su profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije značajno umanjene zarade, dodatno su urušile već prilično urušen standard pripadnika Vojske Srbije što je izazvalo još veće nezadovoljstvo i odliv kadra…Više od 50 odsto pripadnika Vojske Srbije nezadovoljnih platom, što je dvostruko više u odnosu na anketirane prethodnih godina, takođe veliki problem pravi drastična razlika u platama podocifira i oficira (oficiri imaju dvostruko veće plate od podoficira, čak i onih koji imaju preko 20 godina efektivne službe u vojsci).

Prisutna je i psihička opterećenost zbog mera “štednje“, gde je značajan broj pripadnika VS, njih više od 30% u ozbiljnoj meri opterećen teškom materijalnom situacijom što značajno utiče na kvalitet njihovog rada i zalaganja na radnom mestu, a naročito na njihovo psihofizičko stanje i motivisanost za izvršavanje svakodnevnih zadataka (prevelika zaduženost kod banaka, nezaposlenost u porodici, nerešeno stambeno pitanje…).

Na lični zahtev tokom 2015. godine, Vojsku Srbije napustili su najviše profesionalni vojnici. Od ukupnog broja vojnika koji su napustili VS tokom 2015. godine njih 72% otišli su na svoj zahtev. U prva dva meseca 2016. godine, Vojsku Srbije napustilo je preko 150 vojnika. Pored vojnika VS sve više napuštaju oficiri i podoficiri sa najvišim kvalifikacijama kao i civilna lica.

Zbog nedovoljne popunjenosti jedinica Vojske Srbije potrebnim i stručnim kadrom prisutna je dodatna opterećenost pripadnika koji pored svojih dužnosti obavljaju i dužnosti radnih mesta koja nisu popunjena, odziv na konkurse za popunu radnih mesta veoma je loš, naročito u Vojvodini i Beogradu, a od nedovoljnog broja kandidata svega 30% zadovoljava uslove konkursa. Zbog loše popune jedinica iznurenost zaposlenih u Vojsci Srbije prekovremenim radom i radom na terenu je sve prisutnija.

Pad morala kod pripadnika Vojske Srbije izazvale su novonametnute obaveze nastale pravilnicima, uredbama i rešenjem ministra odbrane donetim tokom prethodne godine iza leđa predstavnika zaposlenih i na nezakonit način.

Rešenje ministra odbrane o utvrđivanju iznosa dnevnice za službeno putovanje, naknade za službu na posebnim vojnim objektima, dnevnih naknada za izvršavanje posebnih zadataka i aktivnosti i vrednosti boda za obračunavanje naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, naknade dela troškova za zakup stana i naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja broj 7415-19 od 12.11.2015. godine.

Ovim rešenjem su službene dnevnice sa 2.167 dinara umanjene na 150 dinara, dnevna naknada za rad na terenu i dnevna naknada troškova za službu na posebnim vojnim objektima sa 1.083 dinara smanjena je na 800 dinara, a dnevna naknada za angažovanje u Kopnenoj Zoni Bezbednosti u kojoj pripadnici Vojske Srbije svakodnevno izvršavaju zadatke i gde im je često i život ugrožen, dok su za to vreme po 45 dana i više odvojeni od porodica, smanjena je sa 2.200 dinara na 1.500.

Vladi Srbije kao drugostepenom organu izjavljena je i žalba od strane ugroženih u vojsci, ali, na ovo rešenje ministra odbrane, ni do danas nije odgovoreno. Ono nije postalo konačno i izvršno, ono se bez ikakvog ograničenja i danas primenjuje u Vojsci Srbije na štetu njenih pripadnika.

Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova) vršio je „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja „nove komandne odgovornosti" i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija „pacifikovana" te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vojsku, pri kraju.

 

       Nebranjena zemlja

 

Vojska Srbije, čiji su glavni kadrovi školovani po NATO centrima i koja nema obavezni vojni rok, je oružana sila koja broji manje od 29 hiljada ljudi u miru, od čega je svega nešto oko 14 hiljada skoncentrisano u vidu Kopnena vojska, a u vidu Ratno vazduhoplovstvo simboličnih 5 hiljada ljudi.

Od važnijih borbenih sastava Vojska Srbije raspolaže gardom, zatim, četiri kopnene (mešovite) brigade, jednom mešovitom artiljerijskom, jednom specijalnom brigadom i rečnom ratnom flotilom, a RV i PVO čine dve vazduhoplovne, jedna PVO i jedna brigada. To su najvažniji, borbeni sastavi. One druge ne vredi ni nabrajati. Malo, da manje ne može biti.

Od granice sa BiH pa sve do Valjeva nemamo nijednu operativnu jedinicu vojske. Uostalom, zašto oružane snage Srbije danas broje samo 28.150 pripadnika od čega je u kopnenoj vojsci 13.250 ljudi, što je, zapravo, samo jedna divizija po zapadnim merilima, u Ratnom vazduhoplovstvu i PVO-u imamo 5.100 pripadnika, 3.000 ljudi je u Komandi za obuku, 1.600 u Gardi i 5.200 u Ministarstvu odbrane. Rezervna armija Srbije broji samo 50.150 ljudi, dok rezervna armija Bugarske, na primer, broji 303.000 pripadnika.

Uzgred, i ovakva Vojska Srbije, redovno izvodi obuku i vežbe na NATO poligonima sa članicama Alijanse i pridruženim marionetskim državama kroz program „Partnerstvo za mir", što su aktivnosti koje su direktno usmerene protivu Rusije.

Treba se samo podsetiti poslednje velike vežbe u bazi „Hoenfels", u Nemačkoj, gde Vojska Srbije, tačnije pripadnici pešadijskog bataljona 2. brigade KoV, učestvuje sa vojskom Albanije, Bugarske, Gruzije, Litvanije, Nemačke, Norveške, Rumunije, Sjedinjenih Američkih Država…I to nije problem. Problem je za ceo Zapad, kad samo jedna ruska brigada dođe u Srbiju i učestvuje na vežbama, sa, zvanično, vojno neutralnom Srbijom!

 

       Posledice pogrešno vođene politike

 

Prerano i neorganizovano pristupilo se uvođenju civilnog služenja vojnog roka, čime je država zadala snažan udarac ionako nezavidnom položaju i ugledu Vojske Srbije. Ali, režim Aleksandra Vučića ne misli tako. Nedavno je Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, (inače, za vladajući režim vrlo "milozvučan", sudeći po onome što priča), izjavio da "…Koncept profesionalne vojske za sada zadovoljava sve potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ali ukoliko Narodna skupština donese odluku o ponovnom vraćanju obaveze služenja vojnog roka mi ćemo biti spremni da takvu odluku sprovedemo u delo!".

Ali nakon svega što je urađeno od vojske, male su šanse da se to uopšte desi. Podsetimo se da su u međuvremenu, sve zemlje u okruženju postale vojno superiornije od Vojske Srbije, uključujući tu čak i Albaniju (koja, istina, ima punu američku logistiku). Hvalisanja pojedinih ministara odbrane poslednjih godina da smo najjača vojna sila u regionu, više su nego smešna.

Jer, da zlo bude veće, ako pogledamo samo takozvani Zaštitni korpus  fantomske države Kosovo, treba se dobro zamisliti: on nije daleko od toga da se veoma brzo nađe ispred Vojske Srbije. Naravno, zahvaljujući veleizdajničkoj politici koju vodi srpska vlast na čelu sa Vučićem (ne treba zaboraviti ni one koji su pre njega istu ili sličnu politiku vodili prema vojsci i odbrani).

Već godinama, na čelu Ministarstva odbrane postavljaju se ljudi bez ikakvih kvalifikacija da vode taj resor. Zahvaljujući tome, vojska koja se 1999. gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala zločinačkoj NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspešno učestvuje u odbrani zemlje.

Za vreme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zanavljanja odgovarajućim savremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionisani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije.

Ta vojska je, stoga, u svakom pogledu bila inferiornija u odnosu na nekadašnju Vojsku Savezne Republike Jugoslavije, koja je bila u stanju da, koliko toliko, parira odgovarajućim snagama zemalja u okruženju. Uvođenjem profesionalizacije i ukidanjem regrutnog sistema i redovnog služenja vojnog roka, Vojska Srbije je probodena „glogovim kolcem".

 

       Uništavanje ratne tehnike

 

U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić , Prvoslav Davinić, Dragan Šutanovac, a kasnije i Bratislav Gašić, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna-još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema.

Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima  , baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi.

Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

Neprekidno ponavljanje da u dogledno vreme ne postoji nikakva opasnost od izbijanja oružanih sukoba, navodi na pomisao da ljudi koji to izjavljuju, nisu dobro proučili Zakon o strategiji odbrane i Doktrinu odbrane Republike Srbije. U tim dokumentima se, pored ostalog, navodi da su Srbija, zemlje u njenom okruženju i druge evropske zemlje, suočene sa ozbiljnim problemima povodom davanja legitimiteta državnim tvorevinama na teritorijama suverenih država. A sve to, kako se ističe u tim dokumentima, koji su i danas na snazi, pospešuje jačanje secesionizma i konflikata na etničkoj osnovi, što drugim rečima predstavlja ozbiljnu pretnju od izbijanja oružanih sukoba.

Danas, od bugarsko-srpske granice kod Dimitrovgrada, do Niša, nema nijednog jedinog vojnika! Pod pretpostavkom, što se u dokumentima o odbrani zemlje mora imati u vidu, da Bugarska krene u ratni pohod protiv Srbije, što u nekom globalnom sukobu nije nemoguće, njene bi jedinice mogle, bez ispaljenog metka, taj deo puta – dužine oko 100 kilometara, da prevale sa puškom „o desno rame".

Slična mogućnost pruža se Mađarima od Subotice do Novog Sada, Rumunima od Vršca i Bele Crkve do Pančeva, Hrvatima od Batrovca do Beograda, oružanim sastavima fantomske države Kosovo dolinom Ibra do Kraljeva…

Koga, zapravo brani Vojska Srbije, ako ne vladajući režim i njegove interese? Vučića i njegovu kliku brinu samo "unutrašnji neprijatelji". A, što državom Srbijom danas, kao nikad pre, haraju strane službe, strane vojne misije i pripadajući obaveštajni aparati, to za njega nije bitno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

– Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

– Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

– Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

– Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

– Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

– Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

– Liberalizacija svih tržišta i cena,

– Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMF – doveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

– Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

– Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMF – samo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RUŠILACKO I DESTRUKTIVNO DELOVANJE MMF-a KAO GLOBALNOG DŽELATA U MANIPULACIJI SUDBINAMA VELIKOG BROJA ZEMALJA SVETA

 

U izdanju Instituta za ekonomsko pravne ekspertize, izdata je 2016. knjiga doktora ekonomskih nauka Srećka Ugrina, pod naslovom "Porobljavanje, glad i misija MMF – put u laburizam". Urednik i recenzent ove Ugrinove knjige je naš ugledni ekonomista i analitičar Miodrag K. Skulić.

Dajemo kratak prikaz ovog dela, koje naučno utemeljeno, demaskira sve iluzije o MMF-u kao "plemenitom finansijeru" i prikazuje ovu zelenašku korporaciju onakvu kakva jeste: surovu, podlu i od imperijalnih sila zaštićenu kao "sveta krava".

 

                 Miodrag K. Skulić

 

Pri ostvarivanju društvenih promena, autor smatra da izdvojen značaj pripada, ne samo stavovima sociologa, filozofa, pravnika, istoričara i drugih specijalista za sprovođenje društvenih promena, nego i poznavaocima karakterističnih operacija u novčanoj sferi.

Ne može se zapostaviti činjenica da mnoge finansijske institucije, koristeći novac koji nisu stekle profitom, u značajnoj meri određuju karakter produkcionih i socijalnih odnosa upravo tim subjektima čiji novac one koriste.

Monetarni zakoni i načela najčešće određuju regulatomu disciplinamu snagu za ostvarivanje moći određenih grupa i asocijacija u svakom društvenom sistemu. Izvori takve snage su često u samom karakteru operativnih postupaka, jer se na njima bazira pravo na stvaranje i korišćenje novca.

Oni su ishodišna tačka za ustanovljenje prava vlasništva i prava upravljanja novcem. Do danas je ostao potpuno neistražen prostor za ostvarivanje socijalno ekonomskih progresivnih promena, koji može da se uoči u samoj genezi novčane mase.

Tokovi i upotreba novca čine magično čvorište, iz koga su izrasli svi društveno ekonomski odnosi i iz koga vode putevi prema potpunijoj socijalnoj pravdi i ostvarivanju opšteg svetskog blagostanja. Te opcije su ostvarljive promenama novčanih odnosa i one vode stvaranju novog poretka u domenu manifestovanja drugačijih odgovornosti, prava i privilegija, čija opšta svojstva, prema autoru, najijasnije izražava naziv laburizam.

Autor započinje svoju kritičku analizu ocenjujući postojeću neprihvatljivu aktivnost misije MMF-a  sa gledišta metoda i instrumenata kojima ekonomska nauka utvrđuje relevantne zaključke pri izvođenju analitičkih sudova. U tom pogledu, autor posebnu pažnju fokusira na sledeće vidove naučno neutemeljnih programskih delovanja ovog fonda:

Autor iznosi uverljive stavove da celokupna aktivnost ovog fonda predstavlja oblik nekorektne i perfidne manipulacije sudbinama najvećeg broja zemalja u svetu. U okviru prezentacije inicijalne argumentacije, on polazi od nesaglasnosti između karakteristika misije MMF-a i osnovnih savremenih ekonomskih teorija ekonomskog rasta i razvoja. Komparacije zasniva na stavovima monetarne i kejnzijanske teorije rasta i razvoja, kao i na teoriji ekonomije ponude (Supply side economics).

MMF svoju politiku zasniva na proizvoljno utvrđenim postavkama specifično definisanog pravca monetarizma. Njegove karakteristike odudaraju od stavova vodećih teoretičara monetarne politike.

Upravo, ovaj vid definisanja monetarizma predstavlja osnov postojeće neoliberalne doktrine ekonomskog razvoja. U destruktivnom i pogubnom delovanju ovog fonda, autor vidi njegovu nameru da razvoj najvećeg dela čovečanstva podvrgne interesima najuticajnijih zapadnih zemalja. Pre nego što precizno elaborira navedene skrivene i strogo čuvane motivacione ciljeve MMF-a i pre nego što ukaže na mogućnosti ukidanja misije ovog fonda, autor prethodno posvećuje pažnju njegovim postojećim devastirajućim delovanjima na ekonomije posmatranih zemalja.

Najznačajnija svojstva pogubne politike ovog fonda se ispoljavaju, prema autoru, kroz usmeravanje razvoja posmatranih zemalja u pogrešnom pravcu i kroz uništavanje poslovanja njihovih privrednih subjekata. Ti ciljevi se realizuju prevashodno vođenjem politike kreditiranja za neprioritetne namene, čime se onemogućuje ostvarivanje održivog razvoja.

Istovremeno se nude kreditni uslovi, koji su u toj meri nepovoljni da ne omogućuju profitabilnost ulaganja u mnogim oblastima poslovanja. Navedeni kreditori su zapadne bankarske grupe, zapadni investicioni fondovi, zapadne razvojne banke, EU fondovi i drugi zapadni kreditori.

Oni nude kredite sa neprihvatljivo visokim kamatama i kratkim rokovima njihovog korišćenja, kao i za namene koje ne obuhvataju finansiranje proizvodnog sektora i prioritetnih delatnosti. Osnov za utvrđivanje nepovoljnih kredita pružaju tzv. bonitetne agencije, koje određuju posmatranim zemljama nepovoljne investicione rejtinge i kreditne rizike. Odlučujući kriterijum za određivanje povoljnosti kredita je stepen u kome svaka od posmatranih zemalja ostvaruje instrukcije i savete MMF-a.

Najnepovoljniji uslovi kreditiranja se utvrđuju zemljama koje nedovoljno dinamično sprovode razorne mere MMF- a ili odbijaju da ih sprovedu. Od nivoa ovog rejtinga zavisi nivo kreditnih kamata zapadnih kreditora i obim direktnih stranih ulaganja. Značajno je u tome što je prisutna sprega između ovih agencija i MMF-a.

MMF oduzima centralnim bankama emisiju povoljnog kapitala

Imajući u vidu ekonomski zakon po kome je nezaobilazna uloga kredita za postizanje ekonomskog rasta, MMF koristi navedenu mogućnost uništavanja ekonomija posmatranih zemalja. U uslovima kada se sistemskim merama stvara u svetu oskudica povoljnog kapitala, posmatrane zemlje su prinuđene da prihvataju pogubne mere MMF-a da bi stekle uslove za dobijanje što povoljnijeg investicionog rejtinga od strane navedenih agencija.

Autor posebno ukazuje na posledice koje izazivaju visoke kamate i kratki rokovi vraćanja kreditnih sredstava. One ne omogućavaju ostvarivanje konkurentnosti zapadnim kompanijama. Svako preduzeće iz posmatranih zemalja, koje je opterećeno visokim kamatama na kredite i visokim ratama za otplatu glavnice, nije konkurentno zapadnim kompanijama, posebno iz najuticajnijih zapadnih država, budući da one uglavnom koriste sopstveni kapital bez kamata i bez rokova njihovog vraćanja.

To je osnovni uzrok kolapsa proizvodne privrede u posmatranim zemljama. Samo deo delatnosti u tim zemljama, poput trgovine, prometa nekretninama, pružanja telekomunikacionih i sličnih usluga, u skladu sa karakteristikama tih delatnosti, može da uspešno koristi nepovoljne bankarske i druge kredite. Posledice takvog oblika kreditiranja su česte pojave nelikvidnosti, stečajeva i bankrotstva brojnih poslovnih subjekata, kao i nelikvidnosti i opasnosti od bankrotstva posmatranih zemalja.

Uporedo, Fond preduzima široki spektar mera sa ciljem da posmatrane zemlje ne koriste izvore povoljnog kapitala koji može da se stvara u okviru njihovog monetarnog sistema. U tom pravcu, MMF oduzima pravo centralnim bankama da emituju povoljan kapital u vidu primarnog novca. Pravo na izvršavanje te operacije MMF prebacuje iz centralne banke na ćerke zapadnih banaka, koje posluju u posmatranim zemljama i koje su same osnovale.

Na taj način se posmatranim zemljama oduzima mogućnost plasiranja značajnog beskamatnog kreditnog kapitala, tj. kapitala sa najnižim kamatama i sa najpovoljnijim rokovima njihovog vraćanja. Time se direktno sprečava njihov intenzivan razvoj, posebno u domenu rasta izvoza i smanjenja uvoza. Nesumnjivo je da bi se plasiranjem povoljnog kapitala iz primarne emisije, sa najnižim kamatama ili bez kamata i sa dugim rokovima vraćanja glavnice, podstakao njihov prioritetan i dinamičniji razvoj.

Umesto razvoja proizvodnje, koja omogućuje izvoz i supstituciju uvoza, ovaj fond insistira na ulaganja u infrastrukturne projekte, ističući da se time stvara ambijent za strane investicije i da će samoregulišuća snaga tržišta obezbediti potrebnu makroekonomsku ravnotežu. Time se razvoj usmerava u pogrešnom pravcu.

MMF svesno zanemaruje činjenicu da je poboljšanje stanja na tekućem računu plaćanja prema inostranstvu nezaobilazni put za ostvarivanje spoljne likvidnosti i servisiranje javnog duga. Nasuprot tome, ovaj fond kategorički stoji na stanovištu da rast novostvorene vrednosti, tj BDP-a, predstavlja suštinski generator rasta i razvoja.

Raspolažući pravom da pruža savetodavne instrukcije, a koje su u prema navedenoj sprezi sa bonitetnim agencijama u ustvari uvek obavezujuće, ovaj fond nameće sprovođenje zahteva u domenu smanjenja budžetske potrošnje. Time se uzrokuje pad domaće tražnje i usporava ekonomski rast.

Jedna od posebno negativnih mera, između svih drugih, sastoji se u izazivanju fiktivnog budžetskog deficita. Ovaj fond propisuje da se budžet fiktivno optereti kamatama na javni dug. Koristeći svoju poziciju, na bazi uspostavljene sprege sa institucijama koje upravljaju ponudom zapadnog kapitala, on nameće plaćanja kamata na javni dug iz budžeta, iako za takvu obavezu ne postoje teorijski osnovi.

Neprihvatljvo je da kamate na javni dug jednom plaća centralna banka a da se one drugi put, tj. još jednom, plaćaju na teret rashoda budžeta.

Time se, ne samo smanjuje domaća tražnja, nego se izaziva rast nezaposlenosti, ugrožava funkcionisanje funkcija države i dodatno povećava stepen siromaštva.

Podmirivanjem kamata na javni dug iz budžeta stvara se fiktivni budžetski deficit, odnosno on se povećava, kada već postoji. Takvom instrukcijom ovog fonda se negira neoborivo načelo prema kome je obaveza centralne banke da plaća kamate na javni dug.

Ovaj fond, takođe, nalaže da se vlada svake zemlje direktno zadužuje za pokriće budžetskog deficita. Taj zahtev je takođe suprotan načelima monetarne teorije. Negiraju se time postulati teorije o cirkulaciji novca. Pravo je i obaveza centralne banke; a ne budžeta, da pokriva budžetski deficit. Navedenim neprihvatljivim i naučno neutemeljenim oblicima nametanja monetarne politike MMF uništava razvoj posmatranih zemalja.

 

       Razarajuće mere

 

Potrebno je da se naglasi da ovaj fond ne preduzima preventivne mere u pravcu ograničenja zaduživanja posmatranih zemalja u inostranstvu. Takve karakteristike politike MMF-a redovno dovode do njihove prezaduženosti. U uslovima oskudice u ponudi povoljnog kapitala i neostvarivanja zadovoljavajućeg ekonomskog rasta, privredni subjekti i vlade u posmatranim zemljama su prinuđeni da prihvataju nepovoljne uslove koje određuje MMF.

Neminovna posledica prihvatanja takvih uslova je povećanje javnog duga preko prihvatljvih granica. Prekomernom povećanju javnog duga doprinose takođe Svetska banka, evropski razvojni fondovi i evropske razvojne banke.

Međutim, nakon što javni dug dostigne prekomerne razmere, ovaj fond insistira da se tada sprovode bolni rezovi putem stvaranja ušteda u redovnim rashodima budžeta, uključujući smanjenja plata i penzija i to u cilju otplate i smanjenja javnog duga.

U uslovima kada se javljaju brojne negativne posledice korišćenjem nepovoljnih kredita, MMF zahteva i uslovljava sprovođenje privatizacije uspešnih državnih preduzeća i stečajeve svih drugih privrednih subjekata.

On rezolutno odbija sanaciju tehnološki efikasnih privrednih subjekata. Zahteva prodaju svih raspoloživih državnih resursa radi vraćanja javnog duga. Ishod takvih mera je da najveći deo domaćih proizvodnih preduzeća više ne nastupa na domaće tržište. Uporedo, ovaj fond insistira na stvaranju poslovnog ambijenta, koji bi pružio uslove zapadnim kompanijama, prvenstveno iz najuticajnijih zapadnih država, da preuzmu snabdevanje njihovih tržišta.

Dodatan uticaj na uništavanje privrede se sprovodi podsticanjem vođenja politike precenjenog kursa domaće valute. Time se stimuliše profitabilnost uvoza i neprofitabilnost izvoza.

Autor prikazuje takođe i arsenal niza drugih oblika odstupanja politike MMF-a od ekonomskih zakona i teorijski utemeljenih načela ekonomskog razvoja. U poslednjim, zaključnim razmatranjima, na samom kraju knjige, autor analizira stvarne razloge i pozadinu pogubnih mera MMF-a.

On ističe da navedene razarajuće mere, koje primenjuje MMF u saradnji sa sa Svetskom bankom, bonitetnim agencijama i EU, nemaju uzrok u animozitetu ili u težnji najuticajnijih zapadnih zemalja da ostvare ekonomsku dominaciju nad posmatranim zemljama.

Primami uzrok nije u stvaranju njihovog podređenog ekonomskog i političkog statusa. Autor otkriva jedan novi, deo sada nepoznat razlog. Njegov smisao je od posebnog značaja za ostvarivanje interesa zapadnih najuticajnijih zemalja.

On danas predstavlja jednu od najstrože čuvanih tajni zapadnih najuticajnijih zemalja. On se sastoji u sledećem: Danas ne postoje mehanizmi za usaglašavanje odnosa ponude i tražnje na svetskom tržištu.

Prisutne su permanentne opasnosti od posledica poremećaja tih odnosa. One bi se mogle regularno otkloniti jedino ukoliko bi se na svetskom nivou utvrdila zajednička strategija koordiniranih aktivnosti.

Međutim, najuticajnije zapadne zemlje danas ne žele da iniciraju takav dijalog sa drugim zemljama. Jedan od razloga postojećeg delovanja najuticajnijih zapadnih zemalja je pasivna uloga drugih zemalja. One danas ne zahtevaju promene u usklađivanju odnosa na svetskom tržištu.

Sve dotle će se primenjivati postojeće diskriminatorne i nehumane mere MMF-a. Najuticajnije zapadne zemlje će, takođe, i dalje braniti svoje stav da je misija MMF usmerena u pravcu razvoja i radi povećanja zaposlenosti u svim zemalja sveta.

Iz svega izloženog je očigledno da do danas još uvek nisu razrešeni protesti i sukobi koji su izbili 1733. godine u Mančesteru. Korišćenje novih tekstilnih mašina je tada uzrokovalo otpuštanje značajnog broja zaposlenih radnika. Danas je javljaju identične posledice u vidu širokog stepena nezaposlenosti u svetu. Naročito je, u ovom trenutku, prisutna visoka nezaposlenost u posmatranim zemljama.

Danas je osnovna karakteristika svetskog tržišta njegova zasićenost. Nezaposlenost se posebno povećala nakon krize koja je počela 2008. godine. Da se ona nije javila tada, onda bi njen kasniji obim prevazišao razmere Velike krize (1929-32).

Poslednja kriza iz 2008.g. je značajno smanjila ponudu na svetskom tržištu. Zbog toga je cilj najuticajnijih zemalja Zapada da nastave inicijativu da uništavaju proizvodne kapacitete u drugim državama u skladu sa apsorpcionom snagom njihovih tržišta.

Uporedo, ta aktivnost omogućuje jačanje njihovih kompanija. Svedoci smo da je danas rušilačka i destruktivna aktivnost MMF-a jedini efektivan put za otklanjanje opasnosti od posledica ekonomskih kriza.

 

       Izlazak iz nefunkcionalnosti svetskog tržišta

 

Sasvim je jasno da svet mora da utvrdi regularne puteve za otklanjanja disproporcija na svetskom tržištu. Instrumenti, koje primenjuje MMF su na samo diskriminatorni, anticivilizacijski i krajnje nehumani, nego su sračunati da pomaže beneficije samo najuticajnijim zapadnim Zapada. Svakako da čovečanstvo ne može da pristane na podelu učešća na svetskom tržištu na načelu uništavanja njihovih ekonomija.

Na bazi svega proizilazi, polazeći od stavova u knjizi, da i lideri EU svesno ili nesvesno sprovode naloge najuticajnjih zapadnih zemalja. Autor ne poklanja pažnju samo prikazu uzroka enormnih oblika devastacije ekonomija posmatranih zemalja.

On ujedno definiše karakter i svojstva mehanizama i faktora čijom je doslednom primenom moguće da se izgrade novi i pravedniji putevi izlaska iz postojeće nefunkcionalnosti svetskog tržišta. Izlaz vidi u sprovođenju niza standardnih organizacionih rešenja u poslovanju bankarskog i monetarnog sistema u svetu.

Smatra da postoje uslovi da se svim zemljama sveta ponudi povoljan bankarski kreditni kapital, tj. kapital bez kamata, tj. sa najnižim kamatama i sa veoma produženim rokovima njegovog vraćanja. Time bi se stvorili uslovi za svestran progres u svetu. Prevashodno bi se smanjila postojeća preuveličana uloga akumuliranog profitnog kapitala zapadnih kompanija. U takvim uslovima bi se ostvarivala ravnopravna konkurentnost na svetskom tržištu, primarno na bazi radnih sposobnosti i produktivnosti učesnika u poslovanju, kao i na bazi ostvarene uspešnosti organizacije njihovog rada.

Karakteristike kapitala, posebno profitnog kapitala, ne bi time više bile odlučujuće za ostvarivanje razvoja. Na taj način bi se, prema stavovima autora, unapredio postojeći kapitalistički sistem. On bi tada dobio svojstva novog, kapitalističkog laburalističkog sistema.

Autor ističe da je stvaranje povoljnog kreditnog kapitala tehničke prirode.

Njegovo stvaranje zavisi jedino od formiranja nove svetske emisione institucije. Ona bi emitovala novu konvertibilnu valutu i odobravala povoljne konvertibilne zajmove. Time bi se omogućio visok stepen ekonomske aktivnosti u svim zemljama sveta, budući da bi se njihova makroekonomska stabilnost ostvarivala na novim osnovima. Puna zaposlenost bi bila ostvarljiva na bazi uspostavljene konvencije sa svakom zemljom o stepenu ostvarivanja njenog pozitivnog stanja na njenom tekućem računu.

Pojedine zemlje bi bile u mogućnosti da stiču konvertibilne valute od strane nove svetske centralne banke i pri realizaciji projekata koji nisu izvoznog karaktera. Na taj način, obim izvoza ne ni predstavljao uslov za ostvarivanje visokog stepena ekonomske razvijenosti. Ujedno bi se time otklanjali uzroci prekomerne ponude roba na svetskom tržištu. Novi uspostavljeni odnosi omogućili bi razrešenje postojećih disproporcija između ponude i tražnje na svetskom tržištu i sprečavali opasnosti od izbijanja nesavladivih svetskih ekonomskih kriza.

Polazeći od toga, neminovan je navedeni novi oblik uspostavljanja ekonomskih odnosa u svetu i stvaranje novog svetskog monetarnog poretka. Realizacija takvog koncepta danas ne bi zavisila od samilosti najuticajnijih zapadnih zemalja. Ona je nužna sa gledišta zaštite ukupnog čovečanstva.

Prezentiranjem navedenih činjenica, prikazanih u knjizi, stvaraju se uslovi za iniciranje neminovnih promena u svetskim ekonomskim odnosima. Preteće opasnosti od nastajanja katastrofičnih ekonomskih kriza u celom svetu predstavljaju snažne faktore uticaja na najuticajnije zapadne zemlje da odustanu od privilegija koje danas uživaju u nesrazmernom korišćenju apsorpcionih mogućnosti svetskog tržišta.

Iz svega je evidentno da se javljaju nove mogućnosti razvoja i novih uticaja posmatranih zemalja u uređenju ekonomskih odnosa u svetu. Postojeće mere koje primenjuje MMF i druge institucije, uz komandnu ulogu najuticajnjih zemalja sveta, se očigledno više ne mogu tolerisati.

Nova saznanja o mogućnostima korišćenja novca u interesu ekonomskog razvoja predstavljaju agense za iniciranje bitnih ekonomskih promena u svetu. Osim toga, reorganizacijom bankarskog sistema u mnogim zemljama, na drugačijim načelima od stavova koje sugeriše MMF, omogućuje se njihov dinamičniji razvoj i mnogo veća njihova ponuda roba na svetskom tržištu. Ta mogućnost predstavlja osnov za povećanje uticaja posmatranih zemalja da se prihvati inicijativa u pogledu izgradnje novih ekonomsko monetarnih odnosa u svetu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i „hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

„Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj „Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –„Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se „učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita…

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima” kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

BANKARSKI OKUPATORI SRBIJE: RAZVLAŠĆIVANJE DRŽAVE I PRODAJOM JAVNIH PREDUZEĆA, ZDRAVSTVENIH USTANOVA, PUTEVA, RUDNIKA…!!!

 

Već tri godine, takozvani otuđeni centri moći, u, i oko Vlade Srbije, uporno odbijaju da svoju monetarnu i ekonomsku politiku okrenu prema Ruskoj federaciji, koja danas ima najviše investicionog kapitala u regionu Evroazije.

Istovremeno, Vlada Aleksandra Vučića sve čini kako bi Srbija pala dublje u dužničko ropstvo, uzimajući još veće i nepovoljnije kredite od Svetske banke, MMF-a i Evropske banke (EBRD), nego što su to činile prethodne vlasti. Ali, osim što svakodnevno otima hleb iz ruku gladnih, potpisao je i smrtnu presudu javnim preduzećima, koje je već formalno predao na upravljanje bankarskim poveriocima.

 

                       Nikola Vlahović

 

U oktobru mesecu ove godine, Ruska federacija je ponudila Vladi Srbije milijardu evra samo za "prvu pomoć", i još brojne projekte, kao i strateške ugovore i pogodnosti… Niko na tu ponudu još nije odgovorio.

Nekoliko dana nakon povratka srpske privredne delegacije iz Moskve, sve se opet vratilo u duboku dužničku kanalizaciju, u koju je Vučićeva vlada upala još dublje nego ijedna pre nje. Podanička psihologija, potkupljeni premijer i ministri, narod slomljen i bez snage da se odupre…Jednom rečju, idealan teren za divljanje zelenaških korporacija sa Zapada.

Takozvani ekonomski ambijent, nikad crnji: spoljni dug Srbije na kraju 2015. godine iznosi i preko 70 odsto bruto društvenog proizvoda. Najveći deo tog duga otpada na tri globalne bankarske korporacije: Svetsku banku, Evropsku banka za obnovu i razvoj (EBRD) i Međunarodni monetarni fond (MMF).

Reč je o nadnacionalnim institucijama koje drže više od polovine ukupne svetske populacije u najcrnjem dužničkom ropstvu. Među onim nesrećnim državama koje su pale u šake ove opasne bankarske mafije, na istaknutom mestu je i Srbija.

Evropska banka, EBRD i MMF, suštinski upravljaju ovom državom i svim njenim raspoloživim resursima, kontrolišu i podrivaju izbornu volju građana, određuju ko će biti "finansijska" i politička vlast, izdaju direktive kolike će plate i penzije biti, koliko će radnika biti otpušteno, koliko će para dobiti vojska i policija, koja preduzeća će biti prodata ili uništena, pa čak propisuju i koliki je minimum za biološko preživljavanje građana, šta će i da li će jesti, piti i kakav će vazduh udisati.

Ukratko, Srbija nije samo pretvorena u najgoru koloniju, nego je dobila i oblike svojevrsnog koncentracionog logora, u kome milioni ljudi čekaju na sudnji dan kao spasenje, jer im je život pretvoren u dužnički pakao.

Već petnaest godina, sve "demokratske" vlade u Srbiji rade isključivo po diktatu i za interese MMF, EBRD i Svetske banke, ali Vučićeva vlada ne samo što je nastavila sa kriminalnim zaduživanjem kod njih, nego im je veleizdajnički predala i sve poluge vlasti! Preciznije rečeno, ovde je reč o jedinstvenom slučaju da je jedna evropska država faktički predala vlast zelenaškim korporacijama!

Zahvaljujući trogodišnjoj strahovladi naprednjačke koalicije, Srbija je, pored prava na upravljanje sopstvenom teritorijom, izgubila čak i pravo na upravljanje najkvalitetnijim poljoprivrednim zemljištem , pa je čak dovela u pitanje i eksploatisanje sopstvenih resursa vode (ako nekom nesrećom još malo potraje Vučićeva diktatura, sledi i privatizacija javnih komunalnih preduzeća koja se bave poslovima vodosnabdevanja).

Koliko je odmaklo manijakalno Vučićevo podastiranje pred bankarskom mafijom, najbolje ilustruje podatak da je u toku proces potpune predaje javnog sektora u ruke raznih američkih "stručnjaka" za ovu oblast.

Tako je, na primer, delegacija Svetske banke, predvođena američkim muslimanom, Zahidom Hasnainom, koji je predstavljen kao "stručnjak za javni sektor", na nedavnom sastanku sa gradskom upravom u Beograda u Starom dvoru, izneo svoj predlog kako da ova bankarska aždaja u potpunosti preuzme upravljanje srpskim javnim preduzećima!

Naime, ovaj "ideolog" je predložio, a gradska uprava prihvatila, da do kraja sledeće godine bude uveden softver za finansijsko kontrolisanje rada svih javnih preduzeća iz jednog operativnog centra.

Plan je da se povežu svi sektori za finansije svih javnih preduzeća Beograda i da se objedinjeno usmerava i kontroliše njihov rad preko Sekretarijata za finansije. Ali, tako, da se "izvršna komanda" nalazi u predstavništvu Svetske banke! Nije teško pretpostaviti i zašto.

Suluda i kriminalizovana Vučićeva vlast ušla je u čak 60 neizvesnih projekata u vrednosti većoj od 10 milijardi evra, a za veći deo njih su povučeni krediti od Svetske banke i EBRD. Neki nisu i neće biti povučeni, jer su projekti unapred propali, ili ih uopšte nije ni bilo! Ali, za to slede sankcije, pa na ono što nije realizovano, Srbija već plaća ogromnu odštetu.

 

       Čiji je "skelet u ormanu"?

 

Predstavnici Svetske banke direktno upravljaju sa najmanje tri ministarstva u Vladi Srbije, a posebno sa Ministarstvom finansija, Narodnom bankom Srbije i Kreditnim odborom.

Svi procesi donošenja odluka o investicijama u Srbiji i njenim najvećim gradovima, a posebno oni koji idu preko gradskih direkcija za gradsko građevinsko zemljište, Agencija za investicije i javnih komunalna preduzeća, potpuno su pod kontrolom MMF, EBRD i Svetske banke. Oni određuju i pravila oko stvaranja mafijaške sprege takozvanog "javno-privatnog partnerstva". Sve je zamišljeno tako da se građanin, onaj koji plaća svoje mučitelje, ne pita ništa!

Prema njihovom "uputstvu", u toku je pravljenje takozvanog "smart-plana" prema kome će biti određeno kako će izgledati budućnost Srbije i njenih većih gradova, od "male" infrastrukture, pa sve do puteva, pruga i mostova.

Posebno ih raduje kad vlastodršci "sa vrha" i lokalne koalicije, uđu u kreditno zaduženja, ali tako da nikada ne povuku sredstva zbog lošeg ili neurađenog projekta. Tako su bankarske korporacije poput EBRD, MMF i Svetske banke, na višestrukom dobitku: kredit nikad ne isplate, a "naručilac" kredita za kaznu mora da plaća kamate kao da ga je i dobio!

Zbog svega toga, Vučićeva vlast je došla na "genijalnu" ideju, da im preda na upravljanje državna preduzeća!

Tako je dana 25. septembra 2015. godine, potpisan Memorandum sa Evropskom bankom (EBRD), kojim je praktično ozvaničen scenario za upravljanje privatnim i javnim preduzećima u Srbiji.

Da bi bilo jasnije o čemu je reč, treba naglasiti da je tog dana Aleksandar Vučić u svojstvu premijera Srbije, potpisao Memorandum o razumevanju sa EBRD, kojim je ovlastio ovu banku da preuzme potpuno upravljanje javnim preduzećima, ali i onim privatnim preduzećima koja žive od saradnje sa njegovim režimom.

Odmah posle potpisivanja ovog memoranduma, EBRD počinje da upravlja državnim kompanija, RTB Bor i Galenika, a sprema se da od početka sledeće godine privatizuje, kupi ili sahrani sva preostala javna preduzeća u Srbiji.

Takođe, EBRD će se ubuduće pojaviti kao tutor i u postupku svih javnih nabavki koja se tiču državnih kompanija. Vučić je to lakonski opravdao rečima: "…Bolje tako nego da budemo zaglavljeni u tim procesima".

Ove godine, na čelo predstavništva EBRD u Beogradu, doveden je i izvesni Danijel Berg, zadužen za poslovanje te banke u Srbiji, sa posebnom misijom da stavi pod kontrolu ne samo državni nego i privatni sektor.

Dobro proverene informacije govore da je ključni Bergov posao vezan za uvođenje stranih privatnih kompanija u posed najboljeg poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, ali i ubacivanje mreže korumpiranih ljudi u bankarski sektor (ima ih i u Narodnoj banci Srbije, među savetnicima!), na pozicije gde se upravlja privatizacijama, finansijskim posredovanjem, naplati komunalnih usluga i enegrenata i na svim pozicijama gde se obrće novac miliona građana.

Bergova biografija govori da je reč o proverenom štetočini koji je započeo rad u EBRD-u još 1995. godine kao savetnik Borda direktora za Sjedinjene Američke Države, a kasnije je postao i šef kancelarije EBRD-a u Kirgistanu 2004. godine, u Albaniji 2007. godine, a u Bugarskoj 2010. godine. Izabran je za šefa EBRD u Srbiji nakon što je bivši direktor Mateo Patrone imenovan za direktora kancelarije te banke u Rumuniji.

Neverovatno zvuči, ali se EBRD više pojavljuje kao investitor nego kao pozajmljivač para! Do danas, EBRD je investirao skoro četiri milijarde evra kroz približno 200 projekata u Srbiji (koji donose direktan prihod ovoj banci, a ne državi Srbiji!), tako da niko sa sigurnošću ne zna šta sve u Srbiji poseduje ova bankarska hidra sa više glava.

Sa druge strane, Međunarodni monetarni fond je već godinama brutalni tutor, kreator celokupnog života i dirigent koji komanduje glavnim polugama u Vladi Srbije. Mada je to i ranije bio slučaj, nijedan premijer pre Aleksandra Vučića nije toliko nisko spustio gaće i ponudio ekonomskim ubicama ono što se ponuditi ne sme. Došlo je dotle da se ovaj šizoidni vlastohlepac pravda narodu što je sva vlast u rukama poverilaca: "…Zamoliću MMF da odobri povećanje penzija i plata".

Koliko je Vučić mali i mizeran u svojim pokušajima da zgrće pare i opstajava na vlasti, a koliko su oni moćni i brutalni, svedoči i nedavna izjava šefa kancelarije MMF-a u Beogradu, Kima Dehenga, koji se ironično osvrnuo na sva srpska zaduživanja:

"…U Srbiji svake godine otkrijete neki skelet u ormanu, u vidu zaostalog duga za koji niste znali!". Deheng je onaj čovek koji je savetovao Vučića da udari po Srbima takvim porezima koji su gori od posleratnog prisilnog davanja žita u ambare nove vlasti. Kad mu se Vučić požalio da mu naplata poreza ne ide dovoljno dobro, Deheng mu je, rugajući se, preporučio da odmah ide na povećanje PDV-a, rekavši nonšalantno: "…Jedna od te dve metode će da upali".

Zadnje nedelje juna meseca 2015. godine, Vlada Srbije je uputila jedno unizno Pismo o namerama Međunarodnom monetarnom fondu, u kome između ostalog piše: "…Korekcije cena struje uslediće 2016. i 2017. godine…Počećemo da sprovodimo ciljane programe za rešavanje viška zaposlenih, a sve kako bismo postigli uštedu…".

Već u oktobru mesecu, u Beograd je došao zamenik direktora Međunarodnog monetarnog fonda za Evropu Jorg Dekrasin, kako bi "ohrabrio" Vučića da vrati plate i penzije 2016. godine na nivo pre "politike ušteda". Ali, ne, Vučić se nije dao zavesti: on se pred lihvarima poneo onako kako oni očekuju od njega: javno je saopštio građanstvu da od toga neće biti ništa, "mada mu to iz MMF sugerišu".

Ova surova sprdnja sa građanima Srbije, još nije dobila svoj najgori oblik. Po svemu sudeći, tek se sprema opšti pomor penzionera, samohranih porodica, nezaposlenih i odbačenih ljudi iz svih slojeva društva. Prema predviđanjima Svetske banke, Srbija će za narednih deset godina biti manja za pola miliona ljudi, što njeni stručnjaci gledaju kao na značajnu uštedu.

Stopa mortaliteta (smrtnosti) je takva da ovaj poverilac može da se raduje, jer će nemoćni ljudi, stari, bolesni i svi oni koji su u teškom socijalnom stanju, biti skinuti sa budžeta! Tako razmišljaju svi bankarski okupatori. Svi koji hoće Srbiji dušu da uzmu, a ne samo pare.

Vučićeva vlada svom snagom radi na ostvarenju ovih monstruoznih predviđanja. Gradonačelnik Beograda Siniša Mali, za početak je ukinuo skoro sve socijalne subvencije i tako one najslabije ostavio da skapaju prema ideji Svetske banke, MMF-a i ostalih laboratorija smrti i profita.

 

       Mi plaćamo, oni pljačkaju

 

Podanička politika potkupljenih srpskih vlastodržaca prema ekonomskim ubicama, najbolje se vidi i na primeru odnosa prema stranim poveriocima na Kosovu i Metohiji. Naime, Srbija je preuzela preko milijardu evra duga stranim poveriocima, pretvorivši ga u svoj javni dug!

Deo javnog duga Srbije koji se odnosi na KiM obuhvata obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka prema Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Banci za razvoj Saveta Evrope, Evropskoj investicionoj banci…

Sve je "regulisano" tako da sadašnja albanska separatistička vlast u Prištini ne mora da plati ni jedan dolar prema stranim poveriocima, a da im istovremeno sva javna preduzeća ostanu "u amanet".

Tako deo javnog spoljnog duga Srbije na kraju 2014. godine, koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije Kosova i Metohije, a koji je dospeo na naplatu od januara 2015. godine, i koji se sada isplaćuje, iznosi preko 350 miliona evra.

Na taj način, parama koje danas Srbija vraća stranim poveriocima na Kosovu i Metohiji,  građene su termoelektrane, rudnici, fabrike, putevi, akumulacije za snabdevanje gradova vodom i navodnjavanje, a među njima i sistem " Ibar-Lepenac" sa hidroelektranom i akumulacijom "Gazivode".

Ništa od ove imovine zapadne vlade ne priznaju kao vlasništvo Republike Srbije. Svetskoj banci i drugim poveriocima, više odgovara da im Srbija vraća dug, jer je državnost separatističkog Kosova neizvesna.

Ali, uprkos tome, samoproglašena država Kosovo je svečano 2009.godine primljena u Svetsku banku, uz veliku medijsku pažnju u Americi. Mržnja prema Srbiji bila je jača od svega: dugovi koje Kosovo i Metohija ima prema Svetskoj banci, nisu prebačeni na novu, albansku separatističku vladu, već je nastavljeno sa naplatom potraživanja od Srbije.

Isto tako su postupile i sve druge međunarodne finansijske organizacije, kojima je tako hitno bilo da prime Kosovo među svoje klijente, a pitanje dugovanja su ostavili Srbiji.

Da međunarodno pravo više postoji i da je neka druga vlast umesto Vučićeve izdajničke vlasti, nikakvih pregovora sa Albancima ne bi bilo dok se ne reši pitanje državne imovine vredne 220 milijardi dolara.

Uz pomoć Svetske banke, EBRD-a i MMF-a, na Kosovu je izvršena i ubrzana(kriminalna) privatizacija srpske državne imovine. Samo u jednoj godini, od takve privatizacije, separatistička vlast je strpala preko pola milijarde evra u svoje džepove.

U vreme početka pregovora sa albanskom stranom u Briselu, odmah je suspendovan bilo kakav razgovor o srpskoj državnoj imovini na Kosovu. To je od početka bila zabranjena tema. Tako je i danas.

Konačno, Vučić je potpisom na Briselski sporazum stavio tačku na bilo kakvo potraživanje državne imovine, mada je svaki odrasli, zaposleni Srbin, za trideset godina radnog staža, svojim izdvajanjem za Kosovo, sagradio barem jedan stan prosečnom Albancu. Ali, to su za MMF i Svetsku banku "mrtve investicije"…

Verovatno da bi se narugali Srbiji ili je psihološki još više bacili na kolena, "istraživači" MMF-a utvrdili su da ukupna vrednost Srbije i njenih resursa ne prelazi cifru od 150 milijardi evra!

Na ovakvu svinjariju, koja je u obliku poluzvaničnog dokumenta stigla i do Vlade Srbije (u vreme Borisa Tadića), tada niko nije reagovao. Danas, kad Vučić svom snagom predaje državnu imovinu poveriocima da naplaćuju i zarađuju, da upravljaju državom i čerupaju gde god stignu, niko se više ne bavi takvom matematikom. Poniženje je kompletno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PO GLAVI SRBIJE: I SLUŽBENO – POČETAK NESTAJANJA DRŽAVE SRPSKOG NARODA…

 

Srbiju i srpski narod uz pomoć sopstvene vlasti poraziti, da bi ideja evropskog ujedinjenja opstajala i omogućavala glomaznom birokratskom briselskom aparatu da nesmetano uvećava novčani iznos svojih tekućih računa!!!

 

 

 

Poslednjih petnaest godina, ni jedna od „vlasti u Srbiji“ se ne mogu pohvaliti dobrim pamćenjem delova istorije našeg naroda, posebno onih delova u kojima je opisano nastajanje Srbije kao države, da bi se svi „evropski preobrazili“, a narodu predstavljali stvarnost kao da su ovih godina živeli na grani sve do decembra 2009. kada je Boris Tadić podneo i zvaničan zahtev za prijem Srbije u EU!!

Iako je i vlastima koje vode Srbiju jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše naređeno zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, a znajući da se u Skupštini Srbije čak i po hitnom postupku donose na stotine nekakvih zakona, čiju sadržinu nisu razumeli ni većina Narodnih poslanika (a koji često ne mogu biti ni upotrebljeni) a nameću se našem narodu i iscrpljuju ga, time direktno razgrađuju sopstvenu državu, na žalost i uz našu pomoć svojom pasivnošću, iako je poznat jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, i umesto da malo ohlade i poslušaju glas stvarne većine naroda, ministri „Vlade u Srbiji“ bespogovorno slede ritam ispunjavanja zadataka dobijenih iz Brisela!!!

Svi oni likovi koji su na vlast u Srbiji došli uz obilnu pomoć stranih obaveštajnih službi i preko paljenja Skupštine i nasilnim zauzimanjem institucija, svoje snage i znanje nisu usmerili na čuvanju i razvoju privrede države a ne njenom urušavanju, nisu se posvetili rešavanju stanja zapošljenosti stanovništva, rešavanju socijalnih pitanja čiji su uzroci i smanjenje plata i penzija, nisu sprečavali urušavanje školskog i prosvetnog sistema Srbije u cilju vaspitanja naše dece, nisu se posvetili preduzimanju mera u očuvanju zdravlja stanovništva, izgradnji vojske, ..itd, itd!!!

Oni su „evropske integracije“ predstavljali kao „nezaustavljiv put izgradnje moderne Srbije“, a svaka priča da se otvaranje tzv. Poglavlja EU, predstavlja kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi,  a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da sami dokusurimo sopstvenu državu , i da se između ostalih ciljeva, Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region jeftine radne snage, izvor sirovina i neku tamo državicu bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

A izgubili smo iz vida da u pozadini toga vrebaju i "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a (koji je godinama nezaobilazni kreator punjenja i trošenja budžeta Srbije) i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije !!!

Nikako neće da nam bude jasno kako to da Predsednik „Vlade u Srbiji“ radosno uzvikuje parole u kojima propoveda da je za opstanak Srbije, srpskog naroda i ostalih građana Srbije, najvažnije da, još navodno zvanično, samostalna država Srbija ispunjava razna poglavlja, zaključke, mišljenja, smernice, uputstva, naloge, direktive, preporuke, platforme, strategije, mere… koje propisuju i donose čak i trećerazredni činovnici briselskog birokratskog aparata!!!!! ????

A u ovomo procesu “pridruživanja”, gde ostade teritorija Kosova i Metohije koja je po Rezoluciji UN1244  i dalje sastavni deo Srbije!!????

 

©Geto Srbija

STANJE IZDAJE: “VLADA U SRBIJI” ČVRSTO OPREDELJENA DA IGRA PO TAKTOVIMA BRISELSKE MAŠINERIJE!!!

 

Političari na čelu Srbije su prebrzo zaboravili da naša država kao član UN (koje se, na žalost, može jedino pohvaliti tolerisanjem haosa u svetu), u Generalnoj Skupštini ima makar i svoj glas kojim bi pokušala da zaštiti interese sopstvene (još uvek suverene) države, pa su odlučili da taj glas i kormilo vođenja spoljne i unutrašnje politike Republike Srbije prepuste glomaznom birokratskom aparatu EU, gde u svakoj uzgovorenoj rečenici prepunoj hvalospeva o njenim vrednostima, još jače duvaju u jedra i podižu rep tom briselskom taboru, istovremeno urušavajući državnost Srbije!!!!

Sve “Vlade u Srbiji” su u svojim aktivnostima naopako postavljali prioritete funkcionisanja države i dozvoljavali da tuđa ruka povlači poteze, pa će čak i prepuštanjem EU da sastavlja Ustav Srbije (već su ga odštampali, samo čekaju povoljan trenutak da nam ga poture), na kraju srpski narod i ostale stanovnike države Srbije, dovesti do statusa obične kolonije….

 

 

 

Jer da nije tako, jedan od glavnih ciljeva njihovog rada bio da stabilizuje privredni razvoj Srbije, da oživi funkcionisanje privrednih grana, unapredi domaću poljoprivrednu i stočarsku proizvodnju, smanji nezaposlenost, reši probleme na prosvetnom, naučnom, kulturnom polju, smanji zaduženost države, ojača i modernizuje Vojsku, itd, itd… znači sve ono što je spada u opis posla državnih organa.

Međutim, sve “Vlasti u Srbiji” su politiku vođenja sopstvene države, spuštali na nivo kao da je narod Srbije do pre petnaest godina živeo na grani, pa su odlučili da preduzmu sve aktivnosti u kojima će srpski narod i ostale građane Srbije uveravati da će njihov dalji život počinjati i zavisiti od prihvatanja gledišta i propisa donešenih u Briselu!!!

Sve predhodne vlasti pa i ova, sprovodile su aktivnosti privatizacije pljačkaškog karaktera , pa je vršena rasprodaja strancima strateški važnih preduzeća (počev od cementara, preko poljoprivrednog zemljišta do izvorišta vode), i gde se umesto stimulisanja otvaranja domaćih firmi u domenu privatnog preduzetništva (pravdajući se da nije planiran novac za te namene), daje tri do deset hiljada evra stranim kompanijama da bi zaposlili naše radnike kao jeftinu radnu snagu!!!!

U istom pravcu su se povlačili pogrešni potezi uvozom proizvoda (često sumnjivog kvaliteta) iz zemalja EU, pri čemu su se neki debelo ugradili da bi druge ojadili, i istovremeno gasili domaća preduzeća i ubijao trud i muka poljoprivrednika, urušavala i stočarska proizvodnja produbljujući demontažu sopstvene države!

Međutim, funkcioneri “Vlade u Srbiji” su odlučili da njihov glavni prioritet treba da se sastoji u aktivnostima u cilju ispunjavanja platformi, strategija, mišljenja, zaključaka, smernica, uputstava, mera, naloga, zahteva, preporuka i direktiva dobijenih od tzv. “Nove kominterne” oličene u EU, u čijem sastavu ogroman skupo plaćeni birokratski aparat zarađuje visoke plate, a jurnjava za datum početka otvaranja poglavlja, našem narodu se predstavlja kao vrhunska važnost za nastavak njihovo života, pri čemu su između ostalog, morali biti raskidani i ekonomski ugovori sa trećim državama van EU, pa i po cenu očigledne dugotrajne štete po sopstveni narod i državu!!!!!

Dalje, umesto da u svakom trenutku i na svakom mestu u svetu Srbija demonstrira svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu svoje teriotorije koja je po Rezoluciji 1244 data na upravljanje UN, (samo na upravljanje), i insistira na ispunjenje makar odredbi iz aneksa 2.tačka 5. u kojoj između piše:

„ Privremena administracija treba da obezbedi prelaznu upravu, i da pri tome uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih demokratskih samoupravnih institucija kako bi osigurali uslove za miran i normalan život za sve stanovnike Kosova.“

Na taj deo Rezolucije se srpske vlasti nisu baš puno obazirale , kao i na tačku 7. aneksa 2. u kojoj je napisano: „O uspostavljanju privremene administracije za Kosovo kao dela medjunarodnog prisustva pod kojim Kosova mogu da uživaju značajnu autonomiju u okviru Savezne Republike Jugoslaviji, odlučiće Savet bezbednosti UN. Bezbedan i slobodan povratak svih izbeglica i raseljenih lica pod nadzorom Kancelarije Visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice i neometani pristup Kosovu humanitarnim organizacijama za pružanje pomoći.“;

pa su sve ranije pa i sadašnja “Vlast u Srbiji”, odlučili da, umesto rešenje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” , zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, (u čemu je početnu gubitničku inicijativu dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem “zajedničke rezolucije” Generalnoj skupštini UN, 09.09.2010. kojom je tek vezao ruke Srbiji i otvorio put novoj “Vladi u Srbiji”), i da potpisivanjem izdajničkog briselskog sporazuma koji je potvrdio u uzaludnu žrtvu Srbije i mogućnosti uticaja na deo naše južne pokrajine Kosovo i Metohiju, žrtvuju imovinu Srbije (infrastrukturu, plodnu srpsku zemlju, šume, reke, životinje,….) zajedno sa srpskim narodom i predajući ga u ruke novim gospodarima njihovog života i smrti!!!

 

       Urušavanje države – stalan zadatak!!!!

 

Pravi put svake odgovorne Vlade (a “Vlada u Srbiji” to nije), trebao je da se kreće u pravcu: da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, u kome su i pitanja o KiM, ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i HITNO naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Ali u ovakvoj poniznoj servilnosti prema svim zahtevima koji su stizali iz Brisela, “Vlada u Srbiji” nije propuštala da preduzima mere i aktivnosti, (uvijajući ih u oblandu nazvanu “statusna neutralnost” pravljenu u briselskoj kuhinji), koje su bile u skladu sa “Tačijevim šiptarskim ustavom”, pa su u tu svrhu donošene uredbe kojima bi se takvo stanje i ozakonilo, (a ništa nije preduzimano da se promene odluke koje su oglašene neustavnim), pa sa ogorčenjem konstatujemo da Srbija, kao međunarodno priznata i suverena država, ne može ništa da učini prema teritoriji čije su vlasti samoproglasile državu koja nije međunarodno priznata!

Dalje, umesto da su čelnici “vlasti u Srbiji” sebi postavili misiju u vođenju Srbije na način da sami odlučujemo o tome šta je za nas prihvatljivo a šta nije, učinili su sve da skoro u potpunosti povlađujemo svakakvim zahtevima briselskog tabora, koji je svojim redovno ucenjivačkim i kolonizatorskim stavovima u mnogome postao nedostojan, želeći da nametne poštovanje vrednosti EU kao institucije, bez prava kritike od strane drugih!!!

Pa još ako tome dodamo i činjenicu da MMF već odavno učestvuje u kreiranju i trošenju budžeta Srbije, lako zaključujemo da je državna vlast postala sredstvo uz pomoć koga se upravlja Srbijom sa strane, pa nije isključeno da nas u nekom trenutku MMF iznenadi zahtevom da se narodu ograniči i upotreba vode za piće!!!

U tu svrhu su dozvoljene različite vrste aktivnosti i rovarenje gomile raznih NVO, koje su potpomognute novcem sa zapada, i na žalost i iz budžeta Srbije, svoje delovanje pod maskom zaštite ljudskih prava, perfidno proširivale prvo nametanjem svojih želja , pa čak i kroz predloge raznih antisrpskih zakona čija sadržina u nekim elementima odudara od tradicionalnih običaja i vrednosti naroda Srbije, sve dok ne zadobiju povoljniji položaj i njihovi interesi ne prevladaju u Srbiji!

Svojom aktivnošću su preduzimali i one radnje usmerene i na obaranje svih dosadašnjih legitimnih vlasti države Srbije, i izborili se da svaki građanin preko budžeta nevoljno plaća za njihove performanse i često antidržavne projekte koje odobrava “Vlast u Srbiji”!!!

Sledeća naopaka aktivnost nekih institucija i “vlasti u Srbiji”, je prećutno dopuštanje uništavanja kredibiliteta i ugleda nacije, onih pojedinaca, institucija, društvenih grupa…, kao i tolerisanje, medijsko eksponiranje, navođenje i prenošenje preko štampanih i elektronskih medija (koji odišu jednoumljem), čak i iskrivljenih izjava raznih EU političara i poslanika različitih evropskih partija i pojedinaca na različitim položajima, čija većina nema pojma o Srbiji kao državi, a o narodu da ne pominjemo, a kojima se dozvoljava da se nepotrebno mešaju u unutrašnje stvari Srbije!!

A o ovlašćenjima koje omogućava Bečka konvencija o diplomatskim odnosima i zloupotrebi prava zapadnih ambasadora koji borave u Srbiji dovodeći ih u ravan guvernerskim, gde „vlast u Srbiji“, mal’te ne bez odobrenja ni svu vodu iz vodokotlića ne smeju da puste u WC šolju posle njene (obavezno „ograničene“) upotrebe, tek su posebna priča o njihovoj moći službovanja u našoj državi, zato što im je omogućeno da namerno zaboravljaju da diplomatske norme zahtevaju od njih da poštuju tradiciju zemlje u kojoj se nalaze!!!

Državne vlasti Srbije olako dopuštaju da na različite načine, zapadne zemlje nastavljaju da vršenjem pritiska na srpski i ostale narode, i sprečavaju da pružanjem otpora evropskom jednoumlju, narod Srbije ostane ono što jeste: da su pripadnici države u kojoj su rođeni, države koja ima svoju tradiciju, religiju, običaje, kulturu, zakone, odgovornost…, i da ne dopuste briselskim birokratama da se ponašaju prema nama kao da život običnog čoveka u Srbiji, počinje prihvatanjem nametnutih zakona EU, kroz koje se želi izvrštiti pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda!!!!

Umesto insistiranja države na očuvanju porodičnih vrednosti kroz pravilno i odgovorno vaspitanje dece od strane oca i majke, kao i na insistiranje i na obavezama dece (počev od izgrađivanja poštovanja svojih  roditeljaa, pa do školskih obaveza ), naopako je postavljeno pravilo da se prvo insistira na poštovanju prava dece bez ikakvih uslova, čime se slabi porodica kao celina, a deca se tako izlažu riziku da zakonom naređenom smanjenom kontrolom njihovog ponašanja u dobi odrastanja, postanu lako povodljive i moguće društveno problematične osobe, koje kasnije mogu prvo da naude sebi i drugima, i skupo da staju društvo kao celinu.

U istom pravcu, se marginalizuju one religijske i dobre porodične vrednosti koje su sticane u odgajanju, dugo godina, u pravoslavnom duhu, a dopuštaju se aktivnosti kojima kroz razne društvene pojave nametnute iz EU, među kojima neke nisu bile svojstvene dobrim običajima i vrednostima našeg društva, i na velika vrata se uvode i nameće opšta obaveza poštovanja prava osoba i grupa homoseksulanih sklonosti, dodajući nova i prenaglašavajući takva njihova prava u društvu (kao npr. predlog usvajanje dece, a istovremeno se ne stimulišu oni bračni parovi na usvajanje dece koji iz zdravstvenih razloga nisu mogli da imaju potomstvo), i opterećuje se budžet države značajnim izdvajanjima u cilju zaštite interesa takvih grupa i pojedinaca.!!!

U pravcu urušavanja državnosti, tradicije, istorijskih vrednosti, sopstvene kulture, itd, pored prikrivenog delovanja različitih vrsta sekti, nameću nam se i razni datumi i zahteva od naroda Srbije, da ih bezuslovno prihvata pod maskom “evropskih vrednosti”, iako za naš narod neki od tih datuma niti aktivnosti vezane za njih, nemaju nikakvog istorijskog značaja ni vrednosti za državljane Srbije!!!

Na kraju se može dogoditi da Srbija dobije svetski ili evropski kalendar važnih datuma, koji će imati primat nad postojećim zvaničnim!!!

 

       Brzina širenja izdaje u Srbiji – kao virus!!!

 

Dalje, umesto izgrađivanja vojske Srbije u cilju spremnosti za odbranu sopstvene države i istovremeno podizanje njenog ugleda među narodom i u drustvu, “vlasti u Srbiji” su njenu brojnost sveli na ukupan broj komunalnih policajaca po gradovima, a obučenost malo bolju od obučenosti nekog regionalnog lovačkog udruženja, i aktivno se zalagali o širokoj potrebi učešća pripadnika Vojske u međunarodnim misijama na raznim lokacijama po svetu ,kao npr, na obalama Somalije u vrlo važnoj borbi protiv pirata, koja se pretvorila u planetarnu smejuriju trošenjem para iz budžeta iz angažovanih država,( iako smo bili svedoci da moćni sateliti mogu da otkriju i navedu raketu u ventilacioni otvor na skolništu kod Kuršumlije, a ne nekakav piratski brod u vodama Somalije čije daljinsko uništenje ne bi nikoga u svetu potreslo)!!!

A na domaćem terenu na žalost, jedina odbrana za koju je vojska trenutno sposobna (krivicom svih “vlasti u Srbiji”) da pruži nekakav doprinos, je odbrana od poplava, i to uz pomoć obučenih jedinica za spašavanje iz drugih država!!!

Smanjenjem obima rada obaveštajnoj službi Srbije svodeći je na misaoni termin, i prepuštanje domaće bezbednosne i kontraobaveštajne službe u ruke strane agenture koji vršljaju po institucijama Srbije kao po deponiji, zaključićemo da su radnici BIA postali samo slepe korisne figure anglo-američkih interesnih grupa!

Uvođenjem sankcija sopstvenom narodu (po zahtevu briselskih birokrata) pri čemu “Vlada u Srbiji” ne stimuliše proizvođača i izvoz Srbije u Rusiju, kao i nipodaštavanje narodnog osećanja pobede nad fašizmom, premišljanjem i samokritikama nametnutim od strane briselske mašinerije zbog nedavnog (u maju) upućivanja sedamdesetak vojnika na Paradu u Moskvu, stvara još veću mučninu kod naroda, tim pre što se takav odlazak ne sviđa upravo onima koji su se i borili protiv tog fašizma, pa s’pravom možemo zaključiti da je taj 28-člani tabor promenio svoj stav o karakteru fašizma kao društvenog uređenja, pa bi prihvatanjem istog stava (koji se zahteva i od nas, što je u sagalasnosti sa pravcem prihvatanja spoljne politike EU) pretstavljalo još dublje potonuće Srbije kao države, znajući da su većina ministara “Vlade u Srbiji” bili protiv učešća sopstvene države na mestu pobednika, što joj i pripada po završetku Drugog svetskog rata!

Izgleda da su čelnici “Vlade u Srbiji”, precenjujući sopstvene “zasluge” do nebesa, naopakim odlukama kroz koje povlađuju svakom migu i podizanjem obrve iz Brisela, želeli da pomisle da bi baš oni, takvim stavom uticali na promenu istorije, a oslobodilački duh srpskog i ostalih naroda unizili do te mere da bi nam se čitav svet smejao, a junaštvo naših slavnih predaka ‘ladno poništili, uvereni da bi naredne generacije lako zaboravili takvu vrstu njihove izdaje, jer se izdaja u Srbiji proširila kao virus!!!!!

Istovremeno, dok je oko 20% stanovništva nezapošljeno, “Vlada u Srbiji” vršila je potpisivanje raznih vojnih sporazuma sa NATO paktom, u kojima je preuzimala obaveze kroz izdvajanje značajnih novčanih sredstava iz budžeta Srbije (u čijem punjenju učestvuju i svi građani Srbije)!!

Tako se vrši dodatno opterećivanje i iscrpljivanje raznih resursa države, a narodu se nameće uverenje da će se u krajnjem slučaju, smatrati sasvim normalnom situacijom ako u naše domove uđu uniformisana lica NATO pakta ili lica nekakvih službi, zakljanjajući svoj postupak pod maskom “borbe protiv terorizma i aktivnosti usmerene na zaštitu nacionalne bezbednosti” (naravno Amerike i EU), a što je “Vlast u Srbiji” omogućila kroz potpisivanje različitih vrsta sporazuma sa NATO  (zadnji o statusu snaga NATO trupa u Srbiji   i ranije sa Vojskom SAD kojima je garantovan imunitet po svakom osnovu!!!

Sad` idemo kod OVIH koji su nas samovoljno bombardovali i to nisu smatrali kao ratni zločin, i ne sagledavajući posledice takve agresije, nas su smatrali zločincima!!!!?

A zašta će nas sad` smatrati!!??? I kome pripadnici vojske zakletvu polažu!???

Prećutno se toleriše i ozakonjuje forsirana politička propaganda i dopuštaju razni kulturni mehanizmi usmereni na formatizaciju Srba i ostalih građana Srbije, kojima se postižu dalekosežni efekti.

Pored zanemarivanja biološke porodice,urušavanja trdicionalne kulture, urušava se i obrazovni sistem Srbije kroz otvaranje mnoštva privatnih škola u kojima se nastava odvija po planovima, programima i metodama u kojima se ruši sistem vaspitanja i obrazovanja dece kao pripadnika sopstvene države!!!

 

       Masovni skup ljudi na ulicama – samo u slučaju besplatne podele nekakve robe…

 

Publika u Srbiji prihvata sve što joj mediji serviraju zahvaljujući dugotrajnom delovanju tehnika kontrole uma, pa se narodu serviraju nevažne i manje važne informacije kao i mnoštvo estradnih programa, a suština stvarnosti u državi se drži daleko od pažnje javnosti, što za posledicu ima potpuno odsustvo želje za saznanjem o pravcu kretanja i sudbini države i pojedinca u okviru nje.

Masovna medijska hipnoza masa se sporovodi kroz kontinuirano izlaganje populacije medijskim šokovima različite sadržine koji imaju za cilj da uvedu narod u stanje društvene bezbrižnosti i naučene bespemoćnosti, i kod njih stvore ponašanje čije su glavne odlike potpuno odsustvo otpora na svaku novu pojavu koju preduzimaju državni organi a po modelima zapadnog kreiranja politike u Srbiji.

Zato je ovde u Beogradu, prošle godine moglo da se organizuje i sastanak Trilaterarne komisije, a ove, već drugu godinu skup Parlamentarna Skupština NATO pakta, ( iako su, Amerika i EU sa 18 NATO zlotvora, samo nedavno ovde sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, tepih i uranijumskim bombama, i pored uništavanja infrastrukture Srbije, ostavljali žrtve i među civilnim stanovništvom); i niz drugih skupova po zahtevima i modelima angloameričkih kreatora politike u Srbiji, a da ni jednom nije bilo nikakvog značajnog društvenog protesta od strane naroda. A skup velikih majstora masonskih loža letos, u Beogradu je već održan…

Veća gužva i masa ljudi se može videti na gradskim pijacama i prazničnim vašarima po gradovima u unutrašnjosti, nego što se može zapaziti u dvomilionskom Beogradu u kome se odvija i usmerava politički život Srbijie.

(Pa će u budućnosti, u nekoj sličnoj situaciji, čak i isticanje zastave neke strane države umesto naše, biti obavljeno na mnogo lakši način nego sto su to učinili onih sedam nemačkih vojnika dvanestog aprila 1941.god)…).

A preko različitih i perfidno napisanih predloga pojedinih zakona koje priprema “Vlada u Srbiji” i dostavlja ih Skupštini na usvajanje, neosetno se uvodi totalitarizam i obmanjuju građani, u čemu glavnu krivicu nose Narodne poslanici koji ih prvo ne razumeju, a svojim glasanjem ozakonjuju pravila i propise napisane po modelima zapadnih planera, koji će se preduzimati protiv našeg naroda, naše dece, ali i protiv njihove porodice i njih lično, onda kada više ne budu obavljali funkciju poslanika!!!

Nije isključeno da se u nekom trenutku po diktatu EU, pred poslanicima nađe zakon o vanrednim ovlašćenjima “Vlade u Srbiji”, po kome bi se život svakog muškarca, žene, i dece u Srbiji, kao i njihova imovina stavila pod kontrolu Vlade, kako bi i ti privatni resursi (jer su državni resursi već predati u ruke stranih vlasnika i korporacija), bili lako dostupni zapadnim razbijačima Srbije!!!

Kroz pojedine zakone, nameću se obaveze i pravila u kojima se prenaglašava pažnja u poštovanju prava kućnih ljubimaca i ostalih životinja, koja su postala primarna u odnosu na prava i potreba običnog čoveka, pri čemu se lagano uvodi navikavanje na gubitak prava ljudi i na samoodbranu, kao i pravo na zaštitu sopstvenog života prema sopstvenom izboru, zato što je to “u skladu sa evropskim zakonodavstvom” i propisima izglasanih u birokratskim forumima, na način koji ne uzima u obzir obične ljude i njihov život koji je daleko komplikovaniji od propisa koje oni donose….

Takva žalosna pasivnost našeg naroda prema nametnutim društvenim pojavama, stvorila je i ustalila takvu amneziju kod ljudi, čija je posledica da je narod postao nezainteresovan za svoju slobodu, pa će po svemu sudeći, narod masovnije izaći na ulicu samo u slučaju ako se bude nešto delilo besplatno!!!

Uz korumpirano srpsko pravosuđe, koje je birano po volji i merilima Zapada, ovo je samo deo rezultata naopakog povlačenja poteza “Vlade u Srbiji, protiv sopstvenog naroda a za račun nalogodavaca koji sede u Briselu i Vašingtonu!!!

I na kraju, potsećamo na nedavno objavljeni tekst u kome, površno posmatrajući ovu sliku , običan čovek bi verovatno pogrešno shvatio poentu i “zaključio” da ona oslikava “potpuno nezavisan rad” Vučićeve Vlade bez stranog uplitanja, u kojoj svi ministri “samostalno donose odluke” o svemu, i “ni 2% ne zarezuju” ni američog ambasadora, ni savete Blera i Kempbela, ni sve one hijene koje sede za stolom, pa se samo postavlja krajnje pitanje o, možda odluci, na koji način Srbija treba da “pomogne” NATO –u eventualnom napadu na Rusiju …!!!

 

©Geto Srbija

KAŽNJIVA NEPOSLUŠNOST: I SAMA POMISAO NA POLITIČKU SAMOSTALNOST I NEUTRALNOST DRŽAVE A BEZ UTICAJA AMERIKE I NATO, OPASNA!!!

 

Ideja da Evropa bude nezavisna od stranih centara moći je stara koliko i ideja ujedinjene Evrope. „Treći put", odnosno ista distanca prema Vašingtonu i Moskvi dugo su zastupali veliki evropski državnici. Neke od njih ovo je koštalo političke karijere, a drugi su izgubili živote. Multinacionalne kompanije koje vladaju svetom ne praštaju.

 

                   Bernardo Vitulano (dopisnik iz Rima)

 

Šarl De Gol  , nekadašnji francuski predsednik, bio je jedan od najglasnijih zagovornika „Trećeg puta" Evrope, odnosno saradnje ne samo sa Vašingtonom, već i sa Moskvom. U slučaju rata sovjetske trupe su u to vreme mogle za 72 sata da izbiju na Rajnu i Francuska bi treći put u 20. veku bila na prvoj liniji fronta. Da bi se to izbeglo De Gol je težio saradnji, a ne konfrontaciji sa Kremljom.

Iako formalno članica NATO pakta Francuska nije bila uključena u njegovu komandnu strukturu, već bi u slučaju rata samostalno delovala. Drugi korak koji je De Gol hteo da povuče u pravcu „Trećeg puta" bilo je ekonomsko osamostaljenje Francuske od Sjedinjenih Američkih Država.

Posleratna svetska privredna obnova zasnivala se na monetarnom dogovoru iz Breton-Vudsa kojim je regulisano da se međudržavne finansijske transakcije odvijaju u američkim dolarima, a da dolar bude vezan za zlato po uvek istom kursu.

Teoretski je to značilo i da svako u svakom trenutku može svoje dolare da zameni za unapred određenu količinu zlata. Garant plaćanja bila bi američka Centralna banka – Fed .

Kako bi ojačao francuski franak i od njega učinio međunarodno sredstvo plaćanja De Gol je želeo da mu da zlatnu podlogu i zatražio je od Fed-a da mu u zlatu isplati francuske dolarske rezerve.

Još dok su trajali pregovori u Francuskoj su u leto 1968. izbili masovni studentski nemiri koji su zemlju uveli u političku krizu i konačno rezultirali De Golovom ostavkom 1969. godine. Njegov naslednik nije više insistirao na konverziji dolara u zlato, a vremenom je i De Golova ideja „Trećeg puta" zaboravljena u Francuskoj.

Da nemiri iz leta 1968. nisu bili spontani, već organizovani iz istih centara koji su decenijama kasnije pokrenuli različite „obojene" revolucije i arapska proleća, vidi se po sudbini jednog od organizatora protesta, tada mladog studenta Danijela Kon Bendita, koji je posle uspešno obavljenog posla emigrirao u Zapadnu Nemačku i tamo dobio politički azil zbog navodnih progona u Francuskoj.

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka u SR Nemačkoj se pojavio antiratni pokret mladih „Zeleni" koji se borio za izlazak iz NATO pakta i vojnu neutralnost Nemačke. Njihovi aktivisti su blokirali američke vojne baze kako u njima ne bi bili stacionirani raketni sistemi „Peršing" i uzvikivali: „Bolje peting, nego peršing".

Pokret je ubrzo prerastao u političku stranku koja je ušla i u savezni nemački parlament, Bundestag, kao i u brojne lokalne skupštine. Jedan od osnivača bio je i Kon Bendit.

Nesporni lideri i glavni ideolozi „Zelenih" bili su Petra Keli  i general u penziji Gert Bastijan  koji su insistirali na vojnoj neutralnosti Nemačke i ekvidistanci prema Vašingtonu i Moskvi.

Padom Berlinskog zida dobili su dodatni vetar u jedra, jer ako nema više Varšavskog pakta nema ni potrebe da opstane NATO. Bili su i suviše omiljeni u članstvu i među biračima „Zelenih" da bi bili smenjeni.

U oktobru 1992. njihova beživotna tela su pronađena u kući u kojoj su zajedno živeli. Zvanična istraga je brzo završena zaključkom kako su njih dvoje u trenucima duboke depresije počinili zajedničko samoubistvo. (`ajde!!!?????)

Zašto bi neko ko je i privatno i politički uspešan i čija je karijera u usponu upao u tako tešku depresiju, nikada nije objašnjeno. Dosije je zatvoren i arhiviran, a ni novo rukovodstvo „Zelenih" nije insistiralo na nastavku istrage.

Nove rukovodioce je doveo Kon Bendit, siva eminencija stranke. Po njegovoj preporuci na vodeće pozicije su došli takozvani realosi (članovi stranke koji su bili spremni na političke kompromise) na čelu sa Joškom Fišerom.

Vojna neutralnost i „Treći put" su odmah zaboravljeni, a nemačka vlada u kojoj je Fišer bio vicekancelar donela je tumačenje ustava po kome Bundeswer (nemačka vojska) sme da interveniše bilo gde u svetu u okviru NATO pakta, pa i bez mandata Ujedinjenih nacija. Nemačka je tako bila u mogućnosti da 1999. učestvuje u bombardovanju Jugoslavije.

Velike komunističke partije Zapadne Evrope rano su se distancirale od staljinistističkog modela realnog socijalizma koji je bio na snazi u tadašnjem Sovjetskom Savezu, tako da je „Treći put" (ni Moskva, ni Vašington) za njih bio prirodna odluka.

Komunistička partija Italije (KPI)  postala je krajem šezdesetih godina prošlog veka najsnažnija stranka u italijanskom parlamentu. Početkom sedamdesetih je Bela kuća jasno i javno upozorila Italiju da neće tolerisati vladu u kojoj učestvuje i KPI.

Posle krvavog puča u Čileu 1973. i ubistva legalno izabranog komunističkog predsednika ova upozorenja su u Rimu ozbiljno shvaćena i formirane su vlade nacionalnog jedinstva bez učešće KPI u njima.

Lider najjače građanske stranke, konzervativne Demohrišćanske partije (DC) bio je tada Aldo Moro koji se ideološki od vođe KPI Enrikea Berlinguera  razlikovao po mnogim pitanjima, osim po posvećenosti „Trećem putu". Ovo kod njih dvojice nije bila samo jedna od ideja, već uslov svih uslova da se izbegne Treći svetski rat, nuklearni holokaust i nestanak ne samo Italije, već i cele Zapadne Evrope.

Do kraja sedamdesetih godina saradnja Moroa i Berlinguera je jačala i postignut je dogovor da KPI uzme i zvanično učešće u vladi sa kojom je po najvažnijim pitanjima ionako tajno sarađivala. Već bi sam čin ulaska KPI u vladu bio akt otvorene neposlušnosti prema Vašingtonu i promocija početka primene „Trećeg puta".

U proleće 1978. je Moro otet, a zatim ubijen. Istraga je utvrdila da su izvršioci bili pripadnici ultra-levičarske terorističke organizacije „Crvene brigade"  , ali i to da oni nisu otmicu mogli da organizuju bez logističke podrške zvaničnih tajnih službi. Ko je i kako pomogao Crvenim brigadama nikada nije zvanično obelodanjeno.

Berlinguer je sam nastavio borbu za italijanski „Treći put". Harizmatičan i odlučan on je uspeo ponovo oko KPI da okupi stranke, pokrete i pojedince iste ideje kako iz Italije, tako i iz inostranstva.

Tokom predizborne kampanje 1984. iznenada je doživeo moždani udar od koga je umro. Njegova smrt je u mnogome podsećala na misterioznu smrt pape Jovana Pavla I, 1978. godine.

KPI posle Berlinguera nije odustajala od „Trećeg puta", ali je politički razvoj u Italiji i svetu ovu stranku brzo gurnuo u rasulo. Danas u italijanskom parlamentu sedi jedna mala partija sastavljena od nekadašnjih pripadnika desnog krila KPI i levog krila DC koji su se okupili oko ideje „Trećeg puta", ali niti imaju političkog uticaja da to sprovedu, niti su i sami previše zagrejani za zaostavštinu Berlinguera i Moroa.

Poslednji političar na vlasti u Italiji koji je odlučio da ide „Trećim putem", iako ne iz ideoloških već iz pragmatičnih razloga (to mu je donosilo više glasova) bio je Silvio Berluskoni  . On nije javno promovisao „Treći put", ali je činio sve da do njega dođe.

Još početkom ovog veka on je sklopio energetski sporazum sa Rusijom koji je predviđao snabdevanje Italije ruskim gasom i naftom po povlašćenim uslovima. „Južni tok" je bio deo tog sporazuma, zbog čega je projekat naišao na veliki otpor kako u Briselu, tako i u Vašingtonu.

Posle sporazuma sa Putinom, Berluskoni je potpisao istorijski ugovor sa Moamerom el Gadafijem koji je predviđao izgradnju naftovoda i gasovoda ispod Sredozemnog mora koji bi povezivao Libiju i Italiju.

Pomoću ova dva sporazuma Italija bi stekla punu energentsku nezavisnost, što bi vremenom vodilo i u političku nezavisnost od diktata iz stranih prestonica. Zbog toga je protiv Berluskonija pokrenuta dobro organizovana kampanja koja ga je u medijima optuživala za razvrat. U javnost su iznošeni snimci sa privatnih orgijanja italijanskog premijera i njegova politička karijera je doživela krah.

Isto je prošao i francuski političar Dominik Štros Kan koji je još kao direktor Međunarodnog monetarnog fonda došao do istog zaključka kao i De Gol da bez finansijske nezavisnosti nema ni političke nezavisnosti.

Najveći broj akcija velikih evropskih kompanija nalazi se u stranim rukama. Između 60 i 70 odsto akcija nemačkih industrijskih giganata (Mercedes, VW, Simens, Krup…) u posedu je fondova koji imaju nominalno sedište u nekom poreskom raju, ali čiji pravi vlasnici, kako je sa mesta prvog čoveka MMF-a utvrdio Štros Kan, sede u Njujorku ili Londonu. Ista je situacija i u ostalim zemljama EU.

Zbog toga se Štros Kan zalagao za vraćanje Centralne banke Evrope u ruke nacionalnih vlada članica kako bi se stvorila protivteža MMF–u koji je u rukama Amerikanaca i njihovih satelita, kao što je Velika Britanija, i od prekookeanskih investitora otkupile evropske akcije. Njemu je zato montiran slučaj navodnog silovanja čime se završila njegova politička karijera.

Velike italijanske stranke zato danas dobro paze da ne upadnu u zamku u koju su upali Berluskoni ili Štros Kan. Nekadašnji saveznik Berluskonija, pokret Lega Nord, ograničava se na zahteve za većom regionalizacijom Italije i EU, a stranka „Pet zvezdica", bez koje nema stabilne većine u oba doma italijanskog parlamenta, zadovoljava se blagim zahtevima za izlazak Italije iz evro zone, ali ne i iz EU niti pominje „Treći put". Niko od političara ne želi da bude otet i ubijen kao Moro, niti da izvrši „samoubistvo" u prisustvu vlasti kao Kelijeva i Bastijan.

 

      A 1. Da je Siriza istrajala…

Glavni distributer energenata za EU je Nemačka koja je uspela da stopira „Južni tok", ali zato proširuje kapacitete „Severnog toka" koji direktno spaja nju i Rusiju. Berlin je i najvažniji garant nesmetanog protoka ruskog gasa preko Ukrajine. Zbog toga Nemačka može ostalim zemljama EU da diktira kako da se ponašaju.

Grčka kriza je deo scenarija dalje dominacije Berlina i Vašingtona u Evropi. Dok mediji pišu o tome kako su najvrednije aerodrome u Grčkoj, koje je vlada u Atini po sporazumu sa Trojkom (MMF, EU i Centralna banka Evrope) morala da privatizuje, kupljeni od strane jedne nemačke kompanije, zanemaruje se pravi razlog kolonizacije Grčke.

Ispod teritorijalnih voda Grčke u Egejskom moru nalaze se najveće otkrivene zalihe prirodnog gasa i nafte u Zapadnoj Evropi. Da je Siriza istrajala u svojim naporima izlaska iz evro zone i početka „Trećeg puta", ovo neizmerno bogatstvo bi pripalo grčkom narodu i omogućilo otplatu grčkih dugova. Multinacionalne kompanije bi ostale kratkih rukava.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PODMITLJIVI POLITIČARI I KOCKANJE DRŽAVNIM BUDŽETOM PREKO UREDBE O PODSTICAJU ZA DIREKTNE INVESTICIJE!!

 

Bivši ministar i nekadašnji predstavnik "finansijske vlasti", Mlađan Dinkić, više nije zvanično u srpskoj politici, ali se njegov zao duh još uvek oseća. Naime, prema njegovom "modelu" uništenja srpske privrede i njenih resursa, uvedene su obilate subvencije stranim "investitorima". Do danas je na ime pomoći koju je država Srbija isplatila belosvetskim kompanijama više stotina miliona evra. Došlo je dotle da se iz budžeta finansiraju čak i strane hot-lajn kompanije! Za svako predviđeno radno mesto strana kompanija dobija iz budžeta Srbije i do 7.000 evra. Do nedavno, te subvencije su se kretale i do 10.000 evra. U praksi, te kompanije niko ne obavezuje da i zaista zapošljavaju radnike! Zakonom je određeno samo to da strani poslodavac "predvidi" radno mesto"!

 

                        Milan Malenović

 

Radnike u Srbiji sada na ulicu isteruju i Vučićeva vlada i subvencionisane strane kompanije, kao što je slučaj u pribojskom FAP-u, a ima i slučaja uslovljavanja, da se ugasi domaća kompanija kako bi strana ušla na srpsko tržište (slučaj švedske Ikee i domaćeg Simpa iz Vranja). U međuvremenu, građani u Srbiji sve više gladuju, i sve je veći broj onih koji će zahvaljujući subvencionisanom "povećanju" broja radnih mesta ostati bez posla.

Jedva godinu dana je aktuelna vlast izdržala u apstinenciji od Dinkićevog modela subvencionisanja stranih "investitora". Početkom aprila Vlada je slavodobitno razglasila kako je budžetski deficit, navodno, manji od onog planiranog i odmah se krenulo u imitiranje pijanog milionera.

Jedan od isprobanih načina za prebacivanje para iz budžeta u privatne džepove upravo su pomenute subvencije po Dinkićevom metodu. Jedna od bitnih razlika u odnosu na period od pre jeste ta što danas Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) igra marginalnu ulogu, dok sve odluke donosi Vlada i sprovodi ih preko na brzinu sklepane Komisije za kontrolu državne pomoći.

Nekada nezaobilazni začin u svakoj investicionoj čorbi SIEPA se sada spustila na nivo savetodavnog tela koje investitorima ne može više da pruži nikakvu konkretnu pomoć.

Kada je na mesto ministra privrede došao Saša Radulović počelo je razgrtanje kriminalne prljavštine čelnika pomenute Agencije i u martu 2014. je pokrenut krivični postupak protiv ranije direktorke Jasne Matić i njenih naslednika Vesne Perić i Božidara Laganina, kao i bivšeg zamenika direktora Bojana Jankovića.

Za direktora Agencije tada je postavljen potpuno neiskusni Nikola Janković. S obzirom da i on, isto kao i aktuelni predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež, potiče iz frankfurtskih "Vesti", dnevnih novina koje na srpskom jeziku izlaze u Zapadnoj Evropi, postavlja se pitanje da li srpskom privredom upravlja balkanska građevinska mafija, koja je finansirala pomenuti list, ili nemačka obaveštajna služba BND.

U svakom slučaju, postavljanje žutokljunog Jankovića na ovako značajno mesto bio je signal da se SIEPA polako, ali sigurno gasi. U to vreme su javnost ministri Vučićeve vlade zasipali informacijama kako nema više para za raskalašno finansiranje "investitora" i kako će se prestati sa tim. Sada, odjednom, para opet ima i za tako nešto, kao da je Vlada u međuvremenu otkrila velika nalazišta nafte.

U potpunoj tišini i daleko od očiju javnosti Vlada je izglasala novu Uredbu o podsticajima za direktne investicije koja po svojim pljačkaškim potencijalima prevazilazi čak i ono što je svojevremeno zamislio Mlađan Dinkić.

Ukratko, strani "investitor" može da bira između subvencija po novootvorenom radnom mestu i povraćaja uloženih sredstava.

Za jedno radno mesto, umesto ranijih 10.000 evra, "investitor" sada može da dobije najviše 7.000 evra, i to za devastirana područja, s minimalnim sopstvenim ulaganjima od 250.000 evra.

Privrednici koji pokreću proizvodnju u područjima koja se smatraju razvijenim (recimo u okolini Beograda, Novog Sada ili Niša) mogu da računaju na 3.000 evra po zaposlenom. Izuzeci potvrđuju pravilo, videće se kasnije.

Druga opcija je finansijska pomoć države na osnovu veličine investicije. Onaj ko pokreće proizvodnju vrednu 50 miliona evra od države može da dobije 25 miliona (polovinu investicije!?), a ako zaposli više od 200 radnika, ta sredstva se uvećavaju za još 10 odsto dvogodišnjih troškova za bruto plate. Onaj ko zaposli više od 500 radnika, dobiće dodatni podsticaj od 15 odsto, a za više od 1.000 radnika 20 odsto troškova za plate.

Sve u svemu, država bi na ovaj način mogla da postane većinski vlasnik takvih preduzeća, a ne običan davalac bespovratnih zajmova. Teško je i zamisliti stadijum ludila onoga ko je predložio i usvojio pomenutu Uredbu.

Pravila po kojima se dodeljuju subvencije su više nego rastegljiva i nikoga u suštini ni na šta ne obavezuju. Grad Beograd, prema pomenutoj Uredbi, spada u razvijena područja u kojima je najviša subvencija 3.000 evra po novootvorenom radnom mestu.

Prva subvencija po obnovljenom Dinkićevom modelu ide američkoj kompaniji NCR (National Cash Registers) i to četiri miliona evra za 800 novih radnih mesta, odnosno po 5.000 evra za jednog novog radnika.

NCR od 2012. posluje u Beogradu i u prestonici će ostati centar njenih poslovnih aktivnosti u Srbiji, što znači da, po potrebi, subvencije mogu da budu i veće od onih propisanih Uredbom.

Otvaranju predstavništva NCR-a 2012. godine prisustvovao je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i tadašnja ambasadorka Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Meri Vorlik. Potpredsednik korporacije NCR Džef Mekroski objasnio je da je Srbija izabrana za centar budućeg poslovanja NCR zbog "visoko obrazovane radne snage, koja govori strane jezike, odlične infrastrukture i pomoći Vlade Srbije".

Slično je ponovio i potpredsednik kompanije Dorsman 2014. godine, a skoro istovetnu rečenicu je krajem marta ove godine, prilikom dodele najnovijih subvencija, izgovorio i aktuelni ambasador SAD u Srbiji Majkl Kirbi.

NCR se u Srbiji ne bavi nikakvom proizvodnjom, najmanje onom namenjenom izvozu. Ovde postoji običan call-centar (narodski hot-lajn) za podršku klijentima u inostranstvu. Zbog čega je razvoj hot-lajna toliko značajan za ministra Željka Sertića i celu Vladu Srbije da u to investiraju četiri miliona evra narodnih para i to za dodatne subvencije?

Naime, ono što su i Sertić i članovi delegacije američke kompanije prećutali, jeste da je Mlađan Dinkić krajem aprila 2013. sa potpredsednikom NCR-a Majklom Olaflinom već potpisao jedan ugovor o subvencionisanju otvaranja 300 novih radnih mesta i da je Republika Srbija to tada platila 2,6 miliona evra. Upućeni smatraju da su novčane subvencije NCR-u bile isplaćene i u 2014. godini, mada za sada nema pouzdanih podataka.

Koliko je Srbija značajna za NCR govori i podatak da ova kompanija, iako već tri godine prisutna u Srbiji, nije uopšte registrovana pod svojim imenom u Agenciji za privredne registre, a da je ugovor sa Sertićem potpisao Rik Makuark, nižerangirani zastupnik kompanije.

Prema rečima Makuarka, NCR je u Srbiju uložio 6,4 miliona evra (plus 2,6 miliona dobijenih od Dinkića) i otvorio do sada ukupno 621 radno mesto. Sertić, sa svoje strane, tvrdi kako će sa 800 novih radnika NCR u Srbiji zapošljavati 1.600 ljudi, što samo za sebe dovoljno govori o poznavanju matematike od strane aktuelnog ministra privrede.

Osim toga, Sertić uz sve to pokušava da nas ubedi kako će NCR za otvaranje 800 novih radnih mesta uložiti 43 miliona evra, iako je Makuark na istoj konferenciji za štampu tvrdio kako je NCR za 600 radnih mesta prethodno platio, sa sve subvencijama, devet miliona evra. Ako već žele da nas lažu, neka se makar usaglase pre konferencije za štampu.

 

      Da bi švedska Ikea došla u Srbiju, treba ugasiti Simpo iz Vranja!

 

Direktne novčane subvencije nisu jedini oblik pomaganja sirotih stranih "investitora" kako bi uložili u Srbiju.

"Igl Hils", ili kako god da se zove kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koja će, navodno, da gradi "Beograd na vodi", besplatno od siromašne Srbije dobija uređeno građevinsko zemljište sa sve neophodnim priključcima. Koliko će Srbija u to morati da investira javnosti niko nikada nije smeo da saopšti, ali poznavaoci prilika smatraju da račun na kraju za građane Srbije neće biti ispod tri milijarde evra.

U senci "Beograda na vodi" skoro neprimetno se provukao jedan drugi sličan, mada daleko jeftiniji, ali i daleko razorniji projekat. Radi se o izgradnji robne kuće iz lanca Ikea u blizini auto-puta kod Bubanj Potoka.

Svojevremeno je Vlada Demokratske stranke, zajedno sa gradskim većem Beograda u kome je DS takođe imao većinu, Ikei namenila zemljište nedaleko od Kvantaške pijace na Bežanijskoj Kosi. Već su bile ugovorene i provizije koje će republički i gradski funkcioneri dobiti za poklanjanje zemljišta švedskom proizvođaču nameštaja, ali je posao na kraju propao zbog nerazjašnjenih imovinsko-pravnih odnosa u vezi dodeljene parcele.

U to vreme je, da podsetimo, Ikea planirala da ovde izgradi svoju centralu za jugo-istočnu Evropu, ali je posle propasti posla sa demokratama pomenuta centrala nikla u Zagrebu. Zemljište kod Bubanj Potoka sada je predviđeno za izgradnju običnog prodajnog objekta.

Da se na poklon daje samo pomenuto zemljište, to bi još moglo i da se razume i nekako opravda. Na poklon se, međutim, daju i životi naših ljudi.

Kompaniju Ikea osnovao je Ingvar Kamprad, danas u devetoj deceniji života, 1943. godine, preciznije: godinu dana pošto je pristupio švedskom ogranku nacional-socijalističke partije, Neošvedskom pokretu (Nysvenska Rorelsen), čiji je dugo vremena bio i finansijer. Naziv preduzeća je akronim od početnih slova njegovog imena, Ingvar Kamprad, roditeljske farme Elmtaryd i naziva parohije Agunnaryd u Švedskoj.

Kada je 1994. godine u vojno neutralnoj Švedskoj obelodanjena Kampradova nacistička prošlost udruženja potrošača pozvala su na bojkot Ikee u skoro svim evropskim zemljama. Preduzeću je pretio poslovni krah i Kamprad je odlučio da se pred pritiskom javnosti povuče ne samo sa čela ovog giganta već i iz njegove vlasničke strukture. Ovo je urađeno samo formalno, jer je preko navodno neprofitnog udruženja Kamprad i dalje većinski vlasnik Ikee i poseduje ličnu imovinu od oko 17 milijardi evra.

Potpuno u duhu svoje nacističke ideologije Kamprad se trudi da što je moguće više stanovnika Srbije ubije, ovog puta ne mecima i otrovnim gasom, već nemaštinom.

Ikea je svojevremeno pokazivala interesovanje da kupi srpsko preduzeće Simpo iz Vranja. Sa ovim preduzećem Ikea je već imala, za nju, više nego pozitivna poslovna iskustva, jer je kao svoju investiciju u zajedničkom poslu vrednu pola miliona evra predstavila isporuku mašina za krojenje štofova koje realno ne vrede više od 200.000 evra. Samo na tom jednom poslu Ikea je od Simpa na prevaru uzela preko 300.000 evra.

Umesto investiranja u Simpo, Ikea je iz ove vranjanske firme izvlačila novac.

Većinski vlasnik Simpa je Republika Srbija, a ona se ni ne trudi da ovo preduzeće sačuva. Početkom aprila Vlada je odobrila sredstva za socijalni program za ukupno 1.589 zaposlena u privrednom sistemu koji je krajem 2013. zapošljavao 4.413 radnika. U međuvremenu su se čuli glasovi iz državnog vrha kako Simpu nema spasa i da je za sve najjeftinije da ova kompanija ode u stečaj.

Cena ulaska Ikee u Srbiju je, dakle, gašenje Simpa i otpuštanje nekoliko hiljada radnika kojima je, kao i članovima njihovih porodica, plata u ovom preduzeću jedini izvor prihoda. Za razliku od pregovora od pre četiri godine, sa Ikeom ovog puta nije dogovoreno ništa više od otvaranja jednog jedinog prodajnog mesta nadomak Beograda (pre četiri godine se razmišljalo o dva gigamarketa u Beogradu i po jednim u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu) i to bez centra regionalnog predstavništva. Osim besplatnog zemljišta sa svim neophodnim priključcima i dozvolama Srbija će nacisti iz inače miroljubive Švedske pokloniti i Simpo iz Vranja, ali bez radnika.

Simpo je za Ikeu značajan zbog svog posebno povoljnog statusa na ogromnom ruskom tržištu na koje Ikea sve teže ulazi, posebno od kako se pre nekoliko godina na međunarodnim medijima pojavila istina o mračnoj prošlosti Kamprada i o još mračnijoj poslovnoj mreži koju je ispleo kako bi prikrio svoje prave interese. Zbog toga je vrhu Ikee potreban Simpo, ali oslobođen radnika.

Najmanje je u celoj priči važno preko koga će Kamprad da preuzme Simpo. To ne mora da bude Ikea, koja ionako predstavlja poslovnog Frankeštajna. Moguće je da će kao finansijer da se pojavi luksemburška banka Ikano iza koje stoji porodica Kamprad ili neko treće preduzeće iz ove skandinavske poslovne hobotnice.

Pošto već plaćamo umiranje od gladi sopstvenih građana, zašto ne bismo stranim "investitorima" poklanjali šakom i kapom šta god da im se prohte?

"Zašto pravimo cehove o kojima ne znamo ništa", pitao se nedavno profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ivan Vujačić ukazujući na to da niko u javnosti ne zna koliko će u narednom periodu Srbiju koštati Železara Smederevo.

Ovo preduzeće je, međutim, primer za ugled kako će nadalje da se izvlače pare iz državnog budžeta pri čemu stranci ni za šta neće biti odgovorni, a još manje će morati da ulože makar i neku crkavicu kao što je to ranije bilo. Kockarska partija u kojoj se unapred zna pobednik i koji ništa ne rizikuje.

Država iz budžeta oprema fabriku "investitoru" iz Finske, a radnike isteruje na ulicu

Skoro da je neiscrpna saga o dolasku finskog SISU u pribojski FAP. Soumen Erikoisajoneuvot Oy (SISU) pominje se već godinu dana kao neko ko bi spasao FAP, mada se model, po kome bi to bilo učinjeno, ne zna ni dan danas. SISU se, inače, nije pominjao ni u razgovorima Aleksandra Vučića prilikom njegove nedavne posete Helsinkiju.

Uprkos tome što je finsko preduzeće samo jedno od pet pravnih i jednog fizičkog lica koji su poslali validne ponude na tender za izbor strateškog partnera FAP-a, ono je u očima naših podmitljivih političara sigurni pobednik.

Zbog toga se o trošku srpske države preuređuju i renoviraju proizvodni pogoni koji su Fincima interesantni, a to je isključivo Preseraj u kome će ostati zaposleno sedamdesetak radnika. Korporacija FAP je 2013. godinu završila sa ukupno 1.108 zaposlenih, a Aleksandar Vučić je na početku pregovora sa finskim preduzećem 2014. najavio da će po njihovom preuzimanju FAP-a biti zaposleno još 200 novih radnika.

Renoviranje je plaćeno iz budžeta, ali su strogo poštovani svi zahtevi koje su postavili Finci. Srbija je, faktički, sagradila i opremila fabriku koju će oslobođenu od radnika da pokloni stranom "investitoru"!

Kako sada može da se vidi biće "privatizovan" samo jedan deo FAP-a i to po modelu sličnom onom primenjenom nedavno u Železari Smederevo: srpske pare i strana "pamet".

Poslednjih godinu dana samo u sređivanje Fincima interesantnog pogona i upravne zgrade, država Srbija je investirala milione evra, a desetine miliona će dati za socijalni program viška zaposlenih.

Još uvek se ne zna šta će SISU da uloži u FAP, jer kako tvrdi Zoran Zaković, direktor pribojskog preduzeća, pregovori se tajno vode u Beogradu između predstavnika Finaca i srpske Vlade. Pribojci ni o čemu nisu obavešteni.

Kada SISU na pomenut način preuzme samo jedan pogon i to sa samo 70 zaposlenih, sa Ministarstvom privrede će naknadno potpisati ugovor o subvencijama pomoću koga će dobiti desetine miliona evra da bi se zaposlili dodatni radnici, a vlast će to da obrazloži "povećanjem poverenja stranih investitora u Srbiju".

Upravo je tu rečenicu pre godinu dana izgovorio Željko Sertić povodom sklapanja u Ikarbusu do sada jedinog autobusa koji ima Mercedesovu karoseriju. Recept je, dakle, odavno poznat.

Vučićeva vlada ne vodi računa ni o kontroli poštovanja ugovora od strane "investitora" kome se plaća da bi ovde ulagao. Nije važno kako je narodu, bitno je da je ministrima stiglo dovoljno para.

Slovenačko "Gorenje" je dobilo 10.000 evra za jednog novozaposlenog, zbog čega je čak i nedodirljivi Mlađan Dinkić svojevremeno morao da ode sa ministarskog mesta, a ubrzo je ovo preduzeće otpustilo nekoliko stotina radnika. Smatra se da je samo u pogonu u Valjevu otpušteno između 600 i 700 zaposlenih.

Italijanski "investitor" dobio je po 2.000 evra da bi zaposlio nove radnike u valjevskoj fabrici Vali, a početkom ove godine je otpustio njih 250.

Najdrastičniji primer je južnokorejske Jure koja je dobila 10.000 evra za svakog novozaposlenog kome su, zatim, davali plate ispod zakonom propisanog minimalca, bez prava na plaćeno bolovanje ili godišnji odmor.

 

    A 1. Vlada Srbije poklanja 4 miliona evra jednoj od najbogatijih kompanija na svetu

Korporacija NCR ima nekoliko delatnosti: proizvodi samouslužne mašine, bankomate, fiskalne kase, reguliše njihovu prodaju, instalaciju, održavanje i slično. Radi se o ogromnoj kompaniji sa 26.000 zaposlenih širom sveta, koja ostvaruje profit putem ofšor poslovanja, odnosno izmeštanjem svoje proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom. NCR svoje usluge i proizvode pruža drugim velikim svetskim kompanijama poput Simensa, BlackBerryija, McDonald’sa i Walmarta.

Njena poslovnica u Srbiji sastoji se od timova koji pružaju IT usluge i podršku u vidu nabavke delova, popravke tih aparata, projektovanja i logistike.

U Beogradu se nalazi deo NCR-a koji služi kao informatički i korisnički servis za druge firme širom sveta. Operateri povezuju kupce i ponuđače usluga u 180 zemalja, od Azije, preko Evrope do Amerike.

Servis koji posluje u Beogradu nekada je bio u Budimpešti, gde je plata po operateru iznosila 1.000 evra i to bez bilo kakvih državnih subvencija. Isti radnik, uprkos subvencijama srpske države, u Beogradu za isti posao dobija 500 evra.

Upućeni tvrde kako NCR direktno ne zapošljava radnike, već ih iznajmljuje preko drugih preduzeća na koje prebacuje odgovornost za plaćanje plata, doprinosa i poreza na plate, kao i postupanje u okviru zakona. Ako je tako, a evidentno je da se NCR pod svojim imenom ne nalazi u Agenciji za privredne registre, pitanje je kome i za šta se uplaćuju milioni evra za zapošljavanje novih radnika?

Koliko zaista vrede četiri miliona evra koje će NCR ove godine dobiti od Srbije, pokazuje podatak Uprave za agrarna plaćanja Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Srbije kako je za premiju za mleko za četvrti kvartal 2014. svim proizvođačima ovih dana isplaćeno 464,4 miliona dinara, odnosno nešto manje od četiri miliona evra. Za koliko bi BDP uvećalo 800 poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji da je, kojim slučajem, njima umesto NCR-u srpska Vlada poklonila po 5.000 evra?

Potpuno je, zato, apsurdno pričati o nekom poboljšanju standarda u Srbiji kada upravo zbog nikakvih subvencija agraru plaćamo najskuplju hranu u Evropi, pri čemu ni poljoprivrednici nemaju nikakvu zaradu. Kajmak kupe oni na vlasti.

 

    A 2. Jedno radi MMF, drugo priča Vučićeva vlada

Veliko je pitanje da li je zaista ostvareno smanjenje budžetskog deficita u meri kako to Vlada tvrdi i čime obrazlaže ponovno davanje novčanih subvencija stranim "investitorima".

Sa Međunarodnim monetarnim fondom dogovoren je deficit od 55 milijardi dinara za prva tri meseca, a vlast tvrdi kako je minus između 20 i 25 milijardi, mada je stvarni deficit 40 milijardi. Apsurdno je misliti da je smanjenje budžetskog deficita usledilo usled povećanih fiskalnih prihoda zbog povećanja realne proizvodnje. Ako opada proizvodnja, opadaju i prihodi od poreza na promet, plate, akcize i slično.

 

©Geto Srbijia

materijal: List protiv mafije