Архива

Posts Tagged ‘upravljanje’

VIŠE NJIHOV A MANJE NAŠ: NEMAČKO UPRAVLJANJE SRBIJOM PREKO REŽIMA SADAŠNJEG PREDSEDNIKA SRBIJE!!?

15. јуна 2018. Коментари су искључени

 

Mediji nemačkog govornog područja skoro da su svi kao po dogovoru, bojkotovali samit u Trstu između lidera EU i zemalja Zapadnog Balkana. Jedino su pojedini austrijski mediji bili nešto više spremni da se upuste u dublje analize i opširnije izveštavanje, ostali su smatrali da je skup priprema nekog događaja u dalekoj i neizvesnoj budućnosti.

Stav zvaničnog Berlina prema svim zemljama Zapadnog Balkana, pa i Srbiji, ostaje za sada nepromenjen: samo bez buke i ratovanja, sve ostalo možemo nekako i da tolerišemo.

 

              Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

BALKANSKI TUTOR,

 

Samit Evropske Unije i zemalja Zapadnog Balkana, kandidata za članstvo, bio je i prošao u Trstu, a da mediji na nemačkom jeziku o njemu skoro da uopšte nisu izveštavali. Najveći broj njih je samo objavio šture agencijske vesti o početku i kraju skupa, bez ulaženja u dublju analizu onoga što se desilo i šta je obećano. Nešto govorljiviji su bili austrijski mediji, što je i razumljivo, jer je ta zemlja na „kapiji prema Balkanu" i tradicionalno taj prostor posmatra kao svoje dvorište.

Izostanak brojnijih i detaljnijih izveštaja u nemačkim i švajcarskim medijima na nemačkom jeziku pokazuje da tom skupu, čak ni u vreme letnje pauze kada urednici obično vapiju za bilo kakvim vestima, niko nije predavao bilo kakvu važnost. Radi se, kako smatraju urednici, ali i analitičari, o rutinskim sastancima i razmenama mišljenja, a što stoji u opisu posla svakog političara.

Upravo je ta razlika između izveštavanja samo o značajnim susretima sa značajnim partnerima i neselektivnog izveštavanja o svakoj, bukvalno svakoj, pa i najmanjoj i najbeznačajnijoj aktivnosti nekog političara, linija razgraničenja između demokratskog društva sa jedne strane i diktature sa druge strane.

U Nemačkoj je, bar što se ovog pokazatelja tiče, još uvek demokratija, pa mediji nisu videli nikakav razlog da o boravku kancelarke Merkel u Trstu javnost izveštavaju mnogo više od prenošenja obične informacije da je samit u toku. Čak su teme, kao što je poseta fudbalera, sada „gastarbajtera" u Čikagu, Sebastijana Švajnštajgera i njegove supruge, srpske teniserke Ane Ivanović Nemačkoj zauzimale više prostora od pomenutog razgovora Merkelove sa liderima zemalja Zapadnog Balkana.

Što se tiče samog stava vlade u Berlinu prema eventualnom ulasku Srbije u EU, tu je situacija jasna svima onima koji zaista objektivno prate ovu temu. Zvanični Berlin javno podržava ulazak Srbije u EU, ali…

Još je na Solunskom sastanku lidera zemalja Evropske Unije u leto 2003. tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder jasno poručio Srbiji kako njen ulazak u EU neće biti ni malo lak niti brz. Bez obzira na to, ondašnja DOS-ovska vlada u Beogradu je javnost zatrpavala lažima da će Srbija zajedno sa Hrvatskom ući u Uniju. Hrvatska je punopravni član postala 1. jula 2013. godine, a Srbija je sledeće godine tek započela zvanične pregovore o pristupanju .

Povodom započinjanja tih pregovora šef poslaničke grupe CSU-a u Evropskom parlamentu Markus Ferber je u intervjuu nemačkoj televiziji N-TV 21. januara 2014. preneo stav svoje stranke o tom pitanju, koji sažet u jednu rečenicu glasi: „Ne postoji razlog zbog koga bismo započinjali pregovore o pristupanju sa zemljom kao što je Srbija, koja još uvek generiše velike kolone izbeglica koje nam pristižu."

Ferber je tom prilikom podsetio na primere Rumunije i Bugarske, ali i Hrvatske, dodajući kako se tako nešto nikada više neće ponoviti. Ove države, na prvom mestu Bugarska i Rumunija, u EU su primljene mnogo pre nego što su za tako nešto bile spremne, posebno su ljudska prava u njima bila i ostala na nezadovoljavajuće niskom nivou. Od dana prijema, pa do danas u njima se po tom pitanju skoro ništa nije promenilo, jer politička elita više ne trpi pritisak zahteva za reforme radi pristupanja Evropskoj Uniji, pa ni ne žuri sa poboljšanjima.

Čak i u slučaju Hrvatske, Ferber je imao nekoliko konkretnih zamerki, kojima bi u međuvremenu trebalo dodati i narastajući revanšizam i nacionalizam.

Na kraju intervjua on je izneo svoju procenu kako će pregovori sa Srbijom trajati daleko duže od deset godina, računajući od dana njihovog započinjanja. U tome se slaže i nemačka radio-stanica „Deutsche Welle" (DW) koja je 2. marta ove godine iznela prognozu kako Srbija pre 2025. neće ispuniti uslove za članstvo, smatrajući istovremeno da je realni datum učlanjenja tek posle 2030. godine.

Pošto je to na „dugačkom štapu", zbog čega su i sami pregovori neinteresantni za nemačku javnost, a analitičari sumnjaju u iskrenu spremnost srpskih vlastodržaca da popuste po pitanjima koja su značajna za njihov opstanak na vlasti i dalje bogaćenje, mediji su samit u Trstu skoro potpuno ignorisali.

Kancelarka Merkel ima i previše unutarpolitičkih i evropskih problema kojima je posvećena ovog leta, tako da nema dovoljno ni vremena niti snage da se dublje pozabavi Zapadnim Balkanom, posebno jednom malom i neuređenom zemljom, kao što je Srbija.

Zvaničnicima u Beogradu je lista naređenja odavno predata i ne treba očekivati od jedne države kao što je Nemačka da sagovornika redovno podseća na njegove obaveze. Berlin smatra da srpski zvaničnici moraju sami da budu svesni kako su dužni da ispune zahteve koji su stavljeni pred njih.

Nemačka je ponovo evropska sila, svesna svoje uloge i snage i to rado pokazuje svima slabijima. A od nje su, po mišljenju nemačke vlade, slabiji svi osim SAD i Kine, dok Rusiju u međuvremenu Berlin posmatra kao ravnopravnog iako (u ekonomskom smislu) za nijansu slabijeg sagovornika.

Da bi nastavila svoj put u Evropsku Uniju, Srbija će odmah morati da se suoči sa dva za nju velika problema: priznavanje Kosova i prekid posebnih trgovinskih odnosa sa Rusijom.

O kosovskom problemu se svakodnevno govori, kako u Srbiji, tako isto i u zemljama Evropske Unije, dok se pitanje specijalnih trgovinskih odnosa Srbije i zemalja Evro-Azijske Unije, samim tim i Rusije ne spominje ni tako često, a ni tako glasno. Po svemu sudeći, Berlin i Brisel tu ne očekuju nikakve probleme, bar ne onakve kakve stvara otpor Beograda da prizna samoproglašenu „republiku" Kosovo.

Otvarajući poglavlje 29 Srbija je ušla u proceduru usaglašavanja svojih carinskih propisa sa onima Evropske Unije. Na kraju tog procesa biće ne samo ukinute sve međusobne carine i uvozne barijere između Srbije i EU, već će biti u potpunosti usaglašena spoljnotrgovinska politika. Samim tim, Srbija, kao ni bilo koja druga zemlja članica ili kandidat za članstvo, neće smeti da ima sopstvene trgovinske odnose sa trećim zemljama drugačije od onih koje ima celokupna Evropska Unija. Pod to spada i Rusija.

Iako je spoljna trgovina i carinska unija daleko manje značajno pitanje od, recimo, vladavine prava, Brisel je namerno ovo poglavlje otvorio među prvima, kako bi izvršio dodatni ekonomski pritisak na Srbiju da ispuni druga svoja obećanja, prvenstveno ona vezana za Kosovo i interese nemačke privrede u regionu (na prvom mestu u Elektro-privredi Srbije).

Da bi Srbija uopšte bila u stanju da prihvati carinsku uniju sa EU, morala bi odmah da nađe dodatni izvor finansiranja, jer će ovaj korak nju godišnje koštati oko milijardu evra. Ovo je samo direktna šteta, dok je ona posredna još najmanje tolika.

Ostale zemlje, članice EU, su godinama pre pristupanja počele da postepeno svoju privredu orijentišu prema Uniji. Srbija je, zbog različitih političkih kalkulacija stranaka na vlasti, išla cik-cak, lomeći se između Unije i Rusije. Zbog toga se ona godinama istovremeno približavala i jednoj i drugoj strani, tako da će nagli prekid odnosa sa Rusijom za nju sada biti veliki finansijski gubitak, koji će moći da pokrije jedino novim kreditima, do kojih može da dođe jedino ako Berlin ne bude bio protiv.

Konačno, i nemački politički analitičar Štefan Haderer u svojoj analizi od 11. aprila 2017. u austrijskom listu „Wiener Zeitung" opominje srpsku vlast kako danas „treći put", kako je to nekada izvodio Josip Broz Tito, pokušava da balansira, a to više nije moguć. Srbija će morati da se odluči ili za EU koja se raspada, ili za Evro-azijsku Uniju sa kojom do danas nije postigla nikakav novi napredak od dogovora o ukidanju carina na izvestan broj proizvoda.

 

     A 1. Do evropskog proseka 2035. godine

Mediji na nemačkom jeziku, isto kao i veliki broj političara i analitičara u Nemačkoj i ostalim zemljama EU uopšte nema dileme o karakteru režima Aleksandra Vučića. Međutim, parafrazirajući poznatu američku izreku "on jeste kučkin sin, ali je naš kučkin sin", političarima u Briselu i Berlinu nije problem to što je u Srbiji na vlasti takav diktator, već to što bi on da se približi Evropi.

Markus Ferber (CSU poslanička grupa u evropskom parlamentu) ističe kako je stanje ljudskih prava u Srbiji i dalje nezadovoljavjuće i da je ona treća najveća zemlja porekla azilanata koji su u to vreme dolazili u Nemačku (istini za volju, najviše lažnih azilanata je poreklom sa Kosova, ali u Nemačku stiže sa srpskim dokumentima, pa se smatraju srpskim državljanima). On je zbog toga zahtevao da se prvo obezbedi vladavina prava pre nego što se nastave pristupni pregovori.

Radio „Deutsche Welle" (DW) je povezivanje EU i Srbije 2. marta 2017. nazvao „brakom iz interesa". Brisel želi da u tom delu kontinenta vlada mir, dok je vlast u Beogradu zadovoljna što na unutarpolitičkom planu ima odrešene ruke.

Kako bi obezbedila dalje političko prisustvo na Zapadnom Balkanu, Evropska Unija koristi staro, oprobano oružje: privredu. Kako prenosi DW u pomenutom članku, zemlje Zapadnog Balkana sadašnji evropski privredni prosek bi mogle da dosegnu najranije 2035. i to ako imaju svake godine rast bruto domaćeg proizvoda od šest odsto i ako EU ne bude dalje napredovala.

Da bi se ovo ostvarilo, tim zemljama je potrebna obimna finansijska pomoć, a upravo nju Berlin i Brisel uslovljavaju političkim protivuslugama.

Pošto novac i dalje pristiže na Zapadni Balkan, a na planu poboljšanja ljudskih prava nema vidljivog napretka, jasno je da je protivusluga za trenutnu finansijsku pomoć nešto drugo. Šta je tačno u pitanju, saznaće jednog dana u dalekoj budućnosti neki novi istoričari.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SUSPENDOVANJEM DEMOKRATIJE DO DIKTATURE: SMRAD POLITIKE I UPOTREBA TERORA U MIRNODOPSKIM USLOVIMA

1. августа 2016. Коментари су искључени

 

"Terorizam je delo tajnih službi Zapada i NATO pakta " ! Koliko su ovakve optužbe tačne, teško je reći, jer su takve specijalne akcije (ako postoje), obavezno top tajne i uvek imaju svoju "lajt" verziju za javno mnjenje.

Treba se samo setiti da je Osvald sam upucao Kenedija, da je Osama srušio kule bliznakinje ili da je Sadam imao skoro gotovu atomsku bombu i super prašak za ubijanje Amerike!

Džonatan Svift je još pre četiri veka napisao da – "raju treba lagati za njeno dobro i varati ljude za njihov spas" . Zablude kao ishod laži nisu plod slučajnosti, već su deo umetnosti i umešnosti beskrupuloznih foteljaša i ostalih naoružanih marioneta da bi držali raju u pokornosti i zadržali vlast. Sve Pinokio do Pinokija.

 

                Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

SMRAD POLITIKE1

 

Nica je dugo ostala poprište apsurda nakon noći terora na Dan Republike. I samo što su žrtve pokupljene sa asfalta, stigli su politikanti da pevaju "Marseljezu ", da se održi minut ćutanja i izdeklemuju po ko zna koji put iste izlizane fraze: bezuslovno i energično osuđujemo atentat, pa i ostajemo odlučni, plus ono: pobedićemo terorizam i pojačati bombardovanje u Iraku i Siriji, i sve ostale napamet nabubane fraze koje su sve van pameti.

Nećemo menjati način života. Samo što ne kliču: "Ne mogu nam ništa, jači smo od sudbine!". Guraju se ministri po aveniji smrti dok im prisutni premijer Vals obećava dug period borbe i verovatno još dramatičnih atentata u periodu na koji narod treba da se navikne da tako živi. Da se čovek zapita ko je ovde pametan?

Ovakve izjave su propraćene sa uaaaa socijalisti! ostavka, degaž uz zviždanje, kao na nekom stadionu nakon nepostojećeg penala. Slično je prošao i sam Oland, mada je odma krenuo na turneju po Evropi nakon skandala sa njegovim ličnim frizerom, koji vuče 10.000 evra mesečno za ono malo kose na glavi. Tako narod u suspendovanoj demokratiji iskazuje ono što ne daju mediji da prođe javno, u stilu: Maknite nam se više s očiju, dojadili ste nam i vi i vaše priče.

Kako koji atentat, tako i političari uz počasti traže i malo više časti za svoj groš. Izbori nisu daleko. Kandidati se pokupe i ukrcaju u svoje džetove, na nihovo mesto stiže sirotinja turist raja, koja iz okolnih kampinga hrli, jer pod okriljem odavanja počasti ne može srcu da odoli da se ne uselfuje svojim I-fonom na mestu zločina.

Teško je shvatiti koliko je van pameti ovo krvoproliće nad nevinim ljudima. Koliko to jedan ovakav ubica mora da bude šizofreničan da bi smislio ovakvu horor vožnju po jednoj od najlepših avenija Evrope? Koji normalan mozak može da zamisli ovakvo sadističko mlevenje dece pod točkovima kamiona radi nekih političkih interesa? Teško je poverovati da neka tajna agencija ima toliko sadizma da je spremna na ovakve podvige strave i užasa. Kako poverovati u menadžment terora?

U vreme afere Markale, francuski general Galoa objavio je članak pod naslovom "Nova strategija ratovanja: pucanje na svoje ljude". Ratne lukavosti su često veoma bliske terorizmu.

Ono što je relativno novo jeste upotreba takvog terora u mirnodopskim uslovima sa ciljem da se ljudima skrene pažnja sa ekonomske ili političke krize. Princip kontrolisanog terora je idealna alatka za nove zakone u stilu ograničenja građanskih prava i utabana staza za skoro legalan put iz demokratije u jedan novi vid diktature.

Nedavne optužbe protiv turskog predsednika, da je sam sebi podmetnuo jedan amaterski vojni udar, kako bi uveo smrtnu kaznu i obezglavio opoziciju, i očistio virus u vojsci, sastavni su deo razloga za opšte nepoverenje prema političarima.

Još teže optužbe su pale na račun čelnika NATO država koje dolaze od strane poznatog nemačkog novinara Kristofa Horstela i koji baca drvlje i kamenje po političarima u globalu, a posebno na francuskog predsednika. Skoro milion ljudi je preko interneta već odgledalo intervju ovog zagovornika teorije o upravljanju terorizmom u političke svrhe, kao najžešćeg oblika zavere, što on naziva "Menanžment terora".

Ovaj izraz se već dugo koristi u ekonomiji kao način upravljanja radnicima koji treba da budu zadovoljni što imaju bilo kakav posao za bilo kakvu platu i da treba da ljube noge svom gazdi koji ih lebom rani. U Francuskoj je takav menadžment primenjen u pošti koja je zabeležila veliki broj samoubistava na radnom mestu. Amerikanci su taj princip prepravili za vojne svrhe i predavali teoriju svojim saveznicima u Jemenu i Iraku, tvrdi Horstel.

Ako je ovaj novinar i bivši savetnik nemačke vojske, danas relativno iskompromitovan lik, kao istureni napadač na svetske zavere i političke mućke, ipak nije sam u svojim košmarima. Sve je više ljudi koji su načeti crvima sumnje da politika smrdi na neljudstvo i da nije nemoguće da je terorizam (bar delom) plod nameštaljki zapadnih tajnih službi, CIA-e  i NATO pakta.

Treba samo videti ko vuče korist iz takvih klanica, tvrdi Horstel u svom intervjuu koji se već mesecima vrti na mnogim sajtovima ali slične teorije niču po knjigama i pisanoj štampi širom planete.

Od 11. septembra u Njujorku pa do pariske redakcije Šarlija, beše nekoliko atentata veoma sumnjivog karaktera i uvek vrlo berićetnih posledica po vladajuću klasu. Posebno naglašava korist koju je izvukao Fransoa Oland u januaru kada je sakupio sve lidere sveta oko sebe i ujedinio francusku naciju u borbi protiv terorizma.

Svi su postali Šarli, a Oland je sa 13 poena popularnosti skočio na skoro 30. Danas, nakon trećeg atentata i preko 250 mrtvih, on pokušava da ponovi nacionalno jedinstvo oko svoje ličnosti kandidata, ali mu fazon ovoga puta ne pali.

Čak se mnogi pitaju kako je moguće da posle tolikih žrtava i propusta oko sigurnosti građana on ili bar neki odgovoran ministar ne podnese ostavku? A posledice atentata su ogromne ne samo za žrtve, već i po svakodnevni život Francuza. Francuska je postala neprijatelj islamista broj jedan i opasnost sada vreba na svakom koraku i u bilo koje vreme. Teroristi idiotski rešetaju kalašnjikovima, raznose se kao ljudske bombe a sada su čak počeli i da kolju po kućama, da gaze ljude kamionom kao što je to slučaj u poslednjem napadu na francusku demokratiju.

Teško je preduzeti neku efikasnu meru protiv nevidljivog neprijatelja koji ti je u kući i ne haje da pogine samo ako može još nekog da povede sa sobom na onaj svet. ID više kao i da ne postoji, jer su radikalni islamisti proglasili nezavisnost i po principu: svaki svoga ubite subašu, oni ubijaju svoje sugrađane, komšije i kolege automatski, samohodno. Kad im padne na pamet neka nova ideja.

Mašta može svašta, pa se tako i masovne ubice uvek dosete nekog novog načina ubijanja na koje policija nije mislila. Kao rezultat izglasano je po četvrti put vanredno stanje i ovoga puta na šest meseci i još žestoko pojačano. U novoj verziji borbe protiv terorizma svako može da bude sumnjiv i može biti pretresan, danju i noću, u kući ili automobilu, pešaka na ulici ili na bilo kom grupnom skupu.

Pored toga, bez većih dokaza, ali uz manje sumnje svako može legalno biti pritvoren i prisluškivan uz obavezno trkeljisanje kompjutera i mobilnih telefona  … Ako to i nije diktatura u pravom smislu reči, ono bar ima dosta sličnosti. Pogotovo u Francuskoj gde su ljudi egoisti po prirodi navikli na individualnu slobodu bez granica, do ivice anarhije uz neizmernu arogantnost na sve što je strano. Francuski pesnik Apoliner je sročio poznati stih "Bože, kako je rat lepa stvar".

Naravno, lako je voditi rat hiljadama milja od svoje kuće, ali kad đavo zakuca na vrata, onda je ratni akt najstrašnija stvar na svetu. Francuski filozof Mišel Onfray je nedavno izjavio da je neverovatno da jedna zemlja bombarduje arapski svet još od 1983. godine i da se čudi kada terorizam zahvati nacionalnu teritoriju.

Verovatno se čudi jer običan narod nema pojma šta se to tamo dešava, s obzirom da mediji ne prikazuju ni jednu sliku razaranja iz nebesa ni kolateralne štete kako to vole da nazivaju .

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RUŠILACKO I DESTRUKTIVNO DELOVANJE MMF-a KAO GLOBALNOG DŽELATA U MANIPULACIJI SUDBINAMA VELIKOG BROJA ZEMALJA SVETA

20. јула 2016. Коментари су искључени

 

U izdanju Instituta za ekonomsko pravne ekspertize, izdata je 2016. knjiga doktora ekonomskih nauka Srećka Ugrina, pod naslovom "Porobljavanje, glad i misija MMF – put u laburizam". Urednik i recenzent ove Ugrinove knjige je naš ugledni ekonomista i analitičar Miodrag K. Skulić.

Dajemo kratak prikaz ovog dela, koje naučno utemeljeno, demaskira sve iluzije o MMF-u kao "plemenitom finansijeru" i prikazuje ovu zelenašku korporaciju onakvu kakva jeste: surovu, podlu i od imperijalnih sila zaštićenu kao "sveta krava".

 

                 Miodrag K. Skulić

MMF I DRANJE KOZE DRAVAMA

 

Pri ostvarivanju društvenih promena, autor smatra da izdvojen značaj pripada, ne samo stavovima sociologa, filozofa, pravnika, istoričara i drugih specijalista za sprovođenje društvenih promena, nego i poznavaocima karakterističnih operacija u novčanoj sferi.

Ne može se zapostaviti činjenica da mnoge finansijske institucije, koristeći novac koji nisu stekle profitom, u značajnoj meri određuju karakter produkcionih i socijalnih odnosa upravo tim subjektima čiji novac one koriste.

Monetarni zakoni i načela najčešće određuju regulatomu disciplinamu snagu za ostvarivanje moći određenih grupa i asocijacija u svakom društvenom sistemu. Izvori takve snage su često u samom karakteru operativnih postupaka, jer se na njima bazira pravo na stvaranje i korišćenje novca.

Oni su ishodišna tačka za ustanovljenje prava vlasništva i prava upravljanja novcem. Do danas je ostao potpuno neistražen prostor za ostvarivanje socijalno ekonomskih progresivnih promena, koji može da se uoči u samoj genezi novčane mase.

Tokovi i upotreba novca čine magično čvorište, iz koga su izrasli svi društveno ekonomski odnosi i iz koga vode putevi prema potpunijoj socijalnoj pravdi i ostvarivanju opšteg svetskog blagostanja. Te opcije su ostvarljive promenama novčanih odnosa i one vode stvaranju novog poretka u domenu manifestovanja drugačijih odgovornosti, prava i privilegija, čija opšta svojstva, prema autoru, najijasnije izražava naziv laburizam.

Autor započinje svoju kritičku analizu ocenjujući postojeću neprihvatljivu aktivnost misije MMF-a  sa gledišta metoda i instrumenata kojima ekonomska nauka utvrđuje relevantne zaključke pri izvođenju analitičkih sudova. U tom pogledu, autor posebnu pažnju fokusira na sledeće vidove naučno neutemeljnih programskih delovanja ovog fonda:

Autor iznosi uverljive stavove da celokupna aktivnost ovog fonda predstavlja oblik nekorektne i perfidne manipulacije sudbinama najvećeg broja zemalja u svetu. U okviru prezentacije inicijalne argumentacije, on polazi od nesaglasnosti između karakteristika misije MMF-a i osnovnih savremenih ekonomskih teorija ekonomskog rasta i razvoja. Komparacije zasniva na stavovima monetarne i kejnzijanske teorije rasta i razvoja, kao i na teoriji ekonomije ponude (Supply side economics).

MMF svoju politiku zasniva na proizvoljno utvrđenim postavkama specifično definisanog pravca monetarizma. Njegove karakteristike odudaraju od stavova vodećih teoretičara monetarne politike.

Upravo, ovaj vid definisanja monetarizma predstavlja osnov postojeće neoliberalne doktrine ekonomskog razvoja. U destruktivnom i pogubnom delovanju ovog fonda, autor vidi njegovu nameru da razvoj najvećeg dela čovečanstva podvrgne interesima najuticajnijih zapadnih zemalja. Pre nego što precizno elaborira navedene skrivene i strogo čuvane motivacione ciljeve MMF-a i pre nego što ukaže na mogućnosti ukidanja misije ovog fonda, autor prethodno posvećuje pažnju njegovim postojećim devastirajućim delovanjima na ekonomije posmatranih zemalja.

Najznačajnija svojstva pogubne politike ovog fonda se ispoljavaju, prema autoru, kroz usmeravanje razvoja posmatranih zemalja u pogrešnom pravcu i kroz uništavanje poslovanja njihovih privrednih subjekata. Ti ciljevi se realizuju prevashodno vođenjem politike kreditiranja za neprioritetne namene, čime se onemogućuje ostvarivanje održivog razvoja.

Istovremeno se nude kreditni uslovi, koji su u toj meri nepovoljni da ne omogućuju profitabilnost ulaganja u mnogim oblastima poslovanja. Navedeni kreditori su zapadne bankarske grupe, zapadni investicioni fondovi, zapadne razvojne banke, EU fondovi i drugi zapadni kreditori.

Oni nude kredite sa neprihvatljivo visokim kamatama i kratkim rokovima njihovog korišćenja, kao i za namene koje ne obuhvataju finansiranje proizvodnog sektora i prioritetnih delatnosti. Osnov za utvrđivanje nepovoljnih kredita pružaju tzv. bonitetne agencije, koje određuju posmatranim zemljama nepovoljne investicione rejtinge i kreditne rizike. Odlučujući kriterijum za određivanje povoljnosti kredita je stepen u kome svaka od posmatranih zemalja ostvaruje instrukcije i savete MMF-a.

Najnepovoljniji uslovi kreditiranja se utvrđuju zemljama koje nedovoljno dinamično sprovode razorne mere MMF- a ili odbijaju da ih sprovedu. Od nivoa ovog rejtinga zavisi nivo kreditnih kamata zapadnih kreditora i obim direktnih stranih ulaganja. Značajno je u tome što je prisutna sprega između ovih agencija i MMF-a.

MMF oduzima centralnim bankama emisiju povoljnog kapitala

Imajući u vidu ekonomski zakon po kome je nezaobilazna uloga kredita za postizanje ekonomskog rasta, MMF koristi navedenu mogućnost uništavanja ekonomija posmatranih zemalja. U uslovima kada se sistemskim merama stvara u svetu oskudica povoljnog kapitala, posmatrane zemlje su prinuđene da prihvataju pogubne mere MMF-a da bi stekle uslove za dobijanje što povoljnijeg investicionog rejtinga od strane navedenih agencija.

Autor posebno ukazuje na posledice koje izazivaju visoke kamate i kratki rokovi vraćanja kreditnih sredstava. One ne omogućavaju ostvarivanje konkurentnosti zapadnim kompanijama. Svako preduzeće iz posmatranih zemalja, koje je opterećeno visokim kamatama na kredite i visokim ratama za otplatu glavnice, nije konkurentno zapadnim kompanijama, posebno iz najuticajnijih zapadnih država, budući da one uglavnom koriste sopstveni kapital bez kamata i bez rokova njihovog vraćanja.

To je osnovni uzrok kolapsa proizvodne privrede u posmatranim zemljama. Samo deo delatnosti u tim zemljama, poput trgovine, prometa nekretninama, pružanja telekomunikacionih i sličnih usluga, u skladu sa karakteristikama tih delatnosti, može da uspešno koristi nepovoljne bankarske i druge kredite. Posledice takvog oblika kreditiranja su česte pojave nelikvidnosti, stečajeva i bankrotstva brojnih poslovnih subjekata, kao i nelikvidnosti i opasnosti od bankrotstva posmatranih zemalja.

Uporedo, Fond preduzima široki spektar mera sa ciljem da posmatrane zemlje ne koriste izvore povoljnog kapitala koji može da se stvara u okviru njihovog monetarnog sistema. U tom pravcu, MMF oduzima pravo centralnim bankama da emituju povoljan kapital u vidu primarnog novca. Pravo na izvršavanje te operacije MMF prebacuje iz centralne banke na ćerke zapadnih banaka, koje posluju u posmatranim zemljama i koje su same osnovale.

Na taj način se posmatranim zemljama oduzima mogućnost plasiranja značajnog beskamatnog kreditnog kapitala, tj. kapitala sa najnižim kamatama i sa najpovoljnijim rokovima njihovog vraćanja. Time se direktno sprečava njihov intenzivan razvoj, posebno u domenu rasta izvoza i smanjenja uvoza. Nesumnjivo je da bi se plasiranjem povoljnog kapitala iz primarne emisije, sa najnižim kamatama ili bez kamata i sa dugim rokovima vraćanja glavnice, podstakao njihov prioritetan i dinamičniji razvoj.

Umesto razvoja proizvodnje, koja omogućuje izvoz i supstituciju uvoza, ovaj fond insistira na ulaganja u infrastrukturne projekte, ističući da se time stvara ambijent za strane investicije i da će samoregulišuća snaga tržišta obezbediti potrebnu makroekonomsku ravnotežu. Time se razvoj usmerava u pogrešnom pravcu.

MMF svesno zanemaruje činjenicu da je poboljšanje stanja na tekućem računu plaćanja prema inostranstvu nezaobilazni put za ostvarivanje spoljne likvidnosti i servisiranje javnog duga. Nasuprot tome, ovaj fond kategorički stoji na stanovištu da rast novostvorene vrednosti, tj BDP-a, predstavlja suštinski generator rasta i razvoja.

Raspolažući pravom da pruža savetodavne instrukcije, a koje su u prema navedenoj sprezi sa bonitetnim agencijama u ustvari uvek obavezujuće, ovaj fond nameće sprovođenje zahteva u domenu smanjenja budžetske potrošnje. Time se uzrokuje pad domaće tražnje i usporava ekonomski rast.

Jedna od posebno negativnih mera, između svih drugih, sastoji se u izazivanju fiktivnog budžetskog deficita. Ovaj fond propisuje da se budžet fiktivno optereti kamatama na javni dug. Koristeći svoju poziciju, na bazi uspostavljene sprege sa institucijama koje upravljaju ponudom zapadnog kapitala, on nameće plaćanja kamata na javni dug iz budžeta, iako za takvu obavezu ne postoje teorijski osnovi.

Neprihvatljvo je da kamate na javni dug jednom plaća centralna banka a da se one drugi put, tj. još jednom, plaćaju na teret rashoda budžeta.

Time se, ne samo smanjuje domaća tražnja, nego se izaziva rast nezaposlenosti, ugrožava funkcionisanje funkcija države i dodatno povećava stepen siromaštva.

Podmirivanjem kamata na javni dug iz budžeta stvara se fiktivni budžetski deficit, odnosno on se povećava, kada već postoji. Takvom instrukcijom ovog fonda se negira neoborivo načelo prema kome je obaveza centralne banke da plaća kamate na javni dug.

Ovaj fond, takođe, nalaže da se vlada svake zemlje direktno zadužuje za pokriće budžetskog deficita. Taj zahtev je takođe suprotan načelima monetarne teorije. Negiraju se time postulati teorije o cirkulaciji novca. Pravo je i obaveza centralne banke; a ne budžeta, da pokriva budžetski deficit. Navedenim neprihvatljivim i naučno neutemeljenim oblicima nametanja monetarne politike MMF uništava razvoj posmatranih zemalja.

 

       Razarajuće mere

 

Potrebno je da se naglasi da ovaj fond ne preduzima preventivne mere u pravcu ograničenja zaduživanja posmatranih zemalja u inostranstvu. Takve karakteristike politike MMF-a redovno dovode do njihove prezaduženosti. U uslovima oskudice u ponudi povoljnog kapitala i neostvarivanja zadovoljavajućeg ekonomskog rasta, privredni subjekti i vlade u posmatranim zemljama su prinuđeni da prihvataju nepovoljne uslove koje određuje MMF.

Neminovna posledica prihvatanja takvih uslova je povećanje javnog duga preko prihvatljvih granica. Prekomernom povećanju javnog duga doprinose takođe Svetska banka, evropski razvojni fondovi i evropske razvojne banke.

Međutim, nakon što javni dug dostigne prekomerne razmere, ovaj fond insistira da se tada sprovode bolni rezovi putem stvaranja ušteda u redovnim rashodima budžeta, uključujući smanjenja plata i penzija i to u cilju otplate i smanjenja javnog duga.

U uslovima kada se javljaju brojne negativne posledice korišćenjem nepovoljnih kredita, MMF zahteva i uslovljava sprovođenje privatizacije uspešnih državnih preduzeća i stečajeve svih drugih privrednih subjekata.

On rezolutno odbija sanaciju tehnološki efikasnih privrednih subjekata. Zahteva prodaju svih raspoloživih državnih resursa radi vraćanja javnog duga. Ishod takvih mera je da najveći deo domaćih proizvodnih preduzeća više ne nastupa na domaće tržište. Uporedo, ovaj fond insistira na stvaranju poslovnog ambijenta, koji bi pružio uslove zapadnim kompanijama, prvenstveno iz najuticajnijih zapadnih država, da preuzmu snabdevanje njihovih tržišta.

Dodatan uticaj na uništavanje privrede se sprovodi podsticanjem vođenja politike precenjenog kursa domaće valute. Time se stimuliše profitabilnost uvoza i neprofitabilnost izvoza.

Autor prikazuje takođe i arsenal niza drugih oblika odstupanja politike MMF-a od ekonomskih zakona i teorijski utemeljenih načela ekonomskog razvoja. U poslednjim, zaključnim razmatranjima, na samom kraju knjige, autor analizira stvarne razloge i pozadinu pogubnih mera MMF-a.

On ističe da navedene razarajuće mere, koje primenjuje MMF u saradnji sa sa Svetskom bankom, bonitetnim agencijama i EU, nemaju uzrok u animozitetu ili u težnji najuticajnijih zapadnih zemalja da ostvare ekonomsku dominaciju nad posmatranim zemljama.

Primami uzrok nije u stvaranju njihovog podređenog ekonomskog i političkog statusa. Autor otkriva jedan novi, deo sada nepoznat razlog. Njegov smisao je od posebnog značaja za ostvarivanje interesa zapadnih najuticajnijih zemalja.

On danas predstavlja jednu od najstrože čuvanih tajni zapadnih najuticajnijih zemalja. On se sastoji u sledećem: Danas ne postoje mehanizmi za usaglašavanje odnosa ponude i tražnje na svetskom tržištu.

Prisutne su permanentne opasnosti od posledica poremećaja tih odnosa. One bi se mogle regularno otkloniti jedino ukoliko bi se na svetskom nivou utvrdila zajednička strategija koordiniranih aktivnosti.

Međutim, najuticajnije zapadne zemlje danas ne žele da iniciraju takav dijalog sa drugim zemljama. Jedan od razloga postojećeg delovanja najuticajnijih zapadnih zemalja je pasivna uloga drugih zemalja. One danas ne zahtevaju promene u usklađivanju odnosa na svetskom tržištu.

Sve dotle će se primenjivati postojeće diskriminatorne i nehumane mere MMF-a. Najuticajnije zapadne zemlje će, takođe, i dalje braniti svoje stav da je misija MMF usmerena u pravcu razvoja i radi povećanja zaposlenosti u svim zemalja sveta.

Iz svega izloženog je očigledno da do danas još uvek nisu razrešeni protesti i sukobi koji su izbili 1733. godine u Mančesteru. Korišćenje novih tekstilnih mašina je tada uzrokovalo otpuštanje značajnog broja zaposlenih radnika. Danas je javljaju identične posledice u vidu širokog stepena nezaposlenosti u svetu. Naročito je, u ovom trenutku, prisutna visoka nezaposlenost u posmatranim zemljama.

Danas je osnovna karakteristika svetskog tržišta njegova zasićenost. Nezaposlenost se posebno povećala nakon krize koja je počela 2008. godine. Da se ona nije javila tada, onda bi njen kasniji obim prevazišao razmere Velike krize (1929-32).

Poslednja kriza iz 2008.g. je značajno smanjila ponudu na svetskom tržištu. Zbog toga je cilj najuticajnijih zemalja Zapada da nastave inicijativu da uništavaju proizvodne kapacitete u drugim državama u skladu sa apsorpcionom snagom njihovih tržišta.

Uporedo, ta aktivnost omogućuje jačanje njihovih kompanija. Svedoci smo da je danas rušilačka i destruktivna aktivnost MMF-a jedini efektivan put za otklanjanje opasnosti od posledica ekonomskih kriza.

 

       Izlazak iz nefunkcionalnosti svetskog tržišta

 

Sasvim je jasno da svet mora da utvrdi regularne puteve za otklanjanja disproporcija na svetskom tržištu. Instrumenti, koje primenjuje MMF su na samo diskriminatorni, anticivilizacijski i krajnje nehumani, nego su sračunati da pomaže beneficije samo najuticajnijim zapadnim Zapada. Svakako da čovečanstvo ne može da pristane na podelu učešća na svetskom tržištu na načelu uništavanja njihovih ekonomija.

Na bazi svega proizilazi, polazeći od stavova u knjizi, da i lideri EU svesno ili nesvesno sprovode naloge najuticajnjih zapadnih zemalja. Autor ne poklanja pažnju samo prikazu uzroka enormnih oblika devastacije ekonomija posmatranih zemalja.

On ujedno definiše karakter i svojstva mehanizama i faktora čijom je doslednom primenom moguće da se izgrade novi i pravedniji putevi izlaska iz postojeće nefunkcionalnosti svetskog tržišta. Izlaz vidi u sprovođenju niza standardnih organizacionih rešenja u poslovanju bankarskog i monetarnog sistema u svetu.

Smatra da postoje uslovi da se svim zemljama sveta ponudi povoljan bankarski kreditni kapital, tj. kapital bez kamata, tj. sa najnižim kamatama i sa veoma produženim rokovima njegovog vraćanja. Time bi se stvorili uslovi za svestran progres u svetu. Prevashodno bi se smanjila postojeća preuveličana uloga akumuliranog profitnog kapitala zapadnih kompanija. U takvim uslovima bi se ostvarivala ravnopravna konkurentnost na svetskom tržištu, primarno na bazi radnih sposobnosti i produktivnosti učesnika u poslovanju, kao i na bazi ostvarene uspešnosti organizacije njihovog rada.

Karakteristike kapitala, posebno profitnog kapitala, ne bi time više bile odlučujuće za ostvarivanje razvoja. Na taj način bi se, prema stavovima autora, unapredio postojeći kapitalistički sistem. On bi tada dobio svojstva novog, kapitalističkog laburalističkog sistema.

Autor ističe da je stvaranje povoljnog kreditnog kapitala tehničke prirode.

Njegovo stvaranje zavisi jedino od formiranja nove svetske emisione institucije. Ona bi emitovala novu konvertibilnu valutu i odobravala povoljne konvertibilne zajmove. Time bi se omogućio visok stepen ekonomske aktivnosti u svim zemljama sveta, budući da bi se njihova makroekonomska stabilnost ostvarivala na novim osnovima. Puna zaposlenost bi bila ostvarljiva na bazi uspostavljene konvencije sa svakom zemljom o stepenu ostvarivanja njenog pozitivnog stanja na njenom tekućem računu.

Pojedine zemlje bi bile u mogućnosti da stiču konvertibilne valute od strane nove svetske centralne banke i pri realizaciji projekata koji nisu izvoznog karaktera. Na taj način, obim izvoza ne ni predstavljao uslov za ostvarivanje visokog stepena ekonomske razvijenosti. Ujedno bi se time otklanjali uzroci prekomerne ponude roba na svetskom tržištu. Novi uspostavljeni odnosi omogućili bi razrešenje postojećih disproporcija između ponude i tražnje na svetskom tržištu i sprečavali opasnosti od izbijanja nesavladivih svetskih ekonomskih kriza.

Polazeći od toga, neminovan je navedeni novi oblik uspostavljanja ekonomskih odnosa u svetu i stvaranje novog svetskog monetarnog poretka. Realizacija takvog koncepta danas ne bi zavisila od samilosti najuticajnijih zapadnih zemalja. Ona je nužna sa gledišta zaštite ukupnog čovečanstva.

Prezentiranjem navedenih činjenica, prikazanih u knjizi, stvaraju se uslovi za iniciranje neminovnih promena u svetskim ekonomskim odnosima. Preteće opasnosti od nastajanja katastrofičnih ekonomskih kriza u celom svetu predstavljaju snažne faktore uticaja na najuticajnije zapadne zemlje da odustanu od privilegija koje danas uživaju u nesrazmernom korišćenju apsorpcionih mogućnosti svetskog tržišta.

Iz svega je evidentno da se javljaju nove mogućnosti razvoja i novih uticaja posmatranih zemalja u uređenju ekonomskih odnosa u svetu. Postojeće mere koje primenjuje MMF i druge institucije, uz komandnu ulogu najuticajnjih zemalja sveta, se očigledno više ne mogu tolerisati.

Nova saznanja o mogućnostima korišćenja novca u interesu ekonomskog razvoja predstavljaju agense za iniciranje bitnih ekonomskih promena u svetu. Osim toga, reorganizacijom bankarskog sistema u mnogim zemljama, na drugačijim načelima od stavova koje sugeriše MMF, omogućuje se njihov dinamičniji razvoj i mnogo veća njihova ponuda roba na svetskom tržištu. Ta mogućnost predstavlja osnov za povećanje uticaja posmatranih zemalja da se prihvati inicijativa u pogledu izgradnje novih ekonomsko monetarnih odnosa u svetu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MIGRACIONI HAOS U EVROPI – DEO PLANA ZA DEMONTAŽU NACIONALNIH DRŽAVA

3. новембра 2015. 1 коментар

 

Ruska politička analitičarka Olga Četverikova, u analizi uzroka sadašnje najzde migranata iz islamskih zemalja ka Starom kontinentu, između ostalog kaže da je Evropa postala "mesto duboke etno-kulturne perestrojke" koja vodi njenom pretvaranju u „topioničarski kotao".

Evropljane zamenjuju drugim etnosima koji, mešajući se među sobom, stvarno formiraju naciju „novih nomada". To je samo korak daleko od pretvaranja bogate, hiljadugodišnje kulture u novo civilizacijsko dno. Brutalnom američkom politikom, konglomerat vodećih nacija na svetu polako se pretvara u "treći svet".

 

                       Olga Četverikova

MIGRACIONI HAOS I VLAST KORORACIJA

 

Evropski političari jako poštuju osnivača Panevropskog saveza, ideologa ujedinjene Evrope , R.N.Kudenhove-Kalergija (1894 – 1972), koga nazivaju „duhovni otac Evropske unije". Njegovi radovi („Pan-Evropa", „Borba za Pan-Evropu"), napisani dvadesetih godina 20. veka, poznati su i smatraju se za manifest izgradnje Evrope. U njima su dati ciljevi i zadaci formiranja Evrope, koji se nisu promenili ni u naše vreme.

Među te ciljeve spada i formiranje jedinstvene „evropske nacije". Smatrajući da je izdvajanje nacije na bazi krvnog srodstva potpuno netačno, Kudenhove-Kalergi je tom srodstvu suprotstavljao srodstvo po duhu, izdvajajući jedinstvenu „evropsku naciju" kao duhovno zajedništvo koje poseduje zajedničke duhovne učitelje.

Kako bi se rešili nacionalni problemi on je predlagao da se nacija odvoji od države tako, da nacionalnost za pojedinca postane lična stvar. A pošto će pitanje državljanstva u tom slučaju postati drugostepeno, to će dovesti do rešavanja pitanja o državnim granicama: „Postoji samo jedan radikalni način da se evropsko pitanje o granicama reši pravedno i na dug period, a to je put koji se ne naziva prenos granica, već njihova likvidacija".

Međutim, to je samo gornji sloj panevropskog projekta. Svoje shvatanje krajnjih rezultata perestrojke Evrope Kudenhove-Kalergi je izložio u knjizi „Praktični idealizam" (1925) , izdatoj u malom broju primeraka, u kojoj je opisao budućnost Evrope tako što je pokazao kako će izgledati „evropska nacija".

Suštinska ideja Kudenhove-Kalergija je bila obrazloženje duhovnog vođstva judaizma u evropskoj civilizaciji i potreba da se Jevreji pretvore u „rukovodeću duhovnu rasu Evrope".

Među svim Evropljanima koje Kudenhove-Kalergi naziva „ljudi po količini" on izdvaja dve rase „ljudi po kvalitetu" – plemstvo po rodu i Jevreje, koji je trebalo, kako on smatra, da zajedno čine ćeliju buduće evropske aristokratije.

A „jedro ćelije" za njega su bili Jevreji  kako zbog svog „specijalnog etičkog odnosa prema svetu", tako i zbog njihove nadmoćne pameti – oni čine takozvano plemstvo mozga ili duhovnu aristokratiju koja zauzima liderske pozicije u borbi za upravljanje čovečanstvom (tipični predstavnici „duhovne aristokratije" po Kudenhove-Kalergiju su bili Lasal, Trocki, Ajnštajn, Bergson i dr.)

Što se tiče ostalih – „ljudi po količini", o njima je Kudenhove-Kalergi pisao: „Čovek daleke budućnosti će imati pomešanu krv. Rase i klase će nestati zbog prevazilaženja prostora, vremena i predrasuda. Buduća evroazijsko-negroidna rasa, spolja slična na staroegipatsku, raznoobraznost naroda će zameniti raznoobraznošću ličnosti".

On je budućnost Evrope video u tome, da će se Evropljani mešati sa drugim rasama i narodima i da će nestati kao nacionalne individualnosti, a njihovu elitu će zameniti jevrejska duhovna kasta vođa.

Ono što se danas dešava u Evropskoj uniji se u potpunosti slaže sa projektima koje je izložio njen duhovni otac. I potpuno je očigledno da su ti projekti nepodudarni i sa očuvanjem nacionalnih država, pa i nacionalnih granica, čak ni sa samim nacijama. Tako da evropski političari, sprovodeći besmislenu migracionu politiku dobro znaju šta rade.

 

       Gazde Evrope

 

Ono što se danas dešava pred našim očima – dobro isplaniran i vođen „migracioni haos" u Evropi – ne predstavlja iznenadni nalet, već najvažniju taktičku operaciju na putu korenite perestrojke Evrope, deo plana za demontažu nacionalnih država, ali i jačanja Evropske unije, čije rukovodstvo ne služi interesima stanovništva, već samo krupnog evropskog transnacionalnog biznisa, ugrađenog u nadnacionalne strukture.

Tu najvažniju ulogu igra Okrugli sto evropskih industrijalaca ili Evropski okrugli sto (ERT)  , osnovan 1983.godine, koji ujedinjuje predstavnike 45 najkrupnijih korporacija Evrope među kojima su najuticajniji Bayer, Shell, BP, Daimler Chrysler, Ericsson, Nestlé, Nokia, Petrofina, Renault, Siemens, Solvay, Total i Unilever, čiji vlasnici redovno prisustvuju i sastancima Bilderberškog kluba. Na čelu Evropskog okruglog stola danas je Lejf Johanson, predsednik saveta direktora švedske kompanije Erikson.

ERT predstavlja jednu od najbitnijih grupa pritiska koja ima odlučujući uticaj na najviše političare i koja obezbeđuje stratešku alijansu između krupnog biznisa i Evropske komisije.

Glavni zadatak ERT-a je promena načina upravljanja Evropom u interesu krupnog biznisa, uz formiranje jedinstvenog centra koji će donositi odluke.

Obrada najviših ličnosti menadžera i odgovarajući izbor kadrova je doveo do toga da ako je ’80-h godina unutar ERT-a još bilo moguće razlikovati grupe protekcionista i globalista, početkom devedesetih među njegovim članovima je već bila postignuta potpuna saglasnost o svemu što se tiče otvorenosti tržišta, granica i privrženosti atlantizmu.

Danas najvažnije pitanje na dnevnom redu ERT-a predstavlja formiranje Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP) koje je engleski premijer Dejvid Kameron nazvao „najvažnijim bilateralnim trgovinskim ugovorom u istoriji".

TTIP, kako je zamišljeno, treba da obezbedi potpunu kontrolu korporacija nad ekonomijom i socijalnom sferom, svodeći na minimum državno regulisanje. Zato su pregovori o tom projektu održavani iza zatvorenih vrata, sakriveno od evropske javnosti.

Hronologija o pripremi sporazuma TTIP je sledeća: 1990 – doneta je „Transatlantska deklaracija"  , 1995. – formirana je inicijativna grupa u kojoj su bili predstavnici biznisa „Transatlantski biznis-dijalog" (TABD), 1998. – konsultativni komitet „Transatlantsko ekonomsko partnerstvo", 2007. – „Transatlantski ekonomski savet" u kome su bili predstavnici najvećih zapadnih firmi. Najzad, 2011. je formirana grupa eksperata najvišeg nivoa koji su preporučili da pregovori o zaključivanju sporazuma počnu 2013.

Potrebnu dokumentaciju priprema Transatlantska politička mreža (TPM)  – uticajni institut koji radi na formiranju ne samo transatlantskog tržišta (do 2020), već i evro-američkog vojno-političkog bloka.

TPM je formirana 1992. i ona udružuje evropske parlamentarce, članove kongresa SAD i rukovodioce privatnih kompanija. Nju finansiraju najkrupnije korporacije i banke (Boeing, Ford, IBM, Microsoft, Siemens, BASF, Deutsche Bank, Bertelsmann), oslanja se na projekte najvećih zapadnih centara mozgova (Kraljevski institut za međunarodne odnose Chatham House, Institut Aspena, Evropsko-američki biznis savet, Savet za međunarodne odnose, Brukinskov institut i dr.

Jasan pokazatelj glavne uloge Evropskog okruglog stola u tom projektu je činjenica da je u martu 2013. kao rezultat sastanka A.Merkel i F.Olanda sa rukovodstvom ERT-a došlo do formiranja Francusko-Nemačke radne grupe čiji je cilj bio da se napravi jedinstvena međunarodna trgovinska strategija koja je trebalo da služi privatnim interesima najvećih kompanija Evrope, čiji su predstavnici takođe bili u sastavu pomenute grupe. Kako je rekao jedan od posmatrača „zahtevi ERT-a su da se EU nađe na usluzi preduzećima, i ništa više od toga".

Grupa je dala 312 preporuka ultraliberalnog i antisocijalnog karaktera, koje su se našle kao baza predloga za evropsko-američke pregovore o formiranju TTIP. Najvažnije je bilo: otvorenost tržišta, zaštita investicija i reforma tržišta rada radi „povećanja konkurentnosti".

U julu 2015. Evropski parlament, koristeći poluge pritiska kakve su „pretnja od Rusa" i obavezno postojanje evroatlantske solidarnosti doneo je rezoluciju kao podršku TTIP-u (436 evropskih poslanika je glasalo „za", protiv – 241).

Bez obzira što ta rezolucija nije bila obavezujućeg karaktera, ona je ipak pokazala raspoloženje članova Evropskog parlamenta, od čije pozicije će zavisiti ratifikacija ugovora o TTIP-u.

Da primetimo da ni na toj etapi vlasti nisu dozvolile nikakvu javnu diskusiju, jer većina Evropljana ne podržava sporazum koji vodi svevlašću korporacija i koji će zauvek sahraniti još postojeće ostatke vrednosti evropskog čoveka.

Na žalost, ozbiljnog otpora tom planu neće biti zbog duboke dezintegracije evropskog društva pod uticajem (već dve decenije) demografske revolucije, kao jednog od glavnih faktora jačanja vlasti korporacija.

 

       Zamena evropskih nacija

 

Sadašnju revoluciju mnogi istraživači nazivaju „demografska katastrofa", obzirom da je Evropa prekinula obnavljanje svog stanovništva. Do 2050.godine, ne uzimajući u obzir imigraciju, umesto sadašnjih 728 miliona Evropljana na kontinentu će biti njih 600 miliona, što je jednako gubitku stanovništva koji danas živi u Nemačkoj, Poljskoj, Danskoj, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj zajedno. Toliko umanjenje broja stanovnika je u Evropi bilo samo za vreme epidemije kuge 1347 – 1352.

Posebno je ozbiljna situacija u Nemačkoj (do 2050.godine broj stanovnika može da se smanji sa 82 na 59 miliona ljudi), kao i u Latviji, Mađarskoj i Portugaliji.

U zemljama u kojima je natalitet relativno visok (Velika Britanija, Francuska, Švedska), on se obezbeđuje uglavnom zahvaljujući muslimanima. Kako je otvoreno priznao nekadašnji direktor odeljenja za Rusiju i Zajednicu Nezavisnih Država Nemačkog saveta za spoljnu politiku A. Rar: „…Mi smo na raskrsnici, i teško je reći gde će nas to dovesti… Da, može da se kaže da bela rasa odumire… Otvoreno o tome diskutovati za sada je malo komplikovano, zato što postoji biračko telo…".

Politička nemoć u navedenom pitanju čini da Evropska unija postaje nesposobna da sačuva socijalnu ravnotežu: vrlo brzo će se pojaviti neverovatno jaka potreba za radnim rukama, a to će uticati na održavanje sistema socijalne zaštite.

Za sada u Evropi još rade one generacije koje su rođene u vreme demografskog buma posle Drugog svetskog rata, ali kada oni odu u penziju sve će se iz korena promeniti. Zato grozničavi postupci evropskih političara koji se odnose na produženje penzijskog staža, preispitivanja šema za podršku invalidima, i t.d. u stvari imaju veze sa pokušajem da se koliko god je to moguće zadrži sadašnji pad, posle koga će uslediti potpuna propast visokog nivoa socijalnih standarda i potrošnje.

To može da uspori sve jači dotok imigranata. Ali, kako je još početkom 2000.godine navedeno u jednom tajnom izveštaju francuske vlade, u EU ne postoji alternativa za pozivanje 75 miliona migranata. To je cena očuvanja Evropske unije. Francuski eksperti su priznavali da će to stvoriti vrlo ozbiljne probleme u budućnosti , u rasnom društvu-hibridu.

Međutim, sadašnja generacija evropskih političara neće skrenuti sa svog dosadašnjeg puta: da, ona će izjavljivati da je došlo do propasti multikulturalizma, kao primer će organizovati antiimigracione akcije, ali će ulog na migrante ostati bez alternative – to je strateški pravac kojim ide transnacionalna klasa, pravac koja u potpunosti zadovoljava njene najdublje interese.

Do početka ovog veka na evropskom kontinentu je svake godine pribežište tražilo (prema zvaničnim podacima) oko 400 hiljada ljudi, ali je preko različitih nelegalnih kanala svake godine doticalo još oko pola miliona. Do današnjeg dana ukupna brojnost ilegalaca u Evropi iznosi 5 – 7 miliona ljudi (procene su približne, jer zvanična evropska statistika o njihovoj brojnosti ne postoji).

Najviše nezakonitih imigranata je bilo u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Španiji. U svakoj toj zemlji bilo ih je od 1 do 1,5 milion, a svake godine se taj broj povećavao još za 100.000.

Put ih je vodio, a vodi i dalje, iz Severne Afrike u Španiju i iz Turske preko Grčke i Albanije u Italiju. Prekretnica na tom planu je 2011. godina – godina „arapskih revolucija", kada je samo u prvih 9 meseci konstatovano 113 hiljada ilegalnih prelazaka granica Evropske unije.

A već 2014. broj izbeglica koje su stigle u Evropu preko Sredozemlja je iznosio 626 hiljada ljudi. Ove godine taj će se broj do kraja godine bitno povećati.

Danas, prema podacima Međunarodne organizacije rada (MOR) , od 175 miliona migranata u svetu 56 miliona živi u Evropi, a od njih 27,5 se bavi privredom. U nekim evropskim zemljama, na primer u Luksemburgu i Švajcarskoj, učešće stranaca u ukupnom broju radne snage dostiže 25%.

Oni uglavnom rade na onim radnim mestima koja ne privlače lokalne stanovnike: rade prljave, teške poslove za koje nije potrebna kvalifikacija, poslove za koje je potrebna niža ili srednja kvalifikacija u sferi usluga, rade na održavanju čistoće i posluge u privatnoj sferi, sezonske poslove u domaćinstvima i turizmu.

Nelegalni migranti koji prema podacima MOR-a čine 1/3 svih međunarodnih migranata predstavljaju mnogobrojni i praktično nekontrolisani segment svetskog tržišta rada. Oni su uglavnom zaposleni u sitnom ili u sivom sektoru ekonomije, čije se srazmere svakog dana povećavaju. Evropska komisija procenjuje da u pojedinim evropskim zemljama taj sektor obezbeđuje između 8 i 30% BDP-a, a u samoj Evropi ukupno 20%.

Ako se ne računa Istočna Evropa, zemlje u kojima je najviše sive ekonomije su Grčka (30 – 35% BDP-a), Italija (27,8% ), Španija (23,4%) i Belgija (23,4%). Središnje pozicije zauzimaju Irska, Kanada, Francuska i Nemačka (od 14,9do 16,3%).

Sivi sektor je počeo da se razvija posebno brzo posle krize 2008.godine. Njen najvažniji segment je trgovina drogom, čija je glavna pretovarna baza u Evropi na Kosovu. Narko trgovina je vrlo razgranata, u njoj rade kosovski Albanci, bugarska i turska mafija, češki kuriri, engleski dileri, italijanska Koza nostra.

A, sve to je samo najniža karika narkomafije koja čini uticajnu opšteevropsku međudržavnu strukturu, sa jakim osloncem u tajnim službama. Narkomafija u vladama evropskih zemalja igra ulogu „nevidljivog menadžera". Ilegalna migracija u tome predstavlja za nju nezamenljiv izvor iz koga u armiju prevoznika narkotika u senci pristižu sve novi i novi ljudi, koje evropsko društvo dovodi u bezizlazan položaj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: