LEGALNO OTIMANJE DECE KAO VID SIGURNE ZARADE STRANIH INVESTICIONIH FONDOVA UZ SARADNJU I DRŽAVNH SLUŽBI SRBIJE!?

 

Promene zakonskih normi kojima će se omogućiti oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovo usvajanje od strane bogatijih stranaca finansira moćna norveška organizacija "Barnevernet" iza koje novčano stoje norveška vlada i jedan investicioni fond, koji deluje u okviru poslovne grupe "Bank of America".

Ciljevi ovog projekta su kako finansijska dobit, tako isto i popravljanje demografske slike u severnoj Evropi, gde se klasični bračni odnosi muškarca i žene već tretiraju kao stvar prošlosti.

Srpska vlast je nizom bilateralnih sporazuma pristala na ove promene i širom otvorila vrata trgovini našom decom.

 

                       Milan Malenović

 

Ideal srpskih zakonodavaca je da u kreiranju i kontroli unutarporodičnih odnosa dostignu skandinavske države, posebno Norvešku i Finsku. Neobavešteni turista u Oslu, na primer, može da doživi pravi horor, ako na put vodi maloletno dete. Dovoljno je da na aerodromu podvikne na svoje nestašno dete i da to primeti neko kome je upravo to dete zapalo za oko.

Nesrećnom roditelju će policija odmah oduzeti dete i to ne zato što policajci tako hoće, već jer zakon ne predviđa drugu opciju. Dete će posle kratkog boravka u nekom prihvatilištu biti predato hraniteljskoj porodici, a zatim na usvajanje, a novi roditelj, kako se već dešavalo, može da bude upravo osoba koja je prijavila navodno porodično nasilje.

Od ovog tretmana su izuzeti jedino državljani Sjedinjenih Američkih Država i to ne zbog nekog bilateralnog sporazuma, već jer ta zemlja koristi bukvalno sva sredstva kako bi zaštitila svoje državljane. Čak ni Rusija nije u stanju da korišćenjem pravnih sredstava zaštiti svoje građane u ovakvim slučajevima, priznaje Zaštitnik prava deteta u Ruskoj Federaciji, Pavel Astahov.

Na severu su posebno cenjena deca iz istočne Evrope, ali i sa Balkana i to prefencijalno iz zemalja koja još nisu u Evropskoj Uniji. U Švedskoj i Norveškoj je stvar prestiža imati usvojeno tamnokoso dete i po mogućnosti ono koje ima tamni ten.

O ovome je nedavno portalu „Global media" govorila koordinatorka organizacije "Ruske majke", Irina Bergset. Posebno su na udaru porodice iz Rusije i Srbije, tvrdi se u članku "HOROR! U Norveškoj a sada i u Srbiji razrađen sistem ODUZIMANJA DECE!" na pomenutom portalu.

Norveška je jedna od najbogatijih zemalja Evrope zahvaljujući prihodima od proizvodnje i prodaje nafte i gasa. Norveški sistem pomoći deci ("Barnevernet" ili samo "Barnevern", doslovno "zaštita deteta") predstavlja svojevrsnu državu u državi, a po medijskim izveštajima njegove odluke faktički ni sudovi ne mogu da ospore. Trećina godišnjeg državnog budžeta Kraljevine Norveške troši se za "Barnevernet" i smatra se da je čak tri odsto dece u ovoj zemlji obuhvaćeno nekim od njegovih programa.

Zahvaljujući skoro bajkovitim prihodima od nafte i gasa Norveška je stvorila moćne finansijske fondove koji finansiraju sprovođenje "Barneverneta" i u drugim zemljama. On se trenutno primenjuje u Švedskoj, Holandiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Finskoj, a stiže i u Srbiju. Čitav niz takozvanih nevladinih organizacija radi na implementaciji ovog sistema i kod nas.

O učincima ovakvog postupanja prema deci dovoljno je pomenuti slučaj masovnog ubice iz Norveške, Andersa Bering Brejvika, koji je 22. jula 2011. izveo masakr u omladinskom kampu na ostrvu Utoja.

Po rezultatima istraživanja nezavisnog novinara i urednika stranica na srpskom na "Global Mediji" Dušana Velkovskog, Brejvik je kao dete oduzet roditeljima i smešten u hraniteljsku porodicu u okviru "Barneverneta". Kako je način rada ovog sistema "zaštite" dece nepromenjen od 1992. do danas, skoro je izvesno da je i on tokom boravka u nekom od obaveznih omladinskih letnjih kampova bio žrtva masovnih orgija koje su se isto tako organizovale i na ostrvu Utoja. Ovo je bio traumatski doživljaj koji je kasnije poslužio kao okidač za stravičan zločin.

"Barnevernet" je samo maska ispod koje se krije klasična trgovina decom i to uz enormnu zaradu za one koji u tome učestvuju.

Irina Bregset, koordinatorka organizacije "Ruske majke", potvrdila je Velkovskom da stanovnici Norveške ne mogu da poprave demografske probleme na prirodan način, tačnije – oni to ne žele. Normalni odnosi između muškarca i žene tamo su već proglašeni za ostatke prošlosti.

Društvu koje je prekinulo veze sa tradicijama, prirodno, potrebni su netradicionalni načini razmnožavanja, a tome služi "Barnevernet" koji se od obične socijalne službe pretvorio u službu socijalnog inženjeringa.

Nizak natalitet zapadnoevropskih zemalja ranije se popravljao uvozom ukradenih beba iz slabije razvijenih zemalja, kao što je bila ondašnja Jugoslavija. Odgajanje odojčeta je, međutim, dosta zahtevnije od odgajanja deteta od pet ili šest godina, zbog čega su razmaženi bračni parovi iz Skandinavije i drugih zemalja počeli sve više da usvajaju stariju decu.

Važnu ulogu kod odabira dece igraju agenti na terenu, koji procenjuju koje će dete najviše odgovarati zahtevnoj klijenteli. Zanimljiv je, ali nikako nije i usamljen, slučaj psihologa Smilje Igić koja istovremeno radi i za ovdašnju ustanovu koja bi trebalo da štiti interese dece, a i strane organizacije koje se bavi usvajanjem dece.

Gospođa Igić je zaposlena u beogradskom Centru za socijalni rad Zvezdara gde je u najmanje jednom slučaju aktivno učestvovala u takozvanom obaveznom oduzimanju deteta po skandinavskom modelu (naš zakon ne predviđa obavezu policije i socijalnih službi da u svakom slučaju oduzmu dete porodici za koju još nije pravnosnažno utvrđeno da je kriva za zlostavljanje, ali se Igićeva ponaša kao da ta obaveza već postoji).

Osim što radi za Centar za socijalni rad na Zvezdari, Igićeva je, zajedno sa Dobrivojem Mladenovićem, na čelu beogradskog "Kriznog centra za muškarce", sa sedištem u Gospodar Jovanovoj ulici 39.

Njeno ime se, međutim, nalazi i na spisku kandidata za savetnika u zloglasnom norveškom Centru za prihvat i usvajanje dece iz drugih zemalja koji radi u okviru državnog sistema "Barnevernet".

Igićeva u Srbiji prima platu iz budžeta da bi oduzimala decu, a u Norveškoj bi da radi u programu prihvata dece oduzete roditeljima u Srbiji.

Usvajanje dece je postao izuzetno privlačan posao u finansijskom smislu. U okviru "Barneverneta" radi čitav niz dečijih prihvatilišta, kao i vaspitnih ustanova koje su u privatnom vlasništvu, ali njihov rad novčano pomaže norveška država. Hraniteljska porodica u Norveškoj dobija mesečno 3.000 evra po detetu, dok prihvatilište od države za jedno dete dobija 2.000 evra.

Deo sistema su privatni dečiji vrtići i škole, vaspitno-popravni centri, poliklinike, psihijatrijske ustanove i hraniteljske porodice. Najveći investitor u ovakve ustanove je londonski investicioni fond "Organa Capital" oji posluje u okviru grupe "Bank of America".

Svoje učešće u ovim poslovima fond javno reklamira ističući kako je prihod ne samo siguran, jer novac dolazi najvećim delom iz norveških državnih fondova, već i izuzetno visok. Sve se radi legalno i transparentno.

Jedno dete usvojeno u Srbiji i prebačeno u Norvešku košta oko 30.000 evra. Ruski istraživači, koji su ispitivali slučajeve ruske dece otete od roditelja u Norveškoj, otkrili su da u pojedinim slučajevima ovu sumu plaćaju agenti pomenutog investicionog fonda, a ne porodica koja dete usvaja.

Računica je jednostavna: norveška država za boravak tog deteta u nekoj od predškolskih ustanova u vlasništvu "Organa Capital"-a izdvaja mesečno do 2.000 evra na ime subvencija, dok usvojitelji (kao i svaki drugi roditelj) plaćaju oko 1.000 evra mesečno. Na ovaj način se svota plaćena za kupovinu deteta u Srbiji fondu vraća za najviše deset meseci, a sve ostalo je čista zarada.

Kada su u pitanju romska deca iz Srbije, način rada je dosta drugačiji. Kako je Velkovskom poverio jedan narodni poslanik iz ove etničke grupe, strane nevladine organizacije i državni fondovi godišnje izdvajaju milione evra za inkluziju Roma, odnosno za njihovo ravnopravno učešće u društvenom životu u Srbiji. Iz tog razloga ne bi politički izgledalo lepo kada bi se romskim parovima deca nasilno oduzimala, mada su upravo ona najugroženija kada je u pitanju nasilje u porodici ili zanemarivanje. Zbog toga je broj romske dece koje je od roditelja oduzeo neki Centar za socijalni rad gotovo zanemarljiv.

Umesto nasilnog oduzimanja po programu "Barneverneta" primenjuje se klasična trgovina koja se obavlja direktno sa roditeljima, bez učešća državnih organa sve do trenutka kada je potrebno obezbediti papirologiju za nesmetan izlazak deteta iz zemlje.

Kako su pokazala istraživanja, jedno ovako kupljeno dete košta u proseku 15.000 evra i to sa uračunatim troškovima njegovog legalnog prebacivanja i usvajanja u Norveškoj. Pošto su ovakva deca često posebno tražena iz razloga pomodarstva, usvojiteljima se zaračunava najmanje dvostruka suma, tako da agenti "Organa Capital"-a već tu imaju visoku zaradu.

Srbija mora da prihvati zakonska rešenja koja se primenjuju u skandinavskim zemljama, posebno ona koja ovdašnje centre za socijalni rad faktički stavljaju iznad suda, jer je Srbija jedno od tržišta koje trebaju da posluže za popravku demografske slike Evrope, ali i drugih bogatih zemalja sveta.

Kako je "Magazin Tabloid" već pisao, jedna od najvažniji organizacija-posrednika u poslovima "izvoza" naše dece u Izrael je "Atid Hayeladim" ( u pojedinim transkripciojama i "Atid Haieladim") sa kojom je naša Vlada već potpisala sporazum o saradnji . Saradnici "Global Medije" sa Bliskog Istoka tvrde kako je do skoro u Izraelu poslovalo dvadesetak organizacija za usvajanje dece, ali ih sada ima samo dve: pomenuta "Atid Hayeladim" i "Taf".

Veliki broj država je posle izveštavanja skandinavskih medija o ilegalnoj trgovini, koja se odvijala preko Izraela, organima oduzetih i deci koja su trebala da budu usvojena, zabranio poslovanje sa izraelskim firmama , što je uticalo i na to da se njihov broj svede na samo dve. "Taf" posluje skoro isključivo sa Rusijom, dok se "Atid Hayeladim" okrenuo uglavnom Rusiji, Srbiji, Kazahstanu i Ukrajini.

Vredi napomenuti da u Izraelu, drugačije nego u Skandinaviji, veću vrednost imaju plavooka i plavokosa deca bele puti, kakvih dosta može da se nađe upravo u pomenutim zemljama, a čije administracije, po pravilu, ne prave probleme, već su spremne na saradnju. Postoji čak i informacija kako izraelske vlasti ne dozvoljavaju uvoz usvojene dece iz bilo koje druge zemlje, osim iz pomenute četiri.

Rusija je zakonom zabranila da se deca preuzeta od njenih građana usvajaju od istopolnih parova i takav sporazum je sklopljen i sa Izraelom. Kako tvrde naše bliskoistočne kolege, Srbija nije pokazala interes za takvim jednim dogovorom.

Promena zakona koji bi i kod nas stvorili iste uslove za oduzimanje dece kao i drugde gde deluje "Barnevernet" je nešto što je naša vlast prihvatila i što se već sprovodi. Najvažnije zagovornice ovakvog regulisanja porodičnih odnosa (gde će država imati apsolutno sva prava i kontrolu nad decom) dolaze iz takozvanog lezbejsko – feminističkog lobija koji smatra kako je oslobađanje žene od majčinskih dužnosti glavni uslov uspostavljanja ravnopravnosti među polovima.

Potpredsednica Srpske napredne stranke Marija Obradović u ovom poduhvatu je jedan od glavnih činilaca, jer osim stranačke funkcije zauzima i mesto predsednice "Ženske parlamentarne mreže".

Iz pomenutog lezbejsko – feminističkog miljea potiče i aktuelna ministarka pravde Nela Kuburović, čiji je jedini posao da pripremi zakonska rešenja koja odgovaraju "investitorima" iz "Organa Capital"-a i drugih sličnih organizacija.

 

          A 1. Deca služe i kao donori organa!

Značajnu ulogu u pripremi domaće javnosti na predstojeće izmene zakona koje će omogućiti potpuno nesmetano oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovu prodaju klijentima "Barneverneta" ili "Organa Capital"-a igraju spin-majstori. Jedan od njih, koji se već dokazao u kampanji uvođenja obavezne vakcinacije, jeste Vladimir Cimerman, klasični plaćenik u marketingu koji ne radi za ideale, već isključivo za novac.

Cimerman, koji živi u Venizelesovoj ulici 6, sa svojom devojkom Jelenom i njenim bratom narkomanom za sebe tvrdi kako je jevrejskog porekla, ali to čini samo onda kada ga neko ospori. U tom slučaju on napade na sebe pokušava da predstavi kao anti-semitizam, a ta mu prevara često i polazi za rukom.

Tokom kampanje za uvođenje obavezne vakcinacije dece on je osnovao nekoliko grupa na društvenoj mreži Fejsbuk u kojima je učestvovao sa dvadesetak lažnih profila (koliko je imala i njegova devojka Jelena). U tim grupama su na najstrašniji način vređali dr Slađanu Velkov. Kada im nije pošlo za rukom da je ućutkaju na ovaj način, pribegli su slanju otvorenih pretnji, zbog čega su krivično gonjeni, a rad jedne od njihovih grupa na Fejsbuku je ograničen na dopisivanje samih članova, odnosno lažnih profila Vladimira i Jelene, dok je javnost isključena.

Na sajt Danijele Ružičić, koja je nezavisni ekonomski analitičar, Cimerman je uspeo da postavi pornografski sadržaj i time diskredituje autorku, zbog analiza u kojima kritikuje politiku navodnih stranih investicija. Ovaj hakerski upad je prošao nekažnjeno.

Izraelska kompanija "Atid Hayeladim" je i njega angažovala kako bi se srpska javnost ubedila kako usvajanje dece od strane stranaca, posebno Izraelaca, nije ništa loše uprkos javno iznetim sumnjama da ta deca služe i kao donori organa.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEDICINA KAO TRGOVINA: STRANI DAVAOCI DONACIJA А FINANSIJSKI INTERES DOMAĆEG ZDRAVSTVA SU PARE OD PROVIZIJE!!?

 

Da bi zaradili proviziju koju plaćaju farmaceutske kuće, naši lekari prepisuju i lekove koji pacijentu ne trebaju, kao i one koji su štetni. Ministarstvo zdravlja se ne bavi takvim "sitnicama", jer njegovi čelnici zarađuju milione evra godišnje od uvoza tih lekova.

Novousvojenim pravilnikom predviđena je vakcinacija celokupnog stanovništva, a oni koji to prežive biće bolesni, ludi i neplodni.

 

                         Milan Malenović

 

U Srbiji je na snazi uzbuna zbog straha od predstojeće epidemije malih boginja, a kao žarište i rasadnik klica navodi se Kosovo gde je, navodno, izuzetno niska stopa vakcinisanja. Realni izveštaji, lišeni ostrašćenosti i ličnih interesa, pokazuju sasvim drugu sliku.

Od petoro do sada zaraženih na severu Kosova i Metohije, njih četvoro je prethodno primilo vakcinu, dok se vakcinalni status petog pacijenta ne zna. Ovo su rezultati analiza rađenih u beogradskom institutu „Torlak" .

U ostatku Srbije u trenutku kada nastaje ovaj članak zabeležen je 41 slučaj malih boginja što je deo stručne javnosti proglasio početkom kataklizme i epidemije mitskih razmera.

Sa druge strane, svakog dana u Srbiji u proseku jedno dete oboli od raka, a od ove bolesti prosečno jedno dete umre svake nedelje. O ovome se ne govori, bar ne na onaj način kao o malim boginjama, jer farmaceutskim kućama se daleko više isplati (neuspešno) lečenje od karcinoma, nego njegova prevencija.

Pri tome jedna doza terapije košta najmanje 10.000 dinara, a prodaju se lekovi koji u najboljem slučaju usporavaju bolest, neki nemaju nikakvo dejstvo, a postoje i oni koji izazivaju rak.

Prvi slučajevi malih boginja na Kosovu i Metohiji dijagnostfikovani su još u junu mesecu, ali se histerija oko navodne epidemije u Srbiji pojavila tek u oktobru.

Razlog za ovo je činjenica da su u međuvremenu kupljene nove vakcine, pa je Ministarstvo zdravlja odlučilo da krene u njihovu masovnu prodaju, pošto od svake prodate vakcine lekari i zaposleni u Ministarstvu imaju proviziju.

Medicina je sve manje lečenje, a sve više trgovina koja na globalnom nivou obrće hiljade milijardi dolara godišnje. Posle vojne industrije, ovo je najprofitabilnija privredna grana.

U prilog tezi da se potencira prodaja onih lekova koji donose dobit, a ne onih koji zaista i leče, govore podaci sa nedavno održanog seminara „Pedijatrijski dani" čiji je pokrovitelj bila farmaceutska kuća Glaxo Smith Kline (GSK), poznata po tome što proizvodi i prodaje dečije vakcine poznate pod nazivom MMR.

Od ukupno 110 pristigla naučna rada čak osam se odnosilo na vakcinaciju spornim vakcinama i oni su svi pročitani u udarnom terminu prvog dana, dok su samo dva posvećena raku kod dece, a nijedan se nije odnosio na leukemiju. Farmako-mafiji se ne isplati prevencija i izlečenje od raka, jer je smrt za njih unosnija.

Krajem oktobra u zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu bili su organizovani „Psihijatrijski dani" čiji je sponzor, takođe, bio GSK  koji je na ulazu u dvoranu postavio štandove za deljenje prigodnih poklona i reklamnog materijala. Nijedno predavanje se nije odnosilo na neku novu metodu lečenja, već su sva glorifikovala poznate preparate sponzora. Po rečima jednog od učesnika bila je to „parada sponzorstva i kiča".

U časopisu „Toscana Medica", regionalnom italijanskom mesečniku o zdravlju, moglo se pročitati da su toskanske vlasti sklopile ugovor sa regionalnim lekarima o novčanim iznosima koji im se svake godine isplaćuju za izvršeno vakcinisanje pacijenata: po 15 evra za svako vakcinisanje (monovalentnim ili viševalentnim vakcinama), te povrh toga po 1.000 evra za postignute posebne ciljeve u pogledu stope vakcinisanja.

Naše Ministarstvo zdravlja ne objavljuje ovakve podatke, ali je javna tajna da i lekari, ali i zaposleni u Ministarstvu i Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje imaju finansijski interes da se staraju da što je moguće više dece primi vakcine, ali i da se prepisuju neretko potpuno nepotrebni lekovi.

Najniža nagrada je plaćanje troškova za učešće na nekom od simpozijuma koje organizuju farmaceutske kuće, oni sa boljom prodajom imaju pravo da prilože i „naučni rad", odnosno da održe referat koji se nagrađuju sa između 300 i 500 evra.

Najmanje 1.000 evra za svoja predavanja dobija Slavica Đukić Dejanović, kolika je, otprilike, i „tarifa" nekog od zaposlenih u Ministarstvu ili RFZO, kao i onih koje preporuči ministar Zlatibor Lončar, odnosno neki od državnih sekretara u Ministarstvu zdravlja, s tim što takvi predavači polovinu honorara dele sa onim ko ih je preporučio.

Stotine hiljada evra se na ovaj način slivaju godišnje u ruke ministra Lončara i njegovih najbližih saradnika. Kako bi povećali sopstvene prihode, ali i smrtnost stanovništva, u Ministarstvu su odlučili da uvedu obaveznu vakcinaciju svih stanovnika Srbije.

Krajem septembra usvojen je novi Pravilnik o imunizaciji koji etapno stupa na snagu počev od 30. septembra 2017. On predviđa obavezni pregled vakcinalnog kartona pri prijemu u bilo koju državnu instituciju, kao što su predškolske ustanove, škole, fakulteti, ali i kod prijema u bolnicu!?

U slučaju da neko nije vakcinisan i da na prijemu odbije vakcinisanje biće odmah udaljen. Od 2020. svi radnici u zdravstvenim ustanovama, računajući i čistačice, moraće da budu vakcinisani raznim vakcinama, pa i onom ozloglašenom MMR.

Na ovaj način će ministar i njegovi najbliži saradnici godišnje na osnovu provizija za uspešnu prodaju vakcina dobijati više od pet miliona evra.

MMR vakcina, koja je obavezna nije bezbedna, i sve je više dokaza da izaziva nepoželjne efekte, kao na primer autizam, pa čak i smrt. U poverljivom izveštaju GSK-a od 16. decembra 2011. (potpisali kao autor Vanesa Koremans, naučnik za bezbednost, i revizor dr Feliks Arelano, MD), a do koga je došla redakcija Magazina Tabloid (iako je on namenjen isključivo nadzornim službama GSK-a) navodi se kako ne može da se isključi mogućnost da je MMR vakcina izazivač ili u najmanju ruku okidač autizma.

I u srpskom „Farmakoterapijskom vodiču za primarnu zdravstvenu zaštitu" iz 2014. nalazio se dokument „Autizam, farmakoterapijski protokoli" sa tabelom u kojoj se navode uzročno – posledične veze između različitih bolesti i određenih vakcina. Za MMR se tvrdilo kako izaziva autizam.

Ubrzo je ova stranica skinuta na urgenciju ministra Lončara. Ipak, savesni medicinski stručnjaci su kompletan Vodič sačuvali u memorijama svojih računara i prosledili našoj redakciji.

U više sudskih slučajeva u Sjedinjenim Američkim Državama (kao na primer u slučaju Said Modžabi i Parivaš Vahabi protiv Sekretara zdravlja, Vrhovni sud SAD, broj 06-227 V, presuda od 3. septembra 2009.) dokazana su neželjena dejstva MMR vakcine .

Lobisti proizvođača vakcina najčešće se pozivaju na stav američke državne institucije „Center for Disease Control and Prevention" („Centar za kontrolu zaraza i prevenciju" – CDC) kako ne postoje dokazi da je MMR uzročnik ili okidač autizma. Ovo mišljenje je zasnovano na radovima danskog istraživača Pola Torsena, koji je izričito negirao bilo kakvu povezanost vakcine i pomenute bolesti.

U međuvremenu je Torsen postao veoma tražena ličnost. Traži ga i Interpol zbog optužbe koju je protiv njega podigao sam CDC da ih je prevario za milion dolara. Toliko o moralnim kvalitetima lobista obavezne vakcinacije.

Glavni zagovornik vakcinisanja u Srbiji je dr Zoran Radovanović , poznat, između ostalog, i po tome što je svojevremeno žustro zastupao tezu kako osiromašeni uranijum kojim su nas američki bombarderi zasipali tokom agresije 1999. neškodljiv – još malo pa dobar za zdravlje.

Ako obični predavači na simpozijumima na kojima se promovišu lekovi sponzora za jedno predavanje dobijaju i po 1.000 evra, pitanje je koliko para za svoje piskaranje po novinama i društvenim mrežama dobijaju dr Radovanović i njegovi saučesnici: dr Predrag Kon, dr Vladimir Đurić i drugi.

Vladimir Cimerman iz Novog Sada je vođa medijskog tima lobista vakcinacije. Krivičnom prijavom Odeljenja za visokotehnološki kriminal MUP Srbije KU broj 34/17 od 8. marta 2017. na teret mu je stavljeno ugrožavanje sigurnosti dr Slađane Velkov, poznate protivnice obaveznog vakcinisanja.

Cimerman je prihvatio nagodbu sa tužilaštvom, priznao krivicu i obavezao se da plati novčanu kaznu u visini od 50.000 dinara. Postupak protiv njegove devojke za isto krivično delo još uvek se vodi, pošto je ona nesposobna da prisustvuje suđenju, jer je na lečenju u psihijatrijskoj ustanovi „Dr Laza Lazarević".

Dr Branislav Blažić je na jednoj sednici skupštinskog Odbora za zdravlje demonstrativno pokazao kako bi nogama gazio i rukama davio protivnike vakcinacije. Posle toga je Cimerman formirao internet tim da populariše ove šerijatske metode, zbog čega je i osuđen.

Sa druge strane, protivnici obaveznog vakcinisanja, kao što je dr Jovana Stojković, traže da Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALMS) uradi nezavisnu analizu sadržaja vakcina i da se roditeljima prepusti da, nakon što ih lekar podrobno informiše kako o neophodnosti davanja vakcine, tako isto i o mogućim kontraindikacijama, sami odluče da li će njihovo dete biti vakcinisano ili ne.

Tako je, na primer, u Nemačkoj, u kojoj ne postoji obavezna vakcinacija, iako se ova zemlja nalazi na trećem mestu liste Svetske zdravstvene organizacije po broju obolelih od malih boginja, ali je na dnu liste po broju smrtnih slučajeva od iste bolesti. Male boginje nisu smrtonosne, a to znamo svi mi iz generacija kada nije postojala vakcina protiv njih.

Glaxo Smith Kline nije samo veliki davalac donacija, već ih on sam i prima. Jedan od najvećih donatora je jedan od najbogatijih ljudi sveta, Bil Gejts, poznati zagovornik depopulacije Zemlje. Zbog toga GSK raspolaže nezamislivo visokim budžetom iz koga se isplaćuju ne samo mito za lekare, već i za nadležne institucije da ne vrše dodatne kontrole sadržaja njihovih lekova.

Kod nas se, kao što smo videli, plaćaju čelnici Ministarstva zdravlja i ALMS-a. Kako se ovo sprovodi na globalnom nivou, pa i kod nas, objašnjava sociolog Nemanja Đukić.

Problem imunizacije treba sagledavati unutar konteksta globalne kontrole ukupne svetske populacije, koja predstavlja osnovni cilj projekta održivog razvoja, koji je definisan u dokumentu sa konferencije UN-a o demografskoj dinamici i održivom razvoju održanoj 1992. godine, tvrdi Đukić.

Prema ciljevima tog dokumenta i mehanizmima za njihovo ostvarenje, a koji će prema slovu tog istog dokumenta biti finansirani i realizovani uz pomoć MMF-a, Svetske Banke i drugih globalnih finansijskih institucija, te vlada i nevladinih organizacija („Fondacija Bil Gejts", „Otvoreno društvo" Džordža Soroša i slični), ukupnu svetsku populaciju potrebno je u značajnoj meri redukovati.

Naročito mesto u tom projektu pripada razvoju eksperimentalne medicine (poglavlje 6). U tom smislu, imunizaciju valja posmatrati kao direktnu, sistemsku i sistematsku kontrolu zdravlja (dovođenje i održavanje populacije u određenom zdravstvenom stanju) u cilju kontrole globalnog bio-suvereniteta (reproduktivne bio-moći).

Razvijene su i kontraceptivne vakcine, dizajnirane tako da indukuju imuni odgovor koji će sprečavati začeće.

Godine 1993. kampanja masovne vakcinacije protiv neonatalnog tetanusa je pokrenuta u Meksiku, Nikaragvi i na Filipinima. Ciljnu grupu su predstavljale žene u reproduktivnom dobu (12 do 45 godina). Godine 1994. meksičke organizacije povezane sa organizacijom Human Life International, postale su sumnjičave, započela je analiza nekih od seruma i otkriveno je da oni ne sadrže samo anti-tetanus, nego i humani horionski gonadotropin (HCG), osnovni sastojak vakcina protiv začeća.

Vakcina za koju je dokazano da je HCG-kontaminirana takođe je stigla i do Filipina, gde je vakcinisano preko 3,4 miliona žena tokom kampanje. Nijedna od njih nije znala ništa o tome da je iskorišćena u eksperimentu sterilizacije.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije ova anti-tetanus vakcina se koristi u više od 140 zemalja. O smanjenju ukupnog stanovništva za 10 do 15 odsto putem vakcinacije, te o smanjenju stanovništva u siromašnim zemljama primenom polio vakcine (koja se kao obavezna nameće i stanovništvu u Srbiji) u svojim javnim nastupima eksplicitno govori i Bil Gejts, tvrdi sociolog Đukić.

Zbog toga je hitno potrebno da se izvrši detaljna analiza svih lekova, posebno vakcina, i to od strane nezavisnih stručnih tela i da se rezultati daju javnosti na uvid . To, međutim, nije moguće dok su čelnici ALMS-a (direktor je dr Saša Jaćović) i Ministarstva zdravlja na platnom spisku farmako-mafije, na prvom mestu GSK-a.

 

       A 1. Daju mito od naših para

Glaxo Smith Kline i ostali iz farmako-mafije najviše su posvećeni podmićivanju načelnika odeljenja i upravnika bolnica, a posebno ustanova zatvorenog tipa (zatvori i specijalne ustanove za duševno obolele). Bolnice nabavljaju lekove širokog spektra, pri čemu se oni, uglavnom, razlikuju samo po nazivu.

Ustanove zatvorenog tipa, posebno zatvori, zbog ograničenosti budžeta najčešće nabavljaju samo jedan ili dva leka iz iste grupe. Kupovina se vrši putem javne nabavke i podmićeni upravnici obavezno kao najpovoljniju ponudu izaberu onu koju im je dostavio sponzor simpozijuma ili stručnog savetovanja na kome su oni održali nepotrebno predavanje za honorar od nekoliko stotina evra.

Problem u tim nabavkama je da se uzimaju, za velike pare, lekovi uskog spektra delovanja, tako da se određene bolesti nedovoljno ili se uopšte ne tretiraju. Veoma često se uzimaju isključivo vakcine (na primer protiv tetanusa) koje su najjeftinije, jer ih subvencioniše „Fondacija Bila Gejtsa" ili Međunarodni monetarni fond u sklopu neke „humanitarne" pomoći, a koje sadrže kontraceptivnu vakcinu (razvijenu u međuvremenu i za muškarce i za žene).

Pošteni lekari u ustanovama zatvorenog tipa (koji su u ogromnoj većini) upozoravaju da se zdravstveno stanje njihovih pacijenata, posebno psihijatrijskih slučajeva, pogoršava, jer im se prepisuju neadekvatni lekovi koje je odredilo ili nabavilo nadležno ministarstvo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEZ KONTROLE, BUŽETSKE PARE DAVANE PREVARANTSKIM FIRMAMA: KAUBOJSKO I PRLJAVO POSLOVANJE STRANIH KOPAČA ZLATA U RUDNICIMA SRBIJE!!!

 

Grupa američkih i nekoliko multinacionalnih korporacija ("Atlas Copco", "Kapital driling", "Drilex international", "Freeport") koje se širom sveta bave otimačinom rudnih bogatstava u najsiromašnijim državama sveta, došle su pre nekoliko godina i u Srbiju.

Svaka od njih je po ugovoru imala zadatak da vrši bušenje (ispitivanje) rudnih nalazišta i za to dobijaju ogroman novac iz republičkog budžeta. Umesto toga, one taj novac preko fiktivnih faktura šalju na takozvane of-šor račune.

Pomenute kompanije u Srbiji ostvaruju multimilionske profite, ne plaćaju porez i niko ih ne kontroliše čak ni kad uvoze prastare i polovne mašine pod stavkom "privremeni uvoz". Mnogi od "menadžera" ovih kompanija su ljudi sa kriminalnim dosijeima u više država, a Srbija, zbog ovakvog "poslovanja", dugoročno gubi milijarde dolara čistog profita.

 

                    Piše: Insajder E-9

 

Vlada Srbije platila je više od 50 miliona evra za istraživanje rudnih rezervi stranim kompanijama u okolini Bora, na dubini od 2.000 metara, a istraživanja ni do danas nisu sprovedena.

Nekoliko multinacionalih kompanija za istraživanje i eksploataciju rudnog bogatstva, kao što su "Atlas Copco", “Kapital driling", "Drilex international", "Freeport", koje inače imaju svoje ispostave širom sveta, upletene su u ilegalni uvoz mašina za bušenje i ispitivanje zemljišta u Srbiji.

Ali, nijedna od pomenutih kompanija nije uvezla mašine kojima je moguće ispitivati zemljište na dubini od 2000 metara i dublje, iako je ugovorom sa Srbijom tako nešto bilo predviđeno i zbog čega su uredno dobijale novac iz budžeta, tačnije, iz džepova svih građana. Tako lako dobijeni novac iz budžeta Srbije, otišao je još lakše na račune of-šor kompanija, takozvanih poreskih rajeva, putem fiktivnih faktura uz izbegavanje plaćanje poreza na dobit.

Ove kompanije koje isisavaju pare iz budžeta, koriste se još jednom metodom kako bi otele što više novca iz opljačkane Srbije. Naime, ovi maheri uvoze mašine za bušenje rudnih nalazišta iz vozila za transport radnika u rudničkim kompleksima, pod stavkom "privremni uvoz".

Sa tablicama o privremenoj registraciji koje po zakonu služe za izlaganje na sajmovima, one ovde obavljaju transport radnika i tako državu oštećuju za PDV i carinu koji ostaju ne plaćeni. Sve ovo im završava špediter "Ekstrašped".

U poslu sa njima su i kompanije "Rakita" i "Geops", kao i kanadska firma "Nefsun". Svi oni zajedno dovoze radnike sa Filipina i iz Mongolije, koji neprijavljeni rade u Srbiji i Bugarskoj, a to im omogućava vlasnik "Geopsa" Vasil Andrejev , čiji je otac u Bugarskoj u Plovdivu načelnik policije.

Andrejev je u posao uveo i bugarsku firmu "Euromax commences driling and geophsical programs", a vlasnik ove firme je takođe Bugarin, Dmitar Dimitrov. Ta firma je po dolasku u Srbiju odmah počela da krši ovdašnje propise iz oblasti Zakona o radu.

Doveli su bugarske radnike da rade u okolini aerodroma u Boru i niko nije ovde prijavljen, svi rade na crno. Inspektorka rada iz Bora koja ih je uhvatila u zakulisnim radnjama, je kasnije pocepala prijavu, ali je zato odnedavno postala vlasnik nekoliko stanova u Boru!

Sve pomenute firme ne plaćaju doprinose i porez na dobit, a carinski inspektori utvrdili su i da se mašine za radove na istraživanju rude ne uvoze već se u papirima vode kao da su rentirane od bugarskih firmi.

Kompaniji "Capital Driling" je čak uspelo da u Srbiju na taj način doveze mašine iz Južnoafričke republike. U ugovorima o rentiranju spominju se različite cifre 500 dolara dnevno, za neke bušilice fiktivno rentiranje se plaća 800 ili 1000 dolara dnevno.

Osim mašina iz Južnoafričke republike, "Capital driling" fiktivno je uvezao i mašine iz Čilea, sa kojima su radili u vreme diktatora Pinočea i stare su 15, 20, a neke i 30 godina! Sve su tehnički zastarele i sa njima je moguće bušiti do 1.200 metara, dok su se obavezali prema Srbiji da će istraživanja raditi na dubinama do 2.000 metara.

Kako ih u Srbiji niko ne kontroliše i posluju krajnje kaubojski, to će biti još jedan posao u kome su građane Srbije nasamarili domaći političari i državni službenici u saradnji sa stranim kompanijama. Istina, pomenute kriminalne korporacije ne plaćaju porez ni u Bugarskoj gde sve spomenute firme takođe imaju poslove.

Ove kompanije toliko prljavo posluju da čak i gorivo koje im država daje po povlašćenoj ceni toče u većoj meri nego što im treba i to tako što imaju posebno ugrađene rezervoare na malim kamionima. Prekrivaju ih ciradom, a za 50 evra naši radnici okreću glavu i puštaju ih da toče više nego što treba.

Vlasnik Drileksa jedne od pomenutih kompanija je Australijanac Ričard Rouz, koji je pobegao iz Malezije, gde su mnogi eksploatisani radnici tražili da glavom plati zbog zla koje im je naneo, a ostao je dužan i ogroman novac za porez nadležnim državnim institucijama Malezije.

Vlasnik firme Capital koja na sličan način učestvuje u pomenutim poslovima istraživanja rudnih rezervi u Srbiji je takođe Australijanac Brajan Rud, protiv kojeg se u Australiji vodi postupak za utaju poreza.

U Srbiji je spomenuta firma Drilex za deset godina prihodovala čak 40 miliona evra, a nisu platili jedan jedini dinar poreza.

Firma Capital za godinu dana je prihodovala dva miliona dolara i nije platila porez na dobit, a nisu plaćeni ni porezi ni doprinosi na plate. Firma Geops Vasila Aleksandrova je imala promet od 50 miliona evra i oni takođe nisu platili ni dinar poreza u Srbiji.

Krovna kompanija svih ovih prevarantskih firmi je Američka korporacija "Friport MekMoran" sa kojom su kako Bugari, tako i Australijanci povezani na ovaj ili onaj način. Ta kompanija ima većinsko vlasništvo i pravo upravljanja u donjoj zoni rudnog ležišta bakra i zlata "Čukaru Peki", u neposrednoj blizini Bora.

Nedavno su saopštili da "Friport Mek Moran" zadržava većinsko vlasništvo i pravo upravljanja u velikoj porfirijskoj Donjoj zoni ležišta "Čukaru Peki", u okviru projekta "Timok".

Ovo ležište deo je zajedničkog projekta "Timok", čiji je vlasnik kompanija "Rakita Eksplorejšen" Bor, u kojoj američka kompanija "Friport Mek Moran" ima 55 odsto udela, a 45 odsto je u vlasništvu kompanije Reservoir Minerals iz Vankuvera u Kanadi.

Nalazište "Čukaru Peki" pored aerodroma u Boru, prema dosadašnjim istraživanjima je jedno od bogatijih rudom bakra i zlata, a Friport se prava na eksploataciju domogao najvećoj tišini. U tom poslu država Srbija je dugoročno izgubila nekoliko milijardi dolara…

U ovom rejonu, prema proverljivim podacima, ima 65 miliona tona rude bakra sa srednjim sadržajem bakra od 2,6 odsto i zlata od 1,5 grama po toni, iz kojih je moguće dobiti 1,7 miliona tona bakra i 98 tona zlata. Istovremeno državna kompanija RTB Bor je u katastrofalnom stanju, u koje je dovedena da bi kasnije bila bagatelno prodata.

Investicija u topionicu je kolosalan promašaj, domaća ruda se ne eksploatiše, tajno se uvozi i prerađuje toksična uvozna ruda po štetnim ugovorima i truju se građani Bora. Direktor ove kompanije Blagoje Spaskovski sve ovo želi da sakrije od građana Bora i Srbije.

Pomenuti Blagoje Spaskovski je bio direktor RTB Bor i u periodu od 1990. god. do 2000. godine. U tom periodu je u investicije u RTB Bor uloženo 150 miliona američkih dolara, od čega je u RTB uloženo 120 miliona USD, odnosno 80 odsto. Posebno treba napomenuti investiciju u rudnik „Cerovo" u iznosu od 55 miliona USD, kao i najveću propalu investiciju u istoriji RTB Bor – transportni sistem jalovine u Velikom Krivelju u iznosu od 31 milion USD.

Te i ostale investicije nisu dale očekivane efekte i zbog toga je počelo urušavanje RTB Bor. Ako se tome dodaju jalove investicije u Majdanpeku u iznosu od oko 36 miliona dolara, zatim u borsku jamu u iznosu od 14 miliona dolara, onda se može videti mera rasipništva i nedostatka kvalitetne vizije, jer sve te investicije nisu bile uspešne.

Bukvalno, tadašnja vladajuća i rukovodna struktura je nepromišljenim i nestručnim potezima i čuvenom SPS-ovskom površnošću, bahatošću i rasipništvom gurnula RTB Bor u propast. Zašto su Mlađan Dinkić, Petar Škundrić, Boris Tadić i danas Aleksandar Vučić baš ovom ekonomskom ubici dali da vodi RTB Bor, je pitanje na koje nije teško odgovoriti: sva rudna bogatstva Srbije moraju ispod cene biti predata novim kolonijalnim upraviteljima Srbije!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BUDŽETSKE PARE ZA PRANJE PROŠLOSTI I LIČNU PROMOCIJU OD KOJE SRBIJA NEMA NIKAKVE KORISTI!??

 

Desetine miliona evra su iz republičkog budžeta isplaćene raznim marketinškim agencijama, koje su trebale da u inostranstvu poprave imidž Aleksandra Vučića. Umesto toga, još je više ukaljana slika same Srbije.

Ono što ni jedna od agencija ne može da ulepša, jeste istina kako je premijer Srbije baksuz koji sa sobom u ponor povuče svakog sa kim dođe u kontakt. Zbog toga svetski lideri više ne žele sa njim ni da se rukuju.

 

                  Igor Milanović

 

Aleksandar Vučić ima veliko iskustvo u uzimanju para od građana za svoje lične potrebe. Još pre nego što je došao na vlast, on je karijeru gradio tuđim novcem, plaćajući svoje „savetnike" i „prijatelje" da mu pomognu da izgradi karijeru, mada su oni na taj način uništavali sopstvenu.

Kada je 2012. krenuo u pohod na mesto gradonačelnika Beograda, Vučić se u javnosti pojavio sa osobom koju je od tada uporno predstavljao kao „velikog prijatelja". Radi se o nekadašnjem gradonačelniku Njujorka Rudolfu Đulijaniju, koji je u to vreme uveliko radio kao savetnik raznih organizacija i stranih vlada.

Lobista iz Amerike, Obrad Kesić je tada potvrdio srpskim medijima kako je Đulijani plaćen da dođe u Beograd, ukazavši da takve posete ne koštaju manje od 100.000 evra, a da bivši gradonačelnik Njujorka spada među najskuplje lobiste. "New York Public Radio" je za vreme same posete objavio kako je Đulijani „plaćeni savetnik" Aleksandra Vučića.

I Vučić i Đulijani su u to vreme najoštrije demantovali da je poseta plaćena, ali se u međuvremenu otkrilo kako je posetu organizovala britanska lobistička firma PLMR, kao i da su joj sponzori SNS-a uplatili pola od 850.00 evra za tu i slične usluge. U izveštajima koje je Srpska napredna stranka predala Agenciji za borbu protiv korupcije nigde se ne spominje plaćanje bilo kojoj stranoj konsultanstskoj, marketinškoj ili lobističkoj kompaniji. Očigledno je i u ovom slučaju novac uplaćen sa nekog od tajnih računa ove stranke, ili sa računa nekog od ucenjenih donatora.

Čim je na američkim predsedničkim izborima pobedio Donald Tramp, u čijem je najužem saradničkom krugu bio i Đulijani, Vučić je izjavio kako će „njegov stari prijatelj" pomoći da on bude prvi lider sa Balkana koji će se susresti sa novim američkim predsednikom i da će se to desiti još pre inauguracije 20. januara. Ova nezabeležena netaktičnost jednog političara, predstavljala je kap koja je prelila čašu strpljenja američke javnosti, pa je Đulijani bio primoran da u poslednjem trenutku odustane od bilo kakve funkcije u novoj administraciji.

Desetine miliona dolara su iz srpskog budžeta date „Klinton fondaciji" kao podrška izbornoj kampanji Hilari Klinton. Četiri miliona dolara preko toga je dato namenski za podmićivanje nekog u američkoj administraciji kako bi se Vučić sreo i fotografisao sa tadašnjim predsednikom Barakom Obamom. Osim toga, bilo je zamišljeno da se on sretne i sa Hilari Klinton kada ona, kako je bilo planirano, pobedi na američkim predsedničkim izborima.

Klintonova nije pobedila, a FBI je pokrenuo istragu protiv bračnog para Bil i Hilari Klinton, kao i protiv drugih saradnika njihove fondacije, sumnjajući da su, kako to američki zakon definiše, kovali zaveru za plaćanje mita visokim državnim funkcionerima. Zbog toga je Bil Klinton sredinom januara najavio gašenje svoje fondacije koje je već i pokrenuto.

Sledeća na spisku marketinških agencija koje su radile za Vučića, bila je još jedna britanska, „Bell Pottinger", koja je bila angažovana najverovatnije samo godinu dana posle PLMR-a, odnosno 2013. godine, iako za tu godinu nisu bili planirani nikakvi izbori u Srbiji. Bez obzira na to, ovi spin majstori su punih osam meseci plaćeno promovisali Vučića i njegovu politiku i to od para koje su dobili iz republičkog budžeta Srbije.

„Bell Pottinger" je stara i veoma uticajna marketinška i lobistička agencija Velike Britanije. Osnivač preduzeća, Timoti Bel, jedan je od najzaslužnijih za stvaranje imidža Margaret Tačer kao „Čelične Ledi". Zauzvrat ga je ona predložila za dobijanje aristokratske titule, tako da je on danas Timoti Džon baron Bel od Belgravie, sa doživotnim pravom da bude oslovljavan sa „lord Bel".

„Bell Pottinger" se od druge polovine 2011. nalazi pod istragom nevladine organizacije „Biro za istraživačko novinarstvo" iz Londona. Jedan od razloga za ovaj postupak je otkriće kako je agencija za ukupno 520 miliona dolara honorara za račun Pentagona proizvodila lažne priloge čije je autorstvo bilo pripisivano islamistima, a koji su zatim postavljani na internet. Bezbednosne službe SAD su potom pratile gledaoce tih sadržaja proglašavajući ih za islamske teroriste. Zahvaljujući ovim montažama, mnoga sela u Iraku su bila osumnjičena kao uporište islamista, a zatim surovo bombardovana.

Osoba koja je bila najzaslužnija za angažovanje „Bell Pottingera" za ovaj prljavi posao, koji je života i slobode koštao mnoge, bio je tadašnji komandant združenih koalicionih snaga u Iraku, američki general Dejvid Petreus. Novinar Adam Kari u svom izvanrednom istraživačkom članku pod naslovom „US paid for fake Al Qaeda videos, Bell Pottinger and former CIA chief Petraeus involved" navodi kako je Petreus lično odobravao svaki prilog koji su proizvodili saradnici agencije "Bell Pottinger".

U istom članku Kari odmah ukazuje na dolazak u međuvremenu penzionisanog generala Petreusa u Srbiju. Naime, pošto je napustio američku armiju, Petreus je samo godinu dana bio direktor CIA, odakle odlazi 2012. posle afere sa davanjem poverljivih informacija svojoj ljubavnici i preuzima funkciju direktora investicionog fonda KKR koji odmah stiže na Zapadni Balkan, gde počinje da ulaže u osnivanje i kupovinu medija. Prvo je kupljena muzička produkcija „Grand" sa pripadajućim novinama i TV emisijama, zatim je osnovana „Grand TV", kao i „N1 TV", a konačno su kupljeni portal blic.rs i najveći provajder kablovskih TV programa SBB.

Po pitanju SBB, svoju dozvolu za kupovinu je morala da da Komisija za zaštitu konkurencije koja je to učinila odmah posle susreta Petreusa i Vučića u Beogradu. Šta su se tokom tog razgovora njih dvojica sve dogovorila bilo je do sada, osim njima samima, poznato jedino još njihovim najbližim saradnicima.

Novinar istraživač Kari u pomenutom članku ukazuje na to da je upravo Petreus povezao Vučića sa „Bell Pottingerom". Koliko je poznato, da bi bez problema mogao istovremeno da bude vlasnik i televizije i kablovske mreže koja prenosi televizijske programe (što je u demokratskim zemljama nezamislivo) Petreus je Vučiću ponudio saradnju sa britanskom PR agencijom i to skoro za džabe.

Da je klijent „Bell Pottingera" bila Srpska napredna stranka, a da je račune za to platila srpska Vlada i to iz budžeta, prvi je obznanio 14. marta 2014. godine poznati saradnik CNN-a, Tim Džuda, tvrdeći kako je to saznao u samoj pomenutoj marketinškoj agenciji. Ne treba zaboraviti kako je tada u punom jeku bila kampanja za vanredne parlamentarne izbore u Srbiji.

Kako je iz izveštaja samog „Bell Pottingera" poznato, srpske vlasti su mu za osam meseci rada u 2013. godini i pola godine u 2014. platile 450.000 evra, što je za ovu agenciju beznačajno mala svota. Iako je i ovaj novac isplaćen iz državnog budžeta, a ne sa računa Srpske napredne stranke ili samog Aleksandra Vučića, predsednik srpske vlade je odlučio da se razlika u ceni isplati uslugom koja će Srbiju daleko više da košta, a to je upravo pravo fonda na čijem je čelu Petreus, da po Srbiji osniva i kupuje medije mimo zakona.

Po izveštaju koji je „Bell Potinger" predao " britanskoj Asocijaciji profesionalnih političkih konsultanata" (Association of Professional Political Consultants) stoji kako su 2013. i 2014. njegovi klijenti bili i srpska Vlada isto kao i Srpska napredna stranka.

U finansijskim izveštajima koje je SNS predao Agenciji za borbu protiv korupcije nigde se ne pominje da je ta stranka platila makar jedan dinar londonskoj agenciji. Sa druge strane, jedino što je poznato da su Britanci učinili za zvaničnu Srbiju bila je medijska podrška za projekat "Serbia Investment Day 2014". Skoro pola miliona evra iz srpskog budžeta plaćeno je za neke druge usluge, a ne za promociju Republike Srbije. Nešto je potrošeno za ličnu promociju samog Aleksandra Vučića, mada je najveći deo honorara za to isplaćen pomenutim uslugama učinjenim KKR-u i Petreusu, dok je ostatak otišao na plaćanje urušavanja imidža Srba i Srbije, odnosno na rezoluciju o Srebrenici koju je pripremila i osmislila Baronesa od Milbanka, u običnom životu poznata kao Arminka Helić iz okoline Tuzle.

Helićeva je od ranije radila za „Bell Pottinger", iako je zvanično bila zaposlena u kabinetu tadašnjeg britanskog ministra spoljnih poslova, Vilijama Hejga, koga je špijunirala za potrebe pomenute agencije (o čemu postoje verodostojni izveštaji britanskih službi i medija). Ona se sa Vučićem upoznala na samom početku saradnje „Bell Pottingera" sa njim, koju je osmislio Petreus, i to na jednom sastanku u Beogradu. Ona je ponovila obećanja koja je ranije dao i predstavnik „Bell Pottingera" da će srpski predsednik Vlade biti zvanično primljen od ministara u Londonu, kao i da će biti „oprana" njegova zvanična biografija.

Istovremeno, Helićeva je tražila da joj se plati rad na rezoluciji o Srebrenici, kojom je srpski narod označen kao počinilac genocida, a koju je trebalo da usvoji Savet bezbednosti UN. Navodno će na taj način, tvrdila je ona, Vučić na najbolji način celom svetu pokazati da se odrekao svojih ranijih ideala, čime će najefektivnije biti „oprana" njegova biografija. Vučić je na to pristao i najveći deo pomenutih skoro pola miliona evra je otišlo Helićevoj za rezoluciju koja nije prošla zbog ruskog veta.

Da su informacije o saradnji Vučića i Helićeve tačni, vidi se iz daljih pokušaja „Bell Pottingera" da „opere" biografiju prvog čoveka SNS-a. U svoje usluge koje pruža klijentima, londonska agencija navodi i uticaj na Wikipediu, otvorenu internet enciklopediju. Engleskoj redakciji krajem 2013. dolazi mejl: „Dobar dan, ja radim za ‘Bell Pottinger’ i Vlada Srbije je moj klijent. Želeo bih da vam sugerišem da promenite članak pominjući Vučićeve aktivnosti kao prvog potpredsednika Vlade". U septembru iste godine osoba prijavljena kao Vivj2012 izvršila je promenu članka hvaleći Vučićeve napore da se u Srbiji iskorene korupcija i kriminal, ali i njegovu ulogu u smirivanju Srba na Kosovu.

Potpuno u skladu sa „pranjem" prošlosti samog Vučića, autor pomenute izmene je isticao kako je tadašnji prvi potpredsednik Vlade apelovao na kosovske Srbe „da zaborave prošlost i okrenu se budućnosti".

Na Wikipedii na srpskom jeziku je jedan od administratora članak o Vučići 15. juna 2016. prokomentarisao rečima: „Članak je ranije, u još goroj mjeri, bio pun hvalospjeva i politikantstva. Političkog obožavanja. Sada je to pristojno."

Za dobijenih pola miliona evra „Bell Potinger" nije skoro ništa učinio za Srbiju, dok je za Vučića i Srpsku naprednu stranku samo pomogao da se formiraju timovi botova koji do dana današnjeg terorišu sajtove na internetu. Ostatak su usluge plaćene KKR-u i Petreusu, a odnose se na izradu rezolucije o Srebrenici.

Ne zna se ni ko plaća druge promocije Aleksandra Vučića od kojih on nema nikakve koristi, ali Srbija ima štetu. Svake godine on učestvuje na većem broju „privrednih" foruma koji se organizuju o državnom trošku. Osim „Biznis foruma Kopaonik", i sličnih, tu su i razni bilateralni forumi, kao što je onaj srpsko – bavarski čiji je jedini učinak to što se premijer prošetao Minhenom.

Vučić je i neizbežan gost na „Svetskom ekonomskom forumu" u švajcarskom gradiću Davosu. Ove godine on se ničim izazvan po treći put uzastopce obreo tamo, a da javnost nije osetila nikakve benefite od njegova prethodna dva boravka.

Svaki učesnik Foruma mora da plati kotizaciju od 19.000 dolara, ali uprkos tome on je dužan da troškove svog i boravka članova delegacije sam snosi. U vreme Foruma, najjeftinije prenoćište po gostu košta 1.000 dolara, dok je za pristojan ručak potrebno platiti 300 dolara. Nije verovatno da Vučić sam plaća svoj boravak, kao ni da koristi najjeftinija prenoćišta. Sve troškove snosi republički budžet, bez obzira da li plaća direktno, ili posredno kao u slučaju Petreusa i KKR-a.

Ove godine je član Vučićeve pratnje i Aleksandar Vlahović, ministar privrede iz vremena početka pljačkaške privatizacije. Kao da mu je malo ono što je onda oteo od gladnog narod, pa se sada na račun tog istog naroda luksuzira po Švajcarskoj.

Tokom svog prvog boravka u Davosu, 2015. godine, Vučić je preko domaćih medija poručivao da je obavio značajne razgovore kojima je obezbedio završetak brzih pruga u Srbiji do oktobra 2017. (ni jedna do danas nije ni počela da se gradi), kao i da će Srbija do 2019. ispuniti sve uslove za punopravno članstvo u Evropskoj Uniji.

Strani državnici i predstavnici pravog džet-seta te godine još nisu poznavali malog autokratu sa Balkana, pa je Vučić u holovima ogromne kongresne dvorane uspeo da prepadne nemačku kancelarku Angelu Merkel i da se sa njom slika, kao što bi to uradio i svaki drugi turista na njegovom mestu. Već sledeće, 2016. godine, svetski lideri su dobro pazili da ne budu na ovaj način zaskočeni.

Razlog zbog koga svake godine osiromašeni i opljačkani srpski poreski obveznici moraju da plate najmanje 100.000 evra za put i boravak Vučića i njegove svite u Davosu, jeste njegov neispunjeni san da bude gost na najprestižnijem prijemu koji se tamo organizuje.

Tradicionalno sredom u najluksuznijem hotelu u Davosu, „Štajgenberger Belvedere" , nemački izdavač i milijarder Hubert Burda (vlasnik „Hubert Burda Media" grupe) organizuje žurku pod nazivom „Nightcap" (engleski izraz za alkoholno piće koje se uzima pred spavanje). Pozvani su samo predstavnici prave elite, pa je to i svojevrsni „Ko je ko" leksikon najbogatijih i najtraženijih gostiju Davosa. Onaj ko nije na Burdinoj žurci džaba se gura u džet-set i plaća paprene troškove da bi bio viđen u Kongresnom centru.

Prošle godine je ulaz uspeo da sebi obezbedi šeik Muhamed bin Zajed al Nahjan, nekadašnji veliki Vučićev prijatelj. Za srpskog premijera ni te, kao ni prethodne godine, nije bilo mesta. Zbog toga je on odlučio da ponovo angažuje PR agenciju PLMR da bi makar jednom u životu bio zajedno sa najmoćnijim i najbogatijim ljudima na planeti. Koliko će ovo njegovo ludilo da košta srpski budžet, saznaće se uskoro.

 

     A 1. Našminkan i u Wikipediji

O tome da je srpska Vlada iz državnog budžeta platila usluge „Bell Pottingera" pružene predsedniku Spske napredne stranke izvestila je i nevladina organizacija „Open source investigations" na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji, tvrdeći da za to poseduje materijalne dokaze.

U vreme kada se londonska agencija obratila Wikipedii sa predlogom da se poboljša imidž Aleksandra Vučića, ona je već bila pod lupom administratora ove slobodne enciklopedije upravo zbog sumnje da iznosi „prečišćene", odnosno ulepšane informacije o svojim klijentima, tvrdi OSI.

Završavajući svoj izveštaj o tome kako je i o čijem trošku Vučić angažovao „Bell Pottinger", OSI zaključuje: „Nesposobni i korumpirani lideri unajmljuju lobiste da im u lepšem svetlu prikažu režime. Aleksandar Vučić ima puno toga da sakrije. Zbog toga je Vlada Srbije, jedne od najsiromašnijih, najmanje demokratskih i najkorumpiranijih država Evrope, najveći klijent lobističkih firmi".

Ovo ukazuje na to da OSI raspolaže podacima o angažovanju većeg broja agencija koje se plaćaju iz republičkog budžeta.

 

     A 2. Slučaj šarenog voza

Bez obzira što se iz republičkog budžeta plaćaju milioni evra da bi se u inostranstvu popravio imidž Aleksandra Vučića, strani političari i mediji o njemu imaju loše mišljenje. Za razliku od većine srpskih birača, oni znaju pravu istinu.

Ugledni nemački dnevni list „Frankfurter Allgemeine Zeitung" (FAZ)  nedavno je objavio članak iz pera svog novinara Mihaela Mertensa, u kome se kaže: „Kao i Mitrovića, i Vučić je dvostruk: postoji u verziji za izvoz, za inostranstvo, gde istupa kao trezveni pragmatičar, što zaista i ume da bude. Ali, postoji i Vučić za domaće tržište…"

Objašnjavajući čitaocima kako postoji redovna linija Kraljevo – Kosovska Mitrovica, koja funkcioniše bez problema, nemački novinar zaključuje svoj tekst konstatacijom: "Vlast u Srbiji je na slučaju šarenog voza pokazala kako ume da istovremeno kreira neki problem, pa da se onda pojavljuje kao neko ko će taj problem da reši."

Stranci su pročitali Aleksandra Vučića.Ni sve marketinške agencije ovoga sveta ne mogu više da ga "operu".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ПРИВОЂЕЊЕ ИЗДАЈЕ КРАЈУ: ВРЗИНО КОЛО И НАМЕРНО ПОДРИВАЊЕ ЈЕДИНСТВА СРПСКОГ НАРОДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!!?

 

Сукоб између чланова такозване владе сепаратиста са Косова и Метохије, тачније, Вучићевих, Вулинових и "Тачијевих Срба", симболично почео је око Дома здравља у Лепосавићу.

Али, то је тек врх леденог брега иза кога се крије озбиљна битка Вучићевих и Вулинових страначких банди, око новца и власти у српским општинама. Треба нагласити: реч је о новцу из буџета самопроглашене албанске државе.

Дакле, Тачи исплаћује, а Вучић и Вулин се отимају око општинских буџета. А, последице су такве да је и заједница српских општина на КиМ, виђена као "албанска институција".

 

                      Иван Максимовић

 

Недавно су се страначке филијале Вучићевог СНС-а и Вулиновог Покрета социјалиста, сукобиле око изградње новог Дома здравља у Лепосавићу. Пројекат је финансиран од стране лажне албанске државе, за шта је "због издајничког понашања" прозван градоначелник тог места (које функционише по систему тзв., „републике Косово") Драган Јаблановић. За спровођење антисрпске политике оптужили су га они који су редом на платном списку ове лажне „државе" и уз то, његови коалициони партнери.

Некадашњи потпредседник СНВ Северног КиМ, Небојша Јовић, јавно пита: "…Како то да се нико није бавио много већим проблемом од овога? Александар Јаблановић, син овог лажног ‘градоначелника’ био је оптужен да је од Рамуша Харадинаја узео 100 хиљада евра како би га подржао у такозваној ‘скупштини Косова’, што је он и потврдио рекавши да је новац намењен ‘Српској листи’ (СЛ) која је негирала да је примила новац што доводи до закључка да је новац остао код њега…"

„Тада га је СЛ протерала из своје коалиције али и држава званично прогласила криминалцем због илегалних радњи а онда уместо казне га тако прљавог примили, ни мање ни више, у срце државног руководства, за државног секретара у Вулиновом министарству.

Ето тиме је СЛ требала мало да се позабави" – каже Јовић, који је утиска да је „породична спрега" Јаблановића много ближа не само Иси Мустафи већ целом „систему" који он представља па колико год да из власти траже да се учини Мустафи, они би два пута више издали. „Не знам, можда им је то препорука" размишља покушавајући да протумачи ове не баш смислене потезе.

Управо таквом државном политиком Вучића и Вулина јача албански систем на северу покрајине, тамо где Албанаца никада није било више, или бар не у већем броју од 5%. И слеп је већ видео да без њиховог мига, онима које су на КиМ инсталирали, ништа није могуће урадити.

Показало се то и на примеру Горана Ракића, такође албанског „градоначелника Северне Митровице" и члана СНС, кога су у сред бела дана, испред поште у улици Краља Петра Првог, шамарали Вучићеви људи зато што је само једном отишао на састанак са представницима „републике Косово" самовољно, без да је претходно примио инструкције.

А смењивани су и „утицајнији" од Ракића, и тзв., „министар" (сада бивши) Љубомир Марић који се управо ових дана спремао да то приреди старијем Јаблановићу, што се такође наводи као један од разлога сукоба, али је „сам у јаму упао" јер овај има јаче везе са Исом Мустафом у кога се СЛ уздала надајући се у коалицију коју су са њим потписали још пре две године.

Марић је за то имао сагласност ако не и директиву српског врха власти, тврди српски политичар са централног Косова са дугогодишњом политичком каријером, Момчило Трајковић. Он наглашава да је за тај пропали покушај Марић имао Вучићеву сагласност:

„…Био им је потребан још неко како би надгласали Вулинове социјалисте. Због тога им се прикључио и некадашњи ‘заменик премијера Косова’, Слободан Петровић. Разговор са Вучићем који је у Београду требало да траје десетак минута управо је он ‘продужио’, наводећи да је Владета Костић, тзв., градначелик Грачанице, битно ослабио српску позицију у том крају смењивањем Срба са кључних позиција и именовањем четири Албанца на њихова места у овој ‘општини’ ".

Наиме, Костић је од новембра почео са уклањањем Срба са утицајних позиција када је на седници „Скупштине општине" чији је градоначелник „одговорно тврдио", позивајући присутне и грађане да и они потврде, "…да су се осећали сигурније када је Албанац био командир полицијске станице у Грачаници него Србин" на шта је уследио громогласан аплауз од њему потчињених одборника.

Петковић није ово изнео зато што се претерано забринуо за српски народ, за овим је посегао јер се током разговора управо он нашао на листи окривљених што је смена Јаблановића пропала, јер није пружио довољно јаку логистичку подршку.

Уследило је именовање новог „министра" из редова Вулиновог Покрета социјалиста (ПС), Мирјане Јевтић, што су пратили ниски потези којима су се подсмевали сви, укључујући и српске непријатеље.

Овакви потези са одсуством сваког знака интелигенције и људскости на почетку њиховог сукоба стварали су снажан утисак планираног одвлачења пажње од погубних потеза који ће ових дана уследити, а то су: отварање моста преко Ибра, успостављање албанског „Суда" на северу КиМ, као јаког атрибута „државности" сепаратиста, оснивање „војске Косова"…Рокови су се приближили, обавезе нагомилале, треба све то утишати бар док посао не буде обављен.

„То је покушај да се Срби поделе на ‘ове и оне’, у корист Албанаца са намером да се Вучићева издаја  и друга недела припишу Србима који живе на Косову и Метoхији" убеђен је Драгољуб Поповић из Грачанице, вероватно најбољи хроничар овог краја и председник Удружења Срба који нису продали своја имања.

„…Вучић то не може да уради док овде не нађе будале које ће прихватити одговорност за оно у чему ни сами нису учествовали. А онда ће прича бити ‘шта су Срби тражили у албанским ‘институцијама’"? Тако ће бити док не укину српске институције а онда ће, зато што ‘смо тако хтели’, све свалити на нас овде’…" мишљења је Поповић.

Иако је сукоб узимао маха, Вучић се није оглашавао. Он је одлучио да сачека али се страсти нису смириле већ напротив, сукоб се распламсао и то је свака од противничких страна почела да користи а једино народ да страхује да из овог врзиног кола не избије каква центрифугална сила која ће га на пречац одвести у пропаст јер „то није једини начин на који се подрива преостали српски корпус на Косову и Метохији", примећује Поповић.

„Сваки други дан се на Косову деси неко хапшење због дроге. У селу недалеко од Грачанице ухапшен је Србин са 25 килограма дроге, у Грачаници са 50 у комбију ухапшен је човек у кога нико не би посумњао, радник обезбеђења. Пристојан, родитељи скромни и вредни…

Пре месец дана у другом селу опет близу Грачанице ухапшен је Србин због 5 килограма хероина. Није дошла локална, ова такозвана ‘косовска полиција’ већ интернационална и са капије су ушли право у гаражу где се аутомобил налазио и тачно су знали где у је у колима сакривен хероин.

Јасно је да га је могао пријавити онај ко му је то и дао а све то како би и ово мало Срба било приказано као скупина криминалаца не би ли предаја Косова и Метохије лакше прошла код народа у централној Србији.

Баш као што су то медијски чинили 2013. када је требало организовати квази-изборе на северу Косова а онда и излазак Срба организовали преко припадника ДБ-а Љубе ‘Шиптара’, Радета Токића, Ћирковића, Филиповића… " каже Поповић који тврди да овакво стање није настало одједном и само по себи.

„…У све то укључена је и БИА пред чијим носем се овде дилује дрога у кафићима, кафанама…До доласка ових криминалаца из Вучићеве БИА-е, Срби одавде су били релативно сложни.

Благо подељени по српским странкама али су сви одбијали сарадњу са албанском влашћу и никоме није падало на памет да прави албанске „институције". Све што не ваља а тренутно се дешава овде, у режији је српске БИА-е.

До 2005. нису смели да провире а онда почињу да шире мрежу да би од 2007. постепено интензивирали активности када се појављују и Славиша Петковић, Слободан Петровић и други и оснивају прву странку Срба који активно учествују у тзв. албанској ‘влади’, до данас…"

Да све ово има основа потврдио је баш у то време и неформални разговор млађег човека са професором др Радошем Љушићем, такође пореклом са КиМ, кога је желео да пита за савет и препоруку у вези запослења пошто је тек дипломирао надајући се да постоји какво радно место на Косову.

Љушић му је кратко одговорио да „они који буду запослени до 2008. године (када су сепаратисти прогласили ‘независност’ на захтев ЕУ и Америке) могу да рачунају да ће можда и задржати посао, сви који после тога буду нашли место у систему државе Србије на КиМ, вероватно ће брзо и бити отпуштени а на њихова места биће доведени привремени радници.

Тада је то звучало као бајка, изгледало је потпуно нереално а данас се управо то, до задњег слова, и догађа. План за постепену ампутацију покрајине одавно постоји само је за спровођење био потребан неко кога ће красити она хрватска "храброст" (према Јовану Дучићу) да су „најхрабрији не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде". И пронашли су их, тандем Вучић-Вулин је добитна комбинација оних који нам о глави раде.

Но, колико је Вучић у међувремену ослабио а колико Вулин ојачао, описује Јовић:

„…Можда овим Вулин жели да каже да Вучић више није недодирљив и да би он у овом тренутку могао да бар у неком сегменту преотме власт, можда баш преко Косова, па да он одлучује уместо Вучића. Тако да нимало не искључујем могућност да то уопште није сукоб Српске листе и Јаблановића већ само одмеравање снаге Вулина у односу на Вучића!".

Овакве тврдње нису неосноване. Сарадња са другом владајућом странком СПС-ом, никада није била гора и опстанак коалиције се искрено доводи у питање.

Некадашњи потпредседник СНВ Северног КиМ, Небојша Јовић, тврди да је и Заједница српских општина, уствари институција „републике Косово" те да ће то и бити "пуним капацитетом" тек кад издаја буде у потпуности приведена крају и кад ће славодобитно рећи – ето, добили смо Заједницу српских општина.

А, ако већ има наговештаја да ће се нешто променити у свету, да ће Албанци имати мању подршку него до сада када Трамп буде и званично инаугурисан као председник Америке, зашто онда наша држава жури да што више да Албанцима, да што пре затре српску државу на северу Косова?

Чему журба, 17. јануар, 20,. јануар, 28. јануар, значи до инаугурације мора све да се изда. Не знам разлог, каже Јовић, осим да је неко узео велики новац за то, па ако не оствари обећано оде глава, што је врло извесно:

"…Албанци кад дају новац они су врло издашни али код њих нема враћања новца, оде глава и то је једини начин наплате неизмиреног дуга". Јовић каже и да не зна да ли је Дачић или неко други можда наплатио издају, али ако јесте онда тај не би смео да „не само нас 100 хиљада Срба на Косову већ и целу Србију држи као таоце због новца који је узет".

У отвореном писму јавности, др Марко Јакшић, некадашњи народни посланик у Скупштини Србије, објашњава разлоге сукоба:

„…Одговор је једноставан, а то је новац. И то новац који сепаратистички режим у Приштини пребацује општинама на северу Косова и Метохије.

Порекло тог новца је срамно и обезбеђен је договором између Александра Вучића и Хашима Тачија где се српски премијер обавезао да спроведе у дело ‘Боркове договоре‘ и да дуж административне линије од Јариња до Брњака инсталира царинике и граничну (албанску) полицију.

Апсолутну контролу тог новца у три општине Зубин Поток, Косовска Митровица и Звечан, контролише СНС а контролу новца у Лепосавићу, чији је тзв. градоначелник Драган Јаблановић отац председника Покрета социјалиста за КиМ, контролише Покрет социјалиста, што и јесте разлог овог комерцијалног сукоба…".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

СРПСКИ БАНКАРСКИ КЛИЈЕНТИ У ШВАЈЦАРСКОЈ, ДИСКРЕТНА МИЛИОНСКА УЛАГАЊА И ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА ПОРЕСКЕ РАЈЕВЕ!!?

 

За одлазећег Вођу више нема "сигурне куће". Ни на једном континенту. Тектонске политичке промене на светској сцени, одласком клана Клинтонових и предстојећи слом канцеларке Меркел у Немачкој, не говоре ништа добро о његовој будућности.

Мада је од првог дана своје владавине, паралелно са идејом девастације Србије, планирао и бекство у неку удаљену земљу где би крцкао опљачкани новац са својом криминалном дружином, глобална ветрометина га је осудила пре редовног суда: он више нема где да иде.

А ни пријатеља нема, ни у земљи ни у свету. Ред је да и њега и оне који су га подржавали као и оне који су му претходили, осуди један непристарасан суд, након смакнућа режимских институција. Ако се у Србији без одлагања хитно не успоставе институције које су урушене од 2000 године, Србија ће нестати као држава…

 

                       Милован Бркић

 

Одлазак Николе Петровића са места директора Електромреже Србије (и са места потпредседника Привреде коморе Србије) свечано је обележен конференцијом за штампу на којој се појавио и премијер Александар Вучић и министар здравља Златибор Лончар, који су захвалили Петровићу на, како јер премијер Вучић рекао, скромној донацији од 5 милиона динара, колико је ЕМС поклонио Републичком фонду здравственог осигурања, за лечење оболеле деце у иностранству.

Ова отужна сцена у коме се тројка опростила од једног од потпорних стубова ове злочиначке власти, показала је да се убудуће морамо сурово обрачунати са онима који су Србију, за наредне деценије, оставили без наде да може постати нормална држава.

Господин Петровић је, да подсетимо, двоструки кум Александру Вучићу, а са Златибором Лончаром је био нераздвојан у организованој криминалној групи која је окупирала Србију.

Одлуку да утекне на време Петровић је донео свестан да за њега долазе црни дани. Победом Доналда Трампа и његово преузимање власти у Сједињеним Државама 21. јануара није забринуло само господина Петровића, већ скоро све политичке елите у Европи, а и у другим земљама света.

Најављено приближавање у политичким и економским односима и војно мировање између Русије и САД-е, довело је стање препасти политичке елите у Европи, нарочито у Немачкој и Француској, које су економски поробиле већину европских држава и довеле их на руб пропасти, а и у својим земљама оставиле хаос.

Последњи догађаји у Берлину  показују и да се немачке безбедносне службе припремају да са сцене отерају Ангелу Меркел, једну од најкриминализованијих жена на планети, у последњих пола века. Пут госпође Меркел води према затвору.

Сагласношћу војно-обавештајних елита Русије и САД-а госпођа Меркел је постављена за канцелара Немачке, у три мандата. Подаци о њеној прошлости су на столу и у Москви и у Вашингтону. Колико је опљачкала новца, коме је за новац пружала уточиште...Немци ће брзо сазнати.

И српска политичка елита је у шоку. Ветрови из Москве и Вашингтона однеће и Вучићеву злочиначку власт. Он је толико уништио Србију, покушавајући да рециклира њену историју, веру, културу, да уништи њену привреду, пољопривреду, инфраструктуру, имовину, да са братом Андрејом и његовим оцем Анђелком покраде све што им под руку стигне.

Никола Петровић је свестан да ће скупо платити што је амерички бизнисмен Мајкл Крендал потрошио 300 милиона долара инвестирајући у Србију, а његова супруга Лидија Удовички је била изложена још и прогону и порузи. Петровић је очекивао да добије провизију за дозволу за рад њихових ветро-паркова, али Кредалови нису хтели да плате по други пут…

Таква су времена била, и тадашњи протектор, амбасадор Мајкл Кирби је, шурујући са криминалним структурама у Вашингтону, омогућивши им да од Србије добију све што су пожелели и да згрну милијарде долара, штитио Вучића и његов картел који је сурово пустошио Србију, зарађујући десетине милиона долара. Очекује се и његовио хапшење у САД-у.

Породица Крендал је врло угледна у САД-у и са утицајем у Републиканској странци. Никола Петровић, Вучићев кум, чије богатство је непроцењиво, схватио је да мора утећи пре него што Доналд Трамп 21. јануара не преузме званично дужност и потпише разне декрете и наредбе, међу којима ће бити и чишћење дипломатских представништава у источно-европским државама, па и у Централној информативној агенцији. Он је француски држављанин и убудуће ће развој догађаја у Србији пратити из Француске, док олуја не прође, како се он томе нада.

Брзим падом Меркелове, Вучићева влада ће остати на ветрометини. Усамљена.

Обарањем Вучића, на овај или онај начин, отворена остају многа питања. Прво, да ли је Србију могуће очувати, јер у њој не постоје институција правне државе. Ни независно судство, ни независна полиција, ни тужилаштво, ни пореска служба. Нема опозиције, медији су потпуно поробљени и у рукама су, углавном мафије и политичке елите.

Промене у Србији су већ одлучене. Питање је да ли онај ко треба да их спроведе има представу како то и извести. Постављањем другог човека на место председника Владе Србије само ће убрзати потпун распад Србије и смрт њеног становништва.

Од 2000. године, из Србије је политичка елита, чистом корупцијом и отимањем, изнела најмање 90 милијарди евра, колико је забележено у Народној банци Србије! У ту бројку се не рачуна новац који су министри и њихова мафија изнели у кешу, дипломатском поштом, или провизије које су им уплаћене у страним, банкама!

Александар Вучић, његов брат Андреј и његов отац Анђелко на рачунима у иностранству имају неколико милијарди евра. Александар је свестан да му није сигуран новац у банкама у Емиратима, те интензивно покушава да га пребаци у банке у Хонг Конгу. У паници је. Више не верује пријатељима и новац сам износи у иностране банке, штитећи се имунитетом председника Владе Србије. А реч је о озбиљним сумама новца.

У време одржавања економског самита у Цириху, у Швајцарској, 8. децембра 2016. године, у свим српским медијима објављена је информација да се "премијер Вучић састао са председником Швајцарске конфедерације, Јоханом Шнајдером, те да га је он "обавестио о економској ситуацији у Србији".

Но, као и обично у његовом случају, истина је била мало друкчија, јер је швајцарски председник имао само протоколарна руковања са учесницима и неколико пригодних речи, као организатор овога скупа. Али, уместо те отрцане лажи објављене у његовим прљавим билтенима, испоставило се да је, тамо далеко у швајцарским брдима, Вучић тих децембарских дана нешто друго радио…

Са собом је на пут повео и пар својих сарадника од којих је један имао задатак да изврши пренос велике суме новца са рачуна тек отвореног у Цириху, на рачун једне швајцарске банке. Сума није била мања од 200 милиона евра.

Упућени у пљачку Вучићевих скакаваца, добро знају да је неколико година, "главна" банка у којој је склањао отети новац из Србије, била ХСБЦ банка . Зашто је Вучић променио ову светски познату банку и шта га јеодвело према другој, мање познатој?

Трагајући за одговором на ово питање, добро упућени у кретање његових незаконитих послова, дошли су до занимљивих чињеница које потврђују да је Вучић озбиљно загазио у воде међународног криминала.

Амерички истражни органи још нису нашли податке о трансакцијама из ранијег периода (банци је дат "временски оквир" да прибави писане трагове о њима, јер електронских нема) али јесу о оним трансакцијама које су обављене у последњих четири године.

Такве појединачне трансакције се крећу у распону од 10 до 50 милиона евра, мада је, по свему судећи, у питању десетоструко већи новац, како и тврде поједини швајцарски медији попут "Ноје кроне цајтунга".

Најновији скандал у овој банци десио се кад је један познати "пословни човек" из Србије, по ко зна који пут, пребацио округло 20 милиона евра из Србије (јер им истражитељи из САД сада редовно претресају пословање) те су га у једном дискретном писму, замолили да би "више ценили ако би се активности тог типа смањиле" и сугерисали да се "мање упадљиво понаша" током својих боравака у Швајцарској и да трансакције обавља са одговарајућом пратећом документацијом.

Истина, то раније није био случај. ХСБЦ банка је без много испитивања, радо депоновала огромне суме новца које су стизале из Србије или од клијената из других земаља повезаних са Србијом и српским државним врхом.

Добро упућени извор Магазина Таблоид располаже информацијом да су у ХСБЦ банку u Швајцарској новац од незаконитих трансакција уплаћивали и најближи Вучићеви сарадници кумови и тајкуни, Звонко Веселиновић, Миодраг Костић, Никола Петровић...

Али највећи део новца пребацивао је Андреј Вучић заједно са Предрагом Малим, братом Синише Малог, који су у овој банци "управљање рачуном" поверили шефу одељења за приватно банкарство, извесном Х.Ј.

Но, живот је режирао једну друкчију представу од оне коју је Вучић замишљао…Наиме, други секретар америчке амбасаде у Берну, Ралф Џонсон, био је задужен за различите финансијске истраге испред своје владе, па је тако у ХСБЦ банци трагао и за детаљима о рачуну ЦХ34 0020 6206…Како би скратио путеве истраге, Џонсон је суочио Х.Ј. са његовим учешћем у малолетничкој проституцији, потуривши му компромитујуће фотографије под нос.

Тако је почело "велико певање" о новцу који Вучићева мафија чува у овој банци. Ралф Џонсон је захтевао да се "од момента кад напусти салу за састанке", свака промена на рачуну ЦХ34 0020 6206, сваки телефонски, електронски или физички контакт са господом Вучићем и Малим, и сваки други контакт или интересовање који би били повезани са предметом истраге, пријави госпођици Риг…"(Лејла Риг, директор америчког колеџа, Монтањола, Швајцарска, прим. ред.).

Уцењени Х.Ј., добио је и строгу наредбу да ни своје претпостављене не обавештава о појединостима тог разговора, а потписао је и "протокол о сарадњи" са одређеном обавештајном службом САД. Тако је стављена тачка на прљаве послове Вучићеве мафије са ХСБЦ банком (чији су службеници, узгред, саветовали српске "депоненте" како да што лакше изнесу новац из своје државе и како да га што лакше прикрију).

Али, то сулудог Вођу није спречило да настави са својим активностима. Али, свакако не би смео да заборави на чињеницу да је Влада САД ангажовала Ралфа Џонсона да се позабави новцем који износи српски диктатор, из разлога што је његова дружина последњих година почела да купује виле на Флориди, улаже у разне послове на територији ове државе али и неких држава латинске Америке, да тргује оружјем и војном опремом на Блиском истоку, купује апартмане у летовалиштима широм света…

Узгред, Вучићеви "послови" са арапским компанијама, предмет су најозбиљнијих истрага америчких истражних органа. Истрага око покушаја подмићивања одлазећег председника Обаме и "донације" у фонд Клинтонових, тек ће показати размере Вучићевог мафијашког лудила.

Швајцарска штампа тврди да је Србија по броју сумњивих клијената и новца "без порекла", у самом врху код неких њених банака. Већ поменутих 38 клијената ХСБЦ банке, који су у вези са владајућим српским режимом, сакривали су новац уз сагласност управљачког борда ове институције, и то тако што је та банка у својим трезорима држала не само новац него и велике количине дијаманата, чија вредност достиже и више стотина милиона евра.

Након што је влада САД почела са истрагом у овој банци, и Швајцарска полиција је почела да се занима за разне "депоненте", па је тако дошла до трага који би могао да води у правцу српских трговаца оружјем, који, уз пуну сарадњу Вучићевог режима, тргују на Блиском истоку и земљама Арапског залива, понајвише у Емиратима и Саудијској Арабији.

Бивши службеник ХСБЦ банке, Ерве Фалсијани, кога светски медији већ одавно сматрају "новим Сноуденом", приликом одласка са дотадашњег радног места, изнео је са собом велику количини докумената који су означени као најстрожија пословна тајна, а из којих се јасно види да је управљачки борд дубоко свесно помагао својим богатим клијентима да сачувају милијарде долара и евра утајених од пореза, те да је такође омогућио неким недемократским режимима и њиховим диктаторима (међу којима је и Србија и њен самодржац, Александар Вучић) да новац опљачкан од грађана својих држава, склоне баш у ХСБЦ банку!

Прошле године, у Грчкој је бивши министар финансија, Јоргос Папаконстантину, одговарао због тога што је игнорисао листу оних којих у Швајцарској крију новац. И у неколико других европских земаља отворени су процеси против одговорних.

У Србији нема никога ко би покренуо питање изношења више десетина милијарди евра у иностранство.

Ако центри моћи, који узму да надзиру опоравак Србије после њене најсуровије окупације у њеној историји, морају, без одлагања, поставити некорумпираног јавног тужиоца Србије, некорумпираног председника Врховног касационог суда, директора полиције и финансијске полиције, отворити неколико медија за независно извештавање.

Са стотину милијарди евра које располажу они који су у последњих 16 година учествовали у власти, Србија не може кренути у реформе, не може преживети!

Бивши председници влада, министри, државни секретари, директори агенција и банака, располажу толиком количином новца да могу да корумпирају посланике, полицију, судије, тужиоце, да инвестирају своје новце као страни капитал, да зајашу грађане и наставе са пљачком.

Они могу без проблема да у иностранству купују заштитнике, да корумпирају високе представнике међународне заједнице. Њихов прљав новац ће се убудуће улагати у нарко послове, трговину оружјем и тероризам. Прљав новац српске политичке елите је агресиван, што потврђује и њихов суров начин владања.

Са обарањем, Вучића, у Србији се морају најхитније, без одлагања, успостављати институције модерне државе. Из Вашингтона и Москве могли би помоћи тако што би нова политика почела са новим људима. Уз подршку из Москве и Вашингтона, њиховом медијском кампањом, власници најмање 100 милијарди евра у Србији би морали бити изведени пред суд. Процењује се да су само главари Демократске странке опљачкали најмање 50 милијарди евра. Ту је и банда Млађана Динкића, мафија из ДСС-а, мањи број из Социјалистичке партије…

Магазин Таблоид је описао колико су Србију опељешили Данко Ђунић, бивши министри Александар Влаховић, Драган Шутановац, Душан Петровић, Божидар Ђелић, Драган Ђилас, Бранко Радујко, те Пајтићеви покрајински секртетари. Мирко Цветковић, премијер у два мандата инкасирао је преко милијарду евра.

Градоначелник Београда, Синиша Мали је и растом мали, али су му рачуни до неба. Млађан Динкић, Томица Милосављевић и његови министри, гувернери и директори фондова и државних агенција (Јасна Матић) могли би да седну на оптуженичку клупу и да врате новац.

Вучићев картел из СНС-а је опељешио око 30 милијарди евра! Добар део тог новца политичка елита је спискала у виле, имања, авионе, купујући новцем свој утицај, промоцију и заштиту у свету.

Развлашћивањем политичке мафије, повратком макар половине опљачканог новца, Србија би могла да почне да живи, да разбије досадашњу политичку елиту, да јој забрани деловање.

За ову акцију Србија мора да има барем неколико независних медија, које би финансирала међународна заједница, или из Москве и Вашингтона, који би били гарант да нове власти неће ступити у коалицију са претходном елитом, да неће бити подмићени.

У Србији би се морао успостављати пропагандом морал да је једино рад мерило људске вредности и успешности.

Ако стотину разбојника побегне некажњено у иностранство са огромним парама, они ће из иностранства настојати да субверзивно делују према Србији, са циљем да се врате на власт. Опасност по будућност Србије могу представљати руски тајкуни, или мафија, која би дошла у ослобођену Србију. Она би сигурно склонила независне новинаре, судије, тужиоце, са циљем да окупира државу. Мафија је иста, свуда у свету. Она има своје интересе.

 

       Чисти криминал и прљави послови

 

Вучићев сценарио за бекство из хаоса који је створио у Србији, припреман је скоро од првог дана његове владавине, а у томе су му помагали сви они који су са њим ушли у незапамћену пљачку, од које се ова земља дуго опоравити неће.

У октобру месецу 2013. године, тадашњи немачки амбасадор у Србији, Хајнц Вилхелм (за кога се касније испоставило да је имао више него топле односе са Марком Чадежом, сада председником Привредне коморе Србије) послао је тадашњем првом потпредседнику Владе, Александру Вучићу, експерта за борбу против корупције и прање новца, Бетину Нелен, да буде ангажована као његова саветница.

Због те необично присне геј-везе, Вучић је могао да рачуна и на такав "поклон". Али, госпођа Нелен се касније, кад је Вучић већ био председник Владе Србије, после извесног времена тихо повукла из посла "саветовања" овог малог балканског диктатора. Разлог је био што је Вучић тражио од ње да истражи у којим земљама је прање новца најлакше могуће, које банке и који порески рајеви имају "либералан" однос према тим криминалним активностима.

Прилично зачуђена послом који јој је Вучић предложио, госпођа Нелен је донела одређене извештаје, сматрајући да Вучић хоће да процесуира протагонисте прљавих послова из претходног режима. Али, након што је убрзо схватила да су му намере друкчије, никад се више ни у његовом кабинету ни у Србији није појавила.

У међувремену су посао потраге за најбољим "праоницама пара" на свету, добили млађани и новопечени Вучићеви саветници, попут Данила Цицмила, Гојка Радића, Немање Стевановића и још неколико "нестатусних", али Вучићу блиских "курира"…

Током 2013., 2014., и 2015. године, они су се у више наврата нашли на Сејшелима, Кајманским острвима, Лихтејнштајну (Вадуз), али и у Делаверу (САД), где се добар део изнетих српских милијарди евра налази на разним рачунима. Посао им није био тежак: требало је само склопити нека нова пријатељства у банкама где лежи депонован изнети новац, распитати се о могућим дискретним улагањима и могућностима усељења, под посебним условима (да се дотична држава потруди да заштити усељеника "посебним статусом" од могућих потрага или прогона из матичне државе).

Осим латиноамеричке државе Уругвај, који је, по свим мерилима за њега идеална дестинација у случају бекства (слободно уживање опијата и слобода истополних веза), Вучићу се највише допао баш Делавер, због чињенице да тамо не постоје никаква ограничења у погледу отварања оф-шор рачуна (физичко или правно лице, национална припадност), те због гарантоване заштите личних података и сваке друге заштите коју гарантује ова савезна америчка држава.

Али, ни то више није за њега "сигурна кућа", јер је доласком Доналда Трампа на власт, Вучићев план у свакој опцији угрожен.

Једно је сигурно: не буде ли ускоро спречен да побегне, од стране оних који у Србији још могу да му "стану на реп", ни глобална политичка клима му неће помоћи: неће бити места на свету где га администрације Москве и Вашингтона неће наћи.

Јер, он пријатеља више нема, Србију је унизио и опљачкао, његови политички спонзори попут Меркелове и породице Клинтон више не постоје као фактор ослонца, а властима у Бриселу он већ одавно не значи ништа.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ЈОХАНЕС – КОМЕСАРЧИНА БРИСЕЛСКЕ МАШИНЕРИЈЕ И КОРИСТАН ЛОБИСТА СТРАНИХ КОМПАНИЈА И ТУЂИХ ИНТЕРЕСА!?

 

Српски диктатор све ређе помиње “моји пријатељи из иностранства“. Не узима у уста више “Госпођу Меркел“, не одлази у Беч код Курца (министра спољних послова), Орланда заобилази, Матео Ренци му није поуздан савезник, Милу Ђукановићу дугује и паре и јаре, остао је без Гвида Вестервелеа који је умро од сиде…Још се једино љуби са Федериком Могерини и Јоханесом Ханом, европским комесарима, а заноћи, све ређе, са својим “арпаксим пријатељима“.

А “пријатељство“ са Вучићем довело је у неприлику многе, међу њима и Хилари Клинтон, Рудија Ђулијанија, а ових дана и “пријатеља“ му Бориса Џонсона, британског министра спољних послова, кога британска штампа и чланови парламента жестоко оптужују што је искористио недавну посету Београду да промовише своју књигу и потписује је купцима у књижари Геца Кон. Заноћио је код Вучића, пио бело мађарско вино, а обојица су хомосексуалци…

Елем, г. Џонсона оптужују да је службену посету искористио за приватан бизнис и провод, а он се ознојен и постиђен правда да су му то све у Београду наместили. И то извесни саветник Маје Гојковић и издавач његове књиге, коме је он обећао да ће га поставити за српског амбасадора у Лондону, јер је и сарадник МИ 6. Вучић за сада ћути, чека да му сер Џонсон отпише – не волим те хуљо више.

Колико смо плаћали и још плаћамо оне који су примали у посете шизофреног педера Вучића и ко још прима наше паре које он немилице даје за стисак руке и осмех. Знамо, најскупљи је Мајкл Девенпорт, који је под жешћом истрагом, а преостала је само госпођа Могерини и Јоханес Хан. Њихов лик и недела представлају дописници Магазина Таблоид из Франкфурта и Рима.

 

               Фридрих Емке (дописник из Франкфурта)

 

Јоханес Хан је из Аустрије пребачен у Брисел да не би више угрожавао владу чији је био члан. У току своје кратке каријере министра за науку успео је против себе да окрене и научнике и студенте, а на крају и самог канцелара. На почетку свог политичког деловања плаћала га је компанија која се бави организовањем игара на срећу, а од недавно новац добија и од албанских нарко-картела. Хан је увек тамо где има материјалну корист.

Европска Унија не размишља озбиљно о могућностима даљег проширења у догледном периоду. На то указују не само изјаве челника како Европске комисије, тако и појединих држава чланица, већ и избор човека који би испред Уније требало да спроводи тај поступак. Комесар за питања проширења ЕУ је од 1. новембра 2014. Јоханес Хан, аустријски политичар који ни у сопственој земљи не ужива никакав углед.

Када државе чланице на савезне функције почну да делегирају своје најнеспособније политичаре, то је јасан знак да се том савезу ближи неминовни крај. У таквој ситуацији, када није сигурно ни да ће ЕУ да опстане до тренутка када би Западни Балкан био спреман да јој приступи, потпуно је илузорно размишљати о даљем путу Србије у Унију.

Јоханес Хан је рођен 2. децембра 1957. у Бечу и од почетка своје каријере представља, благо речено, контроверзну личност.

После завршене средње школе уписао је студије права на Бечком универзитету. Шест година касније је схватио да су те студије претешке за њега, па 1982. прелази на Филозофски факултет, смерови публицистика и германистика. Дипломирао је после пет година.

Иако неуспешни студент права, Хан већ 1980. приступа Аустријској народној партији (АНП) и одмах постаје функционер њене омладинске организације. После тога он 1992. постаје директор покрајинског одбора АНП-а у Бечу, а 1996. је изабран за одборника у градској скупштини Беча.

Тада је постало јасно да је на аустријском политичком небу појавила нова звезда, односно политичар који обећава. Хан 1997. добија „хонорарни“ посао као члан Извршног одбора компаније „Новоматиц АГ“, а 2003. постаје и председник тог одбора.

Иако у његовој званичној биографији објављеној на званичном сајту аустријског парламента стоји како је Хан још од 1985. радио на различитим менаџерским местима, о томе нема никаквих прецизнијих података, тако да се мора сматрати како му је боравак у „Новоматиц“-у једини до сада рад у привреди. Све остало су били послови у политичким гремијумима, по чему Хан личи на већину осталих функционера Европске Уније, који критичари називају „бледим црвима„.

„Новоматиц“ се бави изнајмљивањем коцкарских апарата и вођењем кладионица и коцкарница. Својеврсно „легално“ подмићивање у Европској Унији јесте управо преузимање политичара у управне и извршне одборе приватних компанија, јер онда они служе свом послодавцу као корисни лобисти. Постављање политичара у успону са завршеним Филозофским факултетом представљало очигледан покушај куповине лобисте.

Коцкарнице и кладионице су легалне у Аустрији, али јавност стално врши притисак на власти да ограничи њихов рад, па самим тим и зараду. Ханов задатак је био да се томе супротстави.

У времену док је стајао на челу ИО „Новоматиц“-а ова фирма је 2005. године исплаћивала новац тадашњем аустријском министру финансија Карл-Хајнцу Грасеру за добијање додатних лиценци. Скандал је, међутим, откривен тек 2014. године, након што је Хан већ био прешао у Брисел.

Пошто је тада још увек имао чисту биографију, Хан 11. јануара 2007. постаје аустријски министар науке. Крај овог његовог мандата обележиће највећи студентски протести у Аустрији последњих деценија.

Пре тога је Хан 2009. скренуо пажњу на себе предлогом да после 50 година напусти међународни пројекат ЦЕРН. Стручна јавност се против тога побунила истичући како се на овај начин ограничавају и научна истраживања у самој Аустрији. Коначно је у мају 2009. савезни канцелар Вернер Фајман објавио како Аустрија остаје у ЦЕРН-у, а Хан се после тога више није оглашавао по том питању.

Крајем октобра 2009. су студенти Бечког универзитета заузели аулу Академије уметности, а убрзо су им се прикључили студенти из целе земље. Главни захтев протестаната био је смањење школарина и лакши упис на високошколске установе. Такође су биле тражене и веће инвестиције државе у образовање.

Иако се успротивио протестима, Хан је као надлежни министар искористио своје дискреционо право да из буџетских резерви министарства одобри додатне уплате високошколским установама у висини од 34 милиона евра.

Тек месец дана после почетка протеста, када је свима постало јасно да се они неће ни брзо ни лако умирити, Хан је пристао на дијалог са студентима. До тада су се захтеви студената већ проширили на покретање дискусије о целокупној аустријској политици у домену образовања, чиме је била угрожена цела савезна влада у Бечу.

Одмах после почетка разговора Министарства и студената, бечка влада је објавила како ће Хан почетком 2010. напустити место министра и прећи у Европску Комисију. Ово је деловало умирујуће на побуњене студенте. Очигледно је било како је његов опстанак у влади постао немогућ, па је као и остале штеточине извезен у Брисел.

Медијски научник из Салцбурга Штефан Вебер је у мају 2007. оптужио Хана како је своју докторску дисертацију неодговорно писао преписујући друге радове. Убрзо после тога је Циришки универзитет, радећи по нечијем налогу, закључио како су оптужбе неистините.

Међутим, Хан није докторирао у Цириху, већ у Бечу, а бечки филозоф Херберт Храховец, исто као и Ханов ментор Петер Кампиц, тврдио је како Циришком универзитету није била приказана цела дисертација.

 

У јуну 2009. Храховец је објавио резултате свог истраживања, у којима је написао: „…Дисертација је на ниском нивоу, који се на појединим местима граничи са баналним и срамотним… Овај рад са науком има везе једино као пример који треба да уплаши.“

 

Бечки универзитет је коначно и сам морао да започне испитивање оригиналности докторске дисертације. Вебер је, међутим, почетком 2011. оптужио ову установу како није заинтересована да се сазна права истина.

Вебер је у мају 2011. објавио вештачење, по коме Ханова дисертација садржи 17,2 одсто туђих радова, који нису прописано означени као цитати. Местимично су преписане читаве странице туђих дела. „Дисертација више представља колаж текстова, а не озбиљан научни рад“, закључио је Вебер.

Коначно, 4. новембра 2011. огласио се и сам Универзитет констатацијом да се, истина, не ради о плагијату, али да је Ханов „научни“ рад тако ниског квалитета да „данас више не би био прихваћен„.

Ни у свом деловању као комесар за проширење Јоханес Хан није успео да избегне скандале. Последњи је избио крајем септембра 2016. када је постало очигледно да се налази на платном списку албанске нарко-мафије.

Чами, или Чамити су били део албанске националне мањине у Грчкој, која је из те земље протерана после Другог светског рата због своје сарадње са фашистичким окупатором. Данас у Грчкој припадника овог племена више нема, осим оних који су православни и који не истичу своје албанско порекло. Чак је и влада Енвера Хоџе, комунистичког диктатора из Тиране, забранила рад завичајних друштава Чама, такође због њихове колаборације са окупаторима.

У свом извештају о односима између Албаније и Грчке, Хан је, међутим, навео како се ради „на превазилажењу спорног питања Чама“. На то је одмах реаговало грчко Министарство спољних послова констатацијом да не постоји никакво „спорно питање“ Чама између влада у Атини и Тирани.

„Својим лажним наводом комесар Хан је показао како не испуњава своју улогу независног функционера који треба да промовише заједничке интересе Уније„, написано је у саопштењу Министарства спољних послова Грчке.

Опште је познато да се лобирање за потребе Албанаца финансира из прихода добијених продајом дроге и белог робља које остварује албанска мафија на Западу. Мало је вероватно да се Хан у ову аферу упетљао само зато што је необавештен, већ је ближе истини да је питање обештећења протераних Чама  покренуо из сопствених материјалних интереса.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

PORESKE UPLATE ZA LAGODAN ŽIVOT EVROPSKE ARISTOKRATIJE: LIČNE PRIVILEGIJE I VISOKE PLATE, VAŽNIJI OD SUVERENITETA SOPSTVENIH DRŽAVA!!!

 

Politička elita u Evropi, a ne narod, insistira na očuvanju Evropske Unije, jer u njoj uživa nezamislive finansijske privilegije. Političar kome je propala karijera u matičnoj zemlji može da ode u birokratski aparat Brisela za platu od preko 10.000 evra mesečno, sa mogućnošću da u punu starosnu penziju, koja prosečno iznosi 4.300 evra mesečno, ode i pre napunjenih 60 godina života.

Stvaranje posebne vladarske kaste kojoj nije stalo do opšteg, već isključivo do ličnog blagostanja, dešava se ne samo u EU, već i u Sjedinjenim Američkim Državama gde je vojska preko crnih fondova poslednjih godina potrošila 6.500 milijardi budžetskih dolara za podmićivanje stranih i domaćih političara.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Oduvek se sve vrti oko novca, on je glavno pogonsko gorivo i u politici. Nekada su evropski kolonizatori davali vredne poklone indijskim maharadžama koji su, zatim, narodu objašnjavali kako je dobro što su ih Evropljani pokorili. Indijski potkontinent je osvojen bez ispaljenog metka. Isto se dešava danas sa Evropom, ali i drugim kontinentima.

Evropska Unija je nekada bila zamišljena kao oaza mira i prosperiteta u nesigurnom svetu. Narodi koji su ušli u ovaj konglomerat država nadali su se da će im u svakom pogledu biti bolje nego pre.

Nekima je i postalo bolje i to mnogo bolje nego ranije, a to su evrokrate, nova politička i vladarska elita koja upravlja Starim kontinentom i ubeđuje obične ljude kako „EU nema alternativu". Evrokrate su moderne maharadže koje od kolonizatora dobijaju šarene, ali vredne poklone samo da bi dozvolili da njihove zemlje budu kolonizovane.

Razumni i promućurni Britanci, nekadašnji veliki kolonizatori, na vreme su ovo prepoznali i odbivši da od kolonizatora postanu kolonizovani, odlučili su da napuste Evropsku uniju i svoju sudbinu ponovo uzmu u svoje ruke.

Evropska Unija ima oko 33.000 činovnika, odnosno evrokrata na platnom spisku. Gotovo neprimetno je prošlo poslednje povećanje njihovih plata i drugih vrsta apanaže koje dobijaju da bi Evropljane ubeđivali kako bez EU nema života.

U leto 2014. tiho je odobreno povećanje svih plata evrokrata za 1,1 odsto uz automatsko godišnje prilagođavanje inflaciji u evrozoni. I sve to unazad, počevši sa 2012. godinom.

Oko 5.500 činovnika u EU organima ima mesečnu platu veću od 10.000 evra  dok oni najbolje plaćeni mesečno zarađuju i više od 24.000 evra . Nije zato uopšte čudno što političke elite evropskih zemalja žele da njihova zemlja postane ili ostane okupirana od strane Evropske Unije, jer samo tako oni mogu legalno da ostvare ovolike mesečne prihode.

Kako saopštava Evrostat (statistički zavod Evropske unije) , evrokrate plaćaju izuzetno mali porez i doprinose na platu – svega 12 odsto. Uz to, za obavezno zdravstveno osiguranje oni plaćaju svega dva odsto od svoje plate. Zbog toga, jedino oni u celoj Evropi, dobijaju platu koja je u bruto iznosu skoro jednaka neto iznosu. Pravi Eldorado .

Istovremeno kada su povećane plate u leto 2014. povećane su i penzije i, takođe, je uvedeno automatsko usklađivanje jednom godišnje. Od tada prosečna penzija bivših evrokrata iznosi 4.300 evra mesečno, dok je ona najviša čak 9.680 evra mesečno.

Poređenja radi, toliko iznosi najviša penzija nekog bivšeg ministra Nemačke i to posle 22 godine radnog staža u javnoj službi. Za razliku od njega, evrokrata bukvalno može da ide u penziju kada god poželi – prosečno evrokrate u penziju odlaze sa 59 godina starosti i to bez ikakvih umanjenja, dok se stanovništvo EU priprema da u starosnu penziju odlazi sa 70 ili više godina.

Do pomenutog povećanja penzija i njihovog upodobljavanja porastu životnih troškova, ukupni budžet za penziona davanja EU administracije iznosio je 34,8 milijardi evra godišnje za 21.341 penzionera. Do 2015. ovaj se budžet skoro duplirao i u 2015. je iznosio 64 milijarde evra, između ostalog i jer je prosečno automatsko povećanje sa početnih 1,1 odsto godišnje povećano na 1,2 odsto.

Kako je objavio nemački dnevni list „Bild", samo za medicinske troškove evrokrata. U ukupne penzione troškove nisu, međutim, ubrojane penzije za vrhunske političare Unije, kao što su, na primer, predsednik parlamenta, predsednik Komisije ili Evropskog saveta i slično. Za njih je predviđeno dodatnih 1,5 milijardi evra, kada budu odlučili da se povuku u tišinu svog doma.

Pjer Klep, direktor briselske podružnice nevladine organizacije „Open Europe" tvrdi kako se namerno zapošljavaju potpuno nepotrebni evrokrate koji, zatim, uživaju u nezamislivim privilegijama. „EU se razvila u jednu administrativnu kastinsku državu" , tvrdi on.

Sa druge strane, primećuje Klep, zemlje članice, isto kao i kandidati za članstvo, u okviru programa štednje drastično su smenjile ne samo broj birokrata u sopstvenim administracijama, već i njihove plate i privilegije, tako da su mnogi od njih izlaz videli u odlasku u briselsku birokratsku mašineriju u kojoj je reč „štednja" potpuno nepoznata.

Iz svega ovoga Henri M. Broder je u svojoj knjizi „Poslednji dani Evrope" izvukao zaključak, kako se upravo stvara jedna nova evropska aristokratija koja je nacionalano indiferentna i okrenuta samo sopstvenoj klasi.

U duhu novog apsolutizma, ovi vladari Evrope smatraju da svojim podanicima ne duguju nikakva objašnjenja, niti im oni koriste za bilo šta drugo osim da svojim poreskim uplatama obezbeđuju pare za privilegije odabranih koji su dospeli do ranga evrokrata.

Nije Evropa, međutim, jedino mesto gde se stvara nova kasta maharadža koji, zatim, zarad ličnih privilegija prodaju suverenitet sopstvenih država. To se dešava širom sveta, pa čak i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Interna kontrola troškova armije SAD („Inspector General") utvrdila je nedavno da u vojnom budžetu za poslednje godine postoji crna rupa veličine 6,5 bilijardi dolara, odnosno 6.500 milijardi dolara. Toliko para je potrošeno, a da se ne zna gde su otišle! Da bi se shvatilo kolika je to zaista suma novca, treba reći da ona iznosi 40 odsto godišnjeg bruto domaćeg proizvoda najveće svetske privrede – one Sjedinjenih Američkih Država!

„Defense and Accounting Service", obračunski centar Pentagona, izdao je 26. jula 2016. izveštaj u kome je precizirao kako uporedivši finansijske transakcije i postojeće knjigovodstvene podatke za kopnene snage SAD postoji razlika od 6,5 bilijardi dolara. Zaključak interne kontrole je jasan: korišćenje budžetskih sredstava koja se izdvajaju za armiju potpuno je van kontrole.

U Sjedinjenim Državama postoje dve institucije koje ne podležu eksternim finansijskim kontrolama: jedna je Fed (Centralna banka)  , a druga je Pentagon koji po odluci Kongresa najkasnije do 30. septembra 2017. mora da okonča sve pripreme za spoljnu kontrolu. Niko u Vašingtonu, međutim, ne veruje da će do takvih inspekcija zaista i doći.

Američki publicista Vilijam Engdal smatra kako je pomenuti novac upotrebljen za podmićivanje vodećih političara ne samo u inostranstvu, već i u samim Sjedinjenim Američkim Državama. Vojni sektor je danas u ovoj zemlji daleko najsnažnija privredna grana u koju treba investirati što je moguće više javnih para koje će zatim ići u privatne džepove, smatraju planeri unutrašnje kolonizacije SAD u toku koje će postojeća finansijska elita okupirati sopstvenu zemlju.

U svojoj knjizi „Izgubljeni hegemon – koga bi bogovi da unište" („The Lost Hegemon? Whom the gods would destroy")  Engdal povlači paralelu između trenutne situacije u SAD i stanja Rimskog carstva pred raspad u 4. veku nove ere.

On piše: "…Korupcija, falsifikovanje i pretpostavljeni obim prevare i zloupotrebe toliko su se otrgli kontroli i tako su duboko ukorenjeni, da njihovi korisnici svaki pokušaj veće transparentnosti mogu da odbace uz objašnjenje o navodnoj sporosti birokratije. Činjenica da su dostojanstvo i integritet u javnoj službi do pre nekoliko decenija bili tradicija do koje se držalo, pokazuje sadašnju trulež Vašingtona i cele američke nacije…"

Endgal smatra da je američka politička elita namerno potrošila bilijarde dolara na ratovanje po celom svetu kako bi oslabila sopstveno društvo i tako ga pripremila na neminovno gubljenje osnovnih ljudskih i građanskih prava. „…Država koja troši neverovatne sume za ratovanje po celom svetu, ali pušta da njena sopstvena infrastruktura propada, osuđena je na propast", zaključuje Endgal.

I u Evropi, kao i u Sjedinjenim Američkim Državama obični građani kroz poreska davanja finansiraju svoje sopstveno porobljavanje i stvaranje nove aristokratije koja je samoj sebi dovoljna.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZADOVOLJAVANJE APETITA VLADAJUĆE STRANKE: VLADA SRBIJE SE IGRA DRŽAVNIM PARAMA KAO KLIKERIMA

 

Vlast stalno izmišlja nove agencije kako bi prikrila protivzakonita delovanja svojih članova koji neumorno kradu iz republičkog budžeta. Stotine miliona evra su tako poslednjih godina"ispod žita" isplaćene preko navodnog akcionarskog društva registrovanog u Užicu (AOFI a.d.), a koje je u stvari državna agencija sa sedištem u Beogradu.

Uhvaćeni u krađi, vlastodršci sada žele da svoja kriminalna dela nastave preko novoosnovane Razvojne agencije Srbije koja je u „v.d. stanju", očekujući dolazak doskorašnjeg ministra privrede Željka Sertića.

 

                   Milan Malenović

 

Strategija ove vlasti jeste da sistem napravi toliko komplikovanim, da niko ne može da ga razume i nadgleda. Zbog toga se stalno vrše nepotrebne izmene: jedne agencije se zatvaraju, a otvaraju se druge sa istovetnim namenama.

Iz tog razloga je ugašena Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), a njene poslove je od 11. januara 2016. preuzela novoizmišljena Razvojna agencija Srbije (RAS).

Deo onoga što je radila SIEPA, međutim, preuzela je i Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI), koja je celu jednu deceniju to isto radila, ali u senci, daleko od očiju javnosti.

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza, uprkos svom nazivu, zvanično nije državna agencija, već akcionarsko društvo koje ima samo jednog akcionara – Republiku Srbiju. Zvanični naziv ove „agencije" je „Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije a.d. Užice" i kod Agencije za privredne registre prijavljena je pod matičnim brojem 20069244. Budući da se radi o zatvorenom akcionarskom društvu, ono AOFI nije listiran na Beogradskoj berzi.

Razlog zbog koga je ovo, u suštini javno preduzeće, prijavljeno kao akcionarsko društvo jeste da se izbegne kontrola kako domaće javnosti, tako isto i međunarodnih institucija koje oznaka a.d. (akcionarsko društvo) zavarava da pomisle kako se radi o privatnom privrednom društvu. Nije jasno ni zbog čega AOFI od početka rada ima sedište u Užicu, kada su svi zaposleni u Beogradu.

Po informacija sa zvaničnog sajta AOFI-ja, generalni direktor Dejan Vukotić može da se dobije preko telefona broj 011-6558 270. Pozivni broj 011 označava Beograd, a ne Užice, a isti pozivni broj imaju i svi ostali funkcioneri ove akcionarske „agencije" izlistirani na njenoj zvaničnoj web-prezentaciji.

Kao adresa zvaničnog sedišta AOFI-ja navodi se Ulica Ljube Stojanovića 5 u Užicu, dok se u Beogradu, zvanično, nalazi samo filijala i to u Ulici Savska 25. Na užičkoj adresi „agencija" ima svega 60 kvadratnih metara poslovnog prostora uzetog u zakup od „DOO Informativnog marketinškog društva Vesti" iz Užica, uz plaćanje godišnje zakupnine u visini od 869.000 dinara.

U Beogradu je, sa druge strane, do juna meseca 2016. AOFI koristio prostorije od 612.28 m2 u Bulevaru Zorana Đinđića 121 na Novom Beogradu (godišnja zakupnina u visini od 10,888 miliona dinara), a od tada se nalazi u prostorijama bankrotirane Srpske banke u Savskoj ulici, opština Savski venac (1.071 m2, šestomesečna kirija iznosi 5,666 miliona dinara).

Zbog velike razlike u kvadraturi između navodnog sedišta u Užicu i navodne filijale u Beogradu, jasno je da je stvarno sedište AOFI-ja u srpskoj prestonici.

I fantomsko sedište u Užicu , isto kao i oznaka „a.d." služe samo da bi se zavarali tragovi i "agencija" predstavila kao privatno privredno društvo iako, u stvarnosti, ona koristi budžetska sredstva.

Dana 19. decembra 2014. godine Vlada Republike Srbije je donela zaključak 05 Broj: 420-15770/2014 po kome je saglasna da AOFI izvrši otpis potraživanja prema „Privrednom društvu za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo doo" iz Smedereva  po osnovu izvršenog plaćanja po garanciji G- 35/14 od 26. juna 2014. godine u korist „Sberbanke Srbija ad"  u iznosu od 20.000.000 američkih dolara. Dana 25. decembra 2014. godine skupština AOFI-ja je donela odluku Broj: 174/2014 u kojoj se daje saglasnost na otpis potraživanja Agencije po tom osnovu.

AOFI je dobio i zaključak Vlade RS 05 Broj: 420- 15013/2014 od 27. novembra 2014. godine kojim je Vlada saglasna da Agencija izvrši otpis potraživanja prema „Privrednom društvu za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo doo" po osnovu izvršenog plaćanja po garanciji G- 25/13 od 2. avgusta 2013. u korist „Unikredit banke Srbija"  a.d. u iznosu od 2.298.476.000 dinara, što predstavlja glavni dug, kao i iznosa od 14.372.000 dinara. što predstavlja zateznu kamatu, ukupno 2.312.848 .000 dinara. I ovaj zaključak je usvojila skupština pomenute agencije.

Isto tako su zaključcima Vlade otpisana potraživanja prema „Železari Smederevo" po osnovu izdatih garancija za kredite od ukupno 20 miliona evra uzetih od „Poštanske štedionice" (garancije G-23/2013 i G-27/2013).

Da bi se obezbedila ova sredstva Vlada je otpisala dug AOFI-ja prema republičkom budžetu. Agencija je tako primila zaključak Vlade Republike Srbije 05 Broj: 420-15770/2014 od 19. decembra 2014. godine, po kojem je saglasna da se izvrši otpis potraživanja Republike Srbije prema Agenciji u iznosu od 16.057.000 evra (1.933.359.000 dinara), nastalog po osnovu Ugovora o pozajmici 05 Broj: 424- 14899/2014-2 zaključenog između Republike Srbije i Agencije dana 27. novembra 2014. godine, na osnovu zaključka Vlade 05 Broj: 424-14899/2014 od istog dana, odobrenog po osnovu plaćanja Agencije po garanciji na osnovu zaključka Vlade 05 Broj: 420-3169/2014-1 od 22. aprila 2014. godine, kojim je data saglasnost Vlade za izdavanje te garancije u iznosu od 20.000.000 USD u korist „Sberbanke Srbija ad", a po nalogu „Železare Smederevo".

Iako je za ugovor o garanciji G-25/13 prema „Unicredit banci" obezbeđena garancija za plaćanje od strane dužnika, odnosno „Železare Smederevo", ona nije aktivirana i dug joj je oprošten, tako što je Vlada donela zaključak RS 05 Broj 420-15013/2014 od 27. novembra 2014, kojim je „saglasna da se izvrši otpis potraživanja Republike Srbije prema Agenciji u iznosu od 2.298.524.000 dinara nastalog na osnovu uplate sredstava iz budžeta Republike Srbije za potrebe plaćanja po garanciji broj G-25/13".

Iz ovoga je jasno kako je Vlada RS pokušavala da prikrije tragove svojih subvencija isplaćenih „Železari Smederevo" i to tako što je jedan broj njih uplaćivala preko AOFI a.d. koji je glumio privatno preduzeće.

Zbog toga ne treba da nas čudi istraga koju je pokrenula Evropska komisija pokušavajući da utvrdi da li je srpska čeličana svoje proizvode prodavala po damping cenama, posebno, jer su ove uplate nastavljene i u 2015. godini, ali u daleko manjem obimu.

Najverovatniji izvor informacija dostavljenih Evropskoj komisiji je „Unicredit banka", osnovana kapitalom koji je ukrao klan Borisa Tadića. Pošto je otkriveno da Vlada pokušava tajno da subvencioniše „Železaru" preko AOFI-ja, značaj ove „agencije" je naglo pao, pa su tako i uplate u 2015. bile drastično smanjene.

U 2014. godini AOFI je ostvario ukupne prihode od 5.747.470.000 dinara, dok je naredne godine prihodovao samo 1.918.676.000 dinara. Ova „agencija" je 2005. startovala sa osnovnim kapitalom od 25 miliona evra, što je polovina prihoda ostvarenih 2014. godine.

Sva ostala sredstva su bile uplate iz budžeta Republike Srbije, a zanimljivo je da AOFI ima i veliki broj obveznica Republike Srbije u svom vlasništvu (trenutno 5.557 obveznica nominalne pojedinačne vrednosti od 1.000 evra), pa je iz ovoga evidentno da Srbija sama od sebe kupuje obveznice i tako lažno prikazuje navodno interesovanje investitora, koje u stvarnosti ne postoji.

Za poslovnu 2015. godinu poznati su samo malobrojni otpisi potraživanja po osnovu aktiviranih garancija za dobijanje kredita, a interesantno je da se oni od tada navode zbirno, a ne pojedinačno kao u 2014. godini, tako da je teško razjasniti šta duguje „Železara", a šta neko drugi (na primer „Mostogradnja" a.d. iz Beograda).

Vlast je dugo vremena tvrdila kako je Srbiji potrebna razvojna banka, ali se na kraju ipak opredelila za agenciju koja izveštaje o svom radu podnosi jednom godišnje, dok su banke pod stalnim nadzorom Narodne banke Srbije, pa tako postoji i veća opasnost da neke informacije neželjeno procure u javnost.

Kada je u januaru 2016. Razvojna agencija Srbije (RAS) počela sa radom, na računu je već imala osam milijardi dinara, koliko je iznosio osnivački kapital koji joj je uplaćen iz republičkog budžeta. Ovo svakako nije celokupna suma sa kojom će ova institucija operisati, jer će država nastaviti da joj uplaćuje novac, kao što se vidi iz primera AOFI-ja.

Razvojna agencija Srbije osnovana je Zakonom o ulaganjima koji je stupio na snagu u novembru prošle godine, čime su ugašene SIEPA i Nacionalna agencija za regionalni razvoj (NARR).

Iako su vlastodržci tvrdili da nije moguće da se SIEPA stopi sa NARR-om, očigledno je tako nešto postalo moguće, ali samo pod uslovom da se zadovolje apetiti članova Srpske napredne stranke.

Da su se jednostavno dve agencije stopile, odnosno da se jedna pripojila drugoj, bili bi preuzeti i svi zaposleni. Na ovaj način su, posle gašenja SIEPA-e i NARR-a, svi zaposleni dobili otkaze uz dovoljno visoke otpremnine, koje su garancija da će bar neko vreme držati jezik za zubima, a u RAS su primljeni novi kadrovi koji su na prvom mestu lojalni SNS-u, pa tek onda, po mogućnosti, i kvalifikovani.

Predsednica Upravnog odbora RAS-a Tamara Jurić, obavestila je sredinom januara javnost da svi bivši zaposleni SIEPA-e i NARR-a mogu da konkurišu za radno mesto u novoj agenciji „kad istekne rok od dobijanja otpremnine do zakonske mogućnosti da se konkuriše za neki od poslova u državnoj upravi".

Iz ovoga se vidi da njima nije ni ponuđena mogućnost prelaska u RAS uz odricanje od otpremnine. Jasno je da je nova vlast zainteresovana da u novoj agenciji, koja će upravljati desetinama i stotinama miliona evra budžetskih para, budu zaposleni isključivo oni koji su bezrezervno odani Aleksandru Vučiću i to do te mere da se neće libiti ni da krše zakon, a ni da se pridržavaju zakletve ćutanja, omerte.

Kako bi se osiguralo da će novac odlaziti samo lojalnim članovima partije i ostalima koji su spremni da ga podele sa nezasitim članovima Vučićevog klana, konačno odobrenje za isplatu „subvencija" davaće posebno telo koje će činiti direktor RAS-a, ministar privrede i direktor Privredne komore Srbije. Svu trojicu postavlja lično Aleksandar Vučić.

Paralelno sa osnivanjem RAS-a izmenjen je i zakon i tako omogućeno da „subvencije" za otvaranje novih i proširenje starih proizvodnih kapaciteta mogu da dobijaju i domaći privrednici, a ne, kao do sada, isključivo stranci. Kako izgleda to navodno subvencionisanje vidi se iz prikaza poslovanja AOFI-ja.

 

       Agencija teška osam milijardi evra "u v.d. stanju"

 

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) ima sledeće najznačajnije zaposlene: Dejan Vukotić (generalni direktor, telefon 011/6558 270), Nikola Tegeltija (izvršni direktor za finansiranje, telefon 011/6558 231), Danilo Ćirković ( izvršni direktor za osiguranje, telefon 011/6558 252), Petar Pavlović (direktor Sektora za kredite, telefon 011/6558 230), Vesna Jovetić (direktor Sektora za garancije i kreditnu analizu, telefon 011/6558 232), Ivan Savić (direktor Sektora za osiguranje od komercijalnih rizika, telefon 011/6558 260), Marija Kulundžić Ivanji (direktor Sektora za osiguranje od nekomercijalnih rizika, telefon 011/6558 268), Tanja Kursar (direktor Sektora za faktoring, telefon 011/6558 240), Dragan Ilić (direktor Direkcije za reosiguranje i aktuarsku analizu, telefon 011/6558 267) i Biljana Jovanović (direktor Direkcije za upravljanje rizicima, telefon 011/6558 253).

Među najznačajnijim klijentima koje AOFI ističe ne nalaze se ni „Železara Smederevo", a ni „Mostogradnja", dva preduzeća koja se nalaze na vrhu spiska dužnika po osnovu aktiviranih garancija za kredite.

Razvojna agencija Srbije je tek nedavno osnovana i nalazi se još uvek u „v.d. stanju", iako upravlja kapitalom od osam milijardi dinara. Vršilac dužnosti generalnog direktora je dr Miloš Petrović iz Novog Pazara, direktor Sektora za direktna ulaganja je Radoš Gazdić (telefon 011/3398 830), Maja Pejčić je direktor Sektora za upravljanje projektima (telefon 011/3398-644), a Aleksandar Miloradović je viši saradnik za saradnju sa medijima (telefon 011/3398 774).

RAS se trenutno nalazi u prostorijama Privredne komore Srbije u Ulici Resavskoj 13-15, a zaposleni i dobro obavešteni tvrde da će za direktora uskoro biti postavljen Željko Sertić, donedavni ministar privrede.

Kada je u januaru 2016. Razvojna agencija Srbije (RAS) počela sa radom, na računu je već imala osam milijardi dinara, koliko je iznosio osnivački kapital koji joj je uplaćen iz republičkog budžeta. Ovo svakako nije celokupna suma sa kojom će ova institucija operisati, jer će država nastaviti da joj uplaćuje novac, kao što se vidi iz primera AOFI-ja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MALI DEO VELIKE PRIČE O POZADINI SUKOBA „GUVERNERA“ I UPRAVLJAČA SRBIJE, I MANDATARA ZA SASTAV VLADE!!?

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić besan je na ser Majkla Devenporta, šefa misije Evropske unije u Beogradu. Njegovi bilteni Informer, Kurir i te-ve Bastilje Pink i Studio B, okomili su se na g. Devenporta, optužujući ga da radi o glavi ser Vučića.

Otvoreno, bez uvijanja, navodeći šta sve šef misije Evropske unije preduzima da, navodno, s vlasti otera vođu SNS-a. Na prijemu kod Vučića, u društvu američkog ambasadora Skota, g. Devenport je bio služben, a Vučić oborene glave.

Da li je u pitanju visoka politika, međunarodni interesi, ili nešto drugo. Istraživač Magazina Tabloid otkriva da su se Vučić i Devenport sukobili oko jednog čmara. Oko Marka Blagojevića. Predlažemo da tekst pročitate do kraja.

 

                major Goran Mitrović

 

Od kada je imenovan za predsednika Vlade Srbije Aleksandar Vučić je imao snažnu podršku američkog ambasadora Majkla Kirbija i šefa misije Evropske unije Majkla Devenporta . Sa prvim ga je vezivala Kirbijeva želja i pohlepa za novcem, a sa Devenportom ljubav prema Marku Blagojeviću, koji je ušao u srce ser Devenporta.

Ljubav traje, pa prestaje. Majkl Kirbi je otišao iz Beograda, zamenio ga je zvanični, odmereni i racionalni Kajl Skot, koji je u Beograd došao sa drugačijim instrukcijama. A one se svode na njegovo angažovanje da šizofreni Aleksandar Vučić što pre ode sa vlasti, jer se zamerio moćnim američkim lobijima, čije interese je ugrozio. I tu je tačka. Vučić to oseća, ali se koprca, pruža otpor. Voli da preti praznom puškom, a onda se, kao poslednja stanična kurva predaje, sve daje, potpisuje, kapitulira.

Kakva je uloga Marka Blagojevića u sukobu Devenporta i Vučića? Ko je, ustvari, gospodin Blagojević?

Marko Blagojević je rođen 1974. u Beogradu, gde je završio Pravni fakultet. Tokom 1995. i 1996. godine bio je potpredsednik podmlatka Građanskog saveza Srbije.

Tokom studentskih protesta 1996/1997. bio je član Glavnog odbora Studentskog protesta, kao predstavnik Pravnog fakulteta i član Pravnog odbora Studentskog protesta. Radio je i kao predavač na katedri za politički marketing Fakulteta za medije i komunikacije, privatnog Univerziteta Singidunum u Beogradu.

Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) dokopao se tako što ga je jedna prijatelj predstavio, danas pokojnoj Slobodanki Nedović, osnivaču ove organizacije.

Od 2000. pa do 2008. godine bio je direktor kampanja za podržavanje izbora i motivaciju i mobilizaciju glasača. Od 2003. do 2008. godine bio član Upravnog odbora Fonda za otvoreno društvo.

Od 2004. godine radio je kao konsultant za odnose s javnošću i komunikacije pri agenciji za oglašavanje SVA/Luna, afiliacije u Srbiji TBWA. Cesid je oteo, uz pomoć svoje gey grupe, od tadašnjeg direktora Zorana Lučića, pristojnog čoveka i profesionalca, i stavio ga u službu onih koji naručuju lažne izveštaje i procene.

U junu 2014. godine imenovan je za direktora Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima.

U decembru 2015. godine imenovan je za direktora Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima. Proneverio je desetine miliona evra, uzimajući od onih kojima je novac bio namenjen. A u kasu su se slivalo stotine miliona evra donacija iz Evropske unije, od građana, humanitarnih organizacija, srpske dijaspore, od pomoći domaćih tajkuna i siromašnih građana.

Kao gey od ugleda, Marko Blagojević je zapao za oko britanskom ambasadoru Majklu Devenportu. Gospodin Devenport je oženjen, ima troje dece, ali je njegovo srce i duša odano muškarcima. Peder je, da pojasnimo.

Razlika između gey muškaraca i pedera je u tome, što prvi priznaju svoju seksualnu orjentaciju, što je legitmno pravo, a budući da su ljudska prava i slobode univerzalne, homoseksualci imaju pravo da budu poštovani. I voljeni.

Pederi kriju svoju ljubav prema muškarcima, izigravaju porodične ljude. Ljubomorni su, skloni avanturama i strastima, koje mogu da dovedu i do sukoba između njih, koji se vole, kao i do tragičnih posledica. Čim mu je oči spazio snene, ser Devenport je zaključio da je Marko Blagojević čovek za njega…I već četiri godine traje ta ljubav.

Da bi se oslobodio monitoringa koji nad britanskim ambasadorima vodi obaveštajna služba MI 6 , gospodin Denverport koristi se poznanstvom sa tadašnjim direktorom ove službe Džonom Sojersom, koji je takođe ljubitelj muškog tela.

Visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton imenovala je 7. juna 2013. godine britanskog ambasadora u Beogradu Majkla Devenporta (Michael Davenport) za novog šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji . Devenport je funkciju šefa Delegacije EU u Srbije preuzeo od Vensana Dežera, koji je, takođe, bio ozbiljan peder. Devenport je bio od januara 2011. godine britanski ambasador u Beogradu.

U zvaničnoj biografiji mu je pisalo: "…Devenport ima višegodišnje diplomatsko iskustvo u bivšim komunističkim zemljama kao što su Poljska i Rusija. Srpski jezik je počeo da uči još 1982. na Univerzitetu u Gracu, u Austriji, gde je predavao engleski jezik. U njegovoj zvaničnoj biografiji objavljenoj na sajtu britanskog Ministarstva spoljnih poslova navodi se i da je strastveni igrač tenisa.“

Ubrzo, Devenport je saopštio da sa zadovoljstvom prihvata da posle leta preuzme novu funkciju šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji .

“Ambasador se raduje što će i u novom ‘kapacitetu’ biti u prilici da sarađuje s predstavnicima Vlade Srbije, i to na temelju značajnih postignuća koja je Srbija nedavno ostvarila na svom putu ka članstvu u EU“ – navedeno je u saopštenju iz britanske ambasade u Beogradu.

"Velika Britanija je čvrsto opredeljena za dalje širenje EU na teritoriju celog Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju i ovo imenovanje je i odraz tog čvrstog opredeljenja", dodaje se u tom saopštenju.

Do primopredaje na čelu Delegacije EU u Srbiji došlo je septembra 2013. godine.

Od kada je 2012. godine Vučić imenovan za prvog potpredsednika Vlade Srbije, njegovi topli odnosi sa gospodinom Devenportom su bili strasni i plodonosni. Devenport mu je doveo Tonija Blera za savetnika, vodio ga po Londonu, preporučivao u MI 6.

Obezbeđivao mu je javnu podršku, slikao se kada god je to Vučić zahtevao, podržavao njegovo ludilo u otvaranju obnovljenih kuća, štala, učionica…Bilo je jadno i otužno posmatrati šefa misije EU kako stoji iza šizofrenog Vučića i aplaudira mu, iz sve snage.

Uvek je Devenport hvalio “odlučnost Vučića na putu evrointegracija“ . Ej, demokratskim načelima. A šizofreni Vučić je najgori mogući diktator, sada sa izgubljenim kapacitetom.

Vučić se tako, uz pomoć Devenporta, koji je svojevremeno bio direktor Direktorata za Rusiju, Centralnu Aziju i Južni Kavkaz u Ministarstvu spoljnih poslova, u Londonu sastao 30. oktobra 2014. godine i sa britanskim ministrom spoljnih poslova Filipom Hamondom i gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom.

Ipak, domaćine je iznenadila želja premijera Srbije da se sretne sa odlazećim direktorom obaveštajne službe MI 6 Džonom Sojersom, koji je tu dužnost narednog dana trebalo da preda novom direktoru Aleksu Jangeru.

Sojers je podneo ostavku, zbog skandala koje je objavio američki obaveštajac Snouden. Bez presedana je da se premijer jedne države sastaje tajno sa direktorom obaveštajne službe domaćina!

Ambasador Srbije u Londonu Ognjen Pribićević , imao je zadatak da vozilom ambasade odveze Vučića na traženi sastanak. Vozač službenog vozila ambasade je, međutim, zalutao u gradu, mada je imao ukucanu adresu i maršrutu puta, što je razbesnelo Velikog Vođu. Smatrao je da vozač sabotira njegovu želju da bude u društvu gospodina Džona Sojersa. Sa ovog sastanka nije izdato nikakvo saopštenje. Očigledno je i domaćinima bilo neugodno da ispunjavaju želje srpskog premijera.

Zahvaljujući snažnom uticaju na Vučića, Devenport je svoju ljubav Marka Blagojevića u junu 2014. godine postavlja za direktora Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima. Tako je koza primaknuta kupusu.

Blagojević je dobio platu od 6 hiljada evra, plus bonus, pravo na troškove reprezentacije. Skoro milijarda evra, uključujući i uzete kredite za rekonstrukciju poplavljenih područja, prošla je kroz račun kojim je raspolagao gospodin Blagojević, a nadzirao ga g. Devenport.

Nikada gospodin Blagojević nije podneo izveštaj o radu i utrošku sredstava Kancelarije za obnovu i razvoj. BIA je, u okviru svojih nadležnosti, daleko od očiju javnosti, nadgledala “poslovanje“ Kancelarije , kao i ljubav Marka Čmarka Blagojevića i ser Devenporta.

Evropskim istražnim organima dostavljeni su podaci o pljačkama u kojima je i g. Denverport omastio brke. Reč je o milionima evra. Vučić voli da prlja ljude, i podsticao je Marka Blagojevića da se “oslobađa sredstava sa računa“. Tako se izrazio.

Uveren da je Denverport dovoljan da mu obezbedi večni presto u Srbiji, Vučić je na njegov predlog u decembru prošle godine imenovano Blagojevića i za direktora Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima ! Kakva je to iskustva, osim seksualnih, imao gospodin Blagojević u raspolaganju velikim svotama državnog novca?

Ali je zato g. Blagojević u CeSID-u ostavio članove svoje gey grupe, koji su najbrutalnije promovisali Vučića. Tako je 20 minuta nakon završetak glasanja 27. aprila, ove godine, direktor CSID-a Bojan Klačar saopštio da “prvi preliminarni rezultati ukazuju da je SNS dobio 56 odsto glasova". A brojanje još nije bilo ni počelo!

Beograd je poslednjih godina Eldorado za homoseksualce. Puna ih je i Vučićeva vlada.

Strasna ljubav godinama cveta i između g. Siniše Malog, gradonačelnika Beograda i njegovog pomoćnika Borka Milosavljevića, koji je u gradskoj vladi zadužen i za finansije.

Do “ spojke“ između Malog i Milosavljevića došlo je u Agenciji za privatizaciju, u kojoj su obojica radili, i pokrali stotinu miliona evra, rasprodajući preduzeća, čije privatizacije su, skoro sve odreda, poništene, a njihovo preispitivanje zahteva i Evropska unija.

Pomoćnik gradonačelnika Beograda Borko Milosavljević zaposlio je u čak četiri javna preduzeća muškarca koji se predstavljao kao Norvežanin Kristijan Stenberg .

Stenberg je radio u Gradskoj uprava za cene, u Sava centru, a potom kao predsednik Nadzornog odbora JKP "Beograd put" i finansijski i komercijalni direktor JP "Ada Ciganlija".

Skupština grada Beograda postavila ga je 28. maja 2014. godine za predsednika Nadzornog odbora JKP "Beograd put". Kristijan Stenberg nije nikakav stručnjak iz Norveške. Njegovo prvobitno ime je Jasmin Buhić i poreklom je iz Mrkonjić Grada u BiH. Ali, njegovo dupe je kod Milosavljevića otvorilo sva vrata.

Službenici BIA su u posedu fotografija na kojima je strasna ljubav između gradonačelnika i njegovog pomoćnika. Vučića je razbesneo zahtev međunarodnih protektora da se reši Siniše Malog, zbog Savamale, i njegove uloge, i da ga uhapsi.

Da bi spasio svoje dupe, Vučić je odmah obećao hapšenje, političku i prekršaju odgovornost visokih rukovodilaca Skupštine Beograda. Ali, ko će to da uradi. Vučić je naredio svojim lajavcima, da iz sveg glasa napadnu Devenporta i ambasadora Skota. Kao, oni mu rade o glavi. Njemu koji je toliko učinio za diplomatski kor u Beogradu, ispunjavajući im sve želje.

Marko Čadež je u aprilu 2014. sa mesta portparola nemačke ambasade u Beogradu iznenada postavljen za predsednika predstavništava PKS-a u Frankfurtu i Beču, kako bi se „oprala" njegova biografija i stvorio privid kako ima iskustva u privredi. Postavljen je za predsednika Privredne komore Srbije. Zašto?

Srpska policija uhapsila je gospodina Čadeža pre više od tri godine sa 12,3 grama čistog kokaina. Saslušan u svojstvu osumnjičenog, Čadež je bio neoprezan pa je izjavio da je tolika količina koja je kod njega nađena, namenjena za njegovu ličnu upotrebu, kao i za njegovo društvo, što se podvodi pod težu zakonsku odredbu, i mogao je dobiti oko tri godine zatvora.

Nakon što mu je određeno zadržavanje, Čadež se pozvao da radi

u Nemačkoj ambasadi, da je na važnom zadatku i tražio je da se o hapšenju obavesti tadašnji ambasador Volfram Mas.

 Mas je iste večeri tražio hitan prijem kod tadašnjeg ministra unutrašnjih dela Ivice Dačića. Molio ga je da Marka odmah puste iz pritvora, rekavši – "Molim Vas, mnogo mi je stalo do njega, razumećete, mi se volimo".

Dačić je naredio policiji da Čadeža puste na slobodu, ali su policijski službenici na vreme sklonili zadokumentovani slučaj, koji je dostavljen Tabloidu.

Inače, Mas i Čadež su bili strasni ljubavnici, i kada je Mas premešten krajem leta 2012. godine, za ambasadora u Belorusiju, nameravao je da povede i Marka, ali su u Minsku odbili da mu izdaju akreditaciju. Danas je Mas u Beogradu, blizu svog dečka.

Rat između Devenporta i Vučića imaće, po svemu sudeći, loš kraj. Iza njih dvojice ostalo je mnogo smrada i opljačkanog novca. Sve je to teško sakriti. Čini se da je Vučićeva sudbina tragičnija, jer će Devenport nakon izlaska Britanije iz EU biti povučen. A kao ozbiljnog protivnika, sa kojima nema šale, Vučić ima Majkla Skota, koji nije Majkl Kirbi.

Bila jednom jedna ljubav. A ljubavi često imaju tužan kraj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije