Архива

Posts Tagged ‘pakt’

POGAČA ZA PREMIJEROVE „PRIJATELJE” KOJI NIKADA NISU IMALI DOBRE NAMERE ZA SRBE I SRBIJU

 

Ako „ujedinjeni možemo sve”, kao što je uzvikivao SNS, i ako „nam dostojanstvo niko ne može oduzeti”, govorio je DS, onda se pitamo kako to da se posle bombardovanja Srbije, razaranja infrastrukture države, ubijanja i sakaćenja ljudi, rasipanja i gađanja bombama sa osiromašenim uranijumom,… može reći da nam je NATO prijatelj dobrih namera!!???

Da je stvarno NATO želeo solidarnost Srbiji, ne bi je bombardovao čitavih 78 dana!!

Svakog dana postajemo svedoci da vlasti u Srbiji i uz pomoć uređivačke politike medija, preduzimaju sve radnje da promovišu vrednosti NATO alijanse putem javne propagande u cilju integracije naroda Srbije sa njihovim neprijateljem, pa će  za koju godinu postati pravilo da više niko ne sme ni da se seti, a kamoli da pomene da je agresorski NATO pakt bombardovao Srbiju!!?

POGACA ZA NATO NEPRIJATELJE SRBIJE4

U Srbiji i kod našeg naroda je brzo zaboravljeno da su Amerika i zemlje EU u sklopu zločinačke agresije NATO-a, 1999.god. kršili međunarodno pravo, i da se njihove političke vođe nisu ponašali kao nevine sobarice, već su aktivno učestvovali, navijali i posmatrali kako njihovi avioni bacaju bombe na Srbiju, a čiji je rezultat bio rušenje jedne suverene države i ubijanje njenih stanovnika, razaranje privrede i infrastrukture, mostova, puteva, fabrika…kao i rasipanje uranijumskih bombi čije će posledice osećati desetinama godina naše stanovništvo i buduće potomstvo Srbije.

A zatim sledi žalosna potvrda da smo mi Srbi malo zapamtili od istorije našeg naroda…

Nikako ne smemo da izgubimo iz vida činjenice koje se odnose na izdajničke oktobarske promene, zatim slavlja zbog postavljanja navodno “prvog demokratski izabranog Predsednika Vlade Srbije”, i opet po Solaninom nalogu formiranje Državne zajednice SCG kako bi se Crna Gora lakše odvojila od Srbije 2006.godine.

Potom je usledilo hapšenje i izručivanje Haškom sudu bivšeg Predsednika SRJ Miloševića, kao i čitavog političkog i vojnog vrha Vojske SRJ i Policije!!!

Pa su vlasti u Srbiji započele duvanje u jedra NATO alijansi još od aprila 2002.god. kada je tada Savezna vlada usvojila preporuku Vrhovnog saveta odbrane o pokretanju procesa pristupanja programu Partnerstvo za mir, u sklopu kog su, te sprovođene aktivnosti različito nazivane kako bi se narod namerno zbunjivao, država omekšavala i dozvolila da se razni elementi NATO struktura uvuku u sve pore odbrane Srbije!!!

Istovremeno su prvo Svilanović, a zatim Vuk Drašković u ulozi Ministra inostranih poslova, zagovarali politički proces povlačenja tužbi protiv NATO zemalja, što je i učinjeno decembra 2004. posle odluke Međunarodnog suda u Hagu koji je sam sebe oglasio nenadležnim za tužbu SRJ protiv NATO država.

To je samo potvrda te međunarodne zajednice“ koja se više puta pokazala kao sve drugo samo ne iskreni prijatelj Srbije, posebno kada su u pitanju srpske žrtve…

Posle toga slede sve bliskiji odnosi Vlasti Srbije sa strukturama NATO na različite načine, pri čemu su dirigovano u penziju slati oficiri puni znanja i ratnog iskustva Vojske Jugoslavije u svojim najboljim godinama, jer taman posla da tako sposobni oficiri ostanu na mestima i smetaju NATO rovarenju po Ministarstvu odbrane i kasnije komandama i jedinicama Vojske Srbije!!!

Da bi se lakše progutalo i bez puno buke prihvatilo penzionisanje starešina Vojske, izmišljen i odvojen je početkom 2006.god. fond namenjen podršci programu, projektu prekvalifikacije viška vojnog kadra. Projekat prekvalifikacije viška kadra (PRISMA) “uspešno” je uklanjao sposobne starešine Vojske Srbje iz službe u periodu od 2006.-2008. učeći ih da gaje puževe, ribe, lekovito bilje, prave kartonske kutije i lepljive trake….itd…

Nezaobilazni Vuk Drašković, u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju:

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, pri čemu je 07.09.2006.
potpisao sa Vladom SAD Sporazum o
zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA
, u kome je SAD svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a sve poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

A ta 2006. godina je bila vrlo uspešna za NATO alijansu, jer je Srbija pod „vođstvom“ Borisa Tadića kao Predsednika, na samitu NATO-a u Rigi doneta odluka da Srbija bude primljena u članstvo Partnerstva za mir, bez uslovljavanja, a već 14. decembra iste godine, Tadić je u sedištu NATO u Briselu, potpisao Okvirni dokument koji sadrži osnovna načela programa  Partnerstvo za mir, i u novogodišnjoj poruci rekao da mu je najveći uspeh u toj godini  taj što je Srbija primljena u Partnerstvo za mir!!!

A u cilju još tesnijeg uvlačenja Srbije u klešta NATO pakta, sledi potpisivanje različito nazivanih projekata i sporazuma, među kojima ističemo najskorije;

Marta meseca 2015. godine Dačić i Gašić su potpisali IPAP sporazum sa NATO koji je zadnja stepenica pred formalno učlanjenje u taj pakt.

Jula meseca 2015.g. Srbija je ratifikovala i SOFA sporazum sa NATO snagama u Srbiji kojima se daje imunitet po bilo kom osnovu svim pripadnicima NATO snaga koji se nađu na našoj teritoriji.

A 07. i 14.09.2015. potpisan je Sporazum Srbije i NATO u vezi logističke podrške, koji je u Skupštini Srbije potvrđen 12.02.2016. god. (sa 157 poslanika ZA, 6 uzdržanih, i čitav 1 PROTIV) u kome se još više potvrđuje imunitet i daju široka ovlašćenja NATO osoblju u Srbiji; pa onda zvanično učlanjenje u NATO nije ni potrebno!!

Predsednik Vlade u Srbiji, strogo radi po dobijenim instrukcijama iz Amerike i EU, pa je odlučio da povodom godišnjice obeležavanja početka nelegitimnog bombardovanja Srbije od strane Amerike, NATO i EU, svoje javno istupanje izmesti iz Beograda u Varvarin (u kome je 30. maja 1999. bombardovan most na Velikoj Moravi pri čemu je poginulo 10 i renjeno 17 ljudi, iako je u toku predhodna dva meseca bilo svakodnevnog bombardovanja i žrtava i u drugim gradovima) , jer se odatle slabije čuju njegove reči u svetskoj javnosti, (a pojedini video snimci govora su postali nedostupni na medijima)!!!

Jer taman posla da posle potpisivanja IPAP sporazuma sa NATO paktom, državni vrh Srbije sme da organizuje neku anti NATO manifestaciju baš u glavnom gradu svoje države, (mogao je npr. ispred zgrade RTS u kojoj je od NATO bombi poginulo 16 ljudi i isto toliko ranjeno ili u Aleksincu npr. kada su petog aprila NATO bombe srušile pola grada), jer bi time povredio osećanja ambasadora zapadnih zemalja čije su države aktivno učestvovale u krvavoj „humanitarnoj agresiji“ na Srbiju, pa je zato smišljeno izabran baš Varvarin….

Neizbežna nam je pomisao da je Varvarin izabran baš zato da takvom centralnom jednosatnom obeležavanju početka nelegitimne ageresije od strane NATO aljanse na SRJ i čija poruka nije imala dalek odjek, sva dalja – njih 78 obeležavanja godišnjice učinjenih zločina od strane NATO snaga u mnogim mestima i gradovima Srbije, budu devalvirana i mlako ili nikako medijski propraćeni i bez odjeka osude Amerike i NATO snaga zbog učinjenih zločina!!!

A IPAP sporazum predviđa da država Srbija i njene institucije, svog nekadašnjeg dželata NATO, treba da voli i hvali svuda i na svakom mestu, vršeći javnu propagandu njegovih „vrednosti“, pa nije nemoguće da se kroz nekoliko godina zabrani pominjanje činjenice da je uopšte NATO pakt bombardovao Srbiju, već samo neodređena formulacija glagola bombardovati u obliku – bombardovanje Srbije, bez izričitog i osuđujućeg pominjanja ko je to učinio i koliko je žrtava ostavio iza sebe….

(…Jer i kod rečenice izrečene u Varvarinu „..Ubijali ste nam decu, ali Srbiju ubiti nećete“… neodređeno i opet je nejasno ko je to ubijao našu decu!!???).

Pa lako možemo doći do zaključka da su i sve one predizborne aktivnosti i gužva oko njih, maestralno smišljeno izabrane da se sprovode baš ovih meseci kada odavanje pomena našim sunarodnicima  tragično nastadalih u NATO bombardovanju Srbije, neosetno pada u drugi plan, što ide na ruku Vlastima u Srbiji jer bez ikakvog napora sprovode odredbe iz IPAP sporazuma u domenu propagande o NATO vrednostima!!

Simptomatično zaboravni Srbi brzo gube iz vida da je NATO oruđe Amerike u kome ona igra odlučujuću ulogu!!! Onda dolazimo do zaključka da razne aktivnosti u sklopu stalno hvaljenog Partnerstva za mir, kao i razni potpisani sporazumi sa NATO, svrstavaju Vojsku Srbije i narod kao deo tog oruđa!!!

A da bi zločinci iz NATO alijanse opravdali svoje zločine nad srpskim narodom (i ostalim narodima koji Srbiju patriotski smatraju svojom državom), neophodno je da deformišu naš ljudski lik i unište svako saosećanje, (uz nečinjenje i prećutnu saglasnost domaće vlasti) u čemu im svi mediji u Srbiji propagandno izlaze u susret, kroz namerno uređivački izostavljajnje informacija o pomenima žrtvama NATO bombardovanja za svaki od onih 78 dana agresije pre sedamnaest godina, a sve u cilju integracije naroda Srbije sa njegovim neprijateljem!!!

I bez obzira na više puta ponavljanu formulaciju o neutralnosti Srbije, javlja se ogromna opasnost da budemo zarobljenici sistema koji nas na kraju može uvući u nekakav rat protiv naše volje……

 

 

 

©Geto Srbija

VOJSKA SRBIJE KAO POZADINSKA PODRŠKA NATO TRUPAMA

 

Pre godinu dana u ovo vreme, tačnije, 18. februara 2015., na naslovnoj strani Vučićevog biltena "Informer", osvanula je izjava tadašnjeg američkog ambasadora Majkla Kirbija: "…Srbija ima odličnu vojsku, logično je da sarađuje sa NATO".

Bila je to samo najava potpisivanja sporazuma sa vojnom alijansom čije zločine Srbija nije zaboravila, niti sme da ih zaboravi. Tačno godinu dana kasnije, 19. februara 2016. godine, predsednik Republike Tomislav Nikolić potpisuje Sporazum o saradnji sa NATO paktom, koji je prethodno izglasala SNS većina u parlamentu.

 

                        major Goran Mitrović

VOJSKA U TUĐIM RUKAMA2

 

Očigledno dobro obavešten, Nebojša Krstić, bivši savetnik, bivšeg predsednika Borisa Tadića, dva dana ranije (17. februara), na društvenoj mreži Tviter ispisuje i ove reči: "…Predsednik Nikolić će potpisati Sporazum o saradnji sa NATO. Ako se to desi, bravo, predsedniče! Dobar i koristan potez za Srbiju…". Krstić je ovo uradio na predlog njegove drugarice Jelene Milić, histerične plaćenice NATO ideologije, sa kojom deli svoja "evroatlanska uverenja" i popriličnu sumu zelenih dolara.

Poslednjih dana leta prošle godine, na samitu Zapadnog Balkana održanom u Beču, Aleksandar Vučić je, zvanično u svojstvu predsednika Vlade Srbije, a nezvanično kao NATO promoter, pokrenuo inicijativu za izgradnju auto-puta Niš-Merdare-Priština-Tirana-Drač , kojim će trupe NATO pakta prolaziti prema centralnoj Srbiji i dalje.

Kad mu je komesar za pridruživanje Johanes Han skrenuo pažnju da je reč o projektu vrednom najmanje milijardu evra, Vučić je uvređen dao izjavu za svoje podaničke medije u Srbiji, rekavši: "…Ako Evropska unija ne može da finansira auto put, neka kaže, mi ćemo to učiniti iz našeg budžeta!".

Znao je Johanes Han vrlo dobro da zemlje članice EU, koje su mahom i članice NATO pakta, ne žele da daju nijedan evro ovoj alijansi preko one obavezne kvote koju daju svake godine. Izgradnja auto puta do Albanije, stvar je Srbije i Albanije i NATO pakta, neformalno su konstatovali i Han i njegove kolege iz Brisela.

Ali, Vučiću je važniji NATO pakt od Vojske Srbije, pa je na prvom ovogodišnjem sastanku svih britanskih slugu u Londonu, ponovo tražio novac i podršku za auto-put od Niša do Tirane i Drača u Albaniji. Kako i svaki diktator ogrezao u izdaji , i hoće da se na ovom poslu pokaže pred NATO paktom, kako bi računao na neki vid zaštite u budućnosti, ali ni to mu nije garancija kad, neizbežno, padne odluka da ga uklone sa vlasti.

Samo sedam dana nakon što je stavio potpis na Sporazum o saradnji sa NATO paktom, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, dao je odobrenje ministru odbrane "da stavi snage Vojske Srbije u punu pripravnost, kako bi mogle da zaštite građane, državu i imovinu od svih bezbednosnih izazova koji dolaze spolja".

Najava da je Treća brigada Vojske Srbije, stavljena u punu pripravnost povodom novih masovnih i nekontrolisanih ulazaka imigranata iz islamskih zemalja na evropski kontinent, zvučala bi ozbiljno da nije nekih istina koje javnost mora da zna.

Izvor Magazina Tabloid iz Generalštaba, ovim povodom ogorčeno govori o podređenoj ulozi vojske i o tome kako je ona sistematski uništavana, da bi danas postala obična igračka u rukama diletanata poput Vučića i njegove družine. I on i njegove kolege koje ne mogu da prihvate da ih praktično stavljaju pod komandu neke parapolicijske družine, bliske ljudima iz Vlade Srbije i Vučićevog najbližeg okruženja, jednoglasno se pitaju: "…Gde mu je sad NATO pakt, što on ne brani Srbiju i Evropu od najezde imigranata?".

 

       Zaista, postoji li više Vojska Srbije?

 

Na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost, održanoj u četvrtak, 25. februara ove godine, pomenut je "kontigent" od najviše 300 do 400 vojnika po ugovoru koji bi se našli na granici Srbije i Makedonije. Suočiti tako mali broj ljudi sa desetinama i stotinama hiljada imigranata iz islamskih zemalja koji će tokom cele sezone ovuda prolaziti, potpuni je apsurd i sprdnja sa vojskom i njenom namenom. Tim pre, što je Vučić na tom sastanku izjavio da "Srbija neće sprečavati nikoga da putuje", misleći na imigrante i njihove već utvrđene pravce osvajanja Evropske unije.

Vojska Srbije danas nema ni dovoljno vojnika ni dovoljno komandnog kadra, niti ima ikakva ovlaštenja kojima bi mogla da uspostavi red u državi, kako na njenim granicama tako i u njoj. A, haos je vidljiv na svakom koraku, čak i u samom Savetu za nacionalnu bezbednost, gde predsednik države daje ovlaštenje ministru odbrane, da u njegovo ime komanduje vojskom u slučaju nemira na granicama, dok, istovremeno, predsednik vlade govori kako "Srbija neće sprečavati nikoga da putuje". Šta je onda posao Vojske Srbije i ko njome zapravo komanduje?

Ako je vrhovni komandant oružanih snaga predsednik Republike, u ovako vanrednoj situaciji, gde je zemlja ugrožena a vojska pozvana da je brani, morao bi da naredi hitno hapšenje predsednika Vlade Aleksandra Vučića, zbog njegovog protivzakonitog i protivustavnog delovanja.

Vojska Srbije pretvorena je u isluženog paradnog konja, koji može još jedino da služi kao pozadinska podrška nekoj NATO jedinici , što je konačno i bio cilj američke okupacione ideologije. Jedan od učesnika besmislenih i tragikomičnih vojnih defilea, nedavno je kazao i ovo:

"…Mi u vojsci više ne znamo ni kako se zovemo, ni koji nam je grb, ni ko nam je komandant, ni šta treba da radimo, jesmo li vojno neutralni ili nismo, moraju li srpski mladići da služe vojsku ili ne, sa koliko godina staža oficir ide u penziju…Toliko o našoj informisanosti, profesionalizaciji i reformama koje su nad nama provedene…".

Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova)  vršio je „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja "nove komandne odgovornosti"  i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija "pacifikovana"  te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vosku, pri kraju.

Činjenice koje javnost danas zna o Vojsci Srbije, samo potvrđuju da je Bolandov izveštaj tačan. Tako, na primer, neverovatno zvuči i činjenica da tenkove i teško naoružanje više nema ko da zadužuje i održava!

Naime, nema više kopnene vojske u izvornom značenju tog termina! Umesto toga, stvorene su, opet po nalogu NATO pakta, male brigade umesto armije i divizija koje smo imali pre sto godina! Ovako slomljena i slabo spremna vojska "prema NATO zahtevima", koja se bazira na brigadama (čiji su bataljoni kao osnovne taktičke jedinice bez ikakvog smisla raspoređuje po Srbiji) kao najjačim sastavima, nema nikakav smisao svog postojanja. To je i bio cilj NATO pakta.

Istina je, ovako devastirana, smanjena i ponižena vojska, nikome ne uliva ni minimum poverenja. Vojska, bez duše i organizacionih sposobnosti, uz gomilu klovnova koji danas predstavljaju "mlade komandne kadrove", postala je obična cirkuska predstava i nema više ni pomena o njenoj "operativnoj spremnosti"  (borbenoj gotovosti, kako se to nekada zvalo).

Podatak da se u vojnu gimnaziju upisalo prošle godine 52 odsto devojaka i 48 odsto mladića, rečito govori da ne postoje niti kriterijumi niti ozbiljna strategija da se vojska očuva kao bitan stub društva i ključ odbrambene moći države. Ili, kako narodni genije reče: "…Teško vuku koga ptice hrane i junaku koga žene brane!"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČUVANJE DRŽAVNE FOTELJE ČVRSTIM RUKAMA! A U ČIJIM RUKAMA SE NALAZI SRBIJA!??

26. фебруара 2016. Коментари су искључени

 

Neminovni odlazak diktatorskog režima Aleksandra Vučića, desiće se mimo izbora, dakle, vaninstitucionalnim putem. Ne čak ni na ulici (mada ni to nije isključeno), nego voljom onih koji su ga i doveli na vlast. Ali, pojavila se i jedna nova okolnost.

Naime, nikada u poslednjih petnaest godina, takozvani međunarodni faktor, i na istoku i na zapadu, nije bio tako saglasan u pogledu toga da treba skloniti jedan autokratski režim na Balkanu, kao što je to Vučićev danas. Srbija je gladna, isrpljena i opljačkana, a kao takva, ne predstavlja nikome garanciju da će ovaj region u budućnosti ostati miran i stabilan. Vreme je za ozbiljne promene.

 

                    Nikola Vlahović

ODLUKA6

 

Najvažnija pitanja sa kojim se Srbija danas suočava glase: ko će da počisti politički glib koji je iza sebe ostavio Aleksandar Vučić, ko je spreman da preuzme odgovornost za dalju sudbinu države koju je on pretvorio u svoje kriminalno preduzeće, i konačno, gde se kriju nova energija ove opljačkane, prevarene i izdane zemlje?

Odgovore na ova pitanja, neće se čekati još dugo (mada danas tako ne izgleda), jer je očigledno da je "slučaj Vučić" potpuno iscrpljen, kako unutar Srbije, tako i u spoljnoj politici Evropske unije, SAD i Rusije, i da je on u međuvremenu postao remetilački faktor na Balkanu koji je postao svakome smetnja i teret. Vidljivo je da se prema njemu sve diplomatske službe i strani mediji odnose kao prema teškom bolesniku.

Zahvaljujući kriminalnoj ideji da u svoju ludačku košulju obuče sve građane ove zemlje, iz nje su, od početka njegovog mandata, doslovno pobegli svi koji nešto vrede, od elitnih stručnjaka do najboljih zanatlija.

Njegova medijska tortura nad zdravim razumom miliona građana, postala je nepodnošljiva. Sva tri novinarska udruženje pretvorila su se u zmijska gnezda koja proizvode najgoru destrukciju i protive se svakoj izgovorenoj kritičkoj reči. Urušene su sve institucije i svi stubovi društva u koje više niko nema poverenja.

Vojska, policija, crkva, akademija, univerziteti, intelektualna elita, pretvoreni su u sluge Vučićeve autokratije  i njegove političke manufakture. Nije ostao ni kamen na kamenu od nekada respektabilne države koja je svojom industrijom mogla da izdržava i trostruko više stanovnika nego što ih danas ima.

Od dana Vučićevog preuzimanja svih poluga vlasti do danas, iz Srbije je trajno iseljeno preko 250.000 ljudi u najboljim godinama života, a tokom istog perioda, umrlo je od teških bolesti i lošeg života, blizu 120.000 građana svih uzrasta, od najmlađih do najstarijih. Ukoliko bi još jedan mandat osvojio, Srbija bi u ovom crnom bilansu ostala bez još pola miliona građana.

Nikada u novijoj istoriji evropskog kontinenta, ni u jednoj državi, nije zabeležen zastrašujući nestanak takozvanog "biračkog tela", dakle, punoletnih građana sa biračkim pravom.

Srbija je pri samom evropskom, pa čak i svetskom dnu po standardu, kao uostalom i po mnogo čemu drugom. Kad se ekonomsko stanje uporedi samo sa zemljama nekadašnje Jugoslavije, na osnovu podataka Svetske banke, vidi se da je prosečna plata u Crnoj Gori prošle godine iznosila 473 evra, u Bosni i Hercegovini 423,87 evra, a u Srbiji 381,26 evra.

Naravno, ovo poređenje sa najsiromašnijima izgleda još gore kad se pogleda da je minimalna mesečna plata u Srbiji tokom 2015. godine iznosila jedva nešto preko 25.000 dinara, a prevedeno u evrima, to znači da radnici za kasom u supermarketima koji rade za sličnu platu, biološki ne mogu da podmire svoje osnovne potrebe.

Mrtvi su, po svim evropskim statistikama! Ali, Vučić je početkom godine najavio da će do proseka od 500 evra Srbija stići krajem 2017. godine! Ako se to čudo i dogodilo, mnogi ga neće doživeti.

U njegovom režimu, opet prema činjenicama koje je lako izračunati poredeći plate i cene, prosečna srpska porodica od tri člana, za svoju prosečnu platu, dnevno može da popije trećinu čaše jogurta, a svakog trećeg dana da pojede jedno jaje! Nikada, od kraja Drugog svetskog rata do danas (sa izuzetkom izolacije u vreme Informbiroa), ovakvo stanje i ovakva glad nije bila u Srbiji.

Šta je stvarna ideja ove zločinačke vlasti, nedavno je "objasnio" Vučićev ministar finansija (a sada odbrane!) Dušan Vujović, kad je lekarima nezadovoljnim platama prstom pokazao u pravcu granice i rekao. "…Kome se ovde ne sviđa neka ide iz ove zemlje!" .

Tako je ovaj Vođin pion kazao ono što Vođa misli i u delo sprovodi. Zašto još uvek nema vidljivog otpora ovakvom diktatorskom nasilju, koje bi, da se desilo neku deceniju ranije, izazvalo krvave sukobe?

Naime, uoči najavljenih izbora ove, 2016. godine, ne postoji čak ni neka realna opozicija koja bi ga dobila na izborima. Dve političke grupacije koje bi mogle da mu se suprotstave, Socijalistička partija Srbije i Demokratska stranka Srbije, tek treba da se odrede prema njegovoj pogubnoj politici.

Sigurno je samo to da Vučić više ne treba nikome, ni istoku ni na zapadu, posebno od kako je postao opsednut nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, koja je napravila veliko zlo Nemačkoj  i celoj Zapadnoj Evropi sa kriminalnom politikom masovnog useljavanja imigranata iz islamskih zemalja .

 

       Kraj lažima, trenutak suočenja

 

Po svemu sudeći, došao je trenutak da se izvrši demontaža njegove diktature.

Rusija je sa svoje strane već pokazala kakvu politiku očekuje od Srbije (jasan stav prema NATO paktu i držanje do principa vojne neutralnosti), a SAD su izborom novog ambasadora SAD u Beogradu, Kajla. R. Skota, čoveka koji je od 2000. godine, šesti ambasador koga iz Vašingtona šalju u Beograd, takođe odredile svoju dalju politiku na ovom delu Balkana.

Ambasador Skot dolazi pripremljen da bude protagonista velikih promena u Srbiji . One se, naravno, neće desiti bez smene Aleksandra Vučića i svrgavanja njegovog režimskog aparata. Uzgred, treba reći da je ambasador Skot, diplomirao ruski jezik i književnost (a takođe i nemačku književnost).

Govori tečno ruski, nemački, mađarski, italijanski, francuski, srpski i hrvatski. Obrazovaniji je od svih dosadašnjih američkih ambasadora zajedno, a kad je srpski jezik u pitanju, bolje ga govori i od većine Vučićevih ministara.

Koliko mu je stalo da pronikne u suštinu srpskog načina razmišljanja, govori i podatak da je još u oktobru prošle godine, kad je kretao za Beograd, tražio da mu kupe udžbenike iz istorije za treći i četvrti razred gimnazije, kako bi video šta i kako naši učenici uče iz nacionalne i svetske istorije.

Jednu njegovu rečenicu svakako treba dobro upamtiti: „…Biću posvećen promovisanju našeg zajedničkog cilja, naime, podršci demokratskoj Srbiji, koja svojim građanima pruža bezbednost i ekonomski rast, koja je u miru sa svim svojim susedima…".

Izlaz iz pakla Vučićevog režima, naravno, postoji. Velika vrata prema Ruskoj federaciji su uvek otvorena, tim pre što ova ogromna država u svojoj spoljnoj politici ne vidi Srbiju kao koloniju niti kao neku vazalnu kneževinu, nego kao vojno neutralnu državu centralnog Balkana.

Početkom ove godine, potpredsednik Vlade Ruske Federacije Dmitrij Rogozin, uputio je Vučiću, govoreći za srpsko izdanje "Sputnjika", više nego jasnu poruku u jednoj rečenici: "…Ja nemam cenzuru, nemam urednika, nemam pomoćnika, ja sâm pišem, kad idem na posao ili s posla, u kolima, kad stignem…".

A, povod za takvo obraćanje bili su pregovori srpske i ruske vlade o stvaranju baze i servisnog centra za ruske vojne i civilne helikoptere  , što bi donelo velike prihode i bezbednosne garancije koje su Srbiji danas potrebnije nego ikada.

Kad je neko od Vučićevih "službenika" pomenuo NATO pakt, Rogozin se začudio, rekavši između ostalog i ovo: "…Ali, nama se takođe obraćaju zemlje NATO pakta da im damo dozvolu za remont helikoptera koje oni imaju u sastavu svog naoružanja. Čak i Amerikanci imaju naše helikoptere.

Nedavno smo prodali Sjedinjenim Državama dvadesetak helikoptera koje će oni potom isporučiti Avganistanu, jer avganistanski piloti kažu da ne postoji ništa bolje od ruske helikopterske tehnike, imajući u vidu njihove složene klimatske i borbene uslove. Zato mi želimo da u Srbiji bude servisni centar koji ne bi imao samo vojnu namenu nego opštu, civilnu…".

Ali, kratkovida Vučićeva politika iz ove Rogozinove poruke ništa nije shvatila! Ni njemu ni njegovim neukim, primitivnim i preplašenim stranačkim štakorima nije do mozga doprla vrlo jasna činjenica, da su se ruska i američka imperija oko Balkana, a posebno oko Srbije, već odavno dogovorili.

Jasno je da slomljena Evropska unija ne želi još i Srbiju na svojim leđima. Takođe je jasno da je američka politika prema Kosovu i Metohiji promenjena, da Albanci više nisu njihovi "favoriti" i da je samo pitanje načina i vremena kad će se sasvim povući iz ove nemoguće misije.

Povratak Ujedinjenih nacija (UNMIK) i povlačenje Euleksa  , dovoljno govore o budućoj strategiji SAD prema ovoj srpskoj pokrajini. Jer mir i stabilnost ovog regiona ne može biti ostvaren bez ruskog prisustva.

Ništa od ovoga Vučić ne razume ili ne želi da razume. Njegova šizoidna fiksacija za lik i delo Angele Merkel, znači samo to da on traži sebi sličnog gubitnika sa kojim može da podeli svoju političku propast.

Ni nekoliko velikih udaraca koje je prošle godine primio prilikom svoje turističke posete SAD, nisu osvestile Vučića od njegove sumanute ideje da su on i njegov režim nekome tamo bitni.

U tekstu koji je u avgustu prošle godine objavljen u časopisu Forin policy, jasno se govori o tome da je ozbiljne novinare, politikologe i analitičare u ovoj zemlji, veoma teško zainteresovati za Srbiju. Vučićev tragikomični pokušaj da se nametne američkim medijima, propao je istog momenta kad je i počeo.

Njegove prazne priče o američkim ulaganjima u Srbiju, samo su se nanizale na čitav lanac medijskih obmana kojima je od početka mandata zasipao domaću javnost. Ali, Vučić više nema koga da slaže. Čak ni sebe samoga, mada je i to umeo da uradi! Ukoliko ostane na vlasti, biće to pogubno i za njega i za režim koji je uspostavio.

Jer, nema više ni para ni "prijatelja" . Odlazak sa vlasti morao bi da ga suoči sa krivičnim gonjenjem za mnoge ugovore koje je napravio na štetu države, a sa druge strane, progoniće ga njegovi poverioci koji su mu pomogli da sebe uzdigne kao imperatora. U oba slučaja, neće mu pomoći ni Istok ni Zapad.

Vučić nema saveznika. Stranka mu se raspada. Svi opštinski i gradski odbori od Novog Pazara do Subotice, nalaze se u stanju potpunog raskola, a dobar deo članstva panično traži uhleblje u drugim strankama.

Sudeći prema nekim izvorima iz Glavnog odbora srpske napredne stranke, na vidiku je podela stranke, već nakon izbora. Ljudi bliski Tomislavu Nikoliću već zahtevaju određenu kvotu svojih poslanika u budućem sazivu parlamenta. Vučić ni na jedno od ovih pitanja nema odgovora. Njegova medijska mafija, duboko je kompromitovana i "senzacionalnim" vestima njegovih biltena, više niko ne veruje. A, bude li pokušao da dodatno zastraši građane, prirodno je pravo svakoga da odgovori agresijom na takvo nešto.

 

       Da pobegne ili da pristane na suđenje

 

Tokom novembra i decembra prošle godine, "sumirajući" svoje "rezultate", Vučić je, u svom svakodnevnom obraćanju javnosti, više puta izgovorio nekoliko neverovatnih laži, tvrdeći da je Srbija uspela da održi političku stabilnost , zaustavi ekonomsko propadanje, sprovede plan za izlazak iz krize i održi dobre odnose u regionu, "uprkos događajima u okruženju i brojnim izazovima". Naravno, ništa od ovoga nije tačno!

On lično se potrudio da stalnim intrigama, podmetanjima i sprektakularnim najavama "desanta" na njegovu vladu i njega lično, duboko destabilizuje političke prilike, uznemiri javnost i raširi medijsku paranoju do neslućenih razmera.

Vrhunac je bila najava "državnog udara", koji je postao predmet opšte sprdnje, pa je i predsednik Republike morao da reaguje smirujući javnost i objašnjavajući da nikakvog "državnog udara" nema. Slagao je da je zaustavljeno ekonomsko propadanja, što jasno govori i činjenica da su javna preduzeća doslovno u raspadu (videti tekst Miodraga K. Skulića u ovom broju na stranama 8 i 9), ali i platežna moć stanovništva koja je pala na nivo najsiromašnijih afričkih država.

Vučićeva tvrdnja da "održava dobre odnose u regionu" je više nego licemerna, jer je u sred Sarajeva podržao ideologe unitarne Bosne i Hercegovine (na štetu Republike Srpske), a nije mu palo na pamet da potegne pitanje srpske imovine u Hrvatskoj, pitanje Srba u Makedoniji…

Ali je zato pokazao sve odlike ženske strane svoje ličnosti, kad god je trebalo da se nekome izvinjava ili saginje u regionu (rukovanje sa generalom Markačom na inauguraciji nove hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, kojoj se takođe duboko poklonio dok je ona recitovala "otvorena pitanja" između Srbije i Hrvatske, udvaranje Bakiru Izetbegoviću u Sarajevu, podanički odnos prema crnogorskom "vladiki" Milu Đukanoviću…).

Nekadašnja jugoslovenska braća u regionu odlično znaju ko je Aleksandar Vučić i "sa kim je tikve sadio". Znaju da je to Šešeljev mali pajac, da je godinama širio nacionalnu i versku mržnju i da je urlao sa skupštinske govornice i sa javnih skupova na svaki pomen zajedništva ili, ne daj bože, Evrope. Ali, takav Vučić je najviše ojadio Srbiju i srpski narod, trujući ga devedesetih godina ideologijom rata, mržnje i netrpeljivosti.

Ne postoji trezven čovek u ovoj državi koji bi danas glasao za takvog čoveka. Ali, uprkos svemu, Vučić ima prilične šanse da pobedi na vanrednim parlamentarnim izborima. Međutim, biće to i njegov najveći poraz, jer će samo nastaviti da tone u živom pesku lažnih arapskih investicija, da se gubi u protivrečnim izjavama, da organizuje hapšenja i velike racije koje nijedan tužilac više neće moći da procesuira kako bi on hteo, bez dokaza, da smenjuje i postavlja, da se hvali svojim prijateljstvom sa svetskim liderima koji i ne znaju kako se on zove…

Pobediće Vučić na izborima, jer protiv sebe ima lopovski orkestar iz raspale Demokratske stranke, koji mu je dužan jer ih je zaštitio od krivičnog gonjenja za biblijsku pljačku koju su izveli. Nikakav Tadić i Pajtić neće srušiti Vučića. On je sam sebe već srušio bez ikoga.

Koliko je očajan, najbolje govori "tajna diplomatija" koja je ovih dana uspostavljena između njega i Čedomira Jovanovića, odgovornog i dalje britanskoj obaveštajnoj zajednici, a vazda gladnog vlasti.

Računa Vučić ovako: ako se "oklizne" sa Dačićem ili ako mu Nikolić uzme pola stranke, tu je vođa LDP-a sa kojim deli iste poglede na britanski špijunski korpus. Jovanović bi sebe malo rehabilitovao u očima svojih rezidenata, a Vučić bi dobio koalicionog partnera i malo vremena da smisli šta će sa sobom: da se preda "jatacima" koji bolje od njega govore engleski, ili da prihvati da mu se sudi u Srbiji.

Naravno, to su samo igre sitnih velmoža koji traže još neki dragoceni zalogaj u balkanskoj prašini. O svemu će na ovdašnjoj političkoj sceni odlučiti dve velike sile. Tačnije rečeno, već su odlučili. Vučić mora da ode

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KAŽNJIVA NEPOSLUŠNOST: I SAMA POMISAO NA POLITIČKU SAMOSTALNOST I NEUTRALNOST DRŽAVE A BEZ UTICAJA AMERIKE I NATO, OPASNA!!!

28. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Ideja da Evropa bude nezavisna od stranih centara moći je stara koliko i ideja ujedinjene Evrope. „Treći put", odnosno ista distanca prema Vašingtonu i Moskvi dugo su zastupali veliki evropski državnici. Neke od njih ovo je koštalo političke karijere, a drugi su izgubili živote. Multinacionalne kompanije koje vladaju svetom ne praštaju.

 

                   Bernardo Vitulano (dopisnik iz Rima)

CVRSTA RUKA NATO-4

 

Šarl De Gol  , nekadašnji francuski predsednik, bio je jedan od najglasnijih zagovornika „Trećeg puta" Evrope, odnosno saradnje ne samo sa Vašingtonom, već i sa Moskvom. U slučaju rata sovjetske trupe su u to vreme mogle za 72 sata da izbiju na Rajnu i Francuska bi treći put u 20. veku bila na prvoj liniji fronta. Da bi se to izbeglo De Gol je težio saradnji, a ne konfrontaciji sa Kremljom.

Iako formalno članica NATO pakta Francuska nije bila uključena u njegovu komandnu strukturu, već bi u slučaju rata samostalno delovala. Drugi korak koji je De Gol hteo da povuče u pravcu „Trećeg puta" bilo je ekonomsko osamostaljenje Francuske od Sjedinjenih Američkih Država.

Posleratna svetska privredna obnova zasnivala se na monetarnom dogovoru iz Breton-Vudsa kojim je regulisano da se međudržavne finansijske transakcije odvijaju u američkim dolarima, a da dolar bude vezan za zlato po uvek istom kursu.

Teoretski je to značilo i da svako u svakom trenutku može svoje dolare da zameni za unapred određenu količinu zlata. Garant plaćanja bila bi američka Centralna banka – Fed .

Kako bi ojačao francuski franak i od njega učinio međunarodno sredstvo plaćanja De Gol je želeo da mu da zlatnu podlogu i zatražio je od Fed-a da mu u zlatu isplati francuske dolarske rezerve.

Još dok su trajali pregovori u Francuskoj su u leto 1968. izbili masovni studentski nemiri koji su zemlju uveli u političku krizu i konačno rezultirali De Golovom ostavkom 1969. godine. Njegov naslednik nije više insistirao na konverziji dolara u zlato, a vremenom je i De Golova ideja „Trećeg puta" zaboravljena u Francuskoj.

Da nemiri iz leta 1968. nisu bili spontani, već organizovani iz istih centara koji su decenijama kasnije pokrenuli različite „obojene" revolucije i arapska proleća, vidi se po sudbini jednog od organizatora protesta, tada mladog studenta Danijela Kon Bendita, koji je posle uspešno obavljenog posla emigrirao u Zapadnu Nemačku i tamo dobio politički azil zbog navodnih progona u Francuskoj.

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka u SR Nemačkoj se pojavio antiratni pokret mladih „Zeleni" koji se borio za izlazak iz NATO pakta i vojnu neutralnost Nemačke. Njihovi aktivisti su blokirali američke vojne baze kako u njima ne bi bili stacionirani raketni sistemi „Peršing" i uzvikivali: „Bolje peting, nego peršing".

Pokret je ubrzo prerastao u političku stranku koja je ušla i u savezni nemački parlament, Bundestag, kao i u brojne lokalne skupštine. Jedan od osnivača bio je i Kon Bendit.

Nesporni lideri i glavni ideolozi „Zelenih" bili su Petra Keli  i general u penziji Gert Bastijan  koji su insistirali na vojnoj neutralnosti Nemačke i ekvidistanci prema Vašingtonu i Moskvi.

Padom Berlinskog zida dobili su dodatni vetar u jedra, jer ako nema više Varšavskog pakta nema ni potrebe da opstane NATO. Bili su i suviše omiljeni u članstvu i među biračima „Zelenih" da bi bili smenjeni.

U oktobru 1992. njihova beživotna tela su pronađena u kući u kojoj su zajedno živeli. Zvanična istraga je brzo završena zaključkom kako su njih dvoje u trenucima duboke depresije počinili zajedničko samoubistvo. (`ajde!!!?????)

Zašto bi neko ko je i privatno i politički uspešan i čija je karijera u usponu upao u tako tešku depresiju, nikada nije objašnjeno. Dosije je zatvoren i arhiviran, a ni novo rukovodstvo „Zelenih" nije insistiralo na nastavku istrage.

Nove rukovodioce je doveo Kon Bendit, siva eminencija stranke. Po njegovoj preporuci na vodeće pozicije su došli takozvani realosi (članovi stranke koji su bili spremni na političke kompromise) na čelu sa Joškom Fišerom.

Vojna neutralnost i „Treći put" su odmah zaboravljeni, a nemačka vlada u kojoj je Fišer bio vicekancelar donela je tumačenje ustava po kome Bundeswer (nemačka vojska) sme da interveniše bilo gde u svetu u okviru NATO pakta, pa i bez mandata Ujedinjenih nacija. Nemačka je tako bila u mogućnosti da 1999. učestvuje u bombardovanju Jugoslavije.

Velike komunističke partije Zapadne Evrope rano su se distancirale od staljinistističkog modela realnog socijalizma koji je bio na snazi u tadašnjem Sovjetskom Savezu, tako da je „Treći put" (ni Moskva, ni Vašington) za njih bio prirodna odluka.

Komunistička partija Italije (KPI)  postala je krajem šezdesetih godina prošlog veka najsnažnija stranka u italijanskom parlamentu. Početkom sedamdesetih je Bela kuća jasno i javno upozorila Italiju da neće tolerisati vladu u kojoj učestvuje i KPI.

Posle krvavog puča u Čileu 1973. i ubistva legalno izabranog komunističkog predsednika ova upozorenja su u Rimu ozbiljno shvaćena i formirane su vlade nacionalnog jedinstva bez učešće KPI u njima.

Lider najjače građanske stranke, konzervativne Demohrišćanske partije (DC) bio je tada Aldo Moro koji se ideološki od vođe KPI Enrikea Berlinguera  razlikovao po mnogim pitanjima, osim po posvećenosti „Trećem putu". Ovo kod njih dvojice nije bila samo jedna od ideja, već uslov svih uslova da se izbegne Treći svetski rat, nuklearni holokaust i nestanak ne samo Italije, već i cele Zapadne Evrope.

Do kraja sedamdesetih godina saradnja Moroa i Berlinguera je jačala i postignut je dogovor da KPI uzme i zvanično učešće u vladi sa kojom je po najvažnijim pitanjima ionako tajno sarađivala. Već bi sam čin ulaska KPI u vladu bio akt otvorene neposlušnosti prema Vašingtonu i promocija početka primene „Trećeg puta".

U proleće 1978. je Moro otet, a zatim ubijen. Istraga je utvrdila da su izvršioci bili pripadnici ultra-levičarske terorističke organizacije „Crvene brigade"  , ali i to da oni nisu otmicu mogli da organizuju bez logističke podrške zvaničnih tajnih službi. Ko je i kako pomogao Crvenim brigadama nikada nije zvanično obelodanjeno.

Berlinguer je sam nastavio borbu za italijanski „Treći put". Harizmatičan i odlučan on je uspeo ponovo oko KPI da okupi stranke, pokrete i pojedince iste ideje kako iz Italije, tako i iz inostranstva.

Tokom predizborne kampanje 1984. iznenada je doživeo moždani udar od koga je umro. Njegova smrt je u mnogome podsećala na misterioznu smrt pape Jovana Pavla I, 1978. godine.

KPI posle Berlinguera nije odustajala od „Trećeg puta", ali je politički razvoj u Italiji i svetu ovu stranku brzo gurnuo u rasulo. Danas u italijanskom parlamentu sedi jedna mala partija sastavljena od nekadašnjih pripadnika desnog krila KPI i levog krila DC koji su se okupili oko ideje „Trećeg puta", ali niti imaju političkog uticaja da to sprovedu, niti su i sami previše zagrejani za zaostavštinu Berlinguera i Moroa.

Poslednji političar na vlasti u Italiji koji je odlučio da ide „Trećim putem", iako ne iz ideoloških već iz pragmatičnih razloga (to mu je donosilo više glasova) bio je Silvio Berluskoni  . On nije javno promovisao „Treći put", ali je činio sve da do njega dođe.

Još početkom ovog veka on je sklopio energetski sporazum sa Rusijom koji je predviđao snabdevanje Italije ruskim gasom i naftom po povlašćenim uslovima. „Južni tok" je bio deo tog sporazuma, zbog čega je projekat naišao na veliki otpor kako u Briselu, tako i u Vašingtonu.

Posle sporazuma sa Putinom, Berluskoni je potpisao istorijski ugovor sa Moamerom el Gadafijem koji je predviđao izgradnju naftovoda i gasovoda ispod Sredozemnog mora koji bi povezivao Libiju i Italiju.

Pomoću ova dva sporazuma Italija bi stekla punu energentsku nezavisnost, što bi vremenom vodilo i u političku nezavisnost od diktata iz stranih prestonica. Zbog toga je protiv Berluskonija pokrenuta dobro organizovana kampanja koja ga je u medijima optuživala za razvrat. U javnost su iznošeni snimci sa privatnih orgijanja italijanskog premijera i njegova politička karijera je doživela krah.

Isto je prošao i francuski političar Dominik Štros Kan koji je još kao direktor Međunarodnog monetarnog fonda došao do istog zaključka kao i De Gol da bez finansijske nezavisnosti nema ni političke nezavisnosti.

Najveći broj akcija velikih evropskih kompanija nalazi se u stranim rukama. Između 60 i 70 odsto akcija nemačkih industrijskih giganata (Mercedes, VW, Simens, Krup…) u posedu je fondova koji imaju nominalno sedište u nekom poreskom raju, ali čiji pravi vlasnici, kako je sa mesta prvog čoveka MMF-a utvrdio Štros Kan, sede u Njujorku ili Londonu. Ista je situacija i u ostalim zemljama EU.

Zbog toga se Štros Kan zalagao za vraćanje Centralne banke Evrope u ruke nacionalnih vlada članica kako bi se stvorila protivteža MMFu koji je u rukama Amerikanaca i njihovih satelita, kao što je Velika Britanija, i od prekookeanskih investitora otkupile evropske akcije. Njemu je zato montiran slučaj navodnog silovanja čime se završila njegova politička karijera.

Velike italijanske stranke zato danas dobro paze da ne upadnu u zamku u koju su upali Berluskoni ili Štros Kan. Nekadašnji saveznik Berluskonija, pokret Lega Nord, ograničava se na zahteve za većom regionalizacijom Italije i EU, a stranka „Pet zvezdica", bez koje nema stabilne većine u oba doma italijanskog parlamenta, zadovoljava se blagim zahtevima za izlazak Italije iz evro zone, ali ne i iz EU niti pominje „Treći put". Niko od političara ne želi da bude otet i ubijen kao Moro, niti da izvrši „samoubistvo" u prisustvu vlasti kao Kelijeva i Bastijan.

 

      A 1. Da je Siriza istrajala…

Glavni distributer energenata za EU je Nemačka koja je uspela da stopira „Južni tok", ali zato proširuje kapacitete „Severnog toka" koji direktno spaja nju i Rusiju. Berlin je i najvažniji garant nesmetanog protoka ruskog gasa preko Ukrajine. Zbog toga Nemačka može ostalim zemljama EU da diktira kako da se ponašaju.

Grčka kriza je deo scenarija dalje dominacije Berlina i Vašingtona u Evropi. Dok mediji pišu o tome kako su najvrednije aerodrome u Grčkoj, koje je vlada u Atini po sporazumu sa Trojkom (MMF, EU i Centralna banka Evrope) morala da privatizuje, kupljeni od strane jedne nemačke kompanije, zanemaruje se pravi razlog kolonizacije Grčke.

Ispod teritorijalnih voda Grčke u Egejskom moru nalaze se najveće otkrivene zalihe prirodnog gasa i nafte u Zapadnoj Evropi. Da je Siriza istrajala u svojim naporima izlaska iz evro zone i početka „Trećeg puta", ovo neizmerno bogatstvo bi pripalo grčkom narodu i omogućilo otplatu grčkih dugova. Multinacionalne kompanije bi ostale kratkih rukava.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: