Архива

Posts Tagged ‘multinacionalne’

VAZAL NATO PAKTA: IZOBLIČAVANJE, ODUMIRANJE I DEFORMACIJE VOJSKE SRBIJE!!!

25. новембра 2016. 1 коментар

 

Početkom novembra meseca Vojsku Rusije i NATO alijansu delilo je svega nekoliko stotina kilometara, pisao je početkom novembra londonski "Independent", opisujući suludu odluku državnog vrha Srbije da istovremeno pošalje svoju vojsku i na vežbe sa ruskom armijom i sa NATO paktom.

Naime, ruske desantne jedinice sa beloruskim jedinicama, učestvovale su na vojnoj vežbi "Slovensko bratstvo 2016" . Istovremeno, u Crnoj Gori su trajali terenski manevri vojske SAD i desetak NATO zemalja.

Ali, Vojska Srbije, vođena šizoidnim idejama suludog vlastodršca, učestvovala je u vežbama na obe strane! Vučićevo ludilo dovelo je do toga, da je danas u realnosti sasvim moguće da srpski vojnici ratuju na dve suprotne strane, jedni protiv drugih! A, kakva je stvarno odbrambena moć Srbije i na kako niske grane je nekada časni vojni poziv u Srbiji spao, govori surova realnost na terenu…

Ipak, i takvu Vojsku Srbije, Zapad hoće da vidi kao svoju malu, marionetsku služinčad, dok Rusija pokušava da od nje stvori respektabilni vojni faktor u regionu i šire.

 

                   major Goran Mitrović

VOJSKA VAZAL NATO PAKTA5

 

Predstavljajući godišnji plan upotrebe snaga Srbije u multinacionalnim operacijama u Skupštini Srbije (2. novembra ove godine), ministar odbrane Zoran Đorđević se, kao i svaki Vučiću odan čovek, poslužio "pohvalom ludosti", rekavši da su planovi "u skladu sa raspoloživim kapacitetima i materijalno-finansijskim sredstvima", te da je planirano da se u 2016. godini nastavi angažovanje pripadnika VS u sedam mirovnih operacija širom sveta.

Đorđević je ovo rekao na dan kad je vojna vežba Srbije sa Rusijom i Belorusijom počinjala, kako bi se uputila poruka Zapadu: vežbamo sa Rusima, ali vama služimo, sa vama u vojne misije idemo!

A, kako i ne bi, kad je sve jasno zapisano u sporazumu koji je jo 2014. godine potpisala Vlada Srbije sa NATO paktom o logističkoj podršci. Tačnije rečeno, bio je to "Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir" ili, Sporazum SOFA , potpisan, dakle, u januaru 2014. godine, a ratifikovan u julu 2015. godine.

Bilo je to na vrhuncu prve vlade Aleksandra Vučića. Srbija je na taj način stavljena u vazalni položaj prema NATO paktu, tako da je danas nemoguće govoriti o vojnoj neutralnosti države, jer sve što je tada potpisano, lišava suvereniteta i ne dozvoljava državi da dalje sama definiše doktrine i pravce spoljnopolitičkog razvoja (naravno, može na papiru i rečima ali ne i u praksi – alijansa neće dozvoliti). Tako je Vučićeva vlada omogućila NATO paktu, ono što nije nijedna pre nje: da ova zločinačka alijansa može da koristi bilo koji objekat i infrastrukturu zemlje po sopstvenom nahođenju, i da se slobodno kreće uz puni imunitet svog personala!

Umesto kancelarije za vezu, NATO danas može slobodno po Srbiji da formira svoje ratne štabove (što i čini!). Nastavlja se i prelazak na standarde severoatlanske alijanse, usklađivanje vojnih doktrina, pristupa, koordinacija borbenih dejstava, saradnja jedinica...) i učešće Srbije u multinacionalnim operacijama.

Pravila iz sporazuma nalažu da Vojska Srbije mora svaku informaciju da razmenjuje sa NATO paktom. Uzgred, to je toliko visok stepen "saradnje", da samo članstvo u alijansi i nije neophodnoveć sada, formalni ulazak Srbije u NATO pakt ima više psihološki nego praktični značaj!

Pre dve godine, kad je organizovana zajednička vojna vežba Vojske Srbije sa ruskim jedinicama za borbu protiv terorizma pod nazivom "Srem 2014" (održana 14. novembra 2014), podanici NATO pakta iz regiona su odmah dignuti u stanje najveće pripravnosti.

Zbog vežbe pripadnika ruskih oružanih snaga u Sremu, generali NATO pakta su hitno zahtevali da se, kao odgovor na to, odmah održi i jedna "regionalna vežba", u saradnji sa njenim članicama, pa je tako 28. novembra 2014. godine, u vojnoj bazi "Jug", kraj Bujanovca, održana vojna vežba Vojske Srbije sa pripadnici vojske SAD, i vojnih jedinica četiri države regiona (Bugarske, Makedonije, Rumunije i Hrvatske), pod nazivom "Platinasti vuk 15" .

Bio je to prelomni trenutak u "privođenju Srbije atlanskom savezu". Još u toku priprema te vežbe, bivši ministar odbrane Gašić i ministar spoljnih poslova Dačić, našli su se u sedištu NATO pakta i potpisali sporazum SOFA.

Sve nakon toga je bilo lažno koketiranje sa ruskim vojskom i državama koje su u vojnom savezu sa Rusijom. Glavnina odbrambene strategije preorjentisana je ka Zapadu. U skladu sa tim, Ministarstvo odbrane je planiralo da i u ovoj godini nastavi angažovanje u sedam misija: u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Kipru, Libanu, na Bliskom istoku i Centralnoafričkoj Republici i u četiri multinacionalne operacije Evropske unije.

Šta će srpski vojnik u ovim nesrećnim zemljama, kad nesreće u svojoj kući ima na pretek? I kome uopšte služi Vojska Srbije danas, za koga ratuje, protiv koga, u ime čijih interesa?

Skoro u isto vreme kad je i potpisan veleizdajnički sporazum (SOFA), tačnije, 10. oktobra 2014. godine, Skupština Srbije je izglasala dopune Krivičnog zakona, koje uvode stroge zatvorske kazne za učešće na stranim ratištima. Naime, državljani Srbije koji učestvuju u ratovima i oružanim sukobima u drugim državama ili organizuju i vrbuju građane Srbije za učešće na stranim ratištima, suočeni su sa kaznom zatvora od šest meseci do 10 godina.

Ubrzo se ispostavilo da se ovaj zakon primenjuje selektivno. Naime, kad je otvoreno ratište u Ukrajini (Donbas), Srbi koji su se tamo uputili stavljeni su na poternice. Takav princip nije primenjen kad je došlo do odlaska mladih Bošnjaka iz Srbije u redove takozvane Islamske države. A, ovde treba podsetiti da su pojedine bošnjačke stranke u Skupštini Srbije bile jedine uzdržane kod usvajanja već pomenutog zakona o gonjenju onih koji učestvuju na stranim ratištima.

 

       Kako preživljava Vojska Srbije?

 

Najveći deo novca iz budžeta Republike Srbije namenjenog za vojsku, i dalje ide za plate i naknade zaposlenima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Reč je o sumi od oko 280 miliona evra, što je 60 odsto vojnog budžeta (dakle, plate, socijalni doprinosi, naknade, troškovi…).

Vojska je pretrpela više nakaradnih reorganizacija, koje su se u suštini pretvorile u smanjenje brojnog stanja zaposlenih. Takva „nova" reorganizacija Vojske Srbije, koja se najavljuje u okviru reforme državne uprave konačno bi dotukla Vojsku, kao nacionalnu instituciju.

Sve se radi pod okriljem Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)  i predstavlja u suštini zločin jer narod ostavlja nezaštićenim a državu nebranjenom. U tom procesu slamanja borbene gotovosti i borbenih mogućnosti Vojske Srbije, sa kriminalnim političkim vođama na čelu, učestvovali su i karijeristi generali, kojima je ostanak neki mesec ili godinu u službi bitniji od istine i profesionalnog zalaganja da se prestane sa daljim razbijanjem Vojske Srbije.

Parade i po koja vežba i proslave u narodu stvaraju lažnu sliku da je Vojska Srbije jaka i da ima adekvatnu brigu države. Na žalost istina je sasvim drukčija, Vojska Srbije ubrzano odumire, nema adekvatnu brigu i pomoć države, a mogućnost novih ratova za očuvanje preostale državne teritorije Srbije, uopšte nije isključena.

Pod povoljnim uslovima Rusija duže vreme Srbiji nudi opremanje Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, ali je očigledno da Vučićeva vlast ne sme ni da pomisli na to. Pred javnošću se Vođa pravda nedostatkom finansijskih sredstava. Od koga ne sme vlast pre a i sada da oprema svoju Vojsku? Naravno, od SAD, MMF-a, NATO, EU, dakle od svih onih centara moći koje su ga dovele na vlast kako bi obavio priznavanje lažne države na Kosovu.

Dok traje proces stalne deformacije Vojske Srbije, na sceni su i nedosledne i nekompetentne organizacione promene, koje sprovode političke garniture koje se menjaju u Ministarstvu odbrane, uz poltronsko ponašanje dela generalskog kora koji je opterećen ličnom karijerom, nesposobnošću i željom da što duže ostane u profesionalnoj službi.

Sve to izobličava ukupnu strukturu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, jer su mnoge odluke o organizacijskim promenama donošene snagom formalnih političkih i vojnih autoriteta, bez zadovoljavajućeg uticaja vojne struke. Ovome treba dodati i činjenicu da je standard pripadnika Vojske Srbije na vrlo niskom nivou, da su vojnici demoralisani i nemotivisani za izvršavanje svakodnevnih zadataka zbog mizernih primanja, lošeg materijalnog položaja i teških uslova u kojima vrše službu vojsku svakodnevno napušta veliki broj vojnika i starešina.

Standard pripadnika Vojske Srbije značajno je počeo da se urušava od 2012. godine, a posebno tokom 2014. 2015. i 2016. godine, na šta su posebno uticale odluke i mere koje se odnose na smanjenje plata, naknada i dnevnica koje po osnovu službe u vojsci treba da ostvaruju profesionalni pripadnici Vojske Srbije.

Pripadnici Vojske Srbije od početka 2014. godine do danas primaju umanjene plate po osnovu Zakona o umanjenju neto prihoda lica zaposlenih u javnom sektoru, a od prvog novembra 2014. godine po Zakonu o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava kojim je za 10% umanjena plata svim zaposlenima u državnim organima.

Najugroženije kategorije zaposlenih u Vojsci Srbije su profesionalni vojnici, civilna lica na službi u Vojsci Srbije i podoficiri. Danas više do 81% pripadnika Vojske Srbije ima zaradu manju od prosečne u R. Srbiji: 100% profesionalnih vojnika čija prosečna neto mesečna zarada iznosi oko 31.000 dinara (250 evra), 70% civilnih lica (vojni službenici i nameštenici) ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 22.000 dinara (180 evra) 82% podoficira ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 41.000 dinara (335 evra).

Mere kojima su profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije značajno umanjene zarade, dodatno su urušile već prilično urušen standard pripadnika Vojske Srbije što je izazvalo još veće nezadovoljstvo i odliv kadraViše od 50 odsto pripadnika Vojske Srbije nezadovoljnih platom, što je dvostruko više u odnosu na anketirane prethodnih godina, takođe veliki problem pravi drastična razlika u platama podocifira i oficira (oficiri imaju dvostruko veće plate od podoficira, čak i onih koji imaju preko 20 godina efektivne službe u vojsci).

Prisutna je i psihička opterećenost zbog mera “štednje“, gde je značajan broj pripadnika VS, njih više od 30% u ozbiljnoj meri opterećen teškom materijalnom situacijom što značajno utiče na kvalitet njihovog rada i zalaganja na radnom mestu, a naročito na njihovo psihofizičko stanje i motivisanost za izvršavanje svakodnevnih zadataka (prevelika zaduženost kod banaka, nezaposlenost u porodici, nerešeno stambeno pitanje…).

Na lični zahtev tokom 2015. godine, Vojsku Srbije napustili su najviše profesionalni vojnici. Od ukupnog broja vojnika koji su napustili VS tokom 2015. godine njih 72% otišli su na svoj zahtev. U prva dva meseca 2016. godine, Vojsku Srbije napustilo je preko 150 vojnika. Pored vojnika VS sve više napuštaju oficiri i podoficiri sa najvišim kvalifikacijama kao i civilna lica.

Zbog nedovoljne popunjenosti jedinica Vojske Srbije potrebnim i stručnim kadrom prisutna je dodatna opterećenost pripadnika koji pored svojih dužnosti obavljaju i dužnosti radnih mesta koja nisu popunjena, odziv na konkurse za popunu radnih mesta veoma je loš, naročito u Vojvodini i Beogradu, a od nedovoljnog broja kandidata svega 30% zadovoljava uslove konkursa. Zbog loše popune jedinica iznurenost zaposlenih u Vojsci Srbije prekovremenim radom i radom na terenu je sve prisutnija.

Pad morala kod pripadnika Vojske Srbije izazvale su novonametnute obaveze nastale pravilnicima, uredbama i rešenjem ministra odbrane donetim tokom prethodne godine iza leđa predstavnika zaposlenih i na nezakonit način.

Rešenje ministra odbrane o utvrđivanju iznosa dnevnice za službeno putovanje, naknade za službu na posebnim vojnim objektima, dnevnih naknada za izvršavanje posebnih zadataka i aktivnosti i vrednosti boda za obračunavanje naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, naknade dela troškova za zakup stana i naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja broj 7415-19 od 12.11.2015. godine.

Ovim rešenjem su službene dnevnice sa 2.167 dinara umanjene na 150 dinara, dnevna naknada za rad na terenu i dnevna naknada troškova za službu na posebnim vojnim objektima sa 1.083 dinara smanjena je na 800 dinara, a dnevna naknada za angažovanje u Kopnenoj Zoni Bezbednosti u kojoj pripadnici Vojske Srbije svakodnevno izvršavaju zadatke i gde im je često i život ugrožen, dok su za to vreme po 45 dana i više odvojeni od porodica, smanjena je sa 2.200 dinara na 1.500.

Vladi Srbije kao drugostepenom organu izjavljena je i žalba od strane ugroženih u vojsci, ali, na ovo rešenje ministra odbrane, ni do danas nije odgovoreno. Ono nije postalo konačno i izvršno, ono se bez ikakvog ograničenja i danas primenjuje u Vojsci Srbije na štetu njenih pripadnika.

Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova) vršio je „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja „nove komandne odgovornosti" i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija „pacifikovana" te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vojsku, pri kraju.

 

       Nebranjena zemlja

 

Vojska Srbije, čiji su glavni kadrovi školovani po NATO centrima i koja nema obavezni vojni rok, je oružana sila koja broji manje od 29 hiljada ljudi u miru, od čega je svega nešto oko 14 hiljada skoncentrisano u vidu Kopnena vojska, a u vidu Ratno vazduhoplovstvo simboličnih 5 hiljada ljudi.

Od važnijih borbenih sastava Vojska Srbije raspolaže gardom, zatim, četiri kopnene (mešovite) brigade, jednom mešovitom artiljerijskom, jednom specijalnom brigadom i rečnom ratnom flotilom, a RV i PVO čine dve vazduhoplovne, jedna PVO i jedna brigada. To su najvažniji, borbeni sastavi. One druge ne vredi ni nabrajati. Malo, da manje ne može biti.

Od granice sa BiH pa sve do Valjeva nemamo nijednu operativnu jedinicu vojske. Uostalom, zašto oružane snage Srbije danas broje samo 28.150 pripadnika od čega je u kopnenoj vojsci 13.250 ljudi, što je, zapravo, samo jedna divizija po zapadnim merilima, u Ratnom vazduhoplovstvu i PVO-u imamo 5.100 pripadnika, 3.000 ljudi je u Komandi za obuku, 1.600 u Gardi i 5.200 u Ministarstvu odbrane. Rezervna armija Srbije broji samo 50.150 ljudi, dok rezervna armija Bugarske, na primer, broji 303.000 pripadnika.

Uzgred, i ovakva Vojska Srbije, redovno izvodi obuku i vežbe na NATO poligonima sa članicama Alijanse i pridruženim marionetskim državama kroz program „Partnerstvo za mir", što su aktivnosti koje su direktno usmerene protivu Rusije.

Treba se samo podsetiti poslednje velike vežbe u bazi „Hoenfels", u Nemačkoj, gde Vojska Srbije, tačnije pripadnici pešadijskog bataljona 2. brigade KoV, učestvuje sa vojskom Albanije, Bugarske, Gruzije, Litvanije, Nemačke, Norveške, Rumunije, Sjedinjenih Američkih Država…I to nije problem. Problem je za ceo Zapad, kad samo jedna ruska brigada dođe u Srbiju i učestvuje na vežbama, sa, zvanično, vojno neutralnom Srbijom!

 

       Posledice pogrešno vođene politike

 

Prerano i neorganizovano pristupilo se uvođenju civilnog služenja vojnog roka, čime je država zadala snažan udarac ionako nezavidnom položaju i ugledu Vojske Srbije. Ali, režim Aleksandra Vučića ne misli tako. Nedavno je Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, (inače, za vladajući režim vrlo "milozvučan", sudeći po onome što priča), izjavio da "…Koncept profesionalne vojske za sada zadovoljava sve potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ali ukoliko Narodna skupština donese odluku o ponovnom vraćanju obaveze služenja vojnog roka mi ćemo biti spremni da takvu odluku sprovedemo u delo!".

Ali nakon svega što je urađeno od vojske, male su šanse da se to uopšte desi. Podsetimo se da su u međuvremenu, sve zemlje u okruženju postale vojno superiornije od Vojske Srbije, uključujući tu čak i Albaniju (koja, istina, ima punu američku logistiku). Hvalisanja pojedinih ministara odbrane poslednjih godina da smo najjača vojna sila u regionu, više su nego smešna.

Jer, da zlo bude veće, ako pogledamo samo takozvani Zaštitni korpus  fantomske države Kosovo, treba se dobro zamisliti: on nije daleko od toga da se veoma brzo nađe ispred Vojske Srbije. Naravno, zahvaljujući veleizdajničkoj politici koju vodi srpska vlast na čelu sa Vučićem (ne treba zaboraviti ni one koji su pre njega istu ili sličnu politiku vodili prema vojsci i odbrani).

Već godinama, na čelu Ministarstva odbrane postavljaju se ljudi bez ikakvih kvalifikacija da vode taj resor. Zahvaljujući tome, vojska koja se 1999. gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala zločinačkoj NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspešno učestvuje u odbrani zemlje.

Za vreme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zanavljanja odgovarajućim savremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionisani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije.

Ta vojska je, stoga, u svakom pogledu bila inferiornija u odnosu na nekadašnju Vojsku Savezne Republike Jugoslavije, koja je bila u stanju da, koliko toliko, parira odgovarajućim snagama zemalja u okruženju. Uvođenjem profesionalizacije i ukidanjem regrutnog sistema i redovnog služenja vojnog roka, Vojska Srbije je probodena „glogovim kolcem".

 

       Uništavanje ratne tehnike

 

U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić , Prvoslav Davinić, Dragan Šutanovac, a kasnije i Bratislav Gašić, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna-još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema.

Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima  , baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi.

Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

Neprekidno ponavljanje da u dogledno vreme ne postoji nikakva opasnost od izbijanja oružanih sukoba, navodi na pomisao da ljudi koji to izjavljuju, nisu dobro proučili Zakon o strategiji odbrane i Doktrinu odbrane Republike Srbije. U tim dokumentima se, pored ostalog, navodi da su Srbija, zemlje u njenom okruženju i druge evropske zemlje, suočene sa ozbiljnim problemima povodom davanja legitimiteta državnim tvorevinama na teritorijama suverenih država. A sve to, kako se ističe u tim dokumentima, koji su i danas na snazi, pospešuje jačanje secesionizma i konflikata na etničkoj osnovi, što drugim rečima predstavlja ozbiljnu pretnju od izbijanja oružanih sukoba.

Danas, od bugarsko-srpske granice kod Dimitrovgrada, do Niša, nema nijednog jedinog vojnika! Pod pretpostavkom, što se u dokumentima o odbrani zemlje mora imati u vidu, da Bugarska krene u ratni pohod protiv Srbije, što u nekom globalnom sukobu nije nemoguće, njene bi jedinice mogle, bez ispaljenog metka, taj deo puta – dužine oko 100 kilometara, da prevale sa puškom „o desno rame".

Slična mogućnost pruža se Mađarima od Subotice do Novog Sada, Rumunima od Vršca i Bele Crkve do Pančeva, Hrvatima od Batrovca do Beograda, oružanim sastavima fantomske države Kosovo dolinom Ibra do Kraljeva

Koga, zapravo brani Vojska Srbije, ako ne vladajući režim i njegove interese? Vučića i njegovu kliku brinu samo "unutrašnji neprijatelji". A, što državom Srbijom danas, kao nikad pre, haraju strane službe, strane vojne misije i pripadajući obaveštajni aparati, to za njega nije bitno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RUŠILACKO I DESTRUKTIVNO DELOVANJE MMF-a KAO GLOBALNOG DŽELATA U MANIPULACIJI SUDBINAMA VELIKOG BROJA ZEMALJA SVETA

20. јула 2016. Коментари су искључени

 

U izdanju Instituta za ekonomsko pravne ekspertize, izdata je 2016. knjiga doktora ekonomskih nauka Srećka Ugrina, pod naslovom "Porobljavanje, glad i misija MMF – put u laburizam". Urednik i recenzent ove Ugrinove knjige je naš ugledni ekonomista i analitičar Miodrag K. Skulić.

Dajemo kratak prikaz ovog dela, koje naučno utemeljeno, demaskira sve iluzije o MMF-u kao "plemenitom finansijeru" i prikazuje ovu zelenašku korporaciju onakvu kakva jeste: surovu, podlu i od imperijalnih sila zaštićenu kao "sveta krava".

 

                 Miodrag K. Skulić

MMF I DRANJE KOZE DRAVAMA

 

Pri ostvarivanju društvenih promena, autor smatra da izdvojen značaj pripada, ne samo stavovima sociologa, filozofa, pravnika, istoričara i drugih specijalista za sprovođenje društvenih promena, nego i poznavaocima karakterističnih operacija u novčanoj sferi.

Ne može se zapostaviti činjenica da mnoge finansijske institucije, koristeći novac koji nisu stekle profitom, u značajnoj meri određuju karakter produkcionih i socijalnih odnosa upravo tim subjektima čiji novac one koriste.

Monetarni zakoni i načela najčešće određuju regulatomu disciplinamu snagu za ostvarivanje moći određenih grupa i asocijacija u svakom društvenom sistemu. Izvori takve snage su često u samom karakteru operativnih postupaka, jer se na njima bazira pravo na stvaranje i korišćenje novca.

Oni su ishodišna tačka za ustanovljenje prava vlasništva i prava upravljanja novcem. Do danas je ostao potpuno neistražen prostor za ostvarivanje socijalno ekonomskih progresivnih promena, koji može da se uoči u samoj genezi novčane mase.

Tokovi i upotreba novca čine magično čvorište, iz koga su izrasli svi društveno ekonomski odnosi i iz koga vode putevi prema potpunijoj socijalnoj pravdi i ostvarivanju opšteg svetskog blagostanja. Te opcije su ostvarljive promenama novčanih odnosa i one vode stvaranju novog poretka u domenu manifestovanja drugačijih odgovornosti, prava i privilegija, čija opšta svojstva, prema autoru, najijasnije izražava naziv laburizam.

Autor započinje svoju kritičku analizu ocenjujući postojeću neprihvatljivu aktivnost misije MMF-a  sa gledišta metoda i instrumenata kojima ekonomska nauka utvrđuje relevantne zaključke pri izvođenju analitičkih sudova. U tom pogledu, autor posebnu pažnju fokusira na sledeće vidove naučno neutemeljnih programskih delovanja ovog fonda:

Autor iznosi uverljive stavove da celokupna aktivnost ovog fonda predstavlja oblik nekorektne i perfidne manipulacije sudbinama najvećeg broja zemalja u svetu. U okviru prezentacije inicijalne argumentacije, on polazi od nesaglasnosti između karakteristika misije MMF-a i osnovnih savremenih ekonomskih teorija ekonomskog rasta i razvoja. Komparacije zasniva na stavovima monetarne i kejnzijanske teorije rasta i razvoja, kao i na teoriji ekonomije ponude (Supply side economics).

MMF svoju politiku zasniva na proizvoljno utvrđenim postavkama specifično definisanog pravca monetarizma. Njegove karakteristike odudaraju od stavova vodećih teoretičara monetarne politike.

Upravo, ovaj vid definisanja monetarizma predstavlja osnov postojeće neoliberalne doktrine ekonomskog razvoja. U destruktivnom i pogubnom delovanju ovog fonda, autor vidi njegovu nameru da razvoj najvećeg dela čovečanstva podvrgne interesima najuticajnijih zapadnih zemalja. Pre nego što precizno elaborira navedene skrivene i strogo čuvane motivacione ciljeve MMF-a i pre nego što ukaže na mogućnosti ukidanja misije ovog fonda, autor prethodno posvećuje pažnju njegovim postojećim devastirajućim delovanjima na ekonomije posmatranih zemalja.

Najznačajnija svojstva pogubne politike ovog fonda se ispoljavaju, prema autoru, kroz usmeravanje razvoja posmatranih zemalja u pogrešnom pravcu i kroz uništavanje poslovanja njihovih privrednih subjekata. Ti ciljevi se realizuju prevashodno vođenjem politike kreditiranja za neprioritetne namene, čime se onemogućuje ostvarivanje održivog razvoja.

Istovremeno se nude kreditni uslovi, koji su u toj meri nepovoljni da ne omogućuju profitabilnost ulaganja u mnogim oblastima poslovanja. Navedeni kreditori su zapadne bankarske grupe, zapadni investicioni fondovi, zapadne razvojne banke, EU fondovi i drugi zapadni kreditori.

Oni nude kredite sa neprihvatljivo visokim kamatama i kratkim rokovima njihovog korišćenja, kao i za namene koje ne obuhvataju finansiranje proizvodnog sektora i prioritetnih delatnosti. Osnov za utvrđivanje nepovoljnih kredita pružaju tzv. bonitetne agencije, koje određuju posmatranim zemljama nepovoljne investicione rejtinge i kreditne rizike. Odlučujući kriterijum za određivanje povoljnosti kredita je stepen u kome svaka od posmatranih zemalja ostvaruje instrukcije i savete MMF-a.

Najnepovoljniji uslovi kreditiranja se utvrđuju zemljama koje nedovoljno dinamično sprovode razorne mere MMF- a ili odbijaju da ih sprovedu. Od nivoa ovog rejtinga zavisi nivo kreditnih kamata zapadnih kreditora i obim direktnih stranih ulaganja. Značajno je u tome što je prisutna sprega između ovih agencija i MMF-a.

MMF oduzima centralnim bankama emisiju povoljnog kapitala

Imajući u vidu ekonomski zakon po kome je nezaobilazna uloga kredita za postizanje ekonomskog rasta, MMF koristi navedenu mogućnost uništavanja ekonomija posmatranih zemalja. U uslovima kada se sistemskim merama stvara u svetu oskudica povoljnog kapitala, posmatrane zemlje su prinuđene da prihvataju pogubne mere MMF-a da bi stekle uslove za dobijanje što povoljnijeg investicionog rejtinga od strane navedenih agencija.

Autor posebno ukazuje na posledice koje izazivaju visoke kamate i kratki rokovi vraćanja kreditnih sredstava. One ne omogućavaju ostvarivanje konkurentnosti zapadnim kompanijama. Svako preduzeće iz posmatranih zemalja, koje je opterećeno visokim kamatama na kredite i visokim ratama za otplatu glavnice, nije konkurentno zapadnim kompanijama, posebno iz najuticajnijih zapadnih država, budući da one uglavnom koriste sopstveni kapital bez kamata i bez rokova njihovog vraćanja.

To je osnovni uzrok kolapsa proizvodne privrede u posmatranim zemljama. Samo deo delatnosti u tim zemljama, poput trgovine, prometa nekretninama, pružanja telekomunikacionih i sličnih usluga, u skladu sa karakteristikama tih delatnosti, može da uspešno koristi nepovoljne bankarske i druge kredite. Posledice takvog oblika kreditiranja su česte pojave nelikvidnosti, stečajeva i bankrotstva brojnih poslovnih subjekata, kao i nelikvidnosti i opasnosti od bankrotstva posmatranih zemalja.

Uporedo, Fond preduzima široki spektar mera sa ciljem da posmatrane zemlje ne koriste izvore povoljnog kapitala koji može da se stvara u okviru njihovog monetarnog sistema. U tom pravcu, MMF oduzima pravo centralnim bankama da emituju povoljan kapital u vidu primarnog novca. Pravo na izvršavanje te operacije MMF prebacuje iz centralne banke na ćerke zapadnih banaka, koje posluju u posmatranim zemljama i koje su same osnovale.

Na taj način se posmatranim zemljama oduzima mogućnost plasiranja značajnog beskamatnog kreditnog kapitala, tj. kapitala sa najnižim kamatama i sa najpovoljnijim rokovima njihovog vraćanja. Time se direktno sprečava njihov intenzivan razvoj, posebno u domenu rasta izvoza i smanjenja uvoza. Nesumnjivo je da bi se plasiranjem povoljnog kapitala iz primarne emisije, sa najnižim kamatama ili bez kamata i sa dugim rokovima vraćanja glavnice, podstakao njihov prioritetan i dinamičniji razvoj.

Umesto razvoja proizvodnje, koja omogućuje izvoz i supstituciju uvoza, ovaj fond insistira na ulaganja u infrastrukturne projekte, ističući da se time stvara ambijent za strane investicije i da će samoregulišuća snaga tržišta obezbediti potrebnu makroekonomsku ravnotežu. Time se razvoj usmerava u pogrešnom pravcu.

MMF svesno zanemaruje činjenicu da je poboljšanje stanja na tekućem računu plaćanja prema inostranstvu nezaobilazni put za ostvarivanje spoljne likvidnosti i servisiranje javnog duga. Nasuprot tome, ovaj fond kategorički stoji na stanovištu da rast novostvorene vrednosti, tj BDP-a, predstavlja suštinski generator rasta i razvoja.

Raspolažući pravom da pruža savetodavne instrukcije, a koje su u prema navedenoj sprezi sa bonitetnim agencijama u ustvari uvek obavezujuće, ovaj fond nameće sprovođenje zahteva u domenu smanjenja budžetske potrošnje. Time se uzrokuje pad domaće tražnje i usporava ekonomski rast.

Jedna od posebno negativnih mera, između svih drugih, sastoji se u izazivanju fiktivnog budžetskog deficita. Ovaj fond propisuje da se budžet fiktivno optereti kamatama na javni dug. Koristeći svoju poziciju, na bazi uspostavljene sprege sa institucijama koje upravljaju ponudom zapadnog kapitala, on nameće plaćanja kamata na javni dug iz budžeta, iako za takvu obavezu ne postoje teorijski osnovi.

Neprihvatljvo je da kamate na javni dug jednom plaća centralna banka a da se one drugi put, tj. još jednom, plaćaju na teret rashoda budžeta.

Time se, ne samo smanjuje domaća tražnja, nego se izaziva rast nezaposlenosti, ugrožava funkcionisanje funkcija države i dodatno povećava stepen siromaštva.

Podmirivanjem kamata na javni dug iz budžeta stvara se fiktivni budžetski deficit, odnosno on se povećava, kada već postoji. Takvom instrukcijom ovog fonda se negira neoborivo načelo prema kome je obaveza centralne banke da plaća kamate na javni dug.

Ovaj fond, takođe, nalaže da se vlada svake zemlje direktno zadužuje za pokriće budžetskog deficita. Taj zahtev je takođe suprotan načelima monetarne teorije. Negiraju se time postulati teorije o cirkulaciji novca. Pravo je i obaveza centralne banke; a ne budžeta, da pokriva budžetski deficit. Navedenim neprihvatljivim i naučno neutemeljenim oblicima nametanja monetarne politike MMF uništava razvoj posmatranih zemalja.

 

       Razarajuće mere

 

Potrebno je da se naglasi da ovaj fond ne preduzima preventivne mere u pravcu ograničenja zaduživanja posmatranih zemalja u inostranstvu. Takve karakteristike politike MMF-a redovno dovode do njihove prezaduženosti. U uslovima oskudice u ponudi povoljnog kapitala i neostvarivanja zadovoljavajućeg ekonomskog rasta, privredni subjekti i vlade u posmatranim zemljama su prinuđeni da prihvataju nepovoljne uslove koje određuje MMF.

Neminovna posledica prihvatanja takvih uslova je povećanje javnog duga preko prihvatljvih granica. Prekomernom povećanju javnog duga doprinose takođe Svetska banka, evropski razvojni fondovi i evropske razvojne banke.

Međutim, nakon što javni dug dostigne prekomerne razmere, ovaj fond insistira da se tada sprovode bolni rezovi putem stvaranja ušteda u redovnim rashodima budžeta, uključujući smanjenja plata i penzija i to u cilju otplate i smanjenja javnog duga.

U uslovima kada se javljaju brojne negativne posledice korišćenjem nepovoljnih kredita, MMF zahteva i uslovljava sprovođenje privatizacije uspešnih državnih preduzeća i stečajeve svih drugih privrednih subjekata.

On rezolutno odbija sanaciju tehnološki efikasnih privrednih subjekata. Zahteva prodaju svih raspoloživih državnih resursa radi vraćanja javnog duga. Ishod takvih mera je da najveći deo domaćih proizvodnih preduzeća više ne nastupa na domaće tržište. Uporedo, ovaj fond insistira na stvaranju poslovnog ambijenta, koji bi pružio uslove zapadnim kompanijama, prvenstveno iz najuticajnijih zapadnih država, da preuzmu snabdevanje njihovih tržišta.

Dodatan uticaj na uništavanje privrede se sprovodi podsticanjem vođenja politike precenjenog kursa domaće valute. Time se stimuliše profitabilnost uvoza i neprofitabilnost izvoza.

Autor prikazuje takođe i arsenal niza drugih oblika odstupanja politike MMF-a od ekonomskih zakona i teorijski utemeljenih načela ekonomskog razvoja. U poslednjim, zaključnim razmatranjima, na samom kraju knjige, autor analizira stvarne razloge i pozadinu pogubnih mera MMF-a.

On ističe da navedene razarajuće mere, koje primenjuje MMF u saradnji sa sa Svetskom bankom, bonitetnim agencijama i EU, nemaju uzrok u animozitetu ili u težnji najuticajnijih zapadnih zemalja da ostvare ekonomsku dominaciju nad posmatranim zemljama.

Primami uzrok nije u stvaranju njihovog podređenog ekonomskog i političkog statusa. Autor otkriva jedan novi, deo sada nepoznat razlog. Njegov smisao je od posebnog značaja za ostvarivanje interesa zapadnih najuticajnijih zemalja.

On danas predstavlja jednu od najstrože čuvanih tajni zapadnih najuticajnijih zemalja. On se sastoji u sledećem: Danas ne postoje mehanizmi za usaglašavanje odnosa ponude i tražnje na svetskom tržištu.

Prisutne su permanentne opasnosti od posledica poremećaja tih odnosa. One bi se mogle regularno otkloniti jedino ukoliko bi se na svetskom nivou utvrdila zajednička strategija koordiniranih aktivnosti.

Međutim, najuticajnije zapadne zemlje danas ne žele da iniciraju takav dijalog sa drugim zemljama. Jedan od razloga postojećeg delovanja najuticajnijih zapadnih zemalja je pasivna uloga drugih zemalja. One danas ne zahtevaju promene u usklađivanju odnosa na svetskom tržištu.

Sve dotle će se primenjivati postojeće diskriminatorne i nehumane mere MMF-a. Najuticajnije zapadne zemlje će, takođe, i dalje braniti svoje stav da je misija MMF usmerena u pravcu razvoja i radi povećanja zaposlenosti u svim zemalja sveta.

Iz svega izloženog je očigledno da do danas još uvek nisu razrešeni protesti i sukobi koji su izbili 1733. godine u Mančesteru. Korišćenje novih tekstilnih mašina je tada uzrokovalo otpuštanje značajnog broja zaposlenih radnika. Danas je javljaju identične posledice u vidu širokog stepena nezaposlenosti u svetu. Naročito je, u ovom trenutku, prisutna visoka nezaposlenost u posmatranim zemljama.

Danas je osnovna karakteristika svetskog tržišta njegova zasićenost. Nezaposlenost se posebno povećala nakon krize koja je počela 2008. godine. Da se ona nije javila tada, onda bi njen kasniji obim prevazišao razmere Velike krize (1929-32).

Poslednja kriza iz 2008.g. je značajno smanjila ponudu na svetskom tržištu. Zbog toga je cilj najuticajnijih zemalja Zapada da nastave inicijativu da uništavaju proizvodne kapacitete u drugim državama u skladu sa apsorpcionom snagom njihovih tržišta.

Uporedo, ta aktivnost omogućuje jačanje njihovih kompanija. Svedoci smo da je danas rušilačka i destruktivna aktivnost MMF-a jedini efektivan put za otklanjanje opasnosti od posledica ekonomskih kriza.

 

       Izlazak iz nefunkcionalnosti svetskog tržišta

 

Sasvim je jasno da svet mora da utvrdi regularne puteve za otklanjanja disproporcija na svetskom tržištu. Instrumenti, koje primenjuje MMF su na samo diskriminatorni, anticivilizacijski i krajnje nehumani, nego su sračunati da pomaže beneficije samo najuticajnijim zapadnim Zapada. Svakako da čovečanstvo ne može da pristane na podelu učešća na svetskom tržištu na načelu uništavanja njihovih ekonomija.

Na bazi svega proizilazi, polazeći od stavova u knjizi, da i lideri EU svesno ili nesvesno sprovode naloge najuticajnjih zapadnih zemalja. Autor ne poklanja pažnju samo prikazu uzroka enormnih oblika devastacije ekonomija posmatranih zemalja.

On ujedno definiše karakter i svojstva mehanizama i faktora čijom je doslednom primenom moguće da se izgrade novi i pravedniji putevi izlaska iz postojeće nefunkcionalnosti svetskog tržišta. Izlaz vidi u sprovođenju niza standardnih organizacionih rešenja u poslovanju bankarskog i monetarnog sistema u svetu.

Smatra da postoje uslovi da se svim zemljama sveta ponudi povoljan bankarski kreditni kapital, tj. kapital bez kamata, tj. sa najnižim kamatama i sa veoma produženim rokovima njegovog vraćanja. Time bi se stvorili uslovi za svestran progres u svetu. Prevashodno bi se smanjila postojeća preuveličana uloga akumuliranog profitnog kapitala zapadnih kompanija. U takvim uslovima bi se ostvarivala ravnopravna konkurentnost na svetskom tržištu, primarno na bazi radnih sposobnosti i produktivnosti učesnika u poslovanju, kao i na bazi ostvarene uspešnosti organizacije njihovog rada.

Karakteristike kapitala, posebno profitnog kapitala, ne bi time više bile odlučujuće za ostvarivanje razvoja. Na taj način bi se, prema stavovima autora, unapredio postojeći kapitalistički sistem. On bi tada dobio svojstva novog, kapitalističkog laburalističkog sistema.

Autor ističe da je stvaranje povoljnog kreditnog kapitala tehničke prirode.

Njegovo stvaranje zavisi jedino od formiranja nove svetske emisione institucije. Ona bi emitovala novu konvertibilnu valutu i odobravala povoljne konvertibilne zajmove. Time bi se omogućio visok stepen ekonomske aktivnosti u svim zemljama sveta, budući da bi se njihova makroekonomska stabilnost ostvarivala na novim osnovima. Puna zaposlenost bi bila ostvarljiva na bazi uspostavljene konvencije sa svakom zemljom o stepenu ostvarivanja njenog pozitivnog stanja na njenom tekućem računu.

Pojedine zemlje bi bile u mogućnosti da stiču konvertibilne valute od strane nove svetske centralne banke i pri realizaciji projekata koji nisu izvoznog karaktera. Na taj način, obim izvoza ne ni predstavljao uslov za ostvarivanje visokog stepena ekonomske razvijenosti. Ujedno bi se time otklanjali uzroci prekomerne ponude roba na svetskom tržištu. Novi uspostavljeni odnosi omogućili bi razrešenje postojećih disproporcija između ponude i tražnje na svetskom tržištu i sprečavali opasnosti od izbijanja nesavladivih svetskih ekonomskih kriza.

Polazeći od toga, neminovan je navedeni novi oblik uspostavljanja ekonomskih odnosa u svetu i stvaranje novog svetskog monetarnog poretka. Realizacija takvog koncepta danas ne bi zavisila od samilosti najuticajnijih zapadnih zemalja. Ona je nužna sa gledišta zaštite ukupnog čovečanstva.

Prezentiranjem navedenih činjenica, prikazanih u knjizi, stvaraju se uslovi za iniciranje neminovnih promena u svetskim ekonomskim odnosima. Preteće opasnosti od nastajanja katastrofičnih ekonomskih kriza u celom svetu predstavljaju snažne faktore uticaja na najuticajnije zapadne zemlje da odustanu od privilegija koje danas uživaju u nesrazmernom korišćenju apsorpcionih mogućnosti svetskog tržišta.

Iz svega je evidentno da se javljaju nove mogućnosti razvoja i novih uticaja posmatranih zemalja u uređenju ekonomskih odnosa u svetu. Postojeće mere koje primenjuje MMF i druge institucije, uz komandnu ulogu najuticajnjih zemalja sveta, se očigledno više ne mogu tolerisati.

Nova saznanja o mogućnostima korišćenja novca u interesu ekonomskog razvoja predstavljaju agense za iniciranje bitnih ekonomskih promena u svetu. Osim toga, reorganizacijom bankarskog sistema u mnogim zemljama, na drugačijim načelima od stavova koje sugeriše MMF, omogućuje se njihov dinamičniji razvoj i mnogo veća njihova ponuda roba na svetskom tržištu. Ta mogućnost predstavlja osnov za povećanje uticaja posmatranih zemalja da se prihvati inicijativa u pogledu izgradnje novih ekonomsko monetarnih odnosa u svetu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: