Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > SOCIJALNA KARTA GRAĐANA SRBIJE KROZ RAZMERU GLADI IZAZVANU GENOCIDNIM PLANOM ŠTEDNJE!!!

SOCIJALNA KARTA GRAĐANA SRBIJE KROZ RAZMERU GLADI IZAZVANU GENOCIDNIM PLANOM ŠTEDNJE!!!

5. децембар 2014.

 

Lokalne samouprave u Srbiji tokom odlazeće 2014. godine, nisu bile sposobne da obezbede ni rad narodnih kuhinja. Ali to nije sprečilo vlastodršce da sklope novi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Naime, Vlada Srbije se obavezala da građane Srbije istrebi gladovanjem. Već i pre novih mera štednje, polovina penzionera je primala manje od zagarantovane minimalne plate, koja je manja nego što iznosi minimalna potrošačka korpa! Sa druge strane, dok narod gladuje, vlastodršci na sebi ne štede, pa tako jedan službeni auto potroši dnevno goriva u vrednosti od jedne mesečne socijalne pomoći. Za dobijanje socijalne pomoći, u Srbiji se mesečno prijavi 1.300 novih korisnika, a više od polovine penzionera svoju mizernu penziju deli sa još nekim članom domaćinstva koji nema nikakve prihode. Istovremeno, sto najbogatijih stanovnika Srbije, u svojim rukama zvanično drži 13 milijardi dolara.

 

                Milan Malenović

 

Vlada Srbije je nedavno postigla aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom o takozvanom stend-baj aranžmanu u narednih dve godine, za otplatu kredita koji je manji od jedne milijarde evra.

Preciznije, MMF bi, ako sporazum odobri bord direktora ove finansijske organizacije, Srbiji omogućio da po prethodnoj najavi uzme kredit u visini od najviše jedne milijarde dolara.

Stend-baj aranžmani su, inače, najnepovoljni i najskuplji oblici zaduživanja! Prvo što se za njih plaćaju kamate, odnosno kamata se u ovom slučaju plaća i za novac koji nije pozajmljen, dok se na preuzeti kredit plaćaju dodatne kamate.

Kolike bi bile kamatne stope u slučaju da Srbija zaista i povuče odobrenih milijardu dolara, Vlada nije objavila. Dosta košta i činjenica da Međunarodni monetarni fond u ovakvim slučajevima insistira na finansijskim reformama u zemlji, koja bi da koristi pomenuti aranžman. U rečniku direktora MMF-a, ova floskula isključivo podrazumeva mere rigorozne štednje i to do granice izgladnjivanja stanovništva.

MMF nikada u svojoj istoriji nije izvan granica Severnoatlantske vojne alijanse želeo da stvori neko bogato društvo, a i u okviru samog NATO pakta trudio se da siromašni ostanu siromašni, a bogati da postanu još bogatiji.

Krupnom svetskom kapitalu, koji zastupa Međunarodni monetarni fond, ne trebaju bogate nacije, jer se one brzo oslobađaju stranog finansijskog i političkog tutorstva. Najbolji primer za to su zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) koje su do skoro daleko zaostajale za industrijski najrazvijenijim državama, a danas istim tim zemljama pozajmljuju novac. Prethodno su države BRIKS-a prekinule saradnju sa MMF-om, ili je svele na za njih prihvatljiv nivo.

Zbog toga je i u najnovijem aranžmanu sklopljenom između Vlade Republike Srbije i Međunarodnog monetarnog fonda ugrađena klauzula o potrebi daljih budžetskih ušteda, ali se taj deo dogovora čuva u tajnosti.

Suprotno ne samo nacionalnim interesima, već i elementarnoj ekonomskoj logici, srpska Vlada nije insistirala na povećanju fiskalnih prihoda, već na smanjenju rashoda.

Sam aranžman ovo potvrđuje, jer je uzimanje kredita planirano isključivo za slučaj da dođe do budžetskog deficita koji iz drugih izvora ne bi mogao da bude saniran. Ne radi se, znači, o finansiranju budućih investicija, koje su samim dogovorom potpuno isključene iz planiranja narednih budžeta, već o pomoći merama štednje koje su više nego jasno definisane.

 

      U proseku je svako već mrtav

 

Umesto da povećanjem investicija pokrene potpuno umrtvljenu proizvodnju i time na duže staze poveća budžetske prihode, Vlada Srbije je prihvatila plan MMF-a koji vodi potpunom fizičkom nestanku svih stanovnika Republike, bez obzira na njihov pol, rasnu ili versku pripadnost.

Celokupno stanovništvo Srbije mora, po volji i želji direktora Međunarodnog monetarnog fonda, da bude istrebljeno genocidnim planom štednje. Ovo je konačna realizacija austrijske parole iz Prvog svetskog rata: „Serbien muss sterbien" (Srbija mora da umre).

Poslednjim merama štednje od 1. novembra već su smanjene ionako mizerne penzije, dok je njihovo povećavanje u budućnosti zabranjeno. Po rečima samog predsednika Vlade Aleksandra Vučića oko 800.000 penzionera prima penziju koja je manja od minimalne plate, odnosno do 20.000 dinara. Budući da po zvaničnim podacima u Srbiji ima 1,7 miliona penzionera, ovo znači da svaki drugi živi ispod granice siromaštva koja, uzgred budi rečeno, zvanično nije ni utvrđena.

U normalnim državama je granica siromaštva povučena tako da označava prelazak u situaciju kada ličnim prihodima čovek ne može više da obezbedi minimalnu egzistenciju. U tim slučajevima država pritiče u pomoć socijalnim dodacima.

Osnovna socijalna pomoć u Srbiji za jednu osobu iznosi 7.270 dinara mesečno, što znači da država smatra da sa toliko para mogu da se pokriju najelementarniji troškovi. Kako je moguće preživeti dan sa samo 240 dinara od kojih treba platiti hranu, komunalije, odeću i obuću, sredstva za higijenu, kartu za prevoz…?

Od početka ekonomske krize prosečno svakog meseca 1.300 ljudi po prvi put zatraži socijalnu pomoć. Zbog velikih birokratskih barijera takođe veliki broj korisnika izgubi pravo na socijalnu pomoć ili to pravo nikada ni ne stekne.

Dovoljno je da podnosilac molbe ima bilo kakvu imovinu na svoje ime, pa da mu zahtev za dodelu socijalne pomoći bude odbijen. To može da bude i straćara u privatnom vlasništvu koja samo uslovno može da se nazove „krovom nad glavom".

Iz budžeta se za socijalnu pomoć svakog meseca izdvaja 1,17 milijardi dinara, odnosno nešto manje od 10 miliona evra, dok se za sve oblike socijalnih davanja godišnje izdvaja 70 milijardi dinara.

Kako bi se videlo koliko malo se izdvaja za pomoć najugroženijima vredi pomenuti podatak da je rebalansom budžeta trošak kabineta predsednika Vlade Aleksandra Vučića smanjen za 11 miliona evra, odnosno na njega je nepotrebno godišnje trošeno više nego što je iznosilo izdvajanje za pomoć najugroženijima.

Posmatrano iz ugla primaoca socijalne pomoći penzioner sa prosečnom penzijom (zvanično 25.000 dinara mesečno, mada nije objašnjeno kako se došlo do ove cifre) izgleda kao pravi bogataš. Ono što je tragično, a što statistika ne uzima u obzir, jeste činjenica da svaki treći penzioner od svoje bedne penzije izdržava još nekog člana domaćinstva (najčešće potomka koji nema posao), dok čak 55 odsto penzionera povremeno ili stalno finansijski pomažu nekog drugog koji nema nikakve ili ima nedovoljne prihode. Pošto se smatra da penzioner ima sopstvene prihode (makar i penziju od 8.000 dinara mesečno, što nije retkost) on ne može da stekne pravo na socijalnu pomoć i prepušten je na milost sudbini.

S obzirom da je privreda u Srbiji i dalje u stagnaciji, realno je očekivati da se broj gladnih u narednom periodu poveća.

Uočljivo je da u poslednjim nedeljama nema preciznih podataka o broju lica u Srbiji koja su na ivici egzistencije, odnosno gladna. I kada se takvi podaci slučajno pojave oni su protivrečni i nepotpuni. Ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Aleksandar Vulin pre svega nekoliko dana je obznanio kako je nezaposlenost u Srbiji, navodno, u velikom padu i da trenutno iznosi „samo" 20,3 odsto.

Krajem jula, u vreme izglasavanja novog Zakona o radu, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje Zoran Martinović je izjavio kako je stopa nezaposlenosti konstantno između 20 i 21 odsto i da blago opada od oktobra 2013. godine.

U trenutku kada je Martinović ovo izjavljivao na spiskovima Nacionalne službe za zapošljavanje bilo je, po njegovim rečima, nešto iznad 770.000 ljudi koji su tražili posao, što je iznosilo, po Martinovićevoj računici, 20,8 odsto radno sposobnog stanovništva.

Između Martinovićeve i Vulinove izjave proteklo je manje od četiri meseca, a broj nezaposlenih se smanjio za, navodno, pola odsto. Republički zavod za statistiku je, kao podršku ministrove izjave, obelodanio podatke jedne svoje ankete, po kojoj je broj zaposlenih u drugom kvartalu ove godine (dakle, zaključno sa 30. junom) iznosio 2.227.414 osoba.

Zanimljivo je da je Fiskalni savet letos, u vreme skupštinske debate o promeni Zakona o PIO i Zakona o radu, kao argument za donošenje ovih zakona po hitnom postupku izneo podatak kako je u julu mesecu broj zaposlenih u Srbiji iznosio 1.690.439 osoba, odnosno manje od broja penzionera.

Broj zaposlenih u Republici Srbiji, po potrebi, varira za preko pola miliona ljudi. Kada je trebalo pokazati da je po radnike restriktivni Zakon o radu potreban kako bi se zaposlio što veći broj ljudi, jer je, navodno, broj penzionera veći od broja radnika iz čijih se doprinosa finansiraju penzioneri, onda je to drugačija brojka nego u slučaju kada treba dokazati, opet navodni, uspeh ministra Vulina.

Ni podaci o broju nezaposlenih nisu ni tačni, a još manje logični. Ako su ministrovi i podaci Nacionalne službe za zapošljavanje o broju nezaposlenih tačni, to bi značilo da je u Srbiji tek nekih 60 odsto stanovnika radno sposobno?!

Sa druge strane, broj nezaposlenih se po Vulinu smanjio za oko 45 hiljada osoba, ali je istovremeno po različitim statistikama broj zaposlenih od kraja juna do kraja jula ove godine pao za preko pola miliona?!

Ova nebulozna retorika dokazuje kako postoji jedna siva statistika koju zvanični organi ne žele da obuhvate. Kao nezaposleni se tretiraju isključivo oni koji su na spisku Nacionalne službe za zapošljavanje, a sa tog spiska se lako ispada.

Nebitno da li je neko statistički zaposlen ili je osoba koja traži posao, pitanje ostaje kako preživeti mesec dana u Srbiji. Veliki broj zvanično zaposlenih stanovnika Srbije ne prima nikakvu platu, a još veći broj njih prima platu koja je nedovoljna za preživljavanje.

Prosečna potrošačka korpa je u prvom polugodištu ove godine (poslednji poznati zvanični podaci) po Zavodu za statistiku vredela 65.463 dinara.

Isti taj Zavod je tada nekako izračunao da prosečna plata u Srbiji iznosi 43.452 dinara. Po toj računici, prosečna srpska porodica je imala sasvim dovoljno sredstava za život, jer je prosečna potrošačka korpa bila pokrivena sa jednom i po prosečnom platom, a toliko prosečno zarađuje prosečna porodica u Srbiji.

Od ovoliko "proseka" prosečnom čitaocu može da pozli, jer najveći broj porodica nema jednu i po "prosečnu" platu na raspolaganju, niti je "prosečna" potrošačka korpa dovoljna za život.

 

      Solidarno do istrebljenja

 

Nacionalna organizacija potrošača Srbije je u isto vreme kada i Zavod za statistiku objavila svoje analize po kojoj je za skroman život prosečnoj porodici u Srbiji potrebno bar duplo više – oko 120.000 dinara mesečno.

Samo za hranu i račune dnevno jedna statistički prosečna porodica mora da potroši između 2.000 i 2.500 dinara, čime se iscrpljuje prosečna potrošačka korpa izračunata od strane države, bez da se i jedan jedini dinar izdvojio za odeću, obuću, knjige, novine, školovanje dece, odlazak na godišnji odmor ili osnovna sredstva za higijenu.

Za samo dve godine, odnosno od kada je na vlasti Srpska napredna stranka, prepolovio se prosečni račun u prodavnici. U 2012. godini prosečna kupovina građane je koštala 600 dinara. U međuvremenu su sve cene porasle, ali danas prosečan račun u prodavnici iznosi samo 300 dinara (ovo ne treba brkati sa prosečnom dnevnom potrošnjom, jer se najčešće kupuje u više prodavnica).

Štedi se na svemu, pa i onom najosnovnijem. Po proceni Privredne komore Srbije iz marta meseca, u odnosu na 2013. godinu potrošeno je 2,4 odsto manje hleba i peciva, 4,7 odsto mleka i 4,5 odsto šećera, a osetno je smanjena i potrošnja voća i povrća. Sa dodatnim, nedavno usvojenim merama štednje, još će manje da se kupuje.

Stručnjake posebno zabrinjava činjenica da je po cenama osnovnih životnih potrepština Srbija na vrhu liste zemalja regiona. Nelogično je da je većina proizvoda jeftinija u Mađarskoj, gde je cena rada i do dva puta viša nego u Srbiji, a PDV je viši za petinu.

Nedavno istraživanje Novina novosadskih je pokazalo da, na primer, oprema za bebe u okruženju košta i do 40 odsto manje nego u Srbiji, a da su pojedini artikli u Srbiji i do tri puta skuplji nego u Mađarskoj. U prvoj godini života svako dete svoje roditelje u Srbiji košta i do pola miliona dinara, što je najvažniji razlog zbog čega opada natalitet.

Smanjenje subvencija privredi, što je bio jedan od osnovnih zahteva Međunarodnog monetarnog fonda, dovešće do daljeg rasta cena i pada investicija, a samim tim i do pogoršanja životnog standarda stanovništva.

Konačna obaveza Srbije prema Međunarodnom monetarnom fondu jeste ušteda 1,3 milijarde evra u budžetu u toku naredne tri godine. Da bi ovo postigla Vlada je odlučila da štedi na najsiromašnijima, na običnom narodu, ali ne i na sebi.

Primera radi, jedan službeni Audi, kakvih administracija poseduje na stotine, dnevno budžet košta u proseku skoro osam hiljada dinara, što je više od sume koju mesečno dobija jedan korisnik socijalne pomoći!

Agencija za energetiku ima četiri službena automobila, a samo za njihovo gorivo u ovoj godini predviđen je trošak u visini od 846.856 dinara, odnosno više nego što zarađuju četiri radnika na minimalcu!

Broj zaposlenih u javnom sektoru se povećava, uprkos zabrani zapošljavanja. U avgustu mesecu ove godine bilo je 4.310 činovnika u državnim i organima lokalne samouprave više nego u januaru, a godišnja masa zarada za birokratiju u međuvremenu je povećana za 12,5 milijardi dinara ili za više od 100 miliona evra. Poređenja radi, za socijalnu pomoć svim gladnim stanovnicima Srbije iz budžeta se izdvaja manje od 120 miliona evra.

Zakon se izvrdava na mnogo načina kako bi se finansirala vojska partijskih aktivista. Bivši ministar privrede Saša Radulović je nedavno obelodanio kako je rebalansom budžeta za ovu godinu, istina, trošak za plate članova Vučićevog kabineta smanjen za 11 miliona evra na godišnjem nivou, ali je istovremeno za istu svrhu povučeno osam miliona evra iz budžetske stavke pod nazivom "budžetske rezerve". Ta sredstva normalno služe za nepredviđene situacije, pa tako ispada da je kabinet premijera isto što i elementarna nepogoda.

Zabrana zapošljavanja se u režiji Srpske napredne stranke izigrava i tako što se u državnoj administraciji rade nove sistematizacije radnih mesta i izmišljaju nove funkcije sa višim platama.

Na novo radno mestosavetnik za odnose sa javnošću" s platom od 122.894 dinara (koeficijent 6,5) u inače umrtvljenoj Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA), došao je službenik koji je do tada radio na radnom mestuspecijalni savetnik za odnose sa javnošću" (koeficijent 5,35) i imao platu od 114.312 dinara.

Za novo, tada još nepopunjeno radno mesto u oktobru prošle godine sledovao je koeficijent 8,4 i plata od 156.788 dinara koji je smanjen u okviru "mera štednje", a na staro radno mesto unapređenog službenika sada može da dođe novi nezaposleni član Srpske napredne stranke.

Na ovaj način je potpuno anulirana projektovana ušteda od 65 miliona evra koju je trebalo da obezbedi uvođenje "solidarnog poreza" razrezanog na plate visokih funkcionera, a u SIEPI se pravdaju da se oni ne izdržavaju direktno iz budžeta, već iz sopstvenih prihoda koji potiču od novca ranije izdvojenog iz budžeta. Nije šija, nego vrat.

Ukupno u republičkoj i lokalnim administracijama radi vojska od preko 50.000 ljudi, kojima treba dodati i ljude u raznim vladinim agencijama (na primer u Nacionalnoj službi za zapošljavanje oko 2.000 zaposlenih, a u PIO Fondu preko 3.500). U javnom sektoru, ne računajući javna preduzeća, radi skoro 600.000 ljudi, odnosno više od trećine svih zaposlenih u Republici.

Ako se nastavi urušavanje srpske privrede uskoro će jedini zaposleni i biti oni u javnom sektoru, jer već sada u Srbiji postoji preko 26.000 preduzeća koja zvanično nemaju ni jednog zaposlenog.

 

       A 1.

     Besplatno u bedu

U Srbiji su narodne kuhinje počele sa radom pre 20 godina, i tada su imale 3.000 korisnika. Besplatan obrok sada dobija 35.320 građana. U 76 sredina u Srbiji postoje narodne kuhinje i imaju 700 korisnika više nego prošle godine.

U Republici Srbiji postoji 29 okruga i preko 120 opština, što znači da statistički ni svaka četvrta opština nije formirala narodnu kuhinju. Funkcionisanje narodnih kuhinja zavisi od lokalnih samouprava, koje treba da obezbede uslove rada. Narodnim kuhinjama Crveni krst godišnje isporuči 4.000 tona hrane.

Oko 400.000 dece u Srbiji je siromašno, a polovina od tog broja živi u krajnjoj bedi. Oko 150.000 dece u Srbiji je neuhranjeno. Ovo su zvanični podaci koji predstavljaju samo vrh ledenog brega, jer je pravi broj mladih ljudi koji gladuju daleko veći.

 

       A 2.

     Penzioneri, živi sahranjeni

U ovom trenutku, Srbija ima 1.720.542 penzionera, a za njihove prinadležnosti iz budžeta Srbije godišnje se izdvaja oko 513 milijardi dinara. Prema podacima Fonda PIO, prosečna penzija u Srbiji iznosi 24.315 dinara.

Procenjuje se da prosečnu penziju prima oko 600.000 penzionera u Srbiji ili skoro trećina ukupnog broja, dok polovina penzionera nema penzije dovoljne ni za preživljavanje.

Prema listi koju je početkom oktobra objavio Globalni pokret za prava starih osoba "Help ejdž" Srbija je od 96 testiranih zemalja na neslavnom 78. mestu po kvalitetu života penzionera.

Od evropskih zemalja iza nas je jedino građanskim ratom razorena Ukrajina. Slovenija je na visokom 29. mestu svetske liste, Albanija na 53, Hrvatska na 67, a Crna Gora je odmah iza, na 68. mestu.

 

       A 3.

     Kupovna nemoć

Zavod za statistiku je sredinom leta objavio rezultate jedne svoje ankete, po kojoj je 24 odsto stanovnika Srbije u "riziku od siromaštva", što je izraz koji vlast koristi umesto da otvoreno prizna kako ti ljudi bukvalno nemaju šta da jedu. Nezvanično, Zavod smatra da se prag siromaštva doseže kada jednočlano domaćinstvo prihoduje manje od 13.680 dinara mesečno, a za domaćinstvo sa dvoje odraslih i jednim detetom uzrasta do 14 godina ova granica je postavljena na mesečnom prihodu od 24. 624 dinara.

Obrazlažući rezultate pomenutog ispitivanja, zamenik direktora Zavoda za statistiku Miladin Kovačević je namerno prećutao da je istraživanje na uzorku od nekoliko hiljada građana, rađeno još 2012. godine i da su zbog porasta cena i pada kupovne moći građana rezultati odavno neupotrebljivi! Sa druge strane, program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) objavio je nedavno podatke prema kojima je Srbija zauzela 77. mesto među 187 zemalja po indeksu socijalnog razvoja za 2013. godinu.

Poređenja radi, u Sloveniji je kupovna moć 2,5 puta veća nego u Srbiji. U "najvećem riziku od siromaštva" su po Kovačeviću nezaposleni, kod kojih je stopa dosegla 48 odsto, što u prevodu znači da svaki drugi nezaposleni gladuje. Kod penzionera je taj procenat 14 odsto (nasuprot drugoj statistici po kojoj polovina penzionera ima penzije manje od minimalca), ali najviše treba da zabrine činjenica da je čak 38 odsto samozaposlenih (u koje spadaju i poljoprivrednici) doseglo prag siromaštva.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

Advertisements
%d bloggers like this: