Archive

Archive for мај 2014

PLJAČKA I RASTURANJE NEPOKRETNE IMOVINE „PARTIZANSKOG PUTA“

 

Zvuči tako poznato: jedan direktor hoće da opljačka firmu uz pomoć svojih nalogodavaca iz izvršne vlasti. U ovom slučaju, reč je o direktoru poznatog srpskog preduzeća "Partizanski put", koje je bilo gigant i u nekadašnjoj Jugoslaviji i imalo razvijene poslove širom sveta. I danas, u vreme globalne krize, "Partizanski put" gradi saobraćajnice u Libiji. A profit, provizije i razne oblike otimačine, sprema se da sprovede jedan čovek. Naravno, u ime određene interesne grupe.

 

          V. Stanić

 

Direktor poznate građevinske firme "Partizanski put", Nebojša Pavlović, pokušao je da na nezakonit način realizuje državni posao od velike važnosti, izgradnju puteva u Libiji, vredan 30 miliona evra. Naime, Pavlović i dalje svim silama nastoji da mehanizam plaćanja ovog posla nekako "preusmeri" na svoje račune u inostranstvu.

Istina je, kažu zaposleni u ovom preduzeću, ako Pavlovićev poduhvat uspe, on neće sav novac prisvojiti za sebe, već će morati da ga podeli sa onima koji su ga imenovali na mesto direktora, kao i sa onima koji u poreskoj upravi i policiji za privredni kriminal pomažu da se prikrije način na koji posluje.

Osim radova vrednih 30 miliona evra u Libiji, Pavlović je oko bacio i na mašine "Partizanskog puta" vredne blizu 60 miliona evra koje se tamo nalaze. U pitanju je nešto više od trideset mašina čija je vrednost između 100.000 i 300.000 hiljada evra po komadu.

U toku je sklanjanje ovih mašina iz knjigovodstvenog stanja firme, a direktor Pavlović je u Turskoj već vodio pregovore o tome da te mašine kao i poslove u Libiji proda turskim privrednicima. Na taj način ukupna šteta za "Partizanski put" bila bi 90 miliona evra, i to samo u Libiji.

Sve ovo radnici "Partizanskog puta" nikada ne bi ni saznali, da se službenici vlade Libije nedavno nisu raspitivali zašto se oni u njihovu zemlju ne vraćaju da završe poslove. Oni su Libiju prethodno napustili zbog građanskog rata.

Direktor Pavlović je sigurno bio obavešten od strane Ministarstva inostranih poslova da su vize za radnike gotove i da ih oni mogu podići u ambasadi Libije u Beogradu. Ipak, radnicima to niko nije saopštio, pa je sada vizama verovatno istekao i rok, dok mašinama u Libiji upravljaju nestručni ljudi koji nemaju veze sa "Partizanskim putem".

Zbog ovakvog načina poslovanja, mašine se habaju više nego što je neophodno, a i kvalitet radova je lošiji. Ne poštuju se ni vremenski rokovi zbog čega se Libijci jako ljute. Ovde treba podsetiti da je direktor Pavlović koji je i glavni organizator ovakvog načina poslovanja, istovremeno i direktor u firmi Preduzeće za puteve Srbije poznatoj kao PZP!

Od kada je Pavlović na mestu direktora, misteriozno je nestalo i potraživanje "Partizanskog puta" od poslova u Bosni i Hercegovini, gde su prošle godine završili 32 kilometra puta, između Banjaluke i Mahovlja. Za taj posao trebalo je da "Partizanski put" naplati još 500.000 evra, ali i ta uplata je verovatno preusmerena na PZP, ili možda u neku privatnu firmu.

Interesantno je da su službenici Agencije za privatizaciju smatrali Pavlovića za čoveka Demokratske stranke, dok ga je na mesto direktora PZP-a progurao službenik Agencije Rodoljub Todorović blizak Mlađanu Dinkiću.

Todorović je ispred Agencije imenovan za zastupnika državnog kapitala u PZP-u. Todorovićeve ingerencije su proširene sa PZP-a i na "Partizanski put", kada je raskinut ugovor o privatizaciji tog preduzeća. Zapravo, PZP se i dalje smatra vlasnikom "Partizanskog puta", bez obzira na raskid ugovora i krivične postupke koji se vode protiv putarske mafije. Po tom principu je Pavloviću, osim direktorske funkcije u PZP-u, data i funkcija direktora u "Partizanskom putu".

Todorović je, baš kao i Pavlović, umešan u skoro sva dešavanja u ove dve firme, a osim malverzacija sa poslovima u Libiji i Bosni u toku je obezvređivanje i pljačka nepokretne imovine "Partizanskog puta", kao i protivzakonito otuđenje drobilice vredne više od 25 miliona dinara.

– Pregledom izveštaja o proceni vrednosti kapitala i imovine primetili smo niz nelogičnosti i drastično umanjenje vrednosti kapitala preduzeća "Partizanski put d.o.o. Beograd u restruktuiranju". Zemljište u blizini autoputa površine 78.800 metara kvadratnih procenjeno je 400 dinara po kvadratnom metru, što je neprihvatljivo malo, piše u dopisu koji je Agenciji za privatizaciju dostavila Fehima Ejupovića u ime asocijacije nezavisnih sindikata ove firme.

Dokument je potpisala i Vesna Čikarić, poverenik sindikalne organizacije Samostalnog sindikata, a u njemu se ističe i da su u Sremskoj Kamenici u naselju gde postoje voda i struja zemljište procenili tek 300 dinara po metru kvadratnom.

Ovom lopovskom procenom i zemljište u Valjevu, Sukovu, i Ostrovici u stambenim i poslovnim zonama procenjivano je kao poljoprivredno, kako bi ga tajkuni kasnije što jeftnije kupili.

Ipak, nigde procenitelji nisu lopovima učinili tako dobru uslugu, kao prilikom procene zemljišta u Beogradu u naselju Višnjica, gde je napisano da kvadratni metar vredi tek 1.400 dinara, dok je stvarna cena i deset puta veća!

Objašnjavajući zakulisne radnje koje se sada u "Partizanskom putu" sprovode, Saša Momčilović, poverenik Samostalnog Sindikata, kaže da drobilicu koju je "Partizanski put" kupio na lizing od banke Inteza, u ukupnoj vrednosti 26,477 milona dinara, plus kamata od 3,867 miliona, Pavlović pokušava da prebaci u vlasništvo PZP-a.

"Partizanski put" je drobilicu nabavio putem lizinga ugovora kao polovno sredstvo. Nova drobilica košta 700.000 evra, pa smo uzeli polovnu, za duplo manje novca i na rate. Do kraja 2012. godine, platili smo veći deo duga, a neisplaćeno je ostalo tek šest miliona dinara. Na poslednjim sastancima sa radnicima, Pavlović i Todorović počeli su da nas pripremaju da će nam oni na račun uplatiti šest miliona dinara i po tom osnovu u vlasništvo PZP-a prebaciti drobilicu, priča Momčilović.

Inače, PZP je samo u aprilu prošle godine po osnovu ugovora o tehničkoj saradnji dugovao "Partizanskom putu" 20 miliona dinara.

-Nadamo se da neće uspeti da nam otmu drobilicu koja nam je potrebna za poslove u kamenolomu u Ostrovici, gde bez nje ne možemo da funkcionišemo, rekao je Momčilović, koji kao i drugi radnici "Partizanskog puta" mesecima nije primio platu.

 

     A 1.

    Država gora od Mila Đuraškovića

U "Partizanskom putu" radnicima se duguje 19 plata, za 17 meseci nisu im uplaćeni doprinosi, a 94 radnika nema overenu knjižicu. GP "Partizanski put" je pre nekoliko godina kupio PZP za 400.000 evra koje je članica Nibens grupe, Mila Đuraškovića.

Zaposleni su ranije tvrdili da je vlasnik Nibensa, Milo Đurašković, tokom svog „gazdovanja" zadužio "Partizanski put" brojnim kreditima koje je koristio za potrebe Nibens grupe. Potom su pristigli dugovi i računi su blokirani.

Kada je Đurašković, uhapšen zbog sličnih malverzacija u takođe privatizovanom kruševačkom FAM-u, Nibens grupa je zapala u teškoće, a Agencija za privatizaciju, raskinula je privatizacioni ugovor o kupovini "Partizanskog puta". Preduzeće sa 514 radnika završilo je pod okriljem države. Prošle godine mediji su preneli da radnici smatraju da im je sada gore nego što je bilo za vreme Mila Đuraškovića.

Dok smo bili u Nibensu, dugovalo nam se devet zarada. Sada je taj dugo mnogo veći – izjavio je Dobrivoje Ristić dugogodišnji radnik ove firme.

"Partizanski put" se u Agenciji za privredne registre trenutno vodi kao preduzeće u restrukturiranju, a svi računi blokirani su više godina.

Ipak zbog vrednih poslova u Libiji, velikih potraživanja iz Bosne, kao i velike vrednosti nepokretne imovine firmu bi bilo lako izvući iz dubioze. Politički kadrovi koje je država postavila da vode firmu situaciju su shvatili kao idealnu priliku za pljačku još jedne društvene firme.

Direktor Nebojša Pavlović i zaštitnik državnog kapitala Rodoljub Todorović, lažu radnike da lične dohotke ne mogu da im isplate zbog blokade računa, računajući da oni ne znaju da postoji zakonska mogućnost isplate zarada i kod firmi sa blokiranim računima.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

LIK I DELO MINISTARKE KOJA ĆE SPROVESTI NAROD SRBIJE KROZ „EVROPSKE INTEGRACIJE“…

 

Naprednjačka ministarka bez portfelja, Jadranka Joksimović, nekada grlata i samouverena radikalka koja je znala da svom bivšem generalnom sekretaru podvikne, zapreti i lupi šakom po stolu, danas je njegova ponizna pudlica koja paradira i citira vođine bolesne fraze. Žeđ za vlašću bila je i u njenom slučaju jača od karaktera. O poreklu njenog vlastohleplja piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Pravda" i "Nacional", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

            Predrag Popović

 

Izgled vara. Na prvi pogled, Jadranka Joksimović stvara utisak da je primitivna, agresivna i preterano nervozna. A nije. Bez obzira na izgled ocvale sumo-rvačice, dizajn koji je još Desanka Maksimović odbacila kao demode i naci-stil odnosa prema sagovornicima, Jadranka je mlada, pametna, uspešna, uporna, vredna, privlačna, iskrena i nežna osoba. Bar ona i ja tako mislimo o njoj. Evo zašto.

Lepa je. To se ne vidi, ali zaista jeste. Bezizražajno lice uspešno prikriva šarm i strast koju Jadranka poseduje. No, njena nesputana lepota ne trpi kontrolu, lako i eksplozivno bljesne. Dovoljno je da joj kažete nešto što joj se ne sviđa ili, još gore, što šteti njenim interesima – odmah se transformiše.

U vodnjikavim očima, istaknutim kričavom, prejakom šminkom, odmah sevnu munje. U trenu joj se ispeglaju silne bore, te uspomene na sve patnje koje je pretrpela i koje je nanela svima oko sebe.

Otromboljeni obrazi zategnu se u grču koji zloslutno prati škripa tri broja većih zuba. Šteta što muškarci u njenoj gorljivosti prepoznaju samo razloge za strah, pa ne vide njenu iskonsku lepotu predatora.

Snažna je. Montenegrinska genetika oblikovala je njeno kabasto telo, prilagođeno duhu i energiji kojom raspolaže. Iako je stilizovana kao kamila kojoj su grbe postavljene s prednje strane, ona ne pati od kompleksa. Takvi gabariti nekoj drugoj devojci predstavljali bi problem, Jadranka se njima ponosi. I koristi ih na najkonkretniji način. Za zastrašivanje.

U predsedničkoj izbornoj kampanji 2008. godine u zemunskom Magistratu pravio sam intervju s radikalskim kandidatom, četničkim vojvodom Tomislavom Nikolićem. Po obavljenom poslu, svratio sam do kabineta Aleksandra Vučića. Vrata su bila širom otvorena. Na sred prostorije pretrpane knjigama, novinama, reklamnim materijalom i specijalno krojenim plavim šuškavcima sa ušivenim sloganom „Svim srcem", stajali su Vučić i Joksimovićka, grudi o grudi.

Zajapurena, urlala je iz sveg glasa. Ne mogu da citiram šta je sve izgovarala, urednik bi me cenzurisao. Vučić je ćutao pognute glave, bez volje da se suprotstavi. Znam nju, znam njega: siguran sam da je njen muški bes bio opravdan.

Ipak, iznenadilo me odsustvo njegovog pokušaja da bar malo stiša tu prezentaciju sile. Ali, dobro, možda mu se to svidelo, nije moje da sudim. Pola sata kasnije, kad me nazvao da pita zašto nisam svratio da se pozdravim i da u redakciju ponesem plave jakne, kako bi i novinari „Pravde" bili uniformisani, priznao sam da sam se uplašio Jadranke.

"Vučiću, da li te ona tuče?", pitao sam.

"Video si kakva je kad poludi… Šta da radim? "

"Ćuti i trpi. A ako počne da te bije, uradi isto što bih i ja."

"Šta?"

"Zaplači."

Nekoliko dana kasnije, prilikom jedne od Jadrankinih poseta „Pravdi", nisam izdržao da i njoj ne postavim isto pitanje o incidentu koji sam video.

"Tučeš li ga?"

"Ne, ali mogla bih", odgovorila je i dokazala da pored lepote i seksepila ima i bujan osećaj za humor. "Sto puta sam dobila želju da ga udarim nogom u dupe, ali neću da Nebojši Stefanoviću razbijem naočare."

Iskrena je. Kumovi, prijatelji, saradnici, naprosto svi kojima je okružen mrze Vučića. Kako i ne bi, s obzirom na njegove histerične ispade i hladnokrvne spletke kojima im zagorčava život. U njegovom prisustvu, trpeće sve uvrede i šikaniranja.

Iza leđa, ogovaraće ga na sva usta. Svi će ga detaljno opisivati kao pokvarenog, podlog manipulanta koji nikome ne želi dobro i ne podnosi uspeh ni svojih najbližih. Međutim, samo su Jadranka Joksimović i neka nebitna Ljilja Đurđevac uzimale slobodu da preda mnom iznose tračeve iz Vučićeve porodice.

Bio je lep, topao dan. Redakcijski žamor nadjačao je lepršavi topot Jadrankinih štikli. Priznajem, grešna mi duša, da me uvek obraduje susret s takvim dekolteom. Nenajavljena i nezainteresovana što sam u gužvi, marševskim korakom je ušla, sela za sto i s najširim osmehom me pitala:

"Šta ovde radi Vučićeva pastorka?"

"Ko? "

"Pa, mala N…" (cenzurisao Milovan Brkić), rekla je Jadranka i u podužem monologu prepričala sinopsis pikantne španske serije.

Detalj na detalj, ređale su se informacije o mladoj novinarki i njenoj maloletničkoj trudnoći, o odbeglom tati (inače sinu jedne poznate koleginice), skrivanju istine od budućeg muža, uspešnog političara, pa njegovo šokantno otkriće pravog identiteta svastike koja to nije i, naravno, ogorčenje i osvetnički revolt koji je usledio…

"Slušaj, ne interesuju me ti tračevi", prekinuo sam Jadranku.

Ni tada, dok sam korektno sarađivao s Vučićem, kao ni danas, kad se suprotstavljam tiraniji koju sprovodi, nisam hteo da se bavim njegovim intimnim dramama. Baš me briga kakav mu je brak, prvi ili drugi, koliko dece ima, on ili njegove žene, da li je hetero, u šta neko sumnja…To su njegovi problemi, ne tiču me se.

U ono vreme, dok sam uređivao „Pravdu", moj problem je bilo to što je Vučić nesposoban da organizuje posao, što kreira haos u svojoj firmi, zakida novinarima plate i uništava svaku šansu za uspeh. U međuvremenu, Vučić je našao nove kumove, drugare i saveznike, ali nije se promenio. Katastrofu koju je nekada projektovao za „Pravdu", sada širi po celoj Srbiji.

Jadranka nije razumela moje razloge za izostanak želje da slušam njenu verziju sage o Vučićima. Smatrala je da ga neosnovano branim od istine. U konkretnom slučaju, delimično je bila u pravu. Ta vrsta istine bila mi je potpuno sporedna. Ipak, i na tom degutantnom primeru Jadranka je dokazala da je iskrena osoba.

Čak je i istinoljubiva. U mom prisustvu nikada nije lagala da je Vučić pošten, častan i dobar. Naprotiv. Imala je i konkretne motive da iznosi istinu o njemu, zamerio joj se.

Isprovocirana nekom mojom, očigledno neuspešnom šalom na račun Vučićeve filantropije (fuj), sva pomamljena, Jadranka mi je otkrila kroz kakvu muku je prošla kad je zatražila pomoć za svog brata. Zbog nekog razbojništva ili sličnog kriminalnog dela, njen brat je osuđen na dve godine robije. Kad je dobio poziv za odsluženje kazne sestra se za pomoć obratila Vučiću.

"To nije problem, rešićemo sve na najbolji način. On neka ne ide na robiju, neka se sakrije negde dok ne smislimo nešto", posavetovao ju je Vučić i odmah, pred njom, teatralno nazvao Dušana Petrovića, tadašnjeg ministra pravde.

Navodno, Petrović je obećao da će videti šta može da se uradi kako bi se pravosnažna presuda poništila. Vreme je prolazilo, a Jadranka je uzalud urgirala kod Vučića da pritisne ministra iz DS-a.

Na kraju, nesrećni brat je uhapšen i odveden u zatvor, gde je, kao begunac, imao najstroži tretman, bez prava na slobodni vikend i slične pogodnosti.

"Vučić me prevario. Da mi je odmah rekao kako ne može da reši problem, ne bih se ljutila. Sigurna sam da nikada više nije ni nazvao Petrovića. Samo me zavlačio dok nije bilo gotovo, to mu neću oprostiti", lagala je Jadranka.

Oprostila mu je čim joj je to bilo u interesu.

S lakoćom se pretvorila u Vučićevog klona, dokazujući sposobnost da uživa u svim političkim pozama. Dok je bila radikalka, kao zamenik glavnog urednika „Velike Srbije", uverljivo je zastupala ideologiju srpskog nacionalizma, divila se herojstvu i inteligenciji Vojislava Šešelja, branila Radovana Karadžića i ratovala protiv domaćih izdajnika i stranih plaćenika, potvrđujući ispravnost teze da je patriotizam poslednje utočište nitkova.

Kad je ta drenovina isceđena, ekspresno je krenula Vučićevim evroatlantskim tragom. Osim istog broja cipela, s Vučićem deli i istu vrstu morala.

Za vlast, moć i pare može sve – da brani Kosovo prvo od Albanaca i NATO-a, onda od Srba; da zagovara pripadnost Evroazijskoj, pa zatim Evropskoj uniji; da navija za Partizan i, naravno, za Zvezdu; da guta plamen i sve ostalo…Prilagodljivost i savitljivost se isplatila. Prošlost je zaboravljena usled dragosti koje je donela sadašnjost: prvo poslanički, a sad i ministarski mandat.

Svojim uspehom Jadranka Joksimović je dokazala da je genije, takvu karijeru ne bi mogla da napravi normalna žena.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EVROPSKA FRAZA – BOLNE REFORME KROZ KOJE DRŽAVA MORA DA PROĐE, „ZARAD BOLJE BUDUĆNOSTI“, OD ESTONIJE NAPRAVILI KOLONIJU!!!

27. мај 2014. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić je bio službeno primljen i kod nemačke kancelarke Merkel. Očekivanja su mu velika, više su za javnost, nego što su realna. A kako prolaze zemlje, koje, poput Srbije, srljaju u Evropsku uniju? Zemljama u krizi svetski bankari, posebno oni iz Međunarodnog monetarnog fonda, bezočno preporučuju „bolne reforme" koje se ogledaju u štednji na davanjima stanovništvu i u dodatnom zaduživanju u inostranstvu. Takav model je već viđen u Estoniji koja je zbog toga, za samo dve decenije, izgubila više od petine svog stanovništva.

 

                Fridrih Emke

        (dopisnik iz Frankfurta)

 

Tri baltičke države, sa šest miliona stanovnika, danas su dužne preko sto milijardi evra, a Estonija, sa 320 evra prosečne plate, pokušava da dostigne polovinu standarda koji je imala u vreme bivšeg SSSR-a. O tome piše naš dopisnik iz Frankfurta, Fridrih Emke.

Estonija je najslabije naseljena od tri pribaltičke republike bivšeg Sovjetskog Saveza – ima svega 1.340.194 stanovnika, odnosno 29 stanovnika po kvadratnom kilometru. Bruto domaći proizvod (BDP) u Estoniji iznosi 18.518 dolara po glavi stanovnika godišnje (poređenja radi BDP po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 10.830 dolara).

Nezavisnost od SSSR-a Estonija je stekla u drugoj polovini 1991, a Evropskoj Uniji je pristupila 2004. godine, i danas se nalazi u evrozoni. Ova mala država je primer za ugled zagovornika neoliberalizma i "stručnjaka" Međunarodnog monetarnog fonda.

U medijima, i na stručnim skupovima, često se ukazuje na njen primer tranzicije koji i MMF i svetski bankari smatraju jednim od najuspešnijih u Istočnoj Evropi. Ono na šta svi ti "stručnjaci" ne ukazuju, jeste cena, ali i istinit domet ovih reformi.

Estonski premijer u dva mandata Mart Lar je po struci istoričar, i u ekonomiju se uopšte nije razumeo. Njemu je, međutim, zapala istorijska uloga vođenja zemlje kroz tranzicioni proces. U životu je pročitao samo jednu knjigu iz ekonomije i to "Slobodu izbora" Miltona Fridmana. Pogrešno pretpostavivši da se u toj knjizi izneti radikalni metodi već primenjuju u zapadnim ekonomijama, Lar je odlučio da i svoju zemlju povede istim putem.

Krenulo se u privatizaciju svega postojećeg, tržište je potpuno liberalizovano, a uveden je proporcionalni poreski sistem, sa jedinstvenim poreskim stopama. Socijalna davanja i penzije su svedeni na minimum, zbog čega je prosečni životni vek muškaraca smanjen za četiri godine, a smrtnost novorođančadi porasla za čitavih 60 odsto.

Ukinuvši sve državne subvencije, ali i zaštitne spoljnotrgovinske barijere, Lar je doveo do toga da prosečna porodica za puku ishranu izdvaja 62 odsto svojih prihoda, umesto ranijih 34 odsto. Cene su bukvalno podivljale, a novi privatizacioni vlasnici privrednih društava su otpustili čitavu vojsku radnika.

Beda je bila očigledna, na svakom koraku.

Govorilo se da su to bolne reforme, kroz koje država mora da prođe, zarad bolje budućnosti. U međuvremenu, zagovornici neoliberalizma tvrde kako je ta "bolja budućnost" za Estoniju već nastupila. Reč je o najbezočnijoj laži. Istina je da je posle ovih "reformi", odnosno pljačkaškog pohoda multinacionalnih kompanija i velikih banaka, bez premca u istoriji, standard u Estoniji tek početkom ovog veka dostigao polovinu onog iz vremena Sovjetskog Saveza.

Estonija danas ima jednu od najnižih zakonom zagarantovanih minimalnih plata u Evropi – svega 320 evra mesečno. Za njom slede Litvanija (290 evra) i Letonija (287 evra), države kojima je nametnut "estonski model" tranzicije.

Svetski centri finansija na čelu sa MMF-om na sva usta su hvalili Lara i njegove "reforme". Cena ovog sumanutog projekta je zastrašujuća, i iz humanitarnih razloga ne bi trebala da bude nikome preporučena. Sve tri baltičke države imaju zajedno nešto preko šest miliona stanovnika, i spoljni dug od oko 100 milijardi dolara (poređenja radi: Srbija sa nešto više od sedam miliona stanovnika ima spoljni dug od oko 26 milijardi evra, napomena redkacije).

Kada je armija otpuštenih radnika shvatila da u zemlji ne može da nađe nikakve izvore prihoda, krenuo je egzodus biblijskih razmera. Za dvadesetak godina Estonija je što kroz emigracione procese, što zbog povećanja mortaliteta, izgubila više od petine stanovništva. Uprkos velikom odlivu ljudi, u Estoniji je stopa nezaposlenosti i dalje relativno visoka, i stalno je dvocifrena. Privredne reforme, očigledno, nisu bile usmerene ka boljem životu građana, već ka višoj zaradi vlasnika krupnog kapitala.

Lar i njegovi naslednici činili su upravo ono što je MMF od njih tražio. Prvo su privatizovani najprimamljiviji i strateški najvažniji privredni segmenti, kao što su telekomunikacije, energetika i infrastruktura. Smatralo se da je zdravije u zemlju uneti strani kapital, nego angažovati domaći, koji je mogao da se mobiliše kroz mere štednje.

Iza sovjetske ere u Estoniji su ostali mnogi kombinati, nekadašnji industrijski giganti realnog socijalizma. Nacionalistički orijentisana nova vlast je ova postrojenja smatrala delom "sovjetskog okupacionog sistema", pa su ista iz ovog razloga uništena.

Na njihovo mesto trebalo su da dođu strane grin-fild investicije, koje su, međutim, izostale u obimu koji se očekivao. Najviše grin-fild investicija je došlo iz Finske, zemlje koja zajedno sa Estonijom pripada istoj ugro-finskoj jezičkoj porodici.

Danas stranci u Estoniji kontrolišu najvažnije privredne grane, i oni su stvarni gospodari ove zemlje, a ne vlada u Talinu.

Pošto strani vladari nisu zainteresovani da razvijaju koloniju Estoniju, već sopstvene finansijske imperije, to su odmah po izbijanju svetske ekonomske krize počeli da povlače novac, kako bi sebe stabilizovali na svetski važnijim finansijskim tržištima.

Zbog velikog bekstva kapitala, Estonija je u jednom trenutku bila na ivici bankrota – banke su prestale da vraćaju depozite, bankomati su bili isključeni, potpuno je stalo davanje kredita. Desetine hiljada građana je ostalo bez svoje imovine i novca. Potpuni finansijski slom je izbegnut hitnim kreditima MMF-a i Evropske Unije.

Uprkos ovoj opštoj propasti stanovništva, svetski bankari su puni hvale na račun ove države i njenih vlasti. Jedini koji su u svemu profitirali bili su strani investitori koji su, u skladu sa idejom neoliberalizma, bili potpuno zaštićeni. Građani su izgubili stotine miliona evra, ali su investitori izvukli ne samo svoj kapital, već su se i dodatno obogatili.

Na suprotnoj strani od estonskog modela „izlaska iz krize" stoji Island. Zbog širokogrudog davanja kredita u periodu pred izbijanje svetske krize, islandske banke su 2008. i 2009. postale nesolventne. Vlada ove male ostrvske države se za pomoć obratila Evropskoj Uniji koja je obećala kredite, kako bi se banke spasle od bankrota. Te zajmove su narednih decenija trebali da vraćaju stanovnici Islanda.

Tadašnji predsednik Olafur Ragnar Grimson odbio je da svoju zemlju, i narod odvede u dužničko ropstvo. i nije hteo da finansira posrnule banke. Kasnije je u jednom intervjuu rekao: "…Tačno, dozvolili smo da banke propadnu. Često sam se pitao: zašto se ponašamo tako kao da su banke svete krave moderne privrede? Po čemu se banke razlikuju od firmi iz drugih branši? To su privatne firme – ako prave velike greške, moraju i da bankrotiraju."

Propale banke ustupile su mesto novim, zdravijim finansijskim institucijama koje su imale i volje i para da počnu da ponovo finansiraju islandsku privredu. Ova ostrvska država danas ima višu stopu privrednog rasta od većine zemalja EU, a nedavno je prekinula pregovore o ulasku u ovu zajednicu, smatrajući da je pametnije i korisnije da nastavi sama.

Potpuno drugačiju sudbinu od banaka imali su prezaduženi Islanđani. Krajem prošle godine njihova vlada je odlučila da im otpiše sve hipotekarne kredite do iznosa od 24.000 evra pojedinačno. Istovremeno su građani oslobođeni plaćanja poreza naredne tri godine. Neophodni novac za ove reforme nađen je u povećanju dadžbina onim najbogatijima – finansijskim institucijama.

EU, MMF i mnogi ekonomisti su ovaj projekat oštro kritikovali, ali se pokazalo da je islandska vlast izvela pravilnu računicu. Oslobođeni kreditnih rata i poreza, građani su mogli više da troše, što je pokrenulo zamrlu privredu.

Takođe su bili u stanju da uzimaju nove kredite, što je ponovo privuklo strane banke. Gledajući poslednje finansijske bilanse Islanda, predstavnici MMF-a su nedavno priznali kako je islandska reforma daleko uspešnija od svega do sada viđenog: ne samo da je narod preživeo, već je danas i bogatiji nego na početku krize vraćajući se krupnim koracima ka standardu i blagostanju iz predkriznog vremena. Islanđani su danas u samom vrhu evropske liste najsrećnijih i najviše optimistički nastrojenih stanovnika Starog kontinenta.

Nije teško zaključiti koji model reformi je, ne samo uspešniji, već i pravedniji. Problem je jedino u tome što "estonski model" preporučuju moćne međunarodne finansijske institucije koje na taj način zarađuju.

"Islandski model" prepuštanja banaka njihovoj sudbini i izbegavanja da država uđe u dužničko ropstvo za bankare uopšte nije isplativ.

A posebna je priča da prihvatanjem zakona EU koja se meša u vođenje unutrašnje politike države članice, iste su dužni i da vođenje spoljne politike svoje države prepuste birselskim birokratama, pri čemu će i svaki budući bilateralni ugovor sa nekom trećom zemljom i odnos prema njoj  (ma koliko ta zemlja bila tradicionalno prijateljska), morati da se sklapaju i postupaju u skladu sa zakonima i odlukama briselske biroktatije, pa čak i na štetu sopstvenog naroda i ekonomije te države.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTOP SRBIJE JE OSTAVIO BOL I ŽALOST NARODU, BLATO NA ULICAMA ALI I U DRŽAVNOM VRHU…

24. мај 2014. Коментари су искључени

 

Užasna tragedija koja je zadesila Srbiju polovinom maja meseca 2014. godine, opšti potop, neprebrojane žrtve, masovne evakuacije, nemerljiva materijalna šteta i duboke traume, imaju višestruke uzroke i nesagledive posledice. Gigantski ciklon, neprirodnog izgleda i dimenzija, "montiran" iznad Srbije, danima je potapao gradove i reke (Morava je proširila korito za lak dva kilometra!), sve dok, manje ili više, svako živo biće i svaka stvar nije bila potopljena. Mnogi su ovo protumačili kao zaveru i klimatski rat protiv pravoslavne Srbije i Republike Srpske, što ne bi bilo teško dokazati (ruski vojni stručnjaci to odavno znaju) a neki su sve shvatili kao retku prirodnu katastrofu, što je najšira javnost tako i razumela.

 

            Nikola Vlahović

 

Ali, šta god da je bio uzrok masovnoj nesreći i razaranjima, zastrašujuća poplava sa neba i iz zemlje, izbacila je na površinu istinske heroje, hrabre i odlučne ljude, vojnike, policajce, vatrogasce, anonimne junake, spasioce…

Došli su u pomoć i pravi, provereni, istinski prijatelji. Moćni spasilački timovi iz Rusije, ali i male, operativne spasilačke ekipe iz Slovenije. Sa druge strane, ovaj armagedonski potop izbacio je na površinu i sve licemere i ludake koji vladaju Srbijom, čija je personifikacija Aleksandar Vučić, najopasniji među njima.

Neizvesno vreme koje je pred Srbijom, zastrašujuće siromaštvo, ogromna stopa smrtnosti i kriminalno-birokratska mašinerija koja lomi ljudski duh, doneće do prirodnog otpora. Ili još prirodnijeg zatiranja čitave nacije. Izbor je na svakome od nas.

Petnaestog maja 2014. godine, dok je Srbija bila pod biblijskim potopom, od koga će se godinama, dugo i teško oporavljati, iz administracije nadležne službe u Evropskoj komisiji, tvrdili su da "o poplavama u Srbiji ništa ne znaju", te da "još nisu primili zahtev vlade Srbije za pomoć u otklanjanju posledica od poplava". Takvu izjavu je dao Dejvid Šerok, portparol evropske komesarke za humanitarnu pomoć.

Istog dana, po hitnom odobrenju vlade Ruske federacije, iz Moskve je na aerodrom u Nišu (u 23,30 h) stigao specijalni avion "Iljušin 76", sa devedeset specijalno obučenih ljudi za vanredne situacije, koje su predvodili pomoćnik ministra za vanredne situacije i civilnu odbranu Rusije, Aleksandar Drobiševski i komandant ruskog spasilačkog tima, Eduard Čižikov, zamenik ministra za vanredne situacije.

Narednih dana, iz Rusije je i dalje radio "vazdušni most" sa specijalno obučenim ljudima i humanitarnom pomoću, dok iz Evropske unije nije ništa stizalo. Častan izuzetak je bila Slovenija, čiji je ministar odbrane Roman Jakić, već prvog dana katastrofe, naredio hitno slanje specijalne jedinice civilne zaštite i specijalne pumpe za ispumpavanje vode i mulja.

U petak (16. maja), uvidevši da je u Srbiji na sceni (ne)prirodna katastrofa, ministar za vanredne situacije i civilnu odbranu Rusije, Vladimir Pučkov, poslao je saopštenje medijima da će Rusija sprovesti opsežnu međunarodnu operaciju pomoći i podrške srpskom narodu u poplavljenim oblastima.

Boljim razumevanjem njegove poruke, jasno je da su Rusi pravilno shvatili pojavu neobičnog i za ovo podneblje potpuno neprirodnog ciklona (ovakva njegova aktivnost je tipična samo za oblasti atlanske obale Kariba, Pacifika, ali ne i za kontinentalnu Srbiju).

Srpski hidrometeorolozi su bili šokirani činjenicom da se "ciklonska aktivnost", odnosno front kišnih oblaka, čak četiri puta vraćao na pojas centralne Srbije. Rusima je, očito, bilo jasno da je iz neke američke zločinačke "laboratorije" napravljen ovaj ubitačni ciklon i da je smišljeno centriran iznad Srbije i Republike Srpske (sa okolinom).

Ruski vojni stručnjaci nijednog momenta nisu imali dilemu o čemu je reč, nego su odmah primenili svoje "protivoružje". To je postalo očigledno, odmah nakon što su avioni tipa "Iljušin 76" nadleteli potopljena područja. Ubrzo se nebo iznad Obrenovca (nešto ranije i iznad Niša) pojavilo, a oblaci se povukli. Dan kasnije, razbijenja oblaka "po sistemu zvona", pokazao je efekte na celoj teritoriji Srbije.

Ovi ruski "rasterivači" oblaka i preteće oluje i kiše, nisu od juče. Naime, još u vreme sovjetske države, za vreme Olimpijade u Moskvi 1980. godine, Rusi su prvi put javno demonstrirali "rasterivanje" oblaka (za tu priliku, samo iznad moskovske oblasti).

Zbog svega ovoga, važno je reći da je strašno zlo, koje se sa nebesa nadvilo nad Srbijom ovog maja meseca, urazumilo i onoga ko još nije verovao u iskrenu, bratsku pomoć koju moderna ruska imperija već duže vremena pokušava da pruži Srbiji, uprkos čoporu malih, lokalnih, ali bahatih vlastodržaca, sve samih evroameričkih plaćenika. Vrhunska, najstručnija ruska pomoć koja je stigla, pokazala je prema kome Srbija treba u budućnosti da se orjentiše.

 

     "El Komandante" i srpski mediji u noći katastrofe

 

U noći strave i užasa, 16. i 17. maja 2014. godine, srpski elektronski mediji pokazali su svoje nakazno lice. Najvažnija i za građane najskuplja Radio televizija Srbije (RTS), takozvani "nacionalni servis", potpuno je ignorisao pakao koji se odvijao u celoj državi (sa izuzetkom osnovnih vesti na "Dnevniku"). U studiju RTS, iznervirali su se očajničkim pokušajem dopisnice iz Loznice, da detaljno obavesti javnost o razmerama katastrofe. Mrak je bio gušći nego za vreme "vunenih", devedesetih godina.

Vrhunac srama i beščašća dešavao se na televiziji "Hepi", gde je doslovno cele noći tresla muzika, kao da je u Srbiji na sceni neviđeno slavlje, a ne nacionalna katastrofa. Vlasnik televizije, Predrag Ranković zvani Peconi, paranoični tajkun pod režimskom zaštitom, zaključan u svom luksuznom zabranu, kao Prokleta Jerina, izdao je naređenje da bude veselje! U jednom momentu, začula se pesma: "…Dunave, Dunave, moje more, kraj tebe osviću najlepše zore!"

Ova najcrnja sprdnja u vreme nacionalne tragedije, došla je kao logična posledica tragičnog cirkusa koji je te noći i sutradan predvodio Aleksandar Vučić, poludeli "El komandante", koji je u kafanskom stilu "stao nogom za vrat" i načelniku Generalštaba Vojske Srbije, generalu Ljubiši Dikoviću, obraćajući mu se na sednici Vlade, kao đaku iz osnovne škole.

Zbog svega toga, i "gospodin" Peconi i njegova televizija, pravilno su shvatili Vučića, pa su odlučili da tragediju pretvore u brutalnu sprdnju i ponižavanje čitave nacije. Samo nekoliko dana pre užasa koji je zadesio Srbiju, režimski mediji su objavili kako je "gospodin Peconi" platio najveći porez u Srbiji. Ali, nigde ne rekoše koliko je uzgred profitirao, kako mu radnici gladuju, padaju u nesvest od umora, kako su permanentno šikanirani na poslu i kako žive gore od robova u srednjem veku.

Vrhunsku profesionalnost je pokazao samo informativni program televizije Pink, kao i sva tehnika ove kuće, raspoređena od centralnih delova Srbije, pa sve do Šapca (gde je postavljen i satelitski link) i Obrenovca, gde je dvadeset sati dežurala jedna ekipa, kasnije zamenjena drugom.

U noći između 16. i 17. maja ove godine, televizija Pink je postavila ozbiljne informativne standarde nepostojećoj konkurenciji, radeći kombinovani prenos sa lica mesta, praktično iz svih gradova potopljene Srbije. Ovo treba priznati, uprkos svim "gresima prošlosti" koji leže na duši vlasniku ove kuće.

Nemoćna, bez pravih ljudi i odgovarajuće tehnike, bila je televizija "Studio B", koja je kao "gradska informativna kuća" morala da bude uz gradske oce. Čelni ljudi ovog medija bili su, očigledno, suočeni sa činjenicom da je novi gradonačelnik Beograda Siniša Mali, znatno manji nego što je izgledao nekoliko dana ranije. Svako je u ovoj vanrednoj situaciji mogao da vidi njegovo odsustvo autoriteta, stava, harizme, preduzimljivosti…Mali je to što jeste: sitan hohštapler koga je "El komandante" postavio da mu bude otirač ispred gradske skupštine.

 

     Divljanje na vodi

 

U noći strašnog suda, dok je Aleksandar Vučić postrojavao svoje ministre, vukao ih za nos i zavrtao im uši, beogradski splavovi na Savi, bili su po običaju puni bahate, pijane i drogirane mladeži, jeftinih starleta-prostitutki i "žestokih momaka", lakih na pištolju.

Neko je zaboravio da zabrani rad ovih prostačkih jazbina, koje je neki proglasio "turističkom atrakcijom". Zabrana je stigla tek sutradan. Te noći, ispred jednog od splavova, ubijen je i Velibor Dunjić, jedan od "poglavica" navijača Crvene Zvezde. Kažu, uredno je sarađivao i sa upravom kluba i sa policijom. Tužilaštvo nije imalo ništa protiv, uprkos njegovoj "impresivnoj" biografiji.

Dok je Dunjić ležao mrtav na keju pored Save, ova reka je narasla do istorijskih granica, a sa neba je padalo sve što je moglo da padne, osim bombi i osiromašenog uranijuma (taj eksperiment je Srbija već preživela).

Divljali su i razulareni trgovci, prodajući gumene čizme po trostruko većoj ceni od realne. Cene obične vode, ali i hleba su počele da skaču. Skakao je i Vučić na svakoga ko mu je postavio pogrešno pitanje ili ga mrko pogledao.

Tokom pre podneva, 16. maja, u besu je isterao i novinare koji su ga pratili tokom obilaska Obrenovca. Predsednik gradske skupštine Beograda Nikola Nikodijević, u studiju televizije Pink, pravdao je ovaj gest Vučićevom "urođenom skromnošću", jer, kako reče, nije hteo da sebe prikazuje kao heroja. Bila je to lekcija gradonačelniku Siniši Malom, koji se, dan ranije, svakog časa pojavljivao na informativnim programima svih televizija. Vođi je to, očigledno zasmetalo. "El komandante" ne trpi veće junake od sebe samoga.

Činjenica je da je većina ministara bila "na terenu". Neki su se našli okruženi vodom, poput novog ministra policije, Nebojše Stefanovića, koga su morali da evakuišu iz poplavljenog područja. Ministar vojni, Bratislav Gašić, dva dana je "veslao" Obrenovcem, praveći društvo spasiocima. Vođa ih je pohvalio na otvorenoj sednici Vlade, uveče, 16. maja, dok je povremeno pretio njihovim kolegama ministrima da "ućute" ili će biti izbačeni napolje.

Užas i pogrom koji se dešavao vani, bio je isuviše veliki da bi Vučić ikome bio tema. Ali, on se uporno trudio da pokaže kako pati za svakog građanina ponaosob. Crnogorskim humorom rečeno: đe god je bio, svuđe je poginuo!

Vučiću i njegovom estradnom licemerju, pridružio se i popularni pevač Džejms Blant, koji je još devedesetih godina služio na Kosovu u okviru međunarodne vojne zajednice. Rekao je da duboko žali zbog tragedije u Srbiji. Ali, dok je bio na Kosovu, "proslavio" se izjavom da je "vrlo zadovoljan što je Srbija bombardovana". Kasnije je to demantovao. Kleo se da nije. Kao i Vučić i slični krivokletnici koji su se nekadašnjim vođama zaklinjali na vernost.

Ali, vreme je blata na ulicama. Moralnog na vrhu države. I narodnog inata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

CENA ULASKA SRBIJE U EU – K`O „SVETOG PETRA KAJGANA“!!!

 

Srbija se, navodno, uveliko sprema da pristupi EU, ali niko iz vlasti nije u stanju, niti voljan da narodu saopšti najjednostavniju računicu: koliko će nas taj pristup koštati i koliko će nam para doneti. Dobro upućeni ekonomski stručnjaci tvrde da će put u EU za Srbiju biti pogubniji i štetniji od NATO bombardovanja iz 1999. godine.

 

          Igor Milanović

 

Jedno od najčešće postavljanih pitanja u vezi pristupanja Srbije Evropskoj Uniji glasi: koliko će sve to da nas košta. To je najvažnija računica koja nam objašnjava "kost-benefit" odnos, odnosno finansijsku relaciju cene procesa i koristi koje će država od njega imati.

Da bi se dobio makar približan odgovor na to pitanje potrebno je imati Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije, a tu nastaje prvi veliki problem. Da li mi imamo takav program?

Vladina Kancelarija za evropske integracije objavila je zvanično 28. februara 2013. da je usvojen Nacionalni program za period 2013. do 2016. godine. Sadašnja ministarka bez portfelja, zadužena za evropske integracije,

Jadranka Joksimović u jednom intervjuu objavljenom krajem aprila ove godine doslovno kaže: "…Takođe je važno da se uskoro donese Nacionalni program za usvajanje evropskih pravnih tekovina." Izgleda da Srbija ima Nacionalni program izrađen u stelt tehnologiji, pa ga neko vidi, a neko ga ne vidi.

Više je nego očigledno da vlast pokušava od naroda da sakrije odgovor na ovo izuzetno važno pitanje, kako se javnost ne bi uznemirila enormno visokim troškovnikom evropskih integracija.

Koliko je poznato, Bugarska je da bi sebe dovela u red i zaslužila prijem u EU, potrošila preko 50 milijardi evra, a zauzvrat je od Evropske Unije dobila finansijsku pomoć od pet milijardi evra.

Po ranijoj izjavi tadašnje srpske državne sekretarke za zaštitu životne sredine Stane Božović,  samo usklađivanje naših normi i standarda sa onima iz EU u oblasti ekologije Srbiju bi koštalo 10,5 milijardi evra.

A gde su sva ostala poglavlja? Srbiji će i bugarskih 50 milijardi evra biti premalo…

Godišnja članarina Hrvatske u EU iznosi oko 400 miliona evra, odnosno 3,4 milijarde kuna. Kada Srbija dosegne privredni nivo potreban da se uđe u EU, koja je klub bogatih i razvijenih zemalja, a ne onih koje bi to tek želele da postau, s obzirom da je više nego duplo veća od Hrvatske, godišnje će u budžet Evropske Unije iz svog budžeta morati da uplaćuje blizu milijardu evra!

Srbija se, bar na rečima političara u predizbornoj kampanji, u svom razvoju u velikoj meri oslanja na agrar. Oni koji bi ovu zemlju da vide u EU stalno narodu pričaju kako bi, u slučaju srpskog ulaska u Uniju, naš agrar procvetao, najviše zahvaljujući dvema stavkama: visokim subvencijama i mogućnošću da se srpski proizvodi prodaju na tržištu koje broji 500 miona korisnika.

Pri tome se zaboravlja da se napomene kako prve godine po pristupanju EU 100 odsto subvencija za poljoprivredu mora da bude isplaćeno iz nacionalnog budžeta, a ne od sredstava iz Brisela. Takva se, trenutno,  pravila Evropske Unije. Istovremeno bi Srbija pristupanjem izgubila tržišta zemalja CEFTA sporazuma, ali i Rusije sa kojom ima poseban ugovor.

Na primeru Hrvatske, koja je bila daleko manje zavisna od agrara nego Srbija, može da se vidi kako to izgleda. Suočena od 1. jula 2013. sa konkurencijom bogatih zemalja EU koje su tokom godina u svoju poljoprivredu ulagale milijarde dolara, maraka, franaka ili evra, Hrvatska je, izgubivši i poslednje barijere koje su je štitile od damping cena evropskih izvoznika, bukvalno pala na kolena.

U toj prvoj godini članstva u EU u kome je bila samo šest meseci, hrvatski agrar je zabeležio pad od čak 12,7 odsto. Posmatrano u novcu, Hrvatska je u poljoprivredi ostvarila ukupni prihod od 5,475 milijardi kuna, dok je, poređenja radi, pet godina ranije kao još punopravna članica CEFTA imala prihod veći za preko tri milijarde kuna!

Mlekarstvo je u Hrvatskoj u polovini 2013, kada je ta zemlja postala članica EU, zabeležilo vrtoglav pad u odnosu na prethodnu godinu od čak 16,6 odsto, pa je uvoz mleka i mlečnih proizvoda povećan za celih 200 miliona dolara, odnosno za 86 odsto.

Ukupno bi ove godine Hrvatska samo hrane iz EU trebalo da uveze u vrednosti od oko dve milijarde dolara. Poljoprivredne subvencije Hrvatskoj iz kase Brisela biće ove godine manje od onoga što će Hrvatska da uplati u zajednički budžet EU, tvrde dobro upućeni.

Za razliku od Hrvatske Srbija je pristala da daleko pre pristupa EU, naime još od ove godine, ukine sve carinske barijere na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Unije. Iz hrvatskog primera vidimo da će nas to koštati pada proizvodnje od oko 15 odsto, a u pojedinim sektorima i daleko više.

Nasuprot tome stoji obećanje EU dato Srbiji kako ona od 2015. može da računa na 60 do 80 miliona evra godišnje pomoći za poljoprivredu?! Koliko je to smešno mala suma vidi se iz podatka da od 2007. godine USAID godišnje daje 24 miliona dolara na propagandu kako je za srpske poljoprivrednike dobro da uđu u EU.

Slovenački sociolog Mitja Velikonja, u obimnoj analizi koja je iscrpna kritika novog Evrocentrizma ističe tri mita: Prvi se odnosi na korupciju „Kada uđemo u EU, više neće biti korupcije".

Drugi govori o prosperitetu, dok treći mit u centar postavlja stabilnost.

Da je korupcija prisutna i u EU vidi se već iz primera bivšeg predsednika Nemačke Kristijana Vulfa, koji je ostavku podneo kada je tužilaštvo pokrenulo istragu protiv njega zbog sumnje da je primio mito.

Rumunija je odličan, mada ne i jedini primer, da u EU ne postoji garancija prosperiteta. Vlada ove države je nedavno smanjila plate zaposlenih u javnom sektoru za čak 25 odsto i ukinula dodatak koji se plaćao pratiocima osoba sa invaliditetom.

U znak protesta zbog toga jedan radnik rumunske nacionalne televizije, čije je dete invalid, pred televizijskim kamerama je pokušao samoubistvo u samoj plenarnoj sali parlamenta u Bukureštu.

Ulazak u EU u najboljem slučaju neku korist može da donese jedino srpskoj vladajućoj eliti koja će gramzivo, kao i do sada, nastaviti da se bogati uzimajući pare iz budžeta i donacija.

Čak i ako dođe do osetnijeg pada cena većine proizvoda zbog povećanja konkurencije, ostaje pitanje: ko će uopšte moći sebi da priušti neku kupovinu, ako stotine hiljada radnika i individualnih poljoprivrednika ostanu bez posla usled ukidanja carinskih barijera na uvoz

Već je i ovo previsoka cena, i bez onih desetina milijardi evra koliko će nas ova suluda tranzicija koštati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

DEKRIMINALIZACIJA MINISTARSTVA UNUTRAŠNIIH POSLOVA TAPKA U MESTU…

 

Neće samo vođa policijske mafije Milorad Veljović nekažnjeno otići nekažnjeno zbog stvaranja kriminalne organizacije u policiji. Građani Srbije, po pravilu, shvataju ko su bili ljudi na vlasti, tek kad ih više nema na odgovornim državnim funkcijama. A, među njima, ima istinskih probisveta, nemoralnih, bahatih i kriminalnih ličnosti, koje bi u drugim okolnostima bile na krajnjoj društvenoj margini, na lečenju u specijalizovanim ustanovama ili u zatvoru. Jedan od takvih je i Vanja Vukić, bivši šef kabineta ministra policije u mandatu Ivice Dačića. O njemu i njegovim nepočinstvima, šenlučenjima i kriminalu, govore i službene beleške koje su ostale kao svedočanstvo o stanju u vrhu policije.

 

          major Goran Mitrović

 

U nedelju, 27. aprila, novoizabrani ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je, odmah nakon polaganja zakletve u Narodnoj Skupštini Srbije, i pre konstituisanja Vlade Srbije i preuzimanja dužnosti od svog prethodnika, posetio Policijsku upravu grada Beograda. U pratnji načelnika ove policijske uprave Veselina Milića, ministar je obišao policijske službenike dežurne službe, “poželevši im mirnu noć“.

Tim povodom Biro za informisanje MUP-a Srbije, na pitanje našeg lista – ko su lica koja su bila u pratnji ministra Stefanovića, prosledio nam je sledeći odgovor, koji citiramo, pokazujući elementarnu nepismenost sastavljača – "Ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović posetio je PU za grada Beograda u pratnji načelnika PU za grad Beograd Veselina Milića i šefa kabineta MUP-a Srbije Ivana Ristića…".

Bilten Aleksandra Vučića, dnevni list Informer na naslovnoj strani najavio je intervju ministra Stefanovića, u kojem on potvrđuje da direktor Milorad Veljović, koji je na ovoj funkciji od 2006. godine, ostaje na mestu direktora srpske policije, uz opasku da mu je tek počeo mandat!

Poseta ministra Stefanovića policiji Beograda, i njegova odbrana direktora policije, imala je za cilj da pošalje jasnu poruku građanima Srbije da od dekriminalizacije Ministarstva unutrašnjih poslova nema ništa, i da će srpskom policijom rukovoditi organizovana kriminalna grupa, na čijem je čelu Milorad Veljović, koji je odavno ispunio uslove za penziju, i po Zakonu o policiji ne bi mogao da bude na direktorskom mestu. Na tom mestu je Veljović ostao, zahvaljujući nalogu koji je Miodrag Rakić, bivši šef kabineta bivšeg predsednika Srbije izdao svom dečku Aleksandru Vučiću.

Kada je postavljen za prvog potpredsednika Vlade Srbije, Vučić se, izvesno vreme kurobecao, pokušavajući da preko svog biltena Informer optuži Veljovića da konstantno uhodi i prisluškuje njega i predsednika Srbije Tomislava Nikolića, ali mu je Rakić zapretio otvaranjem dosijea, koji je o njemu sastavila Veljovićeva kamarila.

Iz Brisela su stigli zahtevi za depolitizacijom policije i pravosuđa, ali, nudeći da do kraja razbije Srbiju, da rasproda javna preduzeća, Vučićeva banda očekuje da će dobiti podršku Nemačke u Briselu, ali je to, očigledno, veliki rizik, tako da Milorad Veljović, kao čovek ogrezao u kriminalu, može da njima služi. U Ministarstvu unutrašnjih poslova ništa novo!

Vlada Srbije je na prvoj, konstituitivnoj sednici donela odluku da se od dužnosti razrešavaju svi državni sekretari. Ova vest je obradovala mnoge u MUP-u Srbije, jer je omraženi čovek Vanja Vukić, državni sekretar i šef kabineta ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, konačno, razvlašćen.

I Vanja Vukić je na najprimitivniji način zloupotrebljavao svoj položaj. U policiju je primljen kao žandarm, mada nije prošao na zdravstvenim pregledima i testovima sposobnosti. Ni dan nije radio u Žandarmeriji, već je postavljen za zamenika šefa kabineta ministra Dačića. Kada je šef kabineta Branko Lazarević zbog intriga dao ostavku, Vanja Vukić je zaseo na njegovom mestu, zbog čega su mnogi policijski službenici zažalili.

Vanja Vukić je rođen 26. marta 1978. godine u Beogradu. Završio je srednju tehničku i započeo je studije na pravnom fakultetu. Zbog zauzetosti poslovima, prvo kao zamenika premijera, a potom i premijera Srbije Ivice Dačića, kao šef njegovog kabineta, a potom i kao državni sekretar, Vukić je potpisivao rešenja o prijemu u radni odnos, o premeštaju na druge poslove, uglavnom naplaćujući te usluge.

Kao zamenik šefa kabineta Vukić je imao službeni automobil, a policija je obezbeđivala noću, osim njegove kuće, i automobil, "da ga tice ne poseru noću".

Nasilništvo gospodina Vukića dugo će se pamtiti u srpskoj policiji! O tome svedoče i službene beleške policijskih službenika "o bahatosti ministrovog šefa kabineta Vanje Vukića i njegove porodice". Treba napomenuti da je Vukić imao status štićene ličnosti.

Pisani tragovi Vanjinih šenlučenja

…Službena beleška: Sačinjena dana …… 2013. godine…Dana ……… telefonom preko lokala 47-07 se javio načelnik G1S Zvezdara Milan Mrkonjić i pitao da li je bilo nekih problema u ul. Luke Vukajlovića, gde se čuva štićena ličnost. Pozvan pol. službenik ……koji je na tom skraćenom poz. reonu u vezi traženog obaveštenja od strane načelnika.

U obavljenom razgovoru izjavi je da je otac od Vanje Vukića prolazio sa sinom Ljubomirom Vukićem rođenim 1966. godine pored prodavnice SBS Beograd u ul. Luke Vukalovića broj 6. da je glasno komentarisao da je prodavac u radnji "Peder!" i, što je, pošto su bila otvorena vrata, to čulo i lice o kome se komentarisalo, izašao je iz radnje, došlo je do verbalne prepirke ispred prodavnice u ul. Luke Vukalovića broj 6. U tom momentu je došao i Zoran Vukalović no nadimku "Kiza" i svi su ušli u radnju.

Prodavac iz radnje je Ševo Vukašin od oca Đura, rođen 24.02.1974. godine sa stanom u ul. Porodice Milaković broj 6, Sremčica. Prodavac je izjavio da je dobio udarac, ali ne zna od koga. Radnju je zaključao u 16,00 časova i otišao, i ako stoji da radnja ima radno vreme do 20,00 časova.

O događaju u 15,20 časova obavešten načelnik PS Zvezdara Milan Mrkonjić i dežurni na nivou PI Dragan Nikolić. Od strane načelnika naređeno da se ne preduzimaju nikakve mere.

Vukići su, od kada je pre sedam godina Vanja postao važan faktor, počeli da se bogate. Nestašni Vanja je, iskompleksiran svojim fizičkim izgledom, voleo da bude u društvu žestokih momaka. O tome govori i ova službena beleška…

Službena beleška: Sačinjena dana 21.05.2012. godine u 02,00 časova na okolnosti dovođenja u G1I Zvezdara lica iz ul. Igmanske broj 2.

Dana 20.05.2012. godine u vremenu od 19,00-07,00 časova policijski službenici Tasić ….. i Kocić …… su po patrolnom nalogu raspoređeni u ul. Igmansku broj 2, na četvrti skraćeni pozornički rejon, radi čuvanja šefa kabineta ministra policije Vanje Vukića.

U 23,00 časova primetili su da iz ul. Zahumske u ul. Igmansku skreće putničko vozilo marke Golf 5 reg. broja BG 047-MU sa zatamnjenim staklima i ako je regulisano saobraćajnim znakom da je ulica jednosmerna.

Pristupili su zaustavljanju uočenog vozila u ul. Igmanskoj ispred broja 2, gde je vozač otvorio na prednjim levim vratima staklo i glasno mobilnim telefonom pričao sa nekom ne obazirući se na policijske službenike.

Kada su mu zatražili ličnu kartu na uvid, isti je burno reagovao rečima "Šta me ti zaustavljaš, šta hoćeš, nisi ti saobraćajac, šta se kurčiš, sad ću da pozovem Vanju pa će on vas da skloni".Tada pokušava da se udalji dajući naglo gas, ali kolega Kocić staje ispred auta, pa nije mogao da izađe i odustaje od bežanja.

Tada lice daje ličnu kartu na uvid a radi se o : Arsenijević Nemanji od oca Ljubomira, rođen ……. u Beogradu sa stanom u ul……. Radi se o višestrukom povratniku licu nama vrlo poznatom po izvršenju raznih dela.

U 23,20 časova u ul. Igmansku broj 2 dolazi brat Vanje Vukića Zoran, i priča mobilnim sa nekim i kaže pol. službeniku Tasić Branislavu da je na vezi Vanja Vukić koji želi da priča sa njim, na šta ga Tasić odbija, jer ne zna ko je na vezi…..

Dana 2012. godine u 23,55 časova lice Arsenijević Nemanja je doveden i službene prostorije i predat krim radniku ……. na dalji rad. O događaju konsultovan dežurni konsultativni tužilac Prvog osnovnog suda Minić Aleksandra koja se izjasnila da se sačini izveštaj i prosledi tužilaštvu.

U ulici Luke Vukalovića broj 8 Vanja Vukić ima stan površine od dva ara, na četvrtom spratu,a tri stambene zgrade, višespratnice su u vlasništvu njegovog oca i braće. Vanja ima i lokale u zgradi, a policija velike probleme.

Lokal Jazbina, kao konkurencija, smetao je Vukićima, pa je Vanja mesecima držao po dve interventne ekipe i dve policijske patrole koje su maltretirale vlasnika, ali on je bio uporan, i nije zatvorio radnju.

Vanja Vukić je bio u milosti kod Ivice Dačića. Naime, Vukići ne mogu da imaju dece, pa je Vanja potrošio velike pare, plaćajući usluge vračara da pomognu, istovremeno tražeći da omađijaju izvesnu Ivanu Petrović, da ne kidiše na Vanjine prijatelje!

A Vanja je voleo i da se pokaže. Tako je pre tri meseca na proslavu policijskog praznika u SC Makiš, javno odveo u svoj crni Audi jednu od silikonskih sestara Tomašević, sa kojom je bio u vezi. "Idem da jebem", glasno je prokomentarisao, a prisutni načelnici su se smo kiselo nasmešili, da mu se ne zamere.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRELETAČI, LOVATORI, STRUČNJACI ZA KRAĐU NOVCA, U KUPOVINI FUNKCIJA I U JAVNIM PREDUZEĆIMA PO VOJVODINI

13. мај 2014. Коментари су искључени

 

Naprednjaci su počeli da rasprodaju funkcije koje dodeljuju onome ko više plati. Direktor može da postane i neko ko je jedva završio osnovnu školu, ako ima dovoljno para. Na stručnost se zaboravi onog momenta kada zazveče pare pred liderima SNS-a.

 

          Arpad Nađ

 

Aleksandar Vučić je najavio da će na direktorska mesta dolaziti samo stručni ljudi i to putem javnog konkursa, da li je ispunio obećanje? SNS prodaje funkcije, svako ko ima novac može da kupi za sebe ili drugu osobu bilo koju državnu ili gradsku funkciju. Česti kupci direktorskih i odborničkih funkcija po Vojvodini su carinici, oni imaju puno novca i do njega su dolazili brzo i bez velikog truda.

SNS je otvorena za takve kadrove koji donose novac, bez obzira na poreklo, a kod carinika je dobro to što su ispekli zanat, pa mogu sa novih funkcija nastaviti da kradu za lične i stranačke potrebe.

Konkretno, u Vojvodini je kompletna ekipa Mihalja Kertesa koja je devedesetih godina novac krala na carini i iznosila na Kipar, pokupovala funkcije u SNS od Igora Mirovića. Deo novca je Mirović prosledio Vučiću, po starom običaju koji datira još iz radikalskih dana. Članovima SNS je ovaj sistem kupovine stranačkih i državnih funkcija uveliko poznat. Od nekoliko stotina carinika koji su kupili funkcije od SNS navešćemo primer dvojice i objasniti njihov razvojni put.

Prvi primer je Dražen Jarić iz Bačke Palanke. Najpre je ponavljao sedmi razred osnovne škole, pa ga je Mihalj Kertes kao mladog socijalistu zaposlio na carini, da gleda kako kamioni prolaze.

Za više nije bio. Potom je Jarić od novca ukradenog na graničnim prelazima Horgoš i Brodarevo, uz podršku SPS-a, kupio od Igora Mirovića mesto direktora Javnog preduzeća Komunalprojekt sa 224 zaposlena i godišnjim budžetom od preko 480 miliona dinara.

Posle je od novca ukradenog u ovom javnom preduzeću kupio diplomu menadžera na privatnom fakultetu, kao i funkciju narodnog poslanika u akutelnom sazivu Skupštine Srbije. Ako ga puste da se javi za reč u Skupštini naši čitaoci će se uveriti da nema dovoljno pameti ni jednu prosto-proširenu rečenicu da sastavi.

Zbog nabavke diplome sa privatnog fakulteta čekalo se nekoliko meseci na njegovo konačno imenovanje za direktora, a nedavno je kako bi, kako sam kaže, oprao ovu diplomu, upisao i državni ekonomski fakultet u Novom Sadu, gde opet kupuje tri ispitna pitanja preko profesora. U stranci je poznat kao momak sklon nasilju, tuči, pretnjama prema nepodobnim članovima, posebno starijim i fizički slabijim, koji po pravilu nakon njegovih pretnji napuštaju stranku.

Na isti način je pretio i predsedniku opštine Bačka Palanka, koji je morao da mu ispuni želju da bez ikakvog iskustva, bez obrazovanja, bez kredibiliteta i bez podrške baze bude direktor najvećeg javnog preduzeća u opštini.

Na fejsbuk profilu se hvali sa putovanjima po raznim egzotičnim destinacijama, na koja je išao sa ljudima iz kriminalnog miljea, čak su do Tajlanda stigli. U preduzeće je odmah doveo kao najbližeg saradnika svog kuma, zvanog Mumija, osuđivanog za prodaju droge.

Po kafićima je angažovao špijune da mu javljaju ko priča protiv njega, opsednut je time. Sve radnike za koje mu jave da su rekli nešto protiv njega odmah otpušta iz preduzeća.

Drugi primer je Bogdan Laban iz Subotice. On je prošao isti put od carinarnice na Horgošu, tada kao kadar SPS-a, preko Elektrodistribucije Subotica pa do direktora Elektrovojvodine. Na ovu poslednju funkciju imenovan je krajem aprila 2014. Na svim radnim mestima se isticao po lopovluku.

U Elektrodistribuciji Subotica je primio mnogo radnika i od ukradenog novca i sa armijom ljudi koje je zaposlio u Elektrodistribuciju napravio je najjači odbor DSS-a u Vojvodini. Posle toga je dao novac naprednjacima za unapređenje.

To što mu bivša stranka nije prešla cenzus na njega nije uticalo, jer on, kao lopov na čelu javnog preduzeća, ima dovoljno para da sebi kupi svaku funkciju. U SNS je kao miraz preveo ceo opštinski odbor DSS-a na čijem čelu je bio, mada neki članovi ni ne znaju da su promenili stranački dres. Laban nikoga ništa ne pita.

Jasno je kao beli dan da ovi ljudi nisu nikakvi stručnjaci, naprotiv. Jedino za šta su stručni je krađa novca. Verovatno je zato u njihovoj radnoj biografiji jedini podatak: član SNS-a. Kakva je budućnost Srbije sa ovakvim kadrovima?

Od Maje Gojković, pa do člana saveta Mesne zajednice u Bajčetini svi naprednjački kadrovi su potpuno isti, kao kopirani. Maja je svojevremeno plakala koliko je novca morala za Beograd da šalje, dok je bila gradonačelnik Novog Sada. Sama je to navodila svojim saradnicima kojima se žalila na pohlepu i nezasitost za novcem tadašnjeg rukovodstva radikala, a današnjih naprednjaka.

Kod Vučića je najveći plus kada firmu brzo i efikasno opljačkaš i zadužiš – odmah sledi unapređene. Tako je unapređena i bivša direktorica Sportske hale Šumice na Voždovcu: za nekoliko meseci je uspela da zaduži Šumice za nekoliko desetina miliona dinara i Vučić je odmah zapazio i nagradio funkcijom i to u Vladi Srbije.

Sve je to u skladu sa zahtevom vođe naprednjaka da mu se članovi i funkcioneri stranke ne obraćaju za pare, već da ih uzimaju sa lokalnog nivoa.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: