SRPSKI NAROD NA PUTU ZA NEBESA: REZULTATI PORAŽAVAJUĆEG STANJA PREŽIVLJAVANJA STANOVNIŠTVA SRBIJE…

 

Zvanična statistika priznaje da skoro devet odsto stanovništva Srbije nema šta da jede, da je svaki četvrti građanin Srbije siromašan, čak i po afričkim standardima, a da skoro polovina stanovništva preživljava u ponižavajućim uslovima.

To je po statistici, a u stvarnosti je još mnogo gore.Umesto da pomogne građanima, aktuelna vlast milijardu i po evra iz socijalnog budžeta i ove godine troši na sebe i na finansiranje doseljavanja izbeglica.

 

             Milan Malenović

 

Srbija je siromašna i gladna, ali nas statističari ubeđuju da je situacija nešto bolja od toga, odnosno da „samo" četvrtina stanovnika Srbije gladuje.

Svaka četvrta porodica u Srbiji ne može sebi da priušti meso za ručak ni svakog drugog dana, tvrdi Republički zavod za statistiku (RZS), koji upozorava i da se više od 15 odsto građana zimi smrzava jer nemaju para za normalno grejanje. Po ovom zavodu „samo" 40,9 odsto građana Srbije živi ispod granice dostojanstva. Istina je, međutim, mnogo surovija.

„Evropska mreža protiv siromaštva – Srbija" (EMPSS) je povodom međunarodnog dana siromaštva 17. oktobra 2015. objavila kako 628.000 stanovnika Srbije (8,9 odsto) živi u apsolutnom siromaštvu, odnosno da nema mogućnosti da se hrani po nutricionističkim standardima definisanim za Srbiju.

Međutim, kada se u obzir uzme od EMPSS-a izračunata granica siromaštva (koja iznosi 11.340 dinara mesečno za samca, za samohranu majku sa jednim detetom 17.010 dinara mesečno, a bračni par sa dvoje dece 30.618 dinara), onda je u 2014. godini skoro 1,8 miliona Srba bilo siromašno, a to je 24,6 odsto svih žitelja Republike.

Vlada Republike Srbije osnovala je u julu 2009. godine „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva" pri kabinetu potpredsednika Vlade za evropske integracije, a on danas radi u sklopu kabineta potpredsednika Vlade i ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. U pitanju je, dakle, državno telo.

Po tvrdnjama "Tima", koji ima 12 stalnih saradnika, u 2014. godini u Srbiji je prag siromaštva za samca iznosio 14,920 dinara, a ispod te crte bilo je 25,4 odsto celokupnog stanovništva. „

Tim" iznosi još jedan zabrinjavajući podatak, a to je da se procenat siromašnih povećava iz godine u godinu: 2012. u Srbiji je 24,6 odsto stanovnika živelo ispod praga siromaštva, odnosno jedan procentni poen manje nego dve godine kasnije.

Republički zavod za statistiku i u ovom slučaju ima našminkane rezultate da bi se prikrila nesposobnost vlasti da oporavi privredu. Za siromašne se u Zavodu smatraju samo oni koji koriste socijalnu pomoć, a to je oko 682.000 građana, a upravo njih EMPSS svrstava u grupu gladnih.

RZS, očigledno, ne smatra nikoga siromašnim ko ima dnevno da pojede nešto više od suve korice hleba, i ako ne dobija socijalnu pomoć, koju stotine hiljada nisu ni fizički sposoban, a ni pismene da traže od socijalnih službi!

Bez obzira koja se metodologija primenjuje, jasno je da četvrtina stanovnika Srbije jedva preživljava, dok skoro 10 odsto njih bukvalno umire od gladi. Ove cifre bi bile daleko više kada bi se u statističkim posmatranjima primenjivali standardi koji važe za Evropsku uniju.

Da bi suzbila siromaštvo, Vlada je oformila već pomenuti „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva", koji redovno daje analize i predloge šta valja činiti, ali niko od ministara, kao ni sam predsednik Vlade, ne obraća pažnju na to. U vreme dok je mišljenje „Tima" bilo uzimano u obzir, a to je odmah na početku njegovog rada, broj siromašnih građana u Srbiji se smanjivao.

Za različite vidove socijalnih davanja Ministarstvu za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja na raspolaganju ove godine stoji 1,6 milijardi evra budžetskih para. Da se ne krade, ova suma bi bila dovoljna da se nahrani svih 682.000 primalaca socijalne pomoći.

Umesto toga, jedva 10 odsto novca odlazi na te potrebe, a ostatak se sliva u džepove nikada zadovoljnih političara. I nekadašnji ministar privrede, Saša Radulović, za sistem socijalne zaštite u Srbiji je tvrdio kako je to „tamni vilajet" koji mnogo košta, a malo vredi.

Ukupna novčana davanja za socijalnu pomoć nije teško izračunati. Svaki korisnik ima pravo na najviše 7.704 dinara mesečno, ali samo devet meseci godišnje (prošle godine je samo 446 osoba je dobijalo uvećani socijalni dodatak od 13.228 dinara mesečno, što je blisko pragu apsolutnog siromaštva).

Pod uslovom da svaki korisnik zaista i dobije skoro osam hiljada, a ne neku manju svotu (na primer zbog korišćenja grupnog smeštaja, ili zato što član njegove porodice takođe dobija socijalnu pomoć) ukupno bi se u ovu svrhu godišnje iz budžeta izdvojilo najviše 399.219.512 evra, a za to se upošljava državni aparat koji košta pet puta više?!?

S obzirom da se većini korisnika novčana pomoć umanjuje, jer je većina i dobija zahvaljujući tome što je u porodici koja nema nikakva primanja, to znači da ni ukupna izdvajanja iz republičkog budžeta ne prelaze 150 miliona evra, odnosno deseti deo novca koji se za te svrhe izdvaja iz budžeta. Ostatak služi političarima na vlasti za zadovoljavanje njihovih potreba.

Da je politika do guše upetljana u podelu mizerije koja se zove socijalna novčana pomoć, vidi se već iz pregleda broja njenih korisnika po regionima. Najsiromašniji region u Srbiji je, bez sumnje, Južna i istočna Srbija gde novčanu pomoć prima 187.267 osoba.

Drugi najbogatiji region, odmah posle Beograda, jeste Vojvodina, ali tamo socijalnu pomoć prima najviše ljudi od svih regiona – 205.364 osobe. Broj stanovnika u oba pomenuta regiona je približno isti: u Južnoj i istočnoj Srbiji živi 1.563.916 ljudi, a u Vojvodini 1.931.809.

Razlog zbog čega je u Vojvodini više primalaca socijalne pomoći nego u siromašnoj Južnoj i istočnoj Srbiji leži u tome što je severna srpska pokrajina glavna izborna baza Pokreta socijalista, čiji je lider, Aleksandar Vulin, istovremeno i ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja.

U toku poslednje predizborne kampanje „pokretni" socijalisti su svojim biračima obećavali dobijanje socijalne pomoći, čak i u slučajevima kada za tako nešto ne postoje zakonski osnovi.

Demokratska stranka je tokom nedavne izborne kampanje tvrdila kako ima saznanja da pojedini službenici lokalnih centara za socijalno u Vojvodini ucenjuju korisnike novčane pomoći da moraju da glasaju za PS, ako žele da i dalje dobijaju novac i bonove za narodnu kuhinju.

Crveni krst je privremeno obustavio distribuciju odeće i druge robe preko vojvođanskih centara za socijalnu zaštitu, upravo zbog sumnje da se ova pomoć nenamenski deli samo potencijalnim glasačima Vulinove stranke, a ne svima kojima je potrebna.

Isto se desilo i u Boru u istočnoj Srbiji, kada je Crveni krst posumnjao da se hrana, umesto narodnim kuhinjama, deli za glasove na izborima. Pošto lokalana samouprava nije bila finansijski u mogućnosti da sama snabdeva narodne kuhinje, njihovi korisnici su organizovali „štrajk gladnih" tokom koga su uzimali samo hleb, jedino što je u kuhinji i bilo jestivo.

Jedan od bastiona PS-a u Vojvodini je Bačka Palanka, iz koje potiče i Predrag Vuletić, aktuelni pokrajinski sekretar za socijalnu politiku i Vulinova desna ruka, koji je pre izbora izdejstvovao da veliki broj njegovih zemljaka i aktivista Pokreta socijalista  dobiju socijalnu pomoć, iako su imali ne samo druge prihode, već i veoma vrednu imovinu. Taj novac je, zatim, upotrebljen u kampanji Vulinove stranke.

Socijalna pomoć tako odavno više nije socijalna, već politička kategorija, a najveći deo od pomenutih 1,6 milijardi evra koje godišnje država izdvaja za pomoć najbednijima u Srbiji, odlazi na račune najbogatijih.

Iako to deluje čudno za jednu evropsku zemlju, jedino u Beogradu država brine o ishrani najsiromašnijih i najgladnijih. U svim ostalim mestima to čine skoro isključivo Crveni krst i pojedine verske organizacije, dok su lokalne samouprave uglavnom zadužene samo za izradu spiskova korisnika. Za ovu godinu je Crveni krst obezbedio namirnice u vrednosti od skoro 3,5 miliona evra, ali je to daleko od onoga što gladnima u Srbiji treba.

Bez obzira što i sam Republički zavod za statistiku vidi da u Srbiji preko 680.000 ljudi nema šta da jede, njih samo 35.000 je u prošloj godini imalo pravo da koristi besplatne obroke u narodnim kuhinjama, koji se dele na 76 punktova, od kojih je čak 40 u Beogradu.

U Crvenom krstu, međutim, upozoravaju da je situacija najkritičnija u južnoj i jugoistočnoj Srbiji gde je većini korisnika narodnih kuhinja to jedina prilika da nešto pojedu. Pošto tamo hranu deli Crveni krst, koji pazi kako se njegova sredstva troše, vlast je zainteresovana najviše za Beograd, gde može da radi šta hoće.

Početkom februara je gradska vlast prestonice, posle dugog i više puta prekidanog i odlaganog konkursa, odabrala preduzeće „Multicatering" doo sa Novog Beograda za pripremu i distribuciju obroka u narodne kuhinje Beograda. Posao je vredan 334 miliona dinara, a za te pare može da se pripremi 1.946.387 obroka, tako da svaki od 92.356 zvanično kod RZS-a vođenih siromašnih prestonice u narednom periodu može da dobije 21 obrok?!?

Da nema svih ovih mahinacija, svota od 1,6 milijardi evra, koliko država godišnje izdvaja za pomoć najugroženijim stanovnicima, plus pomoć koju dele Crveni krst i verske zajednice, kao i ono što daju organizacije lokalne samouprave bila bi više nego dovoljna da se i najsiromašnijima obezbedi pristojan život, odnosno da se novčana davanja podignu na najmanje 15.000 dinara za samce, što predstavlja prag apsolutnog siromaštva po računici vladinog „Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva", a ne da budu upola niža, kako je danas slučaj.

Bez obzira na hvalospeve koje samima sebi i svom vođi pevaju pripadnici aktuelne vlasti, „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva" predviđa još surovije stanje u budućnosti. Kako drugačije shvatiti činjenicu da 35,4 odsto svih siromašnih domaćinstava čine ona koja imaju bar jednog zaposlenog člana? To znači da gladuju i oni koji rade!

Da nam se crno piše, vidi se i iz toga da vladin „Tim" ni punih sedam meseci od ulaska u 2016. godinu još nije objavio podatke o stopi siromaštva u 2015. godini. Očigledno vlastima to politički ne odgovara, jer se situacija pogoršala u odnosu na 2014. godinu, sa tendencijom daljeg pogoršavanja.

Jedino u vezi ove teme što je pomenuti „Tim" ove godine objavio, jeste preneta informacija od 14. juna 2016. o opadanju potrošnje hleba u Srbiji. Toliko smo siromašni da nam je skup i subvencionisani hleb.

Član odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)  Branislav Gulan izjavio je, a „Tim" preneo, da je 2006. prosečno svaki stanovnik Srbije jeo 101,5 kilograma hleba godišnje, a u 2015. samo 83,7 1 kilogram, što je pad od 17,53 odsto!?! Čak se i u Nemačkoj potroši više hleba po glavi stanovnika, uprkos poznatoj činjenici da Nemci umesto hleba daleko radije jedu krompir.

Pošto država Srbija o stanovništvu ne brine, već čini sve da ga proredi, broj Srba se iz godine u godinu rapidno smanjuje. Svake godine u Srbiji prosečno nestane jedno osrednje naselje, odnosno umre ili se odseli oko 35.000 ljudi više nego što ih se rodi ili doseli.

Zbog toga će 2050. biti dva miliona Srba manje nego danas, odnosno svega 3,5 miliona koji će živeti u svojoj matičnoj državi. Umesto da pospešuje rađanje Srba i da im pomaže da prežive, Srbija finansijski podržava izbeglice iz Severne Afrike i sa Bliskog Istoka, koji po nečijim planovima treba ovde da se nasele.

Za svako prvo dete majka, koja živi u Srbiji i ima srpsko državljanstvo, dobija od države jednokratnu pomoć u iznosu od 37.519,07 dinara. Za drugo dete ona dobija 146.713,64 dinara u 24 rate, odnosno 6.113,07 dinara mesečno. Za treće dete to iznosi 264.072,47 dinara u 24 rate, što je 11.003,02 dinara po rati, a za svako naredno 352.092,91 dinara u 24 rate, odnosno 14.670,54 dinara po rati. Ovde se državna pomoć završava, osim u slučajevima kada se porodica smatra socijalno ugroženom.

Nasuprot tome, svaki izbeglica (radilo se o odraslom čoveku ili o detetu) od Srbije i Crvenog krsta dobija besplatni smeštaj, hranu, sredstva za higijenu, odeću, obuću, ćebad i posteljinu, kao i 1.000 dinara dnevno, što iznosi 365.000 godišnje, više nego što novorođenče u Srbiji od sopstvene države putem roditeljske pomoći dobije za dve godine, bez da mu je država uz to dala i besplatan smeštaj, hranu i odeću?!? Ne treba zato da se čudimo, ako u vreme kada naši unuci krenu u školu glavni jezik u Srbiji bude arapski .

.

    A 1. Tražite pomoć u lepim zgradama

Iako Republički zavod za statistiku beleži 682.000 ljudi koji žive ispod praga apsolutnog siromaštva, isti taj zavod je u julu prošle godine objavio da je novčanu socijalnu pomoć dobilo samo 267.949 osoba.

Prošle godine je u Srbiji 204.755 porodica dobijalo dečiji dodatak za 364.334 deteta. Redovan iznos dodatka je 2.593, a uvećan 3.371 dinar. Cenzus za ostvarenje prava je da prihodi u porodici po članu domaćinstva ne prelaze 8.051 dinar.

Para nema ni za dovoljan broj novčanih mesečnih pomoći, niti za njihovo povećanje na iole pristojan nivo, nema ni za dovoljan broj zadovoljavajućih dečijih dodataka, ali ima za razbacivanje. Samo u ovoj godini Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja planira da za renoviranje objekata socijalne zaštite izdvoji skoro sedam miliona evra.

Isto miinistarstvo je, po navodima pojedinih medija, u 2015. potrošilo 28.990.000 dinara na popravku i nabavku novih vozila, a samo je priznalo da je za nabavku novih automobila u budžetu planiralo oko 9,5 miliona dinara, plus još 8.740.000 dinara za popravke.

 

    A 2. Večiti minus

Republički zavod za statistiku je izračunao da su svakog meseca prošle godine srpska domaćinstva išla u minus za po 1.238 dinara, zbog toga što su u kućnom budžetu na raspolaganju imala po 57.814 dinara, a morala su da troše po 59.052 dinara.

Najviše para odlazilo je na hranu i bezalkoholno piće (35,6 odsto), pa na stanovanje i energente (16,6 odsto), dok je za kulturu ostajalo svega 5,2 odsto. Sudeći po podatku da su domaćinstva za obuću i odeću izdvajala svega pet odsto kućnog budžeta, izgleda da se građani mahom snabdevaju polovnom robom ili nose stare dronjke, ako već nisu goli i bosi.

 

    A 3. Država, šta to beše!

U civilizovanom svetu, na koji se Aleksandar Vučić rado poziva, niko nije prepušten samom sebi. Ako nema dovoljno para da bi preživeo, nema bliske srodnike koji su dužni da ga izdržavaju, onda o njemu brigu preuzima država. U Nemačkoj, na primer, na socijalnu pomoć pravo imaju i vlasnici nekretnina ili deponovanih akcija, ali onda ne dobijaju pun iznos.

U najkraćem, u Nemačkoj socijalni slučajevi dobijaju plaćen stan od najmanje 45 kvadrata za samca, plaćeno grejanje i zdravstveno osiguranje, i novac u visini u od 404 evra mesečno .

Uz to idu i povlastice ili potpuno besplatne markice za javni prevoz. Bračni parovi dobijaju veću kvadraturu i 360 evra po osobi. Svaki sledeći punoletni član porodice dobija 320 evra. Deca uzrasta od 14 do 18 godina primaju po 302 evra, od 6 do 14 godina po 267 evra, a do šeste godine 234 evra. Uz to, deca iz socijalno ugroženih porodica dobijaju dodatno 100 evra po godini školovanja.

Tako porodica sa dvoje školske dece, od kojih je jedno punoletno, može u Nemačkoj da računa na socijalnu pomoć od oko 1.500 evra mesečno, plaćen stan adekvatne veličine, grejanje i zdravstveno osiguranje. Uz sve to, svako ko dobija socijalnu pomoć ima pravo na dodatnu zaradu do 400 evra. Do te sume, socijalna pomoć mu se ne uskraćuje. Ali, ako zarađuje više od 400 evra, onda postoje propisi kojima mu se smanjuje socijalna pomoć za određeni iznos.

 

    A 4. Otimaju od gladnih usta

Snabdevanje narodnih kuhinja Beograda je jedan od veoma lukrativnih poslova, jer ne podleže kontroli Crvenog krsta (pošto troškove snosi gradski budžet). Ovog puta pobednik konkursa je „Multicatering" doo sa Novog Beograda, preduzeće čudnovate istorije. Osnovano je 1993. godine u Vršcu, odakle potiče i njegov osnivač, a današnji manjinski vlasnik i direktor Dragan Stupar. Firma se nekada zvala „Sellco" doo i bavila se svim i svačim.

Italijanska kompanija „Multicatering" SPA 2013. godine od Stupara kupuje 51 odsto vlasništva njegovog preduzeća. Italijanski gigant, sa sedištem u Milanu, posluje od 1993. godine, a u Srbiji je od 2012. već imao svoje predstavništvo – „Multicatering Balkan" doo sa sedištem u Pančevu.

Direktor ovog preduzeća, koje je u međuvremenu otišlo u likvidaciju, bio je italijanski državljanin Frančesko Đangardi. Od osnivanja do odlaska u likvidaciju ovo preduzeće je postojalo dve godine, ali nije poznat ni jedan posao koji je odradilo.

Svrha preuzimanja većinskog udela u „Sellco"-u bila je dobijanje Stupara koji, očigledno, ima odlične veze, jer ubrzo pošto su naprednjaci preuzeli vlast u Beogradu njegova firma dobija izvanredno dobro plaćen posao vredan 2,78 miliona evra. Zvršetak konkursa je odlagan čak dva puta, jer učesnici na obe strane nisu mogli da se dogovore koliki će biti čiji deo.

Ugovorom sklopljenim sa gradom Beogradom „Multicatering" za 2,78 miliona evra mora da isporuči obroke čija je pojedinačna vrednost definisana na 171,60 dinara, a svaki od njih se sastoji od pola vekne hleba tipa „Sava" i pola litra čorbuljaka kome je teško odrediti sastav.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i „hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

„Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj „Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –„Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se „učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita…

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima” kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

PLJAČKANJE, PRIVATIZACIJA I PROFIT: ČERUPANJE KOMBINATA KOJI VIŠE NEĆE HRANITI BEOGRAD!

 

Nastavlja se agonija nekadašnjeg najvećeg poljoprivrednog kombinata u ovom delu sveta. PKB se našao stešnjen između interesa različitih grupa bliskih vlasti koje bi da ga kupe, ali da za njega plate više od šestine realne vrednosti, kao i da im se omogući da prenamenom zemljište proglase građevinskim i zatim ga prodaju po višestruko višoj ceni.

Gradonačelnik Siniša Mali računa da će prodajom PKB staviti u džep, u vidu provizije, oko 30 miliona evra. Grad će izgubiti snabdevača hranom, bez posla će ostati nekoliko desetina hiljada radnika, kooperanata, dobavljača, iz prodajne mreže, ugroziće se opstanak Opštine Palilula…

Sve to nije važno, kada su u pitanju apetiti opasnog kriminalaca Siniše Malog, koji je pod zaštitom rođaka Vučića…

 

                         M. Malenović

 

PKB Korporacija a.d. je još 2008. trebalo da bude prodata unapred poznatom kupcu, ali je sindikat tada uspeo to da spreči. Muke ovog kombinata, koji je nekada hranio Beograd, počele su devedesetih godina, kada je iz preduzeća izuzeto sve što donosi profit i kasnije privatizovano. Radi se o Imleku, Frikomu i Pekabeti, kao i o mesno-prerađivačkom pogonu PKB Vizelj, koji je prodat još 1998. godine.

U okviru PKB-a ostala je samo još primarna proizvodnja.

Uprkos činjenici da je Investicioni fond Salford na srpskom tržištu mleka i mlečnih prerađevina stekao monopolistički položaj, zahvaljujući kome je diktirao cene i uslove otkupa mleka, PKB je 2009. oborio dotadašnji sopstveni rekord u proizvodnji mleka proizvevši 64 miliona litara.

 

       Đilas počeo, pa se pokajao

 

Kada je PKB 2010. prešao u ruke grada Beograda koristio je 22.000 hektara obradivog zemljišta, ali je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas uspeo da za 4.000 hektara dobije dozvolu za prenamenu, tako da ono postaje stambeno-komercijalno ili industrijsko, odnosno višestruko vrednije.

Pomenuto zemljište nalazi se u blizini Zrenjaninskog puta i planirane trase puta koji spaja Zemun i Borču, a koji tada još nije bio izgrađen. Novac dobijen za to zemljište, umesto da pripadne preduzeću i uloži se u proizvodne kapacitete, slio se u gradsku kasu. Tim potezom PKB je dvostruko izgubio: izgubio je stotine miliona evra od tog zemljišta i izgubio je zemljište koje mu je jedno od osnovnih sredstava za proizvodnju.

Uz pomenuto obradivo zemljište PKB je imao i oko 8.000 hektara pod zgradama, farmama, putevima, šumama…

Problem sa kojim se suočava eventualni kupac PKB-a je činjenica da je svo ovo zemljište u državnom vlasništvu, dok je Kombinat samo korisnik. Po zakonu, takvo zemljište niti može da se otuđi, niti da mu se promeni namena. Samim tim već u startu su eliminisani špekulanti koji bi PKB kupili samo zbog izuzetno vrednog zemljišta koje ima u gradskoj zoni prestonice.

Da bi se ovaj problem prevazišao i unapred određeni kupac zadovoljio, naprednjačka vlast odlučuje da uradi ono što do sada niko još nije – da kršenjem zakona zemljište iz državnog vlasništva prevede u vlasništvo Kombinata i to bez dinara naknade.

Prvo je bio pokušaj da se to tiho, skriveno od očiju javnosti, uradi direktno preko katastarskih službi, ali su Samostalni sindikat PKB i Nezavisni sindikat radnika PKB, koji zajedno okupljaju više od polovine zaposlenih, uspeli da spreče ovaj pokušaj krađe državne imovine.

Naime, kada je 1946. bio stvoren PKB on je na korišćenje dobio nešto malo manje od 1.500 hektara njiva. Ostalo je kasnije stekao i to isušivanjem močvarnog zemljišta koje je do tada bilo neupotrebljivo.

Svo to zemljište bilo je uknjiženo kao poljoprivredno zemljište u vlasništvu države, dok je PKB bio uknjižen kao korisnik. Pošto po članu 72. Zakona o poljoprivrednom zemljištu ono u vlasništvu države i ne može da bude otuđeno, to je Republički geodetski zavod odbio sve zahteve PKB Korporacije a.d. kojim je tražena promena u katastru nepokretnosti i upis prava privatne svojine u korist Kombinata.

 

       Ministarka na strani Malog

 

Na ove odluke rukovodstvo PKB-a ulaže žalbe koje u leto 2015. usvaja Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i to odlukom ministarke i potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović.

Kao obrazloženje poslužio je Sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koje koristi PKB od 1. jula 2007. godine, kojim je konstatovano da država ima vlasništvo nad Korporacijom shodno vrednosti svoje imovine koju je unela, a u koju spada i zemljište.

Protiv ovako nakaradnog pravnog tumačenja, kojim se Sporazum ne proglašava nezakonitim, već se zakon menja po potrebama sporazuma, Pravobranilaštvo podiže tužbe pred nadležnim Upravnim sudom.

Republička vlada 18. decembra 2015. donosi „preporuku" (tačnije: naređuje) Republičkom pravobranilaštvu da povuče sve podignute tužbe, a samo tri dana kasnije, 21. decembra, odbor direktora PKB-a donosi odluku o otpočinjanju postupka prodaje dela imovine Korporacije. U tom trenutku Pravobranilaštvo se još uvek nije izjasnilo o Vladinoj preporuci, ali se nekome, očigledno, žurilo.

Odluku direktora prihvata nekoliko dana kasnije i Skupština akcionara, koja se sastoji od samo jednog člana, budući da država ima vlasništvo nad 99,755 odsto svih akcija PKB-a. Predsednik ove jednočlane skupštine je Jovo Guteša, jedva pismeni traktorista koji je pre ove funkcije bio zaposlen u pečurkani gradonačelnika Beograda Siniše Malog u Vršačkom Ritu. U međuvremenu je ovaj klimoglavac dospeo i u državnu službu, tačnije u Carinsku ispostavu u Vatinu.

Siniša Mali je od početka izuzetno zainteresovan za poklanjanje PKB-a nekom svom tajkunu. Ovaj samozvani ekonomsko-finansijski stručnjak na jednom sastanku sa aktivom PKB-a izrekao je ordinarnu glupost kako kamate na kredite ne utiču na proizvodnju PKB-a. Kada su mu prisutni objasnili da plaćene kamate moraju da se prebace na teret pojedinih pogona i da tako poskupljuju proizvodnu cenu, pa samim tim utiču i na konkurentnost proizvoda, Mali je promenio temu.

Poznavaoci prilika znaju kako Aleksandar Vučić uopšte ne mora svom bratu od tetke, Siniši Malom, da naredi da se ugradi u cenu preduzeća koje se prodaje, već je dovoljno da mu samo pruži mogućnost da to učini, kao što je to slučaj i sa PKB-om.

Kada je preuzeo mesto gradonačelnika Beograda, Mali je dobio u nasleđe i ugovor između grada i PKB-a o oduzimanju vrednog zemljišta za potrebe izgradnje mosta preko Dunava (danas „Most Mihajla Pupina"), kao i pristupnih puteva. Sporazumom nije određena ni visina, a ni vrsta nadoknade koja treba da bude isplaćena Kombinatu, već je to ostavljeno za neku kasniju priliku.

Sa mesta gradonačelnika i samim tim najvažnijeg čoveka u PKB-u, koji je u vlasništvu grada, Mali je situaciju razrešio tako što je u ime Kombinata obavestio samog sebe kao gradonačelnika da se Korporacija odriče naknade za ovo zemljište.

Po onome što se zna, radi se o nekoliko stotina hektara najvrednijeg zemljišta koje PKB poseduje i čijom prodajom bi se sakupilo dovoljno novca da se otplate skoro svi dugovi ove Korporacije.

Naime, PKB je nedavno prodao pet hektara zemljišta koje je imao na teritoriji beogradske opštine Palilula i to za cenu od 700.000 evra po hektaru. Takođe je i „Imleku" prodao dva hektara po ukupnoj ceni od milion evra.

 

       Fingirani dugovi

 

Ukupni dugovi PKB-a iznose oko 70 miliona evra, od čega skoro polovinu potražuju država i njene agencije, a naplata tih dugova bi mogla da se odloži, da ima političke volje. S obzirom da Korporacija poseduje polovinu površine gradske opštine Palilula, a ima i veoma vredno zemljište u Zemunu i Surčinu, prodajom malog dela svojih nepokretnosti ona bi se lako oslobodila tereta dugovanja i nastavila odlično poslovanje kao preduzeće u rukama grada.

Upravo to ne žele vlastodršci, jer jedna ovakva kompanija bila bi dokaz kako privatizacija nikako nije ni jedini, ali ni najbolji recept za izlazak iz krize. Osim toga, u slučaju da PKB ostane u državnim rukama, Mali i njegovi saučesnici ne bi dobili nikakvu proviziju.

Zbog toga Republika i grad Beograd kreću u sinhronizovanu akciju urušavanja Korporacije i obaranja njene vrednosti. Javnosti se situacija u ovom gigantu lažno predstavlja, jer ne samo da se potencira na postojanju dugova iz prethodnog perioda (koji bi lako mogli da se otplate), već se ukazuje i na to da PKB nastavlja da loše posluje i da pravi gubitke. To, apsolutno, nije tačno.

PKB Korporacija a.d. je 2014. godinu završila sa dobitkom, a taj trend bi se nastavio i naredne godine, da Vlada nije izmenila svoju uredbu o plaćanju premije za mleko. Po toj izmenjenoj Uredbi PKB je uskraćen za 80 odsto premije koja bi mu inače pripadala, odnosno od marta 2014. do kraja 2015. samo na ovaj način u njegovoj kasi se pojavio manjak od oko 700 miliona dinara.

Inače, jedino je PKB-u novom Uredbom smanjena premija na mleko, tako da je on primoran da posluje u neravnopravnoj tržišnoj utakmici u kojoj konkurenti imaju početnu prednost.

Umesto da traži izmenu nepravedne Uredbe, PKB pod kontrolom Siniše Malog poniznički ćuti.

Pošto je tako u javnosti stvorena lažna slika da Kombinat mora da se proda kako budžet više ne bi pokrivao njegove dugove, pristupilo se pljačkanju koje se naziva „privatizacija". U tom klupku imamo različite interese srodnih, ali ipak odvojenih grupa i pojedinaca.

Na jednoj strani su različiti interesi dve trenutno sukobljene grupacije: Investicionog fonda Salforda i konzorcijuma Miodrag Kostić i Petar Matijević.

 

       Dve mafije – Salford i MK gropu

 

Nedavni sukob Andreja Jovanovića iz kompanije Novi Brendovi  , krovne kompanija Investicionog fonda Salford , sa vlasnikom MK grupe Miodragom Kostićem na biznis forumu na Kopaoniku, samo je nastavak rata koji se do sada vodio daleko od očiju javnosti.

Jovanović je uvredio Kostića, izjavom da je opšte poznato da je skraćenica njegove firme MK, zapravo skraćenica za Mito i Korupcija…

U dosadašnjem ratu Salforda ( čiji je većinski kapital odbeglog ruskog tajkuna pokojnog Borisa Berezovskog) i MK grupe  može se reći da je Kostić doživeo nekoliko poraza. Salford ga je izgurao iz mnogih oblasti poslovanja i posvađao sa ljudima sa kojima sarađuje u oblasti otkupa mleka, kojima su date instrukcije da prekinu svaku saradnju sa MK Grupom.

Salford je postavio i pravila da neće otkupiti mleko krava koje su hranjene stočnom hranom kupljenom kod MK grupe, ali to je samo jedan od šamara koji su ove kompanije jedna drugoj lupale protekle dve godine.

U tom periodu Kostić je rastao po pitanju obima poslovanja i profita, ali je i Salford rastao i to trideset odsto brže. Kostić se suočio i sa gubicima u Ukrajini, pa je delovalo da će tajkun iz Vrbasa izgubiti rat. Preokret je nastupio kada su kompanije Petra Matijevića i Miodraga Kostića osnovale konzorcijum i najavile da će pokušati da kupe Poljoprivredni Kombinat Beograd.

Ovo udruživanje izazvalo je paniku kod Salfordovih stručnjaka. Naime, ukoliko Kostić i Matijević uspeju da kupe PKB, Salford bi trajno izgubio prvo mesto u biznisu sa srpskim mlekom, mlečnim proizvodima, i pratećim poslovima, koji na godišnjem nivou donosi profit od nekoliko milijardi dolara.

Posao je veoma kompleksan i podrazumeva nekontrolisan uvoz mlečnih proizvoda u Srbiju, izvoz našeg kvalitetnog mleka, uvoz mleka u prahu, proizvodnju mleka iz mlečnog praha i njegovo plasiranje srpskim potrošačima kao svežeg, snabdevanje proizvoda od mleka stočnom hranom i izvoza viškova stočne hrane… U okruženju, Salford litar mleka plaća 28 evrocenti, dok u Srbiji ta cena iznosi 25 evrocenti. Samo na ovaj način ovaj investicioni fond godišnje zarađuje desetine miliona evra.

 

       Subvencije povlašćenima

 

Salford, Matijević, Kostić i drugi veliki igrači utiču i na to ko može da dobije subvencije iz budžeta namenjene poljoprivredi. Mlekare koje sarađuju sa Salfordom najredovnije dobijaju subvencije i prve su na listi kada država otkupljuje mleko u prahu za robne rezerve, dok je PKB-u ukinuto davanje subvencija.

Kompanija Salford ima dobre veze u vrhu Srpske napredne stranke, gde mu bezgraničnu podršku pruža gradonačelnik Beograda Siniša Mali, ali i Vučiću bliski Goran Vesić.

Ne treba zaboraviti da je sin gradonačelnika Beograda, Teodor, jedno vreme bio zaštitno lice za reklamu mlečnih proizvoda Imleka koji je poslovao u okviru Salfordove grupe. Navodno za ovo je Teodor Mali dobio 50.000 evra, mada upućeni tvrde da je suma bila daleko veća i da nije isplaćena kao honorar za sina, već kao klasičan mito.

Kostić, koji je na sve načine pokušao da se približi naprednjacima, nije uspeo da spoji nemoguće. Njegovu dobru saradnju sa Pajtićem Vučić nije hteo da toleriše, vrata su mu ostala zatvorena. Udruživanje sa Petrom Matijevićem u Kostićevoj glavi je bila dobitna kombinacija, jer je Matijevićev sin Bojan, kao se priča, u dobrim odnosima sa bratom Aleksandra Vučića, Andrejem.

Upućeni tvrde da Skupšitna grada Beograda nije raspuštena. jer je Siniša Mali obećao da će privatizacija PKB-a ipak biti obavljena. Činjenica da PKB nije uspeo na poslednjem tenderu da proda tajkunima za pedeset odsto njegove ionako već umanjene vrednosti, nije prepreka da pokuša da ga proda za trideset odsto na sledećem tenderu

Nezavisni stručnjaci tvrde da PKB vredi najmanje duplo više od njegove procenjene vrednosti koja iznosi svega oko 300 miliona evra. Kada je vršena procena imovine, krajem 2014. godine, svo zemljište je tretirano kao poljoprivredno, mada se najveći deo njega nalazi u urbanoj zoni Beograda i može da se koristi i građevinsko zemljište.

Pošto je proglašeno da PKB-u prete stečaj i bankrot kada se krajem maja ove godine sa njega skine zaštita koju je uživao kao preduzeće u restruktuiranju, te da zato mora pod hitno i po bilo kojoj ceni da se proda, država je početnu cenu na tenderu postavila na 154 miliona evra , odnosno na polovinu potcenjene procenjene vrednosti.

Da postoji samo sukob između Salforda i Matijević – Kostićevog konzorcijuma, rešenje bi se našlo relativno brzo. U igru, međutim, ulazi i nemački gigant Tenis, koji najavljuje otvaranje klanica u Srbiji i za te potrebe želi da kupi 15.000 hektara plodne zemlje.

Tenis nema nikakvog interesa u proizvodnji mleka, već samo u klaničarskoj industriji. Njemu bi odgovaralo da PKB preuzme ili Salford ili neko drugi ko bi se primarno bavio uzgajanjem krava muzara.

Tenis je, kako je Tabloid već pisao, u svojoj postojbini, Nemačkoj, poznat ne samo po lošem odnosu prema radnicima, već i po "nekonvencionalnom" načinu poslovanja, što je eufemizam koji, između ostalog, označava i davanje mita.

Sa jedne strane, Tenis ne želi da Matijević uđe u PKB i proširi na taj način svoju klaničarsku delatnost, ali mu, sa druge strane, savršeno odgovara da Kombinat preuzmu domaći mešetari koji će brzo da se odreknu primarne delatnosti i da oranice rasprodaju kao građevinsko zemljište.

Tenis i njegovi ovdašnji klijenti, na prvom mestu Aleksandar Vučić, zato sada procenjuju da li mogu da imaju dovoljno poverenja u Matijevića i Kostića koji signaliziraju da im je PKB obična investicija u atraktivno građevinsko zemljište.

Od ishoda ovih pregovora zavisiće i sudbina PKB-a, odnosno da li će on odmah ili nešto kasnije u bescenje biti prodat i ko će biti kupac. Čak i ako se u ovom trenutku odustane od privatizacije, to nikako ne znači da će Kombinat i njegovi zaposleni moći da odahnu, već pokazuje jedino da se čeka povoljniji trenutak.

Taj, za vlast i potencijalnog kupca dobar trenutak može da nastupi već ovog leta, kada poverioci, računajući tu i državu i njene agencije, mogu da krenu u prinudnu naplatu svojih potraživanja, čime bi se PKB doveo u blokadu.

Bez jasnog i prihvatljivog programa reogranizacije poverioci ne bi odustali od prinudne naplate, ali i u slučaju donošenja takvog programa postoji mogućnost da od vlasti instruisani poverioci odbiju da čekaju na svoja potraživanja, jer se žuri tajkunu kome je Kombinat obećan.

Pre rasparčavanja, dok je PKB imao zaokruženu proizvodnju, koncept kombinata je smišljen na način da se razvija proizvodnja, omoguće radna mesta, te zadovoljavaju društvene potrebe.

Višak koji je kombinat kao celina generisao, bio je podređen tom cilju. S druge strane, tranzicija u kapitalizam menja logiku poslovanja. Rasparčani PKB je korporacija koja posluje u novom kontekstu. Krajnji cilj sada je profit, a ne društvene potrebe, rad i proizvodnja.

 

       Prodajom se najavljuje glad

 

Između ostalog, prodajom PKB-a gubi se mogućnost uticanja na cenu hrane koja je u Srbiji, spram primanja njenih građana, već sada preskupa. Ukoliko bi ostao u javnom vlasništvu PKB bi mogao da funkcioniše kao kombinat čiji je primarni cilj da obezbedi hranu koja je dostupna svima.

Preduzeća koja se bave samo primarnom proizvodnjom su u većem riziku zbog toga što njihova uspešnost i produktivnost zavise od niza faktora na koje ne mogu da utiču ili ne mogu da predvide. Tu spadaju između ostalog, vremenske prilike, najezde bolesti i parazita itd.

S druge strane prerađivačka industrija može kupovati sirovine, što iz drugih krajeva zemlje, što iz drugih zemalja. Trgovina takođe može nabavaljati robu iz mnogo izvora. Zato je njihovo poslovanje sigurnije odnosno manje rizično od primarne proizvodnje.

Oduzimanje prerade i trgovine od PKB Korporacije i njeno svođenje skoro isključivo na nivo primarne proizvodnje, imali su svojevremeno za cilj da umanje kako potencijal ove kompanije da preživi, tako isto i njenu vrednost.

Bez obzira na sve to, PKB je zadržao i čitav niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija i danas poseduje i održava oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i o 1.000 kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

PKB se stara i o vodovodu i kanalizaciji ne samo sopstvenih pogona i naselja, već i najvećeg dela opštine Palilula u Beogradu. Takođe na teritoriji te opštine održava veliki deo javnih površina.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi da bi što je mogao brže mogao da obrne uloženi novac i da tako zadovolji ne samo sopstvenu, već i gramzivost vlastodržaca.

Prodaje se poljoprivredno zemljište koje je u vlasništvu PKB Korporacije, stočni fond (26 hiljada grla stoke), mehanizacija i objekti, ali isto tako i poznati i prepoznatljivi brend, kao i sigurna pozicija na tržištu na kome je ovaj gigant prisutan već duže od 70 godina. Za sve ovo bi Petar Matijević platio najviše 91 milion evra, što nije ni trećina procenjene vrednosti Kombinata.

 

    A 1. Uzor Amerikancima, balast Malom

Kada je istaknuti član komunističke partije Jugoslavije Petar Zečević zvani Veliki od močvare pored Beograda posle Drugog svetskog rata napravio najveću agro kompaniju u Evropi, koja je i danas najveća korporacija iz te oblasti na starom kontinentu, postavio je lestvicu tako visoko da je samoproklamovani dobri menadžer Siniša Mali nikada neće preskočiti, tvrdi u izjavi za Tabloid profesor poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić.

Ševarlić kaže da je najbolji dokaz da Mali nije nikakav menadžer ta što on PKB nije uspeo da proda ni za 50 odsto njegove vrednosti. On je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno PKB posetio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

I profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

DOK JE U SRBIJI DOSTIGNUT ISTORIJSKI MINIMUM PREŽIVLJAVANJA GRAĐANA, TRGOVINSKE MARŽE SKAČU DO NEBA!!!

 

Mada se naprednjački režim hvali da je Srbija postigla razne "rezultate" i "rekorde", za skoro četiri godine njihove vladavine, ne postoji ništa što nije uništeno i što nije palo na nivo najsiromašnijih afričkih država.

Osim cena hrane, odeće, obuće i komunalnih usluga. Jedino to beleži rekorde. Ali, crni dani tek dolaze. Danas većina nema novca za osnovne potrebe, a sutra neće biti ni novca ni potreba. Ovim tempom izumiranja, neće nas ni biti…

 

                 M. Grabež

 

Režim Aleksandra Vučića tvrdi da Srbija nije gladna i da su cene osnovnih namirnica za potrebe prosečne porodice u Srbiji "na nivou očekivanih". U maju mesecu prošle godine, njegova propaganda je preko svih svojih medija razglasila da su cene hrane "ponovo pale i blizu su šestogodišnjeg minimuma". Skoro godinu dana kasnije, on se hvali "istorijskim minimumom" na kome građani preživljavaju zarad nekakve nejasne budućnosti.

Istina je gorka, u najvećim gradovima u Srbiji, a posebno u Beogradu kao glavnom gradu i najvećem urbanom centru, cene osnovnih prehrambenih artikala veće su nego u Berlinu, Minhenu, Beču, Gracu, Milanu…Visina takozvane "ugrade" u cenu hrane, od strane raznih veletrgovaca, posrednika, nakupaca i prekupaca, prevazilazi u pojedinim slučajevima i 300 odsto od proizvođačke cene.

Prosečne marže u Srbiji, nekoliko puta veće čak i od onih svetskih! Osim hrane, odeća, obuća i bela tehnika u Srbiji je skuplja i do dvadeset puta nego u drugim zemljama Evrope. Kakav haos vlada na tržištu, govori i podatak da je samo u jednom gradu veličine Kragujevca, na primer, razlika u ceni istog proizvoda na nekoliko različitih prodajnih mesta i do pedeset odsto! Cena jednog proizvoda razlikuje se čak i na prodajnim mestima iste firme! Samo dva najveća trgovinska lanca, na "zaokruživanju " cena zarade 90 miliona godišnje!

Na ceni brašna pojedini trgovinski lanci zarađuju i do 55 odsto, razlika u nabavnoj i prodajnoj ceni šećera iznosi do 35 odsto, a jestivog ulja do 33 odsto. Kod mleka je taj raspon često oko 20 odsto. Zašto su patike poznatog svetskog proizvođača često i do 40 odsto jeftinije u Beču nego u Beogradu?

Slično pitanje može da se postavi i za brendirane čizme, pantalone, jakne…Veliki trgovinski lanci u Evropi izračunali su da im je isplativo da na garderobi i obući zarade desetak odsto, međutim, samo u Srbiji na maržama takozavnih "firmirane" garderobe, zarada je preko 150 odsto. Kod patika i druge sportske obuće, ide i do 200 odsto!

Na putu od proizvođača do potrošača, roba prolazi kroz ruke dobavljača, distributera, trgovaca… Svako od njih uzima za sebe deo zarade, znatno veći nego njihove kolege u svetu, pa su hrana, odeća, obuća i bela tehnika kod nas mnogo skuplji nego u ostatku Evrope.

Vučićev režim strogo krije ko su učesnici u trgovinskom lancu i ko zarađuje od ovog dranja kože građanima. To je strogo čuvana tajna. Istu robu koja u Srbiji košta kao da je od suvog zlata, građani Evropske unije (pa i građani onih zemalja koje nisu članice EU) mogu da pazare za mnogo manje novca, a da ne govorimo o svakodnevnim sniženjima, zbog oštre konkurencije ponude i kvaliteta.

Tamo su svetski trgovinski lanci našli računicu po kojoj im je prodaja isplativa čak i kada je razlika između nabavnih cena i onih u prodaji samo tri do četiri odsto! Trgovci u Srbiji za hranu, slatkiše, kozmetiku i hemiju zaračunavaju marže i do 150 odsto!

Dokazano je da bi prosečna trgovina u Srbiji preživela, potrebna joj je marža od 15 do 30 odsto. Ako bi od prodaje proizvoda samo hteli da isplate radnike, marža bi bila oko pet odsto.

Ako hoće da plate i zakup lokala i komunalije, to je još toliko, a tek onda dolazi profit. To objašnjava jedan deo razloga za ogromnu skupoću i sve teži život građana. Državni aparat je preglomazan i preskup, neko mora da ga servisira, a to su između ostalog i ljudi koji se bave trgovinom prehrambenih proizvoda.

Nigde u regionu nekadašnje Jugoslavije nema ovakvih divljačkih nameta, pa tamo nema ni zastrašujuće skupoće kao u Srbiji. Primera radi, trgovačke marže u siromašnoj Republici Srpskoj, iznose samo oko osam odsto, a u mnogo bolje stojećoj Sloveniji, prosečno su oko 20 odsto! Dakle, neuporedivo niže nego u Srbiji.

Ali najveći razlog dranja građana je monopolski položaj režimskih kompanija koje ne dozvoljavaju nikakvu konkurenciju. U Srbiji još ne postoji nijedan diskontni lanac, a i učešće velikih trgovinskih lanaca je ograničeno na dva-tri velika (Idea, Delez …).

Istinite su tvrdnje ministra trgovine Rasima Ljajića da je Srbija "značajno tržište za ulaganja na tržištu trgovine", ali za koga? Za onoga ko je uložio pare u režime kojima on verno služi!

Za one koji će na krvi i znoju, zaraditi ogromne profite. Ne postoji radnik u trgovinskim lancima Srbije koji zarađuje više od 25.000 dinara. Armija ovog belog roblja, koje u istim kompanijama na Zapadu radi za deset puta veću platu, veliki je izvor zarade stranih derikoža kojima je Vučićev režim širom otvorio vrata.

Laže Ljajić i da će inostrani trgovinski lanac „Lidl", sa svojih deset lokala u celoj Srbiji, biti bilo kome konkurencija. Naime, crni dani tek dolaze! Robu široke potrošnje više nema ko da kupuje, a hranu, onu najosnovniju, građani kupuju jer moraju da prežive.

Dobar deo njih neće ni dočekati za života da se najede kao čovek, da zaspi u svojoj kući, pod svojim krovom i da kaže kako život, uprkos svemu, ima smisla. Naprednjačko divljaštvo računa upravo na to, da mladi pobegnu u inostranstvo a da stari pomru. Ovakvim tempom "čišćenje" Srbije, za dvadeset godina pod ovim nebom živeće samo nasilnici, starlete, političari i njihove male stranačke armije, zaposlene u državnim preduzećima.

Da je državni kriminal na delu, da Vučićev režim svesno otima iz usta narodu, dokazuje i podatak da je neverovatno povećanje prosečnih trgovačkih marži na hranu, došlo u trenutku kada je kupovna moć stanovništva na dnu, a promet u trgovinama čak jedanaest puta manji nego godinu dana ranije! Ne može se drukčije objasniti ovakav napad na građane drugim rečima: u pitanju je smišljeni teror!

Poređenje sa svetskim primerima izgleda ovako: francuski prodajni lanac "Karfur"  koji godišnje ima obrt veći od 120 milijardi dolara, zarađuje prosečno 0,5 odsto na razlici u ceni.

Kroz račune američke kompanije "Volmart"godišnje prođe oko 400 milijardi dolara, a marža im je 3,6 odsto. Engleski "Tesko"  tokom godine "obrne" više od 90 milijardi dolara, iako im zarada prosečno iznosi 4,1 odsto.

A u Srbiji, pored divljačkog dranja nenormalnim "ugrađivanjima", ima slučajeva gde je marža bila vrednija čak i od proizvođačke cene! Za kriminalno zakonsko rešenje, na osnovu koga su marže postale poslovna tajna trgovaca, direktno je odgovoran ministar trgovine Rasim Ljajić, koji je i u nekim ranijim režimima učestvovao u "liberalizaciji" srpskog tržišta hranom i robom široke potrošnje.

Ali, on se već unapred "zaštitio" od odgovornosti novim paktom sa Vučićevim režimom. Dugo je ta njegova politika imala uspeha, ali je ovaj put stavio pogrešnu kartu na sto. Cena koju će platiti za to, biće skuplja od svake marže.

 

©Geto Srbija

material: List protiv mafije

TEŠKI METALI I U TANJIRU NARODA SRBIJE: ZAKONOM I ZLOUPOTEBAMA DOZVOLJENO TROVANJE UVOZOM NEZDRAVOG MESA

 

Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, odobrilo je nedavno uvoz ribe u kojoj je utvrđena visoka koncentracija arsena, ali i prodaju stočne hrane koja sadrži živu i olovo, zbog čega je vraćeno više kontigenata mesa koje je izvezeno iz Srbije iz Ruske federacije.

Ovo nije prvi, a po svemu sudeći neće biti ni poslednji put, kako nadležne institucije, u ovom slučaju Ministarstvo poljoprivrede, sprovode zločinačko ubijanje građana, vršeći uvoz i dalju distribuciju hrane "obogaćene" teškim metalima, na kojoj uvoznička mafija i korumpirana vlast zarađuju multimilionske profite. Gde je kraj divljanju uvozničkog lobija i ko će zaustaviti korumpiranu družinu u Vladi Srbije?

 

                      Vuk Stanić

 

Sistematsko trovanje građana Srbije masovnim uvozom, proizvodnjom i distribucijom hrane prepune teških metala i drugih otrova, nastavljeno je pod punom zaštitom nadležnih državnih institucija. Poslednji takav slučaj, uvoz ribe iz Hrvatske, sa visokim sadržajem arsena, nije zaustavljen nego je ceo kontigent pušten u slobodnu prodaju!

Kad je stigla na carinski terminal, veterinarski inspektori su ribu uputili na testiranje u laboratoriju, gde se pokazalo da ova sadrži visok nivo toksina (otrova), u ovom slučaju visoku koncentraciju arsena! Inspektor je naredio uništavanje ribe, ali je neko iz Ministarstva poljoprivrede telefonirao i naredio da se riba ipak ne uništi već da se odobri njen uvoz.

Zahvaljujući ovakvoj odluci, Srbi su za najmasovniju slavu Svetog Nikolu imali priliku da se truju ribom koja sadrži arsen. Vernici koji se pridržavaju božićnog posta imaće priliku da nastave da se truju, jer je uvoznik ovog ribljeg otpada obavestio načelnicu Uprave za veterinu da je on od kooperanata u Hrvatskoj ugovorio još nekoliko kontigenata ovakve ribe.

Problem je "rešen" već narednog dana. Naime, na inicijativu načelnice Uprave za veterinu Sanje Čelebićanin, ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković je potpisala izmene pravilnika, koje su urađene tako da sada testiranje ribe na arsen prilikom uvoza više nije obavezno!

Naš izvor iz Ministarstva poljoprivrede kaže da je zahvaljujući ovakvoj odluci u Srbiju proteklog meseca uvezeno nekoliko tona ribe sa visokim nivoom arsena!

Upozoravamo čitaoce da pre konzumiranja ribe u narednom periodu pokušaju da provere njeno poreklo i savetujemo da ne kupuju morsku ribu koja ima poreklo iz Hrvatske.

Povećano konzumiranje ribe ili drugih namirnica koje sadrže arsen može dovesti do arsenskog trovanja, a to je medicinskim jezikom rečeno stanje povišenog nivoa Arsena u telu.

Simptomi arsenskog trovanja počinju glavoboljom, konfuznim ponašanjem, čestom dijarejom, pospanošću. Ako se sa trovanjem nastavi, ili se trovanje pojača, pojačavaju se i bolovi u stomaku u nekim slučajevim dolazi i do promenje pigmentacije noktiju.

Kada trovanje postane akutno dolazi do jake dijareje, povraćanja, krvi u urinu, zgrčenosti mišića, pojačanog gubljenja kose. Organi koje trovanje arsenom najviše pogađa su pluća, koža, bubrezi, jetra, krajnji ishod kod pojačanog trovanja arsenom je koma, a kasnije i smrt. Kod težih oblika trovanja može se izbeći smrt, ali onda često dolazi do oštećenja srca, ili trajnog oštećenja respiratornih organa i dijabetesa.

Studija koja je urađena 2007. godine, navodi da je više od 137 miliona ljudi u svetu stradalo od arsena u hrani. Najpoznatija istorijska ličnost za koju se pretpostavlja da je umrla od trovanja arsenom je Napoleon Bonaparta. U uzorcima njegove kose u naknadnoj autopsiji nađen je visok nivo arsena. Pretpostavlja se da su ga arsenom sitematski trovali Englezi.

 

       Haos u Ministarstvu poljoprivrede

 

Imenovanje novog direktora Uprave za veterinu Miodraga Petrovića, izazvalo je, slobodno govoreći, opšti potres u Ministarstvu poljoprivrede. Petrović se proteklih dana suočio sa situacijom da je neko uništio bazu podataka o inspektorskim proverama. Uništenjem ove baze podataka uspešno se prikrivaju pogodnosti koje su tajkunima, ali i malim privrednim subjektima omogućavali čelnici Uprave za veterinu.

Kako Tabloid saznaje, obrisana je baza podataka za 2014. i 2015. godinu, sve što je bilo arhivirano u rubrikama o klanicama. Zbog ovakavih dešavanja, inspektori su u celoj Srbiji dobili nalog da ponovo dostave sve podatke sa kojima raspolažu, a ceo slučaj je prijavljen i policiji.

Prema rečima doktora Veterine Miodraga Stojšića, veterinarskim inspektorima se poslednjih dana daju i vrlo čudni zadaci.

– Sanja Čelebićanin, Dušan Ljuština i Željka Krgović proteklih dana su naredili da se od kompanije Irikom uzme stotinu uzoraka, a svaki uzorak bila je tegla meda od jednog kilograma, priča Stojšić ističući da je na taj način uzorkovana čitava tona, dok je privredni subjekat doveden u neopravdano tešku ekonomsku situaciju.

Na pitanje da prokomentariše činjenicu da je uvoz mašinski separisanog mesa (MSM) napokon stupio na snagu, Stojšić kaže da je nažalost zabrana vremenski odložena do prvog januara, a da su privredni subjekti to iskoristili da uvezu stotine tona ovog otpada iz Evropske unije samo proteklih nekoliko nedelja.

U pitanju su mašinski separisani ostaci mesa i kostiju, pilića, svinja i drugih životinja. Takva masa u kojoj su samlevene šije trtice vratovi kosti, pa čak i oči je visoko kancerogena upozoravao je Stojšić ranije, sada kaže će i pored zabrane uvoza, privredni subjekti MSM i dalje stavljati u mesne prerađevine, pogotovo dok ih imaju na zalihama, osim ako veterinarska inspekcije ne počne od prvog januara da radi zaplene i uništenje takvih zaliha.

Osim Stojšića i drugi sagovornici Redakcije upozoravaju da će meso i mesne prerađevine narednih meseci biti vrlo lošeg kvaliteta jer privrednici imaju na lageru više od 1.000 tona uvezenog MSM-a koji se poslednjih godina redovno koristi kao sastavni deo smese za viršle, kobasice, pa čak i za mleveno meso…

Na žalost, primeri iz prakse pokazuju da Veterinarska inspekcija verovatno neće raditi u skladu sa interesom građana, o čemu govori i primer iz jedne prodavnice koju je potrošač uredno prijavio.

U prijavi potrošač je istakao da mesna prerađevina koju je kupio nenormalno smrdi i da ima loš ukus. Inspektor je ponovo pravilno postupio i poslao uzorke na laboratorijsku kontrolu, gde je otkriveno prisustvo listerije. Nažalost greškom laboratorije druge analize nisu ni urađene.

Ipak, umesto zatvaranja radnje, i kafilerijskog uništavanja ove robe, načelnica veterinarskog inspektorata Sanja Ćelabičanin naredila je da se proizvodi vrate proizvođaču?! U ovom slučaju proizvođač je bila fabrika Karneks.

Na žalost, na isti način se neispravna roba vraća i drugim proizvođačima, koji je opet ne uništavaju, a šta rade sa njom nije poznato. Pretpostavlja se da je melju zajedno sa MSM-om i da tako ponovo dospeva u lanac ishrane, prikrivena u mlevenom mesu.

 

       Poljoprivrednici radikalizuju proteste

 

Državne institucije se ne bave samo masovnim trovanjem naroda, nego i direktnom opstrukcijom domaćih poljoprivrednih proizvođača. Predstavnici svih udruženja poljoprivrednika, duže od 30 dana pokušavaju da se izbore za to da se Predlog Zakona o poljoprivrednom zemljištu povuče iz procedure. Jer je štetan za nacionalne interese i male poljoprivrednike, dok pogoduje velikim kapitalistima, koji su dobro podmazali predlagače zakona i ministre u Vladi Srbije.

U krugovima uglednih agroekonomista zastupa se stav da je apsolutno neprihvatljivo da se na 30 godina daje u zakup najbolje poljoprivredno zemljište u Pokrajini nekolicini tajkuna, u uslovima koje definiše nekakva komisija (korumpirana komisija).

Taj zakon je poniženje za građane cele Srbije!

Predlog zakona protiv koga se poljoprivrednici bune je diskriminatorski i izuzetno štetan posebno za građane u Vojvodini koji godinama zakupljuju manje parcele zemljišta. Ukoliko se Zakon primeni na način kako predlagači najavljuju sto miliona evra (100.000.000 evra) iz džepova više od 10.000 individualnih poljoprivrednih gazdinstava sliće se u nekoliko tajkunskih džepova.

Poljoprivrednici očekuju i da predsednik države Tomislav Nikolić, ne potpiše takav zakon, ukoliko bude izglasan u Skupštini, jer je "izrazito tajkunski i diskriminatoran"!

Motiv mnogih poljoprivrednika da protestuju je to što je takav zakon u interesu tajkuna i nekoliko režimskih ljudi. Nikome ko nije deo aktuelne vlasti, a ko je čitao predlog ovog zakona, nije jasno zašto se umesto da jedan od pokretača poljoprivrednog razvoja bude zakupu državnog poljoprivrednog zemljišta, stvari organizuju tako da se takav zakup monopolizuje…

Predsednik asocijacije poljoprivrednika Vojvodine Miroslav Kiš je ranije izjavio da već više od mesec dana 17 udruženja poljoprivrednika iz cele Vojvodine protestuje i traži da se povuče iz procedure Predlog zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

U više navrata Kiš je istakao da vlast kao da nastoji da održi kontinuitet nezadovoljstva i poljoprivrednika.

–Zakon mora da se povuče u i narednim danima očekujemo da radikalizujemo naše proteste, da ono što nismo postigli traktorima, postignemo našim prisustvom i kontinuitetom zahteva. Ako se i donese, očekujemo od predsednika Republike da ne potpiše ovaj loš zakon, rekao je Kiš.

Na poslednjem sastanku udruženja poljoprivrednika svi sagovornici su se složili da je pitanje poljoprivrednog zemljišta, pitanje izvan dnevne politike. Davanje najboljeg državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup na 30 godina je, pre svega, socijalno, ekonomsko, demografsko i moralno pitanje i, tek, na kraju, političko pitanje, ali to aktuelna Vlada i parlamentarna većina izgleda ne razumeju…

 

       Rusija vratila meso uvezeno iz Srbije

 

O tome koliko je nezdravo meso koje jedemo pokazuje i činjenica da je iz Ruske federacije nedavno u Srbiju vraćeno više od trideset hladnjača sa smrznutim mesom. Ruski inspektori meso su vratili zbog prisustva žive, kadmijuma, olova i drugih teških metala!

Istražujući uzrok zbog koga je visoka prisutnost ovih teških metala u mesu, saznajemo da je glavni uzrok tome stočna hrana.

Krivi su zapravo odgovorni ljudi Ministarstva poljoprivrede, pre svih Ministarka koja ne planira da izmeni pravilnik o stočnoj hrani koji je odobrio njen prethodnika Milan Glamočić. Glamočić je, podsećamo, kao tehnički ministar odlazeće Vlade, potpisao pravilnik o stočnoj hrani koji dozvoljava prisutnost pomenutih teških metala.

Ne samo da u pravilniku jasno piše u kojim količinama smeju biti prisutni olovo i živa, već pravilnikom nije regulisan ni problem sve veće prisutnosti hormona, kokcidiostatika i antibiotika, koji su osim u mesu sve prisutniji i u medu!

Kako bi stvorili jasniju sliku o tome koliko je štetno za ljude kada su ove supstance prisutne u mesu i drugoj hrani Tabloid se obratio doktoru medicine, subspecijalisti dijetetičaru Ljiljani Stanivuk sa pitanjem da li bi ona možda pristala da konzumira meso životinja koje se hrane stočnom hranom koja sadrži, hormone, antibiotike, kokcidiostatike?

Na ovo je Ljiljana Stanivuk odgovorila: "…Nije dozvoljeno da se konzumiraju namirnice životinjskog porekla u kojima su prisutne rezidue hormona, antibiotika, kokcidiostatika, jer je sigurno utvrđeno da su oni šteni za ljude i da izazivaju bolesti koje mogu da imaju teške posledice za ljudski organizam…".

Komentarišući za Redakciju kako na naše organizme utiče konzumacija mesa u kome su prisutni olovo, kadmijum i živa, ona odgovara da ostaci pesticida u hrani štetno deluju po zdravlje čoveka…

Postoji više od 200.000 hemikalija u okolini proizvedenih od strane čoveka. Mnoge od tih supstanci se metabolišu u telu čoveka, gde je jetra glavni organ uključen u njihov metabolizam.

Rezidue i kontaminanti iz hrane su najčešće ili gotovo uvek ksenobiotici (hemikalije koje su strane biološkom sistemu i najčešće deluju kao otrovi na organizam), te prolaze kroz procese u ljudskom organizmu i to apsorpcije, distribucije, metabolizma i eliminacije. U metabolizmu ksenobiotika pojavljuje se povećanje njihove polarnosti (topivosti u vodi), a time je olakšano i izlučivanje iz organizma.

Hidrofobni ksenobiotici koji se ne mogu prevesti u polaran oblik zadržavaju se u masnom tkivu i na taj način imaju produženo (hronično) delovanje na organizam. Mehanizmi delovanja su kaže ona: akutna toksičnost koja uključuje štetne učinke koji se događaju unutar kraćeg vremena nakon uzimanja toksične doze neke materije.

Hrohnična toksičnost podrazumeva izloženost organizma manjim dozama toksičnih materija u dužem vremenskom periodu. Toksične promene u živom organizmu nastale hroničnom intoksikacijom mogu biti: genotoksičnost, karcinogenost, mutagenost, ali isto tako hepatotoksičnost, neurotoksičnost, nefrotoksičnost, već zavisno od toga na koji organ deluje određeni toksikant.

Genotoksičnost se definiše kao štetni učinak na genetski materijal, ne nužno povezani s mutagenošću, može biti izazvana oštećenjem DNA bez direktnog dokaza za mutacije. Mutacijsko delovanje ima uticaj na promenu genske strukture i naslednih svojstava živih organizama s dugotrajnim posledicama na potomstvo.

Mutagene supstance su hemikalije koje mogu da se nalaze u hrani i mogu uticati na genetičku strukturu i mogu imati uticaj posebno na razvoj deteta tokom trudnoće.

Teratogenost je karakteristična za malformacije na plodu (fetus). Teratogeni period dešava se u vrlo uskom razdoblju fetalnog razvoja. Kancerogenost je osobina supstanci koje mogu izazvati rak ili u kombinaciji s nekim drugim materijalima ili spoljinim uticajima mogu pospešiti njegovo nastajanje i razvoj. Najčešći kancenogeni u hrani su dioksini, nitriti, benzolni spojevi, teški metali, mikotoksini.

Ljudska hrana sadrži mnogo prirodnih mutagena i karcinogena. Oni deluju na taj način da stvaraju radikale kiseonika koji imaju važnu ulogu kao endogeni pokretači degenerativnog procesa kao što je oštećenje DNA i mutacije što može biti povezano sa rakom.

EPA (Environmental Protection Agency) radi na istraživanju određenih agrokultura i identifikaciji određenih hemikalija koje su prisutne na tim agrokulturama, koje verovatno utiču na nastanak karcinoma. Pronađeno je 107 različitih aktivnih pesticida koji uzrokuju nastanak karcinoma kod životinja ili čoveka, a od tih 107 pesticida 71 su još uvijek u upotrebi. Neki od aditiva koji se stavljaju u hranu su takođe jedni od uzročnika nastanka karcinoma, kao što su boje za hranu, nitrati, veštački zaslađivači.

 

       Teški metali u namirnicama

 

Teški metali u hrani se mogu naći u sastavu kontaminanta iz životne sredine. U toksične metale se ubrajaju metali koji nisu biogeni i deluju isključivo toksično kao što su: olovo, živa, kadmijum, arsen, talijum i uranijum.

Neki metali su neophodni za žive organizme (biogeni) kao što su: cink, gvožđe, molibden, mangan, kobalt i selen. Značajniji izvori zagađivanja teškim metalima su: saobraćajna sredstva, metalska industrija, rudnici, topionice metala, organska i mineralna đubriva i urbani otpad.

Teške metale biljke prvenstveno usvajaju preko korena iz zemljišnog rastvora, a manjim delom i preko nadzemnih organa iz atmosfere. Usvajanje i nakupljanje elemenata u biljkama zavisi od brojnih endogenih i enzogenih činilaca.

Olovo, ako se unese u organizam se deponuje u kostima i manjim delom u jetri, bubrezima i mekim tkivima. Trovanje olovom utiče na funkciju mozga i nervnog sistema, smanjuje stepen inteligencije, moć zapažanja i memorisanja. U većim koncentracijama može izazvati i trajna oštećenja mozga. Najteži oblici izazivaju smrt. Naročito su ugrožene trudnice (moguće oštećenje embrija) i deca.

Najčešći izvori olova su gasovi nastali sagorevnjem goriva iz automobila, slikarske boje, hrana, voda, glineni sudovi za kuvanje hrane, staklena ambalaža, konzerve, cigarete i drugi.

Olovo je vrlo otrovan metal, naročito opasan zbog svog kumulativnog efekta. Spojevi su mu takođe otrovni ako se unesu u organizam. Toksičnost olova je dokazana a pretpostavlja se i njegovo kancerogeno delovanje. Toksičan je već u malim količinama. Toksičnost se temelji u selektivnom i ireverzibilnom zadržavanju u nervnim ćelijama, te uticaju na razmenu jona natrijuma, kalijuma i kalcijuma. Trovanje olovom zove se saturnizam.

Istraživanja su pokazala da se olovo može naći u majčinom mleku, međutim često se može naći i kod dece koja su hranjena formulom i u toj situaciji u pitanju su kontaminirane konzerve dečije hrane ili prisustvo olova u vodi sa kojom se priprema hrana.

U vodi olovo može da potiče od olovnih cevi koje se koriste ili zbog visokog zagađenja životne sredine zbog blizine saobraćajnica ili neke industrijske zone kao što je blizina topionica olova.

Veći dio olova u majčinom mleku ne dolazi od olova unesenog u organizam zbog izlaganja majki za vrijeme dojenja. Umesto toga, dolazi od olova skladištenog u kostima majke. Jer olovo oponaša korisni mineral kalcijum, i čuva se godinama, zajedno s kalcijumom u kostima. Za vreme trudnoće i dojenja, telo žene izvlači kalcijum iz kostiju kako bi ga dopremila mlekom detetu jer je bitan za razvoj kostiju deteta.

Ekstrakcija kalcijuma iz kostiju je najveća tokom laktacije, a kao rezultat toga, olovo pohranjeno u kostima majke se mobiliše za jedno sa kalcijumom i ulazi u krvotok majke i u majčino mleko, tako da za vreme trudnoće i dojenja, postoji rizik od izloženost fetusa delovanju olova.

Studije su potvrdile da je osiguranje adekvatnog unosa kalcijuma ili uzimanje kalcijuma pre trudnoće, za vrijeme trudnoće i za vrijeme čitave laktacije korisno jer smanjuje nivo olova u krvi, a samim tim i u majčinom mleku žena koje doje.

 

       Prisustvo žive u hrani

 

Živa (Hg) u hranu dolazi najčešće upotrebom pesticida. U hrani se najčešće nalazi u vodi i ribama. Živa je toksična i kao elementarna i u svim svojim spojevima. Simptomi trovanja javljaju se u organima za varenje, a zatim u nervnom sistemu.

Ako živa dospe u vodenu sredinu, mikroorganizmi je prerađuju tako da nastaje metalo-organsko jedinjenje koje se rastvara u mastima.

Mnoge tragične događaje su izazvala baš organska jedinjenja žive na primer u Japanu, Gvatemali, Iraku, Pakistanu. Svi ti slučajevi su bili izazvani korišćenjem namirnica koje su bile zatrovane živom.

U Iraku je 1971-1972 umrlo preko 3000 ljudi zbog korištenja pšenice koja je u sebi sadržala fenil žive. Unošenje alkalnih jedinjenja žive u ljudski organizam pomoću krvotoka dolazi do moždanih ćelija i onemogućava mozgu doliv krvi, pri tom izazivajući poremećaje u nervnom sistemu.

Veće koncentracije žive u krvi snažno utiču i menjaju hormonsku produkciju odnosno funkciju posteljice, a teški metali prolaze i placentnu barijeru, tako da bez poteškoća mogu dospeti u krvotok fetusa.

Štetno delovanje žive se ogleda pre svega u štetnom uticaju na nervni sastav fetusa u razvoju, a veće koncentracije mogu dovesti do spontanih pobačaja i malformacija nerođenog deteta.

Živa je veoma otrovan metal bilo u obliku pare ili sitnih kapljica. Živa za ljudski organizam nema nikakvo korisno delovanje, te može biti štetna čak i u malim količinama. Trovanje živom zovemo merkurijalizam.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOŽENA KANCEROGENA HRANA U SRBIJU PREKO DILA DRŽAVNIH SLUŽBENIKA I STRANIH BIOTEHNOLOŠKIH KOMPANIJA!!!

 

Od početka ove godine, u Srbiju je ušlo preko sto tona mesnih prerađevina koje su zabranjene u EU, čak i kao hrana za pse i mačke! Ministarstvo unutrašnjih poslova i bezbednosne službe se već godinama ne oglašavaju o tome kakva su im saznanja o kriminalnim aktivnostima uvoznika prehrambenog smeća. Javnost u Srbiji ne zna ni ko je od naših stručnjaka, zaposlenih u državnoj službi i funkcionera interesno povezan sa biotehnološkim kompanijama i stranim vladama, koje nam agresivno nameću tu višestruko dokazano štetnu tehnologiju.

 

                    Vuk Stanić

 

Tokom 2014. godine, u Srbiju je uvezeno 22 miliona tona mleka. Jedina mlekara koja je proteklih nedelja otkupljivala mleko od malih srpskih gazdinstava je Šabačka mlekara, ali ova mlekara, verovali ili ne, nije stavljena na spisak onih koji mogu mleko otkupljivati u skladu sa Vladinim programom!

Kako menadžmentu te mlekare nije u interesu mešetarenje i uništenje malih proizvođača, oni su stvari stavili na papir i izračunali da se ipak isplati kupovati mleko od srpskih seljaka. Istina, dok traje ovaj kriminalni režim, Šabačka mlekara nikada neće takvim poslovanjem ostvariti nenormalne zarade kakve interesuju grupaciju Salford, ali će moći da posluje uspešno i pozitivno.

Istražujući zbog čega Vlada Srbije nije Šabačkoj mlekari dozvolila da i ona zaradi na interventnom otkupu mleka, rečeno nam je da je na spisak onih koji mogu da učestvuju u interventnom otkupu pre svih uticao ozloglašeni sekretar Ministarstva poljoprivrede Danilo Golubović.

Kao što već godinama radi, Golubović i sada zagovora stvari koje su na štetu malih proizvođača, ali i zdravlja nacije. Da je radio po zakonu i u interesu države, on je odavno trebao da pokrene inicijativu zabrane uvoza smrznutog mesa, mleka, ali i svinja iz Evropske unije, jer bi u tom slučaju domaći proizvođači imali daleko veći profit, a država Srbija veće prihode od doprinosa i poreza koje bi mali proizvođači platili. Ali, njegova kriminalna aktivnost jednostavno ne sme da stane! Ko jednom uđe u kolo sa velikim, mafijaškim distribucijama prehrambenog đubreta, za njega nema stajanja…

Sasvim opravdano se sumnja, i da velike količine mleka koje su uvezene u Srbiju, vode poreklo od krava koje su hranjene genetski modifikovanim (GMO) usevima. Nikome u Ministarstvu poljoprivrede ne pada na pamet da to i proveri…

Na poslednjem sastanku kome su prisustvovali predsednik Vlade Aleksandar Vučić, službenici Ministarstva poljoprivrede i mali proizvođači koji su tražili da Vlada Srbije stopira nekontrolisani uvoz mesa, mleka, mlečnih proizvoda, Golubović se usprotivio ovakvom zahtevu ističući da sporazum sa EU to ne dozvoljava.

Na opšte zaprepašćenje prisutnih, jedan od malih proizvođača izvadio je iz džepa pomenuti sporazum i okrenuo stranu na kojoj piše da Srbija ima pravo na "prelevmane" u trgovini sa EU.

Prelevmani i služe, istakao je ovaj paor, da države koje treba da pristupe EU, a nisu još dovoljno ekonomski jake, zaštite svoje poljoprivrednike i dozvoljeno ih je držati na snazi sve do punopravnog članstva u EU…

Ovo nije i jedini slučaj da Golubović namerno pogrešno citira, međunarodne sporazume, u korist domaćih tajkuna i velikih multinacionalnih kompanija.

Državni sekretar najavio je i izmenu Zakona o genetski modifikovanim organizmima kako bi se udovoljilo zahtevu Svetske trgovinske organizacije (WTO). Prema Golubovićevom tumačenju Srbija je dužna da dozvoli promet GMO proizvoda jer je to obaveza koja proizilazi iz duha slobodne trgovine koja je predviđena sporazumom STO.

Da ovo nije tačno potvrđuje i činjenica da je Evropska komisija krajem aprila, pripremila novi propis koji dozvoljava zemljama članicama da zabrane uvoz GMO hrane! Zapravo jedina zemlja od svih članica STO koja zahteva od Srbije da dozvoli promet GMO, je Amerika! Koja nije članica Evropske unije!

 

       Uvoz stranog trećerazrednog mleka

 

Investicioni fond Salford, koji je osnivač Denjub fuds grupe, koja je kupila Beogradski Imlek i Subotičku mlekaru, glavni je krivac za aktuelni poremećaj na srpskom tržištu mleka. Umesto da sa drugim velikim igračima otkupe viškove mleka od 7.000 domaćinstava kako je tražila Vlada Srbije, oni su uvezli veliku količinu mleka u prahu iz Holandije.

Holandsko mleko u prahu, Salford je zapravo dovezao do Bosanske Dubice, odakle je na sumnjiv način uvezeno u Srbiju, kao bosansko mleko u prahu. Upućeni tvrde da u Bosni i Hercegovini ne postoji nijedno postrojenje za preradu mleka u mleko u prahu, što je još jedan dokaz da je zapravo Salford preko Dubice samo "štelovao" papire.

Kako bi smo pojasnili zašto je Salford imao interes da ovo uradi, podsetićemo da je Vlada Srbije odobrila projekat po kome je trebalo da 25 velikih otkupljivača mleka, kupe viškove od 7.000 malih srpskih proizvođača.

Takva odluka je donesena kako bi se sprečilo da seljaci svakodnevno bacaju mleko. Veliki igrači su trebali da otkupe mleko, prerade ga u prah, i da ga potom prodaju Robnim rezervama. Robnim rezervama je takođe naređeno da mleko u prahu i otkupe, i tako je problem malih proizvođača trebalo da bude rešen u potpunosti.

Međutim, kako Salford u Srbiji ima postrojenja da mleko koje otkupi od seljaka preradi u prah, tu nije trebalo da bude većih problema. Ipak, oni su izračunali da je jeftinije da uvezu već gotovo mleko u prahu, koje decenijama stoji u holandskim magacinima, i da ga potom prodaju Robnim rezervama.

Kako je državna administracija i sva politička elita sastavljena od korumpiranih kriminalaca, Salfordu je pošlo za rukom da prvi deo prevare uspešno sprovede. Holandsko mleko u prahu je uspešno uvezeno u Srbiju, ali su na opšte iznenađenje svih, službenici Robnih rezervi svoj posao uradili u skladu sa zakonom.

Ljudima iz Salforda su objasnili da oni treba da isporuče mleko u prahu koje su proizveli od domaćeg mleka, a ne da im šalju ono koje su uvezli iz Holandije. Glumeći naivnost, iz Salforda su saopštili da očekuju da Robne rezerve hitno prime 80 tona mleka u prahu koje su poslali, jer je u pitanju baš kao što je i traženo proizvod urađen od domaćeg mleka.

Ne verujući da neko može da bude toliko bezobrazan i pokvaren, službenik Robnih rezervi im je skrenuo pažnju:

– Mleko u prahu mora imati prateću dokumentaciju, u kojoj piše, od kojih je gazdinstava koja količina svežeg mleka otkupljena sa datumima i validnim popisima. Ta dokumentacija mora odgovarati onoj koja prati mleko u prahu za koje tvrdite da je napravljeno od domaćeg mleka.

Količine onoga što je otkupljeno moraju se poklapati sa sa onim što šaljete. Znate jedan kilogram neobranog mleka daje oko 200 g. mleka u prahu, pa ukoliko želite da primimo i uskladištimo 80 tona koje ste poslali potrebno je da nam date dokaze da ste kod malih domaćinstava kupili 400 tona mleka, a vi tu dokumentaciju nemate…

U međuvremenu, više službenika Robnih rezervi je pod stalnim pritiskom, prećeno im je, ali za sada nisu popustili pod pretnjama tajkuna.

Inače Salford i druge 24 kompanije mesecima ucenjuju male proizvođače cenama koje su ispod tržišnih, dok svoje proizvodne kapacitete popunjavaju uvozom trećerazrednog jeftinog mleka, mleka u prahu i drugih gotovih mlečnih proizvoda.

 

       Srpski političari interesno povezani sa biotehnološkim kompanijama

 

Razumno objašnjenje za postupanje ljudi kao što su sekretar Golubović ili šef pregovaračkog tima za pristupanje Srbije EU Tanja Miščević nema, jer i oni sami dobro znaju da je, Svetska zdravstvena Organizacija (WHO) objavila je da je glifosat, aktivni sastojak u herbicidu "Raundap" (Roundup) Monsanto korporacije, kojim se prskaju GMO usevi kancerogen za ljude.

Činjenica da Luksemburg skoro ništa od zakona o GMO nije uskladio sa EU a članica je i EU i STO-a, a što je u suprotnosti sa tvrdnjama domaćih GMO lobista da je slobodan promet degenerisane hrane uslov svih uslova. Srećom u EU se sve više ljudi priziva pameti pa je tako u Nemačkoj, krajem Januara, 50.000 ljudi bilo na protestu protiv GMO, i protiv Sporazuma o slobodnoj trgovini EU i SAD (TTIP)!

Iz svega navedenog jasno je, Srbija ne treba da menja zakon o GMO tako da on bude opušteniji, već ga treba pooštriti i dozvoljeno prisustvo od 0,9 odsto GMO organizama koliko je sada dozvoljeno, treba zameniti potpunom zabranom prisustva GMO, makar to značilo zatvaranje Mekdonaldsa ili da na rafovima prodavnica više neće biti Nestle čokolada.

Nažalost, u Srbiji ima mnogo beskrupuloznih, pa su tako neki od službenika Ministarstva poljoprivrede tvrdili da je dobro da za obnovu našeg stočnog fonda, desetkovanog u poplavama, koristiti modifikovane sojine sačme za ishranu životinja. Ta sačma je jeftinija i krupnija, isticali "stručnjaci" Ministarstva poljoprivrede protekle godine.

Ipak, mnogo je indicija da ova vlada ne odustaje od namere da liberalizuje domaće tržište za GMO proizvode. Od parlamentarnih političkih stranaka nijedna nije zauzela stav, i retke su one organizacije koje su jasno i nedvosmisleno rekle da su protiv GMO.

Interesantno je da svaki put kada krenu medijske pripreme za izmenu Zakona o GMO, vlast koristi istu frazu: Zakon nije bezbedan i ne štiti na dovoljan način naše stanovništvo!

Zakon definitivno ima manjkavosti, pošto bi morao da bude znatno restriktivniji, ali glavni problem je što ga naše vlasti ne primenjuju, pa zato imamo ilegalne zasade. Nemamo podataka o tome, kako su se i da li su se uopšte završili postupci protiv brojnih prekršilaca, koji su unosili genetički modifikovano seme u Srbiju i bavili se uzgojem zabranjenih biljnih kultura.

Ministarstvo unutrašnjih poslova i bezbednosne službe se već godinama ne oglašavaju o tome kakva su im saznanja o kriminalnim aktivnostima vezanim za nepoštovanje postojećeg zakona, kao ni ko je od naših stručnjaka, zaposlenih u državnoj službi i funkcionera interesno povezan sa biotehnološkim kompanijama i stranim vladama, koje nam agresivno nameću tu višestruko dokazano štetnu tehnologiju.

Između ostalog, Tužilaštvo se uopšte nije izjasnilo o krivičnoj prijavi koju je grupa građana podnela protiv bivšeg ministra poljoprivrede, sada Vučićevog savetnika, Dragana Glamočića, koga više ne štiti imunitet.

U svojoj izjavi medijima povodom namere da se legalizuje GMO, sekretar ministarstva poljoprivrede Danilo Golubović navodi i da će Vlada RS o izmenama zakona odlučivati u saradnji sa stručnom javnošću u zemlji. Njegova izjava je najbolji dokaz da vlast ne planira da pitanje GMO, stavlja ne referendum, odnosno da će narod biti isključen iz odlučivanja o svojoj sudbini.

 

       Da li Vučićev brat uvozi zatrovano, separisano meso?

 

Prema sada važećim propisima EU, GMO ne može biti pušten na tržište ukoliko nije prošao temeljnu procenu rizika Evropske agencije za bezbednost hrane i ekspertskih tela zemalja članica i dobio dozvolu.

Pored toga, potrebno je da firma koja ima dozvolu sprovodi striktan nadzor mogućih neželjenih efekata GMO na životnu sredinu, pri čemu EFSA (Evropska agencija za bezbednost hrane) redovno kontroliše taj nadzor.

Zemlje članice mogu da se pozovu na bezbednosnu klauzulu i zabrane čak i one kulture koje su prošle procenu na nivou EU ukoliko smatraju da predstavljaju rizik za životnu sredinu ili zdravlje.

Zemlje članice to i čine, s tim što EFSA redovno daje negativna mišljenja o zasnovanosti tih obrazloženja. Sa druge strane mnoge države članice suprotno mišljenjima EFSA uvek smišljaju način da svoje tržište zaštite od GMO-a različitim ne carinskim barijerama.

Tu treba naglasiti da bitnu ulogu igra administracija država članica, koja ukoliko je nacionalno orjentisana uvek može uspešno i da zaštiti državu članicu od pogrešnih odluka donesenih na nivou unije.

Službenici poput onih koji rade u našim ministarstvima koji su uvek spremnih da bez razmišljanja sprovedu i ispune svaki zahtev iz EU, ili da za mito koje im daju tajkuni rade na štetu države predstavljaju veliku opasnost za svaki narod i državu…

Jedan od primera koji najbolje odslikava kakvi su službenici u našim ministarstvima je događaj sa nedavnog sastanka u ministarstvu poljoprivrede: nakon više meseci, mali poljoprivrednici uspeli su da se sastanu sa predsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem, i da mu skrenu pažnju na to koliku im štetu donosi nekontrolisan uvoz, mesa, mleka i mlečnih proizvoda. Smatrajući da je dovoljno da ih uputi na razgovor u Ministarstvo poljoprivrede, Vučić je to i učinio.

Na razgovorima sa ljudima iz Ministarstva poljoprivrede, oni su istakli i zahtev za izmenom pravilnika smrti kojim se dozvoljava uvoz mesnih otpadaka, tražili su i zabranu uvoza mesa, mesnih prerađevina, kao i zabranu uvoza mleka i mleka u prahu.

– Možda vas jeste na razgovor poslao Aleksandar Vučić, ali smo mi našli prolaz do Vučićevog brata Andreja. Zato nemojte misliti da postoji šansa da se pravilnici o mesu i mesnim prerađevinama izmene, saopštili su im službenici među kojima su bili Sanja Čelebićanin i Danilo Golubović.

Ukoliko je narodna poslovica koja kaže da gde ima dima ima i vatre tačna, onda je ovo svakako priča koju treba temeljnije proveriti. Našem novinaru, nedavno je pokazan i-mejl iz premijerovog inboksa, u kome mu osoba čiji identitet ne možemo da otkrijemo, postavlja pitanje: da li je istina da je Andrej, (Andrej Vučić) zaista ušao u poslove uvoza mašinski separisanog mesa, koje je u Evropskoj uniji zabranjeno stavljati čak i u hranu za mačke!

Istovremeno, u toku je izrada predloga promene pravilnika koji je široj javnosti poznat kao pravilnik smrti, a u grupi stručnjaka koji rade ne predlogu izmena je i doktor veterine Miroslav Stojšić.

Stojšić je ranije u izjavi za naš list, okarakterisao aktuelni pravilnik kao "pravilnik smrti".

Kancerogeni aditiv E407 koji izaziva ulcerativni kolitis, u Srbiji je dozvoljeno stavljati čak i u dečiju hranu. Na pakovanju ovog aditiva piše da uzrokuje rak debelog creva.

Stavljaju ga u gotovo sve mesne prerađevine, rekao je tada Stojšić i na naše pitanje kojim zakonom je to dozvoljeno, on je objasnio da se radi o "Pravilniku o kvalitetu usitnjenog mesa, poluproizvoda od mesa i proizvoda od mesa".

U pitanju je "Pravilnik Smrti", rekao je tada Stojšić i tom prilikom objasnio da je taj "pravilnik", pre nekoliko godina, usvojila komisija u kojoj su bili, Sanja Ćelebičanin, načelnik Republičke veterinarske inspekcije, Ilija Vuković, profesor Veterinarskog fakulteta, Ljiljana Petrović, profesor Tehnološkog fakulteta, a sa njima u komisiji su bili i svi veći predstavnici mesne industrije.

Da je takav pravilnik donet u vreme Tita, mislim da bi ih sve streljali, rekao je tada Stojšić. On je kasnije u više navrata objasnio da je istim pravilnikom dozvoljeno u viršle, mleveno meso, kobasice stavljati mašinski otkošeno pileće i svinjsko meso i ne samo mašinski otkošeno gde se koske delimično odvajaju, već i mašinski separisano, odnosno, ono gde su meso i koske zajedno samleveni.

Osim kostiju, ta masa sadrži oči, bubrege, trtične žlezde i creva, gde se u velikoj meri sakupljaju ostaci hormona i antibiotika, koje daju životinjama. Ovi otpaci odavno su zabranjeni u Evropi za ljudsku ishranu, i godinama su stavljani u hranu za mačke. Kada je studija pokazala da je ovakva hrana uzrokovala povećan broj karcinoma kod kućnih ljubimaca. U Evropi su ovi otpaci zabranjeni čak i kao dodatak hrani za mačke.

Proizvođači mesa u Nemačkoj dužni su da ovakve mesne otpatke, ili unište, ili izvezu u roku od 48 sati. Zbog čega kamioni srpskih preduzetnika uvek čekaju spremni ispred ovih fabrika u Nemačkoj? Svake godine u Srbiju se uveze stotine tona ovog kancerogenog mesnog otpada, koji se potom stavlja u viršle za decu, kobasice, paštete, a ponekada je u procentu većem od 50 odsto to đubre zajedno sa sojom u sastavu mlevenog mesa, koje kupujemo u prodavnicama.

 

    A 1. Ševarlića tuže jer zna matematiku

Kada je profesor poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Miladin Ševarlić na osnovu javnih podataka Ministarstva poljoprivrede izračunao da u Srbiji ima 5.000 hektara zasejanih genetski modifikovanom sojom, zaprećeno mu je krivičnom prijavom.

Kasnije se ispostavilo da je u pitanju podatak izračunat na osnovu objavljenih informacija koji je svako mogao da izračuna, pa su nadređeni iz Ministarstva poljoprivrede odustali od tužbe.

– Izjavili su da su Kontrolisali kontrolisali 1.300 parcela pod sojom i uzeli 45 sumnjivih uzoraka. Kako su objavili, 42 su bila pod GM sojom. Ta 42 uzorka nalazila su se na ukupnoj površini od 23 hektara i kažu to je minorno, to nije ništa.

Hteli su da me tuže, jer sam izjavio da u Srbiji ima do 5.000 hektara pod GM sojom, a do tog podatka se dolazi prostom računicom. To nije samo 23 hektara, kako su objavili. Danas, verujem, ima manje, ali ne zato što se država bori za to nikada nisu pokazali ni objavili imena počinilaca, nisu prikazali uništavanje ovih zasada u toku vegetacije, niti su nekoga kaznili sankcijama koje su kod nas, inače, za ova dela sedam puta manje nego u susednoj Hrvatskoj. Danas je manje samo zbog toga što nam je propalo stočarstvo, objasnio je Ševarlić.

Inače Srbija je trenutno najveći evropski proizvođač nemodifikovane soje. Deseti smo svetski izvoznik kukuruza koji nije genetski modifikovan. Ovako mala zemlja izvozi enormne količine ovih sirovina, a uvozimo meso životinja koje su hranjenje GM proizvodima GMO sojom. Uvozimo i takvu sojinu sačmu, a to je počelo, kada su nam SAD „poklonile" 50.000 tona sojine sačme za koju se znalo da je od GMO soje.

Tada smo najviše zagadili naše stočarstvo. Sve je završilo u našim oborima i štalama odnosno na našim trpezama, kroz razne vrste mesa i prerađevina od takvog mesa. Srpske trpeze pune su mesa od životinja hranjenih GMO sojom.

Iako imamo jedan od najrigoroznijih zakona koji zabranjuje uvoz, promet i proizvodnju GMO u Srbiji, što može da se iskoristi kao odličan marketing za izvoz agrarnih proizvoda.

U Srbiji je tri četvrtine opština i gradova usvojilo deklaraciju protiv GMO. Anti GMO aktivisti planiraju i da formiraju savez Opština i gradova pod nazivom: „Za Srbiju bez GMO" i da institucionalizuju masovnu podršku lokalnih samouprava protiv uvoza, uzgoja i prometa GMO.

Od 1996. godine, kada je počelo sa milion hektara pod GMO usevima u Americi, danas u celom sveti ima 170 miliona hektara pod GMO. Svim državama u kojima postoje GMO usevi postoje i zdravstveni problemi onih koji su uključeni u njegovu proizvodnju. Najčešće uzgajivači oboljevaju od raka, a česti su i mentalni poremećaji.

 

    Glosa

Tajna iz premijerove elektronske pošte: Andrej Vučić, uvoznik separisanog mesa zabranjenog u EU!

Ukoliko je narodna poslovica koja kaže da gde ima dima ima i vatre tačna, onda je ovo svakako priča koju treba temeljnije proveriti. Našem novinaru, nedavno je pokazan i-mejl iz premijerovog inboksa, u kome mu osoba čiji identitet ne možemo da otkrijemo, postavlja pitanje: da li je istina da je Andrej, (Andrej Vučić) zaista ušao u poslove uvoza mašinski separisanog mesa, koje je u Evropskoj uniji zabranjeno stavljati čak i u hranu za mačke!

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PARA ZA VOJSKU NEMA I ZBOG TENDERA: KUPOVINA MLEKA ZA VOJSKU OD FIRME PROIZVOĐAČA LEKOVA

Vojska Srbije je na prosjačkom štapu. Počev od ministra Borisa Tadića, pa preko Dragana Šutanovca, Aleksandra Vučića do Bratislava Gašića, na vojnu imovinu i Vojsku Srbije, svi oni sa svojim saradnicima, nasrtali su kao hijene na ranjenu antilopu. Armija koja je uspela da zadivi i zabrine NATO alijansu svojom taktikom, osposobljenošću i spremnošću da vodi rat, poražena je u sukobu sa kvinsilinzima koji su dolaskom DOS-a na vlast rukovodili odbranom Srbije. Istraživač Redakcije, pukovnik Milan Jovanović, sve do svoje smrti, opisivao je kriminal i zločine koje je vršio bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac sa svojom organizovanom kriminalom grupom. Da je živ, bavio bi se istraživanjem kriminala u vojsci danas.

                  major Goran Mitrović

Iz Vojske Srbije i Ministarstva odbrane stalno nam stižu izveštaji o korupciji, lažnim tenderima, i ogromnoj količini novca, koja završava u džepu državnog sekretara Zorana Đorđevića i njegovih saradnika.

Navešćemo samo dva slučaja.

Vojna pošta 9808 – Ministarstvo odbrane, zaključila je 31. januara prošle (2014) godine ugovor sa sa privatnim preduzećem AVE Pharmaceutikal d.o.o. iz Beograda, koja posluje u sastavu FINA group iz Vršca. Ugovor je sklopljen na štetu Ministarstva odbrane za najmanje šest miliona dinara, samo na kupovini mleka i mlečnih proizvoda za prošlu, i u prva tri meseca ove godine.

Ugovor o nabavci mleka potpisao je u ime Vojne pošte pukovnik Petar Latković, a za ovu privatnu firmu njen direktor Saša Antić. Naime, privatna firma je za potrebe Ministarstva odbrane trebalo da isporuči 191,498 litara svežeg pasterizovanog mleka, po ceni od 82,50 dinara po litru, bez PDV-a, ili po ceni od 90,75 dinara.

Takođe, ugovorena je i isporuka jogurta u pakovanju od 0,2 litra sa 3,2 odsto mlečne masti, u iznosu od 390.364 litara, sa 12 odsto mlečne masti po ceni od 104 dinara bez PDV-a, ili 114 dinara sa PDV-om, po jednoj čašici jogurta.

Kisela pavlaka u čaši od 0,2 litra plaćena je po ovom ugovoru 223,20 dinara, mada je reč o isporuci od 19.158,21 litra. Vojna pošta je naručila i 33.320 litara kiselog mleka u pakovanju o,2 litra sa 3,2 mlečne masti, po ceni od 121 dinar sa PDV-om!

U maloprodaji, dakle u samouslugama, časa jogurta ili kiselog mleka može se kupiti za 18 dinara sa PDV-om, a u velikoprodaji je i još jeftinija, ali je Vojna pošta privatnoj firmi plaćala višestruko veće cene.

Oko šest miliona je razlika u ceni koja se slila na račun firme, koja se, inače, bavi proizvodnjom lekova. Ko je , osim pukovnika Latkovića uzeo deo kolača, od inače siromašnog vojnog budžeta?

Aktuelni državni sekretar u Ministarstvu odbrane Zoran Đorđević grabi i šakom i kapom. Koliko li je tek ovaj gospodin uspeo da drpi iz vojnog budžeta? On je, inače, spreman na sve gadosti. O tome govori i beleška sačinjena 5. marta ove godine, sa predstavnicima firme Makler, koja je zavedena pod broj Int. 18-194 i vodi se kao službena tajna. Belešku je, po ovlašćenju ministra sačinio pukovnik dr Branko Ilić.

Sastanku je prisustvovao, pored lica iz Ministarstva odbrane i Ljubomir Štrbac, direktor preduzeća Makler d.o.o. iz Beograda. Na kraju beleške sa ovog sastanka, a kojem je promovisana firma Mekler kao novi dobavljač biohemijskih reagensa za VMA, stoji: „…Gospodin Đorđević je naložio da je za potrebno iznova uraditi tehnički specifikaciju biohemijskih reagensa za potrebe BZU u 2105. godini, a prema gore predloženom modelu snabdevanja. Kao nosilac zadatka imenovan je pukovnik doc. dr Janko Pejović, koji će u koordinaciji sa predstavnicima preduzeća Mekler, izraditi predlog referata za centralizovanu nabavku biohemijskih reagenasa u 2015. godini…“.

Beleška je urađena u jednom primerku, a fotokopirana, komisijski u pet primeraka i dostavljena je kabinetu ministra, državnom sekretaru Đorđeviću.

Ipak, 19. marta, ista beleška, sa istog sastanka, zavedena je pod broj 214, a u njoj se samo dopisuje u već citiranom delu beleške, da će pomenutu doktor Pejović u koordinaciji, osim firme Mekler, i sa svim ostalim dobavljačima komponenata u oblasti biohemijskih reagenasa, izraditi predlog referata.

Neko je skrenuo pažnju na marifetluke državnog sekretara, te je došlo do falsifikovanja, tako što je sačinjena druga službena beleška, istog sadržaja, zavedena pod novim brojem!

Ovo su samo dva dokumentovana kriminalna postupka u poslovanju Ministarstva odbrane, na čijem je čelu Bratislav Gašić, a na čelu vlade je Aleksandar Vučić.

      A 1. Uče da putuju, ne da ratuju

Ministarstvo odbrane potrošilo je dva i po miliona evra na putovanja, zaključak je istraživanja koje su sproveli naši novinari Milica Jeremić i Ivan Ercegovčević.

Ministarstvo odbrane u protekloj godini potrošilo je neverovatnih 254.653.678 dinara na službena putovanja u zemlji i inostranstvu.

U odgovoru ovog ministarstva upućenom redakciji ,,Tabloida“, sa zahtevom da nam se odgovori koliko je utrošeno novčanih sredstava na službena putovanja u zemlji i inostranstvu, navodi se da je preko 170 miliona dinara potrošeno na putovanja u Srbiji, dok je za putovanja u inostranstvo izdvojeno skoro 85 miliona dinara. Prostom računicom zaključuje se da je to ministarstvo za samo godinu dana potrošilo 2.100.000 evra državnog novca i to, kako navode na putovanja u zemlje kao što su Norveška, Rusija, Jermenija, Belorusija, Azerbejdžan, Kina, Amerika, Liban, Turska, Izrael i druge.

U saopštenju koje smo dobili od službenika ministarstva odbrane posebno je naglašeno da u ovaj trošak nisu uračunata službena putovanja resornog ministra Bratislava Gašića, kojeg finansira direktno republička vlada. Naravno, iz vlade republike Srbije nisu hteli da nam odgovore koliko su novca dali u prethodnoj godini na službena putovanja ministra Gašića, ali i svih ostalih resornih ministarstava.

      A 2. Biografija državnog sekretara

Rođen je u Beogradu 11. februara 1970. godine.

Master je ekonomskih nauka – oblast: Međunarodno bankarstvo i finansije, zajednički program na engleskom jeziku Univerziteta Panteion, Atina Grčka – Fakulteta za društvene i političke nauke i Fakulteta za međunarodnu ekonomiju, Beograd. Završio je Školu nacionalne odbrane – Visoke studije bezbednosti i odbrane. Završava doktorske studije i u fazi je prijave doktorske disertacije iz oblasti ekonomskih nauka, sa usmerenjem na finansijsku kontrolu, upravljanje, izveštavanje i reviziju, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad.

Profesionalno iskustvo sticao je na rukovodećim pozicijama u oblasti finansijskog i izvršnog menadžmenta u renomiranim domaćim i međunarodnim kompanijama (Comtrade, Kabel-X…).

Usko je usmeren na međunarodne finansije i bankarstvo, finansijsku kontrolu i upravljanje, finansijsko izveštavanje i reviziju. Objavio je više radova u vodećim domaćim i stranim naučnim i stručnim časopisima iz ekonomije i finansija.

Predsednik je Političkog saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Republike Srbije i Nacionalni direktor za naoružanje.

Stekao je više uglednih profesionalnih sertifikata. Dobitnik je, između ostalih i nagrade „Mihailo Petrović-Alas“ iz oblasti matematike. Član je udruženja Mensa Srbija.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOZNIČKI LOBI, UZ DOZVOLU EU SABOTIRA POČETAK RADA NACIONALNE LABORATORIJE ZA KONTROLU HRANE!

 

Veliki skandal u organizaciji Ministarstva poljoprivrede Srbije i šefa misije Evropske unije u Srbiji, Majkla Devenporta, desio se u Batajnici, 9. marta ove godine, povodom otvaranja Nacionalne referentne laboratorije za kontrolu hrane. Istog dana, ispostavilo se da oprema za laboratoriju nije ni stigla, da je negde usput opljačkana i da je Devenport to po svemu sudeći znao, ali je odigrao ulogu koja mu je namenjena. Bruka nije dospela do javnosti zahvaljujući medijskoj blokadi Vučićevih medija, koji ne vole "loše" vesti.

 

                          Vuk Stanić

 

Već godinama, Srbija ne može da opremi nacionalnu laboratoriju u Batajnici zbog pljački i otimanja opreme. Najmanje dva bivša ministra učestvovala su u "dislociranju" donirane opreme. Jedan deo se nalazi u podrumima nekih instituta, a drugi deo koristi bivši ministar Glamočić, sa svojom interesom grupom. Ostatak donacije se smatra nestalim!

Šef misije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport srozao je ugled naddržavne organizacije koju predstavlja (EU) na najniži mogući nivo, kada je 9. marta ove godine, zajedno sa srpskim ministrima, učestvovao u prevari navodnog otvaranja takozvane Nacionalne referentne laboratorije, koja je predstavljena kao "jedinstven, nezavistan i pouzdan centralizovani sistem kontrole hrane".

Naime, uprkos pompezno predstavljenom događaju, veliki deo opreme za nacionalnu laboratoriju koji je donirala EU, nikada nije stigao u Batajnicu! Devenport je ovo morao da zna pre nego što se pojavio na otvaranju. Da li je znao za ovu pljačku ili ne, tek, Majkl Devenport je svečano otvorio nešto što je neki ovdašnji kriminalac (ili grupa njih), oteo.

Pljačka donacija u Srbiji nije ništa novo i nepoznato, ali, u ovom slučaju, zbog pljačke oprema za "referentnu" laboratoriju, oštećena je i Srbija i Evropska unija kao donator, jer će zbog sopstvenih propisa morati da obezbedi novu opremu!

Na dan otvaranja Nacionalne referentne laboratorije, ministarka poljoprivrede, Snežana Bogosavljević Bošković, obratila se javnosti rekavši da je Srbija dobila jedinstven, nezavistan i pouzdan centralizovani sistem kontrole hrane jer je posle 11 godina čekanja, zvanično počela da radi Direkcija za nacionalne referentne laboratorije u Batajnici.

Takođe, istog dana je objavljena i vest da je za izgradnju i adaptaciju objekata u okviru tog kompleksa, opremanje i obuku zaposlenih, Evropska unija uložila oko osam milion evra iz pretpristupnih fondova.

Ministarka Bogosavljević Bošković preuranjeno je istrčala sa izjavom da je "referentna" laboratorija sa ispitivanjima najpre počela fitosanitarna laboratorija, tvrdeći dalje da će, najkasnije do kraja ove godine, početi sa radom i laboratorija za ispitivanje kvaliteta sirovog mleka.

Kada je već pristao da učestvuje u jednom očigledom režimskom cirkusu, ostalo je nejasno, zašto Devenport nije iskoristio priliku i prokomentarisao (makar neformalno) svima znanu činjenicu da je veliki deo donirane tehnologije iz EU, više puta za poslednjih deset godina, nestajao "sa radara"?

Ranije su u Srbiji samo spekulisali o tome gde se oprema nalazi i kako je otišla iz Batajnice. Zbog ovog, široj javnosti malo poznatog skandala, Evropska unija je 2013. godine obustavila sve donacije za spornu laboratoriju.

Možda sve ovo ne znaju građani u nekom zavejanom ili poplavljenom selu u Srbiji, ali Devenport svakako zna. Utoliko je ovaj skandal teži, a kompromitacija EU veća.

 

      Oprema u podrumu

 

Važno je reći i to da je Nacionalna referentna laboratorija koju je 9. marta ove godine u Batajnici otvorio šef misije EU, zajedno sa ministarkom poljoprivrede Snežanom Bogosavljević Bošković, koja je od 2004. godine do danas otvarana je već tri puta!

Uprkos silnim svečanostima, ona nikada nije proradila. Devenport je imao čast da je otvori i četvrti put. Takođe, neslavno i bez rezultata…Rađaju se i osnovane sumnje da je reč o diverzijma, koje sprovodi uvoznički lobi, jer je povelika kriminalna hobotnica sastavljena od kompanija koje u Srbiju ubacuju zatrovanu i neproverenu hranu, zainteresovana da takva laboratorija nikada ne proradi. Zna li Devenport za to ili je i on primio novac da ćuti?

Ipak, treba se ovde osvrnuti i na jednu njegovu kratku izjavu datu na svečanosti u Batajnici, koja ukazuje i na tu mogućnost: "…Laboratorija će biti garant bezbednost izvoznih prehrambenih proizvoda iz Srbije, pogotovo na tržište EU…". Upadljivo je da se na problem uvoza velike količine nebezbednih mesnih prerađevina, iz EU u Srbiju, koje je tamo zakonom najstrože zabranjeno za prodaju, Devenport nije osvrnuo!

Za Nacionalnu referentnu laboratoriju veći deo opreme je doniran još davne 2004. godine, u vreme dok je ministarstvo poljoprivrede vodila Ivana Dulić Marković. Sa donacijam se nastavilo do 2013. godine, ali je oprema razvlačena i iz Batajnice premeštana na druge lokacije.

Te godine, Evropska unija donosi zvaničnu odluku, da zbog takvog ponašanja prekidaju dalje donacije u toj oblasti. Preciznije rečeno, sa do sada doniranom opremom, ovakva laboratorija je već poodavno trebala da radi i da u njoj postoji velika baza obavljenih uzoraka. Na žalost, sve je ostalo na "ako" i "biće".

Veliki deo opreme namenjene ovoj još nekompletnoj nacionalnoj instituciji i danas se nalazi u laboratoriji Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, gde je radio i bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić.

Sa tom opremom neko već dugo naplaćuje takozvano uzorkovanje, a novac od tih prihoda ne uplaćuje na račun Ministarstva, nego dobrim delom ide u privatne džepove. Dakle, suprotno nameni za koju je oprema donirana, ona danas dobro koristi maloj interesnoj grupi u Novom Sadu i Beogradu.

U pratećoj dokumentaciji uz donaciju navedeno je da je primalac opreme Ministarstvo poljoprivrede Srbije, a da je namena za koju se donira opremanje nacionalne laboratorije. Iz toga se savršeno jasno vidi da je onaj ko je potpisao da se ovako skupa oprema, umesto u Batajnicu, prebaci u Novi Sad, zloupotrebio službeni položaj i da je oštetio Ministarstvo poljoprivrede, odnosno Republiku Srbiju.

Drugi deo opreme je na sličan način, umesto u Batajnici, gde bi trebalo da se nalazi "referentna" nacionalna laboratorija, i gde su se slikali Devenport i srpski ministri, otišao uInstitut za higijenu i tehnologiju mesa u Beogradu!

Usluge takozvanog uzorkovanja ovog instituta, uredno svake godine plaća Ministarstvo poljoprivrede! Ovo je utoliko čudnije, što je sva oprema koju je ministarstvo putem donacija dobilo, smeštena u podrumima Institut za higijenu i tehnologiju mesa u Beogradu! U međuvremenu, Institut uzorkovanje radi sa svojom opremom, a opremu iz donacije ne koristi. Krivac za ovaj skandal takođe nije imenovan.

Što se ovog slučaja tiče, nadležne instutucije su vešto izbegle da objasne, zašto nije sa doniranom tehnologijom, u okviru nacionalne laboratorije, pokrenuto uzorkovanje onih slučajeva koji se plaćaju Institutu, već je oprema sklonjena u podrum Instituta, kako bi zadržali siguran posao.

Ostatak opreme je uredno popisan i ona se nalazi kod Slavoljuba Stanojevića, direktora Nacionalne referentne laboratorije u Batajnici. Popis celokupne opreme obavljali su zaposleni radnici Uprave za veterinu. Na čelu Uprave za veterinu su osvedočeni prestupnici i za verovati je da se ceo niz opstrukcija u vezi sa "referentnom" nacionalom laboratorijom, dešava u dobroj meri u njihovoj režiji…

 

      Laboratorija bivšeg ministra

 

U detaljnom istraživanju šta se tačno dešavalo sa opremom za laboratoriju, istraživački tim Magazina Tabloid, došao je do čvrstih i lako proverljivih činjenica. Najpre, Evropska unija je u okviru „IPA" projekta odobrila Srbiji sredstva za kupovinu opreme za Nacionalnu laboratoriju.

Nacionalna laboratorija je trebala da daje akreditacije drugim laboratorijama i da kontroliše njihov rad. Veći deo oprema koju je EU poslala nikada nije stigla u prostorije Nacionalne laboratorije u Batajnici. Zbog toga ova ustanova nije počela sa radom, ali je više puta zarad promocije političara javno otvarana.

Deo opreme je otišao u laboratoriju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, kojom je rukovodio šef katedre za stočarstvo Dragan Glamočić, bivši ministar poljoprivrede. Drugi deo opreme završio je u društvenoj firmi Institut za higijenu i tehnologiju.

Na ovaj način je oprema vredna šest miliona evra, a koja je vlasništvo države Srbije, protivzakonito otuđena. Sumnja se i da je laboratorija kojom je rukovodio Glamočić odgovorna za fingirane rezultate, zbog kojih Komisija Evropske unije tvrdi da u srpskim laboratorijama dolazi do zamene uzoraka.

Nekoliko nedelja nakon imenovanja na mesto ministra, Dragan Glamočić je progurao proširenje akreditacije za laboratoriju kojom je ranije rukovodio, a koja radi sa ukradenom opremom, tako da je ona posle zvanično zadužena i za kontrolu kvaliteta mleka.

Uzorkovanje kvaliteta se naplaćuje, pa se postavlja pitanje kome idu pare od komercijalnih poslova koje ova laboratorija ostvaruje, sa državnom opremom.

U transferu državne laboratorijske opreme u prostorije fakulteta bili su uključeni i bivši ministar poljoprivrede Saša Dragin, Bojan Pajtić i dekan fakulteta Milan Krajinović. Ipak, opremu bi bilo nemoguće otuđiti bez Budimira Plavšića, načelnika odeljenja za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja Ministarstva poljoprivrede.

Nacionalna laboratorija je prvi put zvanično otvorena 2009. godine, ali do 2013. godine nije ništa uzorkovala, tada je raspisala tender za stručne kadrove. Te godine Ministarstvo poljoprivrede suočilo se i sa odlukom EU da više neće dobijati donacije, dok se ne reši pitanje nestale opreme.

To pitanje do danas nije rešeno, a dolazak Majkla Devenporta, šefa misije EU na otvaranje deluje kao da je EU podržala situaciju u kojoj je Srbija opljačkana. Srbija je pored ostalog od 2009. godine uredno finansirala troškove Nacionalne laboratorije koja nije radila.

Najbolji način da se utvrdi šteta nastala za Srbiju bio bi analiza rada, načelnika iz Ministarstva poljoprivrede Budimira Plavišića. Budimir Plavšić je poslednjih deset godina koordinirao sve donacije Evropske unije za Ministarstvo poljoprivrede.

Inače EU je Srbiji za nacionalnu laboratoriju i druge projekte u oblasti poljoprivrede donirala opremu vrednu više od 100 miliona evra, niko nikada nije video knjigovodstveni spisak opreme, jer je Plavšić veći deo raskućio na čudan način. Plavšić je osoba koja potpisuje i raspoređuje, on je u ime Ministarstva odobrio da oprema za Nacionalnu laboratoriju ne ode u Nacionalnu laboratoriju, već na fakultet kod bivšeg ministra Glamočića!

Za sada je poznato da je Evropska unija, osim tehnologije za laboratoriju vredne više od deset miliona evra, preko „IPA" fonda i odgovarajućih projekata, Srbiji donirala i pokretnu klanicu, dok je za projekte iskorenjivanja svinjske kuge i besnila dala 60 miliona evra. Ovde treba naglasiti da je većina navedenih projekata propala. Pokretna klanica stoji i ne koristi se. Čak se ne zna ni tačna lokacija na kojoj se nalazi.

Ministarstvu poljoprivrede donirano je sa desetinama džipova za potrebe veterinarskih i drugih inspekcija, ali ti džipovi stoje na parkinzima i propadaju, inspektori ih nikada nisu zadužili. U voznom parku koji koriste nalaze se čak i stari "Zastavini" automobili, "Stojadini", a od ministarstva dobijaju bonove za gorivo duplo manje nego što ga potroše.

Nedomaćinsko poslovanje sa donacijama EU jeste ružno i necivilizovano, ali činjenica da svaki „IPA" projekat podrazumeva učešće države Srbije sa procentom do dvadeset odsto, znači da je država oštećena za više od dvadeset miliona evra…

Dakle, šef misije EU, Majkl Devenport, svojim prisustvom nije samo dao podršku lopovima koji su raskućili donacije iz EU, već i onima koji su Srbiju oštetili za desetine miliona evra!

Prema ranijem pisanju od Plavšića je u više navrata traženo da dostavi spisak donirane opreme, ali on to nikada nije učinio. Sa druge strane ovaj gospodin više od sto dana godišnje provodi na „edukacionim putovanjima". Po povratku sa seminara, Plavšić bi morao da prenosi znanje kolegama, koje je stekao u inostranstvu, ali se to nikada ne dešava, jer se on, posle podizanja dnevnica, po pravilu kratko zadržava u Srbiji i ponovo putuje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZAMRZNUTI BUĆKURIŠ IZ EU, PO RADNJAMA U SRBIJI SE PRODAJE KAO SVEŽ PROIZVOD!

 

Nesmenjiva ekipa kriminalizovanih državnih službenika u Ministarstvu poljoprivrede Srbije, širom je otvorila vrata masovnom uvozu hrane koja ne odgovara standardima Evropske unije. Na prvom mestu je uvoz mesa, koje ulazi na domaće tržište preko tajkunskih prodajnih lanaca. Kontrole nema. Od početka prošle godine uvezeno je čak 25. 000 tona mesa u kome je pronađena Salmonela. Sa druge strane, ubijanje domaćeg stočnog fonda i poljoprivrede traje svim sredstvima.

                 Vuk Stanić

 

Uz blagoslov Vlade Srbije, proizvođači iz Evropske unije, zatrpavaju srpsko tržište hrane srmznutim mesom. U svim veleprodajnim lancima (najviše u prodajnom lancu „Idea„) već mesecima traje prodaja smrznutog mesa kao svežeg.

Podaci govore da je proteklih dvadeset meseci uvezeno više od dvadeset pet hiljada tona smrznutog mesa iz Evropske unije u Srbiju. Svakog meseca se ponovo uvoze u sve većim količinama, ipak nigde nećete naći vitrinu na kojoj piše da kupujete ranije smrznuto meso, odnosno da u pitanju nije sveže meso. Kada se sve ovo uzme u obzir svima je jasno da nam prodavnice piljare često prodaju ranije smrznuto kao sveže meso.

Direktor Uprave za veterinu, Dejan Bugarski doneo je krajem marta pismenu direktivu koja ovakvu masovnu prevaru podstiče. Direktivom se eksplicitno ne brani, prodaja zamrznutog mesa kao svežeg, već se nabrajaju retko kome razumljive procedure, a koje se opet ne primenjuju u većini prodavnica.

Direktivom je u potpunosti legalizovan i uvoz mesa koje je odavno duboko zamrznuto negde u inostranstvu.

U članu tri ove direktive piše: „…Zamrznuto meso može da se uvozi samo ako nije skladišteno duže od šest meseci od datuma klanja, ili zamrzavanja„.

Dakle, pravni subjekti iz EU koji trenutno raspolažu sa nekoliko milijardi evra vrednim zalihama mesa, a koje su ranije izvozili u Rusiju, treba sve svoje viškove mesa duboko da zamrznu i u roku od šest meseci imaju pravo da ga legalno izvezu u Srbiju.

Na ogromno tržište Ruske federacije, Evropska unija i druge države koje su sada pod ruskim sankcijama, izvozile su hranu vrednu 17 milijardi evra. Na primer, Danska je u Rusiju godišnje izvozila svinjetinu vrednu više od 300 miliona evra.

Nemci su godišnje u Rusiju izvozili svinjsko meso u vrednosti od 290 miliona evra. Francuzi su Rusima prodavali svinjsko meso u vrednosti i do sto miliona evra godišnje. Izvoz piletine iz grupe zemalja kojima su uvedene ruske kontra sankcije, vredeo je više od 500 miliona evra.

Norvežani su ruskim restoranima i hotelima prodavali čak 1,1 milijardu evra vrednu ribu i morske plodove…Proizvođači svog tog mesa, ribe i drugih poljoprivrednih proizvoda sada su u potrazi za novim tržištima.

Evropska unija odobrila je sredstva iz fondova za poljoprivredne i druge proizvođače koji su pogođeni ruskim kontra-sankcijama, ali sredstva pokrivaju samo deo gubitaka dok se viškovi kvarljive robe mere desetinama hiljada tona mesečno. Hipermarketi EU su iz ovih razloga preplavljeni akcijama na kojima se ispod redovne cene nude meso, pomorandže, riba…

Ipak, ni na akcijama se ne proda baš sve, a ono što se ne proda u EU (roba koja više ne zadovoljava potrošačke standarde), zamrzava se i šalje na tržišta trećeg sveta. Takvu robu, u zemlje poput Srbije uvoze ljudi pokvareniji i od nedavno uvezenog mesa sa salmonelom.

Uz blagoslov pribavljen od direktora Uprave za veterinu i Dejana Bugarskog i načelnice republičke veterinarske inspekcije Sanje Čelebićanin, oni ga plasiraju našim potrošačima.

Ipak, tajkunima koji su od početka prošle godine uvezli više od 25.000 tona smrznutog mesa ni to nije dosta, pa je verovatno zbog toga Sanja Čelebićanin uputila e-mejl u kome daje instrukcije svim inspektorima kako da postupaju (kako da zaštite velike igrače, odnosno njihove veleprodajne lance).

Velikima je potrebna zaštita jer ne žele malim mesarama da dozvole, da uzmu deo profita od visoko isplativog posla sa prodajom smrznutog mesa kao svežeg. U e-mejlu, čiji faksimil objavljujemo u prilogu teksta, Čelebićaninova jasno navodi da traži od inspektora da posebno kontrolišu male, dok kako kaže „veliki supermarketi“, ispunjavaju uslove (uslove koje bi svaki tajkun poželeo a koje su ona i Bugarski razradili!).

U e-mejlu koji je poslala, Sanja Čelebićanin objašnjava inspektorima koga i kako treba da sankcionišu, kada je u pitanju poslovanje sa smrznutim mesom. Čelebićaninova piše da meso odmrznuto u objektu, može da se stavi u promet, samo kod onih prodavaca koji imaju „sve uslove“, i dodaje: „…Jasno je da ove uslove ima veoma mali broj objekata, odnosno veliki super marketi“

U nastavku tog e-mejla, Čelebićaninova i sama priznaje da postoji problem prodaje odmrznutog mesa, kao svežeg i navodi na njoj svojstven način da je potrebno da se potrošači pretvore u inspektore kako bi mogli da prepoznaju ovakve prevare:

„Potrebno je da se naši potrošači informišu kako mogu da prepoznaju odmrznuto meso, a da pri tome ne stoji na deklaraciji podatak da je meso zamrznuto i datum u skladu sa članom 35. pravilnika…“.

O tome šta da prevareni potrošač uradi kada tu nepravilnost prepozna, u svim radnjama u komšiluku u kojima se snabdeva, Čelebićaninova ne piše ništa, jer rešenje za tu situaciju ne postoji. Kupac je stavljen pred izbor da, ili ne jede meso, ili kupi odmrznuto meso toliko lošeg kvaliteta za koje su u Evropskoj uniji procenili da ga ne treba jesti. Inače Todorićeva „Idea“ i drugi hipermarketi, već imaju iskustva u ovakvim poslovima, pa su još prošle godine optuženi da su u Hrvatskoj odmrznuto meso prodavali kao sveže.

 

      Aditivi koji izazivaju najgore bolesti

 

Da bi bilo jasnije o kakvoj megalomanskoj pohlepi i trci za zaradom se radi, i kako funkcioniše distribucija zamrznutog i po standardima EU neupotrebljivog mesa na srpskom tržištu, treba podsetiti na neke činjenice…

Odmrznuto meso se i u Evropskoj uniji prerađuje i stavlja u kobasice i viršle. Na žalost, to nije i razlog zbog koga se zamrzlo meso uvozi u Srbiju, kod nas se zapremina viršli i kobasica uvećava dodavanjem mašinski otkošenog i mašinski separisanog mesa.

U pitanju su mesni otpaci u koje spadaju trtične žlezde creva, kosti oči, bubrezi mozgovi, odnosno, sve ono što je u Evropskoj uniji zabranjeno koristiti kao hranu za ljude i hranu za mačke. Sve se to lepo mašinski samelje i u tu smesu se dodaju soja, loj i aditivi poput karagena koji imaju moć da sve to uvežu u jedinstvenu materiju nalik na meso.

Taj bućkuriš koji ima nutritivnu vrednost sličnu Paćotijevim cipelama, moguće je spremiti da izgleda kao viršla kobasica, pa čak i kao mleveno meso. Svi ovako nastali proizvodi odlikuju se niskom cenom, koju proizvodi od smrznutog mesa nikada ne bi mogli da nadmaše.

Iz tih pragmatičnih razloga trgovci su se dosetili da smrznuto meso, potrošačima ponude, bez preteranog objašnjavanja da su šnicle sa police pre šest meseci bile duboko zamrznute negde u Evropskoj uniji.

Ovakav način prodaje znači da srpski potrošači konzumiraju meso sa manje proteina, manje minerala, manje gvožđa, jer se svakim zamrzavanjem kao i termičkom obradom kvalitet mesa smanjuje.

Nešto pošteniji odnos prema kupcima ima firma „Metro“. Oni su nedavno za razliku od drugih priznali da u njihovim „Keš end Keri“ veleprodajama u ponudi imaju i uvozno smrznuto meso, ali i da ga ne nude kupcima kao sveže, odnosno odmrznuto, već ga uvoze kao smrznuto i kako takvo i prodaju.

Neobaveštenu javnost ovde treba upozoriti da je temelj za nesavesno poslovanje svih ostalih hipermarketa u Srbiji postavilo baš Ministarstvo poljoprivrede uvođenjem takozvanog „Hasap sistema„. Naime, nisu u pitanju samo hiper-marketi, već i sva pravna lica koja rade sa hranom.

„Hasap sistem“ je uveden na takav način, da su proizvođači i prodavci hrane obavezni da sami sebe kontrolišu (kao da to ranije nije bio slučaj). Novo je bilo to što prodavci sada, čim istaknu da imaju takozvani „Hasap sertifikat„, nijedna inspekcija ne sme da ih kontroliše, osim po prijavi potrošača.

Većina agencija koje su delile sertifikate su bile male stranačke firme, osnovane od strane starog članstva G17 i Demokratske stranke, koje su po obavljenom poslu likvidirane. Subjekti kojima su dodelili „Hasap sertifikat“, samo u poslednje tri godine su sprovođenjem samokontrole uspeli u nekoliko navrata da isporuče zdravstveno neispravnu hranu školama i vrtićima.

Bez griže savesti su nam prodavali torte sa deponije. Prodaju nam meso najlošijeg kvaliteta u Evropi. U viršle i kobasice stavljaju nam otpatke iz EU. U mleveno meso i viršle dodaju aditive od kojih se dobijaju najgore bolesti, kao što su rak i oboljenje štitne žlezde.

Kada u retkim situacijama neko od ovih nečasnih dela ispliva na prve strane novina, kao što je to bio slučaj prodaje pokvarenih torti, odmah se u medijima pojavi Sanja Čelebićanin. Ona nam onda „stručno“ objašnjava da smo sami krivi što kupujemo kod prevaranata kojima je njeno ministarstvo dozvolilo da se samokontrolišu.

 

      Teror nad inspektorima koji otkrivaju nepravilnosti

 

Važno je znati da u ovom slučaju, veterinarski inspektori nisu jedini koji trpe torturu kada ukažu na nepravilnosti u radu velikih tajkunskih firmi. Treba, naime, naglasiti da poljoprivredni inspektori koji ukažu na nepravilnosti u hrani biljnog porekla, takođe prolaze kroz isto maltretiranje.

Na primer, inspektor koji je nedavno skrenuo pažnju šefovima u Ministarstvu poljoprivrede, da se u voćnim jogurtima i slatkišima nalazi „modifikovani kukuruzni skrob„, suočio se sa mobingom najgore vrste. Mobingovan je samo zato što je predložio da se urade laboratorijske analize o količinama modifikovanih organizama u ovim proizvodima.

Prisutnost GMO organizama u Srbiji je na žalost dozvoljena i do nivoa od 0,9 odsto, pa je inspektor opravdano smatrao da je vrlo verovatno da neki proizvodi sadrže i više nivoe GMO u sebi.

Uzrok tome je, kako nam je objasnio, što se osim modifikovanog skroba koji se dobija od gentski modifikovanog kukuruza u proizvode dodaje i GMO soja, ali i mleko u prahu dobijeno od krava koje su hranjene sa GMO hranom!

Vrlo je verovatno da u mnogim voćnim jogurtima, keksima i čokoladicama koje se prodaju u Srbiji nivo GMO-a daleko prevazilazi dozvoljenih 0,9 odsto, a problem je što kod hrane biljnog porekla važi ista mantra kao i kod hrane životinjskog porekla „samokontrola“.

Rezultati samokontrole su takvi da ne postoji nijedna zvanično urađena i objavljena analiza o tome šta se sve u kojoj količini nalazi u hrani koju jedemo. Broj ljudi koji oboljevaju od raka debelog creva, raka na jetri, i poremećaja u radu štitne žlezde je u porastu, a ova oboljenja su pretpostavlja se u direktnoj vezi sa lošim kvalitetom hrane u Srbiji. Među mladim široko su zastupljeni povišen krvni pritisak, masna i uvećana jetra, povišen nivo bilirubina.

Na žalost, zdravstveni, veterinarski, sanitarni, poljoprivredni inspektori koji bi trebali da utiču da se kvalitet hrane u Srbiji napokon poboljša su sputani lošim propisima.

Redakcija je u više navrata pisala o Pravilnicima smrti, kojima je dozvoljeno kancerogene materijale stavljati u hranu za ljude. Nadležnima u ministarstvu ni na kraj pameti nije palo da te pravilnike stave van snage, jer bi na taj način došli u ozbiljan sukob sa tajkunima koji finansiraju većinu medija i većinu stranaka, a po svoj prilici i većinu službenika u svim Ministarstvima. Prošle nedelje u dopisu upućenom Aleksandru Vučiću, koji je upitala Unija poljoprivrednih proizvođača od premijera je zahtevano da se hitno ovi pravilnici izmene.

Prilikom usmenih razgovora sa malim poljoprivrednim proizvođačima u više navrata je od članova Vlade traženo i da se smeni ekipa nesmenjivih sekretara, pomoćnika i drugih službenika ministarstva poljoprivrede. U pitanju je grupa ljudi koju veliki broj upućenih krivi za lošu situaciju u kojoj se nalazi srpsko tržište hrane i srpski stočni fond. Zbog njih imamo nekontrolisan uvoz svega onog što bi srpsko selo trebalo samo da proizvodi.

U pitanju su ljudi u čijem mandatu se Srbijom u više navrata širila bruceloza, svinjska kuga i druge zarazne bolesti životinja, koje smo kao u slučaju šmalenbergovog virusa čak i sami uvozili. Zbog kojih su proteklih nedelja seljaci bacili 27 hiljada litara mleka, dok su uvoznici mleka uvozili mleko u prahu mešali ga sa vodom i koristili ga sa proizvodnju mlečnih proizvoda sira, jogurta…

U prethodnim istraživanjima, naveli smo odgovorna lica (sekretare Ministarstva poljoprivrede, Danila Golubovića i Dejana Krnjajića, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja, Budimira Plavšića, načelnika Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodana Šibalića, načelnika Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Sinišu Kotura i načelnika veterinarske republičke inspekcije Sanju Čelebićanin) kao veliku prepreku oporavku srpske agroprivrede.

Do detalja smo opisali koliko se nezdrave hrane nalazi na rafovima u našim prodavnicama, i kako su nastali pravilnici koji to dozvoljavaju. Pod uticajem našeg pisanja porasla je i samosvesnost kupaca, ali se još uvek nisu rodile konture neke organizacije koja bi mogla da nas zaštiti od masovnog trovanja. U narodu je široko rasprostranjeno mišljenje da je moguće snabdeti se alternativnim načinima, kao i da je moguće posledice koju nezdrava hrana ima na naš organizam otkloniti zdravim suplementima među kojima je i prirodni med.

 

      „Odugovlačićemo sa pravilnikom, sve dok vi ne prodate vaše zalihe…“

 

Javnost u Srbiji mora da zna i ovu zastrašujuću istinu: više od devedeset odsto meda koji se proizvodi i prodaje u Srbiji zapravo industrijski! U pitanju je med lošeg kvaliteta koji ne zadovoljava kriterijume koji su neophodni da bi bio označen kao prirodni med. Pojačana konzumacija ovakvog meda može se smatrati štetnom za dijabetičare!

Glavni krivac što se na pakovanjima ovakvog meda mogu naći napisi da je med zdrav, ili prirodan krivac je opet Ministarstvo poljoprivrede koje je donelo još jedan pravilnik kojim je moguće dovoditi potrošače u zabludu. U pitanju je „Pravilnik o medu“.

Zbog klimatskih promena sve češće se dešava da nema dovoljno cveta, pa se pčele nekada moraju dohraniti. Najčešći i najjeftiniji oblik dohrane pčela je šećerno kvasnom pogačom.

Na taj način se, umesto od polena, med dobija od industrijskog šećera. Kvalitet takvog meda je izuzetno loš i njegov promet je dozvoljen u zemljama EU, samo pod uslovom da je i obeležen kao industrijski med.

Prirodni med sa druge strane se dobija kada ga pčele proizvedu iz baze polena i nektara, tada med i sadrži sve zakonski propisane parametre, odnosno pravilan nivo fruktoze, glukoze i minerala…

Industrijski med uglavnom ne sadrži nikakve minerale. Idustrijski med nije štetan po zdravlje, ali je nekvalitetan i ne može se tvrditi da doprinosi poboljšanju zdravlja.

Na žalost Pravilnik o medu koji je na snazi ne poznaje razliku između industrijskog i prirodnog meda.

Nije trebalo da bude tako, prvobitni nacrt pravilnika o medu je bio u skladu sa svetski priznatim normama i postojala je razlika između industrijskog i prirodnog meda. Na žalost, ekipa ministarstva poljoprivrede koju čine načelnica Uprave za veterinarsko javno zdravstvo Tanja Bošković, načelnica izvoznih objekata Branka Stošić i inspektor Marko Bjekić, nisu prihvatili predlog ljudi su stručni i koji se razumeju u razlike između industrijskog i prirodnog meda.

Oni čak nisu dozvolili ni da se u pravilnik stavi da prirodni i industrijski med moraju biti zdravstveno ispravni, odnosno da ne smeju sadržati antibiotike, teške metale, pesticide, kao i da ne seme u prodaji biti ukoliko je u njemu započelo alkoholno vrenje.

Da je pravilnik usvojen kako treba, postojala bi razlika u ceni između industrijskog i prirodnog meda. Ko hoće mogao bi tada da kupuje industrijski med po nižoj ceni, dok bi oni koji žele da kupe prirodni med morali da izdvoje više novca. Industrijski med je na primer idealan za konditorsku industriju. Trenutno se u Srbiji i jedan i drugi med prodaju kao prirodni.

Tu se nažalost priča o medu ne završava, jer kako se ispostavilo privatno udruženje „Savez pčelara Srbije“, uspostavilo je dobre odnose sa veterinarskom inspekcijom ministarstva poljoprivrede. Rodoljub Živadinović predsednik ovog udruženja hvali se dobrim odnosima sa načelnicima Dušanom Ljuštinom i Sanjom Čelebićanin.

Svim proizvođačima meda sa kojima stupi u kontakt Živadinović onako usput stavalja do znanja da se moraju učlaniti u njegovo udruženje. Da moraju da mu daju uvid u poslovanje njihovih firmi i to sve poslovne tajne poput informacija o cenama po kojim nabavljaju sirovine. Iz firmi na koje je vršio pritisak kažu, im je pretio da će se suočiti sa stalnim inspekcijama ukoliko ne prihvate da se učlane.

Živadinović je kažu bio neprijatan prema predstavnicima svih onih firmi koje su se tokom sastanka u ministarstvu zalagali za normalan pravilnik.

Na istom tom sastanku na pitanje jednog proizvođača šta da radi sa gomilama industrijskog meda koje mu se slažu poslednje dve godine, Tanja Bošković mu je odgovorila:

-Novi pravilnik koji pravi razliku između prirodnog i industrijskog meda neće još uvek da stupi na snagu. Mi ćemo odugovlačiti njegovo donošenje. Odugovlačićemo sve dok vi ne prodate vaše zalihe…

Firma Irikom koja po svoj prilici nije bila obaveštena o događajima na sastanku ponudila je zalihe industrijskog meda po ceni nižoj od one po kojoj se prodaje prirodni med. Nedugo zatim posetio ih je Dušan Ljuština sa ekipom svojih inspektora, i kontrolisao je njihove proizvode na HMF i Dijastazu…

Inače ovakve inspekcije i kontrole nisu nimalo naivne, jer se dešavalo da veterinarska inspekcija utiče da proizvodi neposlušnih firmi budu sklonjeni iz prodajnih lanaca kao što je Metro.

Zbog lošeg pravilnika o medu postojale su i situacije da su u medu bili široko prisutni antibiotici, pesticidi, kao i da je u pojedinim prodavnicama prodavan med, kod koga je u tegli došlo do alkoholnog vrenja.

U svim slučajevima med je najnormalnije usmeravana ka potrošačima, dok prema mišljenju stručnjaka takva med može jedino da se preusmeri u proizvodnju etil-alkohola!

Sve ovo je dokaz da zahvaljujući stručnjacima iz Uprave za veterinu imamo još jedan pravilnik kojim je dozvoljeno potrošače dovoditi u zabludu, i prodavati im mačku u džaku.

 

     A 1. Kako GMO seme ulazi u Srbiju i zašto niko ne kontroliše Viktorija grupu?

 

U više naučnih studija iskazana je pretpostavka da konzumacija mesa životinja čiji su organizmi oštećeni konzumacijom genetski modifikovane stočne hrane, dovodi do oštećenja zdravlja kod ljudi. Pretpostavlja se da konzumacija takvog mesa dovodi do oboljenja od raka, dijabetesa, da konzumenti postaju skloniji alergijama…

Na žalost, svinjske šnicle, koje potiču od tovljenika hranjenih GMO sojom, su postale svakodnevica u Srbiji. Farmeri takve svinje prodaju na malo, po selima, ali i klanicama koje od njih otkupljuju živu stoku. Kontrola stočne hrane na prisustvo GMO ne postoji u proteklih pet godina nije urađena nijedna takva analiza.

Utvrditi da li su životinje čije meso uvozimo jele GMO hranu je gotovo nemoguće. Klanice od seljaka, koji gaje GMO soju, takve svinje otkupljuju i ništa ne kontrolišu. Svinje koje uvozimo sigurno su hranjene genetski modifikovanom sojom ili kukuruzom, a da to niko i ne proverava. Profit je i u ovom slučaju svima ispred razuma, ljudi ne razmišljaju mnogo o posledicama.

GMO soja se u Srbiju unosi uglavnom iz Rumunije. Ilegalni put semena GMO biljaka je vrlo jednostavan. Seme se švercuje iz Rumunije u gepecima automobila. Od 50 kilograma GMO soje kada se poseje, za narednu godinu ostane 1.000 kilograma semena ove biljke.

Tona semena dovoljna je za sedam do osam hektara zemlje. Ona se iz godine u godinu umnožava, a takvu soju koriste seljaci za sopstvene potrebe. Na otkupnim mestima to ne može da prođe, jer ona nije prihvatljiva i dozvoljena, a strogo se kontroliše. Kada se završi žetva, a soja ostane neotkrivena, uzgajivači je obrađuju termički, u malim mašinama koje se nazivaju ekstruderi. Zrno se pretvara u punomasni sojin griz. To je hrana kojom se potom tove svinje, a u nekim prilikama daje se i živini. Na taj način svinja i pilići hranjeni GMO sojom ulaze u lanac ishrane čoveka.

Iz Ministarstva poljoprivrede, sa druge strane saopštavaju da Fitosanitarna inspekcija kontroliše useve na teritoriji Srbije, dok je posebna pažnja posvećena proveri nedozvoljenog unošenja i gajenja GM biljaka. Takođe, iz ministarstva tvrde da će parcele pod sojom biti kontrolisane korišćenjem proteinskih test traka za brzu detekciju GMO biljaka. Na žalost, inspektora je malo, a GMO useva mnogo, dok se usevi koje su zasejale velike korporacije poput Viktorija grupe neće čak ni kontrolisati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije