FINANSIJSKA ORGANIZACIJA ZA INVESTIRANJE, PODMIĆIVANJE I PLJAČKU DRŽAVA DO BANKROTSTVA

 

Novac koji od stranih vlada dolazi da bi se podmićivali vlastodršci u Srbiji pere se preko razgranate mreže različitih banaka i štednih instituta. U njoj se nalazi i gotovo nepoznata Opportunity banka a.d. iz Novog Sada koju su zajednički osnovali EBRD i USAID, a koja svoje službenike otpušta čim otkriju neregularnosti koje ukazuju na pranje para. „Opportunity" na engleskom znači „prilika", u ovom slučaju prilika za korumpirane političare Srbije.

 

          Igor Milanović

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) u Srbiji rado ulaže u bankarski sektor. Ova banka, sa sedištem u Londonu, poznata je po tome što svoj ogromni kapital, dobijen od zemalja sponzora, troši na podmićivanje političke elite u zemljama u kojima investira. Prema istraživanju same banke iz 2007. godine, korupcija u zemljama njenog delovanja je porasla u odnosu na stanje pre njenog dolaska .

Posle potpuno nepotrebne dokapitalizacije Komercijalne banke u visini od 120 miliona evra u 2009. godini, EBRD je postala najveći pojedinačni akcionar ove srpske banke. Kontrolišući MK Grupu Miodraga Kostića, kojoj je dala povoljne kredite od više desetina miliona evra, EBRD kontroliše još jednu domaću banku – AIK Banku iz Niša, čiji je većinski vlasnik od nedavno i zvanično „Sunoku", preduzeće iz pomenute grupe.

Preko kredita u visini od 100 miliona evra u 2010. godini je EBRD preuzela kontrolu i nad Vojvođanskom bankom. Ova multinacionalna hidra je sa 30 miliona evra pomogla ProCredit banku u Srbiji, a preko Inteza banke je plasirala 15 miliona evra kredita malim i srednjim preduzećima.

S obzirom da su pomenute banke zbog svoje veličine pod lupom javnosti, preko njih teže ide ono što je primarno u delovanju EBRD-a – podmićivanje vlastodržaca. Za tako nešto, bar na lokalnom nivou, koriste se manje banke koje javnost jedva i da poznaje.

Jedna od takvih banaka je Opportunity banka Srbija (OBS) iz Novog Sada. Za ovu banku jedva da je ko i u svetu čuo. Po poslednjim, nama dostupnim informacijama, ova strana organizacija je imala predstavništva u 28 zemalja, 2,8 miliona klijenata, oko 17.000 zaposlenih i portfolio u vrednosti od samo 305,3 miliona dolara. Radi se o maloj finansijskoj organizaciji i na svetskom nivo koja, međutim, raspolaže veoma razgranatom mrežom filijala. Kako sa kapitalom od nešto preko 300 miliona dolara ona izdržava filijale u skoro trideset zemalja? Samo u Srbiji OBS je zastupljena u 14 gradova i opština, računajući tu i Preševo?!

OBS pripada mreži "Opportunity International" (OI), nevladinoj organizaciji (dakle, ne banci) koju je 1971. osnovao bankar Al Viteker. Po drugom izvoru, osnivač je Australijanac Dejvid Basau koji se Vitekerovoj organizaciji priključio 1977. godine. Najvažniji deo ovog konglomerata je "Opportunity International Nemačka" (OIN), zadužbina formirana 1996. sa sedištem u Kelnu, koja po sopstvenim priznanjima ima hrišćansku, odnosno katoličku podlogu. Glavni zadužbinar i osnivač OIN-a je Karl Šok, nemački privrednik o kome nema nikakvih podataka, čak ni na internet prezentaciji OIN-a.

Dobijanjem licence od strane NBS-a krajem aprila 2007. godine, Opportunity štedionica a.d. Novi Sad počela je u Srbiji da posluje kao banka . Prema Zakonu o bankama, ona je iz statusa štedionice prešla u status banke, uz dokapitalizaciju od 5 miliona evra.

Akcionari Opportunity banke a.d. Novi Sad su: Opportunity Transformation Investments, Inc. 63,51 odsto, EBRD 19,11 odsto, FMO (Nederlandse Financierings-Maatschappij voor Oontwikkelingslanden N.V) 12,74 odsto i Oikocredit Ecumenical Development Cooperative 4,64 odsto.

Ne treba smetnuti sa uma da je Opportunity štedionica 2002. godine osnovana uz pomoć USAID-a, američke organizacije koja se finansira direktno iz tamošnjeg vladinog budžeta. Kako jedna nevladina organizacija sarađuje sa vladinom organizacijom, i još za svoj rad koristi budžetska sredstva?

OI zvanično ne objavljuje podatke koliko je novih radnih mesta otvoreno zahvaljujući njihovim kreditima u zemljama delovanja. Za razliku od centrale, OBS se hvali tim brojkama, pa po njoj je još Opportunity štedionica do 2006. pomogla otvaranje 3.380 novih radnih mesta i održanje 27.000 postojećih. Nedostatak informacija o uspehu OI pravda time da je nemoguće izračunati stvarni broj novootvorenih radnih mesta u sektoru male privrede, dok je to, očigledno, u Srbiji moguće?!

Da je upravo OBS jedna od banaka preko koje EBRD i USAID peru pare koje kasnije završavaju na računima podmitljivih vlastodržaca, svedoči i slučaj Ibolje Totović iz Bajše, opština Bačka Topola.

Ova profesorka nemačkog jezika radila je šest i po godina u filijali OBS-a u Subotici. Ibolja je svojevremeno bila ušla u trag mahinacijama sa kreditima, otkrivši da je jedan broj klijenata priložio neispravnu, tačnije falsifikovanu dokumentaciju. Slučaj je prijavila rukovodstvu, ali umesto da bude nagrađena ona 2009. godine biva uhapšena pod optužnicom da je upravo ona kriva za dodelu spornih kredita. Protiv ljudi koji su neopravdano dobili kredite OBS zvanično nikada ništa nije preduzeo.

"Banka je pokušala mene da natera da sama dam otkaz i preuzmem odgovornost za te kredite. Ja nisam čak ni radila na mestu gde sam mogla samostalno da donosim odluke u vezi sa kreditima", priča Ibolja portalu teleprompter.rs.

U međuvremenu je Ibolja Totović, posle 28 dana provedenih u pritvoru, pravosnažno oslobođena optužbi i vraćena na posao, ali je OBS opet otpušta, ovog puta kao tehnološki višak. Očigledna je namera rukovodilaca ove banke da uklone svakog ko se interesuje za opravdanost dodele nekog kredita.

Davanje kredita nesolventnim klijentima jedna je od najlakših i najčešće korišćenih metoda pranja para. Neki od klijenata pristaju da to obave uz malu proviziju, dok ima i onih koji uopšte ni ne znaju da su dobili kredit – njihovi podaci se jednostavno zloupotrebe.

Isto kao i EBRD i USAID je dobro poznat po korupciji. USAID (na engleskom: United States Agency for International Development – Agencija Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj) je agencija federalne vlade SAD osnovana 1961. godine od predsednika Džona F. Kenedija sa ciljem da služi interesima američke spoljne politike. U tom smislu postoji bliska saradnja između USAID i CIA (Central Intelligence Agency – Centralna obaveštajna agencija), a tvrdi se i da agenti ove agencije rade pod plaštom službenika USAID-a.

Ova organizacija američke vlade novac, uglavnom, pere preko projekata takozvane pomoći nevladinom sektoru. Od 2001. je USAID po sopstvenim izveštajima u Srbiju investirao oko 700 miliona dolara! Među aktuelnim korisnicima donacija su Građanske inicijative, Dostignuća mladih Srbije, Medijska koalicija, Regionalna razvojna agencija Sandžaka i fondacija Trag, ali i Skupština Srbije, čiju internet prezentaciju plaća ova organizacija!

Da bi još bolje prikrio tragove kome koliko novca ide, USAID je od kraja 2013. prešao na direktno finansiranje korisnika. Sigurno je i poštenje gospođe Totović doprinelo ovoj odluci, jer u svakoj banci preko koje je USAID ranije prao novac, postoje i pošteni službenici.

 

      A 1.

    Osnivači Opportunity banke Srbija (OBS) 2007. godine bili su…

Opportunity Transformation Investments (OTI) je korporacija osnovana u junu 2000. godine. Njen primarni cilj je držanje osnivačkih uloga u inostranim investicijama Opportunity International. Godine 2002, OTI uz podršku USAID-a osnovao je Opportunity štedionicu u Novom Sadu radi obezbeđivanja finansijskih usluga mikro i malim preduzetnicima u Srbiji.

Evropska banka za obnovu i razvoj osnovana je 1991. godine, u cilju razvoja privatnog sektora u zemljama istočne i centralne Evrope sa izrazitim tranzicionim ekonomijama.

Netherlands Development Finance Company (FMO) je institucija koja daje podršku razvoju privatnog sektora i tržišnih ekonomija u zemljama Azije, Afrike, Latinske Amerike, centralne i istočne Evrope. Poslovanje sprovodi odobravanjem kredita, aktivnim učešćima, garancijama i ostalim oblicima investicija. Cilj je podrška ekonomskom razvoju zemalja u ovim regionima jačanjem privatnog sektora i preduzetništva.

Oikocredit je jedna od mikrofinansijskih institucija na globalnom nivou koja podržava razvojne projekte. Podržavajući investitore promoviše razvoj, ulaganja i sprovođenje socijalnih projekata, a odobravanjem kredita pomaže razvoj poljoprivrede, trgovine, usluga i proizvodnje.

Direktor OBS-a je Vladimir Vukotić. Priključio se Opportunity International-u 1999. u Crnoj Gori. Učestvovao je u osnivanju Opportunity Štedionice u Srbiji kao menadžer razvoja, pomagao je prilikom zapošljavanja i obuke kompletnog osoblja, razvoja proizvoda, odnosa sa javnošću i kod svakodnevnog upravljanja Kreditnim odeljenjem.

Kao član Izvršnog odbora bio je odgovoran za sve aktivnosti u domenu poslovnog razvoja, uključujući razvoj mreže filijala. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu i stekao Diplomu za finansijske usluge na Chartered Institute of Bankers u Škotskoj.

Ostali članovi Izvršnog odbora su: Marijana Novaković, Zorica Sedlar i Miodrag Džodžo. Sa 206 zaposlenih banka je u 2013. ostvarila dobitak od 66.934.000 uz ukupni akumulirani gubitak iz prethodnih godina od 349.794.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

KRATAK OSVRT NA DEO ZLOUPOTREBA I STANJU U POJEDINIM ZATVORIMA U SRBIJI

 

Srpskom pravosuđu više nema spasa. Sudije u Srbiji mogu, nekažnjeno, da tumače zakone, a ne da ih primenjuju, i od njihovog “slobodnog sudijskog uverenja“ zavisi sudbina građanina, koji nije platežno sposoban, ili, ako se zamerio nekom lokalnom parajliji.

Da bi ostali u “sedlu“, sudije i tužioci moraju da postaju aktivisti političkih stranaka, uglavnom onih koje su na vlasti, i da slepo izvršavaju naređenja koja stižu “odozgo“.

 

                  Milan Glamočanin

 

Veliki broj sudija, naročito u apelacionim i u Vrhovnom kasacionom sudu, čekajući odlazak u penziju, iz petnih žila se trude da se “obezbede“, i zarade za sigurnu starost. Privredni sudovi u Srbiji su stecište sudija maloprivrednika!

S druge strane i tužioci su “slobodni“ u tumačenju zakona. Od njih zavisi rešavanje najtežih krivičnih dela, jer ako tužilac sabotira izdavanje naloga i saglasnosti policiji, onda od tog posla nema ništa.

Trenutno, Vučićeva mafija pokušava da smeni tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića, i da na to mesto postavi sadašnjeg direktora BIA-a Aleksandra Đorđevića, bivšeg advokata, kako bi mogla da potpuno kontroliše sudske postupke i ubira reket.

Prošle nedelje iz pritvora je pušten biznismen Goran Perčević, pod optužbom da je podstrekivao direktora Union banke Dragana Tomića da njegovom Interkomercu i drugim kćerkama firmi odobri milionske iznose kredita. Perčevićeva firma iskazala je stotine miliona gubitka, jer joj je glavne poslove preoteo Andrej Vučić.

Magazin Tabloid je, svojevremeno, opisao da je gospodin Perčević morao da otputuje u inostranstvo i donese deset miliona evra u kešu Nikoli Petrović. Kupio je slobodu, ali je ipak, krajem godine uhapšen.

Izgleda da je zapretio da će da propeva, pa su ga brzo, nakon brzopotezno podignute optužnice pustili da se brani sa slobode. Zato i smeta tužilac Radisavljević, jer ima i on svoj biznis.

Upućeni tvrde da je na meti nove pljačke i Darko Šarić. Njega reketira Nikola Petrović. Gospodinu Šariću je obećana kazna od sedam godina, s tim da odmah po izricanju bude prebačen u zatvor u Sremskoj Mitrovici, gde su uslovi za izdržavanje i život mnogo humaniji.

List Informer prenosi kako je poznati crnogorski biznismen, navodno, zapretio Miloradu Veljoviću, zbog Šarićevog statusa i odugovlačenja postupka. Verovatno tu vest pušta Nikola Petrović, da bi sa sebe skinuo odgovornost, jer mu, očigledno, ne polazi za rukom da sve kontroliše u pravosuđu.

A život u zatvorima je zaista nesnošljiv. O tome govore i ove dve priče…

 

      Pakao u "Padinjaku"

 

U najskupljem srpskom zatvoru, takozvanoj Novoj Skeli, pacovi trče po sobama i ujedaju osuđenike. Ali su zato cene u kantini paprene. Deo zarade koji se na taj način skupi od zatvorenika, ide u budžet Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde.

Ako se zatvorenici slučajno požale na uslove u ovoj "ustanovi", osuđenici dobijaju batine od stražara, koji biju ne samo i pacijente u bolnici, već se često i međusobno fizički obračunavaju. Upravu za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde sve ovo ne interesuje, dokle god dobija novac od mita i deo od enormnih prihoda koje ostvaruje kantina

U Padinskoj Skeli, malom mestu na obodima Beograda, od 2011. godine, nalazi se zatvor najvišeg stepena bezbednosti, u kome bi trebalo da budu smešteni osuđenici sa kaznama zatvora od najmanje 15 godina. Upravnik ovog zatvora je Milan Pavlović koji je na ovo mesto došao sa mesta upravnika KPZ Sremska Mitrovica.

U ovaj zatvor je uloženo više desetina miliona evra, a ono što je država dobila za te pare ni izdaleka ne odgovara plaćenoj ceni. Zatvor je projektovan za 150 osuđenih lica, ali ih uobičajeno ima oko dve stotine.

Sobe imaju površinu od samo deset kvadratnih metara, a u svakoj od njih se nalaze dve osobe. U okviru sobe je i kabina za toalet koja nema vrata, tako da osuđenici moraju da gledaju jedan drugog prilikom vršenja fizoloških potreba.

Isti uslovi, ako ne još i gori, vladaju u bolničkom odeljenju zatvora, smeštenom u prizemlju zgrade. Više osuđenika se već žalilo kako po bolnici trče miševi i pacovi, a jednog bolesnika je oko Nove godine ujeo jedan od ovih glodara. Osoblje se, čast izuzecima, nije preterano uzbudilo zbog ovoga. Jedna od ravnodušnih prema patnjama osuđenika je i načelnica bolnice dr Jasna Milekić.

U bolničkim sobama, projektovanim za jednog pacijenta, obavezno su smeštena po dvojica. Ni ovde toalet nema vrata, a ni ventilacija ne radi. Hrana je užasna, pričaju svi osuđenici koji i u ovim hladnim, zimskim danima moraju da nose letnju uniformu. Zabranjeno im je korišćenje sopstvene garderobe, pa se smrzavaju.

Stražari i u bolnici nemilosrdno biju osuđenike. Neke prethodno vežu, pa se onda nad njima iživljavaju. Prema rečima brojnih svedoka, čak ni medicinsko osoblje ne može u tome da ih spreči.

Kada stražari nemaju dovoljno osuđenika nad kojima bi mogli da se iskale, dešava se da se potuku međusobno! Tako su se dve grupe straže potukle 23. januara 2015. na bloku E1. Palaje i krv, a posle su lekari imali pune ruke posla. Načelnika obezbeđenja zatvora Kristijana Đujića ovaj događaj kao da ne interesuje.

Jedan od osuđenih lica smeštenih u bolnici KPZ Padinska Skela je i D.P. (puno ime poznato redakciji) kome je avgusta meseca 2013. godine dijagnostifikovana neuropatia. Njegova nesreća je bila ta što mu je kao lekarka određena dr Ivana Janković.

Ova doktorka je poznata po tome što se samo prošeta odeljenjem bez želje da se posveti pacijentima. Jedan bolesni osuđenik, smešten na lečenje u bolnicu, dobio je epileptični napad kada mu je dr Janković rekla da će ga vratiti u zatvorski deo, gde tek ne bi imao nikakve uslove za lečenje.

Iako očigledno bolestan, D.P. je mesec i po dana čekao da mu doktorka izda uput za KPD Bolnicu koja se nalazi u zgradi beogradskog Centralnog zatvora (C.Z.), udaljenog svega desetinu kilometara od Padinske Skele. Tek je jedna druga doktorka, koristeći odsustvo doktorke Janković, napisala dugo očekivani uput.

Posle povratka sa lečenja u KPD Bolnici, D.P. je trebalo da bude poslat na dalje analize na VMA, ali doktorka Janković nije htela da mu napiše uput! Čula je da joj neće biti produžen radni ugovor, pa se još manje nego obično interesovala za pacijente. Tek posle dva meseca čekanja, D.P. odlazi na VMA i to zato što je druga lekarka, dr Slavica Pejović, potpisala uput.

Krajem 2014. na rad u bolnici se vraća dr Ivana Janković i od tada je stanje isto, ako ne i gore nego što je bilo pre njenog odlaska. Više osuđenih lica je pisalo prijave protiv nje, ali se ništa nije desilo. D.P. je još 4. novembra 2014. godine, poslao dopis zameniku zaštitnika građana za prava lica lišenih slobode Milošu Jankoviću, ali do danas nije dobio nikakav odgovor.

Redakcija "Tabloida" je pokušala od gospodina Jankovića da sazna da li mu je pomenuta pritužba uopšte uručena, s obzirom da je Milan Pavlović poznat po tome što ne voli ni medije ni zaštitnike građana. Do zaključenja ovog broja nismo dobili nikakav odgovor.

Onaj ko želi bolji tretman mora da plati između 500 i 1.000 evra svom vaspitaču, koji zatim deo novca predaje načelnici prevaspitne službe Daliborki Kujačić, a deo načelniku Đujiću.

Upravniku Pavloviću deo od tih para nije preko potreban, jer on zarađuje mnogo više na drugoj strani. Kantina u zatvoru je papreno skupa, ali osuđenici nemaju gde drugde da kupuju. Pola litra mleka u njoj košta čak 96 dinara, što je duplo skuplje nego u gradskim prodavnicama. Pri tome se ne izdaju fiskalni računi, tako da se izbegava i plaćanje PDV-a.

Deo od tih para ide funkcionerima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde i upravniku Milanu Pavloviću.

 

     A 2. Upravnica u kratkoj suknji

Grupa zaposlenih u Okružnom zatvoru u Prokuplju obratila se redakciji „Tabloida" povodom u prethodnom broju objavljenog pisma osuđenog Roberta Selmanovića. U pismu oni navode:

„…To je samo jedna ispričana priča, a takvih priča, verujte nam, u prokupačkom zatvoru ima mnogo. Sličnu sudbinu kao Robert doživeo je i Dejan Kovačević iz Prokuplja koji je na izdržavanju kazne zatvora proveo više dana nego što je osuđen. Ima i obrnutih primera kada su lica bez odluke suda ili drugog nadležnog organa otpuštani ranije, a sve to uz blagoslov upravnice zatvora.

Nama zaposlenima u Zatvoru nije čudno što se sve to dešava, jer je na mesto upravnika dovedena osoba nesposobna i neupotrebljiva za obavljanje bilo kog posla u državnoj službi, a kamoli da rukovodi ozbiljnom ustanovom kao što je jedan okružni zatvor.

Pre oko dve godine na mesto upravnika Okružnog zatvora u Prokuplju, u koji dovode osuđenike i pritvorenike iz pet topličkih opština, biva postavljena Jasmina Mirović Jovanović iz Prokuplja.

Do tada je bila zaposlena na sporednim poslovima u računovodstvu Policijske uprave u Prokuplju. Od stručne spreme ima završenu višu školu, mada se u Prokuplju sprdaju sa njenom diplomom. Jedina ‘kvalifikacija’ za mesto upravnika bila joj je bliska rodbinska veza sa visokim kadrom Srpske napredne stranke Igorom Mirovićem.

Jasmina biva postavljena bez ikakvih provera. Posebno se nikada nisu proveravali njeni stručni kvaliteti, kojih ni nema, posebno ne za ovako odgovorno mesto.

Od prvog dana rada ona je počela da zavađa i razdvaja ljude. Oni koji je slepo slušaju su njeni miljenici i mogu da rade šta hoće. Oni koji se drže zakona i Kućnog reda zatvora bivaju proganjani. Tako je radnika Predraga Milića suspendovala i pokrenula protiv njega disciplinski postupak samo dva meseca pred njegovo penzionisanje.

Predrag jeste počinio teži disciplinski prekršaj, ali su ih činili i miljenici upravnice, pa ih niko nikada nije kaznio. Niko nije pokrenuo ni postupak protiv lica odgovornog za to što je Selmanović bez presude u zatvoru proveo 20 dana. Niko nije pokrenuo postupak utvrđivanja krivice službenika odgovornog za to što je Kovačević duže proveo u zatvoru nego što je bio osuđen.

I Selmanović i Kovačević će tužiti državu i tražiti odštetu, ali upravnica Jasmina uporno štiti svog ljubimca krivog za ove propuste.

Pre oko 15 godina odlukom Vlade Okružnom zatvoru je pripojena Poljoprivredna zadruga ‘Donja Trnava‘, tako da Zatvor sada raspolaže sa oko 100 hektara obradive zemlje. Postoje i dve plantaže voća: jedna je pod višnjama, a druga pod šljivama. Niko ne zna šta se desilo sa rodom šljiva. Poznato je da su one odnete u jednu privatnu sušaru, a tu im se gubi svaki trag.

Po odredbama Kodeksa o ponašanju državnih službenika propisano je da oni ne smeju da konzumiraju alkohol na radnom mestu, niti da na posao dolaze u alkoholisanom stanju. Sa upravnicom Jasminom je normalna komunikacija moguća samo od njenog dolaska na posao, pa najkasnije do 10 časova pre podne. Tada se ona povlači u svoj kabinet i sa sumnjivim osobama od kojih neka imaju sudski i policijski dosije, pije žestoka alkoholna pića.

Najradije pije viski, ali uzima i druga pića. Često se toliko napije da službeno vozilo mora da je vraća kući, jer nije sposobna da pređe 200 do 300 metara kolika je razdaljina. Neretko napušta radno mesto za vreme radnog vremena i sa gostima odlazi u obližnje kafiće da tamo nesmetano nastavi sa opijanjem.

Pomenutim Kodeksom je propisano da ženski državni službenici na posao moraju da dolaze pristojno obučeni i zabranjuje im se nošenje mini suknji i bluza sa dubokim dekolteom. Jasmina najčešće jutarnji raport prima u mini suknji, a nosi i majice sa izraženim dekolteom, što sve izaziva ne samo negodovanje zaposlenih, već i čuđenje kod lica lišenih slobode.

Sve ovo se odavno zna u Prokuplju, ali osim Vašeg lista niko drugi to ne sme da objavi."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVENE USLUGE U MAJDANPEKU NALIK NEKOJ OD NAJSIROMAŠNIJIH ZEMALJA AFRIKE!!

 

Opštoj bolnici u Majdanpeku, osim osnovnih sredstava za rad, nedostaju i lekari specijalisti pedijatrije, hirurgije i anesteziologije. Postoji opasnost da bolnica prestane sa radom, a najbliža zdravstvena ustanova tog tipa udaljena je 100 kilometara. U kakvom stanju je bolnica u Majdanpeku, govori i pismo grupe lekara i medicinskih sestara upućeno redakciji, u kome oni iznose razloge zbog kojih je to tako, pominjući i ulogu direktora ove ustanove, dr Zorana Miloševića, kao najodgovornije ličnosti.

 

 

 

Mnogo smo se obradovali kada nam je cenjeni ministar zdravlja, doktor Zlatibor Lončar došao u posetu. Čovek od prakse, iskustva, očekivali smo neki razgovor sa našim direktorom, smernice ka što boljem radu, ali i promene na bolje. Na žalost, to se nije desilo.

Ružno je i bode oči da u ovakvom vremenu,gde nema posla, plate su takve kakve jesu, gde se po zakonu ne mogu primati radnici u zdravstvenim ustanovama, kod nas ipak primaju nemedicinsko osoblje, a u isto vreme se stalno priča da imamo viškove tog kadra; zar nije logičnije preraspodeliti postojeće ljude?

I nije reč o tome koja radna mesta se popunjavaju, nego ko i kako dolazi na ta mesta! Na primer, na mestu magacionera, zaposlen je izvesni Dejan Kostić, partner bivše-sadašnje glavne sestre hirurgije (ne znamo više u kom je svojstvu čvrsta SPS-ovka ).

Po sličnom principu, zaposlen je Dejan Glišić na mestu domara. Takođe, i suprug sestre iz ORL ambulante, predsednice sindikata sestara, Boban Bilav, kao vozač saniteta, sa vrlo malo vozačkog iskustva, inače suprug sestre direktorove (dr Zoran Milošević) supruge alijas "paša"…

Ako u Zakonu o budžetskom sistemu ("Službeni glasnik RS", br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13 i 63/13-ispravka), u članu 27 e piše da "Korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2015. godine", zašto su ta lica primljena?

Da krenemo dalje od odeljenja…

Na Internom odeljenju, na preglede kod specijaliste-interniste, pacijenti čekaju satima, dok se naš dragi kolega, bivši direktor, smiluje da radi. Njegove metode lečenja bi trebalo ispitati, jer je smrtnost kod pacijenata velika, broj bolesničkih dana veliki, terapija nejasna…Ukratko, čoveka bi trebalo poslati na edukaciju. Inače, bi trebalo bi poraditi na dogrevanju odeljenja, jer ide zima i na odeljenjima je hladno.

Na Ginekologiji rade dva ginekologa, a direktor dr Zoran Milošević i dr Radiša Arsić, mada poštuju radno vreme, sa etikom ne stoje nikako…Leče zavisno od raspoloženja, od dana u godini, vremenskih prilika…Dr Radiša Arsić se često neartikulisano obraća osoblju, kolegama. Ko zna, možda ga treba uputiti na pregled kod ORL?

Dečije odeljenje, uz interno, više puta spominjano u novinama, čak i na televiziji, mislimo da je sada bolje, ima i novih koleginica na stažu, pa će dr Marija Stefanović, moći mirna da ode u zasluženu penziju.

Hirurgija je posebno zanimljiva, jer je tu načelnik istovremeno i jedini hirurg. U normalnim okolnostima, on, dr Branko Vranješ, nikada ne bi bionačelnik, jer je u pitanju osoba koju jednostavno mrzi da radi svoj posao, dolazi u sedam sati ujutro, a odlazi u 11 ili 12, najkasnije oko 13 časova. UZ objašnjenje da je "imao naporan dan".

Molimo da ubace jednog hirurga sa iskustvom, koji bi da znao da vodi ovu službu kako treba, jer je tamo, čini nam se, najveće rasulo: bivša-sadašnja glavna sestra Nena Abdulić se za sve pita, svime rukovodi, čak i ako je otišla na odmor i bolovanje.

U odsustvu je postavila za svoju zamenicu, izvesnu Jelenu Đorđević, sestru bez iskustva, željnu novca, iskompromitovanu, sa bratom bivšim narkomanom i ocem alkoholičarem. I takva osoba treba da rukovodi lekovima (i terapijskim narkoticima) i drugim trebovanjima?

Medicinski tehničar sa hirurgije Bojan Pavlović , za koga se ne zna da li je završio ili kupio diplomu. Naime, čovek trguje diplomama iz Prokuplja, kao na pijaci, zavisno šta kome treba. Radno vreme mu je klizno , pre podne, od 8 do 12, jer je "potreban u stranci". Niko ne zna kojoj, a ni gde, jer stranka sigurno nije u lokalnom kafiću…

Po kazni je u hirurškoj ambulanti. Inače, tog čoveka niko ne viđa, ali, u određenom periodu nestanka Trodona, intezivno se družio sa onim koji su zavisnici od ovog narkotika. U prosekturi, frižider ne radi…

Neko bi konačno morao da dovede u red ovu bonicu, jer su i rad i pružanje zdravstvenih usluga, nalik nekoj od najsiromašnijih zemalja Afrike.

 

©Geto Srbija

materijal: lIst protiv mafije

RASPRODAJA: UZ PODRŠKU „VLADE U SRBIJI“, IMOVINA „MITROSA“ POSTALA PLEN AUSTRIJANACA ZA MALE PARE!!!

 

Zahvaljujući samovolji Aleksandra Vučića, i klanična industrija "Mitros" iz Sremske Mitrovice, dobila je novog vlasnika, austrijsku kompaniju "Girlinger". Austrijanci su za 14 hektara zemljišta i 24 hiljade kvadratnih metara objekata (hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, pogona za preradu živinskog mesa, itd.), ponudili uvredljivih 800 hiljada evra. "Mitros" je bio nekadašnji gigant i ponos jugoslovenske mesne industrije, koji je imao prodavnice u 25 evropskih zemalja i na prostoru cele bivše Jugoslavije. Prema procenama eksperata, njegova realna vrednost posle prve privatizacije (2005. godine) bila je oko 28 miliona evra. Ni danas nije manja. Ali, Vučićev plan je drukčiji. On očekuje dolazak nemačkog mesnog koncerna "Tenis", koji će sagraditi šest velikih farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici.

      

                        Nikola Vlahović

 

Dana 16. januara 2015. godine, posle dugogodišnjeg pljačkanja, iscrpljivanja i uništavanja, glavna vest u medijima koje kontroliše režim Srpske napredne stranke, bila je prodaja klanične industrije "Mitros" iz Sremske Mitrovice, austrijskoj kompaniji "Girlinger".

Krajem prošle godine (18. novembra 2014.), Privredni sud u Beogradu objavio je javni poziv za prikupljanje ponuda potencijalnih investitora zainteresovanih za kupovinu sremskomitrovačkog "Mitrosa".

U tom trenutku, smišljeno nisko procenjena vrednost preduzeća je nešto veća od 478 miliona dinara, a zainteresovanim kupcima je naloženo da treba da polože depozit u iznosu od 95,7 miliona dinara. U ogradi kruga "Mitrosa", u tom trenutku, nalazilo se 14 hektara zemljišta i oko 24.000 kvadratnih metara objekata koji su legalno upisani u javne knjige.

Tadašnji i sadašnji gradonačelnik Sremske Mitrovice, Branislav Nedimović, već je unapred znao da je austrijska kompanija "Girlinger" jedini ponuđač koji će odgovoriti na takozvani javni poziv, jer su rukovodioci "Girlingera" sa Vučićem sve unapred dogovorili. Trebalo je zbog javnosti proći kroz proceduru, formalno. Preko radio Novog Sada, Nedimoviću se u jednoj izjavi "omaklo", pa je rekao: "…investitoru se jako žuri", što je jasno ukazivalo da ni "Girlinger" nije imao nimalo poverenja u Vučićeva obećanja da će im "Mitros" biti skoro poklonjen.

Istina, ova mesna industrija je godinama unazad sistematski uništavana, kako bi je neko (ko isplatu najveću proviziju), dobio za male pare.

Konačno, kad je Odbor poverilaca "Mitrosa" prihvatio ponudu austrijskog "Gierlinger holdinga" za kupovinu industrijske klanice i fabrike konzervi, procenja vrednost 14 hektara zemljišta sa pravom korišćenja i ukupno 36 objekata "Mitrosa", bila je 478.600.500 dinara, a jedini zainteresovani kupac ("Girlinger") ponudio je 800.000 evra, što je cena prosečne vile na Dedinju.

Sednici Odbora poverilaca nije prisustvovao jedino predstavnik "Svislajona" Rodoljuba Draškovića (koji je bio vlasnik u "Mitrosu", voljom ranijih vlast), a ostali članovi su jednoglasno prihvatili ovu ponudu. Tako se završila još jedna brutalna otimačina državne imovine u Srbiji. Naime, cena koju je ponudio austrijski "Gierlinger holding" višestruko je niža od realne. To znaju svi, do poslednjeg malog akcionara u Sremskoj Mitrovici. Ali…

Generalni direktor "Girlingera", Johan Girlinger, već u prvoj izjavi nakon kupovine "Mitrosa", izjavio je i ovo: "…Naš plan je da u prvoj fazi uložimo između osam i deset miliona evra, a želja nam je da se proizvodnja pokrene već početkom jula, a krajnji cilj nam je da fabrika ima više od hiljadu zaposlenih i da se celokupna proizvodnja izvozi u Rusiju i Kinu…".

Naravno, ovo su sada planovi koji se tiču gospodina Girlingera i njegovog porodičnog biznisa, i nemaju više nikakve veze sa interesima Srbije. Vučićeva izdajnička vlada odlučila je da "Mitros" spašava tako što ga se odrekla.

Umesto da država uloži novac u podizanje ovog nekadašnjeg giganta, pa da ga tek onda (ukoliko ne donosi profit) ponudi na prodaju, urađeno je ono najgore. Osiromašen je i na kraju skoro poklonjen. Zbog dugogodišnje materijalne bede i nezaposlenosti, vlastodršci su doveli radnike "Mitrosa" u situaciju da se danas raduju što će raditi kao najamna radna snaga (najjefitinija u Evropi) za austrijski "Girlinger".

U ovako izopačenom poretku, "Girlingeru" je sve dato na tacni. Naime, ta kompanija sada ima pravo da koristi Srbiju kao najpovlašteniju naciju u trgovinskim odnosima sa Rusijom. Takođe, dobila je školovane i vešte klaničare (po čemu su bili poznati u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji), a takođe, i najbolju mrežu dobavljača, uzgajivača i prvoklasno poljoprivredno zemljište čija cena je neuporedivo veća od one smešne cifre koju su Austrijanci ponudili.

Prva prodaja "Mitrosa" dogodila se marta meseca 2005. godine. Prodat je Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncerna „Svislajon Takovo" za 36,1 milion dinara, uz obavezu da preuzme finansijske obaveze firme, među kojima je najveća stavka potraživanje 930 radnika od oko 1,2 miliona evra za zaostale plate i regrese.

Umesto toga većina zaposlenih je dobila otkaze, a jedva njih 150 je ostalo na poslu. U posedu „Mitrosa" tada je bilo i 22 hektara zemljišta, nova hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, poseban pogon za preradu živinskog mesa i savremena kotlarnica. "Mitrosova" klanica za svinje i goveda ima kapacitet prerade oko hiljadu svinja dnevno, a pileća klanica, sagrađena 1999. godine, 3.500 komada pernate živine dnevno. Sve je to bio odličan plen za organizovanu pljačku.

Ipak, kriminalna družina iz Agencije za privatizaciju, tvrdila je da je "sve u redu", navodeći kako je „U postupku kontrole utvrđeno da kupac nije dostavio dokaze koji se odnose na raspolaganje osnovnim sredstvima, izvršenje obavezne investicije i poštovanje socijalnogprograma, pa mu je u skladu sa Zakonom o privatizaciji ostavljen naknadni rok. Postupajući po nalogu Agencije kupac je dostavio dokaze da je izvršio svoje ugovorne obaveze".

Ali, para i dalje nije bilo. I Drašković je, kao i drugi tajkuni u Srbiji, hteo da dobije mnogo veće za mnogo manje.

Kada je već bila u većinskom vlasništvu "Svislajona" usledilo je "deljenje" fabrike na manje celine, a neki "sektori" su jednostavno preregistrovani za druge poslove i delatnosti. Tako je ovaj nekadašnji gigant klanične industrije odveden u stečaj. Pre privatizacije ova fabrika je imala 1. 200 radnika a na kraju, uvođenje stečaja je dočekalo 145 radnika.

Usledile su godine planskog propadanja. Radilo se u prostorijama bez struje, vode i telefona. Počele su da se dešavaju i opasne havarije u krugu fabrike. Kad je kap prelila čašu, početkom avgusta meseca 2011. godine, 300 bivših radnika "Mitrosa" došlo je ispred zgrade preduzeća, tražeći od državnih organa da okončaju stečaj, koji je trajao dve godine.

Delegaciju radnika koji su radili u "Mitrosu" primio je tadašnji (gle čuda: i sadašnji!) gradonačelnik Branislav Nedimović i obećao im da će sve učiniti u traženju poslovnog partnera.

Na žalost, radnici su nastavili da odlaze iz firme bez otpremnine i plate, a objekti, zgrade i mašine su propadali.

Nijedan dinar nije uložen u ‚"Mitros" a obećano je svašta. Preduzeće je pre prodaje Rodoljubu Draškoviću i njegovom "Svislajonu", imalo prodavnice u 25 evropskih zemalja i u bivšoj Jugoslaviji, a prema procenama eksperata njegova vrednost iznosila je oko 28 miliona evra.

Pre Draškovića, haos u "Mitrosu" pravilo je i preduzeće Dragomira Markovića iz Surčina, "Organik lajf" (nekadašnji "Krmivoprodukt"), uzgajajući na "Mitrosovim" farmama bolesnu živinu.

Mnogo ranije, "Mitros" je bio jedan od simbola jugoslovenske privredne moći. Dnevno je ova mesna industrija klala više od hiljadu svinja, a svoje mesne prerađevine izvozila je u 25 zemalja, sa velikim uspehom. U to vreme, skoro da nije bilo porodice u Sremskoj Mitrovici, koja nije imala nekoga ko je zaposlen u "Mitrosu" ili ko je bio makar indirektno uključen u veliki sistem na kome je "Mitros" počivao.

Gledajući šta je dobio za novac koji je uvredljivo mali, "Girlinger" je za sebe napravio odličan posao. Tako dobro nije prošao ni u siromašnim zemljama poput Rumunije i Bugarske, gde je takođe kupio fabrike koje nisu ni izdaleka imale takvu tradiciju i takav kvalitet proizvoda kao "Mitros".

Bivši radnici i mali akcionari "Mitrosa" i danas vode maratonske sudske sporove sa svojom bivšom fabrikom, i sada očekuju naplatu svojih potraživanja, a neki od njih, ponovo i radna mesta.

Međutim, Johan Girlinger je pominjao nekakvu "prvu fazu" u kojoj je spreman da zaposli 300 radnika. A, kada će se doći do te "prve faze" i da li će, niko ne zna.

Nekada, u vreme jugoslovenske države, "Mitros" je zapošljavao skoro dve hiljade radnika, pa je i sa tim brojem zaposlenih jedva stizao da zadovolji sva tržišta na kojima se pojavljivao u zemlji i svetu.

Vučićeve parole da će uz "Girlinger" početi da stižu i kompanije koje će "ulagati u povećanje kvaliteta i genetskog potencijala stočnog fonda u Srbiji", samo su još jedan primer licemerja i beščašća ovog bolesnog autokrate.

On, naime, računa da će nemački gigant u proizvodnji mesa, "Tenis", izgraditi šest farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici. Tako bi se austrijsko-nemački stočarski i agro-biznis u Srbiji potpuno zaokružio.

Srpski radnik i srpski poljoprivrednik, surovo su izbačeni na ulicu. Za njih je, u najboljem slučaju, predviđeno da nadniče kod novih gazda, kao u vreme okupacije, sa najmanjom platom u Evropi, bez prava na sindikalno organizovanje i sa stalnim strahom od otpuštanja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVNI SLUŽBENIK I ZLOUPOTREBA FUNKCIJE: OD UPRAVNIKA CENTRA AZILA DO ŠERIFOVANJA U BOGOVAĐI!!!

Mada je problem azilanata postao jedan od najvažnijih za odnose Srbije sa Evropskom unijom, na čelu Komesarijata za izbeglice Vlade Republike Srbije, već godinama sedi Vladimir Cucić, čovek koji je odavno prekršio sve norme i sve zakone, nanoseći štetu državi i instituciji koju zastupa. Između ostalih nesreća koje je počinio, Cucić je postavio i svoga bliskog rođaka, Stojan Sjekloća, bahatog i primitivnog čoveka, na mesto direktora Centra za prihvat tražilaca azila u Bogovađi.

 

                M. Hadžić

 

O kakvom se brdsko-planinskom „kalibru“ radi, govori i podatak da je odmah po dolasku iz Crne Gore (odakle se sklonio zbog malverzacija koje je napravio sa stanovima izbeglica) postao direktor državne ustanove u Srbiji, mada nije imao srpsko državljanstvo a dokumentaciju o završenom fakultetu je falsifikovao. Uzgred, zlu ne trebalo, kad god se napije, hvali se i velikim prijateljstvom sa direktorom srpske policije, Miloradom Veljovićem.

Centar za prihvat tražilaca azila u Bogovađi, dnevno prihvata od 150 do 200 lica, a kroz njega godišnje prođe oko 2000 lica, pretežno poreklom iz ratom zahvaćenih područja u Siriji, Iraku, Sudanu i Eritreji.

Objekat se nalazi pod upravom Komesarijata za izbeglice Vlade Srbije, koji prema Zakonu o azilu vrši prijem, smeštaj, lečenje i administrativne poslove za potrebe tih lica. Azilanti koji su privremeno boravili o ovom objektu, prema brojnim ličnim i potresnim svedočenjima, u Centru za azil u Bogovađi su prošli u mnogome goru torturu i narušavanje osnovnih ljudskih prava nego u matičnim, ratom zahvaćenim zemljama, a sve u organizaciji isključivo jednog čoveka, Stojana Sjekloće, upravnika navedenog objekta, koji se direktno nalazi na platnom spisku Vlade Srbije, a čije interese bi trebalo da zastupa.

Stojan Sjekloća je na funkciju upravnika Centra za azil u Bogovađi stupio 2011. godine, po direktnom nalogu Vladimira Cucića, komesara za izbeglice u Vladi Srbije, sa kojim se nalazi u bliskim rođačkim odnosima.

Cucić, inače, obavlja funkciju komesara više od decenije, što mu je donelo enormnu materijalnu zaradu, koja se između ostalog ogleda u posedovanju ugostiteljskog objekta pod imenom „Korčagin“, u blizini Vukovog spomenika u Beogradu.

Prilikom dolaska na funkciju, Stojan Sjekloća nije imao državljanstvo Srbije, već samo državljanstvo Crne Gore, pa ostaje nedoumica na koji način je strani državljanin postavljen na celo institucije u sastavu Vlade Srbije.

Sjekloća ni danas, nakon skoro četiri godine upravljanja objektom, ne govori nijedan svetski jezik, niti u minimalnoj meri poznaje zakonodavstvo Republike Srbije, niti rad na računaru, kao ni osnovnu gramatiku srpskog jezika.

Takođe je falsifikovao priloženu dokumentaciju o završenom Ekonomskom fakultetu, a dovodi se u vezu sa brojnim finansijskim malverzacijama prilikom ranijeg rukovođenja radio stanicom u Baru, Crna Gora i dodelom stanova za izbegla lica u Crnoj Gori, zbog čega je i napustio tu zemlju.

Dolaskom na čelo Centra za azil u Bogovađi, Stojan Sjekloća je uspostavio najviši oblik tiranije u tom objektu, što uključuje sve oblike ponižavanja, maltretiranja i omalovažavanja zaposlenih lica, predstavnika NVO sektora, lokalnih vlasti u Lajkovcu, policijskih struktura sa kojima je inače u obavezi da sarađuje, a pre svega je zaveo krajnje nehumani odnos prema tražiocima azila.

Zbog tako brutalnog nastupa, do sada je najmanje 11 zaposlenih dobilo otkaze bez ikakvog realnog razloga, čemu je prethodilo vršenje mobinga, ucene i fizičko zlostavljanje, uključujući i seksualno uznemiravanje zaposlenih i azilanata, o čemu postoje konkretna svedočenja i postupak koji se vodio pred Osnovnim sudom u Valjevu.

Stojan Sjekloća vlast u objektu održava posredstvom tzv. Predstavnika azilanata, što je nepostojeća funkcija, a radi se o licima koja se nalaze u direktnom kanalu krijumčarenja ljudi ka zemljama EU.

Isti po nalogu Sjekloće ubiraju reket od azilanata, kako bi azilanti bili smešteni u objektu, o čemu je istragu vodio MUP Srbije, ali je ista zbog povučenih svedočenja azilanata obustavljena. Sjekloća u svojoj kancelariji poseduje razne vidove hladnog oružja, kao i tzv. elektro sokere, kojima preti azilantima i zaposlenima.

Sjekloća je posredstvom pomenutih predstavnika organizovao paramilitantnu grupu, koja se čak i fizički obračunava sa azilantima. Uzgred, zavodi red u objektu i krijumčari ljude, kao i raznu nelegalnu robu. O svemu navedenom postoje brojni izveštaji pojedinih zaposlenih lica, kao i policije iz PS Lajkovac, koji su upućeni nadležnim institucijama, ali nije bilo daljih postupanja.

Sjekloća se nalazi u direktnoj vezi sa Dragićem Stojkovićem iz Lajkovca i njemu bliskim licima, koja pod izgovorom taksi prevoza azilanata, direktno vrše krijumčarenje ljudi u Mađarsku.

O svemu postoje materijalni dokazi, u vidu brojnih zajedničkih fotografija navedenih lica i Sjekloće, ali i enormno materijalno bogaćenje Stojkovića tokom poslednje dve godine.

Sjekloća je od navedenih nelegalnih aktivnosti kupio stan u Beogradu, na području naselja Zvezdara, dok je deo novca izneo u Crnu Goru, gde finansira školovanje sina na privatnom Ekonomskom fakultetu u Podgorici.

U međuvremenu, svakodnevno šalje lažne izveštaje o stanju u Centru za azil, prema Komesarijatu za izbeglice i MUP-u Srbije, čime dovodi u zabludu navedene strukture o stvarnom stanju u objektu.

Tokom 2012. godine, Sjekloća je od strane grupe radnika i na čelu sa Svetlanom Aleksić konkretno optužen za pomenute malverzacije, kada je u više navrata saslušavan u PU Valjevo, ali je nakon povučenih svedočenja azilanata postupak privremeno obustavljen zbog nedostatka dokaza. Azilanti su tada povukli svoje iskaze pod pretnjom fizičke sile od strane lica iz kriminalnih struktura, bliskih Sjekloći.

Inače, Sjekloća je na lokalnom nivou poznat kao zavisnik od alkohola, zbog čega se svakodnevno može videti u kafanama u Lajkovcu, Lazarevcu i Banji Vrujci. Poznato je da se u alkoholisanom stanju poziva na najviše rukovodstvo Komesarijata za izbeglice i najviše rukovodstvo MUP-a Srbije, pre svega Milorada Veljovića direktora policije.

Sjekloća u nameri ličnog bogaćenja namerno šalje lažne izveštaje svojim nadređenima, o prenapunjenosti objekta ili navodnom renoviranju, kako bi se azilanti smeštali u privatnim objektima koje kontrolišu njemu bliska lica.

U objektu takođe gaji sopstvene krvoločne pse, kojima lično zavodi red među azilantima, s obzirom da strahuje od njihovog eventualnog fizičkog nasrtaja na njega. Usled navedenog, do sada su u više navrata, od strane meštana Bogovađe organizovani protesti na lokalnom nivou, usmereni isključivo protiv negativnih posledica koje su proistekle iz navedenog ponašanja Sjekloće, a o čemu postoji zvanična dokumentacija MUP-a Srbije.

Na kraju, postavlja se pitanje: ko od državnih struktura štiti Stojana Sjekloću i da li mu neko može konačno stati na put, kako bi Centar za azil u Bogovađi, kao i lokalne službe i stanovništvo, mogli normalno da funkcionišu u skladu sa pravnim normama Republike Srbije?

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MANIPULACIJA MUZEJSKIM PREDMETIMA NESTRUČNA, ALI JE MANIPULACIJA PARAMA VRHUNSKA!!!

 

Ko je već decenijama u mutualnoj simbiozi? Šta je dualizam i kakvo je njegovo pravo značenje? Gde su se pojavili sindromi visoke napetosti i Damjanovog zelenka? Za koje je zasluge robijaš imenovan za direktora muzeja? Ko je duo fantasticus zgrade beogradske Berze? Kome je VD direktor platio troškove doktorata. Kakva je veza Mirjane Marić i baštine Kosova? Ko je organizator izložbe Njegoševa kapela?Šta se zapravo nalazi u tajnom ugovoru sa štamparijom Čigoja? U kakvom su stanju muzejske zbirke i šta je sve nestalo od likovnih dela? Kakva je međusobna veza vd direktora, bivšeg košarkaša i savremenog vajara? Kako je plaćen nepostojeći kurs ruskog jezika i ko ima otvoren račun u hotelu Square Nine?

 

          Stanislav Živkov

 

Simbioza (grč. "syin") je bliska, često dugotrajna interakcija dvaju organizama različitih vrsta, zbog koristi barem jednog od njih. Odnos organizama u simbiozi može biti: parazitski (štetan za jednoga), komenzalski (Komenzalizam: jedan ima korist, a drugi ni korist ni štetu) i mutualan (povoljan za oboje).

Najidealniji primer simbioze velikih razmera predstavlja palata nekadašnje beogradske Berze na Studentskom trgu 13 gde u skladnoj simbiozi već decenijama funkcionišu Etnografski muzej, nepostojeći Muzej u Prištini i nevladina organizacija Mnemosyne pri čemu je zajednički imenitelj za sve učesnike ove simbioze svojevrstan dualizam (latinski dualis – dvojan, dvostruk), odnosno dvojstvo, tj umetnost sedenja jednom guzicom na dve stolice.

Nedavni tekstovi posvećeni mahinacijama u Etnografskom muzeju i arčenju para na tz.v zaštitu spomeničkog nasleđa na Kosovu, u ovoj zgradi izazvali su kod mnogih akutni sindrom visoke napetosti, baš kao u filmu Mela Bruksa, koji se ogleda u neprestanom međusobnom praćenju i prisluškivanju zaposlenih, a kod nekih još i dodatni sindrom Damjanovog zelenka (legendarnog konj najmlađeg od braće Jugovića, koji je nakon Damjanove smrti neprestano vrištao godinu dana).

 

      Kurosi i Karijatide

 

U ovom slučaju zavrištao je izvesni Branko Jokić direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini koji je telefonom ovih dana zvao koga god je stigao, samo zato jer su po prvi put objavljene raznorazne mahinacije učinjene pod izgovorom zaštite kosovske baštine.

Međutim, daleko više čudi da je Jokić svojedobno bio mnogo tiši kada je akademik Kosta Čavoški u pismu nedeljniku Pečat napisao da je Jokić nekim čudom 1998. godine, baš za vlade Slobodana Miloševića, postavljen za direktora Muzeja u Prištini.

Uz to, Čavoški je naveo da je Jokić, po izdržanoj kazni zatvora u Crnoj Gori, skoro dvadeset godina živeo pod policijskom zaštitom u Mariboru! Kako ne navodi za šta je bio osuđivan, ostaje nejasno zbog čega mu je skoro dvadeset godina pružana policijska zaštita, koju čak ni Milovan Đilas, kao najpoznatiji disident, nije uživao.

Jedna okolnost u njegovom demantiju ipak izaziva veće podozrenje. U njemu se potpisuje kao direktor Muzeja u Prištini, dok se na impresumu brošure predstavljanja kao pripadnik nevladine organizacije Mnemosyne.

To nas navodi na sumnju da je sam Jokić procenio da kod stranog naručioca i finansijera ne bi bilo dobro primljeno njegovo predstavljanje kao direktora izmeštenog Muzeja u Prištini, koji je pod jurisdikcijom Vlade Srbije, pošto stranci neće ni da čuju da je išta na Kosovu i Metohiji u nadležnosti Srbije.

Kraće istraživanje rešilo je i enigmu Jokićevog zatvora jer se ispostavilo da je on u prošlosti najpre odležao godinu dana zbog organizovanja nereda na prištinskom univerzitetu 1972. godine, a 1974 godine je, kao učesnik tzv. Barskog kongresa (prosovjetske Nove komunističke partije) i član tzv. "Pećke grupe", bio osuđen na sedam godina zatvora, od čega je odležao tri, jer je neoinformboroovska frakcija predstavljala jednu od društveno najopasnijih grupacija unutrašnjih neprijatelja – pete kolone koja je svoje delovanje temeljila na procenama o neminovnom krahu politike SKJ i izbijanju svetske krize koja će izazvati spoljnu intervenciju, pre svega zemalja Varšavskog saveza.

Uglavnom, iako je i tada, kao i sada, tovariš Jokić bio direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini, aprila 2013. godine tadašnja V.D. direktorka Etnografskog muzeja Vilma Niškanović, isplatila je pozamašnu akontaciju Jokiću, odnosno radniku druge ustanove da putuje u Sarajevo radi pripreme izložbe Skriveni svet balkanskih žena, a uz Jokića je putovala i druga članica muzejskog Dua Fantasticus, odnosno mr Mirjana Menković, koja, po svemu sudeći, u zgradi Etnografskog muzeja, baš kao i Jokić, uživa specijalni status, jer, prema rečima upućenih, gotovo svake subote i nedelje, dakle van radnog vremena, zajedno sa Jokićem dolazi u Muzej gde ostaju satima, pri čemu se jedino ne zna da li svo vreme sede u zajedničkoj kancelariji Muzeja u Prištini i Mnemosyne na šestom spratu ili usput navraćaju i do gostinjske sobe na međuspratu, kao i da li Menkovićka Muzeju naplaćuje svoj prekovremeni rad.

U svakom slučaju velika je šteta što nameštaj u toj gostinjskoj sobi ne zna da priča, jer da zna, bilo bi obilje materijala o kreativnim susretima raznih Kurosa i Karijatida.

Ono što je pak poznato, je činjenica za koju smo doznali iz izvora na Filozofskom fakultetu, da je Menkovićka pre par meseci, odnosno dve i po godine pred odlazak u penziju, sadašnjem v.d. direktoru Miroslavu Tasiću- Tasketu uputila molbu za uplatu rata za odbranu doktorske teze pod nazivom Savremena žena: odnos među polovima u Srbiji u dvadesetom veku u svetlu antropoloških istraživanja odevanja i ženske štampe, koja je Fakultetu predata početkom septembra.

 

      Čigojine kompenzacije

 

Ovde se postavlja pitanje za koje je to kapitalne zasluge Etnografski Muzej trebao Menkovićki da plati sitnicu od 300.000 dinara za sticanje naučnog zvanja, kao i još 45.000 dinara za lekturu ove doktorske teze, za koju nam na Fakultetu rekoše da ima svega 690 strana a čije prvo poglavlje nosi naziv Od domaćice do Plejboja!

Činjenicu da je simbioza NVO Mnemosyne i Etnografskog muzeja očito vrlo isplativa za obe strane, potvrđuju i dopisi Etnografskog Muzeja 21 i 22/2014 upućeni Ministarstvu kulture koje smo dobili ljubaznošću izvora u samom Ministarstvu kojima je sadašnji v.d. direktora Miroslav Tasić zvani Taske u ime muzeja svesrdno preporučio projekat Mirjana Marić-de lux pret-a-porter srpske i jugoslovenske mode koji je po Tasketu izuzetno važan doprinos širenju i istraživanjima muzejskog znanja, kolekcija i njihovog kulturološkog tumačenja da bi se na kraju preporuke navelo da će to biti prvi put u kulturi u Srbiji (ali i u regionu) da se proceni mogućnost i učinak formiranja Muzeja srpske mode (The Culture of Fashion Museum) i da se razvije muzejska interpretacija novih kolekcija i njihov doprinos kulturi u Srbiji!

U drugom dopisu Tasić je ispred Muzeja Ministarstvu uputio potvrdu o sufinansiranju projekta po kojoj će podržati projekat Centra Mnemosyne Mirjana Marić i to iznosom od 385.000 dinara koje će Muzej opredeliti od sopstvenih sredstava zaboravljajući pri tome dve činjenice i to da se modom u Srbiji već decenijama bavi Muzej primenjene umetnosti, te da krpetine i kožure Mirjane Marić, osim ako nisu istkane i uštavljene na Kosovu, nemaju ama baš nikakve veze sa očuvanjem nasleđa Kosova i Metohije, a samim time još manje sa Centrom za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije – Mnemosyne pod kojim imenom je zapravo u agenciji za privredne registre registrovana ova parazitska NVO.

Međutim, Mnemosyne nije jedini parazit sa kojim je Etnografski Muzej u uspešnim i ustreptalim simbiotskim odnosima o čemu najbolje govori slučaj izložbe Njegoševa kapela na Lovćenu.

Naime opskurno Udruženje za negovanje tradicije, kulturu i umetnost Knez Miroslav, sa sedištem u ulici Blagoja Parovića 156, svojedobno se sa predlogom za održavanje izložbe obratilo Miroslavu Tasiću navodeći da je već urađen prelom kataloga, pedeset dva panoa sa fotografijama itd. Iz Ministarstva kulture smo dobili nastavak priče po kojoj se Tasić Ministarstvu dopisom br 1021/1 obratio 4.11.2013 navodeći da je Etnografski Muzej povodom 200 godina rođenja Njegoša pripremio izložbu Njegoševa kapela na Lovćenu naravno pritom ne pominjući činjenicu da je izložbu zapravo pripremilo udruženje Knez Miroslav te je istim dopisom od Ministarstva zatražena sitnica od 791.000 dinara i to sa sledećim zanimljivim stavkama: štampa kataloga 160.000 dinara, autorska naknada za dizajn kataloga 65.000 dinara, postavka izložbe, izvođenje oratorijuma 150.000 dinara, 12 večernjih programa 36000, nepredviđeni troškovi 90.000.

U retkom trenutku lucidnosti pomoćnik ministra za pranje prljavog veša Miladin Lukić shvatio je da je u pitanju muljaža i dopisom br 631-02-288/2013 Tasiću odgovorio da Ministarstvo kulture nema para za tako nešto, ali ni to Tasketu nije bila nikakva prepreka jer je naprosto prenamenio namenski doznačen novac za muzejski Centar za nematerijalnu baštinu za koji je Muzej još 20 februara 2013 Godine sklopio ugovor sa Ministarstvom kulture (ugovor br 631-02-31 /2013-02) gde se taksativno navode sve aktivnosti sa stavkama doznačenog novca.

Ono što posebno privlači pažnju je činjenica da je Ministarstvo ovim ugovorom doznačilo novac za sledeća izdanja: Narodna religija (250.000), Tradicionalni zanati (100.000), kolekcija Marubi-Skadar (100.000), orijentalni salon ( 280.000), akvizicije (150.000), Nematerijalna baština (695.000), Gradski život u Srbiji (100.000), Dete i tradicija (80.000), Glasnik (200.000), Krsna slava (220.000), od povoja do pokrova (90.000), XXII međunarodni festival etno filma (570.000 dinara), odnosno ukupno za izdavačku delatnost 2 miliona 855 hiljada dinara, ali bi bilo jako zanimljivo videti gde je zapravo završio taj novac pošto je Muzej krajem 2013 godine sklopio famozni i ko zna koji po redu četverogodišnji Ugovor o poslovnoj saradnji, štampanju publikacija muzeja, korišćenju poslovnog prostora i zaštiti zgrade Muzeja kao spomenika kulture sa štamparijom Čigoja Štampa od koje smo dobili primerak ugovora!

Prema tom ugovoru muzej po već ko zna koji put Čigoji ustupa ukupno 338 kvadratnih metara kancelarija i podruma uz upotrebu zajedničkih prostorija u zamenu za godišnju štampu ukupno 5 kataloga formata 21 x 21 obima 116 strana svaki, dve knjige obima 60 tabaka i tiraža 1000 primeraka i potreban broj pozivnica , memoranduma i plakata.

Ako se površina od 338 kvadrata pomnoži sa početnom cenom za kvadrat poslovnog prostora opštine Stari Grad od 1242 dinara, Čigoja bi mesečno trebala Muzeju da plaća fantastičnih 419.796 dinara, odnosno na godišnjem nivou 5.037.552 dinara, a Muzej umesto da naplati te pare, izdavanje poslovnog prostora Čigoji prebija štampom malog dela svojih izdanja a još pri tome za istu stvar uzima pare (2 miliona 855 hiljada dinara) od Ministarstva kulture!

 

      Građanin-pretstolonaslednik, počasni rotarijanac…

 

Postojanje ovakve finansijske akrobacije najbolje potvrđuje sam impresum već spomenutog kataloga o Njegoševoj kapeli gde doslovce piše da je publikacija štampana sredstvima ministarstva kulture iako je Ministarstvo ranije odgovorilo da nema para za tu izložbu!

Inače autor ove skaredne izložbe koja se sastoji od loše sklepanih panoa sa fotografijama je Dragomir Acović, inače dvorski arhitekta, građanina Aleksandra Karađorđevića i počasni predsednik Rotari kluba Singidunum gde je v.d. direktora Muzeja Miroslav Tasić zvani Taske član koji je Acoviću odobrio isplatu honorara od 65.000 dinara.

Osim toga Acović je i počasni član skarednog udruženja građana Srpske kraljevske asocijacije akademika inovatora i naučnika čiji je dopisni član izvesni Vesko Drašković, vlasnik Fitnes centra No I i predsednik Udruženja knez Miroslav koje je u Muzeju zapravo organizovalo bizarnu izložbu o Njegoševoj kapeli.

Pošto je zbog poslića sa Čigojom u Muzeju postao evidentan sve veći nedostatak prostora, Tasić je nedavno od firme Poslovni prostor opštine Stari grad zatražio da Muzej uzme u zakup lokal od 99 kvadrata u susednoj zgradi kako bi se tamo napravio magacin raznorazne opreme i proširio prostor za smeštaj muzejskih predmeta. Jedino nije jasno odakle će muzej plaćati mesečnu zakupninu od najmanje 1242 dinara po kvadratu, odnosno 122.958 dinara mesečno, odnosno 1.475.496 dinara godišnje? Da li će možda biti sklopljen ugovor o cesiji između opštine Stari grad, Etnografskog muzeja i Čigoje?

Što se samog prostora za smeštaj muzejskih predmeta tiče, kako saznajemo, tamo je situacija zaista čudesna o čemu najrečitije govore sledeći primeri. Tako je 10 oktobra pošle godine u prostor na 4. spratu u kome se čuvaju predmeti , tzv zbirke, ušla komisija koju su činili preparator i kustos Ranko Barišić, bivši rukovodilac zbirke zanata i Tatjana Mikulić, radi izdvajanja predmeta za izložbu Čovek i zdravlje koja se priređivala u Muzeju Grada Novog Sada.

Nakon 45 minuta navedena komisija izišla je iz Zbirki neobavljenog posla iz prostog razloga jer, kako se u izveštaju kaže, usled nesređenosti zbirke zanata nije pronađen nijedan predmet! O totalnom haosu koji vlada u zbirkama Muzeja još rečitije govori Izveštaj o stanju likovne zbirke Etnografskog muzeja koji je prošle godine podnela rukovodilac likovne zbirke Vjera Medić.

Izveštaj ima ukupno 11 strana i u njemu se Medićeva nada da će se razrešiti problem zajedničkog smeštaja, nekontrolisanog ulaska i nestručne manipulacije osetljivim muzejskim predmetima, ali se istovremeno konstatuje da od ukupno 5137 inventarisanih predmeta nedostaje 301 delo među kojima su i akvareli Nikole Arsenovića Karola Pop de Satmarija, Nikole Zege, Vladislava Titelbaha i mnogih drugih autora. Što se akvarela Nikole Arsenovića tiče, u planu rada Muzeja za 2013.

 

      Ne čuju, ne vide, ne govore…

 

Godinu predviđena je digitalizacija te zbirke akvarela, Ministartsvo je dodelilo i 50.000 dinara, pošto su u Muzeju očito zaboravili da su za digitalizaciju te zbirke 2003 godine od Etnografskog Muzeja u Splitu naplatili više od 1500 eura. Inače u Muzeju se od imenovanja Miroslava Tasića za v.d. direktora vodi dosta neobična politika otkupa predmeta za muzej.

Iz Izveštaja Jelene Savić, sekretara Komisije za poklone i otkup predmeta za 2012 godinu vidi se da je zbog nedostatka sredstava mali broj predmeta otkupljen za muzej krajem te godine za šta je plaćeno ukupno 313.000 dinara.

Međutim, Tasić je sa sobom doneo i preokret u otkupnoj politici Muzeja pa je recimo 19 decembra 2013. godine, u cilju očuvanja i zaštite kulturne baštine i obostranu želju da se dragoceni kulturno istorijski predmeti trajno čuvaju u Etnografskom muzeju, od bivšeg košarkaša Dejana Koturovića iz Beograda za sitnicu od 263.000 dinara, verovatno sa željom da dodatno oplemeni rerezentativne prostore Muzeja poput gostinjske sobe, otkupio 3 remek nedela vajara Ivana Gračnera iz Beograda koja se sastoje od pritesanih cepanica i ostale skalamerije.

Važno je napomenuti da se u izveštaju Jelene Savić konstatuje kako tokom 2012 godine na terenu nije otkupljen ni jedan predmet što ni najmanje ne čudi jer je Savićeva jesenas bila prinuđena da odustane od odlaska na teren iz prostog razloga jer je službeno vozilo Muzeja bilo prenatrpano kutijama sa kafe aparatima i kapsulama kafe koje je muzejski higijeničar Milan Čale upravo pripremio za distribuciju po terenu.

Inače, prema punomoćju koje smo na uvid dobili ljubaznošću prijatelja iz firme OMV Refining & marketing, vidi se da je Miroslav Tasić Čaletu još 3. septembra 2013 godine dao ovlašćenje za podizanje bonova za gorivo firme OMV Refining & marketing iako je Čale, prema informacijama iz Socijalnog u radnom odnosu tek od 1. novembra 2013. godine. Veoma je zanimljiva i poslovno tehnička saradnja Muzeja sa samostalnom preduzetničkom radnjom Zmajolik sa adresom Palmira Toljatija 5/70l, u prevodu stari Merkator.

Tako je Tasić za potrebe muzeja angažovao izvesnu Milicu Tucaković da za potrebe izložbe Dete i tradicija za sitnicu od 21.000 dinara izvrši konzervaciju, restauraciju, rekonstrukciju i retuš za sedam keramičkih posuda , kao i druge manje poslove za dodatnih 19.000 dinara zaboravljajući pri tome da Muzej u radnom odnosu ima preparatore i konzervatore za materijal svih vrsta, da bi u nastavku ugovora Tasić konzervatorsko restauratorske radove preimenovao u dizajnerske poslove zaboravljajući da u samom Muzeju ima daleko kvalifikovanije stručnjake i za to.

O tome da je atelje Zmajolik veoma podoban sa svakovrsnu saradnju svedoči i Zmajolikova ponuda po kojoj je juna 2013 godine Muzeju predložena izrada grafičkog dizajna kataloga obima 30-40 strana, odnosno prelom iliti layout, a vlasnica Zmajolika Milica Tucaković u ponudi taksativno navodi kako je za taj obim posla uobičajena cena 10 eura po strani što samo po sebi najbolje govori da je u pitanju bio pokušaj najobičnijeg pranja para, pošto cena preloma po strani za najsloženije strane sa puno ilustracija legendi i sl. ne prelazi 2 eura po strani.

Tucakovićka je očito shvatila da je preterala te je septembra 2013 godine sa Muzejem sklopljen novi ugovor po kome je atelje Zmajolik naprasno proglašen privrednim društvom registrovanim za poslove dizajnerskih usluga iako je registrovan kao Atelje Zmajolik:

Milica Tucaković pr izrada keramičkih proizvoda i druge usluge atelje Zmajolik Beograd (Novi Beograd), a u ime Zmajolika će poslove realizacije kataloga Kolevke obima 124 strane izvršiti izvesni Zoran Živković i to za 66.000 dinara, odnosno za 5 eura po strani. Inači čini se da u Muzeju svako dovodi svog dizajnera miljenika pa je tako Mirjana Menković za dizajn izložbe o bulama, odnosno Skriveni svet balkanske žene, dovukla izvesni Dizajn Studio Popović iz Mirijeva za šta je plaćeno 338.000 dinara.

O tome da u Etnografskom Muzeju novca ima, samo ga treba potrošiti najbolje govore dešavanja nakon raspisivanja javnog konkursa za izbor direktora te eminentne ustanove gde se kao gotovo nerešiv problem postavilo nepoznavanje nijednog stranog jezika od strane v.d. direktora Miroslava Tasića Tasketa za šta je vrlo brzo pronađeno solomonsko rešenje i to tako što je Tasić, navodno za potrebe stručnog usavršavanja svojih podređenih za sitnicu od 20 eura za dvočas, za održavanje ukupno 50 dvočasova nastave ruskog jezika angažovao izvesnu Tatjanu Jaurovu, profesorku ruskog jezika pri Ruskom domu u Beogradu, inače stranu državljanku sa privremenim boravkom u Beogradu a sve to u periodu od 1. Septembra do 31. Decembra 2013 godine uz isplatu dogovorenog honorara + poreza i doprinosa u tri mesečne rate, što bi sve bio lep Tasićev gest, da se nije ispostavilo da je ugovor sklopljen, honorar uredno isplaćen a Jaurovu niko nije video u Muzeju!

Doduše to nije sve šta Muzej u poslednje vreme plaća. Naime od svom postavljenja za v.d. direktora Muzeja Miroslav Tasić se sve češće viđa kako sa biranim društvancetom ulazi u postmoderni hotel-kupleraj Square Nine direktno preko puta Muzeja koji predstavlja pravo carstvo kiča i snobizma a u beogradskim krugovima poznat je kao omiljeno stecište raznoraznih beogradskih sponzoruša, fufa i fufana.

Uglavnom, pošto za Tasketa i pajtaše čak ni susedni Aeroklub očito više nije dovoljno dobar, prema izvorima iz samog hotela, Tasić tamo već poduže ima otvoren račun koji se redovno periodično podmiruje sa računa Muzeja, pri čemu je Tasić šefici računovodstva Ljiljani Ristanović najstrože zabranio svaku komunikaciju sa kustosima i nosiocima projekata kako bi se sakrile tzv. korisne malverzacije i finansijski hokus-pokusi što je već tradicija Etnografskog muzeja o kojoj pričaju i vrapci na grani, a jedini neupućeni, poput 4 majmuna, su ministarstvo kulture, budžetska inspekcija i Agencija za borbu protiv korupcije.

 

©Geo Srbija

materijal: List protiv mafije

RUDNIK „TREPČA“ KAO SIGURAN PLEN AMERIČKIH KOMPANIJA

 

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić, i potpredsednik Vlade Kosova Hašim Tači su marionete Zapada u procesu privatizacije rudnika Trepča. Patriotsko zapomaganje, predsednika Vlade Srbije o tome kako od Albanaca želi da sačuva Trepču, jedna je od najbolje odigranih melodramskih uloga na prostorima bivše socijalističke Jugoslavije. Od Subotice do Đakovice sigurno je bilo više stotina hiljada Srba i Albanaca, koji su posle njegovog javnog nastupa, poverovali da se između dva naroda vodi rat oko vlasništva nada rudnim bogatstvom Trepče.

                     

                 Vuk Stanić

 

Rat za rudna bogatstva Srbije, kako ona na Kosovu, tako i za ona u drugim delovima Srbije, sada se, zapravo, vodi između zapadnih multinacionalnih kompanija. Za interese tih kompanija bore se službenici američkog Stejt departmenta, predstavnici drugih diplomatskih mreža na ovim prostorima, a svoju ulogu imaju Srpski i Albanski političari kao i različiti lobisti.

U planu velikih multinacionalnih kompanija poput Rio Tinta, Friporta, Tisen Krupa, ili Soroševih kompanija i investicionih fondova, nije predviđeno da u podeli profita, od rudnih bogatstava i drugih resursa Srbije učestvuju Srbi ili Albanci.

Istina, u nekim slučajevima je predviđeno da se narodu, čiji političari budu servilniji u borbi da se do resursa dođe što jeftinije, dozvoli da naplate i neku rudnu renticu, da im se da prednost u zapošljavanju. Našim i albanskim političarima, naravno, sleduju i manje provizije i pravo da zaposle po nekog rođaka i prijatelja, pod uslovom da je taj spreman da radi kao rob za ropsku nadnicu.

Dakle, lobiranje za strane kompanije i nameštanje kupovine Trepče, je stvarni razlog zašto su predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić i potpredsednik Vlade samoproglašenog Kosova, Hašim Tači, imali nedavne napade patriotizma.

Tači je, kako stvari stoje, lobirao za investicione fondove Džordža Soroša, dok su Vučić i naš državljanin Muhamed Dahlar, kao buduće vlasnike, želeli da vide šeike iz Arapskih Emirata.

Na žalost i jednih i drugih, za Trepču su se sada zainteresovali mnogo veći igrači iz američke vojne industrije, kojima se obronci Kopaonika sviđaju i zbog feronikla.

Šeici iz Emirata, povukli su lukav potez uvlačenjem Dahlara, jer ovaj osim što je prijatelj sa Vučićem, on ima i dobre odnose i sa Tačijem. Jedna ozbiljna firma, bliska bivšem američkom potpredsedniku, preko njega je već obavestila šeike, da bi oni voleli srpske zalihe feronikla.

Ovde nije u pitanju teorija zavere, već o tome govore i izjave naših političara. Tako je, naprimer, ministar privrede Željko Sertić, otkrivajuću plan prodaje Trepče, izjavio da su za njenu kupovinu zainteresovane kompanije iz Amerike, Kanade, Švajcarske i Mađarske, rekavši između ostalog: "…Ako Priština ne odstupi, Srbija prodaje Trepču".

Inače, raniji ministar rudarstva, Milan Bačević je već jednom potpisao dokumenta sa izvesnom američkom firmom iz Ilinoja, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Američki ambasador isticao je da oni priznaju Kosovo kao državu i da se Trepča ne može kupiti od Srba. Na kraju se o svemu raspravljalo u američkom senatu. Tema je bila ko ima pravo da proda Trepču, Srbi ili Albanci, ali se nije diskutovalo o tome da li će se prodati ili dati na upravljanje nekom od ova dva naroda.

 

      Eksploatacija i špijuniranje, umesto istraživanje

 

Dakle, dileme da li će Trepča ostati srpski kombinat, ili će postati javno preduzeće albanskog Kosova, ne postoje, jer u oba slučaja će to biti samo privremena rešenja. Kako američke firme nisu uspele da se dogovore o tome ko će i preko koga da kupi Trepču, prećutno je prihvaćeno rešenje da do daljnjeg jednim delom Trepče upravlja srpska strana.

Dakle, sa Srbima se danas ne vodi rat za rudna bogatstva, jer je taj rat trajao 1999. godine, kada je NATO okupirao Kosovo i u Beogradu i Prištini instalirao srpsku i albansku prozapadnu političku nomenkalturu. Zvanično, NATO nas je bombardovao zbog Miloševića, ali danas kada su zapadne kompanije, nakon više godišnjeg istraživanja, potvrdile ranija srpska istraživanja da Kosovo raspolaže sa rudnim rezervama od 1000 milijardi dolara/evra, sve je više onih koji veruju da su za dolazak NATO na Kosovo postojali drugi razlozi.

Prema navodima pojedinih časopisa gotovo 60 odsto celokupnog rudnog bogatstva koje Republika Srbija poseduje, nalazi se upravo na Kosovu i Metohiji.

Od dolaska NATO na Kosovo, međuetničke nesuglasice služile su kao izgovor, predstavnicima međunarodnih institucija, za uspostavljanje potpune kontrole nad bogatim prirodnim resursima u južnoj srpskoj pokrajni. Kontrolu su preuzele ili međunarodne snage, ili Albanci. Izuzetak je bio deo rudnika Trepča koji se nalazi u severnom delu Kosova.

Sledeći korak bio je dolazak kompanija koje su istraživale rudne potencijale, dakle niko se nije zaletao da od Albanaca ili međunarodne zajednice unapred kupuje rudnike. Istovremeno, strane kompanije su i u drugim delovima Srbije za male pare vršile geološka istraživanja.

Često je od nadležnih ministarstava za oko 400 evra dobijana dozvola da se neka lokacija istraži, dok se od naših ljudi unapred pribavljala informacija o rudnim zalihama. Potom je, pod izgovorom istraživanja, rađena nezvanična eksploatacija, tone neprerađene rude su pod izgovorom da idu na analizu odvožene iz Srbije.

Iz nezvanične eksploatacije se u više slučajeva prešlo u zvaničnu i to za male pare. U više navrata je bez pravog tendera onaj čije su mašine radile kvazi istraživanje preuzimao nalazište i nastavljao eksploataciju.

Poslovanje se potom nastavljalo uz jednu od najnižih rudnih renti na svetu. Rudna renta je do skoro bila svega tri odsto, a plaća se na količinu iskopane rude. Količinu stvarno iskopane rude ne kontroliše niko, već gazde same prijavljuju koliko su izvadili.

Na Kosovu je rađeno na sličan način, razlika je u tome što međunarodna administracija nije dozvoljavala da se bez javnog nadmetanja iz istraživanja prelazi u eksploataciju. Posle istraživanja koja su stranci obavili proteklih godina potencijali Srbije, kako na Kosovu tako i severno od Kopaonika više nisu tajna.

Ovo je za rezultat imalo da od pre dve godine najveće svetske kompanije traže način da za male pare dođu do srpskih rudnih bogatstava. Tim povodom je nedavno i američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi posetio Borske rudnike i izjavio, da kompanije Friport i Rio Tinto žele da investiraju u srpske rudnike.

Kirbi nije rekao, ali je jasno da američke kompanije svoj dolazak planiraju na način koji se može opisati rečima: Rusi su kupili naftu, mi hoćemo sve ostalo!

Osim Amerikanaca za Borske rudnike zainteresovano je i nekoliko evropskih kompanija, jer se predviđa rast cene bakra na svetskim tržištima, a ni procenat zlata koje se dobija iz tih rudnika nije zanemarljiv.

Prema ranijem pisanju medija, kompanija Glen Kor je još u vreme dok je Demokratska stranka bila na vlasti, počela da lobira kod budućih ministara iz SNS-a, kako bi im oni kada dođu na vlasti omogućili kupovinu Borskih rudnika, ali i pravo da istražuju zalihe uljanih škriljaca na jugu Srbije.

 

      "…Beograd neće praviti problem"

 

Rezultati višegodišnjeg istraživanja koje je do 2000. godine radio Geološki institut Srbije, a koji se odnose na delove severnog i istočnog dela Kosova i Metohije su takođe impozantni. U pitanju su rezerve od oko 34 miliona tona rude olova, cinka i srebra iz kojih može da se dobije oko 1,5 miliona tona olova, 1,5 miliona tona cinka i oko 3.000 tona srebra.

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji. Rezolucija će stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima sigurno biti neka vrsta smetnje ali ne i nerešiv problem, o čemu najbolje govore ranije objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika.

Tako, na primer, u razgovoru Havijera Solane sa Veslijem Klarkom, ističe se da Beograd „neće praviti probleme oko rudnih bogatstava i da će od njih korist imati čitav region".

Vesli Klark je kasnije (nakon "oktobarskih promena", prim. red.), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći:

"…Vesli Klark: Ništa ne brinite… Sada mi recite šta se dešava sa privatizacijom na Kosovu? Kako privremena vlada sarađuje sa Komisijom za privatizaciju?

Hašim Tači: Mislim da je to dobro, a to će vam verovatno i oni potvrditi. Beograd nam pravi problem oko svojine, ali neki ljudi u njihovoj vladi su razumeli o čemu se radi.

Vesli Klark: To je dobro.

Hašim Tači: Vlahović, Đelić, Dinkić potpuno razumeju ovaj naš posao i sa njima nemamo nikakvih problema. Čak su nam nekoliko puta izašli u susret.

Vesli Klark: Rudno bogatstvo Kosova je veliko i uz pametna ulaganja koristi će imati svi. Kosovari pre svega, ali i ceo region. Naš prioritet je da kontrolišemo taj resurs i Beograd tu neće praviti nikakve smetnje. Mi ćemo nastaviti da u Srbiji podstičemo one snage koje imaju mlak pristup pitanju Kosova. Videćete, samo je vreme u pitanju…".

Iz ove Klarkove izjave vidi se da vlasničke probleme koje pravi Rezolucija 1244 zapadne sile lako rešavaju uz pomoć srpskih političara, koje su doveli na vlast.

Za rukovodioce projekta „Prirodno bogatstvo Kosova i Metohije" imenovani su nakon ovih razgovora čelnici međunarodne zajednice, NATO pakta i EU, tačnije svih onih koji su učestvovali u bombardovanju Srbije, ili su bili deo bloka koji je Srbiju do petog oktobra držao u izolaciji. Ipak do skoro se nije mogla tako jasno videti veza između multinacionalnih korporacija i NATO agresije kako ju je moguće videti danas.

Jedan od primera je medijska satanizacija Srbije, kao i delatnost NGO sektora u Srbiji koju je promovisao Fond za otvoreno društvo, Džordža Soroša, pre i tokom bombardovanja. Izgovor za medijske i NGO kampanje bilo je poštovanje ljudskih prava.

Krajem 2007. godine, istraživač Nil Klark je na internet portalu „Nju stejtsmen" konstatovao da za Džordža Soroša i njegov Fond za otvoreno društvo nije važno poštovanje ljudskih prava i osnovnih građanskih sloboda – neko društvo je „otvoreno" ukoliko on i njegovi saradnici mogu da zarade veliki novac. Klark je to ilustrovao Soroševim ulaganjem na Kosovu da bi „preuzeo kontrolu nad rudnikom ‘Trepča’..", gde su „ogromne rezerve zlata, olova i drugih minerala".

 

      Rudne rente i podzemno blago

 

Na teritoriji Srbije gde vlast ima Beogradska Vlada sa privatizacijom rudnika i resursa je početo 2000. godine odmah posle petog oktobra. Tek 2007. godine država, je donela Uredbu o plaćanju naknade za korišćenje sirovina. Rudna renta je do skoro bila najniža na svetu i iznosila je tek tri odsto. Od prošle godine renta je povećana na sedam odsto, ali se to povećanje ne odnosi na eksploataciju nafte. Ipak kontrola o tome ko koliko plaća skoro i da ne postoji.

Treba istaći da ni rudna renta od sedam odsto nije ekonomski opravdana ukoliko se vodi politika totalne rasprodaje rudnika. Takva renta iako uvećana za više od sto odsto je i dalje među nižima u svetu. Poljska i Albanija zaračunavaju 10 odsto. Rusija naplaćuje čak 22 odsto svima koji eksploatišu rudna i energetska dobra njihove zemlje.

U Srbiji postoji više od dve stotine rudnika i nekoliko desetina mineralnih i energetskih nalazišta. Jedna od firmi koje kopaju rudu u Srbiji po osnovu ekploatacionih prava, ili zakona o koncesiji je Rio Tinto, britanska kompanija koja vadi Jadarit iz jalovišta kod Loznice. Oni su posao započeli pod izgovorom istraživanja. Po tom osnovu, oni su bez ikakve naknade mogli da utovare jalove iskopine na kamione i da ih odvezu, ne plativši nikome ništa!

Rudarske inspekcije nikada nisu do kraja proverile da li se iz jalovišta vadilo samo radi istraživanja, ili je to bilo pokriće za tajnu eksploataciju, a plan je bio da se sa zvaničnom eksploatacijom počne 2013. godine!

Jadarit se može koristiti kao raketno gorivo, ali je stvarni razlog interesovanja, za ovu rudu to što je on izuzetan materijal za pravljenje litijum jonskih baterija i drugih elementa potrebnih za vetro parkove. Cene litijuma će narednih godina rasti jer se materijal koristi za izradu gotovo svih bitnih tehničkih uređaja. Od mobilnih telefona do satelita.

„Rio Tinto" u Srbiji radi i u Jarondolskom basenu kod Raške, gde istražuje borne minerale, koji se na evropskom kontinentu, ako izuzmemo Tursku, jedino nalaze u Srbiji! Pored Rio Tinta najpoznatija kompanija koja posluje u Srbiji je austrijsko-kanadska kompanija Dandi plemeniti metali. Oni su do sada kupili tri, od ukupno četiri koncesije koje je prodala Vlada Srbije. Pripalo im je istraživanje zlata na Crnom vrhu. Sprovode ispitivanja i na Staroj planini.

Rio ima i odlične rezultate u istraživanju jednog novog tipa zlata. Reč je o karlinskom tipu zlata, poznatog domaćoj geološkoj nauci, čije se prisustvo vezuje za postojanje krečnjačkih stena i mermera u vulkanskim oblastima. Dandi je u sporu sa švedskom kompanijom Feromet oko nalazišta u Mačkatici. Spor je pred vrhovnim sudom Srbije. Firma Reseoravar capital istražuje nalazišta bakra u okolini Bora.

Domaća firma bliska ljudima iz DS Šumadija minerali ima prava istraživanja u centralnoj Srbiji. Za firmu Srbija Nisk koja ovde takođe eksploatiše rudu, kažu da je u vlasništvu sestre Mila Đukanovića.

Rudnici Lece, i Kiževak -Sastavci su u vlasništvu nekad poznatog biznismena, danas poznatog državnog neprijatelja Miroslava Bogićevića. Bogićević je bio lider u privatizaciji rudnika metala u Srbiji, najpoznatiji srpski biznismen u oblasti eksploatacije metala, koji pored ova dva, poseduje još nekoliko rudnika, čak i jedan u Makedoniji, zapravo sve rudnike koji su u bivšoj SFRJ, pripadali preduzeću "Zajača" iz Loznice. "Zajača" je u svetu bila poznata po eksploataciji antimona pa je zahvaljujući njenoj proizvodnji Srbija, sve do raspada SFRJ, bila među prvima u Evropi.

To su rudnici: Lojane u Makedoniji, Rajićeva gora na Kopaoniku, Dolić, Kik, Rujevac i Brasina kod Loznice. U njegovom lancu su i rudnici nematala poput Ravnaje kod Krupnja koji eksploatiše fluorit, kao i rudnik granodiorita na Boranji kod Zvornika. Na planini Rudnik, eksploataciju vodi firma Rudnik na čijem čelu je bivši direktor kompanije Glen Kor, koja je tokom kampanje podržala Srpsku naprednu stranku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANATSKI LIKOVI KAO DRUŽINA DUGOGODIŠNJIH VLASTODRŽACA U ZRENJANINU

 

Srednji Banat je od najrazvijenijeg regiona postao najveći prosjački region u Vojvodini. Svi iz budžeta očekuju neki dinar. U lokalnim strankama vlada rasulo i haos, dok narod jedva preživljava i na ivici je opstanka.

 

               Mersiha Hadžić

 

Gradonačelnik Zrenjanina Čedomir Janjić je ekspresno diplomirani ekonomista privatnog fakulteta, nije bio nosilac liste ni jedne stranke niti je podržavao listu SNS Pokrenimo Zrenjanin.

On je kao predsednik GO DSS ušao u koaliciju tek kada mu je ponuđeno mesto zamenika gradonačelnika. Mesto gradonačelnika je pre njega imao Goran Knežević i to mesto je zamenio mestom ministra poljoprivrede sa kog je u rekordnom roku smenjen.

Drugi gradonačelnik je bio mr. Ivan Bošnjak, ničim izazvan za to mesto, jer veterinaru nekako sleduje sasvim druga pozicija, ako je pameti. Posle dokaza da ume da misli i da neće pokorno da odrađuje zapovesti Kneževićevog kuma Nenada Karapandže biva udomljen kao državni sekretar kod Kori Udovički, a žena u Centru za socijalni rad.

Gradonačelnik je obećao građanima da će grad dobiti „šnel štrase". Naredne godine će se napraviti plan, pronaći investitori i projekat, a onda tenderi, pa izvođači pa onda ta „šnel štrase" do Beograda. Investitorima su date ponude koje su ponižavajuće za Zrenjanin, ali ni to ne donosi rezultate.

Kinezi najavljuju kargo centar, a vlast oduševljeno to objavljuje iako od toga nema ništa, a i velika većina gradskih čelnika ne zna šta znači kargo. Najbolja izjava je izjava pomoćnika gradonačelnika Ivana Devića koji je sportski pilot i koji se bolesno zalaže da se praistorijski sportski aerodrom iz vremena SFRJ pretvori u moderan, jer „to je gradu koji ima železnicu, plovnu reku i šnelštrase poslednji korak za evropske standarde".

Reka je umrla davnih godina kada je umesto Begeja grad dobio tri jezera, železnicu je pravila Marija Terezija i niko se nije posle toga setio da je modernizuje, a šnel štrase će se pretvoriti u šne nokle.

Gradska ministarka za resore prosvete, kulture i medije Dubravka Bengin Bulovan ne zna da razlikuje ni sopstveno srednjoškolsko obrazovanje od onog koje joj je zapalo za oko, pa umesto matematičkog tehničara (srednja pozivno -usmereno, „šuvarica") sebe promoviše kao diplomiranog matematičara.

Odbornici više nisu vozači ili šoferi, nego tehničari drumskog saobraćaja, a direktori JP su nekadašnji vozači dotadašnjih direktora. Aktivni policijski doušnik, registrovani narkoman i privatni kafedžija koji je SPS aktivista, završio je srednju medicinsku školu.

Odjednom čovek donosi neku sklepanu diplomu ekonomskog tehničara i tvrdi da u medicinsku školu nikada nije išao. Dobija mesto savetnika direktora JP „Čistoća i zelenilo". Dobio je i preporuku da se ne pojavljuje na radnom mestu, jer skreće pažnju. Tako je Duško Rađenović, „ekspert ekonomije" organizovan od vlasti da telepatski savetuje direktora Zeca koji je ,usput, i zet predsednika skupštine Radovana Bulajića.

Drugi savetnik istom direktoru istog JP Darko Bađok, pokrajinski poslanik SNS, perjanica bivšeg ministra, samozvani vođa nekadašnjih navijača fudbalera „Proletera", koji osim toga u svojoj biografiji nema šta da dopiše, nema dana radnog staža, nevenčanu suprugu, kuvaricu, je zaposlio u galeriji slika kao nekog kustosa.

On je kupio veliki objekat u najužem centru grada koji je nekada bio restoran i zove se„Tisa". Nikad nije bio zaposlen, bez ikakve garancije u imovini uzeo je kredit i otkupio objekat. Prošle godine je pokušao da ga proda i tražio je 350.000 evra. Po gradu se govorilo da mu David Dimkić, pomoćnik gradonačelnika za finansije i prijatelj Kneževića (zajedno su robijali) prebacuje novac iz budžeta.

Sada je neka pomoć stigla u iznosu od 2.000.000. dinara za sanaciju kuće Živojina Stajića koju je urušila loše odrađena i nelegalno podignuta zgrada u kojoj stan ima doskorašnji gradonačelnik Ivan Bošnjak, a dva stana su vlasništvo načelnika komunalne policije konobara po obrazovanju, a nekog magistra po diplomi, Igora Virijevića. Priča se da je Bađok dobio deo para.

Interesantan lik koji radi po principima stranke kojoj pripada (SNS) je načelniк srednjebanatskog okruga Dušan Šijan. Apsolutno zaboravlja da bi trebalo da bude neko ko je načelnik svih građana, a ne samo članovima koalicije na vlasti. Više od godinu je pokušavao da nametne bratimljenje sa ruskim gradom Noginskom i Zrenjaninom, a kada je skupština to izglasala, osim turističkih odlazaka u Rusiju nikakvog pomaka nije bilo u saradnji.

Nakon diplomiranja i sina je poveo u Rusiju da dete razmeni zastave u službenom protokolu. Pulen načelnika, izvesni Simo Batinica, trgovac sa pijačnih tezgi, a zatim organizator takmičenja u malom fudbalu, postaje šef ekspoziture „Telekoma" u gradu. Toliko o stručnosti kadrova.

Zrenjanin se bratimio i sa Vojnićem, odakle je tokom „Oluje" pobegao i sadašnji odbornik Mukobrad Milan. On je bratimljenje shvatio kao mogućnost da meštanima rodnog mesta pokaže svoje stepenice uspona u Banatu, pa je poveo u Vojnić i Krnjak KUD iz Perleza, pokrajinsku poslanicu za sva pitanja i odgovore Stojanku Lekić i još po kojeg dokonog aktivistu SNS.

Koordinatoru JP „Rezervati prirode", koje ima 2 zaposlena (koordinatora i direktora) dato je kao predsedniku nekog udruženja građana da prebroji rode u Taroškom ataru i za to zadovoljstvo je dobio 340.000 dinara.

Predsednik GO SPS Željko Malušić ima svoju ergelu konja, a vlast mu je donela 42 kamiona i kompletno preduzeće koje je nekada bilo JP za transport i međunarodni saobraćaj. U neposrednoj blizini je skladište cevi „Srbijagasa" za čije skladištenje Malušić dobija mesečnu apanažu od 17.000 evra.

Nikola Novaković, kum predsednika skupštine Bulajića, želi da postavi splav kafanu na delu jezera u gradu. Splav na jezeru bi bio kao kada bi neko u Dunavskom parku pored labudova postavio talpu sa šipkom, igračicama, šankom i estradnom muzikom.

Dozvolu u „Vojvodini vodama" izdao je lično Mirko Adžić, direktor tog preduzeća, zet Ljubiše Janjića (člana zrenjaninskog SPS-a i ličnog prijatelja Novakovića).

Predsednik GO SNS-a je trebao da se bira još oktobra 2011, ali zbog dolazećih izbora pomereno je i nikad posle toga odrađeno. Nema više četiri, nego tri potpredsednika.

Milenko Vujović, koji je iz SRS prešao u tek osnovanu SNS i postao poverenik, čiju je poziciju narušio Kneževićev izlazak iz zatvora, više nije na poziciji potpredsednika. Nikada i nije bio. Izabran je da se zadovolji formalnost i da se ne pobune ljudi koje je on doveo u stranku u osnivanju. Drugi zamenik je dr Predrag Matejin, šef poslaničke grupe u Pokrajini, neeksponirani tihi pratilac vođe.

Mirko Krlić ima najneverovatniju biografiju u gradu. Od odvođenja dobrovoljaca u rat u Liku, pa do šetanja kroz sve stranke i partije patriotske osnove… Kao potpredsednik GO postao je poslanik u republičkoj skupštini i dobio mesto u kancelariji za KiM kod Vulina.

On je nasilno uselio ćerku u atelje koji pripada JP „Savremena galerija", koristi neograničeno automobil gradske uprave i neverovatan broj svojih sledbenica zaposlio je na raznim mestima. Jedna od pomoćnica načelnice gradske uprave je i Olivera Lisica, velika prijateljica pomenutog gospodina.

DS je apsolutna mrtvaja. Nekoliko pretendenata za presto, ali ni jedan realan, ni jedan mudar. Standardno jak hrvatski lobi preko gospodina Kaurića, samopozvana predsednica MO DS iz vremeplova gospođa Dragojlo, pa njen rođak Popov koji ni sam ne zna želi li da uđe u trku i jedan mladi gospodin koji ima podršku bivše načelnice okruga. Poverenik za Zrenjanin je čovek iz Bečeja i koga ne interesuje stranačko previranje u GO DS u gradu.

LSV je u raspadanju. Ostalo je nekoliko perjanica koji bi da utrče u vlast, ali kome su sada potrebni? Većina odbornika u skupštini grada je u koaliciji sa SNS, iako sam SNS ima samo 18 odbornika, 28 odbornika čini opoziciju, a 39 koaliciju. Ligaški odbornici ne učestvuju u radu skupštine, prisutni su, ali apsolutno pasivni.

SRS se delimično oporavila nakon napuštanja odborničke grupe, tačnije prelaskom u SNS. Tako je odbornik Goran Tajdić osvojio mesto direktora JP „Vodovod i kanalizacija".

Dragan Vidaković, čovek koji je na vrlo sumnjiv način stekao bogatstvo, godinama ugrožava male preduzetnike i siromašna taksi udruženja, određujući startnu cenu prevoza.

Cilj mu je potpuni monopol nad taksi prevozom u Zrenjaninu, kao i nad svim kioscima u gradu! Pripada grupi ZREPOK (Zrenjaninski pokret) koja je savršeno bliska vlastima, donacijama baca pesak u oči građanima, a kroz mnoge beneficije i gledanje kroz prste ubira veliku dobit.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SUROV, PRIMITIVAN I NASILAN DIREKTOR OPŠTE BOLNICE U JAGODINI, I UZ TO JOŠ NEDODIRLJIV!!!???

 

Opšta bolnica Jagodina je primer kako partijska kadrovska selekcija donosi pustoš u institucije sistema. Tim povodom, grupa lekara i medicinskih sestara Opšte bolnice u Jagodini, obratila se pre dva meseca najodgovornijim ljudima srpskog zdravstvenog sistema, direktoru RFZO-a i ministru zdravlja, iznoseći neoborive argumente o mafijaškom rukovođenju ovom ustanovom od strane dr Darka Miletića, koga zaposleni, očito sa razlogom, zovu i dr Darko Maniti. Na njihovo pismo niko od zvaničnih institucija nije reagovao, uprkos tome što je Miletić za svoga mandata, zadužio bolnicu 26 puta više nego što je ona bila dužna prilikom njegovog dolaska. Redakcija objavljuje ovo ogorčeno reagovanje jagodinskih lekara, u nešto skraćenoj formi.

 

 

 

Prošlo je 6,5 godina od kako je klasičnim političkim nasiljem za direktora Opšte bolnice u Jagodini postavljen dr Darko Miletić. Kažemo političkim nasiljem, jer dotični osim partijske knjižice po zlu čuvene stranke G-17, odnosno, Ujedinjeni regioni Srbije (URS) nije imao nijednu drugu referencu koja bi ga činila pogodnim za to mesto.

Njegov primitivni i vulgarni vokabular je ispod nivoa štal majstora. Naravno da su žrtve njegove surove prirode i primitivnog i nasilnog ponašanja zaposleni, i to skoro svakodnevno. Mnogi od tih nesrećnih ljudi na koje je on usmerio svoju divlju prirodu, završili su na psihijatriji.

Dr Miletić je poznat i po tome što je jedan od najgorih studenata u istoriji Medicinskog fakulteta u Nišu. Medicinu je završio posle 15 godina studija. Da su poštovana pravila Ministarstva zdravlja a ne njegove partije, on ne bi mogao biti izabran za direktora Opšte bolnice, budući da je specijalista opšte medicine koja nije klinička specijalnost i ne postoji u sistematizaciji radnih mesta u Opštoj bolnici. Kao takav, on je stručno nekompetentan za direktora Opšte bolnice.

Dr Miletić je i jedan od najpoznatijih jagodinskih kockara, a kockanje nije vrlina i nešto što bi dolikovalo funkciji direktora Opšte bolnice. Bez obzira na sve gore rečeno tadašnji Upravni odbor od sedam članova od kojih su iz minorne i fašistoidne stranke (nekadašnje G-17) sa rezultatom 4:3 izabrao je najgoreg od prijavljenih kandidata i jedinog koji ne ispunjava uslove za direktora Opšte bolnice u Jagodini!

I naravno, kao svaki siledžija, i ovaj je odmah pokazao šta znači kad se neko primitivan i nasilan dokopa vlasti. Svima je bez ustezanja stavio do znanja da ga poštovanje zakona ne interesuje jer kako reče "Ko u ovoj zemlji poštuje zakone", i još: "U ovoj ustanovi sam ja zakon jer je mene postavio moj ministar". Dakle, ministar zdravlja RS je njegov ministar a ne ministar svih zaposlenih!

Ono što je u startu rekao tako se u praksi i ponašao.

Kompletno rukovodstvo je vrlo brzo posmenjivao i doveo naravno sebi slične stručno nekompetentne ali bezuslovno poslušne. Tako je za menadžera za ekonomske, pravne, opšte i tehničke poslove postavio stručno nekompetentnu osobu Milicu Pavlović koja na poslovima za koje se postavlja za direktora nije imala ni dana iskustva.

Naravno da gospođa ne bi bila postavljena da nije imala sposobnosti koje on traži, a to je da radi kako on kaže bez osvrtanja na zakon i da surovo kažnjava sve one koji se tome suprotstave do sadističkih razmera.

Od običnog lekara u Domu zdravlja, koji je kao i svi mi teško živeo od rada, postao je nedodirljiv i enormno "sposoban", naravno za sebe. Za godinu dana je "zaradio" automobilmarke "Mercedes" i to ne običan nego S klase.

Koliko li je tek "zaradio" za preostalih 5.5 godina? Od kako je na funkciji direktora Bolnice uspeo je da ovu ustanovu zaduži do neverovatnih razmera. Obaveze bolnice je povećao sa 14 miliona na oko 360 miliona, odnosno, za 26 puta. Podatak dovoljno govori sam za sebe.

Ovako nešto je bilo moguće samo u uslovima nefunkcionisanja institucija sistema pre svega institucija kontrole poslovanja. Prvih nekoliko godina nakon njegovog postavljenja niko iz Filijala RFZ-a nije dolazio u kontrolu.

Čim je došla prva ozbiljnija kontrola, primitivni i nasilni direktor ih je uz salve najpogrdnijih psovki najurio iz ustanove kao da je to njegova dedovina a ne državna institucija od posebnog značaja. Oni koji su prisustvovali tome kažu da je bilo poražavajuće i gledati i slušati kako neko ko je postavljen da štiti zakonitost poslovanja ustanove, ponižava i omalovažava one koji su ispred ovlašćene državne institucije došli da to provere , stavljajući sebe i svoje mahinacije iznad svega.

Svima je tada bilo jasno da navedeni direktor-siledžija ima političku zaštitu i da može da radi šta mu je volja bez ikakvih posledica. Nakon ispadanja njegove stranke iz Vlade, bilo je očito da mu je političku zaštitu uz određene uslove pružio i još uvek pruža Dragan Marković Palma.

Naravno da kod Palme sve ima cenu, pa je ovog puta morao da pristane da zapošljava one koje mu Palma pošalje, pa makar ti i ne dolazili na posao po nekoliko godina. Važno je da su redovno primali platu od Bolnice iz sredstava RFZ-a.

Ovakvih slučajeva je bilo nekoliko. Oni predstavljaju strašnu sramotu i za Ministarstvo zdravlja i za RFZ čija je direktorka bila i još je iz DS- a, ali ne i za direktora koji je radi održanja na vlast spreman na sve. O tome da je imao političku podršku Palme govori i činjenica da je Palma na njegovu molbu odbio da mu naredi smenu po zlu nenadmašnu njegovu glavnu saradnicu već pomenutu Milicu Pavlović i ako je dobio peticiju za njenu smenu, koju je potpisalo preko 90% zaposlenih.

Nakon propale peticije za smenu zloglasne Milice Pavlović, tandem dvoje neljudi kakvi se retko sreću, mogao je da nastavi devastiranje Bolnice i šikaniranja zaposlenih.

U centru svega su stavili sebe. Nabavili su sigurnosne sisteme za svoje luksuzno opremljene kancelarije, da niko bez video nadzora i njihovog odobrenja ne može ni da im priđe.

Bojali su se da će na njihovo siledžijsko i nezakonito ponašanje uslediti prirodna fizička reakcija zaposlenih čija su elementarna prava gazili. Između sebe i zaposlenih su postavili takav odnos kao da su vanzemaljci i božji izaslanici.

Jasno je da ozbiljnih promena nema i ne može biti bez smene ovakvih "kadrova" koji su Opštu bolnicu Jagodina devastirali do neslućenih razmera. Samo smena, bez preispitivanja njihovog rada za vreme trajanja mandata, značila bi nepošteno aboliranje od odgovornosti koja je evidentna.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

ŠTRAJK USPEO, ZAKON PROMENJEN, MINISTAR U FOTELJI, SUDOVI PONOVO RADE, A POJEDINI DELIOCI PRAVDE NE ZASLUŽUJU FUNKCIJU

 

Advokati u Srbiji nisu više u štrajku. U generalni štrajk su stupili nakon odluke Skupštine Advokatske komore Beograda od 13. septembra, a tu odluku je četiri dana kasnije izglasala i Advokatska komora Srbije. Jedan od uslova koje su advokati postavili srpskim vlastima bio je i zahtev da se smeni ministar pravde Nikola Selaković.

Advokati su, na razložan način objasnili nesvakidašnji kriminal ministra pravde i njegove organizovane grupe, koja je prvo izabrala javne beležnike, koji su morali da plate po 50.000 evra. Ispiti za notare, kao i za privatne izvršitelje, bili su neregularni, i dokazano namešteni.

 

                Milan Glamočanin

 

Da bi omogućio notarima da “izvade štetu“, ministar je odlagao pregovore sa advokatima, tražeći štrajkbrehere, koji će minirati štrajk. Nije ih bilo u dovoljnoj meri, a više hiljada advokata su bili jedinstveni. Advokati su potezima vlasti dovedeni do prosjačkog štapa. Ugled profesije je devalviran, a posla ima smo za one koji su u sprezi sa korumpiranim sudijama i tužiocima.

Od 13. septembra prošle godine rad sudova i javnih tužilaštava u Srbiji bio je paralisan. Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je, da podsetimo, odbio da primi predstavnike srpske advokature!

Da ponovo podsetimo, Nikola Selaković postavljen je za ministra pravde jer je njegov brat Dragan Dejvid Selaković, koji živi u SAD-u platio Vučiću silne milione. A te milione on je zaradio prodajući piratske softvere. Protiv njega je u toku krivični postupak, u kojem mu preti kazna od 15 godina zatvora.

U prošlom broju opisali smo i ko su bili pregovarači ispred Ministarstva pravde Srbije. Ljudi sumnjivih biografija, znanja i morala, i javno osumnjičeni za primanje mita i da su članovi organizovane kriminalne grupe.

Kada su javni beležnici zaradili velike pare, pokrivajući i štetu koju su imali plaćajući ministru reket od 50.000 evra da bi bili postavljeni, pristupilo se promeni zakona o javnom beležništvu, i pratećih zakona.

Ministar je, očigledno je, odrešio kesu, i podmitio vođe advokatskog protesta.

Beogradski advokati su ogorčeni postupkom Slobodana Šoškića, predsednika Advokatske komore Beograda i predsednika Advokatske komore Srbije Dragoljuba Đorđevića. Obojica su od ranije poznati organima gonjenja. I kao ljudi bliski i sadašnjem režimu. Šoškić je zastupnik porodice Karić, a Đorđević je promoter interesa demokrata.

Na vrlo drzak i bezobziran način advokat Šoškić je na skupštini Advokatske komore Beograda, bez brojanja glasova, konstatovao da je “vidljiva većina“ glasa za prekid štrajka, što je izazvalo buru nezadovoljstva njegovih kolega. Koliko je Šoškić podmazan može se samo pretpostaviti, jer on radi samo sa velikim ciframa.

Njegov kolega, Dragoljub Đorđević, višegodišnji, i po svemu sudeći doživotni predsednik Advokatske komore Srbije, upleten u sve moguće kriminalne afere prethodnog ministra pravde, izjavio je da su članovi pregovaračkog tima i on lično “izloženi strašnom pritisku“.

Skoro da je sigurno bilo tako, a o kakvom pritisku je reč, on nije javno saopštio, osim što je u društvu opisao delovanje Bezbednosno informativne agencije i njenog direktora Aleksandra Đorđevića, bivšeg advokata, koji je polovinu službenika BIA-e angažovao na praćnje i zastrašivanje advokata koji su rukovodili protestom.

Šteta od opravdanog štrajka advokata je velika, a krivca je na srpskom premijeru Vučiću što je Srbija više od četiri meseca bila u blokadi pravosudnog sistema. Nikada u dugoj istoriji Srbije nije se desilo da vlast na tako brutalan način rešava protest advokata.

I počeće suđenja. A srpsko pravosuđe je potonulo u beznađe: sudije su opterećene ogromnim brojem predmeta, izloženi su stalnom pritisku izvršne vlasti, a mnogi su i osokoljeni da u odsustvu bilo kakvog reda i odgovornosti, rasprodaju pravdu.

U izveštajima Evropske komisije, srpsko pravosuđe se ocenjuje kao najkorumipranije u Evropi, da nije nezavisno, isto kao i tužilaštvo, i da je podjarmljeno interesima izvršne vlasti, odnosno mafije Aleksandra Vučića. Neka nam je Bog u pomoći!

 

      Sudija kidnaper

 

Evo priče o sudiji Ustavnog suda Srbije…Fond za humanitarno pravo je 11. februara 2011. godine, pokrenuo inicijativu za razrešenje sudije Ustavnog suda Republike Srbije Tomislava Stojkovića zbog sumnje da je umešan u otmicu advokata Teki Bokshija, Albanca sa Kosova.

U inicijativi, podnetoj tadašnjem predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, tadašnjoj predsednici Narodne Skupštine Slavici Đukić – Dejanović, tadašnjoj ministarki pravde Snežani Malović, ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću i Opštoj sednici Vrhovnog kasacionog suda Srbije, FHP je zatražio razrešenje sudije Stojkovića i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti.

Teki Bokshi, advokat iz Đakovice, otet je 3. decembra 1999. godine na putu od Sremske Mitrovice prema Beogradu. Bio je zatvoren 13 dana u kupatilu garsonjere na Novom Beogradu, u zgradi i ulici koju je Teki Bokshi nakon puštanja na slobodu uspeo da pronađe.

Oslobođen je nakon što je njegova supruga predala 100.000 nemačkih maraka (DEM) tadašnjem advokatu Tomislavu Stojkoviću, na prelazu Merdare.

Dana 3. decembra 1999. godine (prvi petak u mesecu), Teki Bokshi se, zajedno sa kolegama Mustafom Radoniqijem i Ibishom Hotijem, vraćao automobilom iz Sremske Mitrovice, gde su kao advokati Fonda za humanitarno pravo bili u poseti kosovskim Albancima, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Na putu za Beograd preteklo ih je, a potom i zaustavilo vozilo sa policijskim registarskim tablicama, u kojem su bila tri muškarca.

Dvojica su prišla vozilu advokata, i pokazujući policijske legitimacije i značke, odvojili Tekija Bokshija, naredivši mu da pođe sa njima. Prethodno su advokatu Hotiju oduzeli mobilni telefon a advokatu Radoniqiju ključeve od kola.

Sa Bokshijem u kolima, velikom brzinom krenuli su prema Beogradu. Umesto u zgradu policije, u koju je advokat Bokshi mislio da ga vode, odveli su ga u prizemni stan u stambenoj zgradi u Novom Beogradu.

Otmičari su advokatu Bokshiju oduzeli novac, dva para naočara (za vid i čitanje) i zatvorili ga u kupatilo. Stavili su mu lisice na ruke. Nekoliko sati po dolasku u taj stan, došao je muškarac koga su otmičari nazivali ‘načelnik’.

On se obratio Bokshiju rečima: „…Gospodine Bokshi, mi znamo sve o tebi. Znamo ko si, šta si, odakle si. Znamo da braniš teroriste, da si separatista, da si blizak sa OVK, da si iz tih struktura, da si autoritativan i uticajan na Kosovu." Rekao mu je da njegova glava vredi 500.000 tadašnjih nemačkih maraka, da će OVK sigurno isplatiti tu sumu, i da do sutra treba da dobiju novac, inače će ga ubiti i baciti u Savu.

Advokata Bokshija su sve vreme zatočeništva držali u kupatilu, uskraćujući mu vodu i hranu. Dali su mu jedno tanko ćebe. Često su ga vezivali za radijator.

U narednim danima, Bokshija su primorali da telefonom zove neke Srbe koji su izbegli iz Đakovice, koje nije dobro poznavao, da od njih traži da organizuju prikupljanje novca za otkup. Potom su mu dozvolili da zove suprugu, i od nje je saznao da je razgovarala sa advokatom Tomom iz Prištine.

Bokshi nije znao ko je Toma, te mu je supruga prenela da joj je ,,Toma" rekao kako odlično poznaje Tekija, da su u jednom sudskom sporu zastupali suprotne strane. Nakon tri dana od tog razgovora, 16. decembra 1999. godine, Bokshija je supruga preko telefona obavestila da je predala 100.000 maraka advokatu Tomislavu Stojkoviću, i da joj je on pružio čvrste garancije da će biti oslobođen.

Posle predaje otkupa, Bokshi je oslobođen. Otmičari su ga posle ponoći, 17.12.1999. godine, ostavili ispred hotela ,,Beograd" gde su mu rezervisali sobu. Rekli su mu da sačeka jutro, kada će neko doći po njega da ga vozi na Kosovo.

Bokshi je sutradan ujutro otišao u Fond za humanitarno pravo, ne sačekavši da neko dođe po njega, kako su mu naredili otmičari. U prostorije FHP-a, oko 10 časova, došao je advokat Tomislav Stojković da prebaci Bokshija do granice s Kosovom.

Bokshi je odbio njegovu ponudu. Prilikom izlaska iz FHP-a, Stojković je rekao Bokshiju: ,,Ne brini za pare. Ti imaš ove Đakovčane u zatvoru, ti ih meni upućuj i ja ću im uzeti po 2.000 maraka. Njih je 150, pola novca ću ja tebi dati i biće sve to u redu."

Dan nakon puštanja na slobodu, 17. decembra 1999. godine, Teki Bokshi je podneo krivičnu prijavu protiv pet otmičara (neidentifikovanih lica) i advokata Tomislava Stojkovića Gradskom SUP-u u Beogradu, u ulici 29. novembra. Razgovarao je sa inspektorima Goranom Stuparom i Jadrankom Petrićem.

Teki Bokshi i FHP su se u više navrata obraćali MUP-u Srbije da saznaju dokle je stigla istraga. Nije bilo odgovora. U aprilu pretprošle godine, Teki Bokshi je pozvan u Tužilaštvo za organizovani kriminal, gde ga je primio tužilac Mirko Radosavljević.

O razgovoru sa tužiocem Radosavljevićem, Teki Bokshi je rekao: „Predao sam CD na kojem je snimak razgovora Tomislava Stojkovića sa mojom ženom o novcu za moj život. Tražio mi je da pokušam da u MUP-u Kosova dobijem dokumenta policije UNMIK-a, ali to nisam uspeo jer se ne zna gde je ta arhiva."

U inicijativi koju je podneo državnim institucijama Republike Srbije, FHP je zahtevao da ispitaju verodostojnost izjave Tekija Bokshija i podnetih krivičnih prijava protiv Tomislava Stojkovića i petorice otmičara.

FHP je zatražio oduzimanje imuniteta sudiji Tomislavu Stojkoviću i momentalno udaljenje od dužnosti (saglasno članu 173. stav 2. Ustava Srbije), kao i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti, te ocenu njegove dostojnosti za obavljanje sudske dužnosti u Ustavnom sudu Srbije, a po odredbama člana 15. Zakona o ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/2007, u vezi sa drugim, relevantnim odredbama Ustava Srbije i Zakona o ustavnom sudu).

U međuvremenu je na predlog bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, advokat Stojković izabran za sudiju Ustavnog suda Srbije! Ubrzo nakon podnošenja inicijative za razrešenje, FHP-u su se javile predsednica Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović, kao i ministarka pravde Snežana Malović, sa molbom da se inicijativa ne objavljuje u javnosti, uz uveravanje da će nadležne institucije hitno reagovati. Te institucije još uvek ćute.

 

    A 1. Tomislav Stojković nije dostojan da bude sudija Ustavnog suda Republike Srbije

Tomislav (Bogdana) Stojković, rođen je 20.09.1957. godine u Prištini. U rodnom gradu je završio gimnaziju, a posle toga upisao i završio Pravni fakultet Univerziteta u Prištini 1981. godine, kao najbolji student generacije.

Nakon diplomiranja, praktični staž obavio je kao sudski pripravnik Trgovinskog suda i Opštinskog suda u Prištini, u periodu od 1982. do 1983. godine. Pravosudni ispit položio je 1984. godine. Poslediplomske studije upisao i završio na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri za Međunarodno pravo i Međunarodne odnose, sa odlikom i 1990. godine dobio zvanje magistra Međunarodnog prava. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini od 1984. godine do 1992. godine, radio najpre kao asistent, a zatim kao predavač na katedri za Međunarodno pravo, na nastavnom predmetu Međunarodno javno pravo. Za vreme naučno-nastavnog rada na Univerzitetu koristio stipendiju holandske Vlade za tečaj Međunarodnog javnog prava pri Akademiji Međunarodnog javnog prava u Hagu 1991. godine. Osim ovoga, u stručnom i edukativnom smislu, koristio studijski boravak u Evropskom birou OUN-a u Ženevi. U periodu rada na Pravnom fakultetu od 1990. godine do 1993. godine imenovan za zamenika generalnog direktora za pravne i opšte poslove EPS – Elektrodistribucija Kosova i Metohije. Radio je kao advokat od 1993. do izbora za sudiju Ustavnog suda 2010. godine.

Za sudiju Ustavnog suda Republike Srbije imenovan u julu 2010. godine. Ali, nije on jedini nedostojni sudija u Ustavnom sudu Srbije!

 

    A 2. Bez presude u zatvoru

Poštovana redakcijo, želela bih da Vas upoznam sa mahinacijama koje se odigrale u Osnovnom sudu u Prokuplju i Okružnom zatvoru u Prokuplju.

Radi se o mom rođaku Ćerimović Robertu iz Studenca. Robert je osuđen pravosnažnom presudom Osnovnog suda u Prokuplju lK.br. 457/12 od 13.09.2012. god. za krivično delo šumske krađe i izrečena mu je uslovna osuda. Ova presuda je potvrđena od strane Apelacionog suda u Nišu lKž.l.br. 4206/12 od 11.06.2013. god.

Međutim Osnovni sud u Prokuplju napravio je grubi previd i presudu dostavio Okružnom zatvoru u Prokuplju i uputio i mom rođaku Robertu poziv za izdržavanje zatvorske kazne u Okružni zatvor u Prokuplje. Ne znajući o čemu se radi, Robert se javio dana 15. 11. 2014. godine na kapiji Okružnog zatvora u Prokuplju. Radnici zatvora u Prokuplju prave još veću grešku i Roberta bespravno lišavaju slobode iako za to nije imalo osnova jer prema njemu nije postojala nijedna osuđujuća presuda po kojoj bi izdržavao kaznu. Jedino je postojala presuda gde je Robert osuđen uslovnom osudom.

Robert je u zatvoru u Prokuplju zadržan do 5.12.2014. godine kada je pušten iz zatvora, po rešenju Osnovnog suda u Prokuplju Ik. br. 130/14 od 05.12 .2014. godine i otpusne liste Okružnog zatvora u Prokuplju mat. Br. 158/14 od 05.12.2014. god.

Za sve ovo vreme, Robert je tražio prijem kod upravnika zatvora i predsednika suda. Ali pošto je Robert romske nacionalnosti, nepismen i lošeg materijalnog i finansijskog stanja, to niko nije uzima za ozbiljno, sve dok nije pripretio da će započeti štrajk glađu. Zatim je neko shvatio ozbiljnost situacije proverio papir po kojima je Robert strpan u zatvor i bespravno lišen slobode videli da su napravili ogromnu grešku i doneli rešenje i otpusni list te Roberta 05.12.2014. godine pustili iz zatvora, gde je Robert lišen slobode i bespravno zadržan 20 dana u okružnom zatvoru u Prokuplju, od 15.11.2014-05.12.2014 god.

Ja sam saznala da ovakvih i sličnih propusta i grešaka u sudu i zatvoru ima još pa bi trebalo organi ovlašćeni za kontrolu da izvrše proveru rada kako u ovim ustanovama ne bi dolazilo do ovakvih i većih propusta i da nedužni građani zbog nemarnosti ili namere ne bi ispaštali, a pogotovo građani koji nemaju zaštitu, nepismeni, nemaju para, nemaju nigde nikog.

Da su ovi moji navodi tačni dostavljam vam fotokopiju napred navedenih presuda Osnovnog suda u Prokuplju i Apelacionog suda u Nišu, kao i rešenje Osnovnog suda u Prokuplju o obustavljanju postupka i otpusni list Okružnog zatvora u Prokuplju.

(Ime poznato redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije