Архива

Posts Tagged ‘srbija’

PREDSEDNIKOVO POLITIČKO TRGOVANJE U AMERIČKOM PLANU „POSTKOSOVSKE“ SRBIJE!??

2. марта 2018. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić ima mnogo razloga za brigu, stislo ga sa svih strana. Omču stežu strani politički poverioci, nervozni su domaći sponzori i ostale žrtve njegovih prevara. Niko više nema strpljenja za prazne izgovore, svi zahtevaju da ispuni preuzete obaveze.

Igri se bliži kraj, bez hepienda. Ni za njega, ni za nas…

 

                  Predrag Popović

DRZAVNIK KOME JE SVE JASNO1

 

Pod tim teretom, Vučić je sve nade za opstanak na tronu položio na jednu kartu, na Kosovo. Na vlast nije došao voljom birača u Srbiji, nego na osnovu procene stratega iz Lenglija da upravo on može rešiti kosovsko pitanje na način koji odgovara Americi i Evropskoj uniji.

U interesu tzv. bolje budućnosti, strane gazde su zaboravile njegove zločine iz prošlosti i dale mu ponudu koja se ne odbija: Albancima će pripasti Kosovo, Vučiću apsolutna vlast. Srbi će biti apsolutni gubitnici.

Stranci su svoj deo dogovora ispunili, omogućili su mu da podjarmi sve državne institucije, zloupotrebljava policiju i vojsku, izbriše razliku između pravosuđa i organizovanog kriminala, gazi Ustav i zakone, pljačka javna i privatna preduzeća, penzionere i radnike, uništi privredu i otme sve što je preostalo posle mafijaške privatizacije.

Bez ikakvih sankcija Vučić montira optužnice i hapsi političke protivnike, organizuje hajke na sve nepodobne kritičare, falsifikuje rezultate izbora, sprovodi torturu nad opozicijom i brutalno guši slobodu javnog izražavanja. Njegovi eskadroni batinaša kidnapuju građane, upadaju u kuće, prete i tuku. Kroz to vreme, predstavnici međunarodnih institucija takmiče se u hvalospevima o Vučićevim reformama, izbornim pobedama i doprinosu u očuvanju regionalne stabilnosti.

Vučić je uzeo sve što je mogao. Zaveo je diktaturu, zaustavio proces demokratizacije društva, napunio džepove i postao najbogatiji politikant u savremenoj istoriji Evrope. Mnogo je i dao, ali samo ono što nije njegovo.

Albanskoj državi Kosovo poklonio je sve državne prerogative, telekomunikacijsku i infrastrukturalnu imovinu Srbije, kao i Srbe koji su tamo ostali da žive. Arapskim poslovnim partnerima poklonio je sto hektara građevinskog zemljišta u centru Beograda i pola vojvođanskih oranica, a ostalim belosvetskim kompanijama dao je novac iz budžeta kako bi ovde primenili robovlasnički sistem.

Dao je mnogo, ali ne i dovoljno, ne sve što je obećao. Pet godina je izbegavao da okonča posao i preuredi državu u skladu s američkim planom o „postkosovskoj Srbiji". Potrošio je i vreme i strpljenje. Konačno, određeni su mu konkretni zadaci i rokovi za njihovo izvršavanje.

Prvo „sporazum o dobrosusedskim odnosima s Kosovom", pa promena Ustava, kako bi se Srbija zvanično i trajno odrekla prava na svoju južnu pokrajinu. Naravno, Vučić je i na to pristao. Bez pogovora.

Pokretanjem unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji i javnom raspravom o ustavnim promenama dokazao je spremnost da sprovede sve što mu je naređeno. U okviru medijske pripreme za konačnu kapitulaciju, priznao je da se Srbija približava trenutku u kome će morati da plati za sve greške iz prošlosti. Nema veze što je te greške pravio on, platiće ih normalni građani. I ranije i sada, on je profitirao, a stradaće drugi.

Takva retorika je zadovoljila njegove strane mentore. Kajl Skot i Johanes Han ni od lidera opozicije ne kriju da podržavaju Vučića. Suviše su investirali u njega da bi sad rizikovali i tražili novog partnera. Briga njih za demokratiju, ljudska prava i ostale trice i kučine, može da radi šta hoće sve dok završava posao oko utvrđivanja državnosti albanskog Kosova.

Po tradiciji, Amerika srpskim vladarima upravlja pomoću štapa i šargarepe. Kao znak dobre volje, uvek prvo ponudi šargarepu. Tako je Slobodan Milošević prvo nagrađen titulom faktora stabilnosti na Balkanu, Zoran Đinđić je proglašen za vizionara i prvog demokratskog reformatora, a Boris Tadić manekenom moderne Srbije. I, svi su pali na istom pitanju, kosovskom.

Milošević je 15 godina ignorisao stvaranje albanskih paralelnih institucija na Kosovu. Dok su oni organizovali svoje političke stranke, obrazovne ustanove i terorističke jedinice, Milošević je krao njihove glasove, kojima je obezbeđivao izborne pobede SPS-a. Kad se suprotstavio oružanoj pobuni, proglašen je za balkanskog kasapina, Srbija je bombardovana, a on je završio u haškoj mrtvačnici. Đinđić nije imao ni vremena ni snage da uradi bilo šta korisno po Srbiju i sebe.

Podršku sa Zapada dobijao je sve dok nije digao glas protiv nezavisnosti Kosova. To ga je gurnulo pred snajperski nišan. Tadić je prošao bolje. Izvršavao je poneki zapadni nalog, gicao se i kupovao vreme. Kad im je prekipelo, birokrate iz Vašingtona i Brisela su ga obavestile da je izgubio izbore, da pakuje pinkle i mirno prepusti vlast lečenim radikalima.

Ako Amerikanci misle da će, na taj način, lako izaći na kraj s Vučićem, prevarili su se. Nemaju pojma s kim imaju posla.

Vučić dobro zna kako su prošli njegovi prethodnici. Takođe, zna i da su danas okolnosti bitno izmenjene. Milošević je sve vreme vladavine protiv sebe imao ozbiljnu opoziciju  . Uostalom, SPS je pobedio samo na prvim izborima, kasnije je morao da vlast osigurava krađom mandata, kupovinom poslanika ili uz manjinsku podršku slugu iz Srpske radikalne stranke. Vučić tih muka nema.

Naprosto, nema opozicije. Đinđić je vladao u koaliciji sa 17 minornih i gladnih parazita, a protiv sebe je imao ratobornog Vojislava Šešelja i najopasniji mafijaški klan, s jakom političkom i policijskom zaštitom.

Vučić nema ni tih problema, vlast i mafija su se toliko zbližili da se ne zna gde jedno završava, a drugo počinje. Tadić je bio samo marioneta, koncima je upravljao Miodrag Miki Rakić, čijim parapolitičkim i udbaškim principima se danas rukovodi Vučić.

Uz sve to, aktuelni diktator ima i još jednu značajnu prednost: brži je, agresivniji i beskrupulozniji od Amerikanaca. Oni tek počinju da čiste Kosovo od ratnih zločinaca i civilnih kriminalaca, maskiranih u političke lidere. Vučić je taj posao, naravno na naopak način, odavno obavio.

Sever Kosova, svoj najskuplji talon u američkom ruletu, očistio je od političkih protivnika i sve Srbe uzeo za taoce. Euleks, Kfor, strane diplomate i albanski lokalni političari, svi zavise od Vučićeve volje, od toga kako će on da upotrebi svoje saradnike iz tzv. Srpske liste. Bez njegovog dopuštenja ne bi Hašim Tači bio izabran za predsednika nezavisne države Kosovo, niti bi Ramuš Haradinaj postao premijer.

Dok je tako, Vučić će imati sa čim da trguje sa američkim i evropskim moćnicima. Za sve ostalo, manje mari. Naprednjake je u Zaječaru pobedio beznačajni Boško Ničić. Nema veze, Vučić ga je kupio i rešio problem. Ni na predstojećim beogradskim izborima SNS neće osvojiti apsolutnu većinu, ali ostaće na vlasti. Vučiću je bitan samo on, SNS je sredstvo za ostvarenje ličnih interesa. Zato se plaši isključivo mogućnosti da izgubi uticaj na severu Kosova. Od toga mu zavisi sudbina.

Ako bi neka politička organizacija okrnjila moć Srpske liste i nametnula se kao potencijalna alternativa, Amerikanci bi dobili priliku da Vučića lako i brzo bace na političko đubrište, gde mu je i mesto. Da se to ne bi dogodilo, svom snagom kontroliše dešavanja u Kosovskoj Mitrovici i srpskim enklavama. Preko ljudi od poverenja, kriminogenih i kompromitovanih, zaveo je strahovladu.

Bez pripadnosti Srpskoj naprednoj stranci, odnosno Srpskoj listi, niko ne može da računa na zaposlenje, pa ni na fizičku bezbednost. Radnici u javnim preduzećima, kao i članovi njihovih porodica, prinuđeni su da glasaju za Srpsku listu. Ucenjeni su i privatnici, pa čak i deo sveštenstva.

Sav kriminal, od oružanih pljački i prostitucije do šverca droge, nafte i oružja, sve kontrolišu Vučićevi saradnici. Nasilje na ulicama i kafanama postalo je uobičajeni deo folklora. Otuda ne čudi što se preostali Srbi više plaše Vučićevih hordi, nego Albanaca. Ne bez razloga, strani novinari sever Kosova nazivaju „balkanskim Divljim zapadom".

U tom kontekstu treba analizirati i ubistvo Olivera Ivanovića, lidera opozicione Građanske inicijative. Čim se uključio u izbornu kampanju, našao se na udaru Vučićeve političke i medijske mašinerije. Proglašen je za izdajnika srpstva i kriminalca, koji je više žalio za svojim spaljenim automobilom nego za porušenim crkavama i manastirima. Hajka je završena sa šest metaka u Ivanovićevim leđima.

Amerikanci su Miloševiću namestili ubistvo Stambolića, meni sad Ivanovića – bila je prva Vučićeva reakcija na vest o atentatu 16. januara.

Kao pravi majstor za manipulaciju, za dve-tri nedelje je uspeo da amortizuje značaj tog zločina. Režimski mediji, ali i veći deo opozicije, oplakali su i zaboravili Ivanovića. O ubistvu, njegovim mogućim motivima i posledicama, više i ozbiljnije izveštavaju strani, nego srpski novinari.

Ivanovića nisu ubili Albanci, to je bilo disciplinovanje kosovskih Srba od strane Beograda. O mogućim počiniocima tog zločina niko ne želi da spekuliše, o tome u severnom delu Mitrovice niko ne razgovara sa strancem. Ali, u jednom su složni, to nisu uradili Albanci – navodi se u tekstu Andreasa Ernsta, novinara švajcarskog lista „Noje cirher cajtung", koji je preneo „Dojče vele".

U tekstu pod naslovom „Novi šerifi za divlji sever Kosova", Ernst je opisao genezu procesa kojim je vlast iz Beograda preuzela sav uticaj na toj teritoriji. Autor je podsetio da su Vučićevi politički eksponenti u Mitrovici, s fantomakama na glavi i bejzbol palicama u rukama, još 2014. vršili nasilje nad svima koji su se zalagali za bojkot kosovskih izbora.

– „Bojkoteri" su bili savladani, njihovi automobili su paljeni, a direktori javnih preduzeća prinuđeni da svoje zaposlene dovedu pred glasačke kutije. I pored svog pritiska, izlaznost je bila samo 20 procenata. Ali, to je bilo dovoljno da Goran Rakić, bivši vatrogasac, postane gradonačelnik Severne Mitrovice.

Kad mu je Vučić čestitao, bilo je jasno da on ima najvišu zaštitu – naveo je švajcarski novinar i zaključio: „…Nakon ubistva Olivera Ivanovića, utihnuo je jedan od poslednjih nezavisnih srpskih glasova. Time se privodi kraju proces koji je počeo 2013. godine. Sada otpor Beogradu deluje besmisleno."

Šta se zaista dešava na Kosovu, očigledno, zna švajcarski novinar, pa to, logično znaju i svi strani obaveštajci i diplomate. Zasad, strpljivo arhiviraju prikupljene informacije i pune Vučićev dosije. Naravno, sve je bliži dan u kome će to biti objavljeno, makar u medijima, ako ne i u optužnici. Kad do toga dođe, Vučić će im ponuditi žrtvene jaganjce. Za tu ulogu trenutno su najistaknutiji kandidati Zvonko Veselinović i Milan Radojčić.

Iako Veselinović važi za gospodara severnog dela Kosova, a i šire, pažljiviji poznavaoci njegovog turbulentnog odnosa s braćom Vučić znaju da je samo pitanje trenutka kad će doći do definitivnog prekida saradnje i početka sukoba. Kad do toga dođe, Veselinović će saznati poslednji, prekasno za odbranu.

Sa statusom kontroverznog biznismena, Veselinović nikada neće postati opozicioni lider, ali u Mitrovici vlada uverenje da braća Vučić zaziru samo od njega. U tom smeru idu i spekulacije koje predviđaju da će upravo Veselinović i njegov kum Radojčić biti osumnjičeni i okrivljeni za atentat na Ivanovića.

U albanskim medijima se provlači teza da lider Građanske inicijative nije ubijen iz političkih razloga, već zbog raznih sumnjivih poslova. Tako usmerena istraga lako bi mogla da završi optužnicom protiv Veselinovića. Ako bude uhapšen i procesuiran, moći će da sebe smatra srećnim čovekom, mnogo srećnijim nego što je bio, recimo, Dušan Spasojević.

To bi usrećilo podjednako Vučića i njegove partnere Tačija i Haradinaja. Vučić bi se rešio neprijatnog svedoka i potencijalnog protivnika, a albanski lideri bi dobili opravdanje da na sever Kosova pošalju policijske jedinice i, s objašnjenjem da se bore protiv organizovanog kriminala, preuzmu apsolutnu vlast u Mitrovici i ostalim srpskim opštinama.

Prepreku takvom scenariju stvaraju, nehotice, samo Amerikanci. Insistiranjem na početku rada specijalnog suda za ratne zločine tzv. OVK, nameravaju da očiste političku scenu od svih krvavih aveti prošlosti. Taj posao je težak i komplikovan, ali neizbežan. Kad se nađu iza brave, Vučić će lako da prežali svoje drugare Tačija i Haradinaja, ali ne i voljenog sebe, pošto zna da se američka akcija neće završiti dok se s političke scene iz svih bivših jugoslovenskih republika ne počiste, kako ih eufemistički nazivaju, „lideri s mrljama". Proces demilitarizacije i dekriminalizacije Balkana, koji je već dao rezultate u Makedoniji, neće mimoići Vučića.

Dok albanski lideri s ratnim pedigreom strepe od hapšenja, ni Vučiću nije lako. Posle dvogodišnje istrage, američke obaveštajne službe u saradnji s Interpolom prekinule su balkanski mehanizam za pranje novca preko tzv. poljoprivrednog PDV-a.

Sistem za pljačku, nalik „Agrokomercu" Fikreta Babe Abdića, zasnivao se na otvaranju fiktivnih firmi i lažnih faktura, koje su prikazivale mnogo veću trgovinu robom od realne.

Naplatom PDV-a na trgovinu nepostojećom robom oštećeni su budžeti svih balkanskih, ali i nekoliko evropskih država, među kojima su Češka, Mađarska i Slovačka. Lanac je pukao prošle godine u Makedoniji, padom s vlasti Nikole Gruevskog. Otkriveno je da je u toj republici otvoreno nekoliko stotina fiktivnih preduzeća, koja su se bavila lažiranjem trgovine poljoprivrednim proizvodima.

Prema podacima CIA i Interpola, na taj način je oprano oko 30 milijardi evra godišnje. Prekid toka prljavog novca uticao je i na bankrot „Agrokora" Ivice Todorića. Ipak, SAD i EU nisu se zadovoljile samo zaustavljanjem kriminalnog mehanizma, već zahtevaju da se vrati novac, isisan iz budžeta evropskih država, i da se kazne organizatori tog biznisa. Upravo taj problem bio je glavni razlog sastanka Kolinde Grabar-Kitarović i Aleksandra Vučića u Zagrebu.

Hrvatski i srpski mediji susret dvoje državnika iskoristili su za oživljavanje ratnih uspomena i raspirivanje nacionalnih strasti. Kao i prilikom nedavne posete Kosovu, kad je igrao predstavu kojom je hteo da stvori utisak kako nema nikakvu odgovornost za ubistvo Olivera Ivanovića, Vučić je u Hrvatskoj obilazio srpska sela, delio poklone deci i obećavao političku i finansijsku pomoć. Dok su ratni veterani protestovali, a istoričari i politički analitičari licitirali ciframa ubijenih s obe strane, od Jasenovca do Vukovara, Grabar-Kitarović i Vučić su se tražili način da reše probleme nastale propadanjem „Agrokora" i prekidom pranja para.

Uzalud su se trudili, nisu uspeli da se dogovore oko toga koliki deo duga kome pripada i kako će da ga isplate. Sporazumeli su se samo oko osnovne ideje da ceh za pljačku ne plate oni koji su je izveli, nego građani. Takav ishod pregovora je očekivan, ali ne i zadovoljavajući, zbog čega mogu da očekuju nove, jače pritiske.

Aleksandar Vučić je odgovornost za pranje novca kroz poljoprivredu prebacio na Zvonka Veselinovića i Milorada Dodika, abolirajući svog brata Andreja. Posebno je nezadovoljan Dodikom, koga smatra glavnim krivcem za raskrinkavanje sistema za pljačku budžeta preko PDV-a.

Alav je, ne može da se kontroliše. U Bačkoj je podigao desetine silosa koji zvrje prazni, a u fakturama prikazuje količine po kojima ispada da je Vojvodina veći proizvođač soje od Brazila. Ne znam kako je to mislio da sakrije od celog sveta, ali siguran sam da će se to svima nama obiti o glave – rekao je Vučić saradnicima, neposredno po povratku iz Zagreba.

Vučić nema rešenja za taj problem, a neće uspeti da se opravda ni kad stranci otvore pitanja sporne trgovine oružjem, švercom droge i ljudi, kao i ostalim kriminalnim aktivnostima u koje su uključeni čelnici naprednjačkog kartela. Kad te teme dođu na dnevni red majstori iz Lenglija će shvatiti koliko su pogrešili u proceni Vučića, previđajući činjenicu da on nije deo rešenja, nego problema. I oni znaju da vlast kvari ljude. Pošto on ima neograničenu vlast, toliko je i pokvaren. Spreman je na sve, pa i na novi politički salto mortale.

Pod pritiskom, u strahu od gubitka vlasti i slobode, Aleksandar Vučić u svakom trenutku može da otkaže poslušnost zapadnim gospodarima. Pred biračima bi promenu kursa objasnio odbijanjem ultimatuma da prizna nezavisnost Kosova. Povratkom na, tobož, patriotske pozicije, bar na neko vreme obezbedio bi opstanak na političkoj sceni. Istovremeno, uvukao bi Srbiju u novi krug pakla. Šta ga briga, ne bi mu bilo prvi put.

Na tu mogućnost ukazuju političari koji ga dobro poznaju. Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, javno ističe činjenicu da je Vučić obična kukavica.

Vučić je pun strahova, i intimnih i spoljnih. Uslovljen svojim kukavičlukom često je vukao iracionalne poteze, zato me ne bi iznenadilo da u poslednjem trenutku odbije da izvrši naloge stranaca i definitivno prizna nezavisnost Kosova – rekao je Jeremić u jednom intervjuu.

Mnogo eksplicitniji je Vojislav Šešelj, predsednik SRS-a. Da bi umirio radikale, nezadovoljne zbog izostanka kritike Vučića, Šešelj je objasnio svoju strategiju uverenjem da njegov politički sin nikad neće izdati Kosovo.

Vučić je slabić, loše se snalazi u kriznim situacijama. Zato je i napustio Srpsku radikalnu stranku, strani agenti su ga uplašili, pa je pobegao. On je pičkica, uvek pobegne. To je uradio nama, uradiće i Amerikancima. Kad ga dovoljno pritisnu, zaboraviće na sve što im je obećao. Šta će tada biti s njim i kako će ga kazniti, ne znam. Ali, siguran sam da bi on sada najviše voleo da mu dozvole da se mirno povuče, napusti politiku i Srbiju, namesti se u nekoj međunarodnoj organizaciji kao ono đubre Goran Svilanović, pa da svi zaborave na njega. Međutim, ne ide to tako, teraće ga da ide do kraja, a on to ne može. Dobro ga znam, pući će – pametno priča Šešelj.

Jeremiću i Šešelju treba verovati, bar kad je u pitanju ocena Vučića kao kolebljive kukavice, čija politička strategija se zasniva na bekstvu od odgovornosti. Zato neće biti iznenađenje ako diktator ode u vinski podrum, nađe stare primerke radikalskog biltena „Velika Srbija", pa počne da citira svoje izjave u kojima je optuživao Amerikance da sprovode nacističke načine obračuna sa Srbima, iako su srpske tarabe na Kosovu i Metohiji starije od njihove države. I tada je to radio zbog lične koristi, pa ne treba isključiti mogućnost da se vrati na fabrička podešavanja i da se, poput svake hulje, opet sakrije pod nacionalistički plašt. Posledice takvog zaokreta su poznate.

Kad je izneverio Amerikance, Milošević je ostao sam na udaru. Umro je u haškoj ćeliji, napušten od svih i svakoga. Streljanog Đinđića njegovi bivši saradnici sete se samo u izbornim kampanjama, dok se nadgornjavaju oko političkog nasledstva, ne bi li nad njegovim grobom osvojili poneki marketinški poen.

U majskoj noći 2012., kad je obavešten da je izgubio predsedničke izbore, Borisa Tadića su napustili svi, osim Jelene Trivan. Utučeni, njih dvoje su u tišini raspremili izborni štab, sklonili tanjire i čaše, ugasili svetlo i razišli se svako svojim putem.

Ni Vučić neće proći bolje. Kojim god putićem da krene, čeka ga provalija. Ako do kraja ispuni obaveze koje je preuzeo u dogovoru sa SAD i EU, rešiće pitanje Kosova i postaće nepotreban, potrošen i podoban samo za eliminaciju s političke scene. S druge strane, ako pokuša da prevari gazde, ući će u bitku u kojoj je unapred osuđen na propast. To i on zna, naučio je na primerima svojih prethodnika.

Milošević je sam kreirao svoj pad. Posle bombardovanja je, potpuno nepotrebno, inicirao promenu Ustava SR Jugoslavije i promenio izborni zakon. Da je ostalo po starom, bez problema bi dobio još jedan predsednički mandat, ostao bi na vlasti i ne bi imao ko da ga pošalje u Hag.

Ali, ne, on je hteo da ide na neposredne izbore, što mu je došlo glave. Za razliku od mnogih, koji tvrde da se Milošević slučajno prevario jer su ga nagovorili partijski drugovi, siguran sam da je znao u šta se upušta. Zna se kako to Amerikanci rade.

Poslali su mu nekog Džona Smita, koji mu je rekao da pazi šta radi, sin Marko voli brzu vožnju, ćerka Marija oružje, a onda lako može da dođe do fatalne nesreće.

Da bi zaštitio svoju decu, Milošević je pristao da poraz. Slično je prošao i Đinđić. Zapad ga je terao da hapsi i u Hag šalje srpske oficire i vojnike, a govorilo se i o optužnicama protiv Legije i ostalih pripadnika „crvenih beretki". Đinđić se jednom svom kumu poverio kako mu je Legija direktno zapretio da se ne skriva, jer, kako je rekao, neće uspeti da sačuva Ružicu, Jovanu i Luku. Zato je, verujem, Đinđić pristao da bude laka meta, nije se čuvao ni posle prva dva neuspešna atentata – govorio je Vučić nekada, još dok je bio radikal.

Ako se seća tih analiza, ne bi bilo loše da se pripremi za razgovor s nekim svojim Džonom Smitom, koji bi mogao da ga obavesti da je igri došao kraj i da su već spremne lisice za njega, batu Andru, nekoliko kumova i sve saradnike koji ne pristanu na status svedoka-saradnika.

Kako god bilo, Vučić više nema načina da odugovlači s konačnim rešenjem. Rokovi su određeni, pritisci su sve veći, a ulog ogroman. Jedina nada mu je usmerena na očuvanje uticaja na severu Kosova. Dok to traje, glava će mu biti iznad vode. Na njegovu žalost, u toj vodi ima krokodila, mnogo opasnijih od njega.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREKO STRANIH INVESTICIJA SA DOMAĆIM PARAMA DO RAZVOJA INDUSTRIJE SMRTI U SRBIJI!?

19. фебруара 2018. Коментари су искључени

 

Od novca koji uzima od komintenata tri banke u Srbiji, u kojima ima vlasnička i upravljačka prava, "Evropska banka za obnovu i razvoj" finansira otcepljenje Vojvodine i stvaranje jedne para-države u kojoj će se saditi genetski modifikovane žitarice.

Obaveza Srbije da to dozvoli proizilazi iz tajnog aneksa ugovora o stvaranju "Transatlanskog trgovinskog i investicionog partnerstva" kome će naša država uskoro pristupiti.

 

                      Milan Malenović

SIRENJE GMO3

 

"Evropska banka za obnovu i razvoj" (EBRD) iz Londona nije samo kreditna, već i investiciona banka. Ona se povremeno pojavljuje kao davalac zajmova, a ponekad vrši i direktna ulaganja u Srbiji. U ovom trenutku EBRD kontroliše najmanje tri ovdašnje banke.

U „Komercijalnoj banci" a.d. EBRD ima 24,43 odsto akcija. Preko svog strateškog partnera u Srbiji, „MK Group", ova londonska banka je vlasnik preduzeća „Sunoko" d.o.o, koje ima skoro 84 odsto akcija „AIK Banke" a.d. iz Niša. Kupovinom „Hypo Alpe Adria Holding"-a EBRD je stekao i akcije ovdašnje "Hypo Alpe Adria Banke". .

Novac koji se preko ovih banaka pribavi od komintenata, EBRD ponovo plasira u srpsku privredu, predstavljajući to kao – stranu investiciju?!?

Dva najvažnija pravca delovanja ove banke na prostoru Balkana jeste proizvodnja genetski modifikovanih organizama (GMO) i stvaranje mini para-države od Slavonije i Vojvodine i to, kao što se vidi, novcem dobijenim iz Srbije.

Profesor Marijan Jošt je hrvatski naučnik i genetičar koji upozorava kako američka kompanija „Monsanto" planira da od Slavonije i Vojvodine napravi svoju para-državu u kojoj će slobodno uzgajati genetski modifikovane žitarice.

Po tvrdnjama profesora Jošta, ovakav zaključak se nameće i iz čitanja tajnog aneksa osnovnog ugovora o „Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu" (TTIP).

Za razliku od osnovnog ugovora, čiji se konačni tekst još uvek usaglašava između vlada članica EU i Sjedinjenih Američkih Država, tajni aneksi ne moraju da budu ratifikovani u skupštinama država koje pristupaju sporazumu, tako da mogu da ostanu daleko od očiju javnosti.

U primerku aneksa koji je nedavno objavila organizacija „Greenpeace"  državama koje pristupe TTIP-u zabranjeno je da „diskriminišu" genetski modifikovane proizvode, čak i tako što će na etiketu stavljati znak „GMO".

Države-članice gube deo svog suvereniteta, jer će morati da se podrede zajedničkom regulatornom telu i neće smeti da donose niti primenjuju bilo kakve zakone koji su u suprotnosti sa TTIP-om. Stvaranje zajedničkog tržišta samo je opravdanje za stvaranje nove super-države.

Jedini mali ustupak evropskim državama, bar za početni period, predstavlja mogućnost da na svojim teritorijama zabrane ili ograniče proizvodnju GM hrane, ali moraju da dozvole nesmetani promet iste te hrane koja se uvozi.

Upravo zbog toga je značajno Slavoniju i Vojvodinu staviti pod kontrolu GMO kompanija, smatra profesor Jošt, jer sa jedne strane se organskim proizvođačima onemogućuje da koriste ovu najplodniju zemlju u Evropi, a sa druge strane se proizvođačima GM hrane daje mogućnost da u srcu Evrope dobiju desetine hiljada hektara oranica na neograničeno korišćenje.

„Monsanto" je najveći svetski proizvođač GM organizama koji kontroliše i do 90 odsto tržišta. Kako je pokazalo istraživanje novinarke Kristine Sarić iz organizacije „Natural Society" najvažniji i najveći akcionar „Monsanta", procenjenog na vrednost od oko 100 milijardi dolara, je američki investicioni fond „Vanguard Group, Inc."

Ovaj fond sa sedištem u američkoj saveznoj državi Pensilvaniji upravlja investicijama ukupne vrednosti od oko 3,4 hiljade milijardi dolara. Nije u pitanju štamparska greška: „Vanguard" je zaista u posedu 3,4 bilijarde dolara. Poređenja radi: ukupna razmena svih dobara i usluga u Srbiji tokom cele 2015. godine vredela je 0,042 bilijarde dolara.

Sa novcem koji ima na raspolaganju „Vanguard" može da kupi svakog svetskog političara, računajući i srpske vlastodršce koji se prodaju i za sume koje se u ovom fondu smatraju sitnišem.

U međuvremenu se zna da postoji direktna veza između „Monsanta" i američkih vlasti. Tako je list „The Guardian" 2011. godine, pozivajući se na dokumenta objavljena na „Wikileaks"-u konstatovao da je američka ambasada u Madridu finansijsku pomoć Španiji uslovljavala dozvolom dolaska „Monsanta" u ovu zemlju.

„Monsanto" u Srbiji ima dva zastupništva. Prvo je „Monsanto Holland B.V." koje je predstavništvo istoimenog preduzeća iz Holandije. Drugo je „Monsanto Serbia" d.o.o, čiji je vlasnik holandska kompanija „Monsanto Invest B.V.".

Oba pomenuta preduzeća su u Novom Sadu i na čelu im je isti čovek – Zoran Petrović, rođen 15. maja 1968.

Ova preduzeća, međutim, najmanje su zaslužna za prodor „Monsanta" u Srbiju.

Ispitujući delovanje takozvane „Agrarne mafije" istražitelji iz Evropske komisije su naišli na grupu od osam advokata iz Novog Sada koji se pominju u svakoj sumnjivoj transakciji koja je bila predmet istrage.

„Molim vas da imate razumevanje što u ovom trenutku ne mogu da vam otkrijem ko su članovi ove grupe" rekao je piscu ovog članka jedan od istražitelja kao odgovor na pitanje da li je Saša Bajić iz novosadske advokatske kancelarije „Bajić i Popović"  , a koji se pominje u dokumentima o rasprodaji PIK „Bečeja", takođe član pomenute grupe.

U svakom slučaju, pomenutih osam advokata koordinira rad pravih predstavnika „Monsanta" u Srbiji.

Kako tvrde istražitelji EK, dva novosadska preduzeća sa nazivom „Monsanto" služe isključivo da bi se stvorio lažni utisak kako ova američka kompanija u suštini ništa ni ne radi u Srbiji. Istina je, međutim, sasvim drugačija – „Monsanto" je itekako aktivan u našoj zemlji.

Generalni zastupnik američke kompanije „Dekalb" u Srbiji je „MK Seed" iz „MK Group"-e Miodraga Kostića. „Monsanto" od 1998. poseduje sve akcije „Dekalb"-a koji se bavi i proizvodnjom genetski modifikovanog semena.

Iako tvrdi da „MK Group" ne koristi GM proizvode, Kostić se više puta javno založio za izmenu aktuelnog Zakona o GMO koji zabranjuje korišćenje genetski modifikovanih proizvoda za ljudsku istragu. Kostićeve kompanije su, međutim, već izvesno vreme predmet istrage Evropske komisije, između ostalog i zbog saradnje sa „Dekalbom".

Profesor Jošt tvrdi kako „Monsanto" u mnoge zemlje švercuje svoje proizvode. Oni u Srbiju mogu da stignu i uz pomoć „Victoria Group", drugog značajnog saradnika ove američke kompanije na Balkanu.

„Victoria" je većinski vlasnik „Sojaproteina" a.d. iz Bečeja, najvećeg proizvođača soje na ovim prostorima. Osim zbog toga, ovo preduzeće je značajno i zato što poseduje laboratoriju ovlašćenu da sertifikuje proizvode za ljudsku ishranu. „Sojaprotein" tako kontroliše samog sebe i sebi izdaje potvrdu da njegova soja nije genetski modifikovana. I o ovome se vodi istraga od strane Evropske komisije.

U blizini pogona „Sojaproteina" Miodrag Kostić je kupio PIK „Bečej". Osim ove geografske bliskosti, „MK Group" i „Victoria Group" vezuje i zajednički suvlasnik – „Evropska banka za obnovu i razvoj" (EBRD) koja je upravo ovih dana za prvog čoveka „Victorie" postavila svog starog znanca, Vladimira Čupića, ranijeg direktora i u „Hypo Alpe Adria Banci" i u „AIK Banci".

„Strogo nam je zabranjeno da istražujemo poslovanje EBRD-a", tvrdi naš izvor iz Evropske komisije, „Zbog toga ne možemo sa sigurnošću da potvrdimo da ova banka direktno sarađuje sa ‘Monsantom’, ali postoji dosta dokaza o saradnji EBRD-a i ‘Vanguard’-a koji mogu da se nađu i na internetu."

Početkom 2013. godine EBRD je oglasio svoj odustanak od davanja 40 miliona evra kao podsticaj za rad sa GM proizvodima u Jugoistočnoj Evropi i Turskoj. Ovaj odustanak je, međutim, bio samo dimna zavesa iza koje se sakrilo pravo ulaganje banke u ovaj sektor na Balkanu: samo preko „Victoria Group" i „MK Group" EBRD je investirao dvostruko više para u GMO.

Posao pomenutih osam advokata iz Novog Sada je da za potrebe „Monsanta" i EBRD-a kontrolišu i koordiniraju rad svih onih koji su zainteresovani za saradnju. Jedan od njihovih klijenata je i Ružica Đinđić, udovica predsednika vlade Zorana Đinđića. Prateći njene investicije i poslovanje istražitelji EK su i ušli u trag pomenutoj grupi advokata.

Iako je udovica Đinđić zvanično izašla iz „Victoria Group", ipak je na neki način ostala prisutna. Veterinarski zavod „Subotica" na papiru je u većinskom vlasništvu „Victoria Group", ali su istražitelji EK saznali da u njemu glavnu reč još uvek vodi Ružica Đinđić.

Na podrućju Severne Bačke postoji samo jedan poljoprivredni inspektor koji i kada bi hteo i smeo ne bi mogao da nadgleda sve useve u potrazi za zabranjenim GM žitaricama. Sa svoje strane VZ „Subotica" proizvodi hranu za životinje koristeći proizvode koje atestira laboratorija „Sojaproteina", a koji se uzgajaju na okolnim parcelama. Tako hranjene životinje se zatim velikim delom koriste u ljudskoj ishrani.

GM žitarice sadrže visok procenat glifosata, hebricida koji se, po rečima profesora Jošta, taloži u životinjskom mesu i kroz hranu se prenosi u ljudski organizam. Glifosat je visoko toksičan.

Ideja o umrežavanju svih resursa potrebnih za nesmetano uzgajanje i distribuciju GM proizvoda nastala je još dok je Zoran Đinđić bio predsednik Vlade Srbije. Njegov dugogodišnji poslovni saradnik bio je Miodrag Kostić, osnivač i vlasnik „MK Group"-e. Stvaranje "Monsantove" para-države u Vojvodini prirodni je nastavak te politike.

„Monsanto" na novom tržištu uvek počinje sa takozvanim „semenom terminatorom", upozorava profesor Jošt. Ono daje visoke prinose uz korišćenje pesticida koji se besplatno daju uz njega, a koji toliko zatruju zemlju da posle toga decenijama na njoj ne može da niče ništa drugo osim GM semena koje proizvodi „Monsantno".

Srbija nije članica Evropske Unije i zbog toga ne učestvuje u pregovorima o TTIP-u, ali će sve postignute sporazume morati da počne da primenjuje i pre svog pristupanja EU.

TTIP, naime, stvara zajedničko tržište Severne Amerike i Zapadne Evrope, na koje će pristup imati isključivo zemlje koje prihvate i primenjuju ugovore, računajući i tajne anekse. Ako Srbija želi da nastavi da svoju robu plasira na tržišta Evropske Unije i Severne Amerike, moraće da prihvati i TTIP.

Hrvatska je članica EU i ona će automatski preuzeti sve ugovore koji budu potpisani u okviru TTIP-a. Zbog toga ne postoji potreba za izdvajanjem Slavonije iz njenog sastava. To, međutim, ne važi za Vojvodinu, jer u Srbiji postoji snažan anti-evropski pokret koji bi mogao da spreči preuzimanje i primenu TTIP-a.

Zbog toga će se još više raditi na osamostaljenju severne srpske pokrajine, dok će Slavonija dobiti samo izvesnu autonomiju u okviru Hrvatske kako bi mogla kroz bilateralnu saradnju da stvori zajedničku para-državu sa Vojvodinom, smatra profesor Jošt.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:Некатегоризовано Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

СПОКОЈСТВО ДОМАЋИНА ЗБОГ ДОЛАСКА, КРЕТАЊА И БОРАВКА МИГРАНАТА У НАШОЈ ДРЖАВИ КАО ПАРКИРАЛИШТА ЗА ЊИХ??

22. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Мигранти се већ сада организовано баве криминалном у Србији, а стране безбедносне службе упозоравају да је то најава сигурних и скорих терористичких напада.

Поједина европска министарства спољних послова упозоравају држављане својих земаља на опасност од тероризма у Србији, стране службе су идентификовале више места на којима се у Србији окупљају и припремају терористи из иностранства, али овдашња власт уопште не реагује на та упозорења. Када буду пале прве жртве биће касно.

 

                    Милан Маленовић

 

Америчка консултантска фирма „Мерцер" објавила је крајем марта 2016. листу 250 најризичнијих градова у свету, међу којима је 17 из Европе. Престоница Србије је на неславном другом месту међу европским градовима, одмах иза Кијева.

Као најважнији разлози за високо позиционирање Београда наведени су: корупција, крађе и вандализам. У извештају за 2017. њима ће се придружити и опасност од терористичких напада.

До краја прошле године је већина европских држава почела да упозорава своје грађанe који би да путују у Србију, како у њој може да дође до терористичких напада, што претходних година није био случај. Најдаље је отишао британски Фореигн Оффице (министарство спољних послова) који потенцијалне путнике обавештава на следећи начин: „Истичемо да постоји ризик од тероризма."

Они који познају језик дипломатије знају да је израз „истичемо" последњи степен пре позива да се у дотичну државу уопште не путује. Овако висок степен упозорења на опасности за стране држављане у Србији није био на снази од бомбардовања 1999. године. Проблем је, међутим, што идентични ниво опасности постоји и за домаће становништво, пошто у својој следећој реченици Фореигн Оффице објашњава: „Напади могу да буду насумични, укључујући и места на која долазе странци".

Британске службе, очигледно, очекују терористичке нападе у Србији који су првенствено уперени против српских циљева, али да у њима могу и странци да буду жртве, односно колатерална штета.

Немачко министарство спољних послова (Аусwаертигес Амт – АА) на свом званичном сајту упозорава немачке грађане да у Србији избегавају велике скупове. У упозорењу се не наводи који су разлози ове забринутости, али у интерним документима АА се наводи како немачка обавештајна служба БНД процењује да у Србији постоји високи ризик од „мигрантског криминалитета, укључујући и тероризам".

У суштини и британски Фореигн Оффице и немачки АА долазе до закључка како Србији прети непосредна опасност од терористичких напада и то од стране миграната који се несметано крећу по нашој земљи.

Странци који бораве у Србији, посебно они који су илегално ушли у намери да траже азил, имају законску обавезу (о чијем се спровођењу нико не стара) да се у року од 48 сати пријаве надлежној полицијској станици.

Они који траже избеглички статус (азил) пребацују се у посебне центре у којима им се узимају подаци, укључујући и оне биометријске, који се затим упоређују са подацима Интерпола, Европола и домаће полиције. Тако је бар предвиђено у теорији, али је пракса сасвим другачија.

Нико са сигурношћу не може да каже колико избеглица у овом тренутку борави у Србији, јер се велики број њих не пријављује надлежним центрима, а домаћа полиција их на то ни не приморава. Ко хоће може да се пријави, ко неће не мора, мада закон каже нешто друго.

У децембру је дошло до једног од домаће јавности скривеног инцидента на граничном прелазу Бачки Брег, када су припадници српске пограничне полиције ухапсили једну особу из Сирије која се налазила на Интерполовој потерници и која им је затим побегла искористивши нашу лошу организованост.

Извештај српског МУП-а тврди како је дотично лице ухапшено приликом покушаја да напусти Србију у правцу Хрватске, што би значило да је оно несметано пропутовало целу земљу упркос црвеној потерници.

Извор Магазина Таблоид из Интерпола тврди, међутим, како је вероватније да је та особа ухапшена приликом покушаја уласка у Србију из правца Хрватске, јер се доводи у везу са терористичким нападима у Западној Европи у којима није могла да учествује да је у то време била у Србији. Било како било, човек који се сумњичи да је терориста побегао је српским полицајцима и сада се, највероватније, несметано креће по Србији.

У Београду се избеглице у великом броју окупљају на три места: у околини Главне железничке станице у центру, код тржног центра „Ушће" и на обали Саве у Блоку 70 на Новом Београду. Полиција никада није извршила контролу ко борави на овим, свима познатим локацијама, па су ова места идеална скровишта за терористе и друге криминалце.

Посебно упада у очи чињеница да се мигранти који илегално бораве у Србији не крију, већ напротив: они бораве на местима на којима одмах упадају у очи. Осим тога, упозоравају стручњаци, није случајно што се налазе поред места на којима се окупља велики број локалног становништва и туриста, као што су железничка и аутобуска станица, или велики тржни центри, који су идеалне мете за терористичке нападе.

По западним изворима, први талас избеглица су чинили најбогатији, док су са сваким следећим таласом долазили све сиромашнији, а ови који сада бораве у Србији могли би се народски назвати „ голи ко пиштољи". То је најсиромашнији слој становништва из Авганистана, Пакистана, Ирака и Сирије, људи који су годинама прикупљали новац за ово далеко путовање. Осим веома скромних новчаних средстава, они су са собом понели нешто што је веома распрострањено на поднебљу са кога долазе, тамо је јефтино, а у Европи тражено: хашиш и сирови хероин.

Средњи Исток је вековима познат по узгоју индијске конопље, биљке од које се добијају марихуана и хашиш. У Србији годинама у назад скоро да уопште није било хашиша, чија је цена раније била за око 20 до 25 одсто виша од цене марихуане, другог и слабијег деривата. У међувремену на београдским улицама се хашиш продаје за по само 10 одсто вишој цени од такозване „прскане домаћице", марихуане из домаћег узгоја изузетно лошег квалитета, а понегде су цене и изједначене.

Велике количине хашиша су у Србију стигле са последњим таласом миграната којима је то, најчешће, једино средство плаћања. Они ово опојно средство продају „на шаку", односно колико одломе од „цигле" (облик у коме се хашиш преноси). Тренутно за „шаку", односно за око 15 грама мигрантима се плаћа 2.000 динара, иако грам ове супстанце на улицама вреди између 1.000 и 1.100 динара.

Српској полицији је ова трговина позната, али она ништа не предузима упркос упозорењима из иностранства. Осим на овај такозвани ситни криминал којим се баве мигранти, страни извори указују и на опасност од тероризма, што је увек непосредна следећа фаза, како показују искуства других земаља.

Терориста из Берлина, Анис Амри, је у својој видео поруци снимљеној пре напада рекао како жели „да убија крсташке свиње". И претходни терористи су слично говорили, што показује да на удару исламиста нису само државе учеснице ратова на Блиском и Средњем Истоку, већ све, апсолутно све хришћанске земље, па тако и Србија.

По изворима Магазина Таблоид из Интерпола, у Београду, осим поменуте три локације на којима се скупљају мигранти, постоји и четврта, коју користе само појединци. Ради се о „молитвеном простору" у близини Палате „Србија" у којој је седиште Министарства унутрашњих послова.

„Молитвени простор" је назив који се користи за места заједничких молитви муслимана која нису у рангу џамије. Поменути простор је обичан изнајмљени стан на Новом Београду у коме се петком обављају групне молитве, а осталим данима се ту држе наводна предавања из Курана и ислама уопште. Та „предавања" су само маска за несметано окупљање одабраних миграната за које наш извор из Интерпола тврди како су, у ствари, будући терористи. Они ту добијају не само инструкције, већ и новац за наставак свог путовања ка Западној Европи.

И у Суботици, тренутно граду са највећим бројем избеглица у односу на домаће становништво, ситуација је слична. Сви мигранти уз помоћ мапа, које добијају током путовања, долазе до старе циглане, где се распоређују: највећи број њих одлази у неформалне избегличке кампова у близини границе, доста мање њих се упућује да се пријави у државне центре за смештај избеглица, а најмањи број се шаље на адресу Карађорђев пут 62, према Келебији, где се налази „Цами месцит Мухацир" џамија у којој свако од њих, исто као и у Београду, добија даља упутства и по 300 евра за наставак путовања до следећег зборишта.

Особе које се окупљају у београдском „молитвеном простору" и у суботичкој џамији никада се нису пријавиле српским државним органима, нити је било где евидентиран њихов боравак у Србији. За овдашње власти они не постоје.

Забрињавајуће је посебно то што се западне безбедносне службе баве искључиво мигрантима који би из Србије да уђу у Мађарску и Хрватску, односно онима који се налазе на северу наше земље. Ни један извештај не обрађује детаљније стање на југоистоку Србије, односно на територији преко које мигранти долазе у нашу земљу. Ово наводи на закључак, како је Европска Унија заинтересована искључиво да смањи и потпуно прекине долазак нових миграната на своју територију, а Србију посматра као „паркиралиште" за избеглице.

Извештаји са терена показују да би домаће службе безбедности лако могле да открију руте којима се мигранти крећу.

У деловима Србије у којима се избеглице крећу на путу ка границама са Мађарском и Хрватском, проваљено је у скоро све куће чији их власници не користе редовно (на пример викендице). Оне служе као привремено склониште, а из њих је однето све што има било какву вредност.

Исти је случај и у југоисточној Србији, тако да је јасно да путем који прати низ обијених и опљачканих кућа иду главне избегличке колоне које илегално прелазе границу, тврди извор из Интерпола.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

НЕНОРМАЛНО ЗАПОШЉАВАЊЕ У НАПРЕДНОЈ СРБИЈИ A РЕКЛАМИРАЊЕ ЈЕФТИНЕ РАДНЕ СНАГЕ JE КАО БАНДИТСКA ФИЛОЗОФИЈA ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!??

15. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Пуних пет година Влада Србије и њен злоћудни премијер Александар Вучић баве се подвођењем радно способних, које нуди бесплатно или за робовску надницу страним компанијама и домаћим тајкунским корпорацијама. Вучић као најгласнији у том подвођењу, никад ништа у животу није радио, осим мешетарења, пласирања лажи, подметања, политичког курвања и подстицања верске и националне мржње и прогона свих који не мисле као он.

Такав злотвор јавно (па чак и пред страним дипломатама) излаже порузи читав српски народ, називајући га кукавичким и неспособним да сам нешто привреди и да заради. Уместо адекватног одговора, радници у Србији имају робовске услове на послу. Трпе и ћуте. Али, живот и време за нама, показали су да ничије ћутање није дугог века.

 

                         Никола Влаховић

OOD RADNIKA - BELO ROBLJE

 

У последњих пет година, од како Србијом суверено управља један човек, заведено је најцрње робовласништво какво није у Европи ни на овом делу Балкана виђено још од Римског царства и првих отоманских освајача.

Вучић и његови "инвеститори" згазили су свако људско достојанство, избрисали из закона елементарна радна права, стечена још на почетку прошлог века. Три четвртине расположиве радне снаге у Србији ради за просечну дневницу од 1.000 динара, што није довољно ни да се подмири превоз од посла до куће и назад, комунални рачуни и један "танки" доручак (за једну особу).

Са друге стране, Вучић је у име Владе Србије (и, мимо закона, у своје лично име), склопио више десетина "непосредних погодби" са страним компанијама, где се не зна ни шта је предмет уговора ни шта у њему пише. Познати су и резултати ових криминалних послова: дошло је до тога да најмлађа и најпродуктивнија радна снага данас у Србији ради само да би од зарађене мизерије обезбедила свој голи биолошки опстанак.

Пре две године (крајем 2014), на америчкој ТВ мрежи ЦНН, Вучић се јавно хвалио како "Србија нуди" најшколованију и најјефтинију радну снагу, те да је он лично спреман да на сваку понуду земаља региона, одговори још бољим условима за стране компаније. Показало се да је овај патолошки лажов, том приликом рекао сушту истину! Наиме, Србија нуди странцима највеће субвенције и најјефтинију радну снагу. Тако рећи робове, спремне да раде и бесплатно само да имају какво-такво социјално осигурање и радни стаж.

Треба се само сетити шта је Вучић спремно понудио компанији "Икеа" (против које је Европска комисија покренула истрагу због милијарду евра утајеног пореза 2014. године), као и италијанском "Бенетону" (који је међу три најсуровије светске компаније кад је реч о израбљивању радника), који су све добили бесплатно: и простор за рад и инфраструктуру и скоро бесплатне раднике и тржиште. Не треба заборавити ни холандску фирму "Вахали"  која се у Србији бави бродоградњом и која не плаћа никакве даџбине, а добила је све што је тражила.

Италијански "Бенетон" је купио нишки „Нитекс" са 680 радника за само три милиона евра, уз обећање да ће запослити 2.700 нових радника. Према тадашњим медијским извештајима, „Бенетон" је за овај свој "пословни план" одмах добио из буџета Србије 10 милиона евра субвенција!

Уз новац, италијански гигант је тада добио и земљиште вредно 24 милиона евра, као и пословно-производно-магацински простор од 65.000 квадратних метара, чија је тржишна вредност преко 40 милиона евра! Али, уместо обећаног запошљавања нових 2.700 радника, некадашњи „Нитекс", сада „Бенеттон", одмах је отпустио 250 радника .

У међувремену је италијански послодавац, који је у светским размерама синоним за кршење радничких права, наставио са масовним отпуштањем, у чему га је подстрекивао и Александар Вучић. Наступиле су видљиве последице. Наиме, према подацима Агенције за привредне регистре, погон у Нишу је пре две године запошљавао само 99 радника, данас још мање.

О платама не треба ни говорити, јер ко храни једну породицу са њом, може одмах да се обеси. Узгред, погон "Бенетона" у Нишу, добио је, само у једној години, субвенцију од Вучићевог режима (завлачењем руке у буџет), од милион и по евра! Истовремено, робови који раде у овој компанији нису успели ни до данашњег дана да приме плату већу од оне коју просечан радник заради у Албанији.

Вучићеве приче о томе како су у једној години директне стране инвестиције износиле 1,6 милијарди евра, одмах падају у воду, ако се зна да су у исто време, грађани српског порекла из дијаспоре, својим овдашњим рођацима послали преко две и по милијарди евра! Јасно је само из овог поређења ко издржава српску сиротињу а ко је гура у још дубље безнађе.

Колико је радник у Србији сведен на обичног роба и плаћен испод сваког минимума егзистенције, потврђује податак да на сат заради свега један евро, или четири пута мање од бугарског радника чији послодавци иначе плаћају најмање од свих у државама Европске уније.

Простим поређењем радних сати и зараде у Србији и осталим земљама на европском континенту, лако је доћи до поражавајуће истине: радник у Србији најдуже ради за најмању плату. Просечна радна недеља у Србији је 42,7, а у европским државама 40 сати.

Бруталност и лицемерје Вучићевих министара најбоље је показао министар рада Александар Вулин који је, одговарајући на питање кад ће доћи до правог вредновања рада у Србији, одговорио у стилу уличних шибицара: „…Све док на тржишту рада радна снага не буде скупља".

Захваљујући таквој бандитској "филозофији", Србија се нуђењем радника као робова који ће радити џабе, нашла у положају источноазијских земаља, попут Вијетнама (мада је и тамо дневница близу томе да пређе вредност дневнице у Србији). И оне поштене послодавце, који се труде да радницима обезбеде пристојну и редовну зараду, Вучићев режим их терорише и на сваки начин им загорча живот, те долази до масовног затварања малих и средњих предузећа која не могу да издрже у борби са насиљем владајуће странке.

Вучић упорно рекламира Србију као државу јефтине радне снаге, што ствара потпуно супротан ефекат: нико озбиљан више не жели да дође и ради у земљи која не поштује ни основна људска права. У Србију долазе само бескрупулозни мешетари, спремни да на крви и зноју овдашњих робова зараде екстрапрофит за своје империје. Али, и поред тога, страна компанија неће доћи у Србију само зато што су радници скоро бесплатни, већ тражи и инфраструктуру, поштовање правних прописа, заштиту капитала, и, наравно, дебеле субвенције.

 

       Терор корпорација уз помоћ инспекције рада

 

Један од законом одобрених начина бесплатне експлоатације радника и довођења у робовски положај је и неплаћени пробни рад. Такозвано волонтирање у страним и добром броју домаћих компанија, је редовна појава.

Узимање радника на бесплатан пробни рад, за које се унапред зна да неће бити примљени, којима се након најдуже шест месеци, усмено или писмено саопшти да "нису задовољили критеријуме", тече у Србији регуларно, по закону! Дакле, није кажњиво!

Кад једну групу тако примљених радника изиграју, крећу са другом и тако у круг. Зараде на овим неплаћеним пословима су огромне, а стране компанија за њих добијају и високе субвенције, чак и ако их само приме "на пробу" без плате.

Према Вучићевом и Вулиновом Закону о раду, послодавац мора склопити уговор о раду, са ставком о пробном раду који може трајати најдуже шест месеци. Радник који данас тако робовски ради, нема никакве наде да ће на том месту икада примити плату и нема никаква права да је законски тражи.

Тако се остварује монструозан план о умножавању социјалних случајева. Мада нико не би требало да пристане на овакву врсту робовског рада, незапосленост је тешко погодила најмање два милиона људи, и спремни су да раде било шта, само да не остану у кући, затворени и социјално изоловани. Дакле, дно је дотакнуто, дубље од овога може бити.

Званична, дакле, режимска прича о овоме изгледа друкчије, па тако Вучићева пропаганда тврди да је од 1. јануара до 31. јула 2016. године, инспекција рада обавила је 32.695 инспекцијских надзора и затекла 10.174 особе на раду на црно.

Након тога је, кажу његови билтени, 8.460 особа засновало радни однос, а против послодавца код кога је затечен радник без уговора, поднете су прекршајне пријаве. Нигде не пише колико њих је од те бројке и заиста остало запослено, јер је познато да се у оваквим случајевима раднику понуди привремену уговор о раду, који послодавац, према новом Закону о раду, може одмах и да раскине, без образложења.

Према подацима Завода за статистику, око 700.000 људи у Србији ради на црно. У реалности, преко милион и по. Највећи број непријављених радника је у грађевинарству, туризму, угоститељству и у занатским радњама. Потребе за радницима има током радне сезоне (туристичке, грађевинске…).

Али, нико нема потребе да их пријављује, нити да им плате исплаћује преко рачуна и тиме себе доводи у ситуацију да му Вучићев режим узме још једну плату за доприносе и све друге замисливе и незамисливе глобе и скидање коже са леђа. Зна се ко је жртва у том рату: радник који нема никаква права и не ужива ничију заштиту.

Инспекторат за рад у Вучићевом режиму штити искључиво послодавца, и то углавном онога који је платио рекет његовом режиму или му је наклоњен на неки други начин.

Познат је случај кад је инспекција рада све учинила да умири српску јавност хитним слањем инспектора да испитају инцидент са видео-снимком на ком се виде радници јужнокорејске компаније Јура у Лесковцу, како дословно клече пред шефовима. Да би било јасније каква је спрега ових експлоататора са Вучићевом владом, довољно је рећи да су инспекцији рада, непосредно пред њихов (најављени!) долазак, поклонили два аутомобила. Да им се нађе.

Кршење закона и лош положај радника у страним компанијама које раде у Србији, свакодневна су појава. Али, упркос томе, Вучић, не питајући за цену, вуче странце за рукав само да би направио лажну представу о томе како запошљава људе, редовно преувеличавајући њихов број.

О психичком и физичком злостављању запослених у страним компанијама не постоји ниједан једини писани траг у Инспекцији рада. Постоји само један благи укор из Министарства рада да су након 24 обављене контроле утврдили да уговори о раду нису имали висину основне зараде, да нема распореда радног времена у радној недељи, нити одлуке о коришћењу паузе, али и да радницама на породиљском нису уручени обрачуни накнаде зараде, нити се евиденција тих зарада води, те да се "то мора довести у ред".

Синдикат радника запослених у страним компанијама који делује, тако рећи, у илегали утврдио је више случајева физичког, психичког па и сексуалног злостављања на послу! И то од стране страних шефова, послодаваца, надређених у производњи и слично. Радници су шамарани током обуке, на послу ударани штанглама, а жене које су од високих температура падале у несвест враћане су да раде чим би дошле себи.

У италијанском Геоксу у Врању, према речима бивше раднице Гордане Крстић, извесна Тицијана Ћесони раднике је називала „циганима". Објашњавано им је и како да користе пелене да не би ишли у тоалет. У немачко-српском предузећу Мелер, како је објављено, радници су приморавани на прековремени рад и стављено им је до знања да ако одбију не могу рачунати на радно место и слично.

Недавно је Самостални синдикат трговине Србије због свега овога захтевао од Владе и Парламента измену Закона о раду. Између осталог, један од захтева био је и да се свим запосленима у трговини одреди недеља као нерадни дан (као у Немачкој и другим земљаме ЕУ, где недељом раде само специјализоване радње које су отворене 24 сата).

То, наравно, није ни стигло даље од Вучићевог "Информера" и јавне спрдње са тим предлогом. Важан је податак да од 200.000 запослених у трговинским ланцима широм Србије, чак 80 одсто чине жене, чија просечна плата не прелази 27.000 динара и које су, веома често, једине запослене особе у породици.

Како те породице живе, од чега живе и да ли су уопште живе, не занима ниједну режимску институцију. А, ове жене, које су нечије мајке и сестре, раде као најцрње робље, без икакве наде да ће остати на том радном месту. Јер, на улазу сваког од објеката трговинских ланаца, постоји кутија у коју сваки мученик може да убаци своју "понуду за посао". Што више њих дође "на пробу", то већа зарада овим зеленашким компанијама.

 

       Радници "на лизинг"

 

Један огорчени коментатор овакве ситуације, исправно је рекао: у Србији је нормално запошљавање изумрло! Сви који имају ту срећу да негде почну да раде ангажовани су преко такозваних Агенција за запошљавање.

Има примера да су такве агенције углавном регистроване у гаражи или шупи власника, и са којом тај радник нема никаквих контаката. Дакле, радник одлази свакодневно на посао у фирму у којој обавља и ради исте послове, на истим машинама, у истим условима рада, као и његов колега који је ту одраније, и стално запослен.

За обављање апсолутно истог посла плаћен је, најчешће, дупло мање од тог колеге…Плаћа га власник фабрике у којој ради, индиректно преко власника агенције која га је ангажовала, а чији се власник најчешће никада и не појављује у фабрици у којој су му људи ангажовани, нити има икаквог појма шта и колико они раде…

Тако се прикривају чињенице да се ради о људима који су изнајмљени као средства рада (машине, возила, коњи, магарци…). Послодавац, власник фабрике у којој су овакви радници упослени је презадовољан. Дошао је до робовске радне снаге према којој нема никаквих обавеза радно време је „клизно", а питања превоза, исхране, боловања, одмора, једноставно не постоје.

"Рентирање" људи, узимање живог бића "на лизинг" као да је аутомобил (па колико пређе!), постало је уобичајена пракса у злочиначком Вучићевом режиму, који очито има циљ да истреби Србију од способних и честитих људи.

Радници у Србији су налик робовима на плантажама памука пре око два века! Док могу да раде, добри су, кад не могу, нико нема према њима обавезу и често се дешава да се разболе или умру без икаквог трага о "минулом раду". О стотинама случајева повређивања, па чак и погибија радника који су у уговорном односу са газдама, нема нигде ни слова у Вучићевим медијима. На хиљаде људи ангажованих на пољопривредним добрима раде без икаквих уговора, често у потпуно нељудским условима. Неретко се „газде" према њима односе не као према робовима, него као према стоци!

Вучићев Закон о раду је такав да само они ретки послодавци, који из људских и моралних разлога поштују своје запослене  и тако се према њима и односе, дају више од онога на шта их закон обавезује. Оваквим послодавцима у оваквој држави свако би требао да се поклони.

Ангажовање радника на домаћим плантажама, најчешће воћњацима у сезони, одржава у животу многе породице, мада се ради "без папира" и "на реч". Људима којима држава ни на један начин не помаже, од оног да гледају у небо да ли ће град да им потуче род, до потцењивачке и уцењивачке откупне цене за њихове производе, не може се приговорити ништа.

На жалост често се газде према берачима односе као према људима најниже врсте. Онај који данас самостално управља Србијом и свакодневно јавно ружи и понижава грађане, називајући их нерадницима, лењивцима, лезилебовићима и најгорим талогом који хоће "хлеба без мотике", главни је кривац за овакво стање.

Право је чудо да у режиму са криминалним законским одредбама, до сада није избио озбиљан грађански, па чак и класни рат. Такво нешто није немогуће. Голих пролетера има све више, а треба се сетити и оне чувене мисли Фридриха Енгелса, да "пролетер нема шта да изгуби осим сопствених ланаца".

 

    А 1. Ко неће бесплатно, неће моћи никако!

Такозвана Национална служба за запошљавање, постала је најцрњи сервис Вучићевог режима, који уцењује незапослене, између осталог и тако што им не дозвољава да остану пријављени и чекају посао у струци, него их шаље да волонтирају у фирмама које су "миле" владајућем режиму (најчешће су то стране компаније.

Законом је прописано (запрећено!): ко одбије, боље да га није! Моментално ће бити избрисан из регистра незапослених и према њему ова служба неће имати више никаквих обавеза! И на тај начин је створена још једна "база" бесплатне радне снаге, којом се Вучић толико хвали кад год се састане са страним зеленашима и експлоататорима.

 

    А 2. Отимају сиротињи па дају певаљкама

Почетком ове године, раднику "Крушевац пута" смањена је плата за 10 одсто јер се није јавио директорки предузећа када ју је срео на улазу у пословну зграду. У решењу које је потписала директорка Зорица Станковић, пише да је радник "повредио радну дисциплину".

Одмазда је експресно обављена над сиротим радником, мада Закон о раду не препознаје овакав "прекршај" запосленог као нешто за шта би могао да буде кажњен и то новчано. Мада је ситуација у фирми "Крушевац пут" катастрофална и то предузеће нередовно исплаћује плате радницима, директорка је ипак нашла пола милиона динара за концерт Светлане Цеце Ражњатовић у Крушевцу! И ова слика криминално-естрадног карактера Вучићеве владавине, речито говори да он са насиљем неће стати док не устану и радници и сељаци и незапослени и сви који су брутално згажени, сведени на робове и свакодневно изложени понижавањима.

 

    А 3. Противзаконита експлоатација малолетника

У Србији је, законом забрањен рад млађима од 15, а између 15 и 19 могу да раде под стриктно прописаним условима. Али, упркос закону, Вучић се бестидно хвали како су у страним фабрикама и малолетници "поносно" обукли радна одела!

У "напредној" Србији, на почетку трећег миленијума, деца од 15 година због сиромаштва не могу да се школују и траже било какав посао. На бироу је тако тренутно регистрована 18.551 особа од 15 до 19 година. Већина има завршену средњу школу, али 6.183 је без икаквог занимања.

Само у Београду је регистровано 1.858 малолетника у потрази за хлебом. Само добри Бог зна какви су њихови животи, чему се надају и шта их у будућности у овој земљи чека, док Вучићеве курве, старлете и гејеви харају државним институцијама.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ПРИВОЂЕЊЕ ИЗДАЈЕ КРАЈУ: ВРЗИНО КОЛО И НАМЕРНО ПОДРИВАЊЕ ЈЕДИНСТВА СРПСКОГ НАРОДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!!?

27. јануара 2017. 1 коментар

 

Сукоб између чланова такозване владе сепаратиста са Косова и Метохије, тачније, Вучићевих, Вулинових и "Тачијевих Срба", симболично почео је око Дома здравља у Лепосавићу.

Али, то је тек врх леденог брега иза кога се крије озбиљна битка Вучићевих и Вулинових страначких банди, око новца и власти у српским општинама. Треба нагласити: реч је о новцу из буџета самопроглашене албанске државе.

Дакле, Тачи исплаћује, а Вучић и Вулин се отимају око општинских буџета. А, последице су такве да је и заједница српских општина на КиМ, виђена као "албанска институција".

 

                      Иван Максимовић

 

Недавно су се страначке филијале Вучићевог СНС-а и Вулиновог Покрета социјалиста, сукобиле око изградње новог Дома здравља у Лепосавићу. Пројекат је финансиран од стране лажне албанске државе, за шта је "због издајничког понашања" прозван градоначелник тог места (које функционише по систему тзв., „републике Косово") Драган Јаблановић. За спровођење антисрпске политике оптужили су га они који су редом на платном списку ове лажне „државе" и уз то, његови коалициони партнери.

Некадашњи потпредседник СНВ Северног КиМ, Небојша Јовић, јавно пита: "…Како то да се нико није бавио много већим проблемом од овога? Александар Јаблановић, син овог лажног ‘градоначелника’ био је оптужен да је од Рамуша Харадинаја узео 100 хиљада евра како би га подржао у такозваној ‘скупштини Косова’, што је он и потврдио рекавши да је новац намењен ‘Српској листи’ (СЛ) која је негирала да је примила новац што доводи до закључка да је новац остао код њега…"

„Тада га је СЛ протерала из своје коалиције али и држава званично прогласила криминалцем због илегалних радњи а онда уместо казне га тако прљавог примили, ни мање ни више, у срце државног руководства, за државног секретара у Вулиновом министарству.

Ето тиме је СЛ требала мало да се позабави" – каже Јовић, који је утиска да је „породична спрега" Јаблановића много ближа не само Иси Мустафи већ целом „систему" који он представља па колико год да из власти траже да се учини Мустафи, они би два пута више издали. „Не знам, можда им је то препорука" размишља покушавајући да протумачи ове не баш смислене потезе.

Управо таквом државном политиком Вучића и Вулина јача албански систем на северу покрајине, тамо где Албанаца никада није било више, или бар не у већем броју од 5%. И слеп је већ видео да без њиховог мига, онима које су на КиМ инсталирали, ништа није могуће урадити.

Показало се то и на примеру Горана Ракића, такође албанског „градоначелника Северне Митровице" и члана СНС, кога су у сред бела дана, испред поште у улици Краља Петра Првог, шамарали Вучићеви људи зато што је само једном отишао на састанак са представницима „републике Косово" самовољно, без да је претходно примио инструкције.

А смењивани су и „утицајнији" од Ракића, и тзв., „министар" (сада бивши) Љубомир Марић који се управо ових дана спремао да то приреди старијем Јаблановићу, што се такође наводи као један од разлога сукоба, али је „сам у јаму упао" јер овај има јаче везе са Исом Мустафом у кога се СЛ уздала надајући се у коалицију коју су са њим потписали још пре две године.

Марић је за то имао сагласност ако не и директиву српског врха власти, тврди српски политичар са централног Косова са дугогодишњом политичком каријером, Момчило Трајковић. Он наглашава да је за тај пропали покушај Марић имао Вучићеву сагласност:

„…Био им је потребан још неко како би надгласали Вулинове социјалисте. Због тога им се прикључио и некадашњи ‘заменик премијера Косова’, Слободан Петровић. Разговор са Вучићем који је у Београду требало да траје десетак минута управо је он ‘продужио’, наводећи да је Владета Костић, тзв., градначелик Грачанице, битно ослабио српску позицију у том крају смењивањем Срба са кључних позиција и именовањем четири Албанца на њихова места у овој ‘општини’ ".

Наиме, Костић је од новембра почео са уклањањем Срба са утицајних позиција када је на седници „Скупштине општине" чији је градоначелник „одговорно тврдио", позивајући присутне и грађане да и они потврде, "…да су се осећали сигурније када је Албанац био командир полицијске станице у Грачаници него Србин" на шта је уследио громогласан аплауз од њему потчињених одборника.

Петковић није ово изнео зато што се претерано забринуо за српски народ, за овим је посегао јер се током разговора управо он нашао на листи окривљених што је смена Јаблановића пропала, јер није пружио довољно јаку логистичку подршку.

Уследило је именовање новог „министра" из редова Вулиновог Покрета социјалиста (ПС), Мирјане Јевтић, што су пратили ниски потези којима су се подсмевали сви, укључујући и српске непријатеље.

Овакви потези са одсуством сваког знака интелигенције и људскости на почетку њиховог сукоба стварали су снажан утисак планираног одвлачења пажње од погубних потеза који ће ових дана уследити, а то су: отварање моста преко Ибра, успостављање албанског „Суда" на северу КиМ, као јаког атрибута „државности" сепаратиста, оснивање „војске Косова"…Рокови су се приближили, обавезе нагомилале, треба све то утишати бар док посао не буде обављен.

„То је покушај да се Срби поделе на ‘ове и оне’, у корист Албанаца са намером да се Вучићева издаја  и друга недела припишу Србима који живе на Косову и Метoхији" убеђен је Драгољуб Поповић из Грачанице, вероватно најбољи хроничар овог краја и председник Удружења Срба који нису продали своја имања.

„…Вучић то не може да уради док овде не нађе будале које ће прихватити одговорност за оно у чему ни сами нису учествовали. А онда ће прича бити ‘шта су Срби тражили у албанским ‘институцијама’"? Тако ће бити док не укину српске институције а онда ће, зато што ‘смо тако хтели’, све свалити на нас овде’…" мишљења је Поповић.

Иако је сукоб узимао маха, Вучић се није оглашавао. Он је одлучио да сачека али се страсти нису смириле већ напротив, сукоб се распламсао и то је свака од противничких страна почела да користи а једино народ да страхује да из овог врзиног кола не избије каква центрифугална сила која ће га на пречац одвести у пропаст јер „то није једини начин на који се подрива преостали српски корпус на Косову и Метохији", примећује Поповић.

„Сваки други дан се на Косову деси неко хапшење због дроге. У селу недалеко од Грачанице ухапшен је Србин са 25 килограма дроге, у Грачаници са 50 у комбију ухапшен је човек у кога нико не би посумњао, радник обезбеђења. Пристојан, родитељи скромни и вредни…

Пре месец дана у другом селу опет близу Грачанице ухапшен је Србин због 5 килограма хероина. Није дошла локална, ова такозвана ‘косовска полиција’ већ интернационална и са капије су ушли право у гаражу где се аутомобил налазио и тачно су знали где у је у колима сакривен хероин.

Јасно је да га је могао пријавити онај ко му је то и дао а све то како би и ово мало Срба било приказано као скупина криминалаца не би ли предаја Косова и Метохије лакше прошла код народа у централној Србији.

Баш као што су то медијски чинили 2013. када је требало организовати квази-изборе на северу Косова а онда и излазак Срба организовали преко припадника ДБ-а Љубе ‘Шиптара’, Радета Токића, Ћирковића, Филиповића… " каже Поповић који тврди да овакво стање није настало одједном и само по себи.

„…У све то укључена је и БИА пред чијим носем се овде дилује дрога у кафићима, кафанама…До доласка ових криминалаца из Вучићеве БИА-е, Срби одавде су били релативно сложни.

Благо подељени по српским странкама али су сви одбијали сарадњу са албанском влашћу и никоме није падало на памет да прави албанске „институције". Све што не ваља а тренутно се дешава овде, у режији је српске БИА-е.

До 2005. нису смели да провире а онда почињу да шире мрежу да би од 2007. постепено интензивирали активности када се појављују и Славиша Петковић, Слободан Петровић и други и оснивају прву странку Срба који активно учествују у тзв. албанској ‘влади’, до данас…"

Да све ово има основа потврдио је баш у то време и неформални разговор млађег човека са професором др Радошем Љушићем, такође пореклом са КиМ, кога је желео да пита за савет и препоруку у вези запослења пошто је тек дипломирао надајући се да постоји какво радно место на Косову.

Љушић му је кратко одговорио даони који буду запослени до 2008. године (када су сепаратисти прогласили ‘независност’ на захтев ЕУ и Америке) могу да рачунају да ће можда и задржати посао, сви који после тога буду нашли место у систему државе Србије на КиМ, вероватно ће брзо и бити отпуштени а на њихова места биће доведени привремени радници.

Тада је то звучало као бајка, изгледало је потпуно нереално а данас се управо то, до задњег слова, и догађа. План за постепену ампутацију покрајине одавно постоји само је за спровођење био потребан неко кога ће красити она хрватска "храброст" (према Јовану Дучићу) да су „најхрабрији не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде". И пронашли су их, тандем Вучић-Вулин је добитна комбинација оних који нам о глави раде.

Но, колико је Вучић у међувремену ослабио а колико Вулин ојачао, описује Јовић:

„…Можда овим Вулин жели да каже да Вучић више није недодирљив и да би он у овом тренутку могао да бар у неком сегменту преотме власт, можда баш преко Косова, па да он одлучује уместо Вучића. Тако да нимало не искључујем могућност да то уопште није сукоб Српске листе и Јаблановића већ само одмеравање снаге Вулина у односу на Вучића!".

Овакве тврдње нису неосноване. Сарадња са другом владајућом странком СПС-ом, никада није била гора и опстанак коалиције се искрено доводи у питање.

Некадашњи потпредседник СНВ Северног КиМ, Небојша Јовић, тврди да је и Заједница српских општина, уствари институција „републике Косово" те да ће то и бити "пуним капацитетом" тек кад издаја буде у потпуности приведена крају и кад ће славодобитно рећи – ето, добили смо Заједницу српских општина.

А, ако већ има наговештаја да ће се нешто променити у свету, да ће Албанци имати мању подршку него до сада када Трамп буде и званично инаугурисан као председник Америке, зашто онда наша држава жури да што више да Албанцима, да што пре затре српску државу на северу Косова?

Чему журба, 17. јануар, 20,. јануар, 28. јануар, значи до инаугурације мора све да се изда. Не знам разлог, каже Јовић, осим да је неко узео велики новац за то, па ако не оствари обећано оде глава, што је врло извесно:

"…Албанци кад дају новац они су врло издашни али код њих нема враћања новца, оде глава и то је једини начин наплате неизмиреног дуга". Јовић каже и да не зна да ли је Дачић или неко други можда наплатио издају, али ако јесте онда тај не би смео да „не само нас 100 хиљада Срба на Косову већ и целу Србију држи као таоце због новца који је узет".

У отвореном писму јавности, др Марко Јакшић, некадашњи народни посланик у Скупштини Србије, објашњава разлоге сукоба:

„…Одговор је једноставан, а то је новац. И то новац који сепаратистички режим у Приштини пребацује општинама на северу Косова и Метохије.

Порекло тог новца је срамно и обезбеђен је договором између Александра Вучића и Хашима Тачија где се српски премијер обавезао да спроведе у дело ‘Боркове договоре‘ и да дуж административне линије од Јариња до Брњака инсталира царинике и граничну (албанску) полицију.

Апсолутну контролу тог новца у три општине Зубин Поток, Косовска Митровица и Звечан, контролише СНС а контролу новца у Лепосавићу, чији је тзв. градоначелник Драган Јаблановић отац председника Покрета социјалиста за КиМ, контролише Покрет социјалиста, што и јесте разлог овог комерцијалног сукоба…".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

SABIRNI CENTAR SRBIJA: POLITIKA „OTVORENA VRATA“ MIGRANTIMA, MOŽE DA BUDE DEBELO NAPLAĆENA PREKO LEĐA NARODA SRBIJE!!?

22. јануара 2017. 2 коментара

 

Dok Vučićeva propaganda na sve načine pokušava da sakrije zastrašujuće činjenice o broju migranata koje je Srbija udomila i priprema Srbe da budu taoci banditske politike Angele Merkel i njenih američkih nalogodavaca, Evropska komisija je odobrila dodatnu pomoć Mađarskoj i Hrvatskoj da obezbede svoje granice prema Srbiji!

Mađarski graničari su od početka prošle godine do danas vratili u Srbiju preko 150.000 migranata. Ako ih je po nekim informacijama oko 50 hiljada vraćeno u Grčku ili u Tursku, gde je onda nestalo oko 100 hiljada migranata? Gde su oni sada?

Gde je nestalo 40 miliona evra namenjenih za njihovo zbrinjavanje, gde su druge donacije, novac UNHCR-a, novac stranih humanitarnih fondova koji je Vučićeva vlast uzela? Zbog čega je još uvek aktuelan projekat izgradnje najvećeg evropskog centra za migrante u Srbiji?

 

                     Nikola Vlahović

SABIRNI CENTAR SRBIJA2

 

Američki dnevnik "Vašington post" objavio je 6. oktobra ove godine, vest da se "…u Srbiji nalazi na hiljade mladih Avganistanaca", koji ne mogu doći u zemlje Evropske unije. Novinar "Vašington posta" citira izjavu Radoša Đurovića, iz nevladinog Centra za zaštitu azilanata u Srbiji, (inače, opasnog režimskog promotera ideje da se migrantima ponudi Srbija kao "siguran dom"), koji je za ovu novinu rekao: "…azilanata iz Avganistana ne smeju biti odbijeni…").

Čitalac "Vašington posta" u komentarima elektronskog izdanja novine, pita se: zašto bi bilo ko prihvatio azilante iz Avganistana, u trenutku kad je Međunarodna donatorska konferencija obezbedila čak 15 milijardi dolara pomoći za sređivanju prilika u ovoj državi?

Da bi politika Vučićevih "otvorenih vrata" za pridošlice iz islamskiih zemalja bila jasnija, treba se setiti njegove prošlogodišnje izjave (10. avgusta 2015.), kada se pohvalio domaćim i stranim medijima, da je "…migrantima iz Avganistana Srbija pružila gostoprimstvo i toplinu kakvu nisu nigde sreli" i najavio da će, imajući u vidu da dolaze hladni dani, za njih biti podignut poseban prihvatni centar!

Meseca dana pre ove izjave, 15. jula, u prepodnevnim satima, u opštini Preševo, iznenada se pojavio i Vučić, koji je odmah otišao u Prihvatni centar i obišao migrante iz Afrike, centralne Azije i sa Bliskog Istoka, i poželeo im je da sami izaberu gde će da ostanu da žive, preporučujući Srbiju kao "sigurnu zemlju".

Brižno se raspitao kako se obezbeđuje hrana, lekovi, medicinska zaštita, a proverio je i kako "obavlja posao" policija, vojska, Komesarijat za izbeglice, Crveni krst…Na kraju se i fotografisao sa njima i pozvao međunarodnu zajednicu da finansijski pomogne Srbiju, "a Srbija će smestiti više migranata nego ijedna druga tranzitna zemlja" .

Skoro u isto vreme, britanski BBC je u svojim vestima citirao člana libijske marionetske vlade u Tobruku, Basita Haruna, koji je upozorio svet da ekstremisti takozvane Islamske države u brodove sa ilegalnim imigrantima ubacuju džihadiste koji planiraju terorističke napade u Evropskoj uniji i zemljama Balkana. Njegova upozorenja su se pokazala više nego tačnim. Uskoro su počeli masovni napadi na građane Pariza, Brisela, Minhena, Berlina, Marselja…Duga ruka islamskog fašizma i terorizma danas je svugde , pa i u Srbiji.

A, Vučićeva "otvorena vrata" za migrante, nude sve mogućnosti: od toga da u Beogradu ili nekom drugom urbanom centru u Srbiji dođe do podmetanja eksploziva ili masovne egzekucije od strane džihadista, pa do nepredvidljivih individualnih napada, silovanja (čega je već bilo u Beogradu i Subotici!), širenja zaraznih bolesti i drugih, još uvek teško zamislivih posledica.

Uprkos svemu tome, danas, 2016. godine, stanje u Vučićevoj Srbiji sa migrantima je takvo, da se za njih, van očiju javnosti, spremaju i projekti modernih sabirnih centara, a moguće čak i čitavih specijalnih urbanih blokova u većim gradovima i drugim urbanim naseljima.

Da je u pitanju ozbiljan plan stvaranja najvećeg centra za prihvat i smeštaj migranata na evropskom kontinentu, govori i podatak da je bivši predsednik skupštinskog odora za bezbednost, Momir Stojanović, postao "bivši", nakon što je srpskoj javnosti saopštio da "…Evropska unija traži od Srbije hitnu izgradnju prihvatnog centra za 400 hiljada migranata".

Njegovu izjavu Vučićev "trbuhozborac", Aleksandar Vulin, nazvao je "neopreznom"! Nakon toga su uspostavljene sve mere opreza, posebno one medijske…

Mada su se migranti već dobro odomaćili u Srbiji, i dalje im se ne zna ni broj ni zdravstveno stanje (zarazne bolesti i slično), etnički sastav ni finansijsko stanje. U Beogradu već postoje desetine manjih ugostiteljskih objekata gde sede isključivo migranti i gde više nema "domaćih gostiju".

O broju ilegalno iznajmljenih stanova u Beogradu, Nišu, pa čak i Subotici, u kojima živi neutvrđen broj migranata, nigde u srpskim medijima nema ni reči. Poznato je, i građanima glavnog grada svakodnevno vidljivo "golim okom", da ih je veći broj zakupio stanove uglavnom na Novom Beogradu.

Te nove "komšije" nigde nisu registrovane. Ali, očito je da se radi o vojno sposobnim mladim muškarcima (žena ima znatno manje), da su stalno putem interneta i mobilne telefonije na vezi sa porodicama, plemenskim vođama, raznim verskim ili paravojnim "autoritetima" i da imaju neke svoje ciljeve. Ti ciljevi su, kako se vidi iz svakodnevnih informacija koje stižu, direktno upereni na rušenje kulturnog, etičkog, verskog i moralnog temelja na kome još uvek nekim čudom stoji cela hrišćanska Evropa.

Avganistanci u Srbiji, prema pisanju Vašington posta u broju od 6. oktobra ove godine, čine više od polovine svih "vidljivih" migranata i imaju svoju grupu pod imenom "Zajednički put napred".

Prema američkim informacijama, od Preševa do Subotice ima ih oko 6.000 (a, novi, bez obzira na priče o zatvorenim granicama, stalno odnekud pristižu) i međusobno su u komunikaciji, imaju svoje male "političke ćelije", svoje "oficire", i ideologe.

Finansijeri su im "tamo daleko" i sa njima održavaju vezu isključivo tako što mesečno preko srpskih pošta (putem mreže za uplatu-isplatu novca "Western Union") dobijaju određene sume dolara i evra, na svoje ime. To govori da svako od njih negde i nekome polaže račune. I da će ih jednog dana isplatiti. Neki od njih i "uslugom", tačnije terorističkim aktom, kad dobiju signal za to.

Zbog ovako dramatičnog stanja, 24. septembra ove godine, održan je sastanak šefova vlada Nemačke, Austrije, Grčke, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Albanije, Mađarske, Bugarske i Makedonije, dok je iz Rumunije doputovao ministar unutrašnjih poslova. Tema sastanka lakonski je nazvana: "Migrantska kriza i kako je prevazići".

Ali, na ovom skupu, iza javne scene, svašta se dešavalo, a otvorena su i pitanja od kojih zavisi i dalja sudbina celog evropskog kontinenta…

Naime, Austrija je početkom ove, 2016. godine, oštro odstupila od naivno prihvaćene Nemačke politike "otvorenih vrata", za migrante sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike, a takozvana Balkanska ruta je zvanično zatvorena početkom marta. Ministar spoljnih poslova Austrije, Sebastijan Kurc, svakodnevno je na vezi sa mađarskim vlastima, pa su čak na scenu stupili i neki davno zaboravljeni bezbednosni i pogranični mehanizmi iz vremena Austro-Ugarske monarhije.

Uprkos tome što je 24. septembra bila suočena sa ovim i brojnim drugim neprijatnim činjenicama, nemačka kancelarka Angela Merkel  je obećala dalju finansijsku pomoć Italiji i Grčkoj samo uz uslov da prime još migranata!

Istovremeno je i Evropska agencija za obezbeđivanje granica "Frontex"  u nameri da proširi svoje polje delovanja (zahtevala je još novca za aktivnosti koje planira).

Grčka je tražila i da joj se dodatno pomogne u obezbeđivanju granice prema Makedoniji, što je Merkelova nevoljno prihvatila. Ukratko rečeno, atmosfera na sastanku je dobila drukčiji tok od o onoga koji je Merkelova zamislila, kad je predsednik Evropske komisije, Donald Tusk, rekao i ovo: "…Moramo praktično i politički da obezbedimo da Balkanska ruta ostane zauvek zatvorena za ilegalne migrante". Prema strogim Vučićevom instrukcijama, srpska delegacija je ćutala i čekala šta će Merkelova reći (o novcu i prihvatu migranata).

Kad je postalo jasno da zemlje duž Balkanske rute neće dobiti praktično ništa osim uopštenih i maglovitih obećanja da "neće biti same", odmah je u režimskim medijima u Srbiji puštena vest da će "Srbija i dalje postupati po savesti", što će reći da će i dalje primati migrante i lažno prikazivati njihovo realno brojno stanje. Vučićeva strategija je takva da je spreman i na otvaranje velikih sabirnih centara, da inscenira nepodnošljivu situaciju, nakon koje bi neko ipak dao novac na koji on i njegova mafija čekaju.

I zaista, tokom pregovora održanih 24. septembra, nemačka televizijska mreža N-TV pomenula je i mogućnost finansijske pomoći zemljama izvan EU koje su najviše pogođene migrantskom krizom.

Sa Turskom je u martu ove godine sklopljen jedan takav sporazum, a Merkelova je u pokušala da istu pomoć pruži i drugim zemljama, na prvom mestu onima na Severu Afrike, gde se pretpostavlja da se nalazi preko pet miliona ljudi spremnih da krenu u osvajanje Evrope.

Slično bi bilo dato, kažu komentatori Nemačke televizijske mreže N-TV, i zapadno-balkanskim državama koje nisu članice EU, na prvom mestu Srbiji i Makedoniji.

Ovo je izgleda isprovociralo komesara EU za proširenje, Johanesa Hana (o čemu je pisao i nemački nedeljnik "Špigl"), koji je intervenisao kod šefa kabineta Merkelove, Petera Altmajera, rekavši da je kontraproduktivno iznositi poređenje Turske sa ostalim zemljama (misleći na srodnost religija i mentaliteta migranata iz Sirije, Iraka i drugh zemalja).

Da zlo bude veće, u nedelju 9. oktobra, kancelarka Merkel je počela pripreme za turneju severnom Afrikom, tokom koje želi da ostvari svoj plan da se izbeglice zadrže u takozvanim "tranzitnim" zemljama poput Srbije, a da se vladama tih država daje finansijska pomoć.

Nije teško pretpostaviti da će Vučićev režim prvi prihvatiti migrante iz severne Afrike, čim krenu, jer ih više niko neće primiti.

U Italiji, na ostrvima Sicilija i Lampeduza, stanje je već dve godine vanredno. U Turskoj se, prema nemačkim izveštajima, nalazi oko 2,7 miliona izbeglica iz Sirije i do milion migranata iz ostalih zemalja Srednjeg i Bliskog Istoka, kojima je ulazak u Evropu do daljnjeg onemogućen. Zajedno sa izbeglicama koje treba da stignu iz Severne Afrike, to će biti brojka od skoro deset miliona ljudi koji će se naći ubrzo pred vratima Evrope!

Na sve to, stiže i vest suprotna željama Angele Merkel, da je stav Evropske komisije da je dalje finansiranje boravka migranata u "tranzitnim" zemljama nemoguće, a to samo znači da će oni pasti na teret zemalja u kojima su se zatekli!

I dok Vučićeva propaganda krije ove zastrašujuće činjenice i priprema Srbe da budu taoci banditske politike Angele Merkel i njenih američkih nalogodavaca, Evropska komisija je odobrila pomoć Mađarskoj i Hrvatskoj da obezbede svoje granice prema Srbiji.

Čak su i Bugarskoj data sredstva, kako bi se hitno postavila bodljikava žica zbog potpunog zatvaranja 100 kilometara duge granicu prema Turskoj. Uprkos tome, migranti i dalje u velikom broju preko te zemlje stižu u Srbiju, a kako, to znaju udružene bugarsko-srpske mafije.

Odbijanje Evropske komisije da finansijski pomogne zapadnobalkanske države, Srbiju i Makedonije, nemački list "Di Cajt" ocenjuje kao prepuštanje tih zemalja njihovoj sudbini: "…Jasno je da Srbija i Makedonija ne mogu same da se izbore sa migrantskom krizom", stoji u članku od 8. oktobra, "Za razliku od njih, članice EU imaju mehanizme koji im stoje na raspolaganju da zatraže solidarnu pomoć ostalih članica."

Merkelova, očigledno, više ne drži pod kontrolom zle duhove koje je pustila širom otvarajući vrata migrantima kako bi ih iskoristila u globalnom sukobu Sjedinjenih Američkih Država i Rusije.

Sirijci su samo zato bili dobrodošli u EU, jer je za građanski rat u njihovoj zemlji okrivljavana Rusija. Do koje granice ide dekadencija trulih evropskih liberala, govori i podatak da je Evropska Komisija za ljudska prava, u svojoj direktivi broj 2004/83/EG, utvrdila kako pravo na zaštitu od progona zbog religioznih stavova imaju svi oni koji u svojoj zemlji ne mogu slobodno da vrše verske obrede.

Među njima su čak i milioni islamskih fanatika, ahmadijaca iz Pakistana. Međutim, odlukom EU da se granice zatvore za migrante sa pakistanskim pasošima, svi uskraćeni za azil koji su se zatekli u Srbiji, ostali su u Srbiji! Tu, naravno, ima i pripadnika ahmadijskog pokreta.

Izbeglice iz Sirije su i dalje prihvatljive za EU, jer se preko njihovih leđa vodi propagandni rat protiv Rusije, ali stvarno progonjeni )poput sirijskih hrišćana) su ostavljeni ispred vrata, jer su neinteresantni za propagandnu mašinu EU i NATO pakta.

Nemački list "Di Cajt" tvrdi da će sada sve one zemlje duž takozvane Balkanske rute, "…koje su, verujući naivno u obećanja Nemačke i Evropske Unije, prihvatile milione izbeglica", biti prepuštene same sebi.

Ovo je, očigledno, jedan od načina da se ostvare planovi pojedinih nemačkih političara, da se migranti ostave u nekom sabirnom centru izvan EU (po svemu sudeći, Srbija je tu glavni kandidat, jer ih uskoro Turska i Grčka više neće zadržavati!) gde bi, eventualno, po ugledu na UNHCR, razne evropske komisije procenjivale ko je podoban da dobije azil i zatim puštan na teritoriju EU.

Većina će, kako u nemačkoj štampi procenjuju, ostati tu gde su se zatekli! Vučić se još nada da će mu Evropska komisija odobriti milionske sume za otvaranje takvog sabirnog centra (ili više njih). Do tada, njegovi lažljivi mediji i njegove privatne polu-tajne službe, činiće sve da sakriju pravi broj migranata koji se nalaze na teritoriji Republike Srbije i mračne planove o izgradnji najvećeg prihvatnog centra za migrante na evropskom kontinentu.

Šef predstavništva Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) u Srbiji, Hans Fridrih Šoder, oglašava se veoma retko, a ima i razloga: to je čovek kome je glavni zadatak da Srbiju pretvori u najveće evropsko prihvatilište za imigrante iz islamskih zemalja.

Na vidiku je nova, još neviđena vrsta izolacije Srbije, čim projekat prihvata novog talasa migranat bude realizovan. A, Vučić je, uprkos ozbiljnim ekonomskim problemima u koje je doveo celu državu, i dalje spreman na to, što potvrđuje i jedna Šoderova izjava da je Vlada Srbije preduzela "fantastične" mere kako bi problem migranata bi rešen!

Kako stoje stvari, te "mere" i njihove posledice, uskoro će skupo platiti građani Srbije. Vučićevi mediji tvrde da će "zimovanje" migranata po minimalnim cenama koštati 9 miliona evra. Naravno, reč je o podmetnutoj dezinformaciji, jer migranata u Srbiji ima znatno više od prikazanog broja.

Razrađen je čak i mehanizam "privremene prijave do 72 sata", koji migranti plaćaju preko lokalnih policijskih službenika. Veliki procenat njih dolazi u Srbiju bez ličnih dokumenata, pa se prijavljuju više puta sa različitim imenima, sve dok ne dobiju bilo kakav status. O svemu tome odlučuje novac. Ko ga ima više, bolje se kotira kod vlasti i kod kriminalaca koji "posreduju". Takav "posao" Vučićev režim i njegovi lokalni mafijaši, prirodno, ne žele da odbace.

Nemački mediji, pozivajući se na obaveštajne izvore, označili su teritorije opština Tutin, Novi Pazar i albanizovani deo juga Srbije, kao regrutna mesto za borce takozvane Islamske države.

Takođe, reč je o prostoru na kome je, zbog iste vere i sličnih običaja, relativno lako prikriti veliki broj neregistrovanih migranata. To se poslednjih par godina intenzivno i dešava. Na sceni je "solidarnost sa islamskom braćom", pa su mnogi mladi ljudi iz pomenutih opština oduševljeno krenuli u Siriju i stali na stranu vojnika takozvane Islamske države.

Srpske bezbednosne službe imaju malo podataka o tome ili ih prikrivaju "da se Vođa ne uvredi". Ali, čuje se i poneki glas razuma. tako je otac jednog od odbeglih mladih Vehabija, Mustafa Crnovršanin, pričao domaćoj javnosti šta mu se desilo: „…Istim švercerskim kanalima kojima se ilegalno prebacuju migranti iz Sirije i sa Bliskog istoka u Srbiju i dalje do Evrope, moj sin je iz Novog Pazara stigao u Alep sa ženom i decom. Iste te ljude pozvao je i platio im da ga vrate nazad kada su ga pozvali u akciju. On je selafija. I bio je u Alepu pre nego što se vratio u Srbiju, gde je deset dana nakon povratka uhapšen".

Valja podsetiti da je preko 70 milijardi dolara iz Saudijske Arabije od 1994. godine došlo u Evropu i na Balkan samo za finansiranje širenja islamske vere, izgradnje džamija i medresa, agitovanje u medijima, plaćanje troškova porodicama koje su spremne da se naseljavaju na Balkan i u zemlje Evropske unije. Nijedan migrant nije krenuo prema najbogatijim zemljama arapskog zaliva. Cilj je Evropa.

A, Srbija je danas najkurentnija stanica na tom putu! Vučić najpovoljniji "džoker" preko koga ideolozi iz Emirata i iz Rijada, ostvaruju svoje mračne ciljeve. Na tog "džokera" više niko drugu ne računa. Čak ni SAD.

 

     A 1. Srpske kuće Alahovim sledbenicima

Srbija je zvanično saopštila da je, samo u ovoj godini, u Preševu registrovano 92.000 migranata, a da ih u Srbiji ima samo 6.000 hiljada.

Gde odoše 86.000 hiljada “tražilaca azila“, kada je mađarska zatvorila granice, a ni Hrvatska ih ne prima? Da li će Srbija dobiti nove gradove za migrante, hoće li Vučićeva kamarila otimati kuće, imanja, čitava sela i poljoprivredne kombinate i fabrike da bi u njih smestila migrante, koji će udobno živeti od para iz siromašnog srpskog budžeta?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MODERNO ROPSTVO KAO NESLAVAN REZULTAT DRŽAVE – USPON SRPSKOG RADNIČKOG ROPSTVA!??

12. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Robovlasništvo je zvanično ukinuto, ali izgleda da ono uprkos tome i dalje postoji u našoj državi. Skoro 0,5 odsto stanovnika je u statusu klasičnih robova, ali ako se kao kriterijum primenjuje i kršenje međunarodnih konvencija kojima je Srbija pristupila, onda je situacija mnogo gora.

Umesto da se protiv toga bori, aktuelna vlast planira ponovno uvođenje javnih ili državnih robova, koji su nestali još sa padom Rimskog carstva.

 

                           Igor Milanović

SRPSKO RADNICKO ROPSTVO2

 

Australijska fondacija „Hodaj slobodno" („Walk Free" Foundation)  nedavno je objavila rezultate svog istraživanja o broju robova na svetu. Na planeti, po proceni pomenute organizacije, danas u ropstvu živi više od 45 miliona ljudi!

Kriterijumi Fondacije za određivanje ropstva jesu: prinudni rad, trgovina ljudima, dužničko ropstvo, prisilni brak i komercijalno seksualno iskorišćavanje.

Po ovim kriterijumima, u Srbiji živi 28.700 robova, što čini 0,404 odsto ukupnog stanovništva. Zahvaljujući ovom rezultatu, Srbija je stavljena na 32. mesto svetske liste, od 187 država. Na istom mestu se nalaze Hrvatska, Crna Gora, Bugarska, Grčka i 16 ostalih država.

Nešto goru poziciju iz regiona imaju Makedonija (18. mesto sa 0,639 odsto) i Bosna i Hercegovina (25. mesto sa 0,467 odsto). Budući da kriterijumi fondacije „Hodaj slobodno" ne obuhvataju oblike pokornosti u kojima nema primene ili pretnje silom, Srbija je prošla relativno dobro.

Da su obuhvaćeni svi oni koji moraju da rade za platu nižu od zagarantovanog minimalca (koji ni sam nije dovoljan za život), kao i oni koje poslodavac uopšte ne plaća, ova država bi se nalazila na samom vrhu ove neslavne liste.

Kraljevina Jugoslavija je još 1932. godine prihvatila i usvojila Konvenciju broj 30 Međunarodne organizacije rada u čijem se članu 2 stav 1 daje sledeća definicija: „Prinudni ili obavezni rad označavaće svaki rad ili uslugu koji se zahteva od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koji se to lice nije ponudilo dobrovoljno".

Današnja Republika Srbija je pravni naslednik Kraljevine Jugoslavije, a u međuvremenu su donete nove konvencije koje regulišu ovu materiju i koje su još preciznije i pružaju dodatnu zaštitu radnika. Tako preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1663, iz 2004. godine, utvrđuje da prinudni rad obuhvata svako nevoljno radno angažovanje lica uz fizičku ili psihičku pretnju, za koje se ne isplaćuje adekvatna zarada ili uopšte nije predviđena bilo kakva naknada.

Po ovom stavu, na koji se redovno poziva Evropski sud za ljudska prava, bar trećina zaposlenih u Srbiji se nalazi u ropstvu sličnom prinudnom radu.

Za razliku od mnogih drugih, posebno evropskih zemalja, Srbija se uopšte ne trudi da smanji broj sopstvenih građana koji su dospeli u moderno ropstvo. Rad za ponižavajuće nisku platu ili bez ikakve plate, kao i rad u nehumanim uslovima moraju da se smatraju jednim od oblika robovlasništva, pogotovo što zbog visoke stope nezaposlenosti radnici najčešće nemaju alternativu. Umesto da suzbija takve pojave, aktuelna vlast pospešuje razvoj robovlasništva i samo se povremeno, kampanjski bori protiv onih oblika koji obuhvataju primenu klasičnog nasilja.

Prošlogodišnji izveštaj Stejt Departmenta je konstatovao da „…Vlada Srbije ne ispunjava u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima".

Srbija je 22. marta 2005. potpisala, a 14. septembra 2009. i ratifikovala Revidiranu Evropsku socijalnu povelju, čime je ona postala neposredno primenjiva u domaćem zakonodavstvu. Sve je to, međutim, ostalo mrtvo slovo na papiru.

Posle niza parcijalnih izveštaja Evropski komitet za socijalna prava Saveta Evrope izdao je u januaru 2015. svoj prvi kompletan izveštaj o stanju u Srbiji, koji je bio više nego poražavajući. Reakcija vlasti je pokazala da ona uopšte nije zainteresovana da popravi stanje.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je prvo slavodobitno obavestio javnost kako je u suštini zadovoljan izveštajem, jer je u njemu samo trećina domaćih odredbi proglašena neskladnim sa Poveljom. U stvarnosti, Komitet je od 22 kontrolisane odredbe samo tri proglasio usklađenim sa Poveljom, osam ih nije bilo u skladu, a za 11 Srbija protivno prihvaćenim obavezama nije dostavila dovoljno informacija, što se, takođe, smatra kršenjem Povelje.

Posle ovakvog objašnjenja dobijenog iz Komiteta, u javnosti se pojavio ministar za rad, socijalna, boračka i invalidska pitanja Aleksandar Vulin da brani svog gospodara i situaciju u Srbiji. Po Vulinovom mišljenju, Komitet je pogrešno uzeo da tumači odredbe starog, a ne novog Zakona o radu koji je, navodno, donet u međuvremenu!

Odgovorila mu je u pismenoj formi Nataša Nikolić iz fondacije „Centar za demokratiju", objašnjavajući neupućenom ministru da ne postoje dva Zakona o radu („stari" i „novi"), već samo jedan koji je na snazi od 2005. godine.

Izmene ovog zakona uopšte nisu uzele u obzir obaveze preuzete potpisivanjem Povelje, što je Komitet nesporno utvrdio. Ni Vučić, a ni Vulin se posle ovoga nisu više javljali za reč, jer je u Srbiji umesto zataškavanja krenula akcija opstrukcije Povelje.

Početkom februara 2015. Komitet za ljudska prava Saveta Evrope je sproveo jednu anketu u Srbiji koja je pokazala da samo jedan jedini srpski sindikat priznaje da zna za postojanje ovog komiteta u Strazburu. Svi ostali sindikati su tvrdili kako o tome nemaju pojma, kao ni o tome da se Povelja ne samo direktno primenjuje u Srbiji, već da za zaštitu svojih prava Komitetu direktno mogu da se obrate svi državljani Srbije koji smatraju da im je ugroženo neko od socijalnih prava i to (pod određenim okolnostima) još i pre okončanja sudskog postupka u Srbiji.

Do tog trenutka, uprkos činjenici da je Povelja u Srbiji bila prihvaćena skoro pet i po godina ranije, Komitetu u Strazburu nije stigla ni jedna jedina tužba iz Srbije. Kako je pokazalo jedno kasnije istraživanje, pojedinim radnicima su sami sindikalni lideri sugerisali da se ne obraćaju Komitetu, lažući ih da će od toga imati više štete nego koristi.

Pošto nema saznanja o pojedinačnim i konkretnim kršenjima prava iz Povelje, Komitet za socijalna prava Saveta Evrope može da sudi samo o opštem stanju u Srbiji. U svom izveštaju iz 2014. Komitet je kritikovao važeću zakonsku regulativu o sindikalnom organizovanju, tvrdeći kako ista nije u duhu proklamovane slobode udruživanja. Slično je i sa ostalim zakonima koji su nadzirani, a o kojima je Srbija dostavila dovoljno podataka. Posebno se redovno kritikuju nedostaci u pravima na rad u bezbednim i zdravim uslovima, pravu na socijalnu sigurnost i pravu na medicinsku i socijalnu pomoć.

Po poslednjim zvaničnim podacima socijalnu pomoć u Srbiji prima svega oko 250.000 ljudi, od kojih je oko 100.000 radno nesposobno. Država smatra kako im je za preživljavanje dovoljno 7.800 dinara mesečno i to ne svakog meseca, jer je dobijanje socijalne pomoći ograničeno na devet meseci u godini. Poboljšanje u ovom segmentu nije u planu, ali jeste pogoršanje i to u vidu prisilnog rada.

Aktuelna vlast do sada nije zvanično odustala od najavljivane i od Aleksandra Vulina priželjkivane izmene Zakona o socijalnoj zaštiti  kojom bi se uvela obaveza besplatnog rada za sve koji dobijaju neki vid socijalne pomoći, iako bi to značilo ponovno uvođenje državnih robova, kojih zvanično nema još od antičkih vremena.

Konačno, najviše poražava zaključak iz studije Fondacije „Hodaj slobodno", kojim se tvrdi kako je generator daljeg pogoršanja stanja u Srbiji nedostatak civilne i političke zaštite. Na šta posebno utiču nedostatak poverenja u pravosuđe, kao i politička nestabilnost.

 

    A 1. Srpsko roblje i u Sloveniji

Marta meseca ove godine, iznenadna kontrola slovenačkih poreskih i finansijskih inspektora u firmi "Marof Trade",  došla je do šokantnih otkrića o teškim kršenjima ljudskih i radnih prava ilegalno zaposlenih radnika iz Srbije i drugih balkanskih država koji su radili u drvnoj industriji, sa svim elementima robovskog rada.

Ministarstvo finansija Slovenije je objavilo tim povodom: "…U akciji je potvrđena sumnja u kršenje poreskih propisa i propisa sa područja zapošljavanja koji zabranjuju rad na crno, osnovnih prava radnika kao i sumnja u trgovinu ljudima".

Međutim, mediji su objavili da je kompanija zapošljavala desetine stranih radnika koji su radili i do 15 sati dnevno, bez redovnog odmora vikendom, a spavali su u iznajmljenim, skučenim i neprikladnim prostorijama, "na smene", jer su dva radnika delila jedan krevet.

Na ruke su dobijali tako malu platu da njom nisu mogli da plate ni kartu za povratak kućama pa su mnogo od njih ostali da robuju, stideći se povratka u zavičaj. Lokalno stanovništvo je znalo za ove robove, ali su svi ćutali o tome dok se neko nije okuražio i sve prijavio nadležnim inspekcijama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: