EVROPSKI PRIJATELJI PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ I NJEGOVA POLITIČKA NEMOĆ U ZAŠTITI DRŽAVNIH INTERESA

 

Uoči predizborne kampanje 2012. godine, naprednjačke vođe su obećavale čitavih 100 milijardi evra stranih investicija. Umesto toga, uništili su ili opljačkali mnogo više od te cifre. Posle besomučne pljačke, na red je došlo i vađenje duše.

Vučićeva vlada predaje Albancima na upravljanje i izvorište srpske duhovnosti i kulture na Kosovu i Metohiji. Glad, beda, siromaštvo, nasilje privatnih i sudskih izvršitelja, nuđenje građana Srbije kao najjeftinije radne snage na planeti, stvarnost su koja plaši sve misleće ljude. Smrt se nadvila nad Srbijom.

 

                       Nikola Vlahović

 

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija objavljenom ove godine pod nazivom "Izgledi za stanovništvo u svetu: Revizija 2015", Srbija se nalazi u procesu nestajanja. Naime, ovo istraživanje UN koje je radila grupa vrhunskih stručnjaka za demografska kretanja, govori da će za dvadeset pet godina broj živih Srba pasti ispod 5 miliona, sa galopirajućim trendom daljeg opadanja.

Ali, stanje u kome se Srbija danas nalazi, ukazuje i na još crnje prognoze, jer je za tri godine Vučićeve vladavine, država razorena u tolikoj meri, da u mnogo čemu više i nije država, nego teritorija atraktivna za širenje NATO pakta i albanske mafije.

Odlazeći predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, trebalo bi da putuje u Moskvu 28. oktobra ove godine. Biće to uvod u konačnu demontažu njegove lažljive politike i svega onoga što je ona sa sobom donela: pljačku, rasturanje preostalih državnih resursa, haos u sudskoj, zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, glad, izumiranje i zastrašujuće represije u svakoj oblasti života, nepodnošljivi nameti, masovno siromaštvo, kriminal i opšti pad moralnih vrednosti.

Vučić će u Kremlju morati da odgovori na mnogo pitanja, a jedno od njih je i pitanje statusa vojne neutralnosti, koju je on svojim veleizdajničkim aktivnostima već doveo u pitanje. U Moskvi ga čeka ministar odbrane Ruske federacije Sergej Šojgu (mada je taj susret neizvestan), koji će mu staviti na sto sve tačke koje je Srbija potpisala sa NATO paktom pred kraj prošle i početkom ove godine.

Naime, u pozadini svih sadašnjih dešavanje u Srbiji, kako ekonomskih, tako i političkih, nalazi se realizacija takozvanog Individualnog akcionog plana partnerstva (skraćeno: IPAP ) potpisanog između Republike Srbije i Severnoatlanskog pakta (NATO) koji je 20. decembra usvojila vlada Srbije, a 15. januara i Severnoatlantski savet.

Sporazum su, kako je poznato, potpisali ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić i ministar odbrane, Bratislav Gašić, a javnost u Srbiji je o tome obaveštena sa nekoliko rečenica citiranih iz agencijske vesti , kao da je reč o jednodnevnoj vremenskoj prognozi, a ne o daljoj sudbini ove države i njenog naroda.

Naime, prema sporazumu IPAP, Srbija se na taj način već našla u procesu "remodelovanja" a NATO pakt se postavlja kao garant potpunog gubitka suvereniteta Srbije i sprovođenja reformi u svim sferama društva .

Jednostavnijim rečnikom rečeno, to znači rasparčavanje države, korporativno preuzimanje svih vitalnih grana privrede, potpuno razaranje sistema nacionalne bezbednosti i odumiranje stanovništa.

"Reforme" koje predviđa IPAP, već su zadrle u politički i bezbednosni domen, vojna pitanja, naučnu saradnju, upravljanje krizama, sistem planiranja u vanrednim situacijama, zaštitu tajnih podataka…Na meti je "remodelovanje" političkog, etničkog, duhovnog, obrazovnog i svakog drugog bića srpske nacije.

Nakon što je u novembru 2011. napravljen prvi nacrt IPAP-a između Srbije i NATO-a, ruski ministar odbrane Sergej Šojgu je dve godine kasnije, prilikom posete Beogradu, direktno pitao tadašnjeg prvog potpredsedniku Vlade Aleksandra Vučića, kakve su namere srpske vlade u pogledu NATO pakta. Vučić mu je spremno odgovorio: "Republika Srbija se nikada neće priključiti NATO paktu".

Ovaj razgovor između Šojgua i Vučića vođen je u novembru 2013. Godinu dana kasnije, oktobra 2014, srpska vlada je dala ista uveravanja Moskvi, kada je predsednik Vladimir Putin posetio Beograd.

Mesec dana pre dolaska Putina u Beograd, međutim, Srbija je bila pozvana da u Njuportu (Velika Britanija) bude po prvi put učesnik na samitu NATO pakta. Vučić je to oberučke prihvatio.

Odobrenjem sprovođenja IPAP-a, 20. decembra 2014. godine, Vučićeva vlada je još jednom prevarila Rusiju, pa je danas Srbija članica i bez formalnog učlanjenja u NATO i može, protiv volje svojih građana, biti upotrebljena u eventualnom ratu Zapada protiv Rusije, ili bilo koje druge zemlje koja zasmeta američkoj imperijalnoj politici.

Kad se pojavi u Moskvi, 28. oktobra, Vučića čeka suočenje sa istinom: izigrao je ili pokušao da izigra sve strateške rusko-srpske sporazume, kako one vojno-bezbednosne, tako i energetske. Predsednik Ruske federacije Vladimir Putin i svi njegovi ministri i savetnici, kao i sve bezbednosne službe ove moćne imperije, odlično znaju da je srpski narod jedno, a njegove naopake vlasti nešto sasvim drugo. Kad se Vučić bude vratio iz Rusije, njegov privremeni boravak na poziciji neprikosnovenog vladara, biće ubrzano demontiran.

 

       Vođina "politička nemoć"

 

U nedelju, 11. oktobra ove godine, svi režimski mediji u Srbiji dobili su pismo koje je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, uputio državama-članicama Unesco, "izražavajući zabrinutost", a povodom slučaja nasilnog pokušaja učlanjenja lažne albanske države na Kosovu u ovu organizaciju.

Iz pisma se jasno vidi da aktuelni srpski tiranin ništa dobro ne želi ni Srbiji ni srpskom narodu. Mada je ovo sramno obraćanje sročeno tako da na prvi pogled izgleda kao da je on protiv banditske ideje, kojom bi lažna albanska država prisvojila naše duhovno i kulturno nasleđe, na kraju pisma, u samo nekoliko rečenica, Vučić stavlja do znanja da je prijem lažne države Kosovo u Unesco gotova stvar i da bi svi morali da se pomire sa tim!

Naime, u veleizdajničkom duhu, on ovo pismo završava sledećim rečima: "…Srbija je svojim dosadašnjim postavljanjem pokazala svoju punu posvećenost rešavanju svih otvorenih pitanja sa Prištinom mirnim putem i kroz dijalog. Srbija je protiv svake politizacije rada Uneska kao organizacije čija bi misija trebalo da bude promovisanje saradnje među državama kroz obrazovanje, nauku i kulturu.

Na kraju, mi jesmo mala zemlja, i teritorijalno i po broju stanovnika, nemamo političku moć kojom možemo da se suprotstavima onima koji sponzorišu ulazak Kosova u Unesco, ali je naša obaveza da celokupno čovečanstvo upoznamo sa protivpravnim i nemoralnim merama koje se protiv naše zemlje preduzimaju i time, ako ništa drugo, odbranimo istinu i ponos svih pravdoljubivih naroda u svetu…".

Vučić, dakle, ubeđuje građane Srbije da "nemamo političku moć" da sprečimo ulazak lažne albanske države u Unesco! To govori čovek koji tri pune godine laže kako "imamo najmoćnije prijatelje na svetu".

Da postoji politička opozicija u Srbiji, i da postoje medijske slobode, i ova notorna laž bi odmah bila demaskirana! Jer, prava adresa na koju predsednik srpske vlade trebalo da se obrati su Ruska federacija, Vaseljenski patrijarh, patrijarh Ruske pravoslavne crkve, poglavar katoličke crkve, Papa Bergoljo (Franja), i konačno, Svetski kongres crkava, čiji je uticaj takođe nemerljiv na sve države članice Unesco, koje imaju odlučujuću ulogu u ovakvoj situaciji.

Na sceni je veleizdajnički posao, koji je Vučić najavio prilikom nedavnog kratkog i neslužbenog klečanja pred američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom, u nekoj sporednoj sobi. Reč je, između ostalog, o njegovom obećanju da će bespogovorno sprovoditi sve ono što SAD od njega očekuju u vezi sa priznavanjem albanskog Kosova, u šta spada i članstvo albanske nadri-države u Unesco.

Dan uoči odlaska u Brisel 14. oktobra (na unapred planiranu večeru sa predsednikom vlade samoproglašenog albanskog Kosova, Isom Mustafom), Vučić je pročitao svih 36 tačaka za pregovaračko Poglavlje 35  , koje se tiče pitanja Kosova i Metohije. Među tim tačkama ima barem pola onih koje su direktno uperene protiv daljeg opstanka Srba na Kosovu.

Ali, onda ga je iznenadio amandman Nemačke, kojim se od Srbije zahteva bezuslovno priznanje Kosova, predaja jezera hidrosistema Gazivode, uz obavezu da srpska ministarstva kvartalno podnose izveštaje o svom radu albanskim vlastima u Prištini!

Vučić je ostao šokiran, a naročito kada je šef vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, javno rekao šta se od Srbije traži, a što je Vučić očigledno nameravao da prećuti.

A prećutao je ono šta mu je rekla delegacija Srpske pravoslavne crkve (sa kojom je dva dana kasnije imao sastanak u Vladi) na čelu sa patrijarhom, koja je od njega zahtevala da odmah prekine pregovore sa EU.

A drugi put se nije oglasio povodom sastanka sa ambasadorima Kvinte, što govori da je u nokdaunu, jer se od njega traži da odmah uvede sankcije Rusiji!

Ali, kako je posle tog sastanka rekao Majkl Devenport: posao mora da se uradi do kraja!

 

       Otima od gladne Srbije i daje stranim profiterima

 

Da ne bi povredio svoje američke mentore, Vučić ne pominje da su Albanci na Kosovu uništili više od 250 pravoslavnih spomenika, crkava i manastira,  a da preostale treba da štite oni koji su ih razarali! Taj zločinački posao nije bio ništa manji od onoga koji sada rade manijaci takozvane Islamske države na terenima istorijske nekropole Palmira i širom Bliskog Istoka! Šta onda, i u ovom slučaju, Vučić može da donese Srbiji osim nesreće?

Ali, da bi bilo jasnije šta je prava pozadina albanske kampanje za ulazak u Unesco, treba se osvrnuti i na izjavu ambasadora Srbije pri ovoj organizaciji, profesora Darka Tanaskovića, koji je albanski juriš na vrata Uneska nazvao "…delom strategijskog i sistematično sprovođenog plana međunarodnog afirmisanja državnosti ove teritorije pod protektoratom UN-a, sa krajnjim ciljem njenog ulaska u Organizaciju ujedinjenih nacija…", posebno napominjući koje su posledice svega toga po državu Srbiju: "…Ako uspeju da se prokrijumčare u Unesco, predstavnici Kosova bi se ovom organizacijom pre svega koristili kao arenom za stalne političke provokacije…".

Vučićeve laži o "borbi za srpsko Kosovo", demaskirao je i šef Delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport, u izjavi datoj 12. oktobra, u vezi sa nacrtom pregovaračke platforme Evropske unije za poglavlje 35, koje se odnosi na Kosovo, kaže da tu nije reč o zahtevu za priznanjem nezavisnosti južne srpske pokrajine, već o sprovođenju dogovorenih obaveza iz dosadašnjih sporazuma: "…Nije reč o pritiscima, već o nastavku dijaloga. Reč je o sprovođenju obaveza koje proističu iz sporazuma od 19. aprila 2013. i ostalih sporazuma u okviru dijaloga, s ciljem sveobuhvatne normalizacije odnosa između Beograda i Prištine . O tome je uvek bilo reči!".

Dakle, Devenport ovde jasno govori o tome da je Vučić još 2013. godine (zajedno sa Dačićem) stavio potpis na priznanje nezavisne albanske države na Kosovu i da to danas više nije tema, nego "normalizacija odnosa dvaju država", kako su to pojedini evropski "kuferaši" odavno rekli, nimalo diplomatskim rečnikom.

Već u ponedeljak, 12. oktobra, Aleksandar Vučić je u Jagodini, pred nasilno okupljenom moravskom sirotinjom, održao vatreni govor u slavu italijanske kompanije "Vibac", koja je od njegove vlade dobila najbolji prostor u Industrijskoj zoni na Koridoru 10, kako bi sagradila fabriku na površini od 65.000 kvadratnih metara.

Izvesni "gospodin Masini", imenovan je za direktora novoosnovane firme "Vibac Balkani" i odmah se pohvalio kako su mu Vučić i Dragan Marković Palma garantovali "najjeftiniju radnu snagu u Evropi".

Istovremeno, "Vibac Balkani"  dobija kao subvenciju Vlade Srbije 8 hiljada evra po zaposlenom radniku, mada su realne plate u ovoj fabrici unapred određene i neće prelaziti 200 evra! Vučić je ponovo zavukao ruku u džep srpske sirotinje, kako bi nagradio strane profitere. "Gospodin Masini" će mu se odužiti za ovakvu uslugu odgovarajućom cifrom. Baratajući poklonjenim parama, avans je sa lakoćom već uplatio.

Nije teško zaključiti koliko je na taj način već zaradila firma "Vibac Balkani", pre nego što je uopšte počela sa proizvodnjom. A kakav profit očekuje od najcrnje eksploatacije domaće radne snage, govori i podatak da je zarada od izvoza već u prvoj godini čistih 150 miliona evra!

Na stotine ovakvih stranih firmi zaradilo je samo od subvencija za koje nisu ničim garantovale Vladi Srbije!

Jedan od takvih primera je i slučaj pirotskog preduzeća "Prvi maj", koga je najpre država otkupila a onda ga poklonila slovenačkom preduzeću "Mura", koji je u tom trenutku bio u stečaju! Dakle, Srbija je platila iz Fonda za razvoj slovenačkoj kompaniji 4,5 miliona evra, da bi zaposlila 1.200 radnika koji su već bili zaposleni!

Sad Pirot nema ni tu svoju nekada čuvenu fabriku, a plaćeno je zapošljavanje 1.200 ljudi i proizvedeno 1.200 socijalnih slučajeva! Ovakve kriminalne radnje proglašene su "privlačenjem investicija". Istovremeno, Vučićeva vlada u državnoj upravi ima čak 63.000 konsultanata i niko ne zna čemu oni služe, jer odluke o velikim pljačkama srpske privrede, donosi on sam.

 

    A 1. Nikolić protiv Vučićevog puzanja

Na sastanku održanom sa stranim ambasadorima i novinarima, dana 16. oktobra ove godine, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, u prisustvu ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, odlučno je odbacio svaku pomisao da Srbija prihvati uslove iz "nemačkog amandmana", kritikujući EU što je podržala i prijem Kosova u UNESCO, navodeći broj srpskih svetinja, manastira i crkava koje su Albanci uništavali širom pokrajine punih 15 godina, napominjući da je reč o sakralnim objektima starim i više vekova.

Takođe, Nikolić je pomenuo i izbijanje građanskog rata ako bi "neki" priznali Kosovo, misleći tom prilikom na Vučića. I većina srpskih medija protivi se svakoj pomisli da se prihvate uslovi iz "nemačkog amandmana". Aleksandar Vučić se o tome još nije izjasnio, ali je rekao da mu "ne pada na pamet da pokvari svoje odnose sa Nemačkom".

 

    A 2. Španski portal "Minuto digital": Kosovo je srpska zemlja od davnina, a sada „republika" balkanskih gangstera i islamskih terorista

U tekstu španskog portala ‘Minuto digital’ za koga piše Alberto Ramos, specijalista za pitanja islamizacije hrišćanskih zemalja, autor na primeru otetog Kosova i Metohije govori šta uskoro čeka celu Evropu.

"…Od slučaja Kosova ništa ne može da nam uputi jasniju i sadržajniju poruku o sopstvenoj budućnosti kao Španaca i kao Evropljana ugroženih od strane istog procesa koji je doveo do ovakvog Kosova, srpske zemlje od davnina (i gotovo ispraznio njihovu originalnu populaciju a legalizovao put terora i nasilja), a sada „republike" balkanskih gangstera i islamskih terorista.

I to uz blagoslov Zapada koji je izdao svoju suštinu i odrekao se svoje istorije.

Kosovo je trijumfalna paradigma za migraciju nekontrolisanu invaziju i islamizaciju napadnute zemlje. Muslimansko stanovništvo se nije integrisalo, jer ima kritičnu masu da ospori uspostavljenu vlast na okupiranoj teritoriji i počinje da je napada do konačnog osvajanja.

Jednostrano proglašena nezavisnost uzurpirane srpske pokrajine uzrokuje rođenje druge paradigme: Paradigma na Kosovu, direktan rezultat islamskih pravila koja propagiraju da Islamska zajednica ne bi trebalo da poštuju zakone države ‘nevernika’, i mora svim sredstvima (vojnim, ekonomskim i demografskim) da se pobuni svim snagama kako bi se otcepila od ‘zle države bezbožnika’ i živela po pravilima Kurana.

Pobeda Islamske mafije na Kosovu može da bude ilustracija onoga što čeka zapadnu Evropu u bliskoj budućnosti. Krugovi nekih muslimanskih zajednica stranog porekla u našim zemljama će prerasti u većinu.

Prvo glasno, a onda će „eksplodirati" zahtevi za pravo da žive u skladu sa islamskim propisima i, u vreme kada smatra odgovarajućim, uzeće oružje u ruke dok to i ne ostvare. Tada ćemo se setiti da je Srbija surovo izdana, ponižena i lišena svake milosti i solidarnosti od evropske laboratorije paradigmi.

Moramo napomenuti da smo svedoci libanizacije, čak i balkanizacije Evrope. Ono što smo videli u Libanu 70-tih godina nakon masovnog priliva izbeglica (Palestinci proterani sa svoje zemlje od strane jevrejske države) koji su razbili uspostavljenu ravnotežu (zajedno sa eksplozivnim rastom muslimanskog stanovništva u zemlji sa istorijski hrišćanskom većinom) posejalo je poremećaj i neslogu a ponovilo se nekoliko decenija kasnije na Kosovu, sa jedinom razlikom što je ovde proces invazije trajao vekovima.

Kada su palestinci naselili Liban i problemi su se naselili sa njima. Isto važi i za Kosovo gde su sekularna naselja etničkih Albanaca, favorizovana od strane otomanskih Turaka, udvostručena nekontrolisano migracijom Albanaca muslimana, naročito proteklih nekoliko decenija.

To je, u istorijski kratkom vremenskom periodu, promenilo etničko i socijalno tkivo strukture srpske pokrajine.

Isto će se desiti i ovde. Počinje sa zahtevima zajednica dok uskoro okupatori više ne budu želeli da priznaju autoritet i vlast države koja ih je primila i otcepiće se neki delovi, zatim gradovi a posle i čitavi regioni a protiv labavosti i neefikasnosti vlade pozvane da uvede red i zakon, ovi stranci će postati oholi i agresivni zbog njihove brojnosti i neće oklevati da uzmu oružje u ruke i pokrenu se u ime Alaha kako bi osvojili dugo priželjkivanu zemlju.

To je dobro uspostavljen i uspešan plan već oproban u prošlosti. Prvi rafal će biti tamo gde će se počiniti prvi zločini kojima se može odmeriti reakcija države koja se zauzima, uslediće kontrola okupirane teritorije, sprovođenje sopstvenih zakona i konačno čišćenje autohtonog stanovništva nasiljem a zatim brojnim ubistvima ubrzati egzodus i isprazniti teritoriju od prvobitnog stanovništva.

Na Kosovu smo videli kako je hrišćanski narod preplavljen u nekoliko decenija od legiona stranaca koji su došli da preotmu zemlju proterivanjem zakonitih vlasnika. Srbi su pokušali da se odupru toj agresiji, mi ne izgledamo tako sposobni.

Obično sve počinje neredima, spaljivanjem vozila, napadima na administrativne kancelarije, često uznemiravanje autohtonog stanovništva u njihovim domovima, radnim mestima, crkvama dok se teror ne nametne kao svakodnevnica.

Država je nesposobna iz različitih razloga da efikasno, dužnom silom, odgovori pobunjenicima i završava se time da se situacija progalašava ‘trulom’ i nekako prihvati činjenicu da bi samo jednim delom to moglo neslavno da se reši. Pogledajte samo Belgiju, Švedsku, Francusku i druge zemlje oko nas.

Postepeno, određena naselja će biti napuštena od strane vlasti a policija će dolaziti samo u retkim prilikama i to naoružana teškim oružjem. Okupatori će uspostaviti svoju vlast, nametaće svoje zakone, terorisaće lokalno stanovništvo. Jednog dana počeće da pale kuće, škole, biblioteke, supermarketi će biti prazni, pljačke i razbojništva će ovladati na ulici, teror je uspostavljen.

Starosedeoci će gledati svoje kuće opljačkane, svoje automobile kako nestaju u plamenu uz krike ‘Alahu ekber’! A onda stalno napadani, osiromašeni i bespomoćni ljudi će otići u izbeglištvo ostavljajući za sobom na poklon teritoriju varvarima. Osvajanje je završeno.

Juče se dešavalo na Kosovu, sutra u regionima Evrope, francuskim pokrajinama, Andaluzija, Valensia, Katalonija…Preterivanje, katastrofičnost, anti-islamsko trovanje, islamofobična kleveta? Kada muslimani budu većina šta će se desiti u nekim delovima Grenade, Alisantea, Ampurdana, šta će se desiti?

Sačekajmo nekoliko godina i neće biti mesta sumnji. A možda i sumnja napusti svoje domove i svoja naselja. ‘Od Indonezije do Andaluzije’ to je program. Nema više skrivanja, ne kriju svoju igru. Vreme je da i mi to shvatimo ozbiljno…"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA I SAVREMENI DEMOKRATSKI CENTRALIZAM UZ UZURPACIJU VLASTI DO „PROMENE NA ISTO“…..

 

Sadašnji premijer nije hteo da menja sistem. A i zašto bi to radio? Suština našeg bespuća leži u tome što se i sada vlada tajnom policijom koja se zloupotrebljava u odbrani aktuelne vlasti a ne radi naroda i države. U jednopartijskom odnosno komunističkom sistemu ta služba ili tzv.

DB je bila u funkciji zaštite tadašnjeg poretka. Međutim, dolaskom višestranačja ta i takva služba je ostala suštinski ista, samo što se sada prilikom svake promene političkih stranaka u vlasti ona stavljala na stranu najjače političke stranke odnosno šefa te stranke. Koliko je to sve bilo pogubno videli smo u proteklom periodu a i sada to vidimo…

 

                     Josip Bogić

 

Kada je nedavno, naj-prvi potpredsednik Vlade postao prvi, pomislio sam, onako naivno, verujući u ono što priča, da će konačno razrešiti našu agoniju, raskrstiti sa bivšim sistemom i krenuti kao pravi evropejac u korenite reforme sistema, baš kao što je na svojim reklamama i najavljivao: Svom snagom u Reforme!

Ali nažalost moju i žalost građana Srbije, u proteklom periodu, otkad AV vodi ovu zemlju, nismo videli gotovo ništa što vodi u te korenite reforme. U stvari desile su se „promene na isto" odnosno ništa se nije desilo, a da zlo bude veće, taj stari sistem je još i unapređen, tako da smo umesto sistema podele vlasti dobili najogoljeniji sistem jedinstva vlasti skoncentrisan u moći najjače stranke odnosno njenog vođe.

Naravno sve ono što je „patentirao" bivši predsednik Srbije Bota sada je to preuzeo prvi put u istoriji AV kao predsednik Vlade. Ali mimo Ustava!

Prema važećem Ustavu u čijem su donošenju učestvovali i sadašnji akteri u Republici Srbiji postoji podela vlasti. Pravni poredak je jedinstven. Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli s tim što je sudska vlast nezavisna. Tako to reguliše Ustav. Međutim izgleda da su i Bota i AV  pogrešno shvatili pojam da je pravni poredak jedinstven i to počeli da tumače na svoj način.

Ono što je zabrinjavajuće je to što su oba aktera na političkoj sceni mimo Ustava i drugih zakona uzurpirali vlast do te mere da se za sve pita samo jedan čovek. Svaka uređena zemlja počiva na institucijama sistema koje sprečavaju bilo čiju samovolju pa makar to bio predsednik države ili premijer. Da je Srbija daleko od uređene države govore mnogobrojni primeri gde je sada sve u rukama jednog čoveka, premijera, a da svi ostali služe njemu.

Ali kako su uspeli u tome?

Najpre sam izborni zakon je skrojen po volji pojedinaca i to indirektno omogućava. Kada se izlazi na izbore građani Srbije ne biraju izvorne narodne poslanike nego listu političkih stranaka.

Listu na kojima su budući poslanici sačinjava prvi čovek stranke po svom nahođenju. Kada stranka pobedi tako izabrani „poslanici" ili delegati političkih stranaka čine zakonodavnu vlast u parlamentu, odnosno prvi čovek stranke kontroliše te partijske ljude koje je i predložio. U tom smislu on ima kontrolu nad zakonodavnim telom tj. Skupštinom.

Kao premijer on ima kontrolu nad izvršnom vlašću samom funkcijom koju obavlja. A što se tiče zakonodavne vlasti tu je situacija takođe jasna jer smo po svakodnevnim primerima iz prakse, daleko od toga da je sudska vlast nezavisna. Ona je i te kako zavisna naročito od izvršne vlasti.

Reforma pravosuđa je pokazala da sudije nije birao visoki savet sudstva već BIA odnosno tajna policija. Slična je situacija i sa reformom reforme koja je posle toga usledila. BIA je samo zloupotrebljena da se pod vidom bezbednosnih provera eliminišu oni koji nisu naklonjeni sadašnjoj vlasti, baš kao što je to urađeno i prilikom prve reforme.

U državama koje su imale sličan sistem našem, nakon pada berlinskog zida, prvo što su uradile je to da su ukinule takve službe i napravile ozbiljne službe koje štite državu i narod a nikako pojedinca pa makar se on zvao i premijer.

Kod nas se to nije desilo. I dan danas se ta služba zloupotrebljava. Da zlo bude veće, koordinaciju službi bezbednosti vrši premijer iako po zakonu to pripada predsedniku Republike? Čak se ide do toga da i MUP uključuju u rad tog tela iako MUP nije služba bezbednosti!.

Nedavno smo videli primere oko materijala koji su izašli u javnost a odnose se na kontakte Ivice Dačića sa izvesnim Mišom Bananom. U tom slučaju ponašanje, kako državnih organa tako i svih novinara, je katastrofalno. Ovo pišem ne zbog toga što branim Ivicu Dačića već što niko od pomenutih nije pomenuo drastično kršenje odredaba Zakonika o krivičnom postupku.

Na stranu sam sadržaj viđenog materijala, jer time je trebalo na pravi način da se pozabavi nadležno tužilaštvo i sud. Kao i u mnogim slučajevima dosada aktuelna vlast se ne libi da se direktno meša u rad pravosuđa i presuđuje umesto njega čime obmanjuje javnost.

Kao prvo, otkuda ovakav materijal u sredstvima informisanja kada je strogo po zakonu predviđeno ko ovakve materijale može da poseduje i ko može da ima uvid u njih? Premijer je u obraćanju javnosti rekao da je te materijale već odavno video osim ako nešto novo nije u međuvremenu objavljeno. Otkuda pravo premijeru da ima uvid u ovakve materijale? Po kom slovu bilo kog zakona?

Kao drugo prema članu 163 ZKP-a  predviđeno je da:"ako javni tužilac(a ne Vučić) ne pokrene krivični postupak u roku od 6 meseci od dana kada se upoznao sa materijalom prikupljenim korišćenjem posebnih dokaznih radnji ili ako izjavi da ga neće koristiti u postupku, odnosno da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje postupka, sudija za prethodni postupak će doneti rešenje o uništenju prikupljenog materijala.

O donošenju rešenje sudija za prethodni postupak može obavestiti lice prema kome je sprovedena posebna dokazna radnja. Materijal se uništava pod nadzorom sudije za prethodni postupak koji o tome sastavlja zapisnik".

U tom smislu nadležno tužilaštvo trebalo je da sprovede istragu protiv sudije za prethodni postupak radi utvrđivanja činjenica zbog čega u konkretnom slučaju nije postupljeno u skladu sa odredbom člana 163 ZKP-a s obzirom da se u ovim radnjama postoje elementi krivičnog dela odavanja službene tajne koje se goni po službenoj dužnosti.

I najnovije obraćanje Ministra policije Nebojše Stefanovića i direktora BIA-e Đorđevića, povodom transkrupata o presretanju telekomunikacija Bojana Pajtića takođe govore da se i ovom prilikom zloupotrebljavaju institucije sistema.

Oba aktera su kategorički odbila mogućnost da su primenjivali specijalne istražne mere. Slažem se donekle. Ali postavljam pitanje zašto se tom prilikom nisu obratili predstavnici VBA?

Da li je zaštitnik građana Saša Janković baš slučajno pomenuo zloupotrebe ove službe u privatne svrhe i tražio smenu ministra i rukovodioca? Pa po kom osnovu vojna lica obezbeđuju rođake premijera i po kom osnovu se pripadnici ove službe nalaze u stanu na Novom Beogradu sa prislušnom opremom gde su od predsednika kućnog saveta tražili da se isključe kamere koje snimaju ulaz u zgradu?.

Nedavno je predsednik Republikanske stranke  Nikola Jelikić imao neprijatnu scenu povodom kašnjenja plaćanja alimentacije bivšoj supruzi za izdržavanje deteta. Umesto da stvari idu svojim tokom u ceo slučaj se uključilo, gle čuda Republičko javno tužilaštvo i pokrenulo krivični postupak i naredilo da se prikupe svi mogući podaci koji se nalaze u bankama podataka svih državnih organa o Nikoli Jelikiću kako bi se pred sudom prikazao kao kriminalac samo zato što pripada drugoj političkoj opciji od vladajuće stranke.

Dokle ide ta bolesna opsesija govori i činjenica da su mu na teret stavili i plaćanje troškova registracije stranke kao lična primanja. Da zlo bude veće, prilikom odlaganja ročišta sudija Šušnjević iz suda u Šapcu je poslao pismeni dopis Jelikiću da se ročište odlaže zbog njegove (Šušnjevićeve) sprečenosti, a istovremeno dao nalog policiji da se Jelikić privede jer se nije odazvao na zakazano ročište.

Kada je Jelikić tražio objašnjenje zbog čega je to uradio rekao mu je da ne može da mu kaže po čijem nalogu je to uradio. Da li je to nezavisno pravosuđe ili zavisno pravosuđe od izvršne vlasti, odnosno jednog čoveka?.

A Ustav jemči i priznaje ulogu političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana te da je osnivanje političkih stranaka slobodno. Naravno, ako „gazda" ne kaže drugačije!

Osim toga jedan član Ustava takođe izričito kaže da političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi. Međutim na terenu su stvari sasvim drugačije.

U prilog tome da najjača stranka potčinjava sebi i neposredno vrši vlast, mimo Ustava govori i činjenica da nove političke opcije se na svakom koraku sprečavaju u svom organizovanju.

Od toga da im se ne daju prostorije, do toga da u lokalnim i drugim medijima je strogo zabranjeno pominjanje bilo koje stranke osim vladajuće. Da li je to demokratija ili savremeni demokratski centralizam odnosno vladavina Saveza Komunista? Kao i tada i sada se za sve pita jedan čovek i o svemu odlučuje.

Koliko je i sam Ustavni sud  nezavisan i podređen izvršnoj vlasti, odnosno jednom čoveku u svom radu govori i činjenica da je taj isti sud doneo Odluku da nema osnova za pokretanje postupka utvrđivanja neustavnosti Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija.

Nisam stručnjak za Ustavno pravo i o tome su se već izjasnili stručnjaci za tu oblast i rekli da ta odluka nema veze sa pravnim argumentima i da je u prvom planu političko obrazloženje koje je Vlada(AV) dala prilikom usvajanja zakona.

Ali ako ni zbog čega drugog Ustavni sud je morao da proglasi ovaj zakon neustavnim iz prostog razloga što je taj zakon diskriminatorski jer stavlja u neravnopravan položaj sve penzionere tako što se uzima i do 25% stečene penzije, samo nekima a drugima ne uzima ništa!

Uzima se u stvari samo onima za koje su poslodavci uplaćivali najviše! Ako krizu treba da podnosimo svi isto onda ne sme da postoji diskriminacija. Ovako ispada da su penzioneri sa višim primanjima jedini kažnjeni i da su oni uzrok zašto penzije onima sa najnižim primanjima ne mogu da se povećaju.

Kakav sraman i bezobrazan čin! Ali ako se zna kako se biraju sudije Ustavnog suda logično je što su doneli takvu odluku. Nisu ludi da seku granu na kojoj sede!

Umesto da naj-prvi prvi put u istoriji dodatno oporezuje tajkune ili smanji enormno visoke plate državnih činovnika on je bez suda kaznio samo neke penzionere. Isti taj prvi u istoriji premijer je na predizbornim skupovima govorio da su penzije svetinja i da će to biti zadnje za čime će posegnuti. I šta se dogodilo? Prvo za čim je posegnuo su bile penzije!

Da li je to sistem podele vlasti ili sistem jedinstva vlasti? Gde su institucije sistema? Nije samo BIA ta koja treba da vlada Srbijom!

Ustav to sam JA, zakon to sam JA ! Gospodine Najprvi nije to demokratija! To se zove drugačije…I zna se kako prolaze diktatori!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆEV PRIVID „EVROPSKIH INTEGRACIJA“ KROZ OBEĆANJA, ZASTRAŠIVANJE I MALE I VELIKE PREVARE …

 

Više od tri godine predsednik Vlade Srbije i samozvani "Vođa", teroriše građane preko svih medija, tvrdeći da nikada nisu bolje živeli i da će im se nešto strašno dogoditi ako mu ne poveruju u to. Mada je reč o najsiromašnijoj zemlji evropskog kontinenta, ovaj tiranin čini sve da Srbiju dodatno rasturi i opljačka.

Da bi mu to uspelo, služi se svim oblicima prevara. Prevara je glavni instrument njegove vladavine. Nije prošao nijedan dan od kako je na vlasti, a da nekoga nije prevario, doveo u zabludu ili mu podmetnuo laž ili falsifikat. Masovne prevare koje svakodnevno sprovodi preko medija, već su mu se vratile kao bumerang i čeka ga "dan besa" ojađenih građana. Ali, pre nego što se popeo na vladarski tron, prevario je i sve one koji su mu dali novac da bi pobedio na izborima. Mnogi od njih jedva čekaju da uskoro padne sa vlasti pa da mu naplate svoja potraživanja.

 

                            Nikola Vlahović

 

Početkom 2013. godine, čudeći se što predsednik Vlade Srbije ništa ne čini da odbrani sopstvenu zemlju od američkog nasilja i otimanja Kosova, Pavel Dorohin, deputat ruske Dume, rekao je da se Srbija nalazi na ozbiljnom raskršću:

"…Sa jedne strane kucate na zatvorena vrata Evropske unije, a sa druge, vrata Rusije su vam odavno širom otvorena! Samo od vas i vaše vlade zavisi da li želite da budete slabi sa slabom Evropom ili jaki sa jakom Rusijom. Nismo više u devedesetim godinama prošlog veka, kada Rusija zaista nije bila ni približno onome što je danas. Sada, imamo preko 500 milijardi dolara zlatnih i deviznih rezervi, držimo više od 40 odsto ukupnih prirodnih energenata na planeti…".

Zašto ove činjenice nisu bile od važnosti Vučiću i njegovoj vladi? Zašto su mu bile draže lažne investicije arapskih šeika i stalne ucene koje dolaze iz Evropske unije i Amerike?

Zapadne diplomatsko-obaveštajne službe odavno su prepoznale u njemu veliki izdajnički potencijal i profil teškog sociopate, čoveka koji može da u momentu pljune na sve ono što je do juče za njega bilo svetinja, spremnog da uzdigne sve ono protiv čega je bio.

Shvativši da je reč o nemoralnom, beskarakternom i šizoidnom čoveku, Zapad ga je prihvatio kao "prelazno rešenje", kao malog, prljavog diktatora, čija je politička prošlost ružna a budućnost još crnja.

Sve do nedavno, pokazao se kao vrlo korisna investicija kad je u pitanju rasturanje Srbije. U tuđe ime je priznao postojanje lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, prevarom je uveo i kosovsko-metohijske Srbe u albanske institucije.

Prevarama, zastrašivanjem i podmićivanjem, stvorio je medijsko jednoumlje, kakvo nije bilo ni u vreme jednopartijske države. Prevarama i pretnjama, uništio je najveće privredne potencijale u Srbiji, a sve za račun zapadnih kompanija kojima je odredio i povelike subvencije pod izgovorom "privlačenja investicija".

Masovnu pljačku građana proglasio je "ekonomskim reformama", likvidaciju srpske privrede nazvao je "istorijskim zaokretom ka savremenoj i efikasnoj ekonomiji", lažne investicije proglasio je "ulaganjima od istorijske važnosti", teror njegovih stranačkih batinaša koji traje po gradovima i u unutrašnjosti Srbije, proglasio je "izrazom narodne volje", a umesto borbe protiv pada nataliteta i izumiranja srpskog naroda, ponudio je naseljavanje imigranata iz islamskih zemalja u prazne kuće po srpskim selima.

Konačno, Zapad ga je odbacio, a Rusija ga nikada nije ni htela. Ostao je sam i spreman na sve, samo da preživi na vlasti.

Početkom ove godine, u Zaječaru, prevarom je krenuo i u kampanju za dalji opstanak njegove vlasti…Slagao je ne trepnuvši, da će za godinu dana u Srbiji biti smanjena nezaposlenost, povećana industrijska proizvodnja i smanjen deficit, te da će rešavanje teške ekonomske krize i zapošljavanje novih ljudi biti sledeće pitanje na čijem rešavanju će se odgovorno i temeljno raditi…

Ali, odmah posle reda obećanja, krenuo je sa redom zastrašivanja: "…Moraćemo da se odreknemo mnogo toga, da preduzmemo najteže moguće mere, ali i da promenimo svest!".

Vučićeva omiljena prevara kojom sluđuje javnost, svedena je na samo jednu rečenicu: „Postali smo pouzdan partner svima, ali i od njih očekujemo da budu pouzdan partner Srbiji!".

Istina je gorka: Srbija nema partnera, ima samo onih koji eksploatišu njene resurse i koriste najjeftiniju, robovsku radnu snagu, kakve nema ni u jednoj drugoj državi Evrope, a možda i na planeti.

Ali, Vučić nastavlja onako kako je uvek i radio. Prevarom je došao do vlasti, prevarom je tu vlast održavao tri godine, a krajem ovog leta, prevarom je krenuo u još jednu predizbornu kampanju, mada mu je njegov američki gazda prilikom poslednjeg susreta skrenuo pažnju da to ne čini, nego da rekonstruiše vladu i čeka svoj neizbežni kraj.

Prevarom je, takođe, održavao privid "evropskih integracija" , mada se Srbija nije ni približila pregovorima. Prvom polovinom ove godine poslužio se značajem Vidovdana kod Srba pa je rekao da će Srbija 28. juna, "…posle ko zna koliko godina i vekova, imati pobednički Vidovdan", misleći na početak pregovora sa Evropskom unijom.

Ništa od toga se nije desilo ni tada niti će se desiti u budućnosti. Ali, zbirom takvih malih i velikih prevara , on već tri godine drži čitavu naciju u pokornosti i uverenju da nije sve tako crno kao što izgleda.

Kad mu na velikoj sceni ne ide, onda bi ponekad svratio do opštinskih odbora svoje stranke pa obećava: "…Ove godine ćemo slaviti jednu malu pobedu, ali pobedu koja će značiti mnoge nove pobede – više asvaltiranih ulica, više zaposlenih i bolju perspektivu za našu decu…".

Kad nestane nade, on nudi nadu-lažnu, naravno: "…Moramo da pokrenemo Srbiju, i da sarađujemo i sa onima koji su loše govorili o nama. Dovodićemo strane, ali i domaće investitore i hvalićemo se time što smo zaposlili 20, 30, 100 ljudi i što smo otvorili nova radna mesta!".

Konačno, kad oseti da mu niko ne veruje u to što priča, uhvati se za mikrofon i podilazi građanima pa kaže: "…Želim da se zahvalim na tome što nam verujete… Mi bez vašeg poverenja ne vredimo ništa i bez vaše snage ne možemo ništa. Nama je jedino potreban dogovor sa narodom!".

 

       Lagao je na svakom koraku

 

Tri godine strašnih pljački i prevara Vučićeve vlasti, ostavile su dubokog traga na građanima Srbije. Kako u njihovoj duši tako i u njihovom džepu.

‚Konačno, svako je mogao da se uveri da nijedan od njegovih "projekata" nije bio istinit nego lažan, da su sve njegove velike najave "investicija" bile takođe jedna velika prevara ili, još gore, ogromna šteta po interese Srbije (kao što je slučaj sa "Beogradom na vodi").

Kolike su Vođine nebeske laži i dokle je spreman da ide sa njima, govori i činjenica da je u slučaju nemačkog automobilskog giganta Mercedesa", unapred znao da on u Srbiju neće uložiti nijedan evro.

Uprkos tome, svečano se fotografisao ispred deset „Ikarbusovih" autobusa koji od „Mercedesa" nemaju baš ništa! Vučićeva laž kako "Mercedes dolazi u Srbiju" odmah je demantovana iz Nemačke: "Mercedes" nikada i nije ni imao nameru da investira u Srbiju! Ali, varajući javnost, Vučić je uporno tvrdio da cela jugoistočna i istočna Evropa već stoje u redu i nestrpljivo čekaju „srpski Mercedes"!

Epilog je poznat. Ikarbusov falsifikat danas može jedino da posluži raspalom gradskom saobraćaju u Nišu, Beogradu i Novom Sadu.

Prevarom je Vučić sakrio i višestruko štetan ugovor sa "Fijatom" koji je potpisao Mlađan Dinkić, prevarom je pokušao da sakrije i kriminalne ugovore potpisane prilikom prodaje Železare Smederevo US Still.u (za koji Aleksandar Vlahović nikada nije odgovarao), na prevaru je u Vladu Srbije uveo nekoliko ključnih ljudi bivšeg režima, a prevarom se poslužio i u slučaju Bogoljuba Karića (zvanično ga njegova vlada traži, a nezvanično, preko Bogoljubovog brata i supruge, sarađuje sa njim).

Prevarom je pokušao da dovede kompanije arapskih šeika (pre svih, "Al Dahru"), da im pokloni naše najbolje poljoprivredno zemljište , da im omogući da koriste besplatno rečni tok Dunava kroz Srbiju prilikom transporta poljoprivrednih proizvoda, pa pokupuju sve postojeće poljoprivredne kombinate…

Hvaleći se time, rekao je: "…Zainteresovani su da ulažu pre svega u navodnjavanje zemljišta, da povećaju produkciju i prinose za tri, četiri možda i pet puta. Mi smo spremni da prihvatimo i njihovu tehnologiju, i njihovo znanje i njihove ljude i investicije! Modernizaciju Srbije više niko ne može da spreči!".

Ali, srećom, ni "Al Dahra" ni druge srodne kompanije nisu htele ni da čuju da ulažu u novu infrastrukturu, nego su tražili da država Srbije sve sama, o svom trošku pripremi za eksploataciju, a da onda oni dođu i primene svoje pustinjske "agro-tehničke mere". Prethodno je Vučić takođe prevario i Arape rekavši kako će "Srbija učiniti sve što je potrebno", samo da dođu i uberu letinu nekoliko puta godišnje!

 

       Prevareni traže objašnjenje

 

Varajući građane u svakom "projektu" i prilikom svake "investicije", vremenom je stekao naviku da laže određenim redom. Najpre počne da laže u vezi stvarnog broja kvadratnih metara objekta koji promoviše, i visine "ulaganja", pa tek onda u vezi broja zaposlenih i mogućeg profita.

Spisku njegovih nezaboravnih laži, svakako treba dodati i onu kad je rekao da će posle potpisivanja više ugovora sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, doći do ulaganja u veliku fabriku čipova koja će biti najveća investicija u Srbiji u poslednje tri decenije. Preciznije, rekao je tom prilikom i ovo: "…Biće to najveća investicija u Srbiji od 1980 godine u Srbiji i spasonosno rešenje za našu zemlju…".

Mada je za tri godine svaki put javno uhvaćen u laži, nastavio bahato da sprovodi svoj pljačkaški plan. Štete od njegovih prevara su dostigle više desetina milijardi evra i dolara, a neke od njih nemerljive su, jer je reč o uništavanju nacionalnih resursa koji nemaju cenu.

Da bi odvratio pažnju od kriminalnih ugovora koje je potpisivao i koje danas drži daleko od javnosti, pod ključem, svakodnevno smišlja zavere protiv samog sebe, držeći milione građana u nekoj vrsti vanrednog stanja.

Vučić kao na ubrzanoj traci proizvodi afere o navodnom ugrožavanju aktuelne vlasti čime se baca prašina u oči građanima.

U poslednje vreme, njegove prevare postale su do te mere providne, da ga i ona retka novinarska pitanja izbacuju iz ravnoteže, pa ispoljava bes i galami na svakoga ko se usudio i najmanji prizvuk kritike njegove vlasti.

Prošle godine, kad su prolećne poplave harale Srbijom, do javnosti su stigli dokazi o manipulaciji u izboru firme koja će biti zadužena za ispumpavanje vode u kopu "Tamnava-Zapadno polje". Vučić je odlučio da se posluži lažima i optuži sve druge oko njega da lažu! Doslovno je rekao: "…To su napisali obični lažovi koji su dobili pare od gospodina Devenporta i EU da govore nešto protiv Vlade Srbije!".

Devenport je povodom ovoga od njega zatražio hitno izjašnjenje. Patološki lažov nije ni trepnuo nego se obrušio na medije i "lošu interpetaciju" onoga što je stvarno rekao! Ubrzo, nakon što je još nekoliko puta brutalno prevaren, Devenport je počeo da zaobilazi Vučića. Danas ga je nemoguće videti u njegovoj blizini.

Kad je Vučićev dugogodišnji politički idol Vojislav Šešelj pušten iz Haga, ne znajući kako će se on ponašati posle zatvora i da li je spreman na osvetu zbog izdaje, odmah je njegov izlazak na slobodu proglasio "pokušajem SAD da destabilizuju Vladu Srbije". I ovu izjavu je, preko posrednika, morao da objašnjava tadašnjem američkom državnom podsekretaru Vilijamu Barnsu. I tom prilikom je napao "nepoznatog počinioca" da mu je tu izjavu podmetnuo.

Skoro dve godine, svakodnevno se koristio najbestidnijim lažima kako bi javnost uverio da će na milion i 750 hiljada kvadratnih metara savskog priobalja u Beogradu, nići čitav velegrad na vodi.

Uskoro je "produžio rok" za još jednu godinu, a onda krenuo u veleizdajničku akciju kakvu niko pre njega nije izveo: usvojen je Leks specialis, kojim su suspendovani zakoni Republike Srbije, samo da bi šeici iz Emirata dobili na poklon najatraktivnije gradsko građevinsko zemljište na Balkanu.

Potpisan je ugovor kakav nijedna država na svetu ne bi potpisala (detaljno o tome u ovom broju na stranama 10, 11 i 43), kojim je suspendovano i domaće zakonodavstvo i suverenitet zemlje.

 

       Vučićeve prevare sa vojnom industrijom

 

Početkom 2013. godine, Vučić je plan o velikim prevarama podigao "na najviši nivo". Naime, u vreme kad je još uvek bio prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane, u Abu Dabiju je sa šeikom Abdulahom bin Zajedom, ministrom spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata i bratom prestolonaslednika Muhameda bin Zajeda, potpisao više sporazuma, od kojih nijedan nije bio u interesu Srbije, a neki od njih su direktno upereni protiv nacionalne bezbednosti Srbije.

Tom prilikom, potpisani su Sporazum o međudržavnoj saradnji, Sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja, Sporazum o saradnji u oblasti odbrane i Ugovor o strateškom partnerstvu.

Posledice ove njegove "misije", vidljive su danas najviše na stanje u takozvanoj namenskoj industriji, odnosno, vojnim fabrikama naoružanja i opreme. Kako je slagao radnike u namenskoj proizvodnji i dokle ih je doveo, govore i sledeći primeri…

Naime, pritisak na te fabrike da postignu isporuke svih narudžbina, doveo je do čestih eksplozija i nesreća u kojima stradaju zaposleni. Poslednja takva, sa teškim posledicama, desila se u Lučanima, a pre toga u valjevskom "Krušiku" u maju ove godine.

Ali, bez obzira na usmrćene i ranjene, Vučićeva propaganda sve pripisuje "ljudskom faktoru", a sa druge strane njegova vlast sve čini da u namenskoj proizvodnji istera što više ljudi na ulicu.

Naime, Fabrike odbrambene industrije Srbije (OIS), koje su u državnom vlasništvu, nisu ovih dana dobile saglasnost Vlade da zaposle nove radnike, iako su im potrebni za održavanje kontinuiteta proizvodnje namenjene stranim tržištima.

Tako je fabrici Zastava oružje, odbijen je zahtev da zaposli 300 novih proizvodnih radnika, mašinskih inženjera, tehničara i zanatlija, koji nedostaju već duže od godinu dana, s obzirom na veliki pritisak koji trpi zbog nenormalno velikog broja izvoznih ugovora, koje je Vučić lično potpisao.

I pored toga što su vojne fabrike značajni izvoznici sa sopstvenim deviznim prihodom, Vođa ih tretira kao i druge "krave muzare", javna preduzeća iz kojih treba iscediti sa što manje ulaganja što više para.

Vučićevom ličnom odlukom, u novembru prošle godine, svim zaposlenima u fabrikama namenske proizvodnje (Zastava oružje, Krušik iz Valjeva, Sloboda iz Čačka, Prvi partizan iz Užica, „Milan Blagojević" iz Lučana i Prva iskra iz Bariča ) plate su smanjene za 10 odsto. Tako su na najgrublji način shvatili kako ih je Vučić bezočno prevario kad im je obećao "evropske plate", kad krene izvoz.

Treba podsetiti i da je državna kompanija Ujedinjenih Arapskih Emirata zadužena za razvoj naoružanja i vojne opreme, neposredno nakon Vučićevih "sporazuma", odmah je naručila srpske raketne sisteme "Alas"  , mada ih je tek trebalo proizvesti.

Reč je, inače, o supermodernom projektu naše vojne industrije, jer takozvana ubojna glava "Alasa" emituje sliku koja se prenosi do komandnog mesta, što omogućava izbor optimalne udarne tačke, pa i preusmeravanje na drugi cilj.

Vučić je slagao Arape da "mi to možemo da proizvedemo u velikim količinama i u rekordnom roku", a onda je počeo nezapamćen pritisak na našu vojnu industriju. Rezultati su takvi da ona danas stenje pod pritiskom posla, smanjenja broja zaposlenih i smanjenja plata.

Ali, ono najgore se već desilo: naše raketne sisteme "Alas", Emirati već odavno preprodaju raznim islamskim ekstrimistima i njihovim režimima, a spremni su da ih ustupe i budućoj vojsci albanskog Kosova, čim ona bude i zvanično osnovana! Uostalom, Vučić odlično zna da su neke od vodećih kompanija iz Emirata, veliki sponozor albanskog režima na Kosovu.

Još jedna grandiozna Vučićeva prevara, desila se prilikom njegovog obraćanju predsedniku Ruske federacije Vladimiru Putinu, kad je rekao da Srbija ima ruske avione tipa MIG 29 i da oni ne mogu da lete, jer nema akumulatora za njih! Iz Rusije je krajem avgusta 2014. godine, odmah stigao poklon, dva kompleta akumulatora za MIG-ove, koji je odobrio lično Vladimir Vladimirovič.

Ali, Vučić je i ovom prilikom varao, jer se godinu dana kasnije, krajem ovog proleća, u jednoj rutinskoj kontroli Ministarstva odbrane, da u jednom od vojnih skladišta u Pančevu leže čak 302 aktivne akumulatorske ćelije, proizvedene u valjevskom "Krušiku", kupljene za potrebe Vojske Srbije još u decembru mesecu 2009. godine!

Od tog broja bilo je moguće kompletirati čak 18 akumulatora (jedan se sastoji od 16 ćelija), što je bilo dovoljno da polete svi ispravni MIG-ovi srpskog vazduhoplovstva! Zbog svega ovoga, nebo nad Srbijom je mesecima bilo nebranjeno.

Ove jeseni, nekakva "Gašićeva komisija", utvrđuje ko je kriv za ovaj skandalozni propust. Svi putevi vode ka njegovom neposrednom gazdi. Ali, na njegova vrata niko neće zakucati.

 

     A 1. Vučićeve želje i obećanja u Vašingtonu

(Objavljueno na portalu Teleprompetr.rs)

Obećanja Aleksandra Vučića koja je izneo tokom poslednjeg sastanka sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom, koja su iz vrlo pouzdanih američkih izvora dospela na portal "Teleprompter", govor o Vučićevim prevarama, spremnosti na izdaju i obračun sa svima koji mu smetaju.

Razgovor je inače vođen u "četiri oka", a izvor iz Vašingtona ekskluzivno otkriva obećanja koja je Vučić ostavio u Beloj kući.

Prema njegovim rečima, Vučić je od američke administracije tražio pomoć u sklanjanju Tomislava Nikolića sa političke scene. Kako bi realizovao taj plan, Vučić je zatražio odobrenje za raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima, uključujući i predsedničke.

Vučić je Bajdenu predložio opciju da on bude predsednik Republike, a sadašnji ministar finansija Dušan Vujović da postane predsednik Vlade.

– Da bih mogao da ispunim obećanja, tražim od Vas podršku i pomoć za raspisivanje izbora u aprilu na svim nivoima, rekao je Vučić Bajdenu.

Zauzvrat, Vučić je, između ostalog, obećao da će uvesti sankcije Rusiji, napomenuvši da ga u tome koče Tomislav Nikolić i Ivica Dačić.

– Ni ja, niti bilo ko u mojoj porodici, nismo orijentisani ka istoku. Rusija vrši pritisak na mene preko Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Ukoliko bi mi pomogli da postanem predsednik Republike, a Vujović predsednik Vlade, ja bih imao prostora da se posvetim velikim državničkim poslovima u Srbiji u kojoj neće biti korupcije, pa makar morao da se obračunam i sa svojim najbližim prijateljima i rođacima, obećao je Vučić.

Vučić je rekao da će izaći u susret Evropskoj uniji i migrante naseliti u napuštena sela.

– Izaći ću u susret i Evropskoj uniji oko migranata. Mi imamo mogućnost da naselimo napuštena sela u Srbiji. Najveći pritisak na mene vrše Rusi preko Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Kada bih bio predsednik, verujem da bi mogao sve da očistim jer verujem u zapadne vrednosti, rekao je Vučić američkom potpredsedniku tokom sastanka.

Vučić se osvrnuo i na odličnu saradnju koju ima sa albanskim premijerom Edijem Ramom. Obećao je da Srbija neće kočiti članstvo Kosova u UNESCO.

– Odlično sarađujem sa Ramom. Pokušaj huligana i mafijaša da pokvare te odnose nije uspeo. Pozdravljam i pružam podršku Isi Mustafi (premijer Kosova prim. aut.) i Hašimu Tačiju oko formiranja Zajednice srpskih opština. Garantujem Vam da Srbija neće blokirati Kosovo da uđe u UNESCO. Dajem vam garancije i za mir u Federaciji Bosne i Hercegovine i jačanje federalne vlade, a ja ću Milorada Dodika staviti pod svoju kontrolu, citira izvor portala Teleprompter.rs iz Vašingtona koji je imao uvid u sadržaj razgovora između Vučića i Bajdena.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SOCIJALNA KARTA GRAĐANA SRBIJE KROZ RAZMERU GLADI IZAZVANU GENOCIDNIM PLANOM ŠTEDNJE!!!

 

Lokalne samouprave u Srbiji tokom odlazeće 2014. godine, nisu bile sposobne da obezbede ni rad narodnih kuhinja. Ali to nije sprečilo vlastodršce da sklope novi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. Naime, Vlada Srbije se obavezala da građane Srbije istrebi gladovanjem. Već i pre novih mera štednje, polovina penzionera je primala manje od zagarantovane minimalne plate, koja je manja nego što iznosi minimalna potrošačka korpa! Sa druge strane, dok narod gladuje, vlastodršci na sebi ne štede, pa tako jedan službeni auto potroši dnevno goriva u vrednosti od jedne mesečne socijalne pomoći. Za dobijanje socijalne pomoći, u Srbiji se mesečno prijavi 1.300 novih korisnika, a više od polovine penzionera svoju mizernu penziju deli sa još nekim članom domaćinstva koji nema nikakve prihode. Istovremeno, sto najbogatijih stanovnika Srbije, u svojim rukama zvanično drži 13 milijardi dolara.

 

                Milan Malenović

 

Vlada Srbije je nedavno postigla aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom o takozvanom stend-baj aranžmanu u narednih dve godine, za otplatu kredita koji je manji od jedne milijarde evra.

Preciznije, MMF bi, ako sporazum odobri bord direktora ove finansijske organizacije, Srbiji omogućio da po prethodnoj najavi uzme kredit u visini od najviše jedne milijarde dolara.

Stend-baj aranžmani su, inače, najnepovoljni i najskuplji oblici zaduživanja! Prvo što se za njih plaćaju kamate, odnosno kamata se u ovom slučaju plaća i za novac koji nije pozajmljen, dok se na preuzeti kredit plaćaju dodatne kamate.

Kolike bi bile kamatne stope u slučaju da Srbija zaista i povuče odobrenih milijardu dolara, Vlada nije objavila. Dosta košta i činjenica da Međunarodni monetarni fond u ovakvim slučajevima insistira na finansijskim reformama u zemlji, koja bi da koristi pomenuti aranžman. U rečniku direktora MMF-a, ova floskula isključivo podrazumeva mere rigorozne štednje i to do granice izgladnjivanja stanovništva.

MMF nikada u svojoj istoriji nije izvan granica Severnoatlantske vojne alijanse želeo da stvori neko bogato društvo, a i u okviru samog NATO pakta trudio se da siromašni ostanu siromašni, a bogati da postanu još bogatiji.

Krupnom svetskom kapitalu, koji zastupa Međunarodni monetarni fond, ne trebaju bogate nacije, jer se one brzo oslobađaju stranog finansijskog i političkog tutorstva. Najbolji primer za to su zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) koje su do skoro daleko zaostajale za industrijski najrazvijenijim državama, a danas istim tim zemljama pozajmljuju novac. Prethodno su države BRIKS-a prekinule saradnju sa MMF-om, ili je svele na za njih prihvatljiv nivo.

Zbog toga je i u najnovijem aranžmanu sklopljenom između Vlade Republike Srbije i Međunarodnog monetarnog fonda ugrađena klauzula o potrebi daljih budžetskih ušteda, ali se taj deo dogovora čuva u tajnosti.

Suprotno ne samo nacionalnim interesima, već i elementarnoj ekonomskoj logici, srpska Vlada nije insistirala na povećanju fiskalnih prihoda, već na smanjenju rashoda.

Sam aranžman ovo potvrđuje, jer je uzimanje kredita planirano isključivo za slučaj da dođe do budžetskog deficita koji iz drugih izvora ne bi mogao da bude saniran. Ne radi se, znači, o finansiranju budućih investicija, koje su samim dogovorom potpuno isključene iz planiranja narednih budžeta, već o pomoći merama štednje koje su više nego jasno definisane.

 

      U proseku je svako već mrtav

 

Umesto da povećanjem investicija pokrene potpuno umrtvljenu proizvodnju i time na duže staze poveća budžetske prihode, Vlada Srbije je prihvatila plan MMF-a koji vodi potpunom fizičkom nestanku svih stanovnika Republike, bez obzira na njihov pol, rasnu ili versku pripadnost.

Celokupno stanovništvo Srbije mora, po volji i želji direktora Međunarodnog monetarnog fonda, da bude istrebljeno genocidnim planom štednje. Ovo je konačna realizacija austrijske parole iz Prvog svetskog rata: „Serbien muss sterbien" (Srbija mora da umre).

Poslednjim merama štednje od 1. novembra već su smanjene ionako mizerne penzije, dok je njihovo povećavanje u budućnosti zabranjeno. Po rečima samog predsednika Vlade Aleksandra Vučića oko 800.000 penzionera prima penziju koja je manja od minimalne plate, odnosno do 20.000 dinara. Budući da po zvaničnim podacima u Srbiji ima 1,7 miliona penzionera, ovo znači da svaki drugi živi ispod granice siromaštva koja, uzgred budi rečeno, zvanično nije ni utvrđena.

U normalnim državama je granica siromaštva povučena tako da označava prelazak u situaciju kada ličnim prihodima čovek ne može više da obezbedi minimalnu egzistenciju. U tim slučajevima država pritiče u pomoć socijalnim dodacima.

Osnovna socijalna pomoć u Srbiji za jednu osobu iznosi 7.270 dinara mesečno, što znači da država smatra da sa toliko para mogu da se pokriju najelementarniji troškovi. Kako je moguće preživeti dan sa samo 240 dinara od kojih treba platiti hranu, komunalije, odeću i obuću, sredstva za higijenu, kartu za prevoz…?

Od početka ekonomske krize prosečno svakog meseca 1.300 ljudi po prvi put zatraži socijalnu pomoć. Zbog velikih birokratskih barijera takođe veliki broj korisnika izgubi pravo na socijalnu pomoć ili to pravo nikada ni ne stekne.

Dovoljno je da podnosilac molbe ima bilo kakvu imovinu na svoje ime, pa da mu zahtev za dodelu socijalne pomoći bude odbijen. To može da bude i straćara u privatnom vlasništvu koja samo uslovno može da se nazove „krovom nad glavom".

Iz budžeta se za socijalnu pomoć svakog meseca izdvaja 1,17 milijardi dinara, odnosno nešto manje od 10 miliona evra, dok se za sve oblike socijalnih davanja godišnje izdvaja 70 milijardi dinara.

Kako bi se videlo koliko malo se izdvaja za pomoć najugroženijima vredi pomenuti podatak da je rebalansom budžeta trošak kabineta predsednika Vlade Aleksandra Vučića smanjen za 11 miliona evra, odnosno na njega je nepotrebno godišnje trošeno više nego što je iznosilo izdvajanje za pomoć najugroženijima.

Posmatrano iz ugla primaoca socijalne pomoći penzioner sa prosečnom penzijom (zvanično 25.000 dinara mesečno, mada nije objašnjeno kako se došlo do ove cifre) izgleda kao pravi bogataš. Ono što je tragično, a što statistika ne uzima u obzir, jeste činjenica da svaki treći penzioner od svoje bedne penzije izdržava još nekog člana domaćinstva (najčešće potomka koji nema posao), dok čak 55 odsto penzionera povremeno ili stalno finansijski pomažu nekog drugog koji nema nikakve ili ima nedovoljne prihode. Pošto se smatra da penzioner ima sopstvene prihode (makar i penziju od 8.000 dinara mesečno, što nije retkost) on ne može da stekne pravo na socijalnu pomoć i prepušten je na milost sudbini.

S obzirom da je privreda u Srbiji i dalje u stagnaciji, realno je očekivati da se broj gladnih u narednom periodu poveća.

Uočljivo je da u poslednjim nedeljama nema preciznih podataka o broju lica u Srbiji koja su na ivici egzistencije, odnosno gladna. I kada se takvi podaci slučajno pojave oni su protivrečni i nepotpuni. Ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Aleksandar Vulin pre svega nekoliko dana je obznanio kako je nezaposlenost u Srbiji, navodno, u velikom padu i da trenutno iznosi „samo" 20,3 odsto.

Krajem jula, u vreme izglasavanja novog Zakona o radu, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje Zoran Martinović je izjavio kako je stopa nezaposlenosti konstantno između 20 i 21 odsto i da blago opada od oktobra 2013. godine.

U trenutku kada je Martinović ovo izjavljivao na spiskovima Nacionalne službe za zapošljavanje bilo je, po njegovim rečima, nešto iznad 770.000 ljudi koji su tražili posao, što je iznosilo, po Martinovićevoj računici, 20,8 odsto radno sposobnog stanovništva.

Između Martinovićeve i Vulinove izjave proteklo je manje od četiri meseca, a broj nezaposlenih se smanjio za, navodno, pola odsto. Republički zavod za statistiku je, kao podršku ministrove izjave, obelodanio podatke jedne svoje ankete, po kojoj je broj zaposlenih u drugom kvartalu ove godine (dakle, zaključno sa 30. junom) iznosio 2.227.414 osoba.

Zanimljivo je da je Fiskalni savet letos, u vreme skupštinske debate o promeni Zakona o PIO i Zakona o radu, kao argument za donošenje ovih zakona po hitnom postupku izneo podatak kako je u julu mesecu broj zaposlenih u Srbiji iznosio 1.690.439 osoba, odnosno manje od broja penzionera.

Broj zaposlenih u Republici Srbiji, po potrebi, varira za preko pola miliona ljudi. Kada je trebalo pokazati da je po radnike restriktivni Zakon o radu potreban kako bi se zaposlio što veći broj ljudi, jer je, navodno, broj penzionera veći od broja radnika iz čijih se doprinosa finansiraju penzioneri, onda je to drugačija brojka nego u slučaju kada treba dokazati, opet navodni, uspeh ministra Vulina.

Ni podaci o broju nezaposlenih nisu ni tačni, a još manje logični. Ako su ministrovi i podaci Nacionalne službe za zapošljavanje o broju nezaposlenih tačni, to bi značilo da je u Srbiji tek nekih 60 odsto stanovnika radno sposobno?!

Sa druge strane, broj nezaposlenih se po Vulinu smanjio za oko 45 hiljada osoba, ali je istovremeno po različitim statistikama broj zaposlenih od kraja juna do kraja jula ove godine pao za preko pola miliona?!

Ova nebulozna retorika dokazuje kako postoji jedna siva statistika koju zvanični organi ne žele da obuhvate. Kao nezaposleni se tretiraju isključivo oni koji su na spisku Nacionalne službe za zapošljavanje, a sa tog spiska se lako ispada.

Nebitno da li je neko statistički zaposlen ili je osoba koja traži posao, pitanje ostaje kako preživeti mesec dana u Srbiji. Veliki broj zvanično zaposlenih stanovnika Srbije ne prima nikakvu platu, a još veći broj njih prima platu koja je nedovoljna za preživljavanje.

Prosečna potrošačka korpa je u prvom polugodištu ove godine (poslednji poznati zvanični podaci) po Zavodu za statistiku vredela 65.463 dinara.

Isti taj Zavod je tada nekako izračunao da prosečna plata u Srbiji iznosi 43.452 dinara. Po toj računici, prosečna srpska porodica je imala sasvim dovoljno sredstava za život, jer je prosečna potrošačka korpa bila pokrivena sa jednom i po prosečnom platom, a toliko prosečno zarađuje prosečna porodica u Srbiji.

Od ovoliko "proseka" prosečnom čitaocu može da pozli, jer najveći broj porodica nema jednu i po "prosečnu" platu na raspolaganju, niti je "prosečna" potrošačka korpa dovoljna za život.

 

      Solidarno do istrebljenja

 

Nacionalna organizacija potrošača Srbije je u isto vreme kada i Zavod za statistiku objavila svoje analize po kojoj je za skroman život prosečnoj porodici u Srbiji potrebno bar duplo više – oko 120.000 dinara mesečno.

Samo za hranu i račune dnevno jedna statistički prosečna porodica mora da potroši između 2.000 i 2.500 dinara, čime se iscrpljuje prosečna potrošačka korpa izračunata od strane države, bez da se i jedan jedini dinar izdvojio za odeću, obuću, knjige, novine, školovanje dece, odlazak na godišnji odmor ili osnovna sredstva za higijenu.

Za samo dve godine, odnosno od kada je na vlasti Srpska napredna stranka, prepolovio se prosečni račun u prodavnici. U 2012. godini prosečna kupovina građane je koštala 600 dinara. U međuvremenu su sve cene porasle, ali danas prosečan račun u prodavnici iznosi samo 300 dinara (ovo ne treba brkati sa prosečnom dnevnom potrošnjom, jer se najčešće kupuje u više prodavnica).

Štedi se na svemu, pa i onom najosnovnijem. Po proceni Privredne komore Srbije iz marta meseca, u odnosu na 2013. godinu potrošeno je 2,4 odsto manje hleba i peciva, 4,7 odsto mleka i 4,5 odsto šećera, a osetno je smanjena i potrošnja voća i povrća. Sa dodatnim, nedavno usvojenim merama štednje, još će manje da se kupuje.

Stručnjake posebno zabrinjava činjenica da je po cenama osnovnih životnih potrepština Srbija na vrhu liste zemalja regiona. Nelogično je da je većina proizvoda jeftinija u Mađarskoj, gde je cena rada i do dva puta viša nego u Srbiji, a PDV je viši za petinu.

Nedavno istraživanje Novina novosadskih je pokazalo da, na primer, oprema za bebe u okruženju košta i do 40 odsto manje nego u Srbiji, a da su pojedini artikli u Srbiji i do tri puta skuplji nego u Mađarskoj. U prvoj godini života svako dete svoje roditelje u Srbiji košta i do pola miliona dinara, što je najvažniji razlog zbog čega opada natalitet.

Smanjenje subvencija privredi, što je bio jedan od osnovnih zahteva Međunarodnog monetarnog fonda, dovešće do daljeg rasta cena i pada investicija, a samim tim i do pogoršanja životnog standarda stanovništva.

Konačna obaveza Srbije prema Međunarodnom monetarnom fondu jeste ušteda 1,3 milijarde evra u budžetu u toku naredne tri godine. Da bi ovo postigla Vlada je odlučila da štedi na najsiromašnijima, na običnom narodu, ali ne i na sebi.

Primera radi, jedan službeni Audi, kakvih administracija poseduje na stotine, dnevno budžet košta u proseku skoro osam hiljada dinara, što je više od sume koju mesečno dobija jedan korisnik socijalne pomoći!

Agencija za energetiku ima četiri službena automobila, a samo za njihovo gorivo u ovoj godini predviđen je trošak u visini od 846.856 dinara, odnosno više nego što zarađuju četiri radnika na minimalcu!

Broj zaposlenih u javnom sektoru se povećava, uprkos zabrani zapošljavanja. U avgustu mesecu ove godine bilo je 4.310 činovnika u državnim i organima lokalne samouprave više nego u januaru, a godišnja masa zarada za birokratiju u međuvremenu je povećana za 12,5 milijardi dinara ili za više od 100 miliona evra. Poređenja radi, za socijalnu pomoć svim gladnim stanovnicima Srbije iz budžeta se izdvaja manje od 120 miliona evra.

Zakon se izvrdava na mnogo načina kako bi se finansirala vojska partijskih aktivista. Bivši ministar privrede Saša Radulović je nedavno obelodanio kako je rebalansom budžeta za ovu godinu, istina, trošak za plate članova Vučićevog kabineta smanjen za 11 miliona evra na godišnjem nivou, ali je istovremeno za istu svrhu povučeno osam miliona evra iz budžetske stavke pod nazivom "budžetske rezerve". Ta sredstva normalno služe za nepredviđene situacije, pa tako ispada da je kabinet premijera isto što i elementarna nepogoda.

Zabrana zapošljavanja se u režiji Srpske napredne stranke izigrava i tako što se u državnoj administraciji rade nove sistematizacije radnih mesta i izmišljaju nove funkcije sa višim platama.

Na novo radno mesto „savetnik za odnose sa javnošću" s platom od 122.894 dinara (koeficijent 6,5) u inače umrtvljenoj Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA), došao je službenik koji je do tada radio na radnom mestu „specijalni savetnik za odnose sa javnošću" (koeficijent 5,35) i imao platu od 114.312 dinara.

Za novo, tada još nepopunjeno radno mesto u oktobru prošle godine sledovao je koeficijent 8,4 i plata od 156.788 dinara koji je smanjen u okviru "mera štednje", a na staro radno mesto unapređenog službenika sada može da dođe novi nezaposleni član Srpske napredne stranke.

Na ovaj način je potpuno anulirana projektovana ušteda od 65 miliona evra koju je trebalo da obezbedi uvođenje "solidarnog poreza" razrezanog na plate visokih funkcionera, a u SIEPI se pravdaju da se oni ne izdržavaju direktno iz budžeta, već iz sopstvenih prihoda koji potiču od novca ranije izdvojenog iz budžeta. Nije šija, nego vrat.

Ukupno u republičkoj i lokalnim administracijama radi vojska od preko 50.000 ljudi, kojima treba dodati i ljude u raznim vladinim agencijama (na primer u Nacionalnoj službi za zapošljavanje oko 2.000 zaposlenih, a u PIO Fondu preko 3.500). U javnom sektoru, ne računajući javna preduzeća, radi skoro 600.000 ljudi, odnosno više od trećine svih zaposlenih u Republici.

Ako se nastavi urušavanje srpske privrede uskoro će jedini zaposleni i biti oni u javnom sektoru, jer već sada u Srbiji postoji preko 26.000 preduzeća koja zvanično nemaju ni jednog zaposlenog.

 

       A 1.

     Besplatno u bedu

U Srbiji su narodne kuhinje počele sa radom pre 20 godina, i tada su imale 3.000 korisnika. Besplatan obrok sada dobija 35.320 građana. U 76 sredina u Srbiji postoje narodne kuhinje i imaju 700 korisnika više nego prošle godine.

U Republici Srbiji postoji 29 okruga i preko 120 opština, što znači da statistički ni svaka četvrta opština nije formirala narodnu kuhinju. Funkcionisanje narodnih kuhinja zavisi od lokalnih samouprava, koje treba da obezbede uslove rada. Narodnim kuhinjama Crveni krst godišnje isporuči 4.000 tona hrane.

Oko 400.000 dece u Srbiji je siromašno, a polovina od tog broja živi u krajnjoj bedi. Oko 150.000 dece u Srbiji je neuhranjeno. Ovo su zvanični podaci koji predstavljaju samo vrh ledenog brega, jer je pravi broj mladih ljudi koji gladuju daleko veći.

 

       A 2.

     Penzioneri, živi sahranjeni

U ovom trenutku, Srbija ima 1.720.542 penzionera, a za njihove prinadležnosti iz budžeta Srbije godišnje se izdvaja oko 513 milijardi dinara. Prema podacima Fonda PIO, prosečna penzija u Srbiji iznosi 24.315 dinara.

Procenjuje se da prosečnu penziju prima oko 600.000 penzionera u Srbiji ili skoro trećina ukupnog broja, dok polovina penzionera nema penzije dovoljne ni za preživljavanje.

Prema listi koju je početkom oktobra objavio Globalni pokret za prava starih osoba "Help ejdž" Srbija je od 96 testiranih zemalja na neslavnom 78. mestu po kvalitetu života penzionera.

Od evropskih zemalja iza nas je jedino građanskim ratom razorena Ukrajina. Slovenija je na visokom 29. mestu svetske liste, Albanija na 53, Hrvatska na 67, a Crna Gora je odmah iza, na 68. mestu.

 

       A 3.

     Kupovna nemoć

Zavod za statistiku je sredinom leta objavio rezultate jedne svoje ankete, po kojoj je 24 odsto stanovnika Srbije u "riziku od siromaštva", što je izraz koji vlast koristi umesto da otvoreno prizna kako ti ljudi bukvalno nemaju šta da jedu. Nezvanično, Zavod smatra da se prag siromaštva doseže kada jednočlano domaćinstvo prihoduje manje od 13.680 dinara mesečno, a za domaćinstvo sa dvoje odraslih i jednim detetom uzrasta do 14 godina ova granica je postavljena na mesečnom prihodu od 24. 624 dinara.

Obrazlažući rezultate pomenutog ispitivanja, zamenik direktora Zavoda za statistiku Miladin Kovačević je namerno prećutao da je istraživanje na uzorku od nekoliko hiljada građana, rađeno još 2012. godine i da su zbog porasta cena i pada kupovne moći građana rezultati odavno neupotrebljivi! Sa druge strane, program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) objavio je nedavno podatke prema kojima je Srbija zauzela 77. mesto među 187 zemalja po indeksu socijalnog razvoja za 2013. godinu.

Poređenja radi, u Sloveniji je kupovna moć 2,5 puta veća nego u Srbiji. U "najvećem riziku od siromaštva" su po Kovačeviću nezaposleni, kod kojih je stopa dosegla 48 odsto, što u prevodu znači da svaki drugi nezaposleni gladuje. Kod penzionera je taj procenat 14 odsto (nasuprot drugoj statistici po kojoj polovina penzionera ima penzije manje od minimalca), ali najviše treba da zabrine činjenica da je čak 38 odsto samozaposlenih (u koje spadaju i poljoprivrednici) doseglo prag siromaštva.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

ZLOUPOTREBA SOLIDARNE POMOĆI U ZAJEČARSKOJ GRADSKOJ UPRAVI

 

Birokratija je oduvek znala da zaštiti svoje privilegije. U Srbiji postoji Poseban kolektivni ugovoro za državne organe, koji podrazumeva pomoć zaposlenima u slučaju zdravstvenih tegoba, nabavke lekova, smrtnog slučaja i slično. Naravno, kao i uvek, plaćaju građani. Provincijska vlastela u Zaječaru je otišla korak dalje u ovoj mizeriji, pa je tim novcem omogućila privilegovanim drugovima i drugaricama da idu na ulepšavanje, ugradnjom skupocenih implantata i keramičkih zubnih proteza. Dok su se obični smrtnici lečili gde stignu i o svom trošku, odabrani su birali privatne klinike u kojima će sređivati svoje nedostatke.

 

          Vuksan Cerović

 

Jedan zaječarski sindikalni veteran reče: "…Danas je bolje imati gram sreće nego pet kila pameti". Prema njegovoj definiciji, pojam sreće je u nekoliko minulih decenija sužen i gotovo bez ostatka sveden na političku prilagodljivost, ili preciznije rečeno podobnost. Ako si po volji stranci koja je na vlasti i vlastodršcima, kaže taj stari borac koji je već batalio sve bitke, znanje i pamet ti ne trebaju. Ta karakteristika nije baš na ceni.

Šta je na ceni pokazala je vest koja je tokom minulih dana silno intrigirala Zaječarce. Otkriveno je, naime, da je grupa ljudi u Gradskoj upravi grada Zaječara do blistavog osmeha i sjajnih zuba dolazila narodnim parama, odnosno novcem svojih sugrađana.

Sve se to dešavalo iza leđa javnosti, a oni koji su vest obelodanili i iskoristili za dnevnopolitičke potrebe, nisu se potrudili da istraže kako je do toga uopšte došlo, ko je glavni junak te, kako je u jednom dnevno listu okarakterisano "jadne" priče. Štaviše stekao se utisak da je glavni junak stavljen pod kišobran iako potpuno nezasluženo. Ali, krenimo redom…

Rad u državnim organima i državnim preduzećima odavno je privilegija. Mnogi još pamte kako su se srpskim železnicama besplatno vozikale tetke, ujne, tašte i svastike srpskih železničara, a da nikada niko nije narodu rekao koliko je sve to koštalo. O drugim privilegijama i da ne govorimo. U državnim organima, gde je starešina bog koji bezmalo odlučuje o životu i smrti podređenih, a račun gotovo nikome ne polaže, privilegije su vremenom postale selektivne i konspirativne.

Tako je malo ko u Gradskoj upravi grada Zaječara znao da je Posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe propisano, da zaposleni imaju pravo na socijalnu pomoć u slučaju teže ili duže bolesti; nabavke ortopedskih pomagala i aparata za rehabilitaciju, zdravstvene rehabilitacije, nastanka teže invalidnosti, nabavke lekova, smrti…

Sve ovo važi za zaposlenog i članove njegove uže porodice. Znali su, naravno, oni koje je muka terala, ali još bolje od njih Jasmina Gačević Mladenović, načelnica Gradske uprave i njeni puleni i to su obilato koristili. Ne treba sumnjati da je u to bio upućen i doskorašnji gradonačelnik Zaječara Boško Ničić, ali nije poznato u kojoj meri je u tome učestvovao.

Prema podacima do kojih je reporter "Tabloida" došao u Gradskoj upravi u Zaječaru, od 2008. do 01.08.2013. godine za socijalnu pomoć radnicima Gradske uprave isplaćeno je 3.552.372 dinara.

Pomoć su, na osnovu 118. rešenja, primila 62 od ukupno oko 200 zaposlenih, iz čega proizilazi zaključak da je nekima isplaćivana i po nekoliko puta. Među njima je svakako bilo onih koji su teško bolesni, onih čiji su članovi porodice bili teško bolesni ili postali invalidi, kao i onih čija su primanja bila mala i nedovoljna da podmire sve troškove života.

Međutim podaci do kojih smo došli nedvosmisleno pokazuju da je najviše novca završilo u rukama onih koji nisu želeli da se leče u državnim medicinskim ustanovama, nego u privatnim klinikama gde je to znatno skuplje.

Gotovo 40 odsto tog novca (1.369.949 dinara) potreošen je u periodu od 1. 1. 2011. do 1. 8. 2013. godine za ugrađivanje skupih zubnih proteza ili implantanata. Za proteze je odobravano od 28.000 do 140.000 dinara.

Koliko je novca u prethodne tri godine utrošeno na lepši osmeh nije nam poznato. Sva rešenja za zubne proteze potpisala je Jasmina Gačević Mladenović, tadašnja i sadašnja načelnika Gradske uprave.

Pošto zubne proteze nisu ortopedska pomagala, a Jasmina Gačević Mladenović se nije potrudila da to sazna, logičan je zaključak da sredstva za te namene nisu mogla da se odobravaju.

Problem, međutim, nije samo u tome. Problem je što je "socijalna pomoć" davana i radnicima na rukovodećim radnim mestima koji su imali solidne plate, što su u skupim privatnim klinikama obavljani medicinski zahvati koji se sa uspehom obavljaju u Kliničkom centru Niš ili Beograd sa uputom lekarske komisije koja u Filijali Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje zaseda svakog radnog dana, što se pojedine, pre svega "zubne rabote", sa pravom mogu svrstati u luksuz i što ima indicija da novac u nekim slučajevima uopšte nije trošen u skladu sa rešenjem kojim je odobren.

Zaista je teško objasniti Zaječarcima zašto su socijalnu pomoć dobili Jasmina Gačević Mladenović (dva puta ukupno 151.590 dinara), načelnica gradske uprave sa primanjima od blizu 100 hiljada dinara, Dušan Mladenović, član Privremenog organa sa verovatno nešto većim primanjima ( dobio 139.590 dinara), Irena Đorđević, zamenica načelnika Odeljenja za finansije (dva puta ukupno 107.000), Karan Dragomir, šef trezora grada Zaječara (dva puta ukupno 203.324), Vesna Perović Kurko, načelnica Odeljenja lokalne poreske administracije (100.000 dinara)…

– To je zaista sramota – rekao nam je jedan službenik Gradske uprave, koji nije želeo da mu ime pomenemo, zbog straha da mu načelnica Gradske uprave to nikada ne bi oprostila. – Bio sam i ja bolestan, znao sam da neki uzimaju pare, ali nisam uzeo jer komšije i poznanike ne bih mogao u oči da pogledam. Svaka čast ljudima koje je velika muka naterala jer su imali mizerna primanja i nisu mogli da plate ni participaciju, ali da ljudi na funkcijama dobijaju socijalnu pomoć, to nema nigde. Te pare su za svašta korišćene.

Naravno, ništa se ne dešava slučajno, pogotovu kada je reč o privilegijama u Gradskoj upravi u režiji Jasmine Gačević Mladenović. U 2011. godini ona je, kao načelnik Gradske uprave, sklopila dvadesetak ugovora o delu sa svojim činovnicima pod blago rečeno neobičnim okolnostima. Po tim ugovorima isplaćeno je 365.000 dinara plus doprinosi.

Sa Dragomirom Karanom, Irenom Đorđević, Zlatom Kovačević Ivanom Trifunović i Danijelom Miletić sklopljen je, 3.3.2011. godine ugovor o delu, po kome su navedeni radnici Odeljenja za finansije bili u obavezi da "postavljaju(!?) dokumentaciju, raznose završne račune po mesnim zajednicama i sređuju kancelarije(!?) uz naknadu od po 20.000 dinara plus doprinosi. Šta se podrazumeva pod postavljanjem dokumentacije nije nam jasno, niti u rešenju piše šta se podrazumeva pod "sređivanjem kancelarija".

Samo 20 dana kasnije, 23. 3. 2011. godine sa istim službenicima sklopljeni su novi ugovori o delu po kojima su bili dužni da "ispravljaju podatke na postojećoj dokumentaciji saglasno važećim propisima za Odeljenje za finansije".

Ekipa je pojačana sa Vesnom Perić i Draganom Jelenković a svakom od njih je isplaćeno po 30.000 dinara plus doprinosi. U Gradskoj upravi se mogu čuti komentari da su navedeni ljudi ekstra plaćeni da ispravljaju sopstvene greške.

Konačno, 16. 5. 2011. godine načelnica Gradske uprave potpisala je ugovore o delu sa Draganom Stojanovićem, Milanom Vujićem, Milivojem Stankovićem (radnicima u ERC-u), Dragomirom Karanom, Ivanom Trifunović, Danijelom Miletić, Irenom Đorđević i Zlatom Kovačević , po kojima su bili u obavezi da rade na poslovima "usaglašavanja načina izrade zarada zaposlenih u novom programu odobrenom od Ministarstva finansija".

Dragomiru Karanu i Ireni Đorđević je isplaćeno po 20.000, Ivani Trifunović 15.000, a ostalima po 10.000 dinara. U tom periodu, bilo je radnika u Gradskoj upravi koji su obavljali razne poslove koji im po sistematizaciji nisu pripadali, ali im nikada nije ponuđena nikakva nadoknada niti su je ikada tražili.

Kada se sve sabere bez dileme se nameće zaključak da je za blistave osmehe činovnika o trošku građana Zaječara najodgovornija Jasmina Gačević Mladenović. Za divno čudo to joj uopšte nije smetalo da nakon nedavne promene vlasti u Zaječaru opstane na funkciji sa koje je to radila.

U izjavama novih gradskih čelnika, koji su osudili trošenje narodnih para za skupocene zube odgovornost načelnice nije ni pomenuta. Da li je to još jedna potvrda teorije bivšeg sindikalca da je bolje imati gram (političke) sreće nego pet kila pameti?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

“BOLNI I TEŠKI REZOVI” U SRPSKOJ EKONOMIJI I JAVNOJ UPRAVI JE I DALJE PRAZNA PRIČA…

 

U opštoj bedi i besparici, u Vladi Srbije žive kao u najboljim vremenima. Dok u privredi traju masovna otpuštanja, u ovom gnezdu srpskih vladara uvek ima mesta za prijem novih rođaka svih linija i kolena, prijatelja, prijateljica i ljubavnica. Kao kraljevi žive čak i šoferi i kafe kuvarice. Na primeru samo jedne vladine ustanova (Jedinica za upravljanje projektom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja), jasno je gde i na koga odlazi novac građana Srbije.

 

          Milica Grabež

 

Da je Vlada Republike Srbije odlučna da smanji potrošnju u javnom sektoru i sprovede bolne reforme, svedoči primer njene ustanove, Jedinice za upravljanje projektom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Ova, još jedna u nizu državnih institucija, trebalo bi da sprovodi projekat ulaganja u naučnu infrastrukturu i to iz kredita Evropske investicione banke. Ova banka još u maju mesecu ove godine zaustavila je finansiranje ove agencije odnosno njenih projekata, što je Vladi Srbije dobro došlo s obzirom da zbog problema sa otplatom javnog duga ionako ne bi mogla da finansira isplatu kredita.

To direktora Jedinice za upravljanje projektima Aleksandra Simonovića izgleda nije mnogo zabrinulo. Od maja meseca zaposlio je novih šest lica iako ni postojećih trideset službenika nema bogzna kakvog posla.

S obzirom na praksu javnih preduzeća u Srbiji da služe kao biro za zapošljavanje zaslužnih i nezaslužnih partijskih kadrova, rođaka svih linija i kolena, prijatelja, prijateljica a naročito švalerki, sve ovo bi prošlo prilično nezapaženo da ovo preduzeće nije postiglo svojevrstan rekord.

Naime, i pored svih apsurda koji se tiču visine plata u javnom sektoru u Srbiji, još nije zabeleženo da šofer ima platu od preko 1000 evra. Ipak moguće je da takvu platu prima vozač šeika Muhameda Bin Zajeda ali njega ipak ne plaćaju osiromašeni građani ove zemlje. Ovo sve i ne čudi s obzirom da je glavni kadrovik u ovoj agenciji poznati stručnjak žutog preduzeća Saša Gmijović.

Direktor Simonović, s obzirom da nema nikakvo iskustvo niti u rukovođenju niti u sprovođenju investicionih projekata (na sajtu Jedinice nije smeo da objavi svoju biografiju jer u njoj nema ništa relevantno), doveo je ovog kadar Demokratske stranke da ga savetuje jer valjda žuti najbolje znaju kako se pustoše javna preduzeća.

Nakon toga Simonović zapošljava najskupljeg vozača u istoriji ove zemlje kako ne bi morao da pešači od Mašinskog fakulteta gde predaje, do Slavije gde mu se nalazi kancelarija.

Ugovorom o radu od 15. 7. 2013. godine poslodavac Aleksandar Simonović zasniva radni odnos na neodređeno vreme sa Milošem Tiodorovićem kojeg raspoređuje na radno mesto vozača u kabinetu direktora, sa osnovnom neto zaradom od 91.800 dinara.

Svestan koliko je malo platio vozača, direktor mu daje i naknadu za prekovremeni rad kao i minuli rad pa vozač za pola meseca jula prima 77.000 dinara, a za avgust 125.000 dinara, što ukupno za mesec i po dana iznosi 202.000 dinara!

Toliko će, kako su nedavno sami izjavili, zajedno primiti ministar finansija i ministar privrede u Vladi Republike Srbije, doduše samo za jedan mesec. Vozač Simonovića mora da se pomuči još desetak radnih dana kako bi dostigao dve plate najvažnijih srpskih ministara. Samo da ne požele i oni ovaj posao, ko će onda da nam spašava zemlju iz krize.

Da rukovodstvo Jedinice misli na svoje prijatelje govori i sledeći radni angažman. Saša Gmijović zapošljava 01.8.2013. godine sina Radeta Dabetića sa kojim je 10.2.2010. godine uhvaćen u krivolovu u lovištu kod Bele Crkve.

Iako mu je ovo prvo zaposlenje, za sina saučesnika u krivolovu nije potreban pripravnički staž pa se on raspoređuje na mesto tehničara sa SSS sa neto platom od 56.100 dinara na neodređeno vreme.

S obzirom da je, kako su tada pisali mediji, bilo još saučesnika u krivolovu, egzistencija njihove dece je obezbeđena. Pored ovoga, direktor Simonović zapošljava i službenika za finansijsku operativu, šta god to značilo, sa neto platom od 102.000 dinara kao i 2 lica na privremeno-povremene poslove sa platama od 60.000 i 90.000 dinara, valjda zbog povećanog obima posla.

U ugovorima, u koje je redakcija Tabloida imala uvid, stoji da će ova dva privremeno zaposlena lica kao i mlađi Dabetić, obavljati poslove nabavke nove kapitalne opreme i potrošnog materijala.

Da se obim posla ove agencije povećao može se uočiti i na njenom web sajtu gde je poslednja zabeležena aktivnost objavljivanje odluke o izboru ponuda za nabavku kapitalne opreme još 24. aprila ove godine, a oglasa za tendere nema još od prošle godine.

Da li se i Simonović odao krivolovu nije poznato, ali da će prvom potpredsedniku Vlade Aleksandru Vučiću izrasti novi rogovi, to je očigledno. Ili ipak on tako zamišlja „bolne i teške rezove" u srpskoj ekonomiji i javnoj upravi.

S obzirom na najave novih zapošljavanja, Tabloid nastavlja da prati „rad" ove agencije u cilju proglašenja novih rekorda u visini plata: kafe-kuvarica 1.500 evra, portir 2.000, zamenik vozača 3.000 (u bližim rodbinskim odnosima nego vozač)…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VLADA SRBIJE: “PARAZITI” KOJI GUBE VLAST !

 

Piše: Igor Milanović   

 

Odlazi li grupa prevejanih bandita i lažnih proroka, koja je jahala Srbiju dvanaest godina!?

Počela je predizborna kampanja, a sa njom i dobro poznati cirkus pod naslovom „Ko će više da slaže“. Za sada u ovom takmičenju ubedljivo prednjače stranke na vlasti, iste one koje su nas i prevele preko ruba propasti. Sada nam obećavaju srećnu budućnost, samo da za njih glasamo. Pitanje je samo da li ovaj izgladneli narod ima bilo kakvu budućnost. Sa njima, ili bez njih…?

 

 

Slušajući političare iz Demokratske stranke i G-17 plus (preodenute u Ujedinjene regione Srbije) čini nam se da strani investitori u redu stoje da dođu u Srbiju i u nju ulože svoje milijarde evra.

Pre manje od godinu dana, kada se spekulisalo o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, Boris Tadić, Mlađan Dinkić i Mirko Cvetković su narod lagali pričom kako to nikako ne bi bilo dobro, jer bi se ugrozili pregovori sa „značajnim stranim investitorima“, koji samo što nisu uspešno okončani, ali bi istovremeno bili prekinuti i razgovori sa Međunarodnim monetarnim fondom o daljoj finansijskoj pomoći Srbiji.

Uoči raspisivanja redovnih skupštinskih izbora, početkom ove godine, pregovori sa MMF-om su zaista i prekinuti, ali ne zato što strani bankari ne žele da razgovaraju sa vladom koja, moguće, odlazi, već zato što ne žele da kreditiraju državu koja se ponaša kao pijani milioner. Odustajanje MMF-a da nam u ovom trenutku odobri stend-baj kredit od preko milijardu evra jasan je signal stranim investitorima da se ne isplati ulagati u Srbiju.

Iz osvete, Srbija je MMF-u utrapila Božidara Đelića koji će, ako mu prođe kandidatura za direktora ove institucije, imati priliku da upropašćuje Zapad na isti način na koji je opljačkao Srbiju.

 

Od pomenutog „značajnog stranog investitora“ na kraju nije bilo ništa. Jedino su južnokorejska Jura i slovenačko Gorenje otvorili nove pogone u Srbiji naplaćujući se unapred iz osiromašenog srpskog budžeta za svako novo radno mesto koje sanjaju da otvore. Isto tako, i bez vanrednih izbora, iz Srbije je otišao Ju-Es stil ostavljajući nam da plaćamo dugove Železare Smederevo i to najviše prema bivšem vlasniku – odbeglom JU-Es stilu.

I pregovori o prodaji Telekoma Srbija su propali, iako nije bilo nikakvih izbora u to vreme.

Bilans ovih vlastodržaca, koji narodu obećavaju bolje sutra samo ako ostanu na vlasti, više je nego poražavajući. Vlada Mirka Cvetkovića ostaće zapamćena kao ona koja je Srbiju najviše zadužila u inostranstvu. Saradnik Instituta za međunarodne ekonomske studije u Beču Vladimir Gligorov nedavno je otkrio da su uslovi pod kojima se Srbija zaduživala takvi da je teško i zamisliti da će dugovi ikada biti vraćeni.

Pošto nije bilo pomena vrednih investicija iz kojih bi mogli da se namire apetiti vladajuće klase, Srbija se uzajmljivala ne pitajući za uslove. U dužničko ropstvo DS i G-17 plus su gurnuli buduće naraštaje Srbije, ako ih uopšte bude bilo, jer nam već ove godine preti pomor od gladi.

 

Po zvaničnim, ulepšanim statističkim podacima prosečnoj srpskoj porodici već sada prosečna plata nije dovoljna ni za hranu. Porast cena goriva, zbog najviših akciza i ostalih nameta koje Srbija ima u regionu, samo će još više da pogorša situaciju.

Republički zavod za statistiku pri izradi svojih studija polazi od pretpostavke da je „prosečno domaćinstvo“ zaista i primilo pomenutu prosečnu platu, ali nam činjenice govore da to nije tako. Samo 18,5 odsto poslodavaca u Srbiji redovno isplaćuje plate zaposlenima, ostali to čine ili sa velikim zakašnjenjem ili uopšte ni ne plaćaju radnike.

Najveći broj firmi jednostavno nema para za plate, jer je sistem naplata fiskalnih potraživanja takav da se prvo namiruje država, a za zaposlene ako nešto ostane. Na sve todolaze i nefiskalni nameti koji dave privredu.

Mlađan Dinkić i njegovi „eksperti“ su neprekidno na vlasti 12 godina i najveći su krivci za ovakvo stanje u privredi. Oni se giljotine propisa sete samo kada im zatreba da na još neki način slažu glasače. Dinkić, Labus i Đelić, dakle sve perjanice stranaka na vlasti, su i osmislili pogubni sistem naplate PDV-a utrenutku izdavanja, a ne naplate robe, čime je srpska privreda dospela u situaciju da kreditira parazitsku državu.

Danas isti oni traže od naroda da im da još vremena da isprave svoje prethodne brljotine, kao da to nisu mogli i ranije da učine.

 

Milijarde evra uzetih kredita za vreme sadašnje vlade, potrošene su najviše na potpuno besmislene projekte, čiji je jedini cilj krađa para.

Beograd je potrošio preko 100 miliona evra da bi dobio megalomanski most koji spaja dve mesne zajednice i zabija se u brdo, ali i da bi samozaljubljeni Dragan Đilas dobio svoj faraonski spomenik u vidu pilona, a zajedno sa porodicom Hajdin i ostalim učesnicima ukrao još neku desetinu miliona evra.

Dolazeći na vlast, Boris Tadić je prijavio ušteđevinu od samo 50.000 evra, i to od prodaje nekog nasleđa.

Danas on na stranim računima ima ne manje od tri milijarde evra, i traži produžetak mandata ne bi li nas još opljačkao. Biračima se ruga garantujući za svoju „iskrenost“ sopstvenom imovinom, a gladnim radnicima posprdno poručuje da se marljivošću bore za očuvanje radnog mesta, kao da oni nesrećnici koji su otpušteni nisu žrtve žute tajkunizacije nego svog nerada.

 

Kompletna bezumna ideja navodne buduće navale stranih investitora na Srbiju bazira se na strategiji o razvoju malih, porodičnih preduzeća.

Dok se pred kamerama ljubi sa kravama i svinjama, Tadić bi voleo da zaboravimo kako je taj plan u stvari podgrejani leš izvučen iz neke prašnjave fioke nekadašnjeg ministra pod Slobodanom Miloševićem, Dragana Simpo Tomića, koji je isto tako početkom devedesetih ubeđivao birače da će tim projektom Srbija za manje od decenije da stigne Švajcarsku!

Tragedija je što se te decenije danas sa setom sećamo kao vremena srećnijeg od ovog, uprkos svim ratovima, bombardovanjima i sankcijama.

 

Konačno, moguće je da u Srbiju zaista dođu strani investitori, budući da ne moraju da brinu da li će radnicima biti isplaćene plate, a od države unapred dobijaju milionske subvencije.

Uz sve to, država blagonaklono gleda kako subvencionisani poslodavci poput onih iz Jure radnike otpuštaju ako odbiju da bez nadoknade rade prekovremeno i ako odlaze u toalet.

Pod tim uslovima svako bi investirao, jer dobija i klasično roblje pride, a sve to o trošku našeg budžeta.

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije