VELIKA PREVARA DRŽAVE POD NAZIVOM “SOLARNI PARKOVI U SRBIJI”!

 

Kako se iza priče o  „investiciji“ u solarne parkove krije bezočna eskploatacija resursa u Srbiji.

Piše: Zoran Pupažić

 

Saznavši da su Ministarstvo energetike Srbije i ministar Dinkić potpisali ugovor sa luksemburškom firmom (fondom) o izgradnji najvećeg solarnog parka na svetu, želeo bih da iznesem neke činjenice u vezi sa obnovljivim izvorima energije i investitorima.

Radeći u italijanskoj kompaniji koja jednim delom posluje sa investitorima u ovoj oblasti, boravio sam i radio u istočnoj Evropi, a najviše u Rumuniji.

Inače, firma za koju radim proizvodi betonske trafo stanice, koje služe da se u njima montiraju transformatori, razvodni ormari, inveteri itd, koji su neophodni za funkcionisanje jednog solarnog parka.

Pokušaću detaljno da opišem kako funkcioniše kada investitori sa zapada investiraju u istočnoj Evropi, u ovom slučaju Rumuniji.

Tamo je već prisutan veliki broj investitora sa zapada u sferi obnovljivih izvora energije.

Investitor dobije od korumpiranih vlasti na poklon zemljište na kojem gradi solarni park, navodno neplodno zemljište.

Pristupne saobraćajnice na gradilište gradi firma iz Italije.

Mehanizacija kojm se radi je kompletno iz uvoza (Caterpillar, Komatsu, John Deer…), projektanti iz Italije, kontrolu tla i stabilizaciju zemljišta vrši firma iz Italije, fotonaponske ćelije dolaze iz Nemačke, držači za njih iz Švajcarske (Hilti), kablovi, podzemni kablovski vodovi od betona i betonske trafo stanice se takodje uvoze iz Italije (uprkos tome što se proizvode i u Rumuniji, ali nemaju sertifikat kvaliteta i ne ispunjavaju standarde EU).

Čak i najmanji šraf, konzola, ormar, inverter, sve neophodno za izgradnju dolazi iz uvoza.

Na kraju, proizvedena struja je u vlasništvu investitora i on je prodaje Rumuniji, Rumuni plaćaju punu cenu, a ne povlašćenu.

A, šta Rumunija ima od sve ovoga?

Samo mali broj korumpiranih političara ima interes od jedne takve investicije.

Kakvu korist može da ima zemlja i narod ako je sve što je korišćeno u izgradnji iz uvoza?

Još jedan problem nastaje posle 25 godina, kada moraju da se zamene fotonaponske ćelije i recikliraju, jer sadrže silicijum, koji je radioaktivan.

A u Srbiji hoće da grade najveći solarni park na svetu, na 3000ha!

Postavlja se pitanje šta će za 20 godina biti sa 3000ha fotonaponskih ćelija, koje će tada postati radioaktivne?

 

 

Nadam se da će neko nešto preduzeti da se dimenzije jednog takvog projekta bar smanje i da precizira ko će šta da radi sada i u budućnosti.

Što se tiče otvaranja novih radnih mesta, to je samo privremeno, dok traje izgradnja.

Kasnije, za održavanje takvog parka neophodno je samo pedesetak ljudi, tako da nova radna mesta ne opravdavaju toliku žrtvu.

Budući da će se park nalaziti u neposrednoj blizini četiri države, nije rečeno da će struju prodavati Srbiji, već onome ko ponudi više.

Nadam se da će se nešto preduzeti da se skrene pažnja javnog mnjenja na ovaj problem, jer ne vidim nekog drugog u Srbiji ko bi mogao da pokrene to pitanje i da se narodu iznesu sve činjenice, jer se radi o velikoj investiciji.

Mislim da bi trebalo da prioritet imaju investitori iz Srbije (naravno, ne uvek isti tajkuni).

Moralna obaveza mi je bila da podelim svoja iskustva i skrenem pažnju na ovaj problem, pošto mediji na zapadu već govore kako su poslovi raspodeljeni na tenderu (pitam se kada je tender bio uopšte raspisan).

CB

©Geto Srbija