Архива

Posts Tagged ‘prevara’

IZDAJE NEMA BEZ VLASTI : BRISELSKI SPORAZUM – VELIKA OBMANA SRPSKOG NARODA I SRBIJE

13. маја 2016. Коментари су искључени

 

Treća godišnjica Briselskog sporazuma, potpisanog 19. aprila 2013., između Ivice Dačića (ministra srpske policije i tadašnjeg srpskog premijera) i Hašima Tačija (vođe albanskih terorista), sasvim je dovoljna da sa sigurnošću ocenimo sadašnji položaj Srba.

Licemerje Brisela je opšte poznato, međutim licemerje “vlasti u Srbiji” prema sopstvenom narodu i državi, u bezrezervnoj servilnosti prema zahtevima "zapadnih partnera" i prihvatanjem evropske magle i šargarepe na dugom štapu, dovešće do gubitka i države i naroda…

 

                      Ivan Maksimović

VELIKA OBMANA5

 

Danas možemo da budemo potpuno sigurni u ono što smo i pre tri godine znali. Za SAD i EU oduvek je postojao jedan jedini način da se zaustave zločini i nasilje nad Srbima a to je da ih kontrolisano proteraju sa Kosova i Metohije.

Ne sve, već da ostane jedan broj koji će se „integrisati" u šiptarske kvazi-institucije. Njihovo prihvatanje albanskog „sistema" i dobrovoljno odvajanje od Beograda  kao svog centra, opravdaće svo do tada izvršeno zlo nad Srbima i takvo stanje učiniti trajnim. Taj broj je onaj koji je potpuno bezopasan u smislu organizovanja otpora u budućnosti ali preko potreban da bi se stvorila slika o multietičnosti.

Kritičnu, to jest nepoželjnu masu, ne iseliti u jednom mahu kao 1999. ili 2004., godine već postepenim odlascima stvoriti utisak da je to bio njihov slobodan izbor i sprečiti mogućnost opravdanog masovnog povratka.

Upravo zbog toga se „integrisanje" Srba u albanske kvazi-institucije vrši postepeno ali ogoljeno kako bi oni koji ostaju znali gde ostaju i potpisuju ugovore u kojima obavezno stoji klauzula o odricanju od države Srbije i obećanja da će služiti interesima tzv. „Republike Kosovo".

Prva srpska institucija na listi bio je upravo MUP. Administracija je transformisana u info-službu o neophodnostima za pribavljanje ličnih dokumenata i svedena na dva – tri službenika koji osim savetima, nikako drugačije ne mogu pomoći.

Policajci su prvi srpski službenici koji su „integrisani". Kada oni koji su ratovali za svoje porodice i državu prihvate teroriste za nadređene i poslodavce, sve ostalo će proći mnogo lakše, i prošlo je. Njihov prelazak u službu takozvane „Republike Kosovo" bio je politička i društvena šok , bomba, vrlo lukavo podmetnuta. Medijski predstavljena kao već doneta „odluka Vlade", a ustvari tek zaključak, koji je toliko nebitan da nije obavezno objavljivati ga u Službenom glasniku, i ne obavezuje nikoga na ponašanje u skladu sa njim, prevario je mnoge.

Novac za plate obezbeđen za najmanje tri(!) godine iz inostranog budžeta a redovne zarade isplaćuje albanska strana. Ko odbije i napusti KiM gubi pravo na zdravstveno osiguranje i penziju.

Bez obzira na apsolutno kršenje zakona, povelje o ljudskim pravima, Ustava a na šta sve reaguju policijski sindikati, usled odsustva minimuma sloge i hrabrosti, još privučeni duplim zaradama i odzivom svojih kolega, policajci pristaju na izdaju i prelaze u albansku službu.

Da je ovakav postupak policajaca bio neočekivan i od strane srpske vlasti, svedoči činjenica da su pripadnici MUP-a sa centralnog Kosova pozvani u svoju bazu u Niškoj Banji da potpišu pristanak. Inače, sveže štampana dokumenta, potpisivali su na klupama, uz zidove zgrade, na haubama automobila... Kada su pitali zašto im nisu obezbeđene makar prostorije, jer bila je zima i to Badnje veče, odgovor je bio jednostavan i kratak: „…Mislili smo da niko neće doći…".

Vlast na čelu sa Nikolićem, Vučićem, Dačićem ovaj gest policajaca predstavila je kao uspeh svoje politike i stub bezbednosti za Srbe u pokrajini. Na terenu je to daleko od istine. "Integrisani" policajci, uplašeni da bi se mogli naći na izmišljenim albanskim optužnicama, a bilo je najava, u potpunosti su predani „uterivanju albanske državnosti" Srbima na KiM.

Od Nove godine, poput čestitke Srbima na severu KiM, njihove uniforme ukrašene su zastavama takozvane „Republike Kosovo". Reakcija kod većine Srba je bila sažeta u rečenici „Ovi će nas oterati odavde".

Užasna je ironija da je stid srpskih policajaca, pomešan sa gnevom, zbog nemoći, poniženja i svega što su prihvatili, usmeren ka srpskom življu na KiM, jer im jedino oni nisu nikakva pretnja. Aktivnosti se uglavnom i odvijaju na tom planu, pokazivanje „mišića" narodu koga su do juče kako – tako, štitili.

U lokalnim medijima, koji su redom na budžetu ili Vlade Srbije ili stranih takozvanih „ambasada" u Prištini, pre svih američke i britanske, često se čuje kako su određene akcije i počinioci sprovedeni „efikasnom akcijom policije" što je ogromna laž. Da je policija iole efikasna otkrila bi makar jednog počinioca od toliko zapaljenih automobila među kojima je zavidan broj upravo u vlasništvu tih policajaca!

KPS je efikasna jedino u prikrivanju zločina. Vrše se pritisci i pretnje, optužuju se za laž žrtve i tako primoravaju da ćute a policajci čuvaju svoja radna mesta i bore se za unapređenja.

Već juna meseca 2013., pripadnik KPS, Srbin iz Leposavića, uz psovke i pretnje smrću, davi trinaestogodišnjeg D. M. koji je odbio da nogom rasturi kamenje složeno u obliku krsta na obali Ibra. Stav očevidaca je da je policajac želeo da se „sada pokaže pred svojima (Albancima) ne bi li dobio bolji položaj na poslu".

Tokom te godine među Srbima na Kosovu rastu tenzije, organizuju se protesti protiv Briselskog sporazuma i njihova iskazana sloga utiče na sve strane te se napadi Šiptara bitno umanjuju i svode na pljačke i krađe. A posle sprovedenih lažnih albanskih izbora i na severu KiM 2013., kojima se ojačava albanska vlast i kvazi-državnost, naredne godine nasilje postaje sve intenzivnije.

Marta meseca 2014. izvršena je redovna godišnja provala na crkveno imanje u Mogili (kod Kosovske Vitine), okruženo Albancima, i naneta je značajna materijalna šteta. Oktobra te godine u Kosovskoj Kamenici napadnut je srpski dečak P.A. učenik osmog razreda, i pretučen. Polovinom februara u Donjem Livoču, otkopan je grob Gradimira Milosavljevića sahranjenog još 1998. a ostaci izvađeni.

Istog meseca grupa albanske dece napala je kraj Ibra srpsku decu molotovljevim koktelima. Policajci optužuju srpsku decu i preteći im, teraju ih kućama. Pripadnici Civilne zaštite sve ovo su gledali – bez reči. Nedaleko odatle aprila 2015., Albanci su nožem u predelu grudi uboli sedamnaestogodišnjeg Srbina N.S., na nekoliko metara od dežurne patrole, inače „integrisanih" srpskih policajaca. Mladić se jedva dovukao do njih kako bi tražio pomoć. Policajci su, navodno, suspendovani.

Krajem marta u gnjilanskom kraju, selu Donja Budriga, bačena je bomba na automehaničarsku radionicu dok su trojica Srbina bila unutra, niko nije povređen. U selu Pasjane Srbinu zapaljene košnice i naneta šteta od oko 5.000 evra.

U istom selu, maja meseca, izboden je Zoran Kostić. Albanci su mu automobilom preprečili put, a zatim ga jedan uhvatio za vrat dok mu je drugi nožem naneo više povreda. U Kosovskoj Mitrovici, pošto su nožem i pištoljem oterali grupu srpskih dečaka, Albanci ulaze u grad kako bi skidali srpske zastave i palili ih na svojim utakmicama. U policiji pokušavam da se raspitam o slučaju a na veliko iznenađenje dežurni me pita „koji napad, ovaj danas ili od pre tri dana"?

Shvativši da ne znam ništa o tome, policajac odsečno odgovara da „nije bilo napada" i optužuje me da izmišljam dok istovremeno, stotinak metara dalje pištoljem i noževima ti Šiptari na ulici nasrću na srpsku decu koja beže na sve strane a napadači oružjem u rukama prolaze pored policajaca koji stoje naslonjeni na patrolno vozilo i ničim ne reaguju!

Srpska deca koja su bežala, požalila se uspaničeno policajcu koji se našao na ulici. Kad je čuo o čemu se radi okrenuo je glavu i nastavio da razgovara sa nekom prolaznicom. Među tim policajcima nalazio se i komandir stanice, "integrisani" policajac.

Napadače zaustavljaju Srbi na trgu Šumadija gde u to doba dana bude dosta ljudi – mediji prenose kako je to rezultat „efikasne akcije policije" oslanjajući se na izvore te službe.

Krajem godine u Kosovskoj Mitrovici dešavaju se tri pokušaja kidnapovanja dece. Napadača, koji u dosijeu ima preko 30 krivičnih dela, opet hvataju ovdašnji Srbi ali biva oslobođen jer „nema elemenata za krivično gonjenje".

Pokušaj kidnapovanja ponavlja se nedavno nad dve srpske devojčice na centralnom Kosovu. Mesec dana pre toga još dva odvojena u Gračanici a od svih ovih napada prijavljen je samo jedan jer niko od Srba ne veruje da će im neko pomoći. I to s pravom. Oktobra prošle godine srpske dečake iz Berivojca napao je Albanac, vršnjak, koji ih je čekao improvizanim buzdovanom i jednom naneo teže povrede glave.

Krajem prošlog meseca Albanci su pretukli bračni par Negovana i Nadu Stanojević ispred njihove kuće u Berivojcu, a ovih dana saznajemo da su oni među okrivljenima za napad na sebe.

„Sud" u Gnjilanu se ističe po nerazumnim optužbama kada su međuetnički slučajevi predmet. „Najslavnija" presuda tog suda je ona kada je baka Persa, iz Paralova, proglašena krivom i izrečena joj je kazna od 50 evra ili tri dana zatvora i to zato što je dobila udarac od Albanca čija je stoka pasla u njenoj bašti.

Bombaški napadi, pucnjava, prebijanja nižu se u Pasjanu i okolini Gnjilana, zatim Gojbulji kod Vučitrna, Srbobranu i Sinaju kod Istoka, Drsniku, Klinavcu i drugim selima oko Kline…

U Goraždevcu, u pucnjavi je porušen spomenik deci ubijenoj na reci Bistrici i žrtvama NATO agresije. Zapaljen jedan auto, oštećeni su kiosk i kuća. Sličan napad, u kome je „samo" zapaljen auto u Goraždevcu se desio i mesec dana pre toga, o tome mediji nisu javili ništa. Za sve ove zločine karakteristično je da su počinioci ili deca ili duševno obolele osobe koje pred zakonom ne podležu strogim pravilima.

Tako je sa Albancima od kada sprovode organizovani teror nad Srbima. U jednom trenutku mediji gotovo da prestaju da izveštavaju o zločinima poput pljačkanja povratničkih kuća, skrnavljenja grobalja, crkava, uzurpiranja srpskih imanja, krađi stoke

Parafiranjem Briselskog sporazuma dolazi do obrta. Počinje više da se govori o zločinima ali na neočekivani način. Izvor vesti su Srbi u albanskim „institucijama" koji više „nisu" izdajnici.

Na taj način višestruko amortizuju zločine, svojom pojavom skreću pažnju sa etnički motivisanih zločina, umanjuju ih, pljačke i nasilje pravdaju ekonomskim nezadovoljstvom i obavezno najavljuju pomoć žrtvama od čega nema ništa. Zločinci bivaju ohrabreni kada vide da ih čitav sistem štiti uključujući i srpsku stranu, političare, medije …

Briselski sporazum se tako nametnuo kao paravan kojim o bezbednosti Srba kao da želi da se kaže poslednja reč: svaki Srbin koji živi na Kosovu, i želi da bude bezbedan, neka ga napusti, postane „kosovar" ili bude ubijen.

 

      P.S.

Ne izlazi iz glave pitanje zašto je vlast u Srbiji dozvolila da početni princip „standardi pre statusa“ , pretvori u potpuni poraz države potpisan za briselskim stolom???????

To znači da su sve srpske vlasti, svaka na svoj način, dopinele potpunom porazu ustavnosti Srbije. A svi predsednici, i ministri i parlamentarci su se kleli u Ustav Srbije, a svedoci smo da su razmišljali samo o visini svote na svojim tekućim računima, i da je za njih postalo važnije da ispune sve odredbe napisane u „Tačijevom Ustavu i Zakonima“!!!

Umesto da su pre nekoliko godina preduzeli mere da „međunarodni projekat Kosovo“, zamrznu na neko vreme i okrenu se ka ekonomskom jačanju države, i iskoristili povoljnije momente u međunarodnim političkim odnosima, oni su požurili da pored ekonomskog slabljenja države, to plate i političkim ustupcima, opet na račun Srbije

EU je odlično izabrala baš ovo rukovodstvo Srbije, da progura sve zamišljene planove koji se zove „Međunarodni projekat Kosovo". A kada sve to bude zavijeno u oblandu „statusno neutralno", i Srbija sve proguta, onda će se dovesti novo srpsko rukovodstvo  koje će upotrebiti moć države da razbije i ono malo otpora koje pokušavaju da pružaju nosioci rodoljubivog osećanja pripadnika srpskog naroda…

Nikako da izbegnemо utisak da reči predsednika Vlade u Srbiji vrlo često nose prizvuk izdaje i poziv na pasivnost…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JOŠ SAMO PROŠIRITI POSTOJEĆE I SAGRADITI NOVE ZATVORE, A SVE U DUHU NOVOG KRIVIČNOG ZAKONIKA SRBIJE!!!

8. децембра 2015. 3 коментара

 

Gotovo da se prethodne izmene i dopune Krivičnog Zakonika iz 2013. godine nisu ni uhodale, a zakonodavac nam brže bolje predlaže nove izmene i dopune. Da li je u pitanju neznanje ili samovolja vlastodržaca, pita se Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije.

 

                           Josip Bogić

NOVI ZAKON

 

Postojeće krivično zakonodavstvo Republike Srbije pruža dovoljno mogućnosti za suzbijanje kriminaliteta, ali usaglašavanje sa određenim standardima u procesu pridruživanja Republike Srbije Evropskoj uniji je izgleda prioritet ili nalog. Krivični zakonik u velikoj meri je usaglašen sa međunarodnim standardima ali ne u potpunosti.

Potrebno je usaglašavanje u odnosu na uobičajene standarde koji važe u pojedinim oblastima krivičnog zakonodavstva evropskih zemalja, a posebnu pažnju zaslužuje grupa krivičnih dela protiv privrede. U toj oblasti su i dalje zadržana prevaziđena rešenja, a odnose se na socijalističko poimanje privrednih odnosa.

U okviru Opšteg dela Krivičnog zakonika menjaju se odredbe koje regulišu krivične sankcije, pre svega delo malog značaja, doživotni zatvor i kućni zatvor.

Delo malog značaja u većini zemalja ne postoji. Vraćanje dela malog značaja na prethodno zakonsko rešenje koje je važilo do dopuna zakonika iz 2009. godine, suštinski ne znači ništa. Svrsishodnije je da se predvide dodatni uslovi koji isključuju krivičnu odgovornost kako bi se izbegle zloupotrebe koje su evidentne u proteklom periodu.

Primena ovog osnova isključenja protivpravnosti dozvoljavala se kod krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do 5 godina. Kod gotovo 90% svih krivičnih dela u svom osnovnom obliku propisuje kaznu upravo do 5 godina zatvora. Postavlja se logično pitanje, koja je bila svrha dela malog značaja osim korupcije i pomoći prijatelja, pardon partijskih drugova!??.

Nacrtom Zakonika se, uvode nove vrste kazni: doživotni zatvor i kućni zatvor. Krivični Zakonik je iako ne formalno kao samostalne kazne, sadržao izuzetnu kaznu zatvora u trajanju od 30 do 40 godina, kao i kućni zatvor koji je bio predviđen kao zatvor koji se izdržava u prostorijama u kojima osuđeni stanuje. Umesto kazne zatvora od 30 do 40 godina, sada predviđa doživotni zatvor koji se ne propisuje i izriče u određenom vremenskom trajanju.

U predlogu izmena kao opravdanje za uvođenje kazne doživotnog zatvora je u tome što ona treba da bude izuzetna kazna koja zamenjuje smrtnu kaznu!? A, kod nas nema smrtne kazne. Za neka najteža krivična dela u odnosu na određene učinioce vremenska kazna od 40 godina je sasvim adekvatna jer ako neko bude osuđen kao punoletno lice na 40 godina zatvora, s obzirom na životni vek u Srbiji teško je poverovati da će takvo lice u dubokoj starosti od 70 i nešto godina biti pretnja bilo kome.

Po toj logici bolje je ponovo vratiti smrtnu kaznu nego praviti trošak državi. Mnoge zemlje u SAD su bile ukinule smrtnu kaznu ali su je za okrutne izvršioce ponovo uveli. Obrazloženje da se propisivanjem kazne doživotnog zatvora umesto kazne zatvora od 30 do 40 godina vrši jasnije razgraničenje između doživotnog zatvora i onog sa vremenskim trajanjem je takođe neozbiljno i krajnje neutemeljeno.

Kućni zatvor se predviđa kao samostalna kazna. Prema važećem Krivičnom Zakoniku, izvršavanje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje nije bilo uslovljeno visinom propisane kazne zatvora.

U Nacrtu Zakonika je predviđeno da se on može izreći za krivična dela za koja je propisan zatvor do 8 godina, dok se prema važećem zakonskom rešenju izvršenje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje može izreći i za dela za koja je propisan zatvor od 1 do 10 godina, pa i za teža dela ukoliko se do odmerene i izrečene kazne došlo ublažavanjem kazne.

Nacrt Zakonika dozvoljava da kućni zatvor traje do dve godine za razliku od postojećeg rešenja koje dozvoljava izvršenje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje ako je izrečena kazna zatvora do jedne godine. Ovo mi sve liči na to da ćemo uskoro imati privatne i lične zatvore!

Nacrtom Zakonika kod novčane kazne se predviđa šire ovlašćenje suda da po slobodnoj proceni utvrđuje visinu dnevnog iznosa. Očigledno je postojeći budžet na izdisaju pa se pronalaze alternativni putevi za popunjavanje istog.

U posebnom delu Krivičnog zakonika, najvažnije izmene i dopune koje se predlažu odnose se na krivična dela protiv privrede gde je umesto dosadašnjih 25 predviđeno 33 krivična dela. Kod određenog broja krivičnih dela ne predviđaju se suštinske izmene osim što je promenjen njihov redosled u odnosu na postojeće rešenje. "Nije šija nego vrat"!

Iako je izmenama Krivičnog zakonika iz 2013. godine kojom je uvedeno novo krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica u praksi i dalje postoje problemi.

U Nacrtu se ovo delo predlaže kao supsidijarno da bi se primena ograničila samo na one slučajeve gde ne postoje obeležja drugog krivičnog dela kojim se štiti privredni sistem. Ono što je dobro je što se u Nacrtu zakona odustaje od pojma odgovornog lica (naročito Faktički odgovorno lice), kod kojih je sada predviđeno da izvršilac može biti samo odgovorno lice.

Mislim da bi u skladu sa srpskim jezikom bio adekvatniji pojam neodgovorno lice jer kako suditi nekom ko je odgovoran? Suditi treba neodgovornom licu, posebno faktički neodgovornom licu.

Uvode se neka nova krivična dela protiv privrede, kao što je Krivično delo zloupotrebe zastupanja u obavljanju priredne delatnosti i krivično delo prevare u obavljanju privredne delatnosti. Ovo drugo krivično delo je vraćanje na ranije rešenje jer Krivičnim Zakonom RS, do donošenja Krivičnog Zakonika 2006 godine, koji je to "delo ukinuo", bilo predviđeno.

Ono što je čudno je uvođenje Krivičnog dela zloupotrebe u postupku privatizacije. Ako se ima u vidu da je Zakonom o privatizaciji određen rok da se privatizuju sva preduzeća osim državnih do 31 oktobra 2015 godine, čemu ovo krivično delo. Pošto neće biti privatizacija nema ni krivičnog dela!?

Jedino logično obrazloženje je ako je zakonodavac želeo da, član 85. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji koji propisuje krivično delo, kazna od 3 meseca do 5 godina i novčana kazna, „prebaci" u Zakonik. Suštinski ništa novo. Prebacivanje iz šupljeg u prazno!

Pogotovo što postoji rok da se završe privatizacije i on je istekao a Zakonik još nije izmenjen?! Pošto krivični Zakonik ne može da deluje retroaktivno, osim ako je povoljniji za izvršioca, postavlja se pitanje čemu sva ta sprdnja?

Ako je zakonodavac želeo da pod ovo delo podvede buduće nezakonite radnje državnih funkcionera kod privatizacija državnih firmi, razlog donošenja je očigledno neznanje. Naime nezakonita postupanja državnih funkcionera prilikom privatizacija državnih preduzeća mogu se podvesti ili pod krivično delo zloupotreba službenog položaja ili primanje i davanje mita.

Od novina je "dopuna" Krivičnog dela prevare u osiguranju koje je uvedeno izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. godine. Novo rešenje je postavljeno onako kako je to uobičajeno i u stranom zakonodavstvu. Za razliku od prevare ovde nije potrebno dovođenje ili održavanje u zabludi pasivnog (prevarenog) subjekta.

Zakonski opis više krivičnih dela je značajno promenjen. Kod nekih se više ne propisuje da izvršilac može biti (ne)odgovorno lice, već svako lice koje ostvari radnju izvršenja i ostala obeležja krivičnog dela.

Značajnu izmenu kod krivičnog dela Poreske utaje je što se više u zakonskom opisu ovog krivičnog dela ne zahteva davanje lažnih podataka o zakonito stečenim prihodima, odnosno njihovo neprijavljivanje. Obaveza plaćanja poreza će postojati i u odnosu na nezakonito stečene prihode, ali se to neće utvrđivati kao bitno obeležje krivičnog dela što je u praksi izazivalo probleme.

Treba istaći i krivično delo izdavanja čeka i korišćenja platnih kartica bez pokrića, gde radnja izvršenja ovog krivičnog dela više ne obuhvata i korišćenje debitne kartice bez pokrića jer banke imaju tehničke i organizacione mogućnosti kojima se može onemogućiti korišćenje debitnih kartica bez pokrića, tako da krivičnopravna zaštita u tom pogledu nije nužna.

Promenjeni su propisani novčani iznosi od kojih zavisi postojanje osnovnih i težeg oblika i usklađeni su sa inflacijom u proteklih. Kod ovog krivičnog dela brisan je zakonski opis izdavanja i stavljanja u promet akceptnog naloga jer je on u skladu sa Zakonom o platnom prometu, prestao da se koristi još 2003. godine.

Ostale izmene i dopune u Posebnom delu tiču se uglavnom usaglašavanja sa ratifikovanim Konvencijama o visoko tehnološkom kriminalu, o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja kao i Konvenciji o zaštiti svih lica od prisilnih nestanaka.

Ono što je još novina je uvođenje krivičnog dela koje ima za cilj da se obezbedi kazna za kršenje zabrane koju određene mere bezbednosti sadrže jer prema važećem Zakoniku ne postoje sankcije za kršenje određenih zabrana kod nekih mera bezbednosti osim što sud, izričući uslovnu osudu može odrediti da će se ona opozvati ako osuđeni prekrši zabranu naloženu merom bezbednosti.

Nacrtom Zakonika predlaže se preciznija odredba kod krivičnog dela trgovine uticajem. Ono što zabrinjava je činjenica što nisu pooštrene kazne za najteže oblike koruptivnih krivičnih dela, i krivičnih dela privrednog kriminala, na minimum od najmanje četiri godine zatvora ili teža, da bi se Zakon usaglasio sa Konvencijom iz Palerma.

Ovo je potrebno učiniti iz razloga što ovakva krivična dela poprimaju sve češće obeležja organizovanog kriminala, vrše se u grupi od strane stručnih lica, zbog prikrivanja tragova i sticanja ogromnog bogatstva, a štetu trpi država.

Ovo je takođe potrebno jer je kaznena politika za krivična dela klasičnog kriminala daleko oštrija a opasnost po državu od istih je daleko manja. Kod krivičnih dela privrednog i finansijskog kriminala podriva se sam ekonomski sistem, a odgovor države, bar kada je u pitanju kaznena politika je „ukor razrednog starešine".

U skladu sa trendom koji se dešava mislim da bi takođe trebalo debelo razmisliti o uvođenju jednog novog posebnog krivičnog dela, koje bi se zvalo „državni udar na zdrav razum građana", kojim bi se sankcionisali svi oni, koji kao telali riču sa malih ekrana ili sa naslovnih strana novina, službenih glasnika režima o nekakvom državnom udaru, rušenju Vlade i premijera u situaciji kada vladajući režim ima sve poluge vlasti i sile.

A, možda tako treba?!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

HRABRI KROJAČ: NEPOUZDANI SLUGA SVETSKIH UTERIVAČA DEMOKRATIJE I VELEMAJSTOR OPSENE U SRBIJI!

3. августа 2015. Коментари су искључени

 

Uslovljen karakternim deformitetima, Aleksandar Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija, zaključuje Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnika "Pravda" i blizak Vučićev saradnik.

 

                        Predrag Popović

KROJAC BUDUCNOSTI DRZAVE-15

 

Ne izgleda tako, ali u ludilu Aleksandra Vučića ima sistema. Svestan svih svojih mana, shvatio je da do ostvarenja životnog cilja – osvajanja vlastine može da dođe bez podrške stranih centara moći. U potrazi za mentorima dugo je tumarao od nemila do nedraga.

Zaklinjao se u „vođu svetskog pokreta otpora američkom nacizmu" Sadama Huseina, francuskog desničara Žan Mari Le Pena, koji je tvrdio da su Srbi varvari i da je Jasenovac „nebitan incident u Drugom svetskom ratu", pa i u Vladimira Žirinovskog, ruskog anarhistu koji je Srbima nudio nekakav „elipton" – najmodernije nevidljivo oružje, istovremeno zastupajući stav da je „Zemun istočna karaula nezavisne Hrvatske". Kao radikalski antiglobalista, Vučić je najviše koristi imao od Huga Čaveza. Primer venecuelanskog vođe otvorio mu je oči.

– Čavez je shvatio da je suština u parama. Bez novca, ne vredi nikakva podrška naroda, nikakve humane i slobodarske ideje. Važne su samo pare – tvrdio je Vučić.

Pošto od starih saveznika nije bilo konvertibilne vajde, mladi radikal je našao solventnije sponzore. Pristao je, biće sve što oni hoće.

Američki kreatori geostrateških procesa, opasno su se prevarili – poverovali su Vučiću. U njegov uspon i instaliranje na vlast investirali su velike pare, političku podršku i svu moguću logistiku.

Za uzvrat, on je primenio još neviđenu strategiju spoljne politike – potpunu i bezuslovnu kapitulaciju. Prepustio im je da bez po muke prekrajaju državne granice, uvode Srbiju u dužničko ropstvo i postavljaju najperverznije uslove za priključenje Evropskoj uniji. Dok god mu to garantuje opstanak na vlasti i ne remeti njegove diktatorske ambicije, baš ga briga za Kosovo, privredni kolaps, socijalnu katastrofu i opšti haos.

Međutim, idila se pretvorila u horor. Majstori iz Vašingtona, Londona i Brisela nisu očekivali da će ih Vučić uvući u lični parapolitički lavirint. Prekasno su shvatili da on nije običan, konfekcijski namesnik koji se zadovoljava mrvicama sa stola. Dok su rekli „Karlobag-Virovitica", Vučić ih je usisao u svoj paralelni univerzum, prilagođen njegovim mentalnim poremećajima.

Ma koliko nemilosrdni bili svetski uterivači demokratije, poslednje što im treba jeste marionetska vlast na čijem čelu se nalazi primitivni agresivac, imun na zdrav razum, nepouzdan i problematičan.

Svi savremeni vladari Srbije pravili su velike probleme američkim diplomatama. Robert Gelbard, Klintonov specijalni izaslanik za Balkan, opisao je Slobodana Miloševića kao oportunistu, koji nimalo ne drži do svoje reči.

Milošević je tokom pregovora pravio predstavu, otezao sastanke na po desetak sati, a onda bi u dva-tri minuta pristajao na sve zahteve. Ali, nijedan nije hteo da ispuni. Posle nekog vremena, organizovao bi novi susret s američkim predstavnicima, opet prihvatio sve uslove i nastavio da tera po svome.

Ni Đinđić nije bio kooperativan. Iako nije bio naivan, od međunarodnih institucija je tražio da ispune obećanja kojima je zasipan dok je bio u opoziciji, kao i obaveze iz Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244.

Sa Koštunicom nije išlo lakše, on je strane partnere iscrpljivao insistiranjem na pitanjima iz prošlosti, davno skinute s njihove agende. Boris Tadić je pokazivao spremnost na nesebičnu saradnju, ali na domaćoj političkoj sceni nije uspeo da obezbedi većinsku podršku evro-atlantskim integrativnim procesima, a to je moglo da se reši samo razbijanjem Srpske radikalne stranke. Za izvođenje tih radova izabrani su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Posle svega, stranci su se suočili s modernijim i opasnijim modelom marionete koja u svakom trenutku može da pokida konce i otrgne se kontroli. Signali upozorenja stizali su jedan po jedan, svaki sledeći sve jači.

Vučić je strane diplomate šokirao razbijanjem kvake na vratima svog kabineta, valjanjem po tepihu briselskog salona Ketrin Ešton, verbalnim napadima na predstavnike Evropske komisije i mnogim drugim erupcijama koleričnog temperamenta.

S kim imaju posla, Amerikanci i Englezi su se uverili prilikom pripreme i pokušaja usvajanja rezolucije u Savetu bezbednosti UN, a naročito posle skandaloznog događaja u Srebrenici.

Predigra se desila proletos, kad je srpskoj Vladi naređeno da, o ko zna čijem trošku, angažuje agenciju Tonija Blera, britanskog premijera koji se 1999, u vreme NATO bombardovanja, istakao rasističkim izjavama protiv Srba.

Da stvar bude komplikovanija, vlasnik konsultantske firme „Tony Blair Associates" je šeik Abdulah bin Zajed, ministar spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Abdulah je mlađi brat Muhameda bin Zajeda, krezavog princa prestolonaslednika UEA, koji je blizak prijatelj i saradnik Aleksandra Vučića i Hašima Tačija.

Nikada nije objašnjeno ko plaća arapsku agenciju s Blerovim imenom, ali otkriveno je da je ona angažovana kako bi „pomogla u formiranju stručnih timova u okviru kabineta premijera", tačnije rečeno – ekipa za kontrolu nepouzdanog sluge Vučića.

Englezi su skratili povodac kako bi sprečili svako Vučićevo gicanje oko rezolucije kojom su nameravali da Srbiju optuže za genocid u Srebrenici.

Dobar plan. Sigurno bi uspeo da su nasuprot sebe imali Tadića ili Dačića. Međutim, namerili su se na svetskog šampiona u laganju i spletkarenju. Čim je naslutio šta mu se sprema, Vučić je preko svog bivšeg političkog oca i aktuelnog saradnika Vojislava Šešelja plasirao priču o tome kako strane sile pripremaju haos u Srbiji.

Istovremeno dok je stvarao tenzije lelekanjem nad onim što ga čeka u Srebrenici, tvrdio je da se ne plaši i da će otići da se pokloni žrtvama. Jasno i glasno je dao do znanja da neće tražiti od Rusa da ulože veto na britansku rezoluciju. Otišao je i korak dalje, pa je nepotrebno od članova svog kabineta zahtevao da se izjasne o rezoluciji.

Britanski stav o odgovornosti Srba i Srbije za genocid podržalo je troje ministara: Zorana Mihajlović, Željko Sertić i Jadranka Joksimović. Mihajlovićeva, koja ima neograničeno poverenje Engleza, i tu priliku je iskoristila da provocira Vučića opaskama kako mu je glupa ideja da proverava saradnike. „Opasna si, Zorana" – pokušao je na svoj način da se našali Vučić – „Da li si ikada zažalila što nisi muško?" Zorana mu je uzvratila još duhovitije: „Ne, a ti?"

Sa Joksimovićkom nije bilo čarki, ona je bespogovorno izvršila naređenje kojim je Vučić hteo da pošalje poruku u London i Brisel da, eto, resorna ministarka za evro-integracije ne mari za interese Srba i Srbije.

Umesto da podnese ostavku jer u svom kabinetu ima ljude koji otvoreno zastupaju strane interese, koji nanose trajnu i nemerljivu štetu Srbiji, Vučić je s predstavom o troje „britanskih ministara" hteo da odobrovolji gazde iz Londona. Izgleda, nije uspeo.

Idilu je pokvario predsednik Tomislav Nikolić, manje besmislenim pismom engleskoj kraljici Elizabeti, a više ruskom imperatoru Putinu. Iako je odavno stvoren utisak da naprednjački tandem više ne postoji i da je Nikolić najangažovaniji i najozbiljniji opozicionar, postoji i opravdana sumnja da su njih dvojica podelili uloge.

U skladu s ličnim afinitetima, Vučiću je pripalo da se predstavlja kao „zapadni", a Nikolić „ruski" čovek. Poslovično sumnjičavi, Englezi se nisu upustili u nagađanja već su odgovornost za ruski veto stavili na Vučićev račun.

Vučić je znao da će mu Englezi osvetu servirati u Srebrenici. Zažalio je što se onoliko hvalisao kako je hrabar. Da je mogao, otkazao bi odlazak na komemoraciju. Međutim, doveden je pred svršen čin.

Kao što je ministar Vulin potvrdio, Englezi su insistirali da premijer ide u Srebrenicu. Šta se dogodilo, poznato je. Na stranu budalasto izveštavanje režimskih medija, koji su preterali sa licitiranjem da li je atentat na Vučića izvršen jednim ili drugim kamenom, nanulom ili snajperom „Hekler i Koh". Stvar je ozbiljna. Otkriveno je da su britanski obaveštajci zaista učestvovali u pripremi napada na Vučića – tvrdi za „Tabloid" izvor iz kabineta predsednika Vlade.

Istu vrstu ocena objavio je i režimski list „Večernje novosti".

Prvi čovek britanskih obaveštajaca za region, neposredno pre obeležavanja 20 godina od Srebrenice, na Sokocu sreo se s pripadnicima hrvatske i bosanske tajne službe.

Oni su tačno znali šta se sprema u Potočarima i da će ključni biti trenutak kada Vučić bude prolazio uskom stazom do VIP bine. Tu ga je trebalo oboriti i poniziti, a epilog bi mogao da bude i tragičan – navodi se u „Novostima", koje strogo kontroliše lično Vučić.

Vučić je, po slobodnoj proceni, do sada preživeo više hiljada nepostojećih atentata, ali čini se da se prvi put zaista našao u realnoj opasnosti. Šta su pravi motivi za takav napad može samo da se nagađa, a ako iza neuspele likvidacije zaista stoje britanski obaveštajci Vučić ima ozbiljnih razloga za brigu.

Kukanjem nad svojom zlom sudbinom, Vučić je samo internacionalizovao patologiju koju godinama širi Srbijom. Umesto o žrtvama iz 1995, svi bosanskohercegovački, hrvatski i evropski državnici sada moraju da teše Vučića i nude dokaze da nisu znali šta se sprema. Kako god bilo, velemajstor opsene još jednom je izveo trik kojim je nadigrao sve svoje opake neprijatelje.

Aleksandar Vučić je potrošio strpljenje i američkog Stejt departmenta. Em, omogućava reketiranje američkih firmi koje su investirale u Srbiju, em ne rešava najveći problem – ubistvo braće Bitići, američkih državljana i terorista UČK.

Upravo zbog tog slučaja, nedavno je u Beograd došla Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara. Da bi joj zamazao oči, neposredno pred njenu posetu Vučić je naredio da Tužilaštvo za ratne zločine sasluša penzionisanog policijskog generala i bivšeg komandatna Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija.

Iako je bilo očekivano da Vučić žrtvuje Gurija i time se reši pritiska iz Vašingtona, to se, iz nepoznatih razloga, za sada nije desilo. Naravno, možda je Guri zaista nevin, ali nedostatak nečije krivice ili dokaza nikada nije sprečavao Vučića da se odrekne bilo koga.

U znak dobre volje, srpski premijer je odobrio odlazak nekoliko jedinica Vojske Srbije u Ukrajinu, gde će se, pod okriljem NATO-a, održati vežba u kojoj će učestvovati vojnici iz 36 zemalja. Tim potezom Vučić je postao prvi srpski državnik koji je pristao da zvecka oružjem prema Rusiji.

Bez sposobnosti da shvati geopolitičke procese i da na pametan način formuliše interese države koju vodi, Aleksandar Vučić se i u vlasti ponaša šizofreno kao u privatnom životu. Po svaku cenu, koju će otplaćivati nekoliko sledećih generacija, gura Srbiju u Evropsku uniju i nerazumno ruši mostove prema Rusiji, a istovremeno širi paniku tvrdnjama da su Britanci naručili njegovu likvidaciju.

Šta Rusi misle o njemu najslikovitije je objasnio njihov ambasador Aleksandar Čepurin, koji je na pitanje o tome kako ocenjuje sadašnje rusko-srpske odnose odgovorio citiranjem poslovice: „U svakoj porodici ima neko ko je psihički poremećen, ali nije dobro kad taj bolesnik vodi porodicu".

 

       Istu dijagnozu Vučiću su uspostavili i Nemci.

 

Otkad je kancelarka Angela Merkel preuzela na sebe obavezu da uređuje odnose u Evropskoj uniji, suočila se s milion komplikovanih problema, ali nijedan nije tako smešan kao Vučić.

Nema načina na koji on nije testirao nemačko strpljenje. Ofirao je Rudolfa Hofšegera, pripadnika tajne službe BND, koji mu je dodeljen za koordinaciju; izmislio je ugovor po kome će „Mercedes" proizvodnju šasija za svoja vozila poveriti zemunskom „Ikarbusu"; a u nekoliko navrata iritirao je i doskorašnjeg nemačkog ambasadora u Beogradu Hajnca Vilhelma.

Vučić je u posete nemačkoj ambasadi dovodio i neke ljude kojima tu nije mesto. Recimo, dolazio je u društvu Nikole Petrovića, direktora Elektromreže Srbije. Kad je gospodin Vilhelm dočekao srpsku državnu delegaciju prvo je video Petrovića, iza koga su išli premijer Vučić i šef diplomatije Dačić.

Na pitanje ko je taj nepoznati čovek, Vučić je ambasadoru odgovorio: „To je moj kum, on je veoma važan čovek". Bilo je još nekoliko takvih incidenata, koji ne samo što izlaze iz okvira protokola, nego predstavljaju i neku vrstu uvrede – tvrdi za „Tabloid" izvor iz nemačke ambasade u Beogradu.

U Vučićevom društvu nije se bolje provela ni Merkelova. Umesto diplomata, bolju ocenu premijerovih postupaka mogao bi da ponudi neki psiholog, a ona bi, sigurno, imala dug i komplikovan naziv na latinskom.

Šta misle o Vučićevoj Srbiji na najkonkretniji način – zidom i bodljikavom žicom – pokazali su Mađari. Zbog sumnji da srpske vlasti, pre svega policija, ne preduzimaju sve što je potrebno kako bi se zaustavio prelaz imigranata preko granice, Mađarska je odlučila da se i fizički ogradi od Srbije.

I drugi komšija iz Evropske unije, Hrvatska, žestoko optužuje srpskog premijera. Iako je pre tri godine upravo hrvatski premijer Zoran Milanović nagradio Vučića titulom „lidera regiona", sada su se ministri iz „lijepe njihove" setili da je on devedesetih godina „sa puškom u ruci podsticao sve ono najgore i pozivao na ubistva i mržnju".

Sve to pokazuje da je prošao Vučićev medeni mesec s mladoženjama iz CIA, MI6, BND-a i ostalih službi koje su ga otrgnule iz Šešeljevog velikosrpskog zagrljaja. Belosvetskim birokratama, koji su određeni da upravljaju balkanskim kolonijama, dozlogrdilo je da se bave Vučićevim spletkama, intrigama i prevarama. Sami su krivi. Omogućili su mu da dođe na vlast, da Srbiju pretvori u kalifat i zaustavi demokratske procese. Investicija im se nije isplatila.

Uslovljen karakternim deformitetima, Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija. Naprotiv.

Način na koji se Vučić odnosi prema strancima još u 18. veku opisao je irski političari i pisac Džonatan Svift. U pamfletu „Guliverova putovanja", koji se danas smatra dečjom literaturom, Svift je opisao siledžiju kome je moć poremetila predstavu o svetu koji ga okružuje.

Glavni junak, Guliver, posle života s Liliputancima, malim i fizički inferiornim ljudima, kad se vratio u normalnu sredinu nije primećivao razliku. Navikao na lažnu predstavu o svojoj snazi, kamdžijao je sve oko sebe.

Navikao na radikale, Vučić je umisilio da, kao njih, može i normalne ljude zastrašivati, ponižavati, vređati…Kako je manipulisao sa Šešeljem, sad radi sa Kirbijem.

Kako se ta bolest leči pokazali su nam Mađari. Visokom žičanom ogradom. Ne oko Srbije. Oko Jajinaca. Odnosno, oko jedne kuće u Jajincima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protif mafije

RAZNI POSLOVNI „TENISOVI“ TRIKOVI I ODNOS PREMA ZAPOŠLJENIM RADNICIMA KAO PREMA NADNIČARIMA!!!

13. маја 2015. Коментари су искључени

 

Srbiji su neophodne strane investicije, ali je puštanje nemačkog holdinga "Tenis" da zida klanice opasna avantura. Ovaj koncern je u Nemačkoj i Rusiji već poznat po izuzetno lošem kvalitetu mesa i prerađevina, bezobzirnom iskorišćavanju radnika, pranju para i prevarama na štetu liferanata i kupaca. Ni sam većinski vlasnik Holdinga, Klemens Tenis, ne može da se pohvali poštenjem, jer su ga zbog pokušaja prevare uspešno nemačkim sudovima tužili najbliži srodnici.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

TENISOVA AVANTURA1

 

Krajem aprila je jedna od najvažnijih vesti u medijima u Srbiji bilo potpisivanje „memoranduma o razumevanju" između Vlade Srbije i holdinga „Toennies" (Tenis) iz Nemačke. Ovakvi memorandumi, istina, nisu ni za jednu stranu obavezujući, ali je zabrinjavajuće to što državni vrh Srbije već sada u javnost pušta potpuno netačne informacije. Tako je Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije, povodom potpisivanja Memoranduma izjavio kako će dolaskom pomenutog koncerna Srbija dobiti mogućnost da proizvodi najkvalitetnije meso u Evropi.

Meso i mesne prerađevine Tenisa su daleko od toga da budu najkvalitetniji u Evropi, a većinski vlasnik i direktor Koncerna, Klemens Tenis, najkontraverzniji je biznismen današnje Nemačke, kome ništa nije sveto kada se radi o povećanju njegovog ličnog bogatstva.

Već nekoliko godina unazad sudovi u Nemačkoj su zaposleni postupcima koje jedni protiv drugih vode članovi porodice Tenis, čiji je 1994. umrli rođak Bernd Tenis osnovao Koncern. Sporno je ne samo ko šta i koliko treba da nasledi od poslovne imperije, koja u međuvremenu vredi više milijardi evra, već i ko u istoj ima koja prava.

Klemens Tenis, koji je imao polovinu vlasništva u Koncernu, od sinova svog umrlog brata Bernda dobio je još po pet odsto vlasništva i tako postao većinski vlasnik kompanije, ali mu ni to nije bilo dovoljno.

Na Božić 2002. godine Klemens u svojoj kući organizuje malo porodično slavlje u okviru koga on i njegova dva sinovca potpisuju sporazum kojim je Klemensu u najvažnijoj klanici Koncerna, koja je bila registrovana kao posebno privredno društvo, dato pravo dvostrukog glasa, tako da je na skupštinama osnivača mogao da nadglasa svoje oponente.

Ovaj sporazum je overen kod notara, ali je uprkos tome sadržao jednu sitnicu oko koje su se narednih godina lomila koplja pred nemačkim sudovima. Na prevaran način, protivno jasno izraženoj volji svojih, istina poslovno neiskusnih bratanaca, Klemens je pokušao pomenuti sporazum da primeni na u međuvremenu osnovani Holding u koji su ušla sva preduzeća porodice Tenis.

Na suđenjima koja su usledila i u kojima su nemačke sudije pokušale da razmotaju klupko porodičnih zavada, notar koji je overio sporazum priznao je da je nepominjanje prenosa dvostrukog glasa na ceo Holding „glupa greška". Za razliku od Klemensa i njegovih saučesnika, sudije su smatrale kako je njegov pokušaj da prigrabi svu vlast u Koncernu nelegitiman i da mladi naslednici uopšte nisu bili dobro informisani koje su krajnje posledice potpisivanja sporazuma iz 2002. godine, tako da su dobronamerno verovali svom stricu i prepustili mu većinski udeo u samo jednom delu Holdinga.

U međuvremenu je jedan od bratanaca pokrenuo sudski postupak kojim želi da poništi raniji ugovor o poklonu, kojim je stricu Klemensu poklonio još pet odsto vlasništva u Holdingu. Ako izgubi i ovaj spor Klemens bi od apsolutnog gospodara kompanije „Tenis" mogao da postane manjinski vlasnik koga drugi suvlasnici u svakom trenutku mogu da nadglasaju.

Postupak u vezi sporazuma iz 2002. godine pokazao je, međutim, o kakvoj ličnosti se radi kada je u pitanju Klemens Tenis. Njegov brat Bernd je stvarni osnivač kompanije i on je Klemensa svojevremeno uveo u posao dajući mu polovinu vlasništva u klanici u Redi, tada jedinom, a danas najvažnijem i najvećem porodičnom pogonu. Umesto zahvalnosti, Klemens je pokazao neshvatljivo nepoštovanje prema svom umrlom bratu, pokušavajući da iz posla istisne njegove sinove i naslednike.

Klemens Tenis je i predsednik nadzornog odbora fubalskog kluba „Šalke 04", na kom mestu je takođe nasledio svog brata Bernda. Ruski gigant

„Gasprom" potpisao je 2011. godine sa ovim fudbalskim klubom višemilionski sponzorski ugovor. Prilikom potpisivanja ugovora Klemens se na kratko susreo i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i tom prilikom najavio veće angažovanje na ruskom tržištu. Ljubav je, međutim, trajala veoma kratko.

Da bi neka zapadnoevropska klanica mogla da dobije dozvolu da u Rusiju izvozi meso ona mora da omogući nesmetanu kontrolu koju vrše ruski veterinari i sanitarni inspektori. Tokom rutinskih kontrola oni su u klanicama holdinga „Tenis" otkrili bakterije i tako je jedan po jedan pogon Koncerna gubio dozvolu za izvoz.

Poslednja se 2013. na udaru našla glavna klanica Koncerna u gradiću Redi koja je u to vreme izvozila 2.500 tona svinjskog mesa nedeljno u Rusiju, što je predstavljalo njenu jednodnevnu proizvodnju.

Nemački mediji su u to vreme pokušali da stanu u odbranu „Tenisa" koji ima godišnji promet od preko pet milijardi evra i direktno i preko kooperanata zapošljava desetine hiljada radnika. Medijsku kampanju je, naravno, finansirao sam Klemens koji je u javnosti proturao priču kako se u suštini radi o protekcionističkim merama Kremlja

Klemens ovo nije lično iznosio, niti je to činio bilo ko iz Holdinga, već nešto niži službenici Udruženja mesara Nemačke koje je, naravno, pod kontrolom porodice Tenis. Do poslednjeg momenta, odnosno do uvođenja sankcija Evropske Unije Rusiji, Klemens se nadao da će naći neku vezu preko koje bi mogao da dospe do samog ruskog državnog vrha i da davanjem mita ponovo dobije uvozne dozvole za svoje klanice.

Čak je i neposredno pred uvođenje sankcija tvrdio kako je Koncern spreman da uloži milijarde evra u otvaranje klanica u samoj Rusiji u kojima bi se prozvodilo meso i mesne prerađevine za to tržište.

Da medijska priča o navodnim ruskim protekcionističkim merama nije istinita, videlo se odmah, jer glavni „Tenisov" konkurent, „Vion Food" iz Holandije, nije bio pogođen zabranom uvoza mesa u Rusiju zbog bakteriološke neispravnosti.

Očigledno je kako je u klanicama „Tenis" higijena bila gurnuta u zapećak, a da su nemačke vlasti svesno pred tim zatvarale oči, jer je nemačkoj klaničnoj industriji bilo važno da što više mesa izveze u Rusiju kako bi sa tog ogromnog tržišta istisla konkurenciju. „Tenis" nije imao probleme samo u inostranstvu, već i kod kuće, u Nemačkoj.

Nemački dnevni listDie Welt" objavio je 13. septembra 2007. da su najbliži saradnici Klemensa Tenisa uhapšeni i da se protiv njih vodi krivični postupak zbog više različitih krivičnih dela, između ostalog zbog prevare i dampingovanih plata radnicima.

U saopštenju tužilaštva iz Bohuma, koje je preneo „Die Welt", istraga se vodila i protiv Klemensa Tenisa i Jozefa Tilmana, direktora Holdinga „Tenis", kao i protiv daljih deset visokih menadžera kompanije. Istraga je vođena i zbog crnih fondova sklonjenih na bankovne račune na Kipru, ali je tužilaštvo procenilo da za to ne postoji dovoljno dokaza.

Posle tužioca iz Bohuma u slučaj se uključilo i tužilaštvo iz Bilefelda, koje je Koncern sumnjičilo da je lažno prikazivao izvoz mesa u Rusiju i tako nezakonito dolazio do subvencija koje nemačka Vlada i briselska administracija daju izvoznicima agrarnih proizvoda u zemlje izvan Evropske unije.

Tokom istrage policija je zajedno sa poreskim organima pretresla tridesetak stanova i kancelarija saradnika Holdinga u Nemačkoj i na Kipru. Sama činjenica kako je nemačka Savezna uprava carina slučaj prosledila Zemaljskoj kriminalističkoj policiji pokazivala je kako se u slučaju „Tenis" radi o nečem mnogo značajnijem od običnog carinskog prekršaja.

Predsednik mesno nadležnog granskog sindikata radnika u prehrambenoj industriji Matijas Brimer povodom privođenja funkcionera „Tenisa" dnevnom listu „Die Welt" otkrio je kako po saznanjima sindikata između 70 i 80 odsto zaposlenih „Tenis" pozajmljuje od svojih ćerki firmi sa sedištem u Istočnoj Evropi. „Koliko nam je poznato, ‘Tenis’ ove radnike plaća daleko manje nego što je to uobičajeno prilikom zapošljavanja nemačke radne snage", rekao je tada Brimer.

Trik koji je koristio „Tenis" u međuvremenu je poznat i u Srbiji. Holding ne ulazi u rizik stalnog zapošljavanja radnika koje onda mora više da plaća, a u slučaju davanja otkaza mora da im isplati i otpremninu, već iste zapošljava neko fantomsko preduzeće iz Istočne Evrope sa kojim „Tenis" zaključuje ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji.

Na osnovu pomenutog ugovora Holding tom preduzeću isplaćuje nadoknadu, a ono daje plate radnicima koji rade za „Tenisa". Plate su, naravno, usklađene sa cenom radne snage ne u Nemačkoj, u koju radnici odlaze kako bi radili u klanicama, već u zemlji porekla radnika. Čak su u pojedinim slučajevima plate bile niže i od proseka u Istočnoj Evropi.

Tenis" je dovedene radnike iz siromašnih zemalja Evropske unije smeštao u posebne prostorije, svojevrsne radničke hotele u kojima su vladali uslovi slični onima u zatvoru. Po izveštavanju pojedinih medija, koji nisu mejn-strim mediji koje finansijski pomažu „Tenis" i od njega kontrolisano Udruženje klaničara, prostorije u kojima se smeštaju „nadničari" (kako ih nazivaju pomenuti mediji) iz Istočne Evrope su prljave i zapuštene.

U jednoj sobi spava i više od dozvoljenog broja radnika. Pauza za ručak je u klanicama Holdinga svedena na svega nekoliko minuta, radnicima se kontroliše i broj odlazaka u toalet.

Slobodni dani, plaćeni godišnji odmor ili bolovanje za ove radnike ne postoje. Ko se pobuni biva momentalno otpušten, a on sam mora posle toga da se snalazi za povratnu kartu do svoje otadžbine.

Nemačka televizijska stanica „Sued-West Rundfunk" (SWR), koja radi u okviru prvog programa nemačko televizijskog javnog sektora ARD-a, objavila je 4. aprila 2008. reportažu koja pokazuje totalnu kontrolu radnika u klanicama holdinga „Tenis". Kamere za nadgledanje su postavljene bukvalno svuda, čak i u kabinama za presvlačenje.

Peter Šar, nemački savezni poverenik za zaštitu podataka, oštro je protestvovao protiv ovakvog ponižavajućeg nadgledanja radnika, pa je „Tenis" ubrzo uklonio kamere iz svlačionica, kao i neke iz pogona. Većina kamera je, međutim, ostala, a „Tenis" je da bi izbegao nove izveštaje medija povećao izdvajanje za medije.

U februaru 2015. u Reda-Videnbriku, gde je najvažnija i najveća klanica Holdinga „Tenis", uvedena je služba nezavisnog ombudsmana koji će se posvetiti problemima radnika iz Istočne Evrope. Iako to nije naglašeno, ombudsman će najviše morati da obrati pažnju upravo na „Tenis" i radne uslove u njegovim pogonima.

I sama firma „Tenis" koja u Redi i okolini u svojim pogonima zapošljava preko 5.000 radnika, od kojih je polovina poreklom iz Istočne Evrope i formalno je zaposlena u nekoj od kompanija koja sa Holdingom imaju ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i iznajmljivanju radne snage, priznaje kako u radnim i ugovorima o iznajmljivanju prostorija (stanova i soba) postoje „izvesni propusti", kako je najcrnje robovlasništvo od vremena Drugog svetskog rata i radnih logora u lokalnim novinama nazvao referent za radno pravo u „Tenisu" Martin Blumentrit.

Pošto su se nemačke vlasti ozbiljno zainteresovale za poslovanje Holdinga „Tenis" i za uslove rada u njegovim pogonima, Klemens Tenis, čije je lično bogatstvo procenjeno na oko dve milijarde evra, odlučio je da proizvodnju iseli u neku zemlju koja manje pažnje obraća na ovu problematiku. Srbija sa aktuelnom vlašću i važećim Zakonom o radu mu izgleda kao Eldorado.

Osim toga, zahvaljujući posebnom međudržavnom ugovoru srpska mesna industrija ima u Rusiji isti status kao i tamošnja preduzeća i ne podleže tako oštrim kontrolnim merama kao klanice iz Evropske unije.

Osim što će radnike iskorištavati na isti način kao i južnokorejska „Jura" i drugi, slični moderni robovlasnici, „Tenis" će Srbiji naneti i drugu vrstu štete. Proizvodi sa ovim brendom su u Rusiji po zlu i nehigijeni već poznati, tako da nije nemoguće da vlasti iz Moskve u dogledno vreme zabrane uvoz mesa i mesnih proizvoda iz cele Srbije.

U tom slučaju će „Tenis" svoje proizvode iz Srbije izvoziti na istočno-azijsko tržište, koje je manje zahtevno od ruskog, i na kome je „Tenis" u ekspanziji poslednjih nekoliko godina, ali je pitanje da li će ostala preduzeća srpske mesne industrije uspeti da za svoje proizvode brzo nađu alternativu Rusiji. Oni koji u tome ne budu dovoljno brzi moraće da otpuštaju radnike i raskidaju ugovore sa kooperantima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI JE SRBIJA DOBILA NOVU ILI IZGUBILA SVOJU PREPOZNATLJIVU AVIO KOMPANIJU?!?

26. октобра 2013. Коментари су искључени

 

Srbija u posao sa Etihadom ulaže 230 miliona evra, a gubi sve što je do sada imala od prava na međunarodnim linijama. Partner iz Emirata sa svoje strane ne ulaže ništa, jer će navodni kredit od 140 miliona evra otići njemu za iznajmljivanje aviona, a može da dobije destinacije koje su mu danas nedostižne. Na kraju će i troškove Er Srbije, danas fantomskog preduzeća, snositi građani Srbije. Da budemo jasniji – Evropa ne želi arapsku avio kompaniju, iz zemlje u koj su zakoni šerijata, a Al Kaida ima utočište, ideologe i finansijera.

 

          Arpad Nađ

 

Ideja srpske Vlade, na prvom mestu prvog potpredsednika Aleksandra Vučića, da kompanija Etihad iz Ujedinjenih Arapskih Emirata spase posrnulu nacionalnu avio-kompaniju JAT Ervejz, pre ima šanse da postane prvorazredni skandal, nego uspešan poslovni sporazum.

Iako se do sada potpisani ugovori drže u najstrožoj tajnosti, već je poznato da je Srbija Emiraćanima u suštini poklonila 49 odsto novog nacionalnog avio-prevoznika, Er Srbije, ali i pravo da njime nesmetano upravljaju.

Po onome što je javnosti do danas prikazano, JAT Ervejz odlazi u istoriju, ponevši sa sobom i dugove u visini od najmanje 190 miliona evra koje će morati da otplaćuje Srbija iz svog budžeta.

Pored toga, srpska država daje još i 40 miliona evra za iznajmljivanje novih erbasovih aviona. Ukupno nas, znači, ovaj posao košta 230 miliona evra, a zauzvrat dobijamo 51 odsto vlasništva nad Er Srbijom, ali bez upravljačkih prava.

Sa druge strane Emirati daju samo garancije za neki planirani kredit od 140 miliona evra i dobijaju punu vlast nad Er Srbijom, iako će nominalno biti vlasnici manjinskog paketa akcija od 49 odsto. Da li je Srbija toliko beznadežno zadužena, da nije mogla sama da izda garancije za pomenutih 140 miliona evra?

I za državnu investiciju od 40 miliona evra za "nove" avione je upitno da li je ona uopšte korisna za našu stranu. Prvo: radi se o avionima koji se uzimaju od Etihada, odnosno iz njegovog kontigenta letilica, tako da jedan partner drugome plaća.

Drugo: nisu u pitanju nikakvi novi avioni (u smislu da su tek proizvedeni), već korišćene letelice. U konačnom zbiru, srpska strana investira 230 miliona evra u nastajanje nove kompanije, od čega 40 miliona daje drugom partneru u poslu koji, na papiru, ulaže 140 miliona evra (odbijanjem onih 40 miliona, investicija bi bila samo 100 miliona) i to kao garanciju za kredit koji će, opet, biti investiran u Etihad za iznajmljivanje daljih letelica. Klasična prevara u kojoj jedna strana investira sve, dok druga ne investira ništa.

Najgore je to što ukupan gubitak Srbije neće biti samo pomenutih 230 miliona evra, mada bi za ovu siromašnu i opljačkanu državu i to bilo previše.

Etihad ovim poslom pokušava da se domogne takozvanih uspavanih slotova koje ima Srbija, odnosno rezervisanih vremena poletanja i sletanja na određene aerodrome. JAT sada nema dugolinijsku flotu, tako da ne može sam da koristi prava da leti na prekookeanskim linijama. Ipak, JAT već ima slotove u Vašingtonu, Njujorku, Čikagu i Dalasu, za koje domaći stručnjaci tvrde da su među najpovoljnijima, jer omogućuju brza presedanja.

Etihad sa svoje strane ima dugolinijske avione, ali ne i povoljne slotove upravo u velikim američkim gradovima koji donose i najviše para. Američke kompanije, pak, nisu spremne da pristanu da se bogatim i bahatim Arapima daju povoljnija vremena naletanja.

Jedna od najvećih svetskih kompanija, američka Delta Erlajnz, već je po izveštajima u štampi uputila dopis američkom Ministarstvu saobraćaja sa zahtevom da se ne izađe u susret zajedničkom zahtevu JAT-a i Etihada o dodeli novih dozvola za Er Srbiju.

Osnovni razlog za ovo protivljenje leži u činjenici, kako navode čelnici Delte, da je nepoznat sastav osnivačkog ugovora i tačan odnos partnera. U Srbiji je uobičajeno da se sklopljeni ugovori drže podalje od očiju javnosti, ali to nikako nije praksa u normalnom svetu. Ako američka administracija usliši zahtev Delte Erlajnza, što je više nego izvesno, Srbija će trajno ostati bez povoljnih vremena sletanja i poletanja na najvažnijim aerodromima.

Istovremeno je Evropska komisija još 2. avgusta obavestila srpski Direktorat za civilno vazduhoplovstvo da nova, zajednička kompanija neće moći da dobije dozvolu za let na evropskim destinacijama jer je efektivno upravljanje kompanijom Er Srbija suprotno ECAA sporazumu o Zajedničkom vazduhoplovnom području Evropske unije sa okolnim zemljama, čiji je Srbija potpisnik. Za Evropsku komisiju je sporno što je Etihad, iako manjinski gazda, dobio upravljačka prava u Jatu u narednih pet godina, a Emirati nisu članica ECAA.

Bez obzira na ovo i srpske vlasti i Etihad uporno dalje pričaju kako Er Srbija sa radom počinje do kraja oktobra. Međutim, ni tu stvari nisu uopšte tako jednostavne.

U zvaničnom registru Agencije za privredne registre do trenutka odlaska ovog članka u štampu nema ni pomena o nekakvom preduzeću Er Srbija (Air Serbia, kako zvanično glasi naziv). Kako jedno neregistrovano preduzeće može da počne sa radom, neka objasni neko iz Vlade.

Uprkos toj činjenici, Er Srbija, iako fantomska kompanija bez dozvole za rad, već objavljuje oglase za prijem radnika. Glavni problem, na koji, očigledno, u "svetski iskusnom menadžmentu" ove fantomske kompanije niko ne obraća pažnju, leži u činjenici da tek pošto se preduzeće registruje ono uopšte može da zatraži dozvolu od Direktorata za civilno vazduhoplovstvo da se bavi svojom osnovnom delatnošću: avio-prevozom ljudi i robe. Put za dobijanje ove dozvole nije ni malo jednostavan, tako da, i pod uslovom da se Er Srbija već sutra registruje u APR-u, on do kraja meseca ne može da dobije dozvolu za let, ako se sve bude radilo po zakonu.

Pitanje koliko se u celom ovom poslu uopšte poštovao zakon, postavio je i ministar privrede Saša Radulović, mada je, kako u Vladi tvrde, na kraju potpisao garancije za dobijanje kredita od 40 miliona evra iz Fonda za razvoj. Već je u prvim koracima, koje pravi Er Srbija uočljivo da partnere u ovom poslu srpski zakoni uopšte ne interesuju.

Prvenstveno je nezakonito izmeštanje sektora finansija iz Beograda u Abu Dabi, jer preduzeće registrovano u Srbiji ovde mora i da polaže račune za svoje poslovanje. Protivno zakonu, ali i samom dogovoru, jeste uz ostalo i imenovanje Daneta Kondića istovremeno i na mesto generalnog direktora i predsednika borda direktora.

Kondić jeste srpski državljanin, ali je Etihadov kadar koji ga je i postavio na mesto generalnog. Kako po dogovoru arapski partner postavlja generalnog, srpska strana je trebala da postavi svog čoveka na čelo borda direktora, a njen kandidat je arapski miljenik Kondić?! Postavljajući Kondića na ovo mesto, srpska Vlada ne samo da je prekršila sopstveni zakon po kome niko ne može samog sebe da kontroliše (jer je u sukobu interesa), već ruglu izvrgla i uveravanja kako ćemo mi, ipak, da nadgledamo rad nacionalnog avio-prevoznika.

Po svemu što se sada zna, Vučić je JAT poklonio Arapima. Za data ulaganja Srbija je mogla i sama da zadrži vlasništvo nad nacionalnom avio-kompanijom, bez da se svađa sa svetom koji, očigledno je, ne želi da odobri ovaj poslovni aranžman.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TURISTIČKE AGENCIJE I PREVARE: OŠTEĆENIM TURISTIMA NEMA KO DA VRATI NOVAC

18. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Kada građanin krene na turističko putovanje, pod pretpostavkom da ja uštedeo za odmor, u samom startu ga čekaju brojni rizici. Vrlo lako može da postane žrtva prevare sumnjivih turističkih agencija, koje "igraju samo jedno leto". A kad prevarant, ili grupa prevaranata ojadi grupu naivnih turista, vrlo često se dešava da država samo zatvori agenciju, ali ne i vlasnika agencije. Bilo je slučajeva da su i agencija i vlasnik samo fantomi, da u jednoj kancelariji radi neobaveštena službenica koja nikada nije upoznala svoga poslodavca.

 

 

          Josip Bogić

 

U sred turističke sezone, neizbežne su prevare kojima se služe pojedine turističke agencije, skoro redovno u ovo vreme. Najčešće prevare izgledaju naivno, ali funkcionišu: agencija uzme unapred novac za putovanje, a onda nestane i agencija i njen vlasnik!

Prevareni građani se po pravilu tada obraćaju turističkim inspektorima za nadoknadu izgubljenog novca i vremena. Oni konstatuju nepravilnosti, zatvore agenciju, podnesu nekakve prekršajne prijave, proslede ih tužilaštvu i MUP-u i sa svoje strane, oni su odradili svoj deo posla.

podnosi zahtev MUP-u radi prikupljanja potrebnih obaveštenja– da li u radnjama osumnjičenih postoje elementi krivične odgovornosti i krivičnog dela. Dakle, i tužilaštvo je odradilo svoj deo posla.

MUP u saradnji sa tužilaštvom uhapsi prevaranta. I MUP je odradio svoj deo posla. Svi su, da dakle, odradili svoj deo posla, samo su građani ostali i bez novca i bez letovanja.

Samo je prevarant pametno utrošio sredstva! Tužilaštvo se oglasi u medijima da će slučaj "ispitati do kraja". Šta uopšte znači fraza da će tužilaštvo istražiti neki kriminalni slučaj do kraja?

Ako utvrdi da u radnjama postoje elementi krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti ići će se u postupak koji će da traje godinama. Pod uslovom da se oglasi krivim, oštećeni se neće obeštetiti u krivičnom postupku već će ih sud najverovatnije uputiti na parnicu.

Ako pak ne bude dovoljno dokaza za krivicu i osumnjičeni ne bude procesuiran, opet sledi parnica radi naplate novca. Šta je onda cilj krivičnog postupka? Ostaje nejasno zašto zakonodavac u Zakonu o oduzimanju imovine nije predvideo i krivična dela prevare, koja su na našim prostorima najčešća kao krivična dela.

Zbog čega zakonodavac nije u procesnom zakonodavstvu predvideo obavezu da se u krivičnom postupku rešava imovinsko-pravni zahtev? Ovako ispada da se krivični postupak suštinski vodi bez ikakvog smisla. Oštećenima nije stalo toliko da se neko osudi vremenskom kaznom koliko da dođu do svog novca.

U slučaju kada su građani prevareni od strane turističke agencije, nesuđenim putnicima, oštećenima dakle, najvažnije je da putuju ili da im se vrate uplaćena novčana sredstva. Očigledno se radi o pravno neukim i klijentima neupućenim u činjenicu da ova svoja prava ne mogu da ostvare u krivičnom postupku. I, naravno, opet će pokušavati da ovakve slučajeve reše represijom. Kakve koristi oštećeni imaju od toga što je agencija zatvorena?

Potencijalni putnici nisu dužni da se bave istragama da li je neko registrovan u Agenciji za privredne registre, da gledaju bilanse uspeha i stanja, likvidnost preduzeća, da li je blokiran račun agencije, da li agencija ima dozvolu i dr. To je posao države i njenih organa.

Ako neka agencija postoji, za normalnog čoveka je to znak da posluje po zakonu. Država treba obične građane da zaštiti od prevaranata tako što neće dozvoljavati osnivanje raznih agencija i preduzeća bez kapitala i što će kontrolisati njihov rad. Ako građani sve ovo treba sami da proveravaju pre nego što krenu u pravni posao, šta će im onda država i njene institucije!?

U turističkoj inspekciji kažu da je jedina njihova preporuka građanima da koriste renomirane i dobro poznate agencije. Ljudi koji nisu otišli na letovanje oštećeni su ali od strane državnih organa, a manje od agencije. A u ovoj i ovakvoj državi, kada se vlast uključi u rešavanje problema, problem postaje nerešiv.

Pozabavimo se i tom famoznom saradnjom MUP-a i tužilaštva. O kakvim diletantima se radi, počev od direktora policije i njemu potčinjenih pa do portparola i onih ljudi koji spremaju saopštenja ministru policije!

Nadležnost javnog tužioca propisana je u članu 46 ZKP-a, u kome se kaže da je osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca gonjenje učinilaca krivičnih dela. Za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti javni tužilac je nadležan da rukovodi pretkrivičnim postupkom, da zahteva sprovođenje istrage i usmerava tok prethodnog krivičnog postupka u skladu sa ovim zakonikom, da podiže i zastupa optužnicu, odnosno optužni predlog pred nadležnim sudom, da izjavljuje žalbe protiv nepravnosnažnih sudskih odluka i da podnosi vanredne pravne lekove protiv pravnosnažnih sudskih odluka i da vrši i druge radnje određene ovim zakonikom.

Radi vršenja ovlašćenja svi organi koji učestvuju u pretkrivičnom postupku dužni su da o svakoj preduzetoj radnji obaveste nadležnog javnog tužioca. Ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove – policija i drugi državni organi nadležni za otkrivanje krivičnih deladužni su da postupe po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca.

Ako organ unutrašnjih poslova ili drugi državni organ ne postupi po zahtevu javnog tužioca, javni tužilac će obavestiti starešinu koji rukovodi organom, a po potrebi može obavestiti nadležnog ministra, Vladu ili nadležno skupštinsko telo. Gde se tu u Zakonu pominje – saradnja?

U posebnim odredbama o postupku za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i drugih izuzetno teških krivičnih dela, takođe ne piše da tužilaštvo i policija sarađuju već – ako organi unutrašnjih poslova saznaju da se priprema ili da je učinjeno neko od ovih krivičnih dela, dužni su da o tome odmah obaveste nadležnog javnog tužioca.

Javni tužilac može zahtevati da organi unutrašnjih poslova preduzmu određene mere ili radnje u datom roku i da ga o tome obaveste. Neizvršavanje zahteva ili prekoračenje određenog roka organ unutrašnjih poslova dužan je da javnom tužiocu posebno obrazloži.

Podaci za ova krivična dela o pretkrivičnom i istražnom postupku predstavljaju službenu tajnu. Osim službenim licima, ti podaci se ne mogu odavati niti drugima mogu biti dostupni. Ovi podaci se mogu objaviti samo na osnovu pisanog odobrenja nadležnog javnog tužioca, odnosno istražnog sudije. Nema tu nikakve – "saradnje"!

Da zlo bude veće, niko građanima nije objasnio da na ovaj način neće doći do novca i do letovanja. Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom za krivično delo prevare ne predviđa mogućnost oduzimanja tako stečene imovine!? I sve tako ukrug. Samo je prevarant profitirao.

Građani će moći da vrate novac samo ako im on lično vrati, da se naplate do visine osigurane sume kod osiguravajuće kuće ili u parnici privatnom tužbom. To dalje znači da se građani mogu zaštititi samo preko suda ako nastane problem, privatnom tužbom, što može da bude skup i dugotrajan proces. Turistička inspekcija je upravni organ i može da zatvori agenciju i zahteva pokretanje prekršajnog postupka, ali ne i da obezbedi vraćanje novca.

Ko će prevarenima obezbediti novac za povraćaj ukoliko je vlasnik agencije u zatvoru?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DUH VELIKIH PREVARANATA: INVESTICIONI FOND ZA PLJAČKU SRBIJE, UZ DOZVOLU VLADE

11. септембра 2013. Коментари су искључени

 

Srbija će postati lider po pljački sopstvenog naroda za račun vlastodržaca i njihovih kriminalnih saradnika. Ako Vlada Srbije bude olako dozvolila američkim investicionim fondovima ulaganje pod uslovima koje oni postavljaju a to su da država ukine sve parafiskalne namete I zakonom reguliše lakše otpuštanje radnika, onda se Srbiji I njenim građanima može ponovo razbiti o glavu kriminalnia radnja poput ugovora o izgradnji solarnog parka. A to je priča u kojoj grupa belosvetskih kriminalaca, od kojih se neki u Beogradu kriju od vlasti svoje matične zemlje, uz pomoć ministara u srpskoj vladi pokušava da olakša državni budžet za čak 160 miliona evra. Plan je smišljen za vreme vladavine Demokratske stranke, ali i Srpska napredna stranka nastavlja njenu tradiciju otimanja para.

 

                Milan Malenović, Milan Glamočanin

 

Izgradnja u Srbiji najvećeg solarnog parka na svetu, čak dva puta većeg od onog u Kaliforniji (SAD), koji je trenutno ubedljivo najveći, od samog početka je bila osporavana od strane stručne javnosti.

U međuvremenu su podrobnija istraživanja pokazala da se radi o kriminalnom projektu, čiji je jedini cilj da se iznesu stotine miliona evra iz srpskog budžeta.

Štetnost projekta se ogleda već u članu 3.3.4 Krovnog ugovora od 26. oktobra 2012. godine (za Republiku Srbiju potpise su stavili Mlađan Dinkić i Zorana Mihajlović), a kojim je predviđeno da Srbija finansira izgradnju celokupne odgovarajuće infrastrukture, ukoliko se ista ne nalazi najdalje na kilometar od mesta na kome će biti pravljen solarni park.

Vlada Srbije se, takođe, obavezala u članu 3.11 Ugovora da će omogućiti priključenje elektrane mreži i to mesečnom dinamikom od 40 MW, iako se zna da JP Elektromreža Srbije (JP EMS), koje bi trebalo da izgradi mrežu, za bilo koji objekat mora da potroši najmanje dve do tri godine samo za pribavljanje svih potrebnih dozvola.

Osim toga, planirani solarni park je trebao da ima kapacitete od 1.000 MW, što je deset odsto instalisanih kapaciteta Elektroprivrede Srbije, a sve to je trebalo pomenutom dinamikom da se priključi u roku od dve godine.

Članom 3.14 je predviđeno da Srbija ima obavezu balansiranja pomenute elektrane, iako se zna da Srbija nema kapacitete koji to mogu da urade. Balansna struja bi, dakle, o trošku EPS-a morala da bude uvežena, a da pri tome Srbija nema nikakve koristi od toga!

Konačno, članom 7.3 Ugovora predviđeno je da Srbija od investitora, Onegiga Solar Park Incubator d.o.o. u slučaju neispunjenja ugovornih obaveza može maksimalno da naplati 900.000 evra odštete i to pod uslovom da ima odakle te pare da uzme, jer Onegiga raspolaže osnivačkim kapitalom od samo 10.000 evra (ako na računu uopšte i ima neke pare, pošto nema ni jednog jedinog zaposlenog). To znači da bi u izgradnju infrastrukture Srbija uložila desetine miliona evra, a naplatila manje od jednog miliona i to u najboljem slučaju.

U početku se verovalo da iza celog projekta stoje finansijski centri moći koji u njemu vide mogućnost dobre zarade i guranja Srbije u energentsku zavisnost od stranih ulagača. Ovome u prilog je išla i činjenica da je garant investitora Securum Equity Partners International Ltd, koji je supotpisnik Krovnog ugovora, 19. februara 2012. za svog strateškog partnera na ovom projektu izabrao MX Group iz Italije, trećeg po snazi evropskog proizvođača solarnih panel

Špekulisalo se da svoje interese u sprovođenju ovog projekta ima i neformalna svetska vlada Triraterala koju u Srbiji zastupa East-West Bridge grupa, u kojoj je Zorana Mihajlović član, a njen državni sekretar jedan od osnivača.

Ciljevi Trilaterale su upravo da male evropske države u svakom pogledu postanu zavisne od velikih i snažnih, koje su već u kandžama pomenute grupe.

Ceo projekat je, međutim, započet mnogo pre ulaska Mihajlovićke u srpsku vladu, u vreme kada je Dinkićeva stranka, istina, davala ministra finansija, ali se isti tada u vezi ovog projekta ništa nije pitao. Ne postoje, dakle, nikakvi „viši ciljevi", niti zavera protiv Srbije u svetskim centrima moći – ovaj projekat je najobičnija pljačka para. Sadašnji vlastodršci su, očigledno, nasledili dobro osmišljen projekat krađe para koji nameravaju do kraja da sprovedu, kao što sprovode i sve ostalo štetno što je započela prethodna vladajuća koalicija na čelu sa Demokratskom strankom…

 

     Gusari sa Kariba u Beogradu

 

Još 23. februara prošle godine srpska vlada je potpisala neobavezujući Memorandum o razumevanju sa Securum Equity Partners Europe u kome se navodi da se planira izgradnja pomenutog solarnog parka koji će ukupno koštati 1,75 milijardi evra, bez PDV-a. Zanimljivo je da je potpisivanju ovog dokumenta prisustvovao i Karmelito Denaro, predsednik i generalni direktor MX Group iz Italije, sa kojim Securum ima samo četiri dana ranije potpisan ugovor o saradnji, a koji se kasnije više nigde ne pojavljuje. Uskoro ćemo videti i zašto…

U svom obraćanju međunarodnim medijima Denaro je istog tog dana naglasio kako je zemljište predviđeno za izgradnju solarnog parka u neposrednoj blizini potrebne infrastrukture i kako ga karakteriše maksimalna izloženost suncu.

Očigledno je gospodin Denaro u tom trenutku bio ubeđen kako je potpisivanje i sprovođenje ugovora samo pitanje formalnosti i vremena, te da srpske vlasti i Securum već imaju postignut konačni dogovor.

Da nije tako, teško da bi se direktor jednog ovakvog giganta odlučio da pođe na put u Srbiju, makar mu to plaćale i srpske vlasti kojoj je upravo u tom trenutku trebala ovakva jedna ličnost da birače ubedi kako je investicija od oko dve milijarde evra sigurna stvar. Predstavnici Securuma, očigledno, nisu bili podobni za tako nešto.

Krovna organizacija preduzeća koje se kao garant investitora pominje u ugovoru od 26. oktobra 2012. jeste Securum Equity Partners Group sa sedištem u ulici Pararaweg 45 u Kurasau. Ovo karipsko ostrvo, koje politički pripada Kraljevini Holandiji (mada ima najširu autonomiju), poznato je po dvema stvarima: proizvodnji istoimenog likera i kao poreski raj gde niko ne pita ni odakle pare potiču, niti gde se ulažu.

Securum Group ima veoma razgranat i komplikovan sistem ćerki-firmi. Securum Equity Partners Venture Capital ima sedište na ostrvu Veliki Kajman, ulica 69 Dr. Roy’s Drive, još jednom karipskom poreskom raju koji je pod vlašću Velike Britanije. Securum Equity Partners and Associates se nalazi na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država, ali u Delavaru, takođe poznatom poreskom raju.

Pomenuto preduzeće iz SAD ima predstavništvo u Beogradu na adresi Bulevar Mihajla Pupina 6, na 22. spratu palate Ušće. Na istoj adresi u Delavaru nalazi se i Securum Equity Partners Trust and Finace, dok se Securum Equity Partners Corporate Services nalazi na 22. spratu palate Ušće na Novom Beogradu.

Securum Equity Partners Europe, koji je prošle godine sa srpskom vladom potpisao Memorandum o razumevanju, danas je registrovan na Malti, u Marini za jahte, ali je u vreme pregovora sa našom vladom sedište imao u Luksemburgu. Kao što se vidi, preduzeće Securum Equity Partners International Ltd, koje navodno ima osnivački kapital od 700.000 evra i koje kao garant za Onegiga Solar Park Incubator d.o.o. sa Dinkićem i Mihajlovićkom potpisuje ugovor oktobra 2012, nigde se ne spominje na zvaničnoj internet prezentaciji Securum Equity Partners Group!?

Dakle, srpska vlada mesecima vodi pregovore sa Securum Equity Partners Europe, da bi zatim potpisala ugovor sa fantomskom firmom Securum Equity Partners International (navodno sedište u Valeti, Malta), ali se kao konačni investitor po, u tajnosti držanom aneksu iz novembra meseca, pominje Neper Solar Park Incubator Project u vlasništvu investicionog fonda Neper sa sedištem na Kurasau, a u kome je jedini vlasnik Securum Equity Partners Group i to preko Securum Equity Partners Fund Management, koji se danas više ne pominje na veb stranici holdinga?!

Izuzetno komplikovana vlasnička i pregovaračka struktura, koja je potpuno u duhu velikih prevaranata koji su se okupili na ovom poslu. Sve ovo je u javnosti trebalo da stvori utisak kako se radi o velikoj multinacionalnoj kompaniji, ali je u stvarnosti reč o nizu preduzeća osnovanih sa besmisleno malim kapitalom, čiji je jedini posao ikad upravo solarni park u Srbiji.

Dana 8. maja 2012. Vlada Srbije, koju zastupa Oliver Dulić ministar životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, a u prisustvu premijera Mirka Cvetkovića i državnog sekretara Bojana Đurića, potpisuje još jedan Memorandum sa Securum Equity Partners Europe, tada još uvek sa sedištem u Luksemburgu. Za razliku od prethodne delegacije koja je o trošku srpske vlade u Beogradu boravila krajem februara, ova je veoma skromna i čine je samo dvojica ljudi koja će kasnije u vezi ovog projekta stalno da se pojavljuju na strani investitora.

Radi se o Alesiu Kolusiu (Alessio Colussi), čoveku bez biografije i porekla, koji se neko vreme na zvaničnom sajtu Securum grupe pojavljivao kao izvršni menadžer, mada ga danas ni tamo nema; i o Ivanu Matejku, hrvatskom državljaninu koji je direktor nekih od Securumovih ispostava u Beogradu.

 

     Ozbiljni pregovori o prevari

 

Ivan Matejak je rođen u Zagrebu 1978. godine, a na sajtu Securuma se navodilo da je stekao fakultetsku diplomu u oblasti geopolitike, geostrategije i geo-ekonomije na univerzitetu u Trstu, gde je takođe stekao i zvanje mastera iz međunarodnih odnosa i diplomatije. Trenutno radi kao menadžer zadužen za Srbiju na nadgledanju politike obnovljivih izvora energije.

Po njegovim rečima, Securum je Srbiju izabrao za partnera i mesto izgradnje najvećeg solarnog parka na svetu, jer ima "veliku količinu sunčevog zračenja, koja je za oko 40 odsto veća nego u drugim delovima jugoistočne Evrope", ali i obećavajuću ekonomsku i privrednu budućnost?!

Na pitanje novinara, čiji kapital stoji iza firme Securum Equity Partners Europe, njen menadžer Ivan Matejak je samo odgovorio da je reč o investicionom fondu i da "nije kompetentan da priča o vlasničkoj strukturi i visini kapitala". Odmah posle toga, on dodaje zanimljivu informaciju: On je osnovan na inicijativu grupe svetski priznatih menadžera, zvanično je počeo da radi početkom 2011, a u proteklom periodu je ulagao u informacione tehnologije i turistički sektor."

Osim što je time otkrio da Fond nema nikakva iskustva u proizvodnji struje i bavljenju solarnom energijom, Matejak nesvesno ukazuje da je u pitanju zaista velika mućka, jer jednom neiskusnom preduzeću srpska vlada samo nekoliko meseci po njegovom osnivanju ukazuje poverenje i u novembru 2011. kreće u prve ozbiljne pregovore.

Od pomenute grupe navodno svetski priznatih menadžera, osnivača investicionog fonda Neper, ne navodi se ni jedno jedino ime, a teško je nešto saznati i o Alesiu Kolisiu, izvršnom direktoru Securuma koji 26. oktobra 2012. potpisuje ugovor sa srpskom vladom.

Pretragom na Guglu vidi se da se ovo ime pominje na oko 64.000 internet stranica, ali isključivo u vezi projekta solarnog parka u Srbiji.

Na sajtu Securum Equity Partners Europe, dok je isti još postojao i objavljivao takve informacije, navodi se da je Alesio Kolusi rođen 1961. u Gorici (Gorizzia), Italija, da je završio poljoprivredni fakultet u Udinama, da radi već 25 godina na poslovima menadžmenta u preko 30 zemalja sveta. Za očekivati bi bilo, zato, da se njegovo ime pominje na više mesta, a ne samo u vezi solarnog parka u Srbiji.

Naredni potpisnik Ugovora od 26. oktobra u ime Securuma je najzanimljiviji od svih i pravi je idejni tvorac ove najveće prevare u istoriji Zapadnog Balkana. Radi se o Kolusijevom zemljaku Dimitriu Alesandru Pasaru (Dimitri Alessandro Passaro), navodno još jednom izvršnom direktoru, koji je i najvažniji razlog zbog čega su ozbiljni pregovarači, kao što je italijanska MX Group, odustali od daljih razgovora sa srpskom vladom.

Manje od dva meseca posle potpisivanja prvog Memoranduma između srpske vlade i Securuma, a tri nedelje pre potpisivanja drugog Memoranduma, u italijanskoj štampi se 15. aprila 2012. pojavila jedva primetna vest o tome kako državni tužilac Rafaelo Tito vodi istragu protiv Dimitria Pasara, nastanjenog u ulici Zorutti 27 u Gorici d’Isonzo (po saznanjima italijanskog tužioca on sada živi na visokoj nozi u Beogradu), kao i njegovog kompanjona Đanluke Valentia (Gianluca Valenti) i to zbog izazivanja konkursa, utaje poreza i prevare. Sve u svemu, njih dvojica su po optužnici proneverili između 20 i 25 miliona evra! U istragu se uključila i poreska policija Holandije.

Pasaro i Valenti su stvorili jednu izuzetno komplikovanu strukturu od različitih preduzeća koja su sva na neki način bila povezana sa holdingom Alikč koji je stajao na njenom čelu. Radi se o sledećim preduzećima: Alikč Real Estate (stečajni upravnik Giorgio Bonmarco), Alikč Commercial Properties (direktor Mauro Marchetto), Alikč Investments (direktor Mario Giamporcaro), Alikč Construction Company (direktor Paolo Taverna), Alikč Supply (direktor Stefano Gropaiz), Alikč Technical Plants (direktorka Gabriella Magurano) i Alikč Engineering (direktor Giancarlo Crevatin).

 

     Bauk međunarodnih arbitraža

 

Uticaj Pasara i Valentia je u svim ovim preduzećima bio odlučujući, tvrdi italijansko tužilaštvo, i njih dvojica su osmislili sistem sličan "lancu svetog Antonija" gde se šalju pisma na različite adrese. Umesto pisama u ovom slučaju slali su se računi za nepostojeće usluge kako bi se izbeglo plaćanje poreza.

Osim toga, smatra istraga koju je još u februaru 2009. pokrenuo tužilac Federiko Freza, holding se bavio i klasičnim prevarama, ali na visokom nivou. Tako je, za dobijanje kredita od banke, jednoj nekretnini, koja je trebala da bude založena kao garancija, vrednost bukvalno preko noći fiktivno uvećana za čak dva puta. Nepokretnosti su od jedne firme holdinga prodavane drugoj po znatno višim cenama, a konačni kupac je na ovaj način dolazio do značajnog kredita banke koji je kao kupoprodajnu cenu uplaćivao ostalima iz lanca Alike i posle toga odlazio u konkurs kako ne bi morao da vraća dugove.

To je, dakle, pravi profil najvažnijeg potpisnika ugovora sa srpskom vladom od 26. oktobra 2012.

Kako afera sigurno nije prošla nezapaženo u Italiji, ona je bila razlog zašto se od njenog izbijanja MX Group više ne pojavljuje u ovom poslu. Na zvaničnom sajtu ove kompanije poslednje u vezi projekta u Srbiji je objava o potpisivanju Memoranduma od 23. februara 2012. godine. Pasaro je, inače, na mestu direktora u svim predstavništvima Securuma u Srbiji, te ga to čini najvažnijim čovekom ovog koncerna koji, kao i svaka druga "tašna-mašna" kompanija, postoji samo na papiru.

Ideja pljačke srpskog budžeta je u ovom slučaju veoma jednostavna. Srbija sa preduzećem koje nema ni jednog zaposlenog, nikakva iskustva i nikakav bonitet, potpisuje ugovor kojim se obavezuje da besplatno ustupi 3.000 hektara zemljišta koje odgovara parametrima koje postavlja i njihovo postojanje proverava poklonoprimalac, u ovom slučaju Securum, odnosno njegova ćerka firma Onegiga. Ako Srbija ne obezbedi to zemljište u datom roku, odnosno poklonoprimalac tako smatra, on ima pravo da od nje traži naknadu štete i to po ugovoru dogovorenih 900.000 evra.

Pomenuta svota je, međutim, beznačajno mala za naše lopove koji bukvalno ni iz kreveta ne ustaju ako im je zarada ispod nekoliko miliona evra. Zbog toga se pribegava drugom triku, koji je protiv Srbije više puta uspešno iskorišćen. Radi se o traženju uvećane odštete i to pred Međunarodnom arbitražom u Londonu.

Ova institucija je i predviđena u članu 12.2 Ugovora i to za rešavanje sporova koji ne mogu da se reše na miran način. Pošto je Ministarstvo energetike Srbije već odbilo da Securumu isplati naknadu u visini od neverovatnih 160 miliona evra, to se ima smatrati da mirno rešenje nije moguće.

Londonski sud međunarodne arbitraže, međutim, može da bude uključen jedino ako su obe strane potpisnice sa tim saglasne. U pomenutom članu postoji unapred data saglasnost, ali se ona odnosi samo na ono što je ugovorom i definisano, a to je da je maksimalna odšteta koju Srbija ima da plati investitoru 900.000 evra.

Toga su svesni i pravni zastupnici Securuma iz luksemburške advokatske kancelarije Bejker i Mekkenzi (u ovom slučaju advokat Žan-Fransoa Findling) koji u svom pismu od 8. avgusta 2013. kojim od srpske vlade traže odštetu u visini od 160 miliona evra, primećuju na strani dva, drugi pasus, kako se slažu "da u članu 7 Ugovora stoji gornji limit svote koju Srbija ima da plati na ime odštete investitoru", ali odmah posle toga dodaju i da Securum u pomenutom ugovoru nije investitor, već njegov garant, te tako nije ni vezan ovom klauzulom.

Iz ranijih slučajeva je poznato da Srbija ima toliko "uspešne" pravne timove da obavezno gubi svaki spor pred međunarodnom arbitražom (slučajevi kao što su: "Satelit", Alpina Por, Srboljub Ilić…). Nema razloga da se veruje kako će ovde biti drugačije, a pomenuta suma će, kada bude bila isplaćena iz državnog budžeta, biti podeljena među učesnicima. Biće dovoljno para za sve, a Pasaro će svoj izum moći da primeni i u nekoj drugoj zemlji koja ima podmitljive vlasti.

Na jedno od postavljenih pitanja Zorani Mihajlovic, koje je glasilo: Da li ste pri potpisivanja pomenutog ugovora na bilo koji način proverili bonitet druge ugovorne strane, na koji način i sa koji rezultatom?, ministarka je odgovorila:

“Nakon što je investitor ispoljio ponašanje koje odstupa od odredbi sporazuma, Antikorupcijski tim Ministarstva uradio je detaljnu proveru poslovanja italijanskih partnera, zastupnika i povezanih preduzeća. Na osnovu prikupljenih saznanja Anti-koprupcijskog tima i ispoljenog ponašanja investitora, Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine je 23. jula 2013. godine Ministarstvu finansija i privrede predložilo da podnese odgovarajući predlog za rešenje nastale situacije sa italijanskim partnerom u cilju zaštite interesa Republike Srbije u sprovođenju Krovnog sporazuma.”

 

   A 1.

"Pasarov model"

Poslovanje sa Securumom neodoljivo podseća na aferu oko rafinerije u Smederevu gde je ugovor potpisan sa takođe jednom „tašna-mašna" firmom belosvetskih prevaranata. U tom slučaju je serija tekstova u Tabloidu probudila birače u ovom gradu koji su izglasali novu vladajuću koaliciju, pa je zatim novoizabrana gradonačelnica dr Jasna Avramović raskinula ovaj štetni ugovor.

Ideja tadašnjih muljatora je bila da se „investitoru" (takođe kao i u ovom slučaju, bez iskustva i kapitala) pokloni zemljište na korišćenje koje bi zatim bilo dato u zalog za dobijanje kredita. Sa na taj način dobijenim parama „investitor" bi pobegao iz Srbije. Poučena ovim iskustvom, sadašnja vlast nije želela da rizikuje da promenom na lokalnom nivou izgubi mogućnost pljačke republičkog budžeta.

Ne samo da je Karmelito Denaro u svom obraćanju javnosti od 23. februara 2012. otkrio kako je zemljište već izabrano, već je to 7. maja 2012. potvrdio i beogradski dnevni list Večernje Novosti tvrdnjom da će solarni park biti pravljen u blizini Pirota. Kada je u leto 2012. nova smederevska vlast uspela da obori štetni ugovor sa Comico Oilom, vlastodršci u su se dosetili da u ugovoru koji je potpisan nekoliko meseci kasnije sa Securumom i Onegiga ne navode preciznu lokaciju izgradnje. Za tako nečim nije više ni bilo potrebe, jer se, usled ekonomske krize i sa njom skopčanom povećanom opreznošću banaka kome i zašto daju kredite, promenio plan i više se nije išlo na „sitnu" pljačku neke banke, već na krupnu pljačku državne blagajne, za ništa manje nego 160 miliona evra. Ovo je dosta unapređen „Pasarov model".

 

   A 2.

Srbi jeftiniji od Kineza

Nije ni MX Group potpuno naivno ušla u ceo posao od koga se distancirala kada su isplivali podaci o Pasarovom iskustvu u vršenju krivičnog dela prevare. Poznavaoci ove problematike znaju da je Kina najveći svetski proizvođač solarnih panela i da pokriva oko 80 odsto celokupne proizvodnje.

Sa druge strane, MX Group je upravo u junu 2012. morala da konačno zatvori svoj pogon u Vilasanti koji je zavisio od pokretanja projekta One-Giga, koji je osmislila upravo ova kompanija. U pogonu je bilo zaposleno oko 200 radnika.

Zbog ogromnog pritiska koje na tržište vrše Kinezi sa svojom jeftinom radnom snagom, čelnici italijanskog koncerna su se odlučili da proizvodnju izmeste u Srbiju, gde je najniža zagarantovana plata, niža čak i od one u Kini! Zbog toga ne bi bilo nemoguće da MX Group, ipak, nastavi sa svojom zamisli da u Srbiji napravi proizvodni pogon solarnih panela, ali ovog puta bez saradnje sa ovejanim prevarantom Pasarom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UCENJENI RADNICI: AD“PUTEVI” UŽICE, GRAĐEVINSKE RADNIKE ZAKIDA NA PRIMANJIMA; ODAVNO JE VREME ZA INSPEKCIJU RADA I TUŽBU

23. маја 2013. Коментари су искључени

 

Građevinska firma AD “PUTEVI” UŽICE, koja je između ostalih gradilišta, trenutno na radovima u Sočiju, Rusija, angažovala preko 3000 radnika, pri čemu među stranim radnicima, ogromnu većinu čine radnici iz Srbije, koji su otputovali sa ciljem da zarade za sebe i svoje porodice. Takav angažman u trci “za koricom hleba”, nije mogao da prođe bez ucena od strane poslodavca, o čemu radnici saznaju tek po dolasku na lice mesta. Najozbiljnija ucena je zakidanje i neisplaćivanje zarade.

 

 

 AD”PUTEVI” UŽICE, zbog ugovorenog posla u Sočiju, iskazala je potrebu za radnicima različitih profila, (o čemu možete videti ovde – http://www.kurir-info.rs/putevi-uzice-traze-radnike-za-platu-od-1200-evra-clanak-143958 , i rukovodeći se poslovnim uspesima firme i ponuđenim uslovima, mnogo radnika je posredstvom ove firme otputovalo na njena gradilišta u Soči.

Međutim, u ugovoru o radu koji firma AD “PUTEVI” UŽICE , stavlja pred radnike, nigde nije naveden novčani iznos osnovne zarade u bruto iznosu, kao i rokovi isplate, pri čemu je takav ugovor nedovoljno usklađen prema Zakonu o radu , o čemu se radnici mogu informisati ovdehttps://www.box.com/s/hzj3v2ym8sm5wqgu4kfg   i zbog takve manjkavosti, valjalo bi da reaguje Inspekcija rada u čiji delokrug spada i ovaj ugovor.

Ova firma ne daje treći primerak ugovora radnicima, (iako je to zakonski obavezna), koji svojim radom donose zaradu i profit firmi pri obavljanju građevinskih poslova; a primerak ugovora možete pogledati ovde – https://docs.google.com/viewer?url=http://share.pdfonline.com/e7621354f0344a03939050621175ef88/PUTEVI%2520UZICE%2520-UGOVOR.pdf .

Dalje, ovaj poslodavac (ADPUTEVI” UŽICE), po dolasku u mesto rada, od svojih radnika zahteva da potpišu “nekakvu IZJAVU SAGLASNOSTI”, u kojoj između ostalog piše da je radnik :”….saglasan da mi se na ime troškova viziranja pasoša i troškova puta odbije 1300 dolara“.

A bitna je činjenica da za mesec dana boravka u Rusiji , nisu potrebne vize, i da se može izaći pa ponovo ući na novih mesec dana, i tu firma nema nikakve troškove. A radne vize za radnike koji su odlučili da ostanu, dobijaju tek posle tri meseca rada, i zvanična cena, u konzulatu, jednokratne vize je manje od 50 evra, a višekratne manje od 150 evra. A čarter letovi koštaju jeftinije od uobičajene cene avionskem karte.

Jedan od neprofesionalnih postupaka ove građevinske firme, je da grupu radnika, posle tri meseca vrati u Srbiju da bi za te radnike navodno regulisala radne vize, našta je preuzela obavezu. A dešava se da ti radnici čekaju na iste i po mesec i više dana, i naravno tada nemaju planiranu zaradu za svoje porodice. A možda se dešava da se u međuvremenu poziva nova grupa radnika, koja prolazi kroz isti “tretman”….

Sledeće, ako je radnik radio npr.dva meseca, i da sam napusti posao, ili dobije otkaz, njemu se ne isplaćuje 1300 evra, što znači da je radnik radio jedan mesec “džabe”, pri čemu firma zadržava taj iznos. A ako je u pitanju 10, ili 100 takvih radnika??

Zamislite da 100 radnika radi teške građevinske poslove mesec dana bez ikakvih primanja!!?

Takav “dokument” pretstavlja svojevrsnu ucenu, pri čemu firma- preduzeće, radniku u startu zaplenjuje jedno mesečno primanje; jer ako isti ne poptiše, poslodavac mu kaže da:”…Kome se ne sviđa, može odmah da se vrati nazad! .

Takvim činom su radnici dovedeni u zabludu prilikom potpisivanja ugovora, (jer sve to nije ugovorom obuhvaćeno), a takav nezakonski postupak ove građevinske firme, otvara radnicima put da pokrenu sudkse postupke.

A radnicima se pruža mogućnost da u mestu rada kontaktiraju kancelarije Savezne službe za migracije Rusije, o čemu se mogu informisati ovde –http://www.fms.gov.ru/about/apparatus/detail.php?IBLOCK=185&ID=38258 i ovde – http://www.fmsmo.ru/0/16 .

(Soči se nalazi u Krasnodarskom kraju i informacije o dozvoli za rad sa stanovišta ruskih vlasti, radnici mogu potražiti ovde – http://www.imigracia.ru/razreshenie-na-rabotu-s-tochki-zreniya-rossijskix-vlastej , a poslodavci, koji dobro poznaju svoje obaveze povodom regulisanja radne dozovle za svoje radnike, a prave se nevešti ili glume neobaveštenost, više informacija o tom postupku mogu pogledati ovde – http://www.imigracia.ru/razreshenie-na-rabotu ).

Redovna je pojava da firma zadržava pasoše radnika pod izgovorom prijave boravišta, (koje se inače mora prijaviti u roku od tri dana, a čitava procedura ne traje više od sat vremena u “Почта России”), ali je problem što ne vraća pasoše radnicima da bi ih imali kao ispravu kojom mogu slobodno da se kreću gradom, već su primorani da samo sede u smeštaju ili se kriju od policije ako se već nalaze negde na ulici.

 

     Izrabljivanje radnika

 

Dalje, u tom svom procesu laganja radnika i zakidanja na zaradama, ističe se i činjenica, pri kojoj se radnicima u startu zadržavaju tromesečna novčana primanja, i tek po isteku ta tri meseca, počinje da se vrši isplata plate za prvi mesec rada.

U međuvremenu se radnicima daje na ruke novčani iznos kao neka vrsta akontacije, u visini od 5000 rubalja, što iznosi po kursu oko 120 evra za jedan mesec, što je za polovinu manje od novčanog iznosa osnovne bruto zarade, (po Zakonu o radu). Ni tada, a ni prilikom kasnijih novčanih primanja, AD “PUTEVI” Užice ne dostavljaju obračun zarade , na šta su zakonski obavezni da urade.

Obzirom da je takav iznos akontcije nedovoljan za tekuće potrebe radnika u toku meseca, radnici su primorani da rade i nedeljom, da bi imali šta da jedu i u nedelju. Radnici koji ne rade nedeljom, (koju koriste za odmor), ne dobijaju nijedan obrok za taj dan, već za isti moraju sami da se snađu i plate iz svog džepa, a pomenuta akontacija je više nego nedovoljna. Radnik zato nije u stanju da kupi sebi dodatni obrok, jer je uvek nedovoljno sit, ili da npr. kupi neku jabuku…

A da ne pričamo za one radnike koji su zbog bolesti i povrede na radu sprečeni da dolaze na posao, i ne dobijaju nikakve obroke za te dane, već su primorani da se sami snalaze za ishranu, a koju nemaju čime da plate zbog nedavanja zarade i takve minimalne akontacije.

Obzirom da je i ovakva činjenica zakidanja zarade poznata radnicima, istima se pruža mogućnost da obavezno, sudskim putem zatraže isplatu svih zakinutih primanja, odnosno dospelih zarada, naknada zarada i drugih primanja, od građevinske firme AD“Putevi” Užice, ili podizvođača-firmu koja ih je angažovala. .

Prema Zakonu o radu, svaki poslodavac je dužan da radniku obezbedi zdravstvenu zaštitu ili osiguranje (kao npr. kada se odlazi na odmor u inostranstvo, pa putnik mora da ima plaćeno osiguranje). Znajući tu zakonsku obavezu, ne sme da se dogodi, da se radnici ove firme, koji se razbole, ili se povrede na radu, isti odvode kod lekara, čiji pregled mora radnik sam da plati.

Radnici nisu informisani da imaju pravo na naknadu u visini najmanje 65% zbog bolesti, , kao i naknadu zbog povrede na radu u visini od 100% , od prosečne zarade u RS u prethodna tri meseca, već im građevinska firma odmah odbija sate bolovanja kao nepostojeće.

Ovakvim postupkom otimanja novca od radnika za zdravstvenu zaštitu, a što spada u zakonsku obavezu ”Puteva Uzice”, (zato što se od njihovih primanja idvajaju doprinosi), pretstavlja više nego ozbiljan trenutak da Inspekcija rada obavi nadzor nad ovom građevinskom firmom, i naloži joj da izvrši isplate svim radnicima zarade, naknade i druga primanja, a na šta je obavezuju član 268. i 273. Zakona o radu.

Ukoliko Inspekcija rada ne reaguje posle ovih nekoliko (a ima još masa nezakonskih postupaka ove firme,) navedenih kršenja odredaba Zakona o radu a na štetu radnika u građevinskom preduzeću AD “Putevi” Užice, s`pravom možemo postaviti pitanje, da li su svoje budžetske plate zaslužili oni – koji su prva zaštita radnika, koji svojim radom pune i budžet Srbije!!?

Sledeće jeste nepravilno, s `umišljajem i u cilju sticanja novčane koristi, evidentiranje radnog vremena i zarade od strane poslodavca – AD “PUTEVI” Užice, a na štetu radnika, pri čemu, vreme trajanja rada na gradilištu je od 07,30 – 18,00 časova, a biva evidentirano samo 10 sati rada, iako radno vreme traje 10 i po sati. To znači da je firma namerno zakinula pola sata 30 minuta, plaćenog radnog časa, pod izgovorm da :” tih pola sata ne ulazi u radno vreme zato što radnik to vreme koristi za ručak”, tim više što Zakon o radu propisuje da i to vreme za odmor (pauzu, ručak) ulazi u radno vreme.

A to konkretno znači da je radnik zakinut za još 13 sati mesečno i zaradu za te sate.

Pa zamislite tih 30 minuta ukradenih sati dnevno (a tek u toku meseca) na 3000 ili 5000 radnika!! Koliko je to sati i kolika je visina novčanog iznosa zakinutog radnicima i gde je sve to završilo??? A tek količina novca od po 1300 dolara!??

Radnicima koji rade nedeljom od 07,30 – 14,00 časova, takođe se ne priznaje tih 30 minuta, i evidenira se samo 6 sati rada., iako ručak daju tek po završenom radu-a to je posle 14,00 časova. A rad nedeljom ne evidentiraju kao prekovremeni rad, jer bi tada morali da plate 26% više od osnovice. To je opet pljačkanje radnika koji svojim radom zarađuje za sebe i donosi profit firmi.

To konkretno znači, da ako radnik radi nedeljom 6 i po sati, i nema plaćenu pauzu za obrok u tom periodu, firma mu evidentira da je radio samo 6 sati, pri čemu za 4 nedelje koje je radio nedeljom, njemu se umišljeno zakine još dva sata.

Još jedan način direktnog zakidanja radnicima zarade, je i zarada koju radnici ostvaruju zaradom po kvadratnom metru-učinku – (gipsari, moleri, keramičari i majstori za malterisanje), pri čemu se događa, da po završetku nekog posla, inžinjeri koji prate sve radove na objektu, i na osnovu nekakve svoje slobodne procene umanjuju cenu po urađenom kvadratnom metru, nalazeći raznorazne mane urađenog posla, iako je posao urađen više nego profesionalno i kvalitetno.

Pa ako je bila ugovorena cena po kvadratu od npr. 6 dolara, zbog tih njihovih izmišljenih mana i nepravilnosti, dešava se da im frima AD “PUTEVI” isplaćuje i do 50% manje od ugovorene cene po kvadratu. Tako da se postavlja pitanje, po čijem nalogu i za čiji račun ti inžinjeri, (među kojima, uzgred govoreći ima mladih i nedovoljno iskusnih u poslu koji obavljaju na terenu, i ne poznaju posao kako treba), zakidaju – umanjuju cenu rada po kvadratu???

Takvim zakidanjem zarade i nedostavljanjem obaveznog obračuna zarade radnicima prilikom isplate primanja (što je redovna pojava u preduzeću AD”PUTEVI” Užice), pomenuta firma redovno krši Zakon o radu na štetu radnika.

Većina radnika nije upoznata da poslodavac ne sme da obustavi nikakakav iznos od njihove zarade, i da svako novčano potraživanje prema zaposlenom od strane AD”PUTEVI” Užice, može da bude samo na osnovu pravosnažne sudske odluke (najviše 1/3 zarade) ili uz pristanak zaposlenog.

To znači da onakvim “papirom, s` početka teksta, koje su AD”PUTEVI” Užice podmetnuli radnicima pod pojmom nekakve izjave saglasnosti, pretstavlja namerno dovođenje radnika u zabludu i pretstavlja ucenu, povodom obavljanja njegovog rada u toj građevinskoj firmi u inostranstvu.

 

Bilo je mnogo radnika iz Požege, Loznice, Smedereva, Čačka, Vrbasa, Leskovca, Niša, …. koji su odlazili na rad u Soči da rade za AD”PUTEVI” Užice, ili preko nekakvih posrednika, očekujući da će uspeti da zarade novac u visini od 5-7 dolara po radnom satu, koji im je obećan pre polaska. (A dešava se da to bude 5 i manje dolara po radnom satu).

Radnici su tamo su bili izloženi gore opisanimnepijatnostima” i kršenjem prava radnika, počev od akontacije (za jedan mesec), u takvom iznosu da ni za kupovinu cigareta ili pribora za ličnu higijenu, a tek hrane, nisu imali, pa su mnogi odustajali i vraćali se nazad u Srbiju bez zarade, koja je ostajala kod preduzeća AD”PUTEVI” Užice, ili podizvođača koji su angažovani na tim radovima.

E sad` možete izračunati u kom iznosu su građevinskim radnicima bile zakinute zarade od strane njihovih poslodavaca u Sočiju, Rusija, na raznim gradilištima, kao i na gradilištima u Moskvi, gde se neki radnici primoravaju da rade i po 12 sati dnevno, i o kolikoj ukupnoj svoti novca se tu radi, a koji je završio u nečijim džepovima.!!!

Pojedinci i grupe radnika koji su bili aktivniji u zahtevima za ostvarivanje svojih prava iz radnog odnosa, angažovali su advokate i tužili građevinsko preduzeće AD”PUTEVI” Užice, ili podizvođače. Oni radnici koji još nisu ništa preduzeli, verovatno će se obratiti Inspektoratu za rad http://www.minrzs.gov.rs/inspektorat-za-rad.php , inspekcija@minrzs.gov.rs , sa sedištem u Beogradu, Bulevar umetnosti 10, telefon 011/2017485 i 011/2017194,a ostali će se, za početak, obratiti Kancelarijama Inspekcije rada po okruzima, čije adrese možete pogledati ovde – https://docs.google.com/viewer?url=http://www.minrzs.gov.rs/doc/inspekcija/Adresar%2520Inspekcije%2520rada.doc .

Posle ovakvih saznanja o kršenju prava građevinskih radnika u pomenutoj firmi, Inspekcija rada na Republičkom nivou i u upravnim okruzima, mora, makar po službenoj dužnosti, da izvrši nadzor nad primenom zakona o radu, drugih propisa, opstih akata i ugovora o radu, pri čemu će učiniti prvi korak da radnici ne izgube poverenje u ovaj državni organ, čiji zaposleni primaju platu iz budžeta koga pune svi građani Srbije.

A da li bi trebalo prekontrolisti i proveriti moguće kršenje prava radnika i zakidanje njihovih zarada na gradilištima u Alžiru, Moskvi…ostavljamo na odluku Inspektoratu rada Republike Srbije.

A možda će i sam Dragoljub Peurača, direktor inspektoprata rada u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku RS, biti zainteresovan da proveri koliko dobro mu rade inspektori u zlatiborskom okrugu, čije se sedište nalazi u Užicu, ul.Dimitrija Tucovića 53, I i II sprat, telefon 031/513949: uzice.ir@minrzs.gov.rs .

U volju i stručnost gospodina Peruače, koji govori i ruski jezik, (ne) bi trebali da sumnjamo, obzirom na njegova ranija nameštenja u bivšem Saveznom sanitarnom inspektoratu…

Zbog ukazane potrebe za radnicima, AD”PUTEVI” Užice je pre neki mesec angažovala i radnike koji su prijavljeni na “biro rada” (Nacionalna služba zapošljavanja Srbije), pa je po dolasku na gradilišta u Soči, prema tim radnicima primenjivan isti nezakonit i izrabljivački tretman opisan u gornjem tekstu.

A građevinsko preduzeće AD”PUTEVI” Užice, teba pohvaliti zbog sklopljenog posla izgradnje Olimpijskog univerziteta od 92.000 kvm, i vrednošću radova od 338 miliona dolara. Takođe, to preduzeće gradi više od 10 objekata za smeštaj radnika, sportista i novinara, među kojima su i hoteli sa četiri i pet zvezdica, i vrednost radova je preko 750 miliona dolara.

Dakle, zbog takvog velikog sklopljenog posla, i pruženom mogućnošću srpskim građevinskim radnicima da zarade plate za njihove porodice, pohvala za firmu AD”PUTEVI” Užice je na mestu!

Ali to preduzeće ne može da izbegne kritiku i sankcije zbog svog nepažljivog i izrabljivačkog odnosa prema radnicima (o čemu smo gore pisali), a koje je angažovala u radovima na raznim gradilištima, među koje spadaju i “Kamelija”, “Aktior”, “Imeritinka”, “Roza Hutor ” (Krasnaja poljana)a, i druga …

 

       DIREKTORI

 

Vasilije Mićić, građevinski magnat, i većinski vlasnik preduzeća "Putevi" iz Užica, je svoju poslovnu imperiju razvio i širom Rusije. U Moskvi mu je administrativno sedište posebno registrovane kompanije, dok je u Sočiji stacionirao proizvodne kapacitete. U ovom gradu je i njegova ogromna fabrika sa mnoštvom zasebnih pogona: za proizvodnju mermera, armature, bravarije, stakla, aluminijuma. Osim u užičkim "Putevima", Mićić danas u imovinskoj karti ima i istoimena preduzeća iz Požege, Prijepolja, Novog Pazara i "Peščar" iz Ljiga.

Direkor firme je Milovan Bojović, a direktor predstavništva u Rusiji je Vladan Stamenić.

Direktor AD”PUTEVI” Užice u Sočiju je Lazar Cicvarić, a direktor gradilišta “Tereza” na objektu “Olimpijski univerzitet” je Aleksandar Delić.

AD"Puteve” Užice na ovom poslu prati podizvođač i partner firma "Jedinstvo" iz Sevojna, koja u Sočiju radi termo-tehničke izolacije, vodovod i kanalizaciju, u poslu vrednom 30 miliona dolara. Na njenom čelu se od 1. juna 2012. godine, nalazi Mića Mićić na funkciji predsednika Nadzornog odbora MPP "Jedinstvo" A.D. Sevojno i predsednika grupacije "Jedinstvo".

Investitor projekta za izgradnju Olimpijskog univerziteta je ruska finansijska grupacija "Interos".

 

©Geto Srbija

izvor: bivši i sadašnji radnici AD“PUTEVI“ iz Sočija

SMEDEREVO: VELIKA PREVARA ZVANA “COMICO OIL”

18. јануара 2013. 2 коментара

Navodna rafinerija nafte u Smederevu je samo šifrovan naziv za operaciju velikog pranja para dobijenih kao mito da bi se negde uposlila zastarela i prljava američka tehnologija koja će zatrovati celu severno-istočnu Srbiju.

Istovremeno je to i dimna zavesa iza koje treba da se sakrije legalizacija korišćenja genetski modifikovanog semena biljaka iz kojih bi se dobijao biodizel.

Piše: Milan Malenović

Smederevo

 

Ni za jedno, ni za drugo, nikada nisu urađene stručne analize štetnosti po život i zdravlje stanovništva ali je analiza profita do detalja smišljena, samo još treba obaviti akciju instaliranja rafinerije tamo gde joj nije mesto…

Aleksandar Vučić je dobio zadatak od Miodraga Rakića da rafineriju progura po svaku cenu, i da tako opravda dva miliona dolara mita koje je on dobio od vlasnika Komiko oil-a.

 

U engleskom jeziku postoji izraz „naftni baroni" i odnosi se na magnate koji su svoje milione stekli trgovinom naftom.

U Srbiji sve mora da bude drugačije nego u normalnom svetu, tako da čelni ljudi Komiko oila, preduzeća koje bi da gradi rafineriju u Smederevu, najviše podsećaju na barona Minhauzena, legendarnog lažova.

Prvih dana 2009. godine, gradske vlasti Smedereva su, "po ovlašćenju Vlade Srbije", potpisale "memorandum o razumevanju" sa holandskom firmom Komiko oversiz (Comico Overseas) o izgradnji rafinerije u tom gradu.

Domaća poslovnica te holandske firme, Komiko oil (Comico oil), najavila je da će u izgradnju rafinerije u naredne tri godine uložiti 250 miliona dolara, a samo u prvih 36 meseci, dok bude trajala izgradnja, budžet Smedereva bi od svega toga prihodovao čak 4,5 miliona dolara.

Da nešto sa ovim poslom od samog početka nije u redu pokazuje i zvanična internet prezentacija Komiko oversiza na kojoj se vidi da je sve unapred razrađeno i da se odlično znalo kako će srpske vlasti da reaguju.

Što bi se reklo: dobro režirana farsa.

Tako, na primer, Komiko kao datum početka projekta i potpisivanje memoranduma navodi 30. decembar 2008. godine iako, kao što se vidi, u to vreme smederevske vlasti još nisu imale ovlašćenje za tako nešto.

Nadalje, u objavljenom planu realizacije projekta, precizno su navedeni datumi početaka svake pojedinačne faze radova i to daleko pre nego što je bilo šta potpisano sa gradom Smederevom ili bilo kim drugim u zemlji Srbiji, bar ne zvanično.

Nezvanično je već sve bilo utanačeno.

Da bi se shvatilo sa kakvim prevarantima Srbija ima posla, potrebno je prvo dobro upoznati glavne aktere ove cirkusijade koju će Srbiju skupo da košta.

KO PREDSTAVLJA PREVARANTSKI “KOMIKO OIL”:

Najeksponiraniji  u medijima je Radomir Raša Radivojević, jedan od ukupno dva zaposlena u Komiko oilu, navodnom gigantu.

Rođen je 1975,  pušač je (omiljena marka cigareta mu je plavi Pall Mall ), ljubitelj životinja (ima mačku), danas na radnom mestu pomoćnika, po potrebi i zamenika generalnog direktora Komiko Oila.

Diplomirao je prava na beogradskom Pravnom fakultetu i to posle upornog studiranja koje se odužilo skoro deceniju.

Godine 2004. godine napušta Srbiju i po sopstvenim tvrdnjama datim još 2006 ovdašnjim medijima, počinje da radi za SYP, kompaniju iz Ciriha, i to kao generalni menadžer zahvaljujući svom životnom delu srpskom poslovnom imeniku?!

Na stranu to što srpski poslovni imenik nije nikakvo Radivojevićevo otkriće, jer se isti već uveliko štampao i prodavao u Beogradu još devedesetih godina prošlog veka, a u vreme kada je on dospeo u Cirih postojalo je i elektronsko izdanje.

Ostaje pitanje na koje nikada nije dat odgovor: kako je Raša Radivojević kao srpski državljanin dobio švajcarsku boravišnu vizu i radnu dozvolu? 

I, da li ih je uopšte i dobio ili je radio na crno?

Uzgred, o navodnoj svetski poznatoj i priznatoj kompaniji SYP nema nigde nikakvih tragova.

Pošto je ovako uspešno apsolvirao prve korake hohštapleraja, Radivojević je počeo da se pojavljuje i po srpskim medijima ubeđujući naivni narod kako dovodi svetske investitore koji će ovde da ulože milione evra.

Najdalje je dogurao sa projektom montažno-demontažne rafinerije koju bi da gradi u Smederevu.

Ljudi su mu čak i poverovali, što je najveći uspeh za jednog prevaranta.

Drugi zaposleni u Komiko Oilu je Vencislav Tiankov Ivanov, bugarski državljanin, osnivač i direktor Komiko Oila, direktor Komiko Oversiza u Holandiji, ali i direktor i vlasnik Titan Prometa d.o.o. iz Zagreba (sve tri firme imaju ukupno osam zaposlenih).

Ivanov je potpuni anonimus što se tiče velikih građevinskih projekata, nije poznat ni u svetu naftaša, ali nas upućuje na jednu bugarsku firmu sa kojom je usko povezan, a koja je ključna za razumevanje prevare koja se sprema u Smederevu.

Sva tri preduzeća, kojima direktoruje Ivanov, nabrojana su kao klijenti bugarske konsultantske kuće Galus (Gallus), registrovane na adresi Knjaza Borisa Prvog 130, peti sprat u Sofiji.

Galus ima i jedno predstavništvo u inostranstvu, u teksaškom gradu Hjustonu, mada po podacima to više liči na običan poštanski pretinac na kome se prikuplja pošta i prosleđuje primaocu koji je u inostranstvu.

Galus u svojim referencama navodi kako je angažovan ne samo za rafineriju nafte u Smederevu, već i za izgradnju termoelektrane u istom gradu.

Nadalje, u pregledu poslovanja ovog bugarskog konsultanta nailazimo i na rad na projektovanju rafinerije nafte u Silistri, malom bugarskom gradu na donjem toku Dunava.

Kada uporedimo planove za rafineriju u bugarskoj Silistri i srpskom Smederevu, vidimo da su identični, iako ona u bugarskoj ima upola manje kapacitete od ove planirane u Srbiji.

Kako je to moguće?

Kod barona Minhauzena od Smedereva, sve je moguće, ali je ključno to da oni u ovom trenutku ni ne raspolažu adekvatnim projektom na osnovu koga bi dobili građevinsku dozvolu.

U poslovnom putujućem cirkusu zvanom Komiko, nailazimo na još jednog pažnje vrednog učesnika, upravo onog koji nam ukazuje na stvarne domete i konačne ciljeve cele operacije.

Radi se o američkoj kompaniji Farmers Ethanol, specijalizovanoj za proizvodnju biodizela.

GORIVO OD GMO ŽITARICA

U Sjedinjenim Američkim Državama se biodizel  dobija skoro isključivo iz genetski modifikovanih (GMO) žitarica, čije uvođenje se upravo ovih dana nameće Srbiji kao osnovni uslov za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju.

GMO proizvodi godišnje donose milijarde dolara prihoda vlasnicima licenci, a to je samo nekoliko kompanija upravo iz SAD.

Vendel Driv (Wendel Dreve), generalni direktor Farmers’ Ethanola, i Erl Sokup (Earle Soukup), savetnik u pomenutom preduzeću, boravili su marta 2010. u Beogradu gde su na konferenciji za štampu branili ideju Komiko Oila da gradi rafineriju u Smederevu.

Daleko važnije od ove manifestacije, bio je susret njih dvojice sa tadašnjim predsednikom Srbije Borisom Tadićem.

Na tom sastanku je sa Tadićevim šefom kabineta Mikijem Rakićem dogovoreno da Srbija izda sve potrebne dozvole Komiko Oilu za izgradnju rafinerije u Smederevu, za šta su pomenutom Rakiću odmah transferisana sredstva u visini od milion dolara.

U senci priče o rafineriji, međutim, Driv i Sokup planiraju da Srbiji nametnu preuzimanje genetski modifikovanog semena biljaka od kojih bi se zatim proizvodio biodizel.

Da priča nije nimalo naivna potvrđuje i činjenica da su ljudi iz Farmers’ Ethanola posle pomenutih početnih milion dolara nastavili sa plaćanjima, u međuvremenu za račun novog vladara Srbije, Aleksandra Vučića, ali i dalje koristeći ranije uspostavljene veze sa Rakićem.

Koliko su čista poslovanja Komiko Oila i Farmers’ Ethanola, čiji predstavnici nisu mogli da navedu ni adresu svog beogradskog predstavništva, budući da je ono potpuno izmišljeno, vidi se i iz sudbine Maje Fragner.

Ova mlada devojka je na konferenciji za novinare od 15. marta 2010. predstavljena kao predstavnik za štampu Komiko Oila.

U svojoj kasnijoj radnoj biografiji gospođica Fragner, međutim, nigde ne spominje ni Komiko Oil, ni Farmers’ Ethanol niti pomenutu konferenciju, jer se stidi što je uopšte bila deo te prevare.

Komiko Oversiz, vlasnik ovdašnjeg Komiko Oila, u svojim referencama navodi kako su njegovi vlasnici B.V Murray & Co, Global  energy gropup – PLCi Basic equipment. B.V. Murray nema nikakve veze sa naftom, to je investiciona grupa sa sedištem u Njujorku i filijalama u Austriji i Velikoj Britaniji.

Najveće investicije je Murray izveo u Mađarskoj, Češkoj, Italiji, Rusiji, Tatarstanu, Turkmenistanu i Južnoj Koreji.

Global energy group je naftna kompanija sa sedištem u Hjustonu, gde bi predstavništvo trebao da ima i bugarski Gallus.

Bavi se proizvodnjom i distribucijom nafte i derivata, a navodno poseduje rafinerije u Nigeriji (Afrika) i u Aziji, a posluje i sa Venecuelom.

Upravo je i za afričke pojmove zastarela rafinerija u Nigeriji planirana za prenos u Smederevo.

KOMIKO “GIGANT” BEZ IMOVINE I KAPITALA

Zanimljivo je jedino da ovako moćne svetske kompanije nisu uspele da napabirče šest miliona evra potrebnih za plaćanje zakupnine za zemljište u Smederevu, već je Komiko Oil posegao za kreditom od poslovnih banaka, pri čemu je ceo posao i propao.

Jer, svi ti vajni, navodni stručnjaci, koje su okupili Komiko iz Holandije i Komiko iz Srbije nisu primetili da u ugovoru o zakupu nedostaje ključna parcela, upravo ona koja bi rafineriju trebala da spoji sa Dunavom, već je to za oko zapalo bankarima koji su zatim i odbili da daju kredit uz obrazloženje da ne vide kako će rafinerija uopšte da posluje.

Komiko Oil, „gigant" koji vodi plagijator telefonskog imenika, svoje sedište u Smederevu ima u prostorijama nekadašnje pomorsko – rečne agencije Jugoagent, gde bi udobno mogla da se smesti prosečna bakalnica, što je još jedan dokaz da ovo preduzeće ne raspolaže ni minimumom potrebnog kapitala za početak bilo kakvog posla

Od celog projekta rafinerije Smederevo Srbija je do sada videla samo medijski šou, koji je neretko bio potpuno besmislen.

Tako na početku, 26. juna 2009. tadašnji gradonačelnik Smedereva Predrag Umićević javno upozorava kako energetsku dozvolu treba što pre izdati jer „investitori planiraju da u slučaju neuspeha rafineriju grade u Vukovaru".

Kako je Umićević mogao u junu 2009. da zna ko su investitori, kada je javni konkurs za dodelu zemljšta za izgradnju raspisan tek septembra 2009, a u svom rešenju broj 02-398/2009-11 od 18. septembra 2009.

Umićević od komisije traži izbor najboljeg ponuđača?

Konačno, kada su nastali problemi sa zakupom zemljišta u Smederevu, zašto komičari iz Komika nisu otišli u Vukovar?

Verovatno zato što je hrvatska vlast slabije potkupljiva od ove domaće, srpske.

Neozbiljnost sa kojom je državni i gradski vrh pristupio celom projektu vidi se i iz jednog novinskog izveštaja od 24. jula 2011. po kome je gradsko veće Smedereva svom Odeljenju za urbanizam i Odeljenju za lokalni ekonomski razvoj izdalo nalog da izrade studiju o mogućim „benefitima" za grad od planirane izgradnje rafinerije, a izgradnja rafinerije je prihvaćena mnogo pre toga, dakle na neviđeno?!

Kada nema šta drugo da se objavljuje kako bi se javnost pripremala za odobravanje ovog suludog projekta, dobro je i pucati samom sebi u noge – rezonovali su iz Komiko Oila i grada Smedereva.

Kako bi se domaćoj javnosti prikazalo da se zaista radi o ozbiljnom poslu sa ozbiljnim investitorima, pribegava se i otvorenom laganju.

Tako, na primer, Radomir Radivojević 26. jula 2012, pošto je grad Smederevo sudu već podneo tužbu za raskid ugovora pošto zakupac nije u predviđenom roku izvršio svoje obaveze, domaćim medijima prenosi kako su čelni ljudi Komiko Oila dva dana u Beogradu pregovarali sa članovima nadzornog odbora Komiko Oversiza i da je konačno doneta jednoglasna odluka da se ne odustane od planirane investicije u Smederevu.

Koji su to „čelni ljudi" Komiko Oila, kada to preduzeće ima samo dva zaposlena?

Još je interesantniji odgovor na pitanje kakav je to „nadzorni odbor"  Komiko Oversiza, kada ta firma ima jednog jedinog zaposlenog i poslednji promet na računu još iz 2010. godine?!

Sve ovo je još jedna nevešto smišljena “PREVARA”, kako bi pojedinci iz vlasti, nagurali još više para u svoj džep, kao što čini Miki Rakić i njegovi prijatelji…!

©Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

Creative Commons лиценца

VELIKA PREVARA DRŽAVE POD NAZIVOM “SOLARNI PARKOVI U SRBIJI”!

 

Kako se iza priče o  „investiciji“ u solarne parkove krije bezočna eskploatacija resursa u Srbiji.

Piše: Zoran Pupažić

Solarni park Srbija

 

Saznavši da su Ministarstvo energetike Srbije i ministar Dinkić potpisali ugovor sa luksemburškom firmom (fondom) o izgradnji najvećeg solarnog parka na svetu, želeo bih da iznesem neke činjenice u vezi sa obnovljivim izvorima energije i investitorima.

Radeći u italijanskoj kompaniji koja jednim delom posluje sa investitorima u ovoj oblasti, boravio sam i radio u istočnoj Evropi, a najviše u Rumuniji.

Inače, firma za koju radim proizvodi betonske trafo stanice, koje služe da se u njima montiraju transformatori, razvodni ormari, inveteri itd, koji su neophodni za funkcionisanje jednog solarnog parka.

Pokušaću detaljno da opišem kako funkcioniše kada investitori sa zapada investiraju u istočnoj Evropi, u ovom slučaju Rumuniji.

Tamo je već prisutan veliki broj investitora sa zapada u sferi obnovljivih izvora energije.

Investitor dobije od korumpiranih vlasti na poklon zemljište na kojem gradi solarni park, navodno neplodno zemljište.

Pristupne saobraćajnice na gradilište gradi firma iz Italije.

Mehanizacija kojm se radi je kompletno iz uvoza (Caterpillar, Komatsu, John Deer…), projektanti iz Italije, kontrolu tla i stabilizaciju zemljišta vrši firma iz Italije, fotonaponske ćelije dolaze iz Nemačke, držači za njih iz Švajcarske (Hilti), kablovi, podzemni kablovski vodovi od betona i betonske trafo stanice se takodje uvoze iz Italije (uprkos tome što se proizvode i u Rumuniji, ali nemaju sertifikat kvaliteta i ne ispunjavaju standarde EU).

Čak i najmanji šraf, konzola, ormar, inverter, sve neophodno za izgradnju dolazi iz uvoza.

Na kraju, proizvedena struja je u vlasništvu investitora i on je prodaje Rumuniji, Rumuni plaćaju punu cenu, a ne povlašćenu.

A, šta Rumunija ima od sve ovoga?

Samo mali broj korumpiranih političara ima interes od jedne takve investicije.

Kakvu korist može da ima zemlja i narod ako je sve što je korišćeno u izgradnji iz uvoza?

Još jedan problem nastaje posle 25 godina, kada moraju da se zamene fotonaponske ćelije i recikliraju, jer sadrže silicijum, koji je radioaktivan.

A u Srbiji hoće da grade najveći solarni park na svetu, na 3000ha!

Postavlja se pitanje šta će za 20 godina biti sa 3000ha fotonaponskih ćelija, koje će tada postati radioaktivne?

 

 

Nadam se da će neko nešto preduzeti da se dimenzije jednog takvog projekta bar smanje i da precizira ko će šta da radi sada i u budućnosti.

Što se tiče otvaranja novih radnih mesta, to je samo privremeno, dok traje izgradnja.

Kasnije, za održavanje takvog parka neophodno je samo pedesetak ljudi, tako da nova radna mesta ne opravdavaju toliku žrtvu.

Budući da će se park nalaziti u neposrednoj blizini četiri države, nije rečeno da će struju prodavati Srbiji, već onome ko ponudi više.

Nadam se da će se nešto preduzeti da se skrene pažnja javnog mnjenja na ovaj problem, jer ne vidim nekog drugog u Srbiji ko bi mogao da pokrene to pitanje i da se narodu iznesu sve činjenice, jer se radi o velikoj investiciji.

Mislim da bi trebalo da prioritet imaju investitori iz Srbije (naravno, ne uvek isti tajkuni).

Moralna obaveza mi je bila da podelim svoja iskustva i skrenem pažnju na ovaj problem, pošto mediji na zapadu već govore kako su poslovi raspodeljeni na tenderu (pitam se kada je tender bio uopšte raspisan).

CB

©Geto Srbija

Creative Commons лиценца

%d bloggers like this: