BEZOBRAZNO LICEMERJE IVICE DAČIĆA

 

Pre nego što se odluče da poslušaju Ivicu Dačića i na predsedničkim izborima podrže reizbor Borisa Tadića svi oni građani koji su svoje poverenje ukazali SPS-u treba da znaju da svoj glas nisu dali, niti će dati za dostizanje socijalne pravde i jednakosti, već su podržali onu političku opciju koja nas godinama unazad vodi u politički, socijalni, privredni, kulturni i svaki drugi ambis.

 

Piše: Predrag Prokopijević

 

To dokazuje Ivica Dačić koji putem medija šalje poruku svojim glasačima kako je normalno da podrži Borisa Tadića, jer je sa njim postigao dogovor o formiranju vlade.

Na pitanje novinara da li je on „trojanski konj“ koji je uzeo glasove nezadovoljnih, a onda ih odneo DS-u da bi sa njom nastavio da vlada, Dačić je odrečno odgovorio, uz konstataciju kako je njegov cilj na ovim izborima bio da pobedi i jedne i druge kako bi pokazao da ne postoje samo dve Srbije.

 

Na ovim izborima Ivica Dačić nije ostvario svoj politički cilj.

Birajući između bogate i siromašne Srbije, izabrao je udobnu fotelju, političku moć, primamljive beneficije visokog državnog funkcionera.

I da ne bi bili isuviše patetični reći ćemo kratko i jasno izabrao je bolji život za sebe i svoje najbliže okruženje.

 

Nepravedna privatizacija kao najveći problem našeg društva i dalje će biti sakrivena od radoznalih očiju građana, Međunarodni monetarni fond će i dalje vedriti i oblačiti u Srbiji, pitanje Kosova i Metohije će i dalje tinjati, mediji će i dalje izveštavati kao da nam teče med i mleko, a najugroženije kategorije građana izgubiće svaku nadu u bolje sutra.

Zato reči Tomislava Nikolića u poslednjoj nedelji pred drugi krug predsedničkih izbora treba shvatiti ozbiljno, kao krik vapijućeg u pustinji:

„Veliki je greh ostaviti državu u Tadićevim rukama“.

 

#Geto Srbija

TADIĆ I NJEGOVE PROTUVE SA ZAPADA…

 

Za razliku od prethodnih izbora kada je Tadić mogao da računa na gotovo nepodeljenu podršku demokratskog sveta, ovoga puta u prvom krugu lider DS je iz inostranstva podršku dobio jedino od Milorada Dodika i azerbejdžanskog diktatora Ilhama Alijeva.

 

Piše:Marko Matić

 

U kampanji pred drugi krug predsedničkih izbora, “čovek koji je postao najveća pretnja po razvoj demokratije u Srbiji”, uspeo je na svoju stranu da privuče i Meri Vorlik, odmetnutu ambasadorku SAD, Vensana Dežera, šefa kancelarije Evropske komisije u Beogradu i Jensa Stoltenberga, norveškog premijera i sina jednog od najpoznatijih izaslanika međunarodne zajednice koji su za vreme tranjanja pokolja u Bosni vodili beskonačno duge i potpuno besmislene pregovore sa Slobodanom Miloševićem.

 

Svestan da mu podrška Dodika i Alijeva neće previše pomoći u pokušaju da svoju diktaturu prikrije plaštom lažne demokratije, Boris Tadić je odlučio da u svoju predizbornu igru uključi i odmetnutu američku ambasadorku, korumpiranog briselskog birokratu na službi u Beogradu pa čak i u balkanske prilike ne baš previše upućenog premijera Norveške.

Cilj Tadićevih manevara je više nego jasan: pošto-poto stvoriti utisak da je Zapad na njegovoj strani i da će se u slučaju njegovog poraza Srbija naći u izolaciji, a situacija u regionu postati nestabilna i krajnje opasna.

 

“Da je reč o običnoj praznoj simulaciji i pokušaju spinovanja pre svega domaće javnosti najbolje svedoče činjenice da je propao njegov pokušaj da neposredno pre prvog kruga izbora bude primljen u Beloj kući gde bi se za potrebe svoje predizborne kampanje slikao sa američkim predsednikom Barakom Obamom”.

 

Pored hladnog, gotovo ravnodušnog odnosa Vašingtona prema sudbini čoveka koji ugrožava demokratiju u Srbiji, “nikakve reči podrške Tadić nije dobio ni iz Brisela, Berlina, Pariza i Londona”.

S obzirom da je većina njegovih saveznika iz EU, poput vladajućih struktura u Grčkoj i Itlaiji, zauzeta borbom sa krizom koja potresa njihove zemlje, Tadić je jedino uspeo da u Beograd dovede norveškog premijera Stoltenberga, koji je iz čisto kalkulantskih razloga pristao da pruži podršku žrtvovanju demokratije u Srbiji na oltaru veštački generisanog straha od nestabilnosti.

Za razliku od ravnodušnosti zvaničnog Vašingtona i vodećih analitičara koji se bave procesima u jugoistočnoj Evropi, odmetnuta američka ambasadorka u Beogradu odlučila je da se aktivno uključi u kampanju na strani čoveka čiji bi izbor označio kraj demokratije u Srbiji.

I mada podrška Vorlikove projektu uspostavljanja diktature nema spolja vidljivo racionalno objašnjenje, činjenica je da smo ranije već bili svedoci da je isto tako neobjašnjiva podrška, koju je u podrivanju pozicija Zorana Đinđića bivši ambasador Vilijem Montgomeri pružao Vojislavu Koštunici, nakon obavljenog posla dobila racionalno objašnjenje.

Da li će i Vorlikova, poput Montgomerija, nakon svog prvog ambasadorskog nameštenja napustiti diplomatsku službu i ostati u zemlji svog prvog i jedinog službovanja ostaje tek da se vidi, ali sve očiglednijom postaje činjenica da je njeno delovanje u direktnoj suprotnosti sa javno proklamovanim stavovima američke administracije.

 

Ilustracije radi trebalo bi podsetiti na njenu podršku plaćenicima srpskog režima koji su na barikadama na severu Kosova stajali naspram američkih vojnika, preko njene posete antiameričkom tabloidu Kurir koja je u vrednosnom i političkom smislu identična poseti i javnoj podršci koju bi Talibanima na primer pružio američki ambasador u Kabulu, pa do privatnih aranžmana i plasmana novca američkih poreskih obveznika u sumnjive projekte i Potemkinova sela Tadićevog režima.

Ono što je van svake sumnje jeste činjenica da se Vorlikova u sklopu Tadićeve kampanje obrela u Donjoj Draguši, a zarad odbrane svojih investicija i poslovnih aranžmana nema sumnje da bi se za račun srpskog diktatora obrela i Gornjoj Mrduši, samo ukoliko ustreba.

Stopama Vorlikove krenuo je i Vensan Dežer glavni predstavnik briselske birokratije u Beogradu, koji je rešio da napokon kapitalizuje svoje kurtoazne diplomatske fraze o stalnom napretku Srbije, koje je u vidu friziranih izveštaja do sada redovno slao u Brisel, čija je netačnost postala čak i tema rasprave u Evropskom parlamentu, naročito pitanje skandalozne reforme pravosuđa kojoj je Dežer davao pozitivnu ocenu.

“Shvativši da se trenutak njegovog stolovanja u Beogradu neizostavno bliži kraju, Dežer je svoje privatne aranžmane sa srpskim režimom rešio da zadrži direktnim agitovanjem za izbor Borisa Tadića, bez obzira na činjenicu da je otvorena podrška nelegitimnom pretendentu na treći predsendički mandat zapravo podrška suspenziji, a možda i potpunom ukidanju demokratije u Srbiji”.

Ta okolnost Dežera, naravno, previše i ne brine pošto će njemu i njegovoj deci novac do kojeg je došao u Srbiji omogućiti lagodan život daleko od balkanske diktature.

 

Balkanska parija je prepuštena na milost i nemilost hirovima Tadićeve diktature i taj stav neće biti promenjen sve dok se haos koji ona proizvodi ne bude počeo prelivati preko granica Srbije.

Taj stav, međutim, nipošto ne predstavlja jedinstveno gledište gotovo ravnodušnog demokratskog sveta prema izborima u Srbiji, što u potpunosti urušava veštačku sliku koju Boris Tadić pokušava da stvori o navodnoj nepodeljenoj podršci koju uživa u zapadnim prestonicama.

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine

DANAS IZBORNA KRAĐA, SUTRA “DEMOKRATSKA” DIKTATURA

 

Dok se džakovi sa glasačkim listićima vade iz kontejnera širom Srbije, jedinstvene zemlje koja prema centralnom biračkom spisku ima više glasača nego punoletnih građana, neverovatna je lakoća sa kojom funkcioneri vladajućih stranaka i izborna tela pod režimskom kontrolom odbacuju i negiraju očigledne dokaze o izbornim nepravilnostima.

 

Piše: Marko Matić

 

Iako će vreme tek pokazati da li je političko srastanje Tadićevih “demokrata” i Miloševićevih socijalista ujedno označilo i povratak izbornih tehnika koje je bivši diktator koristio, nema sumnje da bi ovakve stvari u Miloševićevo vreme bile dovoljan razlog da se izbori proglase neregularnim i pokradenim.

 

Danas, međutim, u eri vladavine Demokratske stranke koja se od vladavine Slobodana Miloševića razlikuje jedino po tome što nije u stanju da haos koji proizvodi unutar srbijanskog društva izvozi u okolne zemlje, veliki broj onih koji su se devedesetih srčano borili protiv izbornih krađa više u tome ne vidi gotovo nikakav problem.

Našavši se na Tadićevim finansijskim jaslama, interesno zaslepljeni glasnogovornici te kvazidemokratske Srbije, u snimcima koji su preplavili društvene mreže, a koji neoborivo dokazuju da je izborne krađe ipak bilo, ne vide ništa više od “prava onog koji gubi da se ljuti”.

I dok je iz razumljivih razloga bilo za očekivati da lažni magistar Boris Tadić i njegovi stranački vojnici negiraju svaku pomisao da bi oni, kao poštenjačine tadićevskog kova, mogli nešto da ukradu, potpuno je s druge strane zdravog razuma to što neki, navodno nezavisni, analitičari i poslenici javne reči nastoje pukim negiranjem, bez ikakvih argumenata, da ospore nešto što je materijalno dokazano.

Da je izborne krađe bilo dileme svakako nema, pitanje je samo u kojem obimu i kojim mehanizmima je ona izvedena.

 

Najzanimljivije u celoj priči o izbornim neregularnostima bilo je to to što su kao ključni dokaz da su izbori protekli u demokratskoj atmosferi i u skladu sa evropskim standardima, režimski mediji navodili izveštaje posmatrača OEBS koji su sa osmatračkih mesta iz egzotičnih srpskih kafana i restorana ustanovili da je sve bilo regularno.

Ćevapi su bili u skladu sa opšteprihvaćenim standardima, izbor alkoholnih pića je bio potpuno transparentan, procedura angažovanja dodatnih sadržaja u vidu muzike i poslovne izborne pratnje bila je potpuno regularna i u skladu sa opšteprihvaćenim običajima u toj oblasti.

No, oni kojima sećanje dopire malo dalje od vremena kada su bivši magistar Tadić i kompanija zagospodarili ovim prostorima, ne mogu da se ne sete da je čak i 1996. godine prvobitni izveštaj posmatrača OEBS glasio da na izborima nije bilo većih nepravilnosti.

Tek nakon početka velikih protesta na ulicama srpskih gradova, centrala OEBS je odbacila izveštaje svojih posmatrča kao nepouzdane, nakon čega je usledilo slanje misije Felipe Gonzalesa u Beograd, koja je, gle čuda, uprkos, ustanovila ono što je ranije bilo “promaklo” posmatračima.

Da li su i ovoga puta neke izborne detalje prevideli tek će se videti, ali je opštepoznata činjenica da posmatračke misije OEBS više služe kao dekor čija je funkcija pribavljanje unutrašnje i međunarodne legitimnosti izbornom procesu, nego što zaista imaju uvid u izborne postupke u svim fazama procesa.

 

“CESID”

 

“Uhvaćen u krađi, režim je u pomoć pozvao i svoje stare znance sa referendumsko-ustavne krađe 2006. godine, koji ni do današnjeg dana nisu objasnili kako je u poslednja dva sata dvodnevnog referenduma izašao nezabeleženi broj građana”.

Za razliku od 2006. kada Cesid nije imao nikakvo suvislo objašnjenje, sada su smehotresni likovi iz te DS organizacije izašli sa teorijom da je krađa velikih razmera sistemski nemoguća, da je manjih nepravilnosti verovatno bilo, ali da je to posledica grešaka, neiskustva i slabe obučenosti učesnika u izbornom procesu.

Cesid je odmah ponudio “jedino logično rešenje” kojim bi se ispravili izborni nedostaci – uvođenje stalne izborne administracije, što bi praktično značilo da Cesid postane državni organ koji bi, finansiran sredstvima iz državnog budžeta, Demokratskoj stranci obezbedio višedecenijsku “demokratsku” vladavinu.

Pored izveštaja OEBS i očekivanih Cesidovih pokušaja negiranja postojanja bilo kakvih izbornih nepravilnosti, posebno iritantani su bili licemerni nastupi nekih “nezavisnih” analitičara i kolumnista koji u su u potuno identičnoj situaciji onima sa kojima smo se redovno suočavali devedesetih godina, zauzeli dijametralno suprotne pozicije.

U procesu njihove obrnute evolucije došli su do tačke na kojoj su se sada našli na istoj poziciji sa Šešeljevim radikalima, koji su se, poput Cesida, iz petnih žila potrudili ne bi li za račun DS dokazali da krađe na izborima nije bilo.

Umesto da svojoj poziciji daju bar privid objektivnosti i, što bi najnormalnije bilo, zatraže da se pritužbe bar ispitaju od strane nezavisnih istražnih organa u kojima bi učestvovali i predstavnici opozicije, “nekadašnji borci za demokratsku Srbiju naprasno su se rastali sa svojim moralnim načelima i shvatili da je, zarad cilja koji se njima čini opravdanim, dozvoljneo koristiti sva sredstva”.

 

Kao da demokratija nije nešto čiji bi principi i standardi trebalo da nadilaze sve učesnike u izbornim utakmicama, pa čak i “Demokratsku stranku čija vladavina klizi u neku vrstu poluotvorene diktature sa sve manje prikrivenim pokušajima uspostavljanja totalitarne kontrole nad svim tokovima društvenog života”.

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine

KRIMINALNE AKTIVNOSTI DRAGANA ŠUTANOVCA

 

Nemerljiva je količina opljačkanih, uništenih i preprodatih vojnih resursa, od kojih država Srbija nije dobila nijedan dolar ili evro, a sve zahvaljujući „demokratskom preporodu“ vojno-industrijskog kompleksa koji je danas ili sasvim uništen, ili je prekomponovan da bude u službi najprljavijih ratova širom sveta koje NATO pakt vodi.

 

Piše: pukovnik Milan Jovanović

 

Nepojmljiva je količina gluposti koju je izgovorio dosadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac, koji se, osim glupošću, odlikuje i pripadajućom drskošću.

Samo takav čovek, koji je došao u vrh srpske vlasti direktno sa ulice, nedovoljno i površno školovan, bez ikakvih prethodnih iskustava u poslu koji mu je dodeljen, mogao je svih ovih godina da od vojne opreme i naoružanja napravi kokošarski biznis, od koga su bili „dobri“ on, njegova stranka, njegovi kumovi i njegovi mračni „poslovni partneri“.

Od tih poslova nije bilo dobro državi Srbiji, nego joj je bilo sve teže, pa je danas potpuno ispravno reći da je ova država najobičnija NATO kolonija u koju su je pretvorili upravo takav ministar odbrane, podređen jedino svome političkom i poslovnom preduzimaču Borisu Tadiću.

 

Pre skoro dve godine zamenik tužioca za organizovani kriminal Jovan Jovanović naložio je Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) da sprovede predistražne radnje radi utvrđivanja da li organizovana kriminalna grupa pljačka Ministarstvo odbrane Srbije, Vojsku Srbije i javno preduzeće „Jugoimport SDPR“.

 

U nalogu tužioca, koji je više puta dopunjavan, službenicima BIA data su precizna uputstva koju dokumentaciju da izuzmu iz arhiva pomenutih ustanova.

U istrazi koja je trajala nekoliko meseci, ispitano je oko sto građana, čije izjave su uzete za zapisnik, a krug indicija i dokaza zatvoren je tako da se očekivalo da će tužilac staviti i formalni zahtev sudiji za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu, radi određivanja pritvora ministru odbrane Draganu Šutanovcu, kao organizatoru zločinačke grupe, u čijem sastavu je i njegov pomoćnik i kum Ilija Pilipović, kao i direktor „Jugoimporta SDPR“ Stevan Nikčević, a grupa ima još oko dvadeset aktivnih članova.

Udruženi u ovu zločinačku organizaciju, “Šutanovac i njegova mafija opelješili su imovinu Vojske Srbije i Ministarstva odbrane za nekoliko milijardi evra”!

Istragu protiv ministra Šutanovca sprovodile su i strane obaveštajne službe, prateći njegovu aktivnost u švercu oružja i municije.

Beskrupuloznost ove organizovane kriminalne grupe zaprepastila je i međunarodnu zajednicu, koja je više puta zahtevala od bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića – koji je i sam, kao ministar odbrane, opljačkao dobar deo novca – da Šutanovca i družinu izvede na sud.

Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević sprečavao je svog zamenika Jovana Jovanovića da preuzme krivično gonjenje, pravdajući se nalogom sa “najvišeg mesta“.

Ime Dragana Šutanovca nalazi se na spisku osoba sa nesaniranim krivičnim dosijeima, koji je sačinjen na osnovu praćenja od stranih obaveštajnih službi i dostavljen predsedniku Srbije prilikom prošlogodišnje posete državne kancelarke Angele Merkel.

Odmah po konstituisanju Narodne skupštine Srbije, očekuje se da će na prvoj sednici biti smenjen tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević, što će omogućiti da i on bude uhapšen, a da se svi krivični dosijei proslede sudijama za prethodni postupak, radi određivanja pritvora i brzog sudskog procesuiranja.

 

Samo od Šutanovčeve mafijaške grupe, očekuje se, biće oduzeto više od milijarde evra, koju je ova grupa stavila na svoje račune rasprodajom vojne imovine, naoružanja i municije, kao i korupcijom.

Doskorašnji ministar odbrane Šutanovac će verovatno biti prvi član Tadićeve mafije koji će biti uhapšen.

Potom će uslediti masovna hapšenja ove opasne mafije koja je opelješila Srbiju.

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

NA PLATNOM SPISKU TAJKUNA FUNKCIONER SNS-a

 

Duže od tri godine Srpska radikalna stranka ukazuje na postojanje mnogobrojnih argumenata koji idu u prilog tezi da je tzv. Srpska napredna stranka zapravo tajkunska stranka.

 

 

Od svog nastanka, Nikolićeva i Vučićeva stranka se finansira prljavim novcem tajkuna, koji pak, s druge strane, očekuju da će im se vratiti višestruka korist ukoliko ovaj dvojac dođe na vlast u Srbiji.

Osim što tajkuni finansiraju redovne stranačke aktivnost SNS-a i komforan život Nikolića i Vučića, pojedini visoki funkcioneri SNS-a takođe su se našli na platnom spisku tajkuna.

Jedan od naprednjaka koje finansiraju tajkuni jeste i Vučićeva „desna ruka“, odnosno predsednik Gradskog odbora SNS-a Beograd, Nebojša Stefanović.

 

U zvaničnoj biografiji „poštenjačine“ Stefanovića, koja je objavljena na sajtu GO SNS Beograd, navodi se da „po isteku mandata u Narodnoj skupštini naše zemlje, jedan kratak period tokom 2008. i 2009. godine, Nebojša prelazi u kompaniju ‘Jabuka’, gde radi kao zamenik direktora finansija“.

Ništa ne bi bilo čudno da upravo “u tom periodu nije formirana Srpska napredna stranka, i da vlasnik preduzeća „Jabuka“ a.d. nije upravo tajkun Đorđe Nicović”.

Osim što je 2008. godine velikodušni Nicović stambeno zbrinuo „naprednjake“ u Čika Ljubinoj ulici, u srcu Beograda, uposlio je „velikog stručnjaka“ za finansije Nebojšu Stefanovića.

Kako je Nebojša Stefanović u 2008. i 2009. godini istovremeno obavljao funkciju zamenika direktora finasija u „Jabuci“ a.d. i stizao da se aktivno bavi organizacijom i aktivnostima stranke u Beogradu, to verovatno samo on zna.

U svakom slučaju, Nebojša se nije libio da svoju biografiju „okiti“ činjenicom da ga je plaćao tajkun, odnosno da je radio za tajkuna.

U istom periodu dok je Stefanović od Nicovića inkasirao direktorsku platu, radnici firmi koje je privatizovao i očerupao Nicović gladovali su i protestovali zbog neisplaćenih zarada (Niteks, Rudnik konfekcija, Mačkatica…).

Toliko o socijalnoj pravdi i borbi protiv kriminala i korupcije o kojoj govore Stefanović i njegove partijske kolege iz SNS-a.

 

Pretragom registra APR-a moguće je videti da je nad preduzećem „Jabuka“ a.d. u avgustu 2011. godine pokrenut automatski stečaj.

„Rešenjem Privrednog suda u Beogradu poslovni broj 17- St- 3135/2011 od 23.08.2011. godine, na osnovu člana 150, st. 4, Zakona o stečaju, po službenoj dužnosti POKRENUT je prethodni stečajni postupak radi utvrđivanja ispunjenosti stečajnog razloga i postojanja pravnog interesa poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka“, navodi se u zabeležbi APR-a.

Inače, prema bilansima poslovanja, preduzeće je završilo 2010. godinu sa gubicima od 41,8 miliona.

Nicovićeva firma „NICCO agrar“ ušla je u „Jabuku“ a.d. još početkom 2005. godine, kada je od akcionara otkupila 50,94 akcija tog preduzeća.

Iz dokumenta koji je objavila Beogradska berza, a koji datira od 28. jula 2011. godine, vidi se da se upravo Đorđe Nicović potpisuje kao predsednik Skupštine preduzeća Jabuka a.d. Beograd.

 

Đorđe Nicović je u javnosti poznat kao vlasnik kompanije „Irva investicije“, koja broji preko 13.000 zaposlenih i koja beleži promet od preko 250 miliona evra.

Inače, u okviru ove kompanije funkcioniše 27 preduzeća, koja je Nicović mahom privatizovao nakon 2000. godine.

Indikativno je da je Marko, brat Đorđa Nicovića, među prvima u novembru 2008. godine pristupio Srpskoj naprednoj stranci.

 

Izvor:SRS ANTIKORUPCIJA

#Geto Srbija 

SLOBODAN HOMEN: DRŽAVNI BIZNISMEN BEZ KONTROLE

 

Čovek koji kontroliše stotine miliona evra po svom nahođenju i bez ikakve kontrole vlasti!

 

Piše: Branislav Jelić

 

Još dok je službovao u Otporu, Slobodanu Homenu se osladilo da raspolaže imovinom čija vrednost nije najpreciznije evidentirana količinama, kvadratima, apoenima, odnosno vrednošću koja nije opterećena glupim i nepotrebnim informacijama o ukupnom “ulazu” i ukupnom “izlazu”, levom i desnom knjigovodstvenom stranom.

I baš kao sa američkom gotovinom iz Budimpešte koja se u revolucionarne svrhe, u opuštenoj Budvi 2000. godine, delila na ruke i bez ikakvih priznanica, Slobodan Homen danas, po sopstvenom i stranačkom nahođenju, raspolaže dobrima vrednim 350 miliona evra, bez obaveze da bilo kome polaže račune.

 

Državni sekretar u Ministarstvu pravde Snežane Malović poznat po konspirativnom imenu Cobe – Slobodan Homen, obznanio je uz medijsku podršku Danasa da je Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom Ministarstva pravde (na čijem je čelu svestrani Homen) poklonila 28 miliona dinara (252.000 evra) gotovine u humanitarne svrhe.

“Prema njegovim rečima”, jer uredne evidencije, zakonitog dokumenta ili odluke nema, oduzeta imovina je raspodeljena na sledeći način:

“Direkcija je dala” po tri miliona dinara opštini Trgovište za sanaciju štete od poplave, kao i Crvenom krstu za kupovinu brašna za narodne kuhinje.

Više od 4,6 miliona za kupovinu četiri inkubatora za bebe.

Takođe, dato je 1,5 miliona dinara za pomoć Zavodu za javno zdravlje.

Po 400.000 dinara uplaćeno je na račun – udruženja distrofičara i za lečenje maloletnog dečaka u inostranstvu.

Pet miliona dinara dato je za podizanje zaštitnog zida oko manastira Devič na Kosovu i Metohiji, kao i po pola miliona dinara za prevenciju kada je reč o borbi protiv trgovine ljudima i za pomoć sudskoj odbrani državljaninu Srbije u Hrvatskoj.

 

Kada, međutim, saberemo ove iznose kojim Homen manipuliše u predizborne svrhe, lako se da prebrojati da je reč o 18,9 miliona dinara (170.000 evra).

Kako se čak i Homenu učinilo da je razlika od 349.830.000 evra vrlo neprijatna, Tadićev četnik-antikomunista je dodao da se “imovina oduzeta od kriminalaca koja je ustupljena na korišćenje socijalnim i drugim društvenim organizacijama meri u desetinama miliona evra.”

Precizne podatke o oduzetoj imovini koja je stečena krivičnim delima, baš kao i pregled stavki iznosa i korisnika poklonjenih sredstava, nije moguće pronaći ni na zvaničnom ali aljkavom sajtu Ministarstva pravde, čak ni u okviru posebne stranice Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom, što sasvim dovoljno i ubedljivo govori o “otporaškom” načinu rada Slobodana Homena i ostalih “samo vas gledamo da nas ne uhvatite na delu”.

 

Marketinški obučen u nekoj od advertajzing laboratorija, Homen je na kraju neoprezno dodao da je “svrha Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delima da se ilegalna imovina vrati onima od kojih je oteta, odnosno građanima Srbije”, i to je misao nad kojom bi trebalo da se zadrži svaki glasač.

Naime, valjalo bi dobro razmisliti o ovoj rečenici, a potom je na izborima vratiti kao bumerang Homenu.

“A posle izbora dotični gospodim državni sekretar, trebalo bi da položi račune pred zakonom i pravdom”.

 

#Geto Srbija