Archive

Archive for новембар 2013

PENZIONERSKO “DRMANJE“ U ULOZI ŠEFA ORGANIZOVANOG KRIMINALA U KPZ VALJEVO

30. новембра 2013. Коментари су искључени

 

U KPZ Valjevo kaznu služe maloletnici i mlađi punoletnici, a o njima "brinu" korumpirani upravnik, doveden iz penzije, njegov zamenik, takođe reaktivirani penzioner, i načelnica za tretman koja brine samo za svoje prihode. Pomoć ovoj grupi pružaju sudije okupljene oko v.f. predsednika Osnovnog suda u Valjevu, čiji je interes, takođe, samo novac, a sve njih štiti nesmenjivi doživotni koordinator u Ministarstvu pravde Velimir Vidić, i sam vraćen iz penzije na ovu funkciju. Zaposleni ovu dobro organizovanu grupu nazivaju "penzionerski lobi", mada se radi o "mafiji penzionera".

 

          Igor Milanović

 

Srpske zatvore kontroliše "penzionerski lobi", tvrde zaposleni Kazneno-popravnog zavoda za maloletnike u Valjevu. Vođa tog klana je Velimir Vidić (zvani Veliki), nekadašnji upravnik KPZ Zabela koji je sa te funkcije otišao u penziju, da bi nedugo zatim bio doveden u Ministarstvo pravde i postavljen na mesto koordinatora.

Preuzimajući prošle godine vlast, Srpska napredna stranka je najavila veliku čistku u Ministarstvu pravde, posebno u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, ali se sve završilo na promeni direktora Uprave (na to mesto je postavljen Milan Stevović) i smeni pojedinih upravnika zatvora. Visoki funkcioner SNS-a je tvrdio da je Vidić sledeći na redu, ali da se čeka da okonča neki projekat za EU, što je trebalo da traje najduže do juna ove godine. Danas je već novembar, a Vidić i dalje nesmetano hara srpskim zatvorima.

Aktuelni v.d. upravnika KPZ Valjevo je Slobodan Arsenijević, zvani Bobek, takođe penzioner, koji je na tu funkciju došao bez ikakvog konkursa – Vidić ga je jednostavno postavio na to mesto kako bi za njega mogao da obavlja prljave poslove. Rad Arsenijevića kontroliše Velimirova ćerka, Maja Vidić, a u finansijsku kontrolu dolazi samo onaj koga lično pošalje koordinator iz Ministarstva, Veliki Vidić.

Za svog zamenika Arsenijević postavlja takođe penzionera koji mu služi samo za povećanje proseka plate. Zamenik penzioner svom upravniku penzioneru izdaje naređenje (?!) o prekovremenom radu, koje upravnik penzioner potvrđuje, pa na kraju meseca podiže platu uvećanu za nepostojeći prekovremeni rad. Arsenijević je tako sabrao već pola veka radnog staža.

Sa druge strane, mnogi zaposleni u KP Zavodu, posebno oni sa fakultetskom diplomom, godinama rade po ugovoru za privremene i povremene poslove. Na taj način se drže pod kontrolom kako ne bi ometali upravnika i njegove mafijaše u mutnim radnjama.

Za stalno se primaju igrači fudbalskog kluba "Radnički" iz Valjeva. Nisu oni ni jedini sportisti u kraju, kojima treba pomoć, niti su najobrazovaniji, ali imaju jednu prednost u odnosu na druge – Slobodan Arsenijević Bobek je direktor njihovog kluba.

Pod svoju kontrolu Bobek je stavio i sindikate, a i sve nabavke za KP Zavod idu preko njega. Sve mu je dozvoljeno, jer iza njega stoji svemoćni Velimir Vidić sa svojom kamarilom. Zaposleni u KP Zavodu tvrde da Bobek uživa i podršku Damira Joke, još jednog penzionera i istovremeno funkcionera Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, koji zajedno sa Velikim Vidićem vlada srpskim zatvorima, posebno njihovim finansijama.

Jedan od načina kako Bobek, uz zaštitu Vidića, pljačka državni budžet jeste i pisanje naloga za transport osuđenih lica na sudske pretrese. Dnevno na suđenje u velike centre, kao što je na primer Beograd, ide i po više osuđenika. Za svakoga od njih se piše posebni nalog za prevoz službenim vozilom, kao da svaki od njih ide posebnom maricom.

U stvari, svi se voze istim kolima, pa tako jedna marica dnevno budžet ošteti i za po 70 i više litara goriva. Sve to puta broj službenih vozila, pa pomnoženo sa brojem radnih dana u godini…Sve u svemu, na taj način se sakupi lepa para.

Ovo je, međutim, jedan od manjih izvora para za Bobeka i njegovog zaštitnika iz Ministarstva, Velimira Vidića.

Osuđenici u KPZ Valjevo su podeljeni po grupama u kojima vlada stroga hijerarhija. Sama uprava zatvora se brine o tome da na čelo grupa dolaze njoj odani osuđenici koji na taj način kontrolišu zatvor i brinu da sve bude u redu. Posebno brinu o tome da se finansijski namire starešine u zatvoruupravnik penzioner i njegovi poslušnici.

Jedan mobilni telefon se osuđenicima prodaje i po ceni od 200 evra. Za poslednjih 10 godina u zatvoru je nađeno i zaplenjeno preko 500 tih aparata. Disciplinski postupak protiv osuđenika je uredno sproveden, istima je izdata potvrda o oduzetim predmetima, a mobilnim telefonima se posle toga gubi svaki trag. Isti aparati se, naime, ponovo unose u zatvor i prodaju drugim osuđenicima od kojih će kasnije biti oduzeti…I tako u krug.

Sve to znaju i Bobek i Vidić, ali ćute jer i sami učestvuju u podeli plena, tvrde zaposleni koji su se obratili redakciji Tabloida.

Desna ruka Bobeka je načelnica za tretman, izvesna Nata sa dva prezimena, udata za lokalnog prevaranta zvanog Mućak koji svima duguje pare. Nata je samu sebe proglasila za tim, jer sve rešava bez uplitanja vaspitača i drugih zaposlenih.

Ona sama daje mišljenja o osuđenicima rukovodeći se sopstvenim finansijskim interesima. Potpisuje se i za upravnika i za zamenika, a kada vikendom dođe na posao svima govori "Sada sam ja glavna". Ona naručuje kakve će izveštaje da šalju policijske stanice po zahtevu za proveru mogućnosti izlaska osuđenih lica na vikend ili vandomsku posetu.

Nata se meša čak i u rad sudova. Najsvežiji primer je sestrić vlasnika građevinskog preduzeća "Gate" Peđa V. (puno ime poznato redakciji) za čije je uslovno otpuštanje uplaćena poveća novčana suma. Peđu zaposleni u Zavodu, ali i drugi osuđenici smatraju psihopatom i narkomanom i ni na kraj pameti im ne bi bilo da ga puste na prevremeni izlazak iz zatvora.

U celu priču se umešala vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda Ljiljana Karać koja je mladićevu rodbinu požurivala da se što pre podnese zahtev za uslovni otpust koji će sud po kratkom postupku odobriti. Služba za tretmane je dala pozitivno mišljenje, ali je celu akciju osujetilo nadležno tužilaštvo koje je zatražilo garancije da Peđa po otpuštanju neće nekoga da ubije.

Pomenuta Ljiljana Karać u sudu drži dvoje korumpiranih sudija: Ivanu Ristivojević (koja "posluje" preko svog muža i lokalnog kafedžije pod nadimkom Vrabac) i Nikolu Mirkovića (deluje posredstvom svoje zapisničarke). Istoj grupi pripada i Ljiljanina zamenica Dragana Tadić – Petrović.

Sve ovo je odavno poznato svima u KPZ Valjevo, ali i u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Nekog poboljšanja, međutim, neće biti dokle god najvažnije funkcije obavljaju ljudi kao što su Velimir Vidić i članovi njegove porodice i organizovane bande.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KLINIČKO-BOLNIČKI HAOS POD BUDNIM OKOM VLADAJUĆE KOALICIJE

29. новембра 2013. 2 коментара

 

Vučićev pokušaj da zađe duboko u kombinacije zdravstvene mafije neslavno se završio. Dobro je znao da za tako nešto mora da angažuje ljude bliske mafiji jer su glavni ljudi po zdravstvu duboko ukorenjeni u podzemlju decenijama. Međutim, malo je poznato da je on tu ustvari izgubio bitku sa kadrovima SPS u zdravstvu koji su iz sveta kriminala.

 

                    Piše: Inasjder L-5

 

Njegov najverniji saradnik Zlatibor Lončar počeo je da udara u kombinacije SPS kadrova u zdravstvu koje imaju sa kriminalcima. On je to svakako mogao zbog ličnih veza u kriminalu a ne samo Vučićeve podrške. Međutim, dogovor je bio da se kombinacije prljavih SPS-ovaca rasture jer se zasnivaju na pljačkanju budžeta pre svega kroz nabavke.

U jeku tih aktivnosti, Lončareva žena ostaje u drugom stanju posle deset godina veštačkih oplodnji ali, potpuno nesmotreno od strane samog Lončara, ona upada u ruke ginekologu iz Ginekološko-akušerske klinike (GAK) Narodni front, doktorki Rakić, proverenom kadru SPS u svim prljavim igrama.

Potpuno amaterski, dezinformisan, Lončar dopušta da dr Rakić njegovoj ženi doslovno iz utrobe povadi decu dva meseca ranije, pa jedno odmah izgubi a za drugo se bori za život u Beču.

Time je jedan iz trio fantastikus Kliničkog centra Srbije (KCS), u sastavu Ristić, Lončar, Dragutinović, eliminisan. Gradimir Dragutinović i njegov sin Dejan, prijatelj Aleksandra Vučića i njegovog mlađeg brata, klasičnom špijunskom aferom dezavuisan je nepovratno i blamažu njegovog postavljanja na bilo koje odgovorno mesto, Vučić sebi ne bi više dozvolio.

Radi se o tome da je Dragutinovićev kolega iz generacije, bivši predsednik jednog od nekadašnjih mesnih odbora JUL-a u Beogradu, sada aktivan sindikalac u Novom sindikatu zdravstva, kroz kafanska pijančenja i razne bahanalije obnarodovao kompletan dosije o Dragutinovićima (i starijem i mlađem) i njihovim aktivnostima na nabavkama u KC Srbije. Sve je predao Novom sindikatu zdravstva uz još nekoliko dokumenata koje je izvukao od Gradimira Dragutinovića.

Na konferenciji za štampu koju je Novi sindikat organizovao, prikazano je najviše protivzakonitih radnji oca i sina Draguitinović, dokumentovanih upravo zahvaljujući tom sindikalnom povereniku koji se inače, da bude veća ironija, i sam tereti za niz prekršajnih i krivičnih dela, pa kroz ovaj manevar pokušava da se dodvori SPS strukturama da bi izbegao hapšenje.

Odmah pošto je uradio transplantaciju srca, Ristić je postavljen na stub srama od strane proverene osovine Bajec-Peško kroz medije koje drži Demokratska stranka, ali uz logistiku koju pružaju SPS kadrovi u KC Srbije. U ovom slučaju, to je Mirko Kerkez.

Pošto je profesor Ristić naš najbolji kardiohirurg koji se bavi strukom ali bez osnovnog pojma o načinima kako da se bori sa mafijom, doveo je sebe do situacije da je potpuno razvlašćen u Kliničkom centru Srbije!

Umesto toga mogao je medijski da se odbrani puštanjem u etar kupoprodajnih ugovora koje je Bajecova ekipa sklopila sa KBC Beograd, jer je očigledno da Bajec ovaj privatni klinički centar kupuje od para koje je opljačkao dok je bio direktor KC Srbije.

Isto tako, Mirko Kerkez koji je Bajecu bio zamenik, kupio je preko svog sina iz prvog braka odmaralište Gučevo kod Banje Koviljače (inače, velelepan kompleks), takođe od para koje je pljačkao u Bajecovo vreme. Umesto toga, Ristić je dozvolio da ga prozivaju za 40 miliona dinara koje je uplatio KC Srbije na račun Fudbalskog kluba Crvena Zvezda, i to po naredbi Vlade Srbije (voljom Aleksandra Vučića). I sve to iz razloga "da bivši šampion Evrope ne bi bankrotirao i obrukao ceo narod i državu".

Čak i deca u osnovnoj školi znaju da direktor jedne državne firme ne može da prebaci sredstva sa računa na raučn tek tako, bez naređenja "sa vrha". Na žalost, Miljko Ristić je potpuno nespreman za kadrove DS i SPS koji ga mažu govnima po raznim medijima.

Mafija se konsolidovala, ujedinila, izglađeni su sukobi, kao na primer onaj između Đorđa Bajeca i Predraga Peška, tako da ceo kriminalni svet u zdravstvu oseća opasnost zbog diktata iz EU koji zahteva da moraju da se uklone, a koji Vučić jednostavno mora da ostvari.

Poznati su i svi računi, svaki dinar koji je opljačkan, a u međuvremenu preko 100 predmeta stoji u beogradskoj Palate pravde čekajući zeleno svetlo koje je Evropska unija odavno dala za rešavanje. Ali, direktor policije Milorad Veljović time vešto trguje i ucenjuje Ivicu Dačića zbog umešanosti SPS kadrova u velike afere u zdravstvu. Naravno, ništa manje nego kadrovi Demokratske stranke, poput Bajeca i Peška.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NORVEŠKI OPERATER OSTVARIO DOBIT, POJEDINCI SE NOVČANO “UGRADILI”, A MEŠETARENJE VLASTI PLAĆAJU GRAĐANI SRBIJE

28. новембра 2013. Коментари су искључени

 

Istragu o kriminalnom poslu mobilnog operatera Telenor, teškom milijardu i po evra, gde je država opljačkana za skoro 200 miliona evra, stopirao je Aleksandar Vučić. Da bi bilo jasnije o čemu je reč, treba podsetiti da je prilikom prodaje operatera mobilne telefonije MOBI 63, ugovorena cena je bila milijardu i pet stotina trinaest miliona evra (1.513.000.000).Dok je norveška kompanija Telenor uplatila milijardu i tri stotine petnaest miliona evra (1.315.000.000), čime je država Srbija oštećena za razliku od 198 miliona evra.

 

          Vuk Stanić

 

Telenor je po ugovoru morao da uplati ceo iznos iz ugovora na račun, ali je bez obzira na to platio skoro 200 miliona manje i tako prekršio ugovor. Ko je uzeo razliku, na čije račune je Telenor uplatio preostali novac i ko su visoki državni funkcioneri koji su se obogatili ovom "transakcijom"?

Bivši ministar Mlađana Dinkić i izvršni potpredsednik kompanije Telenor, iz Norveške kraljevine, Jan Edvard Tigesen, proneverili su novac države Srbije u iznosu od 198 miliona evra prilikom kupoprodaje kompanije MOBI 63, ranije Mobtel!

Ugovorena cena za prodaju MOBI 63 bila je milijardu i pet stotina trinaest miliona evra (1.513.000.000), dok je Telenor uplatio milijardu i tri stotine petnaest miliona evra (1.315.000.000).

Kao dokaz za ove tvrdnje postoji ugovor o prodaji MOBI 63 u kojem se vidi na strani 13 da je Telenor morao da plati 1.193.000.000 evra za kupovinu udela u MOBI 63 i 320.000.000 evra za licencu, ukupno milijardu i 513 miliona. Kao drugi dokaz, u eskrou ugovoru se vidi da je Telenor uplatio 1.315.000.000 evra, odnosno 198 miliona manje.

Na strani trinaest Ugovora o prodaji u članu 4.1.1 piše da je kupac u obavezi da deponuje "pun iznos prodajne cene na eskrou račun." Dakle ugovor je prekršen ili postoje tajni aneksi. Ovo znači da nije postojala pravna mogućnost da se uplaćuje manje novca od ugovorenog.

Šta se desilo sa razlikom od 198 miliona evra? To je tema kojom se sad bavi Srpsko Tužilaštvo. Zapravo na Tužilaštvo je izvršen pritisak da se ovom temom bave malo manje. Mlađan Dinkić je 2006. godine bio ministar finansija.

Vlada Srbije ga je strogo poverljivim rešenjem broj 29/2006-01 od 2. avgusta 2006. godine, ovlastila da u ime Srbije proda udeo države u kompaniji MOBI 63. Dakle ako milioni evra nedostaju, a zna se i ko je bio ovlašćen da o njima vodi računa, gde su onda i na čijim računima?

Kompanija MOBI 063 je osnovana takođe na tajnoj sednici Vlade Srbije 4. aprila 2006. godine, tako što su se vlasnik Mobtela austrijska kompanija "Holdenhurs" i država Srbija dogovorili o udelima u novoj kompaniji Srbija 70 odsto, austrijanci 30 odsto.

U pitanju je kompanija čuvenog austrijskog mešetara Martina Šlafa, koja je na sumnjiv način od Bogoljuba Karića otkupila njegovo vlasništvo u "BK Trejdu". Za "BK Trejd" je Karić tvrdio da je većinski vlasnik Mobtela. Ovde treba podsetiti da je bivši inspektor Telekomunikacija i član Vladine komisije za vlasništvo u Mobtelu preminuli Tihomir Živanović tvrdio da je kompletan udeo "BK Trejda" u Mobtelu sporan.

Već na tajnoj sednici Vlade u aprilu 2006. godine Miroljub Labus, tada potpredsednik je za poslove oko Mobtela odredio Mlađana Dinkića. U Vladinim spisima sa te sednice piše da je udeo Republike Srbije u novoosnovanom društvu 70 odsto da će biti unet u opremi koju će Javno preduzeće PTT saobraćaja "Srbija“ pribaviti od preduzeća Mobilne telekomunikacije "Srbija" BK-PTT d.o.o. odnosno Mobtel.

Dakle kao Karićeva firma sa kojom je PTT osnovao mobtel se ni ovde ne pominje "BK Trejd" Šlafov "Holdenhurs" je vlasnik 30 odsto odlučeno je tada. Vladin zaključak sproveden je munjevitom brzinom.

Sednica Vlade Srbije na kojoj je donet ovaj zaključak pod oznakom "strogo poverljivo" počela je u 13 časova i završena je u 14 časova. Istog dana pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu potpisan je i overen Ugovor o osnivanju privrednog društva čije poslovno ime je, prema tački 2. ovog ugovora MOBI 63 d.o.o, sa sedištem u Beogradu, Knez Mihajlova 36, gde se nalazi i zgrada ministarstva finansija.

Broj overe ugovora je II Ov. br. 476/06. U ime Republike Srbije, ugovor je potpisao ministar finansija Mlađan Dinkić, kome nisu uzeti lični podaci, u obrazloženju piše da je Dinkić sudu lično poznat i gospodin Michael Hason, broj austrijskog pasoša G 05242814 – Austrija.

Prema evidenciji suda ugovor je overen već u 15 časova. Na ovaj način legalizovano je pravo Marina Šlafa na procenat od prodaje Mobtela, odnosno nove kompanije MOBI63.

Ipak prema ugovoru koji je Mlađan Dinkić potpisao sa Telenorom, norveška kompanija nije preuzela nikakve obaveze prema austrijskoj kompaniji Martina Šlafa, dok se Dinkić u ime Srbije obavezao da Telenoru proda 100 odsto kompanije.

Odmah po potpisivanju ugovora sa Telenorom, Vlada je saopštila novinskoj agencija Beta prenela da će država od prodaje MOBI63 prihodovati milijardu i 155 milona evra, dok je kompanija prodata za milijardu i 513 miliona evra.

Razlika će kako je tada objavljeno biti uplaćena "Holdenhurstu" Martina Šlafa. Ovo znači da je Austrijanac od Srbije dobio 358 miliona evra, za vlasništvo nad Karićevim "BK Trejdom" firmom koja po nekima nije imala pravo vlasništva u Mobtelu veće od 0.1 odsto.

Kada je kasnije otvoreno pitanje ne slaganja brojeva iz ugovora o prodaji MOBI63 i onoga što je po eskrou (vrsta garancije, prim. red.) ugovoru Telenor uplatio na zajednički račun, službenici zaduženi za realizaciju pravdali su se da je razlika otišla Martinu Šlafu, kako je Dinkić i dogovorio.

Ipak praćenjem uplata i jednostavnim računskim operacijama, istražitelji su shvatili da se cifre ne slažu, Telenor je uplatio 198 miliona manje, dok su Šlafu dugovali više od 300 miliona. Telenor nije ni imao obavezu da Šlafu bilo šta da plati, dok je prema Srbiji bio u obavezi da na eskrou račun deponuje pun iznos kupoprodajne cene od milijardu i 513 miliona evra.

Sa druge strane država Srbija je novac za isplatu udela Martina Šlafa pribavila prodajom licence za trećeg operatera, koji je kupila takođe austrijska firma VIP.

Slažući papir po papir slučaj je sklopljen i poslat u Tužilaštvo, ali podići optužnicu protiv moćnih ljudi kao što su Dinkić i potpredsednik Telenora Jan Edvard Tigesen, je možda prevelik zalogaj za srpske sudije i tužioce.

Ukoliko do podizanja optužnice ipak dođe, odgovornost Dinkića biće lakše dokaziva od njegovog Norveškog saučesnika. Dinkić je, dakle, tajnim dokumentima Vlade Srbije imenovan za ovlašćeno i odgovorno lice, i bio je lično uključen u sve poslove od transformacije Mobtela u MOBI63 do njegove prodaje Telenoru.

Sva nastala šteta u ovim poslovima pada na njegova leđa. On je taj koji će morati da objasni šta se desilo sa razlikom od 198 miliona. Sama činjenica da je država uskraćena za toliko novca je njegova odgovornost.

Dokazivanje štete za Srbiju neće biti teško, sa druge strane dokazati ko od učesnika je imao koliku korist ići će malo teže. Na prvi pogled najveću korist imala je norveška kompanije Telenor, ali obaveza poštenih istražitelja biće da u postupku otkriju da li je Telenor te novce uplatio na račune domaćih političara.

Da li je sa Telenorom tim povodom sklopljen još neki takođe tajni ugovor, kao i da li je Aleksandar Vučić dobio neki novac pa sada savetuje Tužiocima da malo "olabave" istragu tim povodom. Što se Norvežana činjenica je da nisu imali motiv da zakidaju 200 miliona, jer su prema rečima njihovih zvaničnika i sa 1,513 milijarde MOBI63 platili mnogo manje od onoga koliko vredi.

„Slažem se sa ministrom finansija da je ostvario dobru cenu, ipak mislim da je ovo bila razumna cena. To kažem zbog toga što na tržištu kapitala pažljivo posmatraju Telenor i kupuju njegove akcije.

Ukoliko Telenor plati previše visoku cenu, to investitori kažnjavaju i padaju cene akcija. Ali to nije bio slučaj juče kada je cena akcija porasla, izjavio je nakon kupovine MOBI 63 Jan Edvard Tigensen“, u tom trenutku direktor Telenora za centralnu i istočnu Evropu. „

Danski stručnjak za telekomunikacije Jon Strand izjavio je tih dana da on dobro poznaje srpsko tržište i ni najmanje ne sumnja u ispravnost Telenorove odluke o kupovini. Interesantno je da će MOBI 63 bezmalo zarađivati više od samog Telenora.

Ovako visoka cena može popraviti status ostalih firmi koje Telenor poseduje. To se uklapa u Telenorovu strategiju. Srpska firma do sada nije imala profesionalne vlasnike, ali to se ovom kupovinom menja, izjavio je tada Strand. Strandova konsultantska firma ima tri klijenta u Srbiji, zbog čega je ovaj Danac upoznat sa ovdašnjim tržištem.

-„To je zemlja koja izlazi iz izolacije. Nedavno je prošla kroz rat, krizu i političku nestabilnost. Kada MOBI 63 uđe u saradnju sa profesionalcima biće veoma uzbudljivo“, rekao je tada Strand.

Činjenica da je Telenor u Srbiji i u vreme svetske krize ovde ostvarivao velike prihode, najbolje govori o tome da Norvežani nisu preplatili ovu kompaniju. Ali i da je vreme da naši političari odgovaraju zbog loših privatizacija koje su sproveli.

Vučić se lično se raspitivao šta se dešava sa slučajem Telenor. Kasnije je preko svojih ljudi slao signale da se "spusti lopta" i "olabavi istraga" u kojoj je osumnjičeni broj jedan Dinkić, a predmet istrage je i potpredsednik ove kompanije Jan Edvard Tigesen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRATKO POTSEĆANJE NA NASTANAK I RAZVOJ “DEMOKRATSKOG” ANTIREŽIMSKOG MEDIJA RTV B92

27. новембра 2013. Коментари су искључени

 

U trenutku kad se RTV B92 bavi antiruskom propagandom preko emisije "Insajder", u redu je znati gde je sve počelo i na čijem šalteru se ova kuća od osnivanja nalazila.Većina građana danas ne zna kako je nastala ova informativna kuća koja služi evroatlanskim poslovima u Srbiji. Mada je sa pravom, u žargonu zovu "policijska stanica na Novom Beogradu", ova televizija već godinama to potvrđuje: po potrebi stranih ali i domaćih, "demokratskih" službi, ona strelja, likvidira, šikanira i satire svakoga ko nije na liniji Brisel-Vašington.

 

          Ivona Živković

 

Sve je počelo 2. oktobra 1990. kada je ondašnje predsedništvo Gradske konferencija Saveza socijalističke omladine Beograda donelo Akt o osnivanju radiodifuznog preduzeća B 92 u društvenoj svojini.

Dva omladinca, Veran Matić, kao glavni urednik i Saša Vučinić, mladi pravnik, kao direktor, dobijaju svoju šansu. Sa njima u preduzeću je još samo čistačica. Veoma brzo B92 počinje da osvaja mlade slušaoce Beograda, jer im je domet lokalni. Emituju program uz pomoć ugovora sa tadašnjim RTS-om koji je po zakonu iz 1991. godine osnovan kao javno preduzeće i objedinjava sve pokrajnske radiotelevizije i čitav emisioni sistem Srbije.

Ovaj, u osnovi nezakonit ugovor kaže: "…RTS preuzima obavezu da sve do objavljivanja odluke o davanju radio frekvencija na korišćenje na osnovu narednog konkursa za korišćenje radio-frekvencija koji treba da raspiše Vlada Srbije, u zakonom propisanoj proceduri, preko svog UKT-FM predajnika, snage 1 KW lociranog na Zvezdari, emituje program Radija B-92 na frekvenciji 92,5 MHz u trajanju od 24 sata dnevno". B92 plaća za ovu uslugu mesečnu naknadu od 112.500 dinara. Ugovor potpisuju Saša Vučinić i Milorad Vučelić, tada član SPS-a. Ugovor se sklapa u diskreciji dva direktora jer pored neregularnosti, potpisnici pripadaju dvema različitim političkim i javno žestoko suprotstavljenim stranama.

Rezultati konkursa nikada neće biti objavljeni, a svaki inspektor telekomunikacija mogao je isključiti B92 kad god je hteo. Ali, inspektori nikada nisu radili po svojoj inspekcijskoj dužnosti , već samo po volji političara. Tako je B92 emitovao sve dok nije počeo politički da smeta.

Antirežimska uređivačka politika od početka je bila karakteristika Verana Matića. Da ojačaju svoju radio stanicu mogli su samo putem komercijalnih ugovora o reklamiranju kao i traženjem privatnog donatora koji bi im kupio bolju opremu. Pisali su svima pa čak i tada moćnom Jezdimiru Vasiljeviću-gazda Jezdi, tražeći da im kupi tonsku miksetu.

Ali antirežimski uređivački koncept Matiću i Vučiniću otvara vrata da pare dobiju iz krugova koji su im politički srodniji. Tako meka za sve antirežimske medije u Srbiji, ali i u svetu, postaje Fond Džordža Soroša,američka vlada kao i Ajreks (Irex) , nevladina organizacija koju finansira obaveštajna služba MI 6.

Kako je rastao politički raskol Miloševića i Amerike, tako su i pare za nezavisne medije sve više stizale, a sposobni momci, Matić i Vučinić su se dobro organizovali. Uspeli su da prebrode teškoće kada su dobili pozive za mobilizaciju, kada im je u SKC-u izvesni Moma prilikom antiratnog hepeninga fizički napao ekipu, pa i kada ih decembra 1996. režim privremeno ugasio upadajući sa policijom u prostorije radija.

Saša Vučinić odlazi u inostranstvo (bolje nego na front, jer je rezervni oficir) i počinje da radi za Fondaciju MDLF, na terenu istočne Evrope i Azije. Matić ostaje sa svojom ekipom da se bori protiv "ratnohučkačkog" režima S. Miloševića koji ga 1998. godine uklanja iz, još uvek društvenog radija, i postavlja podobnije omladince na čelu sa Aleksandrom Nikačevićem, članom SPS-a.

Nikačević odmah dobija dozvolu za 33. kanal da lepo i na miru emituje podoban i patriotski program, a Matić dobija prestižnu nagradu u Americi. U radio će se vratiti tek 6. oktobra 2000. godine i preuzeti, opet mimo zakona, sve ono što je Nikačević obezbedio (između ostalog i televizijski predajnik u centru Beograda).

Treći antiratni drugar, Nenad Cekić, započeo je kao urednik i direktor u Radio Indeksu, omladinskom programu 202, RTS-a. Zajedno sa svojim bratom Slobodanom uspeli su da postanu veoma slušana omladinska stanica. I njihov rad bio je moguć samo uz pomoć stranih donacija Soroša, Ajreksa i USAID-a.

Sa njihovih, takođe nelegalno zaposednutih frekvencija, Beograđani su godinama nedeljom slušali Indeksovo radio pozorište, jedini šaljivi program koji je karikirao Slobu i Miru. Godinama ih niko nije dirao, da bi decembra 1996. bilo prekinuto njihovo emitovanje.

Cekić tada u svom buntovničkom stilu piše Aleksandru Tijaniću, Ministru za informisanje: "Gospodine ministre, Pišem Vam povodom bezumnog čina isključivanja radio stanica "Indeks" i "B 92". Nemamo mnogo toga da Vam kažemo, niti želimo da molimo za pomoć. Očigledno je da Vi pomoć niti želite niti možete da pružite. Zbog toga Vam poručujemo da prestanete da se pravite ludi jer se samo tako nećemo osećati kao budale. Ukoliko odmah ne podnesete ostavku na funkciju ministra za informisanje, u istoriji srpskog novinarstva ostaćete upamćeni kao njegova najveća sramota. To će svakako narušiti Vašu sopstvenu sliku o sebi."  

Tijanić se posle toga zaista sklonio.

Dve godine kasnije režim ih ponovo zatvara, ali Cekić je ovog puta spremniji i uspeva da se preseli u Beograđanku, preregistruje kao privatno preduzeće Indeks plus i nastavlja da emituju kao Četvrti program Studija B. Radi bez prekida sve do danas.

Oktobarski prevrat 2000- te godine ovoj antiratnoj družini ipak nisu doneli mir. Radio Index koji je isključen iz mreže ANEM, a kojoj predsedava Matić, stvorio je sukob između njih dvojice jer se Cekić previše raspitivao o trošenju para iz donacija. To se Matiću nije dopadalo.

Kreće Cekićeva žestoka javna rasprava sa optužbama na račun svog dojučerašnjeg ideološkog saborca, Matića, ali i nove vlasti. Za Matića tvrdi da je svojim uticajem uskratio donaciju od Soroša za Radio Indeks i optužuje ga zajedno sa Sonjom Liht i Suzanom Jovanović iz Fondacije Soros da su "mafijaški lobi NVO" koji sve želi da prigrabi sebi.

Bojana Lekić, tada urednica u B92 tvrdi da Cekić laže, pa Cekić najavljuje tužbu za klevetu. Istovremeno dopunjava optužbe protiv Matića navodeći kako pokušava da preusmeri donacije namenjene RTS u svoj RTV B92 koji je počeo sa radom.

Prema Cekićevom mišljenju, radilo se o sumi od 11 miliona dolara samo iz te 2001. godine, dok je on ukupno dobio od stranih donacija "samo 300.000. dolara". Na listi optuženih je i tadašnji savezni ministar za telekomunikacije Boris Tadić jer je "…dao Miloševićevom izvršnom direktoru Radetu Veljanovskom, iz Fondacije za mir i rešavanje kriza Borisa Vukobrata, da piše zakon o regulisanju rada elektronskih medija". Veljanovski je inače stari komunistički kadrovik radio Beograda, sklonjen nakon Osme sednice, a vaskrsao nakon Petog oktobra.

No, bilo kako bilo, RTV B92 se lepo razvijala i širila, te se ubrzo i privatizovala. Tri rukovodeća čoveka, Ksenija (producent), Veran (urednik) i Saša Mirković (direktor) osnivaju preduzeće KVS koje postaje osnivači RTV B92. Ostali zaposleni su bili deoničari. Deo imovine u iznosu od 30% ubrzo na javnoj licitaciji biva prodato američkoj MDLF, nevladinoj organizaciji koja ih je godinama i finansirala.

MDLF postoji upravo zato da pomaže takozvane "nezavisne medije u problematičnim društvima", a ako može da zaradi na tome to je sasvim normalno. Član upravnog odbora MDLF i direktor ogranka u Hong Kongu je stari znanac Saša Vučinić. Finansijeri MDLF- a su inače sve poznati znalci savremene srpske istorije: Sorošov Fond za otvoreno društvo, Helsinški odbor za ljudska prava, Holandsko ministarstvo inostranih poslova, Švedska međunarodna agencija za razvoj, NVO "Press now", Švajcarska agencija za razvoj i saradnju itd. Zanimljivo je da je predsednik upravnog odbora MDLF Kenet Anderson, profesor prava na američkoj pravnoj školi u Vašingtonu, takođe "obožavalac" Srbije.

Bio je pravni urednik knjige "Ratni zločini: šta javnost mora da zna" izdate 1999. godine. Tu knjigu je uredio i Roj Gatman takođe srpski "prijatelj" koji u svojoj novinarskoj prezentaciji rata u Bosni svedoči o zločinima Srba u logoru u Omarskoj. U svojoj knjizi "Svedok zločina", međutim, on priznaje da sve što je "video" zapravo je čuo od drugih jer nikada u životu nije posetio Trnopolje i takozvane logore za nesrbe, iako je godinama slao izveštaje "sa lica mesta"!

Dva od tri antiratna druga, Matić i Vučinić postali su suvlasnici veoma moćne radio televizije (koja je dugo radila bez dozvole za legalan rad). Na Novom Beogradu, preko puta hale sportova Limes, Ajreks finansira i adaptaciju zgrade u koju se B92 uselio.

Treći borac protiv ratnohuškačke politike, Cekić, i sam je izjavljivao da nije bio tako sposoban kao Matić. Napustio je Radio Index i odrekao se deonica u preduzeću Index plus.

Sukob Matića i Cekića nastavio se i kroz instituciju Radiodifuznog Saveta, koji se više bavio potrošnjom Sorošovih para, nego njima dvojicom.

Od tada je proteklo mnogo vode Savom i Dunavom, te su B92 prigrlili i oni koji su hteli da ga sruše. Bivši radikali sa Vučićem i Nikolićem na čelu, danas su glavni psi čuvari ove propagandne ustanove. A vlasništvo je u međuvremenu dobilo fantomske oblike pa je danas na sceni strani investicioni fond sa neutvrđenim brojem članova…Četvrti čovek, Saša Mirković, imenovan je prošle nedelje na sednici Vlade Srbije za pomoćnika ministra kulture i informisanja, a novinarka Aleksandra Gazivoda je imenovana za portparola Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Danas i Matića i Vučića navija ista ruka.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FOND ZA RAZVOJ SRBIJE – ZA NAMICANJE I ZAHVATANJE RADI POLITIČKIH INVESTICIJA, OSTANKA NA VLASTI I KRAĐE

25. новембра 2013. Коментари су искључени

 

Samozvani vršilac svih dužnosti u državi, Aleksandar Vučić, jednu istragu neće pokrenuti. To je istraga multimilionske pljačke iz Republičkog Fonda za razvoj. Zahvaljujući tome, nastavlja se njegovo dalje čerupanje sa najviših mesta u državi. Do kraja 2013. godine, planirano je da se iz Fonda izvuče skoro dve milijarde dinara iako je do sada na ovaj način iz državne kase nestalo dve milijarde evra. Nova vlast čak planira i da poveća delovanje Fonda tako što će još više para preko njega da usmeri u politički podobne projekte.

 

          I. Milanović

 

Pošto je republički budžet prazan, krenulo se u bezobzirnu naplatu svih potraživanja prema privredi i građanima. Vreme kada se novac razbacivao je prošlo. Upravo zahvaljujući takvoj situaciji na površinu su isplivale tajne prethodnih, ali i aktuelne vlasti, za koje su se mnogi nadali da će neopaženo proći.

Kako je nedavno objavilo samo Ministarstvo privrede, kod poslovnih banaka je pokrenut postupak naplate bankarskih garancija u ukupnoj vrednosti od 1.404.000 evra. Ovаj novac građana Srbije je u periodu od 2009. do 2012. godine preko republičkog Fonda za razvoj isplaćen nа račune osam investitorа u vidu subvencija za zapošljavanje novih radnika, kao i otvaranje i proširenje proizvodnih kapaciteta. Zauzvrat su "investitori" položili bankarske garancije da će postupati u skladu sa ugovorom.

Preduzeća kod kojih je usled rаskidа ugovorа pokrenut postupak povraćaja isplaćenih subvencijа su: Alfa Properties doo Beogrаd, Serbia Industrial Solutions doo Krаgujevаc, BTR EXP doo Boljevаc, Nišprodukt doo Niš, Fortis Properties doo Ćuprijа, Vumo doo Beogrаd Ugrinovci, Mecen Evropa Tech doo Novi Bаnovci, Margaritelli -iner -kop Kosjerić – novi nаziv: Prаg-produkt doo Kosjerić.

Banke koje su, po izveštaju Ministarstva privrede, davale garancije su Uni kredit, PPB, Vojvođanska, Pro Credit, NLB, Jubmes, KBC i Univerzal. Jedini problem do sada se pojavio sa garancijama Privredne banke koje je banka odbila da isplati pravdajući se time da uskoro odlazi u stečaj.

Ono što je daleko zanimljivije od informacije o raskidu pojedinih ugovora, jeste informacija o ugovorima koji nisu raskinuti, a tiču se državnog finansiranja poslova koji nemaju nikakve veze sa privrednim razvojem.

Lanac supermarketa DIS tako je dobio 300 miliona dinara za „nabavku zaliha robe za market u Novom Sadu". Kamata za ovaj „razvojni projekat" je tri odsto, a rok vraćanja dve godine. Pekarska industrija Pančevo dobila je 100 miliona dinara obrtnih sredstava za proizvodnju peciva. Iza ove kompanije se nalazi Predrag Ranković Peconi, a novac su dobila i mnoga propala preduzeća u restrukturiranju – FAM, Rafinerija nafte, Magnohrom, Petrohemija i Želvoz, dok je najveći korisnik sredstava Železara iz Smedereva.

Intermedia netvork, producent filma "Montevideo", dobila je 100 miliona obrtnih sredstava za „snimanje slike i zvuka i specijalne efekte za potrebe snimanja filmova i TV serija", pri čemu je odluka o odobrenju novca uslovna.

Firme Bačka i Krivaja su takođe dobile znatna sredstva iz Fonda i to prva 80 miliona dinara, a druga 220 miliona. Vlasnik obe firme je jedan investicioni fond sa Belizea – Natronis internacional. Vlasnik ovog fonda je izvesni Ferenc Brindza.

Zanimljivo je da je Savet za borbu protiv korupcije pre dodele sredstava iz Fonda za razvoj upozorio kako su i Brindza i njegov investicioni fond deo međunarodnog lanca za pranje para. Brindza nije nepoznat ovdašnjim privrednicima, ali ni državnim organima, jer je u stečaj oterao čitav niz domaćih firmi.

U međuvremenu je i uhapšen u inostranstvu, pod optužbom da je zajedno sa saučesnicima prevario Hipo Alpe Adrija banku za čak 15 miliona švajcarskih franaka. Bez obzira što je bio pravovremeno obavešten o mutnim poslovima kako Brindze, tako isto i njegovih kompanija, Fond za razvoj mu je bez problema isplatio skoro tri miliona evra za navodni razvoj ratarske proizvodnje u Srbiji.

U bizarne isplate spada i zajam Zavodu za konsalting i veštačenja u visini od 2.319.408 dinara za nabavku kolske vage i sistema za navodnjavanje!

Nekada je miljenik demokratskih vlastodržaca bila Galeb grupa iz Šapca kojoj je 2009. odobren kredit u visini od 351 milion dinara. Pre dobijanja pomenutih para Galeb je poslovao sa prihodom od 2,4 milijarde dinara na godišnjem nivou. Po dobijanju kredita preduzeće je iskazalo gubitak od 140 miliona dinara i broj zaposlenih sa 360 smanjilo na svega 170 ljudi. Zanimljiv je ovo "razvoj", ali se i pored toga niko u državi nije dosetio da traži raskidanje ugovora sa preduzećem koje je velikodušno prema čelnicima Demokratske stranke.

I propalom Farmakomu iz Šapca u vlasništvu Miroslava Bogićevića, odanog finansijera svih vlasti, dato je šakom i kapom – čak 731 milion dinara. Te pare su potrošene na nešto drugo, a ne za razvoj, jer je Farmakom u ovom trenutku pred bankrotom.

Glavni krivac za loše funkcionisanje Fonda za razvoj, prema mišljenju Velimira Ilića, ministra građevinarstva, jesu političke investicije. On je svojevremeno javno objasnio da je Verica Kalanović, prethodna predsednica Upravnog odbora Fonda istovremeno bila i predsednica Odbora za privredu i finansije Vlade Srbije tako da je ona i predlagala i odobravala projekte koji će dobiti povoljne kredite.

Da bi kredit bio odobren njega treba da predloži pomenuti odbor, potom da dobije saglasnost vlade i na kraju ide na odobravanje Fondu. Kalanovićeva je u to vreme bila i ministarka za regionalni razvoj i potpredsednica URS-a. Kao jedan od primera političkog odlučivanja Ilić je naveo akva park u Trsteniku za čiju izgradnju je zahtev podneo Turistički centar Vrnjačka Banja. Finansiranje akva parka iz budžetskih para je odobreno, ali mu je lokacija promenjena pa su sredstva usmerena stranački podobnijoj lokalnoj samoupravi.

Da bi se razumelo zašto Fond ovako nedomaćinski posluje našim parama, treba pogledati ko su oni koji donose odluke:

prof. dr Zorana Mihajlović – ministarka, Ministarstvo energetike, razvoja i životne sredine, Lazar Krstić – ministar, Ministarstvo finansija, Saša Radulović – ministar, Ministarstvo privrede, Aleksandar Antić – ministar, Ministarstvo saobraćaja, dr Jovan Krkobabić – potpredsednik Vlade i ministar, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, mr Velimir Ilić – ministar, Ministarstvo građevinarstva i urbanizma, prof. dr Dragan Glamočić – ministar, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Sulejman Ugljanin- ministar, Vlada Republike Srbije, Tatjana Matić – državni sekretar, Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, Dejan Popović – državni sekretar, Ministarstvo energetike, razvoja i životne sredine, a predsednik je Igor Mirović – ministar, Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave.

Radi se, dakle, o političarima i to iz različitih stranaka vladajuće koalicije, koje sve imaju sopstvene interese, često dijametralno suprotne od interesa drugih stranaka. Svi ti interesi moraju nekako da se namire, zbog čega se iz Fonda za razvoj finansiraju i projekti koji nemaju nikakve veze sa razvojem.

Po zvaničnom izveštaju Ministarstva privrede, portfolio Fonda za razvoj je vredan 217 milijardi dinara, odnosno skoro dve milijardi evra budžetskih para je u ovom trenutku na privatnim računima. Fond za razvoj je izdao i garancije vredne preko 79 miliona evra privrednim subjektima koji nisu solventni.

Interesantno je i to da su uzimaoci beskamatnog kredita od države morali da prilože bankarske garancije. S obzirom da poslovne banke raspolažu značajnim neraspoređenim sredstvima koja nemaju gde da plasiraju, nejasno je zašto ta preduzeća nisu uzela kredit od svoje banke, već su pare uzimala od ionako osiromašene države.

Jedan od najvećih korisnika novca iz Fonda za razvoj, Miodrag Kostić Kole, latifundista koji najviše ulaže u Ukrajinu, a daleko manje u Srbiju, svojevremeno se bunio zašto se na sajtu Fonda javno objavljuju imena dobitnika sredstava.

Argumentovao je time da kada dobije kredit od neke banke ona to ne objavljuje u javnosti, pa bi isto tako morao da postupa i Fond. Jedno vreme je, posle toga, zaista i bilo prekinuto obaveštavanje javnosti o tome ko je koliko para dobio od države i u tom periodu su obavljene najveće transakcije preko kojih je do kraja ispražnjena državna kasa. Nova vlast, međutim, uopšte ni ne pokušava da istraži kome, koliko i za koje "razvojne" projekte je novac plaćen.

Tvorac i faktički rukovodilac Fonda za razvoj je Mlađan Dinkić koji nije više član vlade, ali ima izuzetnog uticaja na prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića koji je najzaslužniji što se ne istražuje rad Fonda. Da se dosadašnja praksa političkih kredita državnim novcem nastavlja, vidi se i iz zahteva od 11. oktobra Upravnom odboru da se odobri novih skoro milijardu dinara pomoći za 52 preduzeća.

Kako je samo u izbornoj 2012. godini preko Fonda plaćeno više od 300 miliona evra, može da se očekuje da će istovetna pljačka uslediti i kada sadašnja vlast na čelu sa SNS-om shvati da odlazi u opoziciju. Zbog toga ne treba očekivati da se Fond ukine, niti da se njegov rad stavi pod kontrolu, jer se on pokazao kao idealna slavina kroz koju se novac iz budžeta odliva u privatne džepove.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOMGRAP PRODAT, STEČAJ SUMNJIV, RADNICI NA ULICI, DOBITNICI ZADOVOLJNI

21. новембра 2013. 1 коментар

Bivši direktor BIA, Rade Bulatović i bivši ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske, Darko Matijašević bili su članovi upravnog odbora HK Komgrap, firme koja je dovedena na prosjački štap, potom je kriminalno privatizovana, a danas se nalazi u sumnjivom stečaju.

            Vuk Stanić

Holding Korporacija „Komgrap“ A.D. Beograd (Komgrap) osnovano je 1945. godine kao Komunalno građevinsko preduzeće grada Beograda. Sredinom osamdesetih godina bili su jedna od najvećih građevinskih kompanija Istočne Evrope.

Prema urbanoj legendi, Komgrap je posedovao toliko vozila i građevinskih mašina, da kada bi ih poređali jednu do druge kolona bi bila od Beograda do Splita. U stvarnosti mašine ove firme su bile uposlene na gradilištima u Istočnoj Nemačkoj, Sovjetskom Savezu, Zambiji, Poljskoj i u svim republikama bivše SFRJ.

Sankcije Saveta Bezbednosti UN, satrle su poslove ove firme u inostranstvu, dok je raspad Titove Jugoslavije desetak narednih godina onemogućio slobodno raspolaganje imovinom ove firme u bivšim republikama.

Imovina Komgrapa i jedanaest zavisnih firmi koje su činile holding je pred privatizaciju Juna 2007. godine procenjena na 130.000.000 evra. Nakon procene firma je u sumnjivom tenderskom postupku prodata za 4.300.000 evra firmi Integral inžinjering“ iz Laktaša u Republici Srpskoj (Integral).

Integral je vlasništvo biznismena Slobodana Stankovića iz Republike Srpske. Stanković je preuzeo i obavezu da osim novca koji je platio za Kongrap u tu firmu investira i 4,3 miliona evra. Danas se Komgrap nalazi u stečaju, a 4,3 miliona svežeg kapitala u firmu nikada nije stiglo.

Petog oktobra predsednik Vlade Srbije, Zoran Đinđić je saopštio je da privatizacija mora da se sprovede, dok poreklo kapitala nije bitno, priča predsednik sindikata Nezavisnost Komgrap-Makiš, Radovan Stoković.

Stoković kaže da su ove reči motivisale rukovodstvo Komgrapa da započnu sa štetnim ugovorima, otuđenjem imovine i drugim malverzacijama.

-Malverzacije našeg rukovodstva su dovele toga da je Komgrap polako počeo da gubi imovinu, poslove, kvalitetne radnike i kredibilitet, priča Stoković.

On kaže da je firma sistematski uništavana iznutra, ali da je i pored sve pljačke u jednom trenutku raspolagala novčanom masom od 150.000.000 (sto pedeset miliona).

Sto pedeset miliona zdrave novčane mase prebačeno je na firmu „Daka“ u Kosovskoj Mitrovici čiji je vlasnik Idriz Šija, priča Stoković. Istovremeno je imovina Komgrapa, stavljana pod hipoteku dok je novac od kreditnih partija podeljen razno raznim firmama po Srbiji.

Na računu su zadržavali tek koliko je potrebno za dnevnu likvidnost. Radnicima su retko isplaćivane zarade, pa su u trenutku kada su se odlučili da podnesu tužbu zbog ne isplaćenih zarada od Komgrapa potraživali 134 plate!

Od petog oktobra pa do stečaja Komgrapa u Upravnom odboru i menadžmentu ove firme rado su sedeli ljudi povezani sa policijsko bezbednosnim strukturama, slabije poznati političari i ljudi osumnjičeni za malverzacije u privredi.

Neka od imena koja su prošla kroz upravni odbor i menadžment Komgrapa su:

Bivši Direktor BIA, Rade Bulatović. Bivši ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske Darko Matijašević, bivši zamenik generala Radovana Stojičića Badže Miodrag Zec, javnosti su manje poznati ali ne i manje uticajni komgrapovci, Draško Pašić, Biljana Todorović, Aleksandar Milutinović, Bojan Radovanović.

Svima njima bile su interesantne lukrativne nekretnine koja se nalaze u vlasništvu Komgrapa među kojima su najpoznatije: upravna zgrada od 5000 metara kvadratnih u Beogradu na Terazijama broj 4. Na toj lokaciji kvadratni metar poslovnog prostora prodavan je i za 5.000 evra po metru kvadratnom, tako da je vrednost samo te jedne zgrade dvadeset pet miliona evra!

U strogom centru Beograda gde se nekretnine prodaju po paprenim cenama Komgrap poseduje i zgradu na uglu Kosovske ulice i ulice Majke Jevrosime površine 4.000 metara kvadratnih (20.000.000 evra)

Za ove nekretnine bio je izuzetno zainteresovan bivši direktor BIA, Rade Bulatović, dok je sedeo u Upravnom odboru Komgrapa.

Na Banovom Brdu Komgrap raspolaže sa 5000 m2 na Šumadijskom trgu, u Makišu imaju plac od osam hektara na kome je proizvodna hala od 300m2, poslovni prostor u Kijevu od 1000m2.

Posle petog oktobra, a pre privatizacije firma je posedovala 2000 stanova u raznim delovima Beograda, kojih danas više nema u knjigovodstvenom stanju.

U Obrenovcu pored Beograda, nalazi se plac Komgrap transporta koji sada pod sumnjivim okolnostima koristi firma Banbus. U ovom mestu Komgrap poseduje i fabričku halu ciglane koja zauzima 3000m2, nalazište gline koja je korišćena za proizvodnju cigle i desetine hektara zemlje u Mislođinu. U Sokobanji u vlasništvu Komgrapa bio je hotel Zdravljak sa više stotina ležajeva. Mnogo imobilija Kongrap poseduje i u bivšim republikama SFRJ.

Kongrap je imao i veliku pokretnu imovinu širom planete.

Veliki deo te imovine ilegalno je preknjižen na druge firme povezane sa nekim ljudima iz menadžmenta i novim vlasnicima.

-U Ukrajini, samo na jednom gradilištu imali 40 velikih dizalica, koje jednog trenutka više nisu bile u knjigovodstvenom stanju, priča Stoković. Koji tvrdi da je u Ukrajini opljačkano mnogo Kongrapove imovine. Interesantno je istaći da je bivši šef BIA i bivši član upravnog odbora Kongrapa, Rade Bulatović otišao za ambasadora Ambasadora baš u Ukrajinu!

Od Stokovića pokušavamo da saznamo više o tome ko je šta prisvojio od Komgrapove imovine. On nam kaže:

-Znamo da je Imobilija na uglu ulica Kosovska i Majke Jevrosime preknjižena na ćerke vlasnika Integrala, Stankovića, koji je u krajnje sumnjivoj privatizaciji postao zvaničan vlasnik Komgrapa.

Stoković priča da je prilikom formiranja tenderske dokumentacije za prodaju Komgrapa veliki deo imovine sakriven u papirima. Potom je kaže formirana tenderska ponuda od strane firme „BS-konsalting“, koja je tu ponudu opet pripremala saradnji sa firmom „Ces mekon“, poznatoj po tome što je u njoj ima vlasnički udeo bivši predsenik Vlade Mirko Cvetković.

Agencija za Privatizaciju je prihvatila tendersku ponudu kako su je pripremili „BS-konsalting“ i „Ces Mekon“.

Zanemarili su činjenicu da su ugledni ekonomisti istu firmu procenili na 130 miliona evra i to bez uvida u vlasnički kapital u inostranstvu. Tender je raspisan i Komgrap je zajedno sa jedanaest zavisnih preduzeća prodat za 4,3 miliona evra.

Stanković vlasnik Integrala iz Laktaša tako je postao i vlasnik Komgrapa, priča Stoković i kaže, da je Stanković umesto da investira 4,3 miliona evra, bez ikakvih odluka, a po nalogu „Upravnog odbora“ Komgrapa odmah isekao mašine ogromne vrednosti u svim halama u fabrici „Komgrap Makiš“ i iste prodao kao staro gvožđe.

Mašine su bile u radno ispravnom stanju, neke su vredele i više miliona evra. Prodate su uz obećanje da će tim novcem izmiriti zaostale obaveze prema zaposlenima. Imovina je prodata obaveze prema zaposlenima nisu izmirene, priča Stoković i kaže da je trenutno ne moguće precizno odrediti ko je razgrabio šta od imovine Komgrapa, pošto je firma otišla u stečaj.

Načina na koji je Komgrap otišao u stečaj je krajnje čudan i otvara pitanje ko je šta hteo da prikrije takvim stečajem.

-Kada su razgrabili imovinu, izbacili radnike na ulicu, od 14.000 zaposlenih u firmi je radilo još samo 14 radnika, odlučili su da proglase stečaj. Našli su radnika kome su dugovali 7.500 evra plata i doprinosa. Draško Pašić iz menadžmenta mu je dao 2.000.000 dinara neophodnih za kotizaciju i pokretanje stečajnog postupka. Nakon te uplate, sud je pristao da po osnovu duga od 7.500 evra pokrene stečaj nad „Holding kompanijom Komgrap„, priča Stoković i kaže da je stečajni sudija Marica Đukić donela rešenje na kome piše krajnje čudna rečenica: „Nikakva pravna radnja ne može poništiti rešenje o stečaju!“.

Ovom rečenicom, sudija je praktično rekla da će Holding koji još uvek poseduje nekretnine vredne više desetine miliona evra, morati da ostane u stečaju zbog duga od 7,5 hiljada evra!

-Ipak čini se da je nakon poslednje održane rasprave u sudu i sudiji Đukić postalo jasno koliko je takva rečenica besmislena, kaže Stoković.

Sa druge strane, u senci beogradskog stečaja, imovina Komgrapa u bivšim republikam SFRJ se ubrzano rasprodaje i prenosi na pravna lica ljudi koji su bili povezani sa poslovanjem ove firme.

Bivši menadžeri Komgrapa Darko Matijašević, Draško Pašić i Biljana Totodorović već su uspešno odvojili banjalučku podružnicu Komgrapa. Počelo je izdvajanje zavisne firme Komgrap mont u Podgorici i Komgrapa u Zagrebu, dok Komgrap Budva posluje nezavisno iako je papiru, vlasništvo Komgrap Holdinga iz Beograda.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SPREČENA ILI ODLOŽENA, MOGUĆA EKOLOŠKA KATASTROFA BALKANA!?

18. новембра 2013. 7 коментара

 

Prema informacijama iz diplomatskih izbora, a u vezi uništenja hemijskog oružja na teritoriji Albanije u rejonu Elbasana, a koje je predala Sirjiska vlada UN-a, Amerikanci su bili spremni da ponude Albaniji nekoliko povoljnosti ako bi Albanija pristala da se njenoj teritoriji organizuje uništenje hemijskog oružja.

 

 

 

Američki paket koji je pre tri dana stavljen na sto albanskoj Vladi, na koji je trebala da odgovori do 15.11.2013.god., sadržao je:

1. Pomoć za obezbeđivanje statusa kandidata u decembru

2. Pomoć za punopravno pristupanje Albanije u EU u prvom polugodištu vlade Rame

3. Finansijska podrška iz tri puta visine tri budžeta Albanije (Albanski budžet je 4 milijarde dolara u 2012)

4. Garancija kojom se daje poseban status Albaniji u vezi sa Sjedinjenim Američkim Državama, gde je uključen proces i ukidanje viza.

5. Predlog Albanije za Nobelovu nagradu za „mir“.

Premijer Albanije Edi Rama je odbio ovakav pedlog, čime je podigao sebi ugled među masom naroda koji su demonstrirali protiv mogućnosti uništenja hemijskog oružja na albanskoj teriotoriji.

Posle tog odbijanja, američka ambasada u Albaniji je diplomatski „protitrala jajca“ albanskoj vladi, pa je u svom saopštenju , između ostalog izjavila: "Mi poštujemo odluku Vlade. Sjedinjene Američke Države će ceniti činjenicu da je albanska vlada ozbiljno razmotrila podršku međunarodnim naporima da se bezbedno eliminiše hemijsko oružje iz Sirije! Itd..“

Čuj, oni poštuju…!!?

Onakva odluka albanskog premijera, posle „ponuđenog paketa“, je naišla na podeljena mišljenja.

Kod jednih je ovakvo odbijanje izazvalo negodovanje, iz pragmatičnih razloga, gde su navodili zaslugu Amerike u formiranju dve države Albanaca, (koje Amerika održava u životu, jer posle godinu dana bi se vršio pritisak da Kosovo bude primljeno u EU), kao i to „..da sa 12 milijardi dolara, Albanija ima istorijsku priliku da postane Švajcarska, podigne veliki ugled u Evropi i budu joj vrata otvorena, i da je onakvo odbijanje bilo neinteligentno…“

A druga grupa, među kojima i veći broj intelektualaca, neki su pozdravljali „premijerovu moralnu odluku u nemoralnoj Evropi“, kao i onih koji su puni hvalospeva izjavljivali: “… da ima još pripadnika albanske nacije koji se, još, ne mogu kupiti novcem“.

Bilo je i onih koji su pametno uočili da ni jedna država ne bi toliko novca ponudila drugoj, da nije uvidela da postoji vrlo visok rizik pri takvom poduhvatu, kao što je uništenje hemijskog oružja.

Zatim su učili da u onakvoj ponudi od 12 milijardi dolara, nigde ne piše i nema razjašnjenja da li je to čitava svota koja se uplaćuje u albanski budžet, ili su u to uključeni troškovi transporta, troškovi demontiranja, itd.., koji prema stranim medijima, iznose preko 8 milijardi dolara.

Dalje, nema razjašnjenja šta biva sa onom trećom trećinom (jer ako su troškovi onoga što je sve gore navedeno 8 milijardi, šta se dešava sa ostatkom novca do 12 milijardi)? Da li to ostaje van Albanije?

Zatim, postavljaju pitanje, da li je moguće da bi obični ljudi prihvatili, da u postojanju mogućnosti da država može da dobije nešto para što donosi „Nobelova nagrada“, a da imaju garancije da im se nikako ne može dogoditi nekakva katastrofa?!? Na primer dogodi se nenadani incident, npr. tehnički, a da posle nastanu nesagledive posledice i njihova deca pate i godinama budu „masakrirana“ zbog mogućih bolesti!!?

Neki ukazuju i na mogućnost da dobiju „vruć krompir“ – da im se takvo oružje doveze u Albaniju, i nalože im da ga „dobro uskladište“ i da ga bezbeno čuvaju i zaprete da ništa ne rade sa njime i „da ga ne prodaju“, a da će se „vremenom to oružje samo uništiti od stajanja i proteka vremena“.

Inače, potsećamo da je posle ovakvog odbijanje Albanije, OPCW (Organizacija za zabranu hemijskog oružja), napravila novi plan u kome u načelu stoji da će :“ Sirijsko hemijsko oružje biti prebačeno van njihove teritorije kako bi se osiguralo uništenje na najsigurniji i najbrži način, ne kasnije od 30. juna 2014. Naredna faza bit će najizazovnija, a biće potrebna i sigurna okolina za verifikaciju i transport hemijskog oružja. Međunarodna podrška ostaće ključna za ovaj poduhvat", piše na stranici OPCW-a..

Prema tom novom planu, najkritičnije hemikalije biće prebačene iz Sirije do 31. decembra ove godine. Sve ostale bit će uklonjene najkasnije do 5. februara 2014. Ali nigde nije odredjeno u koju zemlji će biti prebačeno to oružje.

Norveška i Danska su ponudile brodove za prevoženje opasnog hemijskog oružja na neku lokaciju, ali su decidno odbile da se ono uništava na njihovoj teritoriji. Takvo odbijanje je potvrdila i Belgija, a Nemačka je preko Vestervelea ponudila novčanu ili tehničku pomoć za proces uništenja hemijskih agenasa, ali nijedna od tih zemalja nije želela da pruzme rizik da se to obavi na njihovoj teritoriji.

Ne smemo ni da pomislimo na mogućnost postavljanja „nekorektnog“ pitanja, kako bi reagovala srpska vlast, ako bi joj kojim slučajem Amerikanci, a da ne pričamo EU (u koju se kune i svako jutro je blagosilja, naša Vlada), velikodušno“ ponudili skladištenje tog hemijskog oružja na našoj teritoriji, (u npr. nekom napuštenom rudniku), pod sličnim uslovima, osim petog predloga , jer za Nobelovu nagradu su, pored nosioca Martija, Obame i EU, već predviđeni i tandem Dačić –Tači .!!?

Rekosmo da bi to bilo „nekoretno pitanje“! Ali slična „nekorektna pitanja“ koja su, ranije vlasti Srbije, (a i ova), samo u naznakama, (kao puštanje probnog balona) iznosili u javnost govoreći, u stilu: “…Ne možemo ni da zamislimo da međunarodna zajednica pred nas postavi takvu dilemu, kao npr. Kosovo ili Evropa!”.

I baš takvo, navodno “politički nedovoljno korektno” pitanje, uvek je, posredno, skretalo vodu na vodenicu EU!! Zato što je nepogrešivost i “nevinost EU” (i pored svakojakih manipulacija kojima su skloni pri ostvarivanju ciljeva svojih korporacija), u očima srpskih vlasti prerasla u božanstvo, tim više, što je među predstavnicima vlasti bilo i onih Srba koji Srbiju iskreno, nisu ni doživljavali kao sopstvenu državu

Jer kad god smo se mi busali u prsa i pominjali “crvenu liniju” ispod koje Srbija navodno nece ići, (jer, jel` te, “Srbija ima svoje dostojanstvo”), izgovarajući takvo “imaginarno” (??) retoričko (kao “moćnog instrumenta obmane”) pitanje, uvek smo bili svedoci da smo takvo pitanje, dobijali u formi “zavijene kisele oblande”, koju je većina patriotski orijentisanog naroda, morao sa gađenjem da proguta i uz  zastajanje knedle u grlu; a na radost onih država koje u Srbiji vide neprijatelja i nikada joj nisu želeli dobro…

 

P.S. U bogatoj srpskoj istoriji, uvek se, na žalost, provlačila bojazan od izdaje….

 

©Geto Srbija

izvor: gazetadita

%d bloggers like this: