KOLIKO JE OPASAN DRAGAN ĐILAS!

 

Dragan Đilas je u politiku ušao 2004. godine kao marketing menadžer i poslovni čovek, što njegovim kompanijama očigledno nije štetilo.

Njegove marketing kompanije su se u proteklih osam godina množile i uvećavale svoje prihode, dok je njegova politička karijera u usponu istovetna, procvatu i rastu njegove marketing imperije.

 

                                                                

 

Dragan Đilas je u politiku ušao 2004. godine kao marketing menadžer i poslovni čovek, što njegovim kompanijama očigledno nije štetilo.

Zapravo, njegove marketing kompanije su se u proteklih osam godina množile i uvećavale svoje prihode.

Njegova politička karijera u usponu istovetna je procvatu i rastu njegove marketing imperije.

U periodu od 2005. do 2011. godine „Multicom Group“, u kojoj gradonačelnik Beograda ima vlasništvo, kumulativno je ostvarila prihod od 603.258,272 miliona dolara.

Njegova druga kompanija „Direct Media“ u periodu od 2008. do 2011. godine ostvarila je kumulativni prihod od 330.315,878 miliona dolara.

Od 2004. godine, kada je pristupio Demokratskoj stranci i odmah zauzeo ozbiljne partijske pozicije i državne položaje, kompanije u kojima on ima vlasništvo do kraja 2011. godine prihodovale su skoro milijardu dolara, pretežno u marketing sektoru.

To je impresivan iznos i za marketing kompanije u daleko razvijenijim državama i ekonomijama od Srbije.

Toliki prihod u marketing industriji, u segmetu oglašavanja, kompanijama u vlasništvu gradonačelnika Beograda doneo je ogroman, u srpskim prilikama dominantan uticaj na medijsku industriju, kako štampanu tako i elektronsku, u prvom redu televizijsku.

Kako?

Tako što Đilasove marketing agencije zakupljuju oglasni prostor u gotovo svim najvažnijim i najuticajnim medijima u zemlji, i na taj način srpski mediji su u svojevrsnoj finansijskoj zavisnosti od njegovih marketing agencija.

Ukoliko bi ti mediji izveštavali kritički – oglasa nema, što medije odvodi u nesolventnost i bankrot.

Pošto su marketing agencije Dragana Đilasa najveće i dominantne, alternative medijima u Srbiji nema u vidu saradnje sa drugim marketing agencijama.

Zašto?

Zato što oglašivači, kompanije, državne i privatne, zaključuju dominantno ugovore sa Đilasovim marketing agencijama, znajući da će time sebi obezbediti i svojevrsnu političku „zaštitu“ i kišobran od administrativnih i drugih problema na koje danas nailaze svi koji nešto u Srbiji rade, što im druge, relativno male marketing agencije, ne mogu obezbediti.

Taj kauzalitet objašnjava uzajamni uspon i poslovne imperije i političke karijere Dragana Đilasa, kao i osnovni uzrok njegovog medijskog uticaja i neravnopravnog položaja u odnosu na njegove kolege političare iz svih partija i političkih orijentacija.

Iako su Verica Barać i Savet za borbu protiv korupcije u svom Izveštaju o medijskim zloupotrebama evidentirali određene zanimljivosti, poput činjenica da su veći broj kompanija, u kojima je gradonačelnik Beograda vlasnik, u direktnom poslovnom odnosu sa institucijama, ustanovama i javnim preduzećima Grada Beograda, to nije, razume se i iz kojih razloga, bilo atraktivno najznačajnijim medijima da o tome izveštavaju, i da tu temu istražuju ni juče, ni danas, a po svemu sudeći ni sutra.

Prošle nedelje, u četvrtak, SNS je izdala saopštenje za javnost u kojem optužuje Dragana Đilasa i Miroslava Miškovića za navodno prikriveno vlasništvo u dnevnom listu „Press“.

Iako je saopštenje medijski atraktivno i u interesu javnosti, bez obzira na politički ukus i uređivačku politiku srpskih medija, retki su mediji koji su ga preneli i objavili. 

lednji prTaj posimer najbolje ilustruje pod kakvom su kontrolom danas mediji u Srbiji, i kolika je društveno-politička moć Dragana Đilasa.

Gledajući sa pozicija uskostranačkih interesa to nekima nije problem, ali ako se gleda sa aspekta interesa svih građana i društva u Srbiji, onda je to i te kakav problem.

Kada se tome pridoda kontrola nad budžetom Grada Beograda i godišnji prihodi Đilasove poslovne imperije, dolazi se do zaključka da gradonačelnik Beograda na godišnjem nivou pored medijske ima i finansijsku kontrolu veću od bilo kog srpskog tajkuna ili krupnog kapitaliste, uključujući i Miroslava Miškovića, najkrupnijeg srpskog kapitalistu.

Dakle, Dragan Đilas ima medijski veći uticaj od svakog političara, a finansijski praktično od svakog privrednika u Srbiji.

©Geto Srbija

Materijal:Akter

TEMELJNA PLJAČKA PKB-a

 

Poljoprivredna korporacija Beograd (nekadašnji Poljoprivredni kombinat Beograd – PKB) odlukom vlade Srbije iz marta 2010. prešla je u vlasništvo grada Beograda.

Tako se završio višegodišnji sukob dve ideje, one koja se zalagala za ubrzanu i beskompromisnu privatizaciju, čiji je pobornik bio i Miloš Bugarin, nekadašnji generalni direktor PKB-a, i one koja je smatrala da snabdevanje prestonice hranom treba da ostane u državnim rukama, kako je to tvrdio gradonačelnik Beograda Dragan Đilas.

 

Bugarin je želeo da se okoristi od provizija dobijenih od zahvalnog privatizacionog kupca kome bi PKB u bescenje bio prepušten, ali je na kraju ipak pobedila Đilasova strategija da se prelaskom u vlasništvo grada PKB polako, ali sigurno i temeljno opljačka.

Kao utehu Miloš Bugarin je prešao na mesto direktora Privredne komore Srbije i smeo je da zadrži sve ono što je stekao za vreme direktorovanja PKB-om.

U svu tu imovinu spada i stan od 96 kvadratnih metara na prvom spratu zgrade u Knez Danilovoj ulici broj 8 u najstrožem centru Beograda.

Stan je Bugarin u zakup dobio od PKB-a 14. novembra 2002. godine.

Samo dve nedelje kasnije, tačnije 29. novembra 2002. Bugarin, tada generlni direktor PKB-a, svom preduzeću podnosi zahtev zaveden pod brojem 10216 za kupovinu pomenutog stana.

Ovaj zahtev se ekspresno usvaja i Miloš Bugarin već 6. decembra 2002. sa PKB-om potpisuje ugovor o kupovini stana po ceni od 901.366 dinara, odnosno za manje od 10.000 dinara po kvadratnom metru (srednji kurs evra na taj dan je bio 61,5797 dinara).

Još za vreme Bugarinovog gazdovanja PKB-om došlo je do masovnog čerupanja ovog nekadašnjeg poljoprivrednog giganta.

Ugovorom od 31. januara 2003. PKB prodaje PKB Vizelju: klanicu sa hladnjačom (površina 9.127,95 kvadrata), upravnu zgradu (1.760,54 kvadrata), energetski blok (820 kvadrata), depo za stoku (2.390 kvadrata), objekat za pranje vozila (120 kvadrata), deo parcele KP 259/3 (1 ha 93 a 22 m2) i deo zemljišta sa objektima (43 a 85 m2).

Sve ovo je naplaćeno 56.660.161,13 dinara.

Istovremeno, PKB preduzeću Krmivo tadašnjeg velikog donatora Demokratske stranke i Čede Jovanovića, Dragoljubu Markoviću daje u zakup na deset godina 99,46 hektara plodne zemlje i to po smešnoj ceni od samo 100 evra po hektaru?!

Iste te 2003. godine PKB od MK Komerca  nezaobilaznog Miodraga Kostića Koleta nabavlja milion litara nafte po ukupnoj ceni od 35.500.000 dinara.

Niko zainteresovanim radnicima nije umeo da objasni zašto se nafta kupovala od preduzeća koje upravlja srpskim šećeranama, umesto da je nabavljena direktno od NIS-a.

Ni Đilasova ideja lagane pljačke PKB-a kroz gradsko gazdovanje nije ostala bez rezultata.

Nataša Petković, diplomirani ekonomista, i Slavica Marković, diplomirani agroekonomista, rukovodstvu preduzeća dana 8. septembra 2011. godine dostavljaju dopis zaveden pod rednim brojem 5980 u kome ih obaveštavaju o nepravilnostima u reviziji koju je obavila revizorska kuća Deloitte d.o.o.

Već na samom početku njih dve skreću pažnju na činjenicu da ih revizor nije konsultovao ni za vreme izrade revizije, a ni kasnije, iako su one ovlašćene računovođe.

U tački 1.2 pomenutog dopisa se navodi: "Neobjašnjivo je da ovlašćeni revizor nije utvrdio kriterijume matice PKB Korporacije a.d. koji se koriste prilikom određivanja koja zavisna i pridružena društva ulaze u krug konsolidacije i nisu bili u mogućnosti da odrede efekte pomenutih pitanja".

U tački 2.1 dopisa stoji: "Nije tačno da je manje iskazan rezultat perioda za 10.207.000 dinara kada je izvršeno spajanje uz pripajanje PKB Inshra.

Desilo se 31. decembra 2009. da zalihe PKB Korporacije a.d. gotovih proizvoda, odnosno merkantilni kukuruz koji se nalazio u PKB Inshri, je ista pozajmila stalnom kupcu za izradu koncentrata i u knjigama je stvorena obaveza prema PKB Korporaciji bez njene saglasnosti i potraživanje od kupca sa prihodom, a bilo je izvesno da se pripaja PKB Korporaciji…

Tako da na stanju 31. decembra 2010. godine nema ničega od navedenog u izveštaju ovlašćenog revizora Diloitta".

Konačno, Petkovićka i Markovićka postavljaju pitanje:

"Šta se dešava sa redovnom revizijom Confida – Finodit d.o.o. Beograd, Imotska 1?

Da li revizija Deloitta d.o.o. (koja je rađena naknadno) može raditi korekciju finansijskih izveštaja PKB Korporacije a.d. za 2010. godinu i na osnovu kojih pozitivnih propisa?"

Ovaj nekadašnji gigant koji je ne tako davno zapošljavao više hiljada radnika danas na platnom spisku ima svega 2.457 zaposlenih (po izveštaju za 2011. godinu).

Iz svega ovoga je jasno da grad Beograd i gradonačelnik Dragan Đilas, kroz štimovanje završnih godišnjih izveštaja želi da prikrije masovnu pljačku koja se sprovodi u PKB-u.

©Geto Srbija

ĐILASOVO PLJAČKANJE BEOGRADA I GSP-a

Dragan Đilas i njegovi odabrani funkcioneri u upravi Beograda nesmetano iz budžeta uzimaju koliko požele.

U isto vreme studentima se ne isplaćuju stipendije, radnicima se ne plaća prevoz, a vozači GSP-a po naređenju prelaze na rad kod privatnih prevoznika gde nemaju nikakva prava i gde su im plate niže nego u javnom gradskom prevozniku.

Piše: M.Glamočanin

 

Strahovlada gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa do danas je rezultirala bankrotom prestonice i potpunim bezvlašćem u gradskoj upravi.

Po podacima dostupnim redakciji, u upravi grada Beograda zaposleno je oko 3.000 ljudi, od čega je samo iz Demokratske stranke 500 funkcionera.

U kancelarijama je takva gužva da bukvalno više nema gde sto da se stavi.

Kupujući glasove na poslednjim izborima, Đilas je dao nalog da se bez ikakvog kriterijuma zapošljavaju odani članovi DS-a kao i njihovi rođaci, a zatim je u predizbornoj kampanji lagao narod da su gradskim činovnicima smanjene plate.

U Službenom listu grada Beograda od 27. januara 2012. godine objavljen je "Pravilnik o izmeni i dopuni pravilnika o platama i drugim primanjima izabranih, imenovanih i postavljenih lica u organima grada Beograda i gradskom Javnom pravobranilaštvu".

U članu 10 a pomenutog pravilnika navedeno je:

"Koeficijenti za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica u organima grada Beograda i gradskom Javnom pravobranilaštvu utvrđeni u članu 10 ovog pravilnika uvećavaju se za 30 odsto".

Izvor iz gradske uprave tvrdi, najmanja plata funkcionera je 95.000 dinara, odnosno duplo više od plate visokoobrazovanog zaposlenog koji nije funkcioner. Pri tome su mnogi na funkciji jedva pismeni.

Odličan primer za ovo je nekadašnja sekretarica Slađana Škorić, danas na direktorskoj poziciji.

Iako je imala samo srednju stručnu spremu ona rešenjem tadašnje načelnice gradske uprave Aleksandre Gojković broj 120-2720/07-H od 30. avgusta 2007. kao pomoćnik šefa kabineta gradonačelnika dobija koeficijent plate od 20,18, što bi joj pripadalo, isto kao i samo radno mesto, jedino da je imala visoku stručnu spremu.

Gospođa Škorić je u međuvremenu o gradskom trošku završila jedan privatni fakultet. Ona, na žalost, nije i jedina koja je studirala o trošku svih građana Beograda.

Umesto da stipendiraju odlične studente, gradske vlasti su dobijanje diploma na privatnim fakultetima plaćale isključivo poslušnicima iz Demokratske stranke.

Mnogi od tako doškolovanih su, isto kao i gospođa Škorić, danas na direktorskim funkcijama, a žalosna je činjenica da su neki od"stipendista" bili toliko bahati da nisu ni odlazili na fakultete, pa su zato propale uplate za školarinu.

Gospođa Škorić za sada još uvek može da radi šta joj je volja, jer ima jaka leđa.

Ne samo da je bila pomoćnica šefa kabineta gradonačelnika, već je svojevremeno bila i sekretarica Vesne Ivić, današnje načelnice gradske uprave, za koju zaposleni tvrde da je "Bog i batina".

Nije zato nikakvo čudo da je Slađana Škorić osim neopravdanog povećanja plate i stipendije (sve zajedno je gradski budžet koštalo preko 35.000 evra) od "zahvalnih" građana prestonice na poklon dobila i – stan.

Beogradska komunalna palica

Grad Beograd je svojevremeno raspisao konkurs za dodelu 1.050 stanova zaposlenima u gradskoj upravi, upravama opština i ustanovama čiji je osnivač grad Beograd.

Prednost na konkursu su imala izbegla i prognana lica, a pravo učešća nisu imala lica koja su birana, imenovana ili postavljena.

Uprkos tome, na mestu 31. rang liste nalazimo Slađanu Škorić, dok je na 78. mestu njen rođeni brat Dejan Škorić, koji se samo godinu dana ranije vratio iz inostranstva i uhlebljenje odmah našao u gradskoj pisarnici.

Dragan Đilas i njegovi poslušnici nemaju više nikakvu meru kada je u pitanju zahvatanje iz gradske kase.

Uzimaju koliko im se prohte, tako da danas u budžetu nema više ni žute banke – sve je otišao na podmirivanje potreba vlastodržaca.

Đilas će uskoro da zaradi svoju prvu milijardu evra, a za to će običan narod morati da ispašta.

Dok se pritupi gradski funkcioneri školuju i u svojoj petoj deceniji o gradskom trošku, dotle talentovanim studentima još nisu isplaćene dodeljene stipendije za školsku 2011/2012. godinu.

Para u gradskom budžetu nema, bar ne za one koji nisu deo pljačkaškog sistema Demokratske stranke.

Uvođenjem Bus-Plus sistema naplate karata, kao i reorganizacijom GSP-a, Dragan Đilas je za sebe i svoje saučesnike obezbedio nove milione evra.

Da bi taj novac mogao da se slije u njihove džepove morao je prethodno od nekoga da bude oduzet.

Prvi su se na udaru našli nesrećni putnici Gradskog saobraćajnog preduzeća koje, ako se voze bez karte, za račun gradske vlasti prebijaju pripadnici beogradske komunalne policije.

Sledeći na udaru našli su se vozači gradskog javnog prevoznika koji su po naređenju morali da napuste GSP i pređu na rad kod privatnika koji voze na beogradskim linijama po ugovoru o saradnji sa GSP-om.

Zašto su ovi radnici iz javnog preduzeća prebačeni u privatne firme da obavljaju istovetne poslove na kojima su i prethodno radili?

Odgovor je, kao što je to uvek slučaj, u novcu.

GSP po naređenju gradonačelnika Dragana Đilasa mora da smanji troškove za plate zaposlenih, kako bi ostalo više para za funkcionere iz DS-a.

Zbog toga se vozači prebacuju u privatna preduzeća gde rade kao robovi, čak i sa manjim pravima od njih.

Na taj način gradska uprava vraća uslugu privatnim prevoznicima koji su da bi dobili pravo da voze za GSP morali da daju "dobrovoljne priloge" Dejanu Malom, članu Gradskog veća zaduženim za pitanja javnog saobraćaja, i ostalima iz Demokratske stranke.

U jednom od tih preduzeća, Unakopu, vozači autobusa su primorani da rade u smenama koje traju najmanje 10 sati.

U slučaju da se neko od njih razboli, jedan od kolega mora da preuzme i njegovu smenu, pa nesrećnik tada za volanom provede i punih 20 sati.

Posle samo četvoročasovnog odmora on opet seda za volan da bi ponovo prevozio putnike narednih 10 sati.

Ako neko pokuša da ukaže na zakonske propise po kojima vozač autobusa ne sme da vozi duže od osam sati, od direktora Boška Zmijanca dobija odgovor: "Ako ti se ne sviđa, idi kući."

Gradska uprava uopšte ne kontroliše ova preduzeća, njoj je jedino važno da vlasnici na vreme plate reket strankama na vlasti.

Zato nije čudo što se redovno dešava da vozači zadremaju čekajući na semaforima.

UNIŠTAVANJE GSP-a

Iz GSP-a je u međuvremenu delimično otišao glavni protagonista uništavanja i pljačkanja ovog preduzeća, generalni direktor Mileta Radojević, zvani Lažni car Mileta Mali, koji se po dolasku na tu funkciju svima hvalio svojim prijateljstvom sa Draganom Đilasom.

Čovek kome su radnici u početku poverovali da ima dobre namere i sposobnosti, jer je zamerao prethodnom rukovodstvu kako mogu da rade u firmi koja proizvodi gubitke, ostavio je, za samo 19 meseci vladavine, GSP u dugovima od 100 miliona evra  i u katastrofalnom tehničko-organizacionom stanju.

Međutim, Lažni car nije otišao za stalno. U GSP mu miruje radni odnos.

Pre odlaska, (jer je strepeo da zbog neimenovanja novog v.d. generalnog direktora ne ostane bez funkcije direktora Kancelarije za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama), rasporedio je 1.oktobra 2012 godine uz saglasnost Aleksandra Antića, predsednika Skupštine grada Beograda, svog sveže učlanjenog partijskog kolegu iz SPS Vladimira Murganića, sa mesta izvršnog direktora za investicije na mesto zamenika generalnog direktora.

Zašto je to uradio?

Da bi Murganić mogao odmah, dan po Miletinom razrešenju, da istoga rasporedi na mesto savetnika generalnog direktora GSP.

Mudar je Kolubarac, on ne bira između goluba i vrapca, nego uzima oboje.

Sada je i direktor vladine Kancelarije za saradnju sa crkvama, a za svaki slučaj je i savetnik u GSP-u.

Da jedan ludak ne čini ludnicu pokazuje i stanje u GSP-u.

Ko su bili ,,najbliži" saradnici Lažnog cara Milete Radojevića?

Prvi je pomenuti Vladimir Murganić, ekonomista bez diplome, zbog koga su Radoslav Nikolić i Mileta Radojević, sada bivši generalni direktori GSP-a, dva puta menjali sistematizaciju kod uslova za radno mesto izvršnog direktora za investicije i zamenika generalnog direktora, jer se nekada tražila visoka stručna sprema.

Da li je to zato što se Vladimir Murganić često poziva na državnu bezbednost i policiju ili zato što Aleksandar Antić poznaje malo ljudi u svojoj partiji sa visokom stručnom spremom, pa bira sebi ravne?

Međutim, lukav je Vladimir: otpratio je dva generalna direktora GSP-a iz SPS-a, a sada čeka trećeg, Nebojšu Ćerana iz DS-a.

Gordana Petrović, direktor za finansije i investicije, izvršilac svih sumnjivih ekonomsko-finansijskih radova u "vladi" Milete Radojevića, takođe čeka novog direktora raširenih ruku.

Svoju prijateljicu Jelenu Jelić, zaposlenu po višegodišnjem fantomskom ugovoru o delu, koji niko nikada nije video, ovih dana je predložila za nagradu od 50.000 dinara za prevođenje teksta sa stranog jezika (iako GSP ima stalno zaposleno više stručnih prevodilaca), a Mileta Radojević to prihvatio, odobrio i isplatio.

Mirjana Jovanović, direktor za saobraćaj, alfa i omega već devet godina, zadužena za sprovođenje najgore saobraćajne politike u GSP-u (kao što je davanje privatnicima linija na uštrb GSP, Bus-Plus, GPS koji ne radi, iako je plaćen itd).

Najveći je mag za ljudske resurse i ,,ostalo", bez čijeg amina nije primljen ni jedan vozač u GSP.

Ljiljana Ristić, direktor za opštu logistiku, poznata je još iz vremena direktorovanja Milana Živanovića i Vladana Maksića.

Žena koja je učestvovala u davanju otkaza radnicima zbog ukazivanja na nepravilnosti i koja je sprovodila nenormalnu politiku SPO-a na uništavanju GSP i Beograda.

Vukosava Janković, izvršni direktor OJ Opšta logistika, žena bivšeg predsednika opštine Grocka, čoveka koji sa srednjom stručnom spremom već više od 20 godina žari i pali tom opštinom.

Zbog sukoba interesa (radili zajedno u opštini Grocka, on kao predsednik opštine, ona kao pravobranilac) prebačena je u GSP na mesto izvršnog direktora OJ Opšta logistika.

Ljubitelj je korišćenja službenih automobila na relaciji Umčari – Beograd i nazad i trenutni je apsolutni šampion u GSP po pređenoj dnevnoj i mesečnoj kilometraži.

Milan Sofronić tehnički direktor GSP, koji je kao član DS želeo da postane kalif umesto kalifa, odnosno generalni direktor GSP, ali ga je u tome izneverio gradonačelnik Beograda.

Za njegovog direktorovanja, ulazak u GSP-ove autobuse, zbog neadekvatnog održavanja i nedostatka rezervnih delova, postao je sličan ulasku u mrtvačke sanduke, jer je sve bilo prepušteno čistoj sreći.

Branislav Pirković, tehnički direktor za tramvaje i trolejbuse, čiji se novi tramvaji zbog neadekvatnog održavanja i nedostatka rezervnih delova raspadaju, a novi trolejbusi se zavaruju zbog popucalih šasija, iako su u garantnom roku, umesto da se reklamiraju proizvođaču i zamenjuju drugim vozilima.

Da ne bi novi trolejbusi prokišnjavali GSP je izmislio patent da se krovovi zalivaju silikonom i popunjavaju krompirom?!

Ko je kupovao ova čuda neviđena, za velike pare, nadamo se da će utvrditi nadležni organi.

Vladimir Pavićević je dosadašnji zamenik generalnog direktora, a sada, pored dva bivša generalna direktora, Radoslava Nikolića i Milete Radojevića, treći savetnik.

Samo ne znamo  kome i šta savetuje za velike pare.

Takođe, poznat je i kao veliki ljubitelj službenih automobila i pristojne kilometraže.

O radnim učincima ove ekipe obavešten je gradonačelnik Beograda DraganĐilas i njegovi saradnici.

Umesto kazne i smene, Đilas dodeljuje službeni stan Mileti Radojeviću, za posebne zasluge na uništavanju i najvećem dugu u istoriji GSP i uvođenju sistema Bus-Plus.

Kakva je moralna gromada koja zaslužuje mesto direktora Kancelarije za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama, govori i to da će policija morati da otima službeni stan koji je dobio, jer ga Lažni car Mileta po razrešenju nije vratio i nema nameru da ga vrati, iako je stan dobio namenski kao generalni direktor GSP.

Zašto je Mileta Radojević jedva čekao da ode iz GSP?

Zato što je mislio daće sklanjanjem sa mesta generalnog direktora tragovi nestati i da ga više niko neće dirati. Prevario se.

Iako se sklonio na mesto direktora Kancelarije za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama i mislio da je našao azil u vladi Srbije, potera se nastavlja.

Ako je Kolubaru izbegao, GSP ne bi smeo.

Ukoliko ostane ova ekipa na vlasti u GSP i ukoliko novi v.d. generalnog direktora, gospodin Nebojša Ćeran bude ličio na Miletu Radojevića, izgubiće trku već na startu i biće generalni direktor sa najkraćim mandatom u istoriji GSP.

Da bi đilasovcima finansijski svanulo, običnim građanima moralo je da smrkne.

Zato će Beogradu i Beograđanima da svane kada Đilasa i njegove pojede mrak.

List protiv mafije

©Geto Srbija

“KO JE”… MLAĐAN DINKIĆ ?!

“HOHŠTAPLER” koji je svojim “ŠTETOČINSKIM” delovanjem, doveo državu i građane na ivicu provalije.

 

Bez ikakve dileme, Mlađan Dinkić je sinonim za ono što je davno već nazvano „demokratska pljačka“.

 

Ako ni zbog čega drugog, onda zbog činjenice da je ovaj istaknuti predstavnik „finansijske vlasti“, koji traje već dvanaest godina na poslu zakopavanja Srbije, „sredio domaće banke“.

Piše: Nikola Vlahović

On je otvorio skijališta, poklonio bivši poslovni prostor SDK privatnoj banci koju je lažno predstavio kao „Nacionalna“, formirao pljačkaške vladine agencije, bacio Poresku upravu na kolena, uspeo da dovede članove svoje stranke u sve finansijske i druge državne institucije, bez obzira na njihovo (ne)znanje i kvalitet…

No, njegova ideja da „stimuliše“ strane investitore iz državne kase, prevršila je svaku meru, i nadmašila sve njegove eksperimente i sva njegova ludila. Plaćena i neplaćena.

Čovek koji dvanaest godina pustoši srpsku privredu i njen budžet, doveo je grđane do prosjačkog štapa, a državu u raspad.

Vreme je da gospodin Dinkić sjaši, da visi, ili da ode na doživotnu robiju.

 

Javni dug Srbije, na kraju septembra meseca 2012. godine, iznosio je blizu 16 milijardi evra!

To je više od 55 odsto bruto domaćeg proizvoda, i to znači da je država u kolapsu!

Uprkos ovoj zastrašujućoj činjenici, nesmenjivi Gospodar srpske ekonomije i finansija Mlađan Dinkić, sve čini kako bi dodatno upropastio tržište i nastavlja sa finansiranjem stranih privatnih kompanija direktno iz budžeta Srbije.

Sa kojim ciljem?

Ako je zbrinjavanje nezaposlenih u pitanju, zašto taj novac država ne ulaže u svoje projekte, i zašto ga ne ulaže u pokretanje malih i srednjih preduzeća i zaposli makar deo od skoro dva miliona ljudi bez posla?

Kako razumeti Dinkićevo najnovije zavlačenje ruke u džep građana nego kao pljačku?

Još uvek neutvrđeni broj agencija čiji je osnivač Vlada Srbije, odnosi zastrašujuću količinu novca, a da građani o tome skoro ništa ne znaju.

Ipak, ima i onih koji se javno hvale otimanjem od sirotinje!

Pre svih, reč je o Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza, poznatijoj po skraćenici SIEPA, preko koje gladna i gola Srbija dodeljuje neverovatne subvencije stranim investitorima.

Tačnije, svaki strani investitor koji zaposli domaćeg radnika dobija „državnu potporu“ do 10 000 evra po jednom zaposlenom!

Protekle godine je za taj „program“ Srbija platila blizu 60 miliona evra!

U sred beznađa i opšte bede, Vlada Srbije je predvidela da u 2013. godini nagradi strane investitore Srbiji sumom od blizu 80 miliona evra! 

Polovinom oktobra meseca 2012. godine, direktor SIEPE, Božidar Laganin, javno se pohvalio da su za samo 22 strane firme „dodeljeni ugovori“ iz budžeta Srbije, vredni 32 miliona evra!

Zašto država za taj novac ne osniva svoja preduzeća?

Zašto taj novac ne da u ruke nezaposlenima da pokrenu svoj privatni posao i tako rešavaju problem nezaposlenosti?

Koji to stranac u Srbiju neće doći pod ovakvim uslovima koje je „skrojio“ Mlađan Dinkić,

Taj provereni štetočina koji je za dvanaest godina (koliko vrši eksperimente nad srpskom ekonomijom i finansijama) koštao Srbiju više nego tri poslednja rata na Balkanu?

I ko njemu konačno može stati na put?

Istog dana kad se Laganin pohvalio koliko je narodnih para prebačeno na račune stranih investitora u Srbiji, i Dinkić se istakao izjavom da je od 22 kompanije, „polovina domaćih“ koje uglavnom ulažu u prehrambenu i laku industriju, dok „preostalih 11 inostranih kompanija investira u automobilsku, tekstilnu i elektronsku industriju i izvozno orjentisane grane…“.

Šta je ovde domaće a šta strano, nije teško zaključiti: domaće su pare i jeftina radna snaga, a profit ide u inostranstvo!

Skandalozno zvuči podatak da je upravo Mlađan Dinkić bio glavni kreator ideje da se posle italijanskog proizvođač obuće Geoks, koji je takođe dobio pare na poklon od Vlade Srbije, među „srećnim dobitnicima“ našla i  američka kompanija Kuper standard (Cooper Standard) koja bi trebala da uloži 20 miliona evra u fabriku automobilskih delova u Sremskoj Mitrovici i zaposli 500 radnika.

Lako je izračunati da će sa onih pet miliona evra ( 500 radnika po 10 hiljada evra!),  Kuper Standard rado doći u Srbiju!

Gde to na svetu ima, da država poklanja nekoj stranoj privatnoj kompaniji 5 miliona evra?

I kakva je to država koja ovoj američkoj kompaniji, unapred obezbeđuje sredstva za ulaganje koje će se tek desiti?

Naravno, čak i ako bi Kuper Standard uložio svojih 20 miliona evra, još niko, pa ni Mlađan Dinkić, ne zna u kom vremenskom periodu i kojim tempom će taj novac doći!

Uostalom, ova, kao i sve druge strane kompanije ulažu u sebe i svoj biznis, a ne u Srbiju!

DINKIĆEV “PROGRAM”

Do današnjeg dana, kroz ovaj Dinkićev „program“ Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza, Srbija je finansirala tačno 248 projekata koji su kroz 16 javnih konkursa subvencionisali čak 45 hiljada „pozicija“, ili, vrlo često, nepostojećih radnih mesta (jer Srbija izdašno plaća čak i planirana radna mesta u sistematizaciji koja, vrlo često, uopšte nisu ni popunjena!).

Najobičnija je laž da je kroz te projekte omogućeno milijardu i po evra investicija, kako je Božidar Laganin, lagano slagao javnost, braneći ovaj sumanuti, štetočinski (a ima smisla nazvati ga i kriminalni) „projekat“ Mlađana Dinkića i Vlade Srbije.

Zanimljivo je i kako su se pravdali predstavnici stranih kompanija koje su dobile ove nezapamćene subvencije, na pitanje zašto su baš u Srbiji, a ne u nekoj drugoj državi sa sređenom ekonomijom i pravni sistemom koji funkcioniše.

Naime, većina ih je tvrdila da su Srbiju izabrali za investiranje, zbog „dobrog geografskog položaja i obučenosti radne snage“ i da „očekuju daće njihov primer slediti druge kompanije!“.

Kako i ne bi, dobar glas se nadaleko čuje! 

Groznica srpskih subvencija uhvatila je pre svih slovenačke kompanije, koje su u sred globalne ekonomske krize, videle divnu priliku da sa najjeftinijom radnom snagom u Evropi, tako reći pred vratima sopstvene kuće, sa novcem druge države, savršeno uspešno prebrode preteći bankrot.

Najnoviji takav primer je prodaja pirotske tekstilne industrije Prvi maj, koja je praktično poklonjena slovenačkoj tekstilnoj industriji Mura, jednim skandaloznim Memorandumom razumevanju između Vlade Srbije, slovenačke Mure i grada Pirota, kojim je, slobodno govoreći, suspendovan tender, jer je kupac unapred bio poznat.

Zapravo, tender jeste raspisan, ali samo formalno, tek da ovako vredan poklon dobije kakve-takve oblike zakonite transakcije.

Naime, državljanka Slovenije Mojca Lukančič i njen suprug, Britanac, Najdžel Piter Bakston,  prethodno su otkupili slovenačku Muru koja je bila u stečaju, pa su za to od države Slovenije dobili subvencije kojima su proširili posao.

Jedna od formi tog „širenja“  bila je i kupovina pirotskog „Prvog maja“.

Bilo bi to sve u redu, da i država Srbija ovom bračnom paru nije priskočila u pomoć svojim subvencijama!

Konačan bilans ovog neverovatnog preduzetničkog zadovoljstva uz pomoć srpskog sirotinjskog budžeta, izgleda ovako: kupac će da plati 2,1 milion evra, a Srbija će da ga nagradi sa 6,6 miliona evra!

Tako je bračni par Lukančič-Bakston zaradio bez muke na ovom „Memorandumu o razumevanju“ čak 4,5 miliona evra! Plus besplatno fabriku „Prvi maj“.

Malo ljudi u Srbiji zna koliko se lešinara okupilo oko državne kase. Što se tiče stranih „primalaca subvencija“, tu je na okupu oko 130 kompanija-članica.

Mlađan Dinkić redovno iznosi neistinu kad tvrdi da je njihovo učešće u bruto društvenom proizvodu oko 16 odsto, jer barem jednu trećinu treba otpisati kao novac poklonjen vlasnicima stranih firmi.

Čak je i broj zaposlenih u njima varijabilan, pa je laž da ih ima preko 80 hiljada.

Takođe, najobičnija je laž da su te kompanije ostvarile, kako Dinkić tvrdi, 17 milijardi evra „ulaganja“.

Reč je, uglavnom o sumi novca koja je ovde obrnuta ali ne i zadržana u Srbiji. Profit, naravno, ide van Srbije.

SAVET STRANIH INVESTITORA

Neverovatno ali istinito, takozvani Savet stranih investitora, između ostalog, ima slobodu i da sugeriše (skoro naređuje) Vladi Srbije šta treba da radi. 

Pa je tako na ovom „oktobarskom salonu“ otimačine narodnih para, preporučio srpskim ministrima da „unapređuju ulaganje u nekretnine i građevinarstvo, tačno tamo gde je raj za mešetare svih kalibara i raj za pranje novca.

Vrhunac cinizma takozvanog saveta stranih investitora u Srbiji, predstavlja i „Bela knjiga“ ovog, nazovi- poslovnog udruženja, čiji je glavni urednik bivši jugoslovenski diplomata Bogdan Crnobrnja, koji je predstavio ovo „delo“ sa 290 „preporuka“ Vladi Srbije (od kojih su 236 opšte a 54 sektorske).

No, desilo se tom prilikom (15. oktobra 2012. godine, hotel „Hajat“ Beograd), da je Crnobrnja izdao principe diskrecije, pa je javno saopštio da Savet stranih investitora već punih deset godina prati i daje Vladi Srbije „pregled poslovnog okruženja u Srbiji“!

Govori li to da Vlada Srbije, nema svoje izvore informacija o „poslovnom okruženju“ nego je osuđena na to da joj obučeni strani ekonomski špijuni dostavljaju matricu svojih interesa?

Šta može biti veća veleizdaja od ovakve sprdačine sa nacionalnim resursima?

Ali, nije ovo ni jedino ni poslednje zlodelo koje je izašlo iz Dinkićeve monstruozne laboratorije neoliberalizma…

U čiji džep je ubačeno 20 miliona evra?

Nedavno je, posle prodaje skoro milijardu evra državnih obveznica, najavio „da Vlada razmatra“ prodaju petogodišnjih evroobveznica u vrednosti od 500 miliona dolara, kako bi namirio budžet za 2013. godinu.

Za neupućene, čudno je što prodaje evroobveznice, kad je poznato da im cene padaju.

Ali, zna Dinkić nešto drugo: ko danas kupi jeftino, sutra će mu Srbija skupo plaćati!

I ne deli ih svakome, nego samo odabranoj klijenteli! Ko ima, imaće još.

Dokle tako?

Srbija nema više šta da rasproda osim sopstvene teritorije, koja je ionako delimično okupirana i oteta.

Ali, i na ovom ostatku od države, kad velike oranice ili šume dopadnu u ruke stranog kapitala, srpska zemlja biće samo formalno srpska!

Treba podsetiti i na slučajeve poput južnokorejske kompanije Jura koja je direktno subvencionisana iz republičkog budžeta, pod izgovorom otvaranja 1.000 novih radnih mesta.

Za južnokorejsku kompaniju Jura uplaćeno  Južnokorejcima 4,5 miliona evra!

Naravno da Jura ne zapošljava toliko ljudi, ali  je taj novac bio sasvim dovoljan da ova kompanija, poznata po teroru nad radnicima, odmah isplati polovinu svih eventualnih ulaganja u svoj pogon u Rači kod Kragujevca.

Umesto toga, ministar Mlađan Dinkić je svoje azijske partnere obavezao na otvaranje tek nekih 2.500 radnih mesta, ispod četvrtine onoga što bi se dobilo da je subvencionisanje obavljeno preko „Nacionalne službe za zapošljavanje“.

Ukupna cena ulaska Jure na srpsko tržište plaćeno je skoro 20 miliona evra!

Ovakav odliv miliona evra iz budžeta Srbije sebi ne mogu da dozvole ni najbogatije zemlje u Evropi, ali to ucenjenim frakcijama srpske političke vrhuške ne znači ništa!

Naprotiv, nedavno je i predsednik, države Tomislav Nikolić, verovatno nadahnut Dinkićevim opsenarskim talentom, uzviknuo kako je Srbija idealna za strane investicije.

Naravno da jeste, za svakoga ko je odlučio da se obogati brzo i lako, uz pomoć subvencija najsirotijeg naroda na celom kontinentu!

U martu mesecu 2012. godine, iza leđa građana, na jednoj od telefonskih sednica Vlade Srbije, iza zaključanih vrata, doneta je nova Uredba o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, kojom je dupliran minimalan iznos subvencija za svakoga ko ne zna srpski jezik i ko je odlučio da se na brzinu obogati.

Bio je to Tadićev „odgovor“ na „epohalnu“ Dinkićevu ideju o finansiranju navodnih stranih investitora!

Tom, bez ikakve sumnje kriminalnom Uredbom, takozvani veliki ulagači u gradovima Srbije mogu da računaju na pomoć od 10.000 evra po svakom novootvorenom radnom mestu.

Tim „izmenama i dopunama“ Cvetkovićeve telefonske vlade, za visinu državne pomoći, više nije ključno gde srećni dobitnik srpskih subvencija ulaže taj novac!

Može i u selu i u gradu. Može i u mafijaško građevinarstvo ili u mafijašku putogradnju!

Sve može, samo da poreski obveznici u Srbiji poveruju kako cveta hiljadu cvetova, kako ima i viška radnih mesta, i to baš kod stranaca, samo nema ko da radi!

Vreme je ubrzo pokazalo da je Dinkićev „projekat“ bačena para, i da niko, ali baš niko ne kontroliše sprovođenja potpisanih ugovora i trošenje novca iz budžeta Srbije!

Tako se desilo da je u fabrici Zamber u Vranju, umesto zaposlenih 2.000 radnika, lažni investitor pobegao sa 3 miliona evra koje mu je isplatila Vlada Srbije.

Ostala je nedovršena građevina nove fabrike, ogroman dug lokalnom građevinskom preduzeću, radnici bez posla i obaveza države da naplati bankarsku garanciju odbeglog kiparskog biznismena.

Evo  jednog primera kako u praksi funkcioniše Dinkićeva gubitnička mašinerija:

Za neverovati je, ali, strašna je istina da je od dolaska do odlaska Tadićeve vlasti, Prokuplje izvezlo robe za samo dva miliona evra!

Onda je Mlađan Dinkić doveo nemačku fabriku kablova Leoni i dao im podsticaj od preko 5.000 evra po jednom zaposlenom.

Izvoz je naglo skočio, ali je uvoz sirovina, prema nemačkim standardima, morao da dolazi iz Evropske unije!

I koštao je 20 miliona evra!

Tako je ova prokupačka fabrika ponovo pala u deficit, a nemački Leoni je zaradio na srpskim državnim subvencijama, taman toliko da pokrije troškove ove avanture i da mu ostane za reeksport proizvedene robe u neku srećniju zemlju od Srbije.

Konačan bilans, Nemci u plusu, Prokuplje u minusu!

Dinkić se, naravno, hvali kako je njegovom „metodom“ zaposleno čak 22. 000 radnika, ali ne kaže da je više od polovine primljeno na samo nekoliko meseci, da je sve to plaćeno iz budžeta Srbije i to po ceni od 100 miliona evra!

Ko je odobrio ovoliko sredstava u ovako očiglednu, gubitničku igru sa novcem poreskih obveznika?

Koga Dinkić i danas, 2012. godine  hipnotiše svojom pričom o tome da „…jedan evro podsticaja donosi osam evra prihoda u budžetu“, kad je poznato da se u državnu kasu, kroz poreze na zarade, direktno vraća samo 11 odsto, dok doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje podrazumevaju i pravo radnika da koriste ta sredstva?

I to u idealnim okolnostima, ukoliko poslodavac na neodređeno zaposli sve one radnike za koje je dobio novac od države!

Vreme je za ozbiljnu istragu ovog sumanutog, kriminalnog i neshvatljivog nauma, koje je do današnjeg dana koštalo Srbiju toliko, da je u međuvremenu za taj novac moglo biti izgrađeno na desetine fabrika ili poljoprivrednih kombinata u državnom vlasništvu, sa hiljadama zaposlenih (ali, stvarno, a ne fiktivno zaposlenih), koji bi već ostvarivali prihod i donosili ga u državni budžet.

Ni Dinkiću, ni ovoj vladi (kao i onoj ranijoj), nije palo na pamet da bi bilo efikasnije da se kroz poreske olakšice stimuliše razvoj pojedinih privrednih grana kao što je, na primer, tekstilna industrija, koja može da zaposli najveći broj nezaposlenih u Srbiji (a bez posla ih je, stalno ili povremeno, skoro dva miliona!).

Čak je i Turska, koja izvozi tekstil u Srbiju (prepune su pijace u butici njihove robe) oslobodila domaće proizvođače plaćanja 30 odsto poreza i doprinosa umesto da plaća stranim ulagačima kao što to Srbija, odnosno Dinkić, radi.

Na žalost, njegova sumanuta politika dobila je na zamahu baš u ovoj sadašnjoj vladi, mada je na slučaju subvencionisanja stranaca i u prethodnoj vladi trajala „mrtva trka“ između njega i Tadića, ko će više para iz budžeta da im pokloni.

Najbolji primer ove bezočne politike je slučaj italijanskog Fijata u Kragujevcu, gde je iz državnog budžeta Srbije pola milijarde evra dato u privatni biznis vlasnika ove kompanije Serđa Markionea!

I sve je to javnosti prikazano kao „partnerski odnos države“ i privatnog sektora!

Niko nije građane pitao da li se slažu sa tim ili ne, i niko još nije odgovarao za ovo privredno samoubistvo bez presedana!

Čovek koji dvanaest godina pustoši srpsku privredu i njen budžet, doveo je građane do prosjačkog štapa, a državu pred raspad.

Vreme je da gospodin Dinkić sjaši, i da visi, ili da ode na doživotnu robiju.

©Geto Srbija

AMERIČKA HOBOTNICA PROTIV SRBIJE

Reforma sistema odbrane nije donela ništa dobro Srbiji. Srpska vojska koja je u vreme agresije NATO pakta mogla uspešno da se nosi sa najvećom vojnom silom u istoriji čovečanstva danas jedva da postoji.

Vojska Srbije još uvek nije do kraja popunjena i ima manje od 10 hiljada naoružanih vojnika.

 

 

Autor: Boris Aleksić

Međutim u srpskoj javnosti se već odavno zna da u zemlji postoji oko 60 hiljada pripadnika privatnog obezbeđenja koji po nekim podacima imaju na raspolaganju skoro 50 hiljada komada vatrenog oružja! 

U tom privatnom arsenalu nalazi se brojno automatsko naoružanje i duge cevi.  Zakonska regulativa kojom bi se potpuno regulisala ova oblast nikako da zaživi.

Međutim, na još teže posledice po bezbednost Srbije ukazuje činjenica da sektorom privatnog obezbeđenja potpuno vladaju stranci.

Među njima na prvom mestu su SAD i Engleska, upravo one zemlje čije  „privatne“ firme seju smrt među civilima u Iraku.

Primera radi, bivši ambasador SAD Vilijam Montgomeri je suvlasnik Strakon – a, dok britanski G4S kontroliše Progard, DMD itd.

Ove privatne firme ne obezbeđuju samo imućniji sloj stanovništva već i ministarstava, Privrednu komoru Srbije, Agenciju za kontrolu letenja, Narodnu banku Srbije i nekoliko javnih preduzeća.

Na njihovom čelu se često nalaze bivši visoki funkcioneri MUP – a i državne bezbednosti.

Direktor Securitas – a Đorđe Vučinić je završio specijalističke studije bezbednosnog menadžmenta na Fakultetu civilne odbrane u Beogradu, ali je polagao i kurseve Američkog instituta za mir.

Pre toga je imao višegodišnje radno iskustvo na rukovodećim mestima u MUP – u Republike Srbije – Sekretarijatu u Beogradu.

Američki instutut za mir je poznat po svojim funkcionerima poput Danijela Servera koji je kao i Vilijam Montgomeri već odavno deo američke obaveštajne zajednice.

Server je i otvoreni zagovornik nezavisnosti Kosova i Metohije.

Ova firma je preko svojih funkcionera povezana i sa privatnom vojnom kompanijom AKE – SAS koju su formirali pripadnici engleskih specijalnih jedinica.

Na ovaj način, Vašington i London u Srbiji raspolažu sa ozbiljnim i profesionalnim, naoružanim grupama koje su u mogućnosti da prikupljaju i obrađuju poverljive podatke, ali i da direktno ugroze bezbednost građana Srbije.

Ove privatne i dobro naoružane armije odgovaraju svojim gazdama u inostranstvu koje su deo tamošnjih bezbednosnih struktura i službi.

Njihovi centri se nalaze u zemljama koje su predvodile NATO agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Koliko je ta opasnost realna za Srbiju možemo videti iz analiza koje se bave upotrebom ovakvih i sličnih formacija od strane NATO pakta.

Danijel Ganzer, švajcarski profesor istorije na Univerzitetu u Bazelu i stručnjak za međunarodne odnose objavio je knjigu pod naslovom  „Tajne NATO armije – Operacija Gladio i terorizam u Zapadnoj Evropi.“

Ganzer objašnjava da su te oružane formacije stvorene od strane Severnoatlantskog saveza u celoj Zapadnoj Evropi: u Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Norveškoj, Danskoj, Švedskoj, Finskoj, Španiji, Portugalu, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Luksemburgu, kao i u Grčkoj i Turskoj.

Prema tvrdnjama ovog stručnjaka organizaciju i opremu su obezbedili CIA, MI6 (engleska obaveštajna služba) i NATO.

Osnovne metode ovih paravojski su tzv. Strategija zategnutosti i terorističke akcije  „False flags“ tj. Operacije podmetanja.

Profesor Danijel Ganzer napominje da  „strategija zategnutosti“ i njome obuhvaćena taktika  „lažnih zastava“ podrazumevaju izvođenje terorističkih akcija i pripisivanje istih nekom drugom.

NATO je ove grupe koristio zarad kontrolisanja političke situacije u drugim zemljama.

Iz SAD su čak naređivali likvidaciju političara koje su identifikovali kao protivnike.

Opisana strategija predstavlja uobičajeno delovanje Severnoatlantskog saveza već decenijama. Ona danas nije mrtva, naprotiv NATO je stalno unapređuje.

Ovaj model kombinovan sa uticajem koji SAD ima preko USAID – a i drugih organizacija na političke partije, daje mogućnost američkoj hobotnici da kreira političku scenu ali i sistem bezbednosti u Srbiji.

DELOVANJE U SRBIJI, RADI “UDALJAVANJA” SRBIJE OD RUSIJE

Organizacije poput Atlantskog saveta i ISAC fonda doprinose tom cilju. Pored toga njihov zadatak je da što više udalje Srbiju od Rusije.

Atlantski savet se naravno otvoreno bavi promovisanjem NATO pakta u Srbiji i pored svih zločina koje je ova organizacija počinila i koje čini širom sveta.

ISAC fond se takođe bavi pitanjima bezbednosti i jedan od glavnih ciljeva mu je približavanje Srbije Evropskoj uniji i NATO paktu.

Ove organizacije su dobro poznate po svojoj rusofobiji.

ISAC fond sprovodi  „nadzor nad rusko – srpskim odnosima.“

Ovaj projekat ISAC ostvaruje od septembra 2008. godine uz pomoć Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu.

Na svojoj internet stranici oni navode da je njihov poduhvat nastao iz potrebe da se rusko – srpski odnosi počnu sagledavati u realnoj i faktografskoj ravni, lišenoj krajnosti i mitova.

Zato im je glavni udar usmeren na negiranje srpsko – ruskog savezništva i zajedničke borbe dva bratska naroda.

U stvarnosti ISAC ne koristi faktografiju već zastupa stavove Vašingtona i Brisela koji su izrazito antiruski.

Među istaknutim funkcionerima ISAC fonda nalazi se Sonja Liht član njihovog međunarodnog saveta.

Ona je bila dugogodišnji rukovodilac Soroševog fonda u Srbiji.

U svojoj knjizi Dragan Filipović bivši načelnik Obaveštajne uprave Službe državne bezbednosti ističe:

“Sonja Liht, koja je sve vreme rata (1999.) bila u Beogradu, obavljala je na desetine telefonskih razgovora dnevno sa svojim prijateljima u inostranstvu, u kojima je, detaljno referisala o vrsti štete nanesene bombardovanim objektima, angažovanju lokalnih vlasti na otklanjanju štete, postotku oštećenja elektro i vodovodne mreže u napadnutim srpskim gradovima, o moralu stanovništva i spremnosti da se u ratu istraje, do procena koliko će još srpsko stanovništvo moći da izdrži, čega se građani Srbije najviše plaše i u kom pravcu treba preusmeravati dalje propagandno delovanje”.

I aktuelna ministarka energetike Zorana Mihajlović je saradnik ISAC – a.

Ona je baš i radila na projektu nadzora srpsko – ruskih odnosa od njegovog početka 2008. do 2010. godine.

Zorana Mihajlović je blizak saradnik Aleksandra Vučića i njih dvoje su zajedno u Srbiju doveli jednog od najvećih svetskih zagađivača – multinacionalnu kompaniju sa većinskim nemačkim udelom – RWE.

Ovaj potez je povučen kako bi se na perfidan način ograničio uticaj Gasproma u Srbiji, budući da je RWE njegov konkurent u energetskoj sferi.

Takođe, Zorana Mihajlović je jednostranim izmenama već usaglašenog sporazuma o isporuci ruskog gasa Srbiji, u želji da iz njega izbaci  „Jugorosgas“ izazvala diplomatski skandal jer je Moskva odbila da potpiše takav izmenjen ugovor. 

Njen šef u Srbiji Aleksandar Vučić otvoreno stavlja jalovu Evropsku uniju iznad svega.

Vašington u Srbiji i dalje ima brojne političare, privatne naoružane grupe i nevladine organizacije koje sprovode njegovu volju i štite njegove interese.

Američka hobotnica na taj način kontroliše srpsko društvo i usmerava ga u željenom pravcu.

©Geto Srbija

HAPŠENJE “MAFIJAŠKIH ŠEFOVA – DONATORA” IZ DEMOKRATSKE STRANKE

 

Vlasnik je preduzeća Metropolit d.o.o. koje je doniralo 400.000 dinara Demokratskoj stranci, Žarko Radonjić, uhapšen pod sumnjom da je organizator kriminalne grupe koja je malverzacijama na uvozu i carinjenju robe oštetila budžet Srbije za oko 10 miliona evra.

 

Piše: Ivan Ninić

 

U finansijskom izveštaju koji je na svom sajtu objavila Demokratska stranka navodi se da je 3. maja 2012. (tri dana pred održavanje izbora) od preduzeća Metropolit primljena donacija od 400.000 dinara.

U rubrici koja označava mesto navodi se Subotica, što osim sedišta donatora može da ukazuje da je stvarni korisnik ove donacije bio Opštinski odbor DS u Subotici, na čijem čelu je Modest Dulić, brat bivšeg ministra i poslanika DS Olivera Dulića.

Podaci APR-a pokazuju da je direktor i vlasnik firme za uvoz-izvoz i špediciju Metropolit Željko Radonjić, koji je ujedno i suvlasnik preduzeća za uvoz-izvoz i špediciju Moraveks d.o.o. iz Subotice.

Pripadnici SBPOK-a i Žandarmerije su u akciji „Bazar“ 31. maja ove godine uhapsili 22 lica, i to osam službenika Uprave carina i četrnaest direktora, odnosno privrednika, među kojima je bio i Radonjić.

Između ostalog, tada je izvršen pretres kuće Nermina Smailovića, brata muftije Muamera Zukorlića, jer je na toj adresi registrovana firma Nermeks d.o.o. koja je predmet istrage. Smailović je bio priveden na saslušanje, a potom pušten.

Ova kriminalna grupa nazvana „carinskom mafijom“, prema navodima MUP-a i Tužilaštva za organizovani kriminal, nanela je štetu budžetu Srbije od milijardu dinara, odnosno 10 miliona evra.

Vlasnici i direktori preduzeća su uvozili tekstilnu robu i odeću iz država EU i evroazijskih zemalja, a potom su preko fiktivnih faktura u dogovoru sa carinicima robu carinili po umanjenim cenama.

Prema pisanju medija, kao organizator kriminalne grupe označen je upravo Žarko Radonjić.

Policija je uhapsila i suvlasnika istog preduzeća Dejana Antića, koji je inače predsednik odbora Socijaldemokratske partije u Subotici.

 

Druga Radonjićeva firma, Metropolit, koja se u zvaničnim izveštajima pojavljuje kao finansijer DS, takođe se dovodi u vezu sa nezakonitim aktivnostima prilikom uvoza i carinjenja robe.

Tužilaštvo tvrdi da je uhapšena kriminalna grupa delovala još od 2009. godine, što dodatno baca senku na poreklo novca koje je Metropolit donirao Demokratskoj stranci.

U prilog tome ide i izjava Slobodana Homena da je Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom privremeno zaplenila 314.095 evra, 1.300 švajcarskih franaka i 800 američkih dolara od „pripadnika kriminalne grupe“ Žarka Radonjića i Dejana Antića.

 

Ovo nije jedini slučaj da su donatori Demokratske stranke pravna lica čije je poslovanje pod lupom policije i pravosudnih organa.

Nedavno je u javnosti obelodanjen podatak da je firma Intelkom d.o.o. iz Beograda 10. maja ove godine donirala pet miliona dinara za kampanju DS.

Vlasnik ove firme je kiparsko preduzeće „Eymard limited“ koje istovremeno i vlasnik firme Nuba invest d.o.o. iz Beograda.

 

©Geto Srbija

“PORTRET JEDNE BITANGE” (ČEDOMIR JOVANOVIĆ)

 

Retko kada je u mračnim kuhinjama srpskih obaveštajnih službi napravljen takav političko-špijunski Frankenštajn kakav je Čedomir Jovanović.

Dramaturgiju njegovog uspona, od siromašnog studenta do potpredsednika Vlade Srbije, strasnog korisnika zemaljskih zadovoljstava i poverenika britanskih obaveštajnih službi na Balkanu, osmislili su nekadašnji šefovi Državne bezbednosti.

 

Piše: M. Glamočanin

“Nekada sam bio Ciganin, a sada sam Rom, kakva divna promena u životu mom”!

Ovaj stih, tvrde upućeni, Brana Crnčević je posvetio tada mladom srpskom političaru Čedomiru Jovanoviću, jednom od najistaknutijih Roma u Srbiji.

 

Čedomir Jovanović je rođen 13. aprila 1971. godine u Beogradu. Osnovnu školu završio je u Beogradu, a prvi razred srednje započeo je u Devetoj beogradskoj gimnaziji, da bi se ubrzo prebacio u Treću ekonomsku školu. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, 1998. godine.

U službenoj biografiji “BITANGE” Jovanovića zabeleženo je da je bio jedan od lidera studentskog protesta 1996/97. kada je stekao znatnu popularnost.

Tih dana je navodno izvesna studentkinja Mia lansirala i bedž sa natpisom „Čedo, oženi me!“ što je Jovanović objašnjavao time da se ljudima verovatno dopada to što on priča.

Studentkinju Miu nikad niko nije video, a izmislili su je operativci Državne bezbednosti Srbije, koji su tada pravili imidž svom pulenu Čedi.

Jovanović tvrdi da je u to vreme bio hapšen i prebijan više puta od strane policije, mada o tome dokaza u policiji, i živih svedoka, nema.

Po okončanju protesta, sa Čedomirom Antićem i grupom tadašnjih istomišljenika osnovao je Studentski politički klub koji je podržao bojkot republičkih izbora 1997.

Demokratskoj stranci Jovanović je pristupio tek 1998. godine! A već uoktobru 2001. izabran je za njenog potpredsednika!

Učestvovao je u izbornim kampanjama u septembru i decembru 2000. godine. Tokom kampanje nalazio se na mestu šefa izbornog štaba Demokratske stranke i Demokratske opozicije Srbije. Na republičkim izborima decembra 2000. godine izabran je za poslanika u Skupštini Srbije. Čedomir Jovanović brzo napreduje do pozicije potpredsednika DS-a na koju je izabran 2001. godine.

Od januara 2001. do marta 2003. godine bio je na funkciji šefa poslaničke grupe, odnosno DOS – Reforma Srbije. Bio je najmlađi političar na toj funkciji u istoriji Srbije.

Bio je i jedan od organizatora hapšenja Slobodana Miloševića u martu 2001. godine i jedan od glavnih pregovarača o njegovoj mirnoj predaji, i potom njegovog izručenja Haškom tribunalu, 28. juna iste godine.

U Vladi Republike Srbije formiranoj nakon smrti Zorana Đinđića, 18. marta 2003. godine postao je potpredsednik Vlade Republike Srbije zadužen za evropske integracije i koordinaciju reformi.

Godine 2008. Jovanović se kandidovao za predsednika Srbije, a nakon glasanja bio je peti, sa 5,34 odsto osvojenih glasova.

Oženjen je Jelenom Savić, i otac je četvoro dece – Mihajla Lajfa, Jane Hart, Zore Fejt i Anđelije Fej.

Ne pada iver daleko od klade. Mada nikada nije demantovao da je poreklom Rom, njegova narav i život to potvrđuju.

„Imam neke drugove, poznate po tome što preziru Cigane, a poštuju Rome“, ovim stihom je Brana Crnčević opisao one koji se stide svog porekla.

 

Čedomir Jovanović je u politički život Srbije ušao niotkuda. Menjao je prijatelje, opredeljenja, stavove i ideje “k’o Ciganin konje“.

 

Mlada “BITANGA” Čedomir Jovanović je, kao brucoš, bio sledbenik Četničkog pokreta, a potom i Šešeljev dobrovoljac na frontu.

Angažovanje mladog Čedomira na očuvanju „svetih srpskih teritorija i srpstva“ opravdava i njegovo desetogodišnje studiranje dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti.

Diplomu je Jovanoviću obezbedio Zoran Đinđić, kada se Čedomir 1998. godine učlanio u Demokratsku stranku.

 

“OPERATIVAC” DB-a:

Posle obuke od instruktora Državne bezbednosti, Čedomira Jovanovića ubacuju u studentski pokret.

Da bi ga držali pod kontrolom i oslobodili urođenog straha od policije i mase, instruktori Državne bezbednosti navlače Čedu na kokain, kojim su ga godinama snabdevali.

U vreme studentskog pokreta 1996/67. godine Čedomir Jovanović je na Fakultetu dramskih umetnosti bio tek na drugoj godini studija.

Državna bezbednost je, da se studentski pokret ne otrgne kontroli, ubacila među studente svog čoveka, Čedu Jovanovića. DB je izmislila studentkinju Miu i bedž sa natpisom „Čedo, oženi me!“

Izabranica Čedomira Jovanovića izabrana je od onih koji su, dolaskom DOS-a na vlast, iz Zoranovog uticaja otrgli njegovog ljubimca Čedu.

Tadašnjeg šefa poslaničke grupe DOS-a u Narodnoj skupštini Srbije preuzeli su saradnici engleske obaveštajne grupe, koju je predvodio tadašnji Đinđićev savetnik za bezbednost Zoran Janjušević.

U toj grupi je bio i pedijatar iz Banjaluke Mijat Savić, u to vreme direktor Republičkog fonda penzionog i zdravstvenog osiguranja.

Gospodin Savić je opelješio penzioni fond, čak je bio i pod sudskom istragom.

Njegovu Jelenu preporučili su narkomanu Čedi da bude pod kontrolom.

Za govornicom Narodne skupštine Srbije tadašnji šef poslaničke grupe DOS-a Čedomir Jovanović javno se zalagao da nove vlasti treba da omoguće mladima da imaju pravo da uživaju lake droge!

Takav stav je, kazao je Jovanović za skupštinskom govornicom maja 2002. godine, i stav Demokratske stranke!

 

Posle dolaska DOS-a na vlast, bolje reći nakon 5. oktobra 2000. godine, Čedomir Jovanović postaje saradnik surčinskog klana, na čijem je čelu u to vreme bio penzionisani autolimar Ljubiša Buha Čume.

On je svakodnevno u Šilerovoj, u stambeno-poslovnom zdanju Dušana Spasojevića. Dušan ga snabdeva novcem, drogom, kupuje mu džipove, odela.

Kamere su beležile Jovanovićeve dolaske u Šilerovu, a on je odlazio i u posetu Spasojeviću, dok se nalazio u pritvoru u Okružnom zatvoru u Beogradu, kada je deportovan iz Francuske.

Osim Dušana Spasojevića, dolazak bande iz DOS-a u posetu banditima iz Šilerove i bratske poljupce, snimala je i Vojna služba bezbednosti, kamerama koje su bile postavljene na zgradi Doma zdravlja.

Teško je izračunati koju količinu novca je Čedomir Jovanović dobio od surčinskog i zemunskog klana. Dušan Spasojević je umeo da zahvali onima koji su pokrivali njegove poslove.

Spasojević je za račun CIA švercovao tone heroina i kokaina za Evropu. Transporte su obezbeđivale Crvene beretke.

Kada je Čeda na početku svog uspona, kao šef poslaničke grupe DOS-a, precenio svoj uticaj i mesto u surčinsko-zemunskom klanu, Ljubiša Buha Čume zapalio mu je 2001. godine džip koji su mu mafijaši poklonili. Džip je izgoreo kod Kalenića pijace.

Bilo je to samo malo upozorenje Čedi narkomanu da zna gde je.

 

Čedomira Jovanovića i njegov politički projekat pomagao je i Dragoljub Marković, zvani Krmoje, čovek koji je zaradio milione na prodaji stočne hrane, Vladimir Beba Popović, kasnije šef  DOS-ove kominterne, ali su ga finansijski pomagale i pojedine ličnosti iz Crne Gore, poput Duška Kneževića, takozvanog kontroverznog biznismena, vlasnika Atlas imperije, čija Atlasmont banka ima kancelariju u Beogradu na Trgu Republike. Knežević je inače i vlasnik Atlas televizije iz Podgorice i najverovatnije vlasnik brojnih preduzeća u Srbiji.

Čedomir Jovanović je planirao i kidnapovanje vlasnika Delta kompanije Miroslava Miškovića, za čiji otkup je kompanija otmičarima morala da isplati pet miliona maraka.

Kao otmičare policija je uhapsila Dušana Spasojevića i njegove mafijaše.

Čeda Jovanović je izdejstvovao da budu pušteni na slobodu.

Deo novca od otmice biznismena Miškovića, na parkingu iza beogradskog hotela „Hajat“, jedan od otmičara Dejan Milenković Bagzi je lično predao Čedomiru Jovanoviću.

Bagzi i Čeda su izašli iz svojih vozila, rukovali se, Milenković je predao crnu akten-tašnu u kojoj su bile devize. Sve se odigralo munjevito.

Na primopredaju novca kod „Hajata“ Čedomir Jovanović došao je sa dva BMW.

Jedno od ta dva vozila vidi se na TV snimku od 12. marta 2003, kad Zorana Đinđića odvoze u Urgentni centar.

Iz tog vozila je neko zaustavljao saobraćaj mašući znakom „Stop!“

 

PITANJA KOJA ČEKAJU ODGOVOR:

Nakon višegodišnjeg ćutanja u vezi sa slučajem njegovog kidnapovanja i iznuđivanja višemilionskog otkupa, oglasio se pre tri godine u javnosti Miroslav Mišković, vlasnik kompanije Delta, i pozvao Čedomira Jovanovića da odgovori na niz pitanja.

Između ostalog i na to da li je dao dozvolu, uputstvo ili garantovao imunitet otmičarima?

Da li je uzeo pet miliona maraka kao deo krvavog novca od otmice?

Ako je otmičare posećivao u zatvoru da li je uticao na tužioca i sud da ih oslobode pritvora?

Da li je na bilo koji način uticao da sudski proces zbog otmice odumre, a da istina o tvorcima plana, ortakluku politike i mafije i podeli plena zauvek ostane tajna…?

 

Bitanga Jovanović nikada nije odgovorio ni na jedno od ovih pitanja niti je ikada demantovao niti izneo bilo kakav validan dokaz da nije uzeo svoj deo od otkupa Miroslava Miškovića.

Naprotiv, znajući dobro da je napad najbolja odbrana, pokrenuo je medijsku hajku na Miškovića i njegovu kompaniju ne bi li ova neprijatna pitanja bila što brže zaboravljena.

U obraćanju javnosti povodom napada Čedomira Jovanovića na njega, Mišković je prvi put javno ispričao da mu se pokojni premijer Zoran Đinđić žalio kako ne može Jovanovića da odvoji od mafije.

“Nisam progovorio ni kad me je pokojni Đinđić, posle svega, pozvao na razgovor. Ja znam šta mi je premijer rekao o otmici, isplati i podeli.

Ja sam svedok njegovog ogorčenja što ne uspeva – ni kaznama, ni pretnjama, ni prekidom prijateljstva i kontakata – da sebi bliskog mladog saradnika odmakne od mafije.

Ime tog ortaka mafije je danas stavljeno pred porotu celokupne srpske javnosti” ispričao je tom prilikom Mišković.

Na optužbe da je bio član zemunskog klana, Čedomir Jovanović je odgovorio: „Možda su mi ruke prljave, ali mi je savest čista“.

Kada je tadašnji premijer Zoran Đinđić stavio na led svog pulena Jovanovića, on je već, uveliko, bio deo zaverničkog tima koji mu je došao glave.

Čedin tast Mijat Savić bio je 12. marta 2003. godine saslušavan pred istražnim sudijom Drugog opštinskog suda u Beogradu.

Zamolio je istražnog sudiju da mu dozvoli da drži uključen mobilni telefon, jer očekuje važnu vest!

Kada mu je telefon zazvonio, javili su mu da je premijer ubijen!

 

Istog dana uvedeno je vanredno stanje, nekoliko dana kasnije Čeda je postao potpredsednik u vladi Zorana Živkovića i jedan od aktera zloglasne akcije „Sablja“, u kojoj je uhapšeno 13.000 ljudi.

Na Jovanovićevo insistiranje uhapšeni su i Franko Simatović i Jovica Stanišić, da ne otkriju istinu o njemu, kao i Aca Tomić, bivši načelnik Uprave za bezbednost Vojske Jugoslavije.

Nakon ukidanja vanrednog stanja, Stanišić i Simatović isporučeni su Hagu, a tužiteljka Karla del Ponte je kasnije izjavila da je obojicu ekspresno optužila, jer je to traženo iz Beograda!

Kada nije mogao da sa svojom kriminalnom grupom preuzme Demokratsku stranku, Jovanović je osnovao prvo unutar stranke frakciju, a potom i svoju Liberalno-demokratsku partiju.

 

Odakle tolika količina novca toj “BITANGI”?

Od kada je u braku sa Mijatovom kćerkom Jelenom, Čeda se dnevno savetuje sa tastom, koji na njegovo delovanje ima presudan uticaj.

Čeda je svom tastu uspeo da obezbedi kupovinu mnogih preduzeća, bez naknade.

Veliki finansijeri Čedomira Jovanovića su Milan Beko, Miodrag Kostić i Viktorija grupa, preko direktora Zorana Mitrovića.

Veliku količinu novca dobijao je i od Stanka Subotića Caneta, dok se nije razišao sa Bebom Popovićem.

Biznismeni Beko i Kostić obezbeđuju Jovanoviću velike količine novca.

Čedomir je postao vlasnik stana od 140 kvadrata na prestižnoj lokaciji kod hale Limes.

Njegov stan je na trećem spratu, a Koletov na prvom. Zgrada ima portira, a Jovanović pored policijskog, ima i privatne čuvare.

Čedomir Jovanović i njegov LDP osiguravaju interese Beka i Kostića.

Ko bi ugrozio njihove interese, Jovanović i njegovi poslanici zalajali bi na sav glas!

Pre više od godinu dana Čedomira Jovanovića napustio je Vladimir Beba Popović, prekinuvši sve kontakte sa njim, opisujući ga kao kao narkomana i ludaka.

Time su prekinuti i Jovanovićevi kontakti sa engleskom obaveštajnom službom.

Zahvaljujući nepostojanju institucija i rasulu u zemlji, koje je stvorio Boris Tadić, Čeda je još na slobodi.

 

Veliki Čedomirov donator je i Viktorija grupa, sa čijim direktorom Zoranom Mitrovićem je Čeda u velikom prijateljstvu.

Viktorija grupa obrće stotine miliona evra, koje uzima iz državnih fondova.

Direktor Viktorija grupe Zoran Mitrović je otac troje dece, a oženio se drugom ženom koja ima četvoro dece. U ovoj kompaniji je došlo do sukoba među vlasnicima, jer je jedan od vlasnika, Stanko Popović, napustio Novi Sad i vratio se u Šabac.

 

Čedomir Jovanović je u lošim odnosima i sa Ružicom Đinđić, koja ne želi da ga vidi zbog njegovog učešća u atentatu na njenog muža Zorana!

Na letovanje u Grčku Jovanović sa porodicom putuje avionom koji iznajmi od kompanije Pink.

Dva kombija, kojima upravljaju policajci MUP-a Srbije, iz Beograda kreću za Grčku, voze Čedin motor i druge potrepštine.

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije diplomatskim putem obezbeđuje Jovanoviću zaštitu i na moru, jer jedan naoružani policajac, Grk, takođe vodi računa o Čedinoj bezbednosti.

Po povratku sa odmora, Jovanovići donose skupocena pića, potroše stotine hiljada evra na razne predmete.

Čedina supruga Jelena ima neobičan hobi. Svakoga dana posećuje pedikire, manikire. Obožava da kupuje cipele. Ima ih više od Imelde Markos, supruge bivšeg filipinskog diktatora Markosa.

Svoje dadilje, međutim, Čeda loše plaća.

 

Gospođa Jelena Jovanović je 9. novembra prošle godine u preduzeću „Nova Fidelinka“ponovo uključila mlinove, pošto je prethodno potpisan ugovor između stečajnog upravnika te firme i preduzeća „Agroposlovi“, na čijem čelu je supruga predsednika LDP-a Čedomira Jovanovića.

Ta firma, čiji je osnivač u Londonu, novi je zakupac „Fidelinke“.

Jelena Jovanović je u fabrici sa predstavnicima lokalne samouprave Subotice i rukovodstvom preduzeća svečano pokrenula proizvodnju u mlinu, koja je druga kćerka fabrika kompanije„Fidelinka“, izdata u zakup za 15.000 evra mesečno.

U „Agroposlovima“ su ranije odbacili glasine da je pravi vlasnik te firme upravo porodica Jovanović.

Supruga Čede Jovanovića, koji je inače krajem oktobra prošle godine odbio da javno komentariše poslovne poteze svoje lepše polovine, izjavila je tada da iza nje „stoji 120 jakih ljudi“, ne navodeći njihova imena.

Lider LDP-a ni svoje najbliže saradnike ne smatra vrednim poštovanja. Ni Zoran Ostojić, osim poslaničke plate, nema nikakvih drugih prihoda. Čedomir plaća samo svoje okruženje.

Njegovu partiju su napustili glumac Branislav Lečić, Goran Petrović, bivši šef Državne bezbednosti Srbije, Vesna Pešić…

Prva dvojica javno su opisali Jovanovića kao kriminalca, narkomana i prevaranta.

Ali, Čedomir Jovanović ide dalje.

Njemu je upala sekira u med. I on će taj med lizati sve dok mu sekira, umesto u med, ne zapadne za vrat.

A mnogo je onih koji bi Čedi otkinuli glavu.

Mnogo je onih koji su zbog svih njegovih zaokreta i preokreta ostali bez imovine, koji su bili kidnapovani, osramoćeni.

 

“Siromašni HOHŠTAPLER i BITANGA” Čeda Jovanović danas živi kao lord.

On i njegova supruga Jelena putuju po belom svetu, i godišnje na provode troše oko dva miliona evra!

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

“MIP” RUGLO SRPSKE DIPLOMATIJE

 

Ministarstvo inostranih poslova je neorganizovano. Ambasade su prepune nesposobnih kadrova. Među diplomatama znatan je broj onih koji su strani obaveštajni agenti…

 

 

Praktično dve decenije unazad naše društvo je u vrtlogu političkih turbulencija.

Menjali su se predsednici, premijeri, ministri, koalicije, politike, ali su kroz sve te promene spoljna politika zemlje i diplomatija ostajale u zavetrini, daleko od očiju javnosti.

Razume se i bez značajnog uvida javnosti u njen rad i rezultate.

 

Da li znate ko je Šani Dernaku, rođen 1953. u Kosovskoj Mitrovici? Ne znate. Verovatno nikad čuli.

On je trenutno pomoćnik ministra spoljnih poslova Republike Srbije zadužen za konzularne poslove.

Da li znate ko je Duško Lopandić, rođen 1957. godine? Ako ne znate, on je pomoćnik ministra zadužen za Evropsku uniju.

Da li ste čuli za Slađanu Pricu, rođenu 1957. godine? Ako niste znali, ona je pomoćnik ministra i direktor Generalne direkcije zadužene za multilateralnu saradnju.

Šta vam znači ime Goran Aleksić, rođen 1960. godine u Rimu?

Većini građana Srbije on je verovatno nepoznata osoba, ali je pomoćnik ministra i direktor Generalne direkcije za bilateralnu saradnju.

Da li znate ko je Vera Mavrić, rođena 1953. u Ljubljani? Ako niste znali, ona je državni sekretar u Ministarstvu inostranih poslova.

Za Ivana Mrkića, rođenog 1953. godine u Beogradu, aktuelnog ministra spoljnih poslova, čuli ste najverovatnije kad je imenovan na tu visoku državnu funkciju.

 

Kad zavirite u personalne dosijee tih navedenih funkcionera, koji čine aktuelni vrh srpske diplomatije, uočavate svima zajedničku karakteristiku – reč je o karijernim diplomatama koji su više-manje ceo radni vek u diplomatiji i Ministarstvu spoljnih poslova, bez obzira na to da li je reč o SFRJ, SRJ i naposletku Republici Srbiji.

Da li treba shodno spoljnopolitičkoj poziciji Srbije kako danas, tako i u prethodne dve decenije, uzimajući u obzir njene uspehe i ugled, uticaj i snagu zemlje u svetu, specijalno objašnjavati o kakvom je Ministarstvu reč, uspešnom ili neuspešnom, sposobnom ili nesposobnom?

Ministarstvu koje je državne i nacionalne interese uspešno zastupalo i ostvarivalo u svetu, ili je to činilo na neuspešan način, i sada još uvek to čini?

Odgovor se sam nameće.

Reč je o neorganizovanom Ministarstvu.

Začaurenom Ministarstvu, do te mere začaurenom da srpska javnost tri puta veći broj informacija ima o radu tajnih službi poput BIA-e, VBA i VOA-e u odnosu na Ministarstvo spoljnih poslova.

Ipak mistifikacija koja je godinama pažljivo gajena, a vezana je za to Ministarstvo, nije slučajna. Ona je u funkciji zaklanjanja stvarnog stanja u njemu.

A stanje je poput rezultata rada srpske diplomatije. Katastrofalno.

 

U vreme Josipa Broza Tita i SFRJ je SID, Služba za istraživanje i dokumentaciju iza čijeg se benignog naziva zapravo krila tajna služba Ministarstva spoljnih poslova orijentisana ka radu u inostranstvu, predstavljao špic jugoslovenske diplomatije.

Uz njegovu pomoć to Ministarstvo i državni vrh na čelu sa Brozom probijalo se gde se teško može probiti.

Danas od SID-a nema ništa. Ne postoji.

Ta služba lagano je devastirana unazad dve decenije krećući se ka konačnom cilju, njenom ukidanju i obesmišljavanju.

Interes za takav razvoj događaja imali su strani faktori, pre svih neke velike sile, a pomagače u ostvarivanju tog interesa imale su i u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije.

Otuda slepilo i hronična neinformisanost u tom Ministarstvu, i izostanak „špica“ državnom vrhu Srbije za ostvarivanje iole delikatnog zadatka u domenu spoljne politike.

 

Iako je Ministarstvo spoljnih poslova i u vreme SFRJ i do dana-današnjeg bilo izloženo partijskim uticajima i „sklanjanju“ određenih kadrova na važna mesta u diplomatskoj mreži širom sveta, kako bi se zadovoljili njihovi lični interesi ili je pak po sredi bilo sklanjanje po kazni i sa ciljem njihovog udaljavanja iz epicentra političkih dešavanja u Beogradu, ta praksa nikada nije poprimila takve razmere kao u proteklih 10 godina.

To za posledicu ima popunjenost ambasada i konzulata širom sveta praktično neupotrebljivim kadrovima.

Šta više, takvi kadrovi proizvode ozbiljne posledice i štetu po državne i nacionalne interese današnje Srbije.

Neverovatno zvuči da tolika infrastruktura, diplomatska mreža, broj kadrova i uposlenika po ambasadama i konzulatima nije u stanju da animira i usmeri u Srbiju ozbiljne investitore, koji su danas strateški neophodni lokalnoj ekonomiji za dalji ekonomski rast i razvoj zemlje.

Postavlja se pitanje zašto je Ministarstvo spoljnih poslova u tom smislu neorganizovano.

Iz njega proizlazi naredno pitanje koje glasi – koliko građane Srbije košta godišnje srpska diplomatija, a šta od te diplomatije imaju i građani i Srbija, kad ni najobičniji pasoš našoj dijaspori nije omogućeno da na jednostavan i jeftin način zameni ili izvadi u ambasadama i konzulatima širom sveta.

 

Istražujući tu temu otkrili smo slučajeve evidentne korupcije i organizovanog kriminala vezanog za Ministarstvo spoljnih poslova i diplomate širom sveta.

Otkrili smo da pojedinci u diplomatskim misijama imaju privatne poslovne i korporativne interese koji idu dotle da u jednoj zemlji službuju, a u susednoj imaju registrovanu privatnu kompaniju.

Otkrili smo da neke diplomate imaju pasoše nama susednih republika, u kojima niču nekretnine registrovane na rodbinu naših diplomatskih predstavnika u inostranstvu.

 

Ovaj tekst nema nameru da izazove afere u Ministarstvu spoljnih poslova, on ima karakter analize koja zahteva urgentno reagovanje u tom Ministarstvu kojem je neophodna temeljita reforma, osvežavanje, modernizacija i nova koncepcija rada koja će ga učiniti uspešnim i sposobnim da izvršava zadatke od najvažnijih državnih i nacionalnih interesa.

Praksa ministara koji su uživali političko „pokroviteljstvo“, kao što je bilo u slučaju Vuka Jeremića i Borisa Tadića, a koja u sličnom pravcu ide i sada kada je reč o Ivanu Mrkiću i njegovim kumovima koji mu prave čvrsti most ka Aleksandru Vučiću i Tomislavu Nikoliću, morala bi da prestane ukoliko se od jednog neorganizovanog Ministarstva i neefikasne diplomatije očekuje da doprinese realizaciji iole važnih zadataka i državnih interesa.

 

Činjenica je da je Brozova diplomatija bila uspešna, SFRJ ugledna i uticajna u svetu, sve što današnja srpska nije.

Današnja srpska diplomatija obiluje kadrovima koji su promenili stranu, nisu u službi Srbije.

Istraživanje sprovedeno vezano za ovu temu ukazuje da aktivnosti naših diplomata u funkciji obaveštajnih agenata stranih sila poprima ozbiljne razmere, i uočljivo je izostajanje ozbiljnih reakcija po tom pitanju.

Pitanje je zašto???

Uočljivi javašluk u državnoj upravi, javnim preduzećima, praćen korupcijom i organizovanim kriminalom, praktično je istovrstan i u domenu spoljnih poslova, samo što su posledice takvih aktivnosti u diplomatiji društveno i državno opasnije zbog specifičnosti posla koji diplomatija obavlja.

Iako je danas u Ministarstvu spoljnih poslova prisutan i evidentan broj ozbiljnih i sposobnijih kadrova, u uslovima aktuelnog funkcionisanja sistema rada srpske diplomatije nijedan kadar nije dovoljno dobar da pomeri stvari nabolje.

Istraživanje koje je „Akter“ sproveo ukazuje da je neophodno menjati ceo sistem, a ne ceo kadrovski potencijal, iako značajan deo mora da potraži nova, za društvo i državu, kao i poreske obveznike neopterećujuća zanimanja.

Srbija je na putu svojevrsne spoljnopolitičke izolacije od strane ozbiljnog broja zemalja EU, kako saznajemo, ne od izvora u Briselu, već iz dokumentacije do koje se došlo u Briselu, iako iz Ministarstva spoljnih poslova ne stižu te informacije ni u državni vrh Srbije ni u srpsku javnost.

Upravo iz tog razloga, nesposobnosti da pravovremeno izveštava, a kamoli da ostvaruje i nameće srpski uticaj u svetu, nije dovoljno samo promeniti vrh Ministarstva, neophodno je formirati modernu srpsku diplomatiju, a sadašnju izložiti po prvi put od Brozovog vremena temeljnoj reformi.

Kako saznajemo od izvora u vrhu Ministarstva, otpor svakoj promeni karakterističan je za to Ministarstvo, ali činjenica da je Josip Broz Tito imao poprilično nepedigriranu diplomatiju, i da je ostvarivao svima poznate spoljnopolitičke ciljeve i interese SFRJ, ukazuje da je u našoj diplomatiji isuviše „prekvalifikovanih“ koji mnogo koštaju, a malo vrede, te stoga predstavljaju problem, a ne rešenje za spoljnopolitičke ciljeve i interese Srbije.

Vreme je za temeljne promene u Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije, uostalom kao i u oblasti vođenja spoljne politike.

Sem ukoliko nije državni interes da Srbija završi u izolaciji i sa dodatnim rušenjem standarda građana.

 

#Geto Srbija

Materijal:Akter

“MILIJARDERI” IZ DEMOKRATSKE STRANKE!

 

Kako su nekada transparentno siromašne demokrate postali milijarderi ?!

Kompanije samo trojice političara iz Demokratske stranke u periodu od 2005. do 2011. godine, ostvarile su prihod od preko milijardu dolara !

 

 

Tako su firme „Univerzal Meken“ i „Meken Erikson“ (100 odsto u vlasništvu Srđana Šapera) ostvarile prihode od preko 153 miliona dolara, firma „Nova komunikejšens“ (100 odsto u vlasništvu Nebojše Krstića) od preko 15 miliona dolara, a kompanije „Multikom grup“ (25 odsto u vlasništvu Dragana Đilasa i 25 odsto u vlasništvu Milice Delević) i „Direkt medija“ (93 odsto u vlasništvu firme „Multikom grup“) od preko 937 miliona dolara.

Samo prihodi firme „Multikom grup“ gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, sa skromnih 50.000 dolara iz 2005. godine skočili su za neverovatnih 250.000 odsto (dve stotine pedeset hiljada procenata) na preko 120 miliona dolara u 2008. godini.

Prihodi „Univerzal Mekena“ Srđana Šapera, sa takođe skromnih 58.000 dolara iz 2005. godine, porasli su za ništa manje neverovatnih 39.500 posto (skoro četrdeset hiljada procenata) na 23 miliona dolara u 2011. godini.

„Nova komunikejšens“, u vlasništvu Nebojše Krstića, savetnika bivšeg predsednika Borisa Tadića, takođe beleži rast prihoda, ali od skoro skromnih 600 procenata u periodu od 2005. do 2011. godine.

 

Klijenti koji su doneli takve astronomske profite firmama ovih političara nakon njihovog dolaska na vlast, uglavnom su državna preduzeća i državne institucije tada pod kontrolom Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera, kao i tajkuna koji su političkim odlukama postali vlasnici najvrednijeg građevinskog zemljišta po nekoliko (desetina) puta nižim cenama od tržišnih.

Od toga se samo vrednost zemljišta privatizovane Luke „Beograd“ procenjuje na 2,5 milijardi evra.

Način na koji se novac iz državnog budžeta i sa računa građana prebacuje na račune političara bez sumnje podseća na aferu „Fimi medija“ u Hrvatskoj, međutim, za razliku od Hrvatske, u Srbiji izostaju akcije navodno nezavisnog tužilaštva i policije.

 

Konkretnim govorom brojki to izgleda ovako:

Izvor: Agencija za privredne registre

 

„Multikom grup“

„Multikom grup“ (25 odsto u vlasništvu Dragana Đilasa i 25 odsto u vlasništvu Milice Delević) jeste većinski vlasnik preduzeća „Spark event promoušn“ za promotivne aktivnosti, „Sports ADD“ za knjigovodstvo, „Big print“ za štampanje i „Frendi“ za trgovinu, dok je produkcija „Emoušn“, u kojoj je „Multikom grup“, donedavno bila suvlasnik sa 49 odsto realizacije najskupljih TV programe koje emituje i državna nacionalna televizija RTS.

Na osnovu finansijskih izveštaja do kojih je došao Savet za borbu protiv korupcije, kompanije u vlasništvu firme „Multikom grup“ pružaju usluge državnim institucijama, između ostalih i onima koje se finansiraju iz budžeta Grada Beograda, čiji je gradonačelnik upravo Dragan Đilas.

Pa tako samo štamparija „Big print“ pruža usluge Skupštini grada Beograda, Gradskoj opštini Novi Beograd, većini beogradskih pozorišta, većini beogradskih muzeja, Turističkoj organizaciji Beograda, Biblioteci grada Beograda, Kulturnom centru grada Beograda, Domu omladine, Domu zdravlja Rakovica… 

Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, kompanije Dragana Đilasa takođe kontrolišu zakup najvećeg dela reklamnog prostora na kanalima sa nacionalnom frekvencijom.

Između ostalog na državnoj televiziji RTS po ugovorima koje je generalni direktor Aleksandar Tijanić odbio da objavi, uprkos zahtevima Saveta za borbu protiv korupcije, a zatim i rešenju državnog poverenika za informacije od javnog značaja, po kome je on bio zakonski dužan da ih objavi, umesto čega je radije platio kaznu.

Takođe, dolaskom Dragana Đilasa prvo na mesto predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke, a potom i gradonačelnika Beograda, klijenti firme „Multikom grup“ u datom periodu postaju i kompanije tajkuna Miroslava Miškovića, Milana Beka i Petra Matića, koje su glavni investitori u kontroverznim odlukama Skupštine grada Beograda o prodaji građevinskog zemljišta po cenama koje su nekoliko puta ispod tržišnih vrednosti.

 

„Meken Erikson-Beograd“

Glavni klijenti firme „Meken Erikson“ (100 odsto u vlasništvu Srđana Šapera) u datom periodu su državna kompanija „Telekom Srbija“, čiji je generalni direktor tada bio bivši savetnik predsednika Borisa Tadića i član Demokratske stranke Branko Radujko.

Šoping centar „Ušće“ – 100 odsto u vlasništvu „Balkans rilstejt B. V“ Petra Matića, čija kompanija je političkom odlukom dobila praktično na poklon 4,5 hektara najekskluzivnijeg zemljišta, i brojne druge državne institucije i kompanije.

Samo državna kompanija „Telekom Srbija“, prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, izdvaja godišnje za marketing preko 30 miliona dolara, od čega dobar deo završava na računima firme „Meken Erikson“, odnosno Srđana Šapera.

Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, agencije „Meken Erikson“ grupe u datom periodu pružaju usluge i drugim državnim preduzećima i državnim institucijama na čijem čelu je kadar Demokratske stranke.

Pa se na tom spisku nalazi čak sedam ministarstava (ministarstva za Nacionalni investicioni plan, poljoprivrede, spoljnih poslova, ekonomije, rudarstva, zdravlja, socijalne politike), republičke agencije za telekomunikacije, lekove, Građevinska direkcija, sam “bivši predsednik Srbije” čiji je savetnik bio Srđan Šaper  , vlada Srbije, druga državna preduzeća, pa čak i pojedine opština gde je na vlasti Demokratska stranka, kao i gradski servisi u Beogradu koji su takođe pod kontrolom Demokratske stranke, npr. JKP „Parking servis“.

Čak preko 103 budžetska korisnika. Samo jedna kampanja za ministarstvo zdravlja donela je preko 80.000 evra prihoda preduzeću Srđana Šapera.

 

„Nova komunikejšens“

Odbor direktora firme „Nova komunikejšens“, u vlasništvu Nebojše Krstića, koja je prema sajtu kompanije „Su-port“, 100 odsto u vlasništvu „Jat ervejza“, čine: Dušan Bajić (Liga socijaldemokrata Vojvodine), Vladimir Novicki (Demokratska stranka), Branislav Dilparić (Socijalistička partija Srbije), Damir Kondić (Liga socijaldemokrata Vojvodine), Veselin Osmajlić (Srpski pokret obnove), Dobrivoje Glavonić (Socijalistička partija Srbije), Jadranka Špehar (G17), svi iz koalicije koja je tada činila vladu.

Neki od glavnih klijenata firme „Nova komunikejšens“ jesu „Erste invest“, „S-lizing“ (50 odsto u vlasništvu „Erste banke“) i „Erste banka“ u čijem Glavnom odboru je Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju u vladi Srbije i član Političkog saveta Demokratske stranke.

 

#Geto Srbija

POLICIJSKI DOKAZI O POSLOVIMA “DULIĆ – NUBA”

 

Prema policijskim podacima, 5,6 milona evra kompamnije „Nuba invest“ završilo je na računima ofšor-kompanija na Kipru i Sejšelima, umesto u posao postavljanja optičkih kablova !

 

 

Naime, podaci iz policije ukazuju da je od jedne banke u Sloveniji kompanija „Nuba invest“ dobila 20 miliona evra investicionog kredita koji je, putem pozajmica, prebacivan iz jedne u drugu firmu u sistemu da bi, na kraju, umesto u postavljanje optičkih kablova, 5,6 miliona evra završilo na računima dve ofšor-kompanije na Kipru i Sejšelima.

 

Kako je novac šetao sa računa na račun ?

Policijski podaci pokazuju da su dozvole nadležnog ministarstva bile garancija za dobijanje kredita.

Na osnovu dokumentacije u koju su novinari imali uvid, saslušani Drobnjak i Janjić potvrdili su u iskazima da su naloge za davanje dozvola dobijali od nadležnog ministra, o čemu postoji i pisani dokument.

 

Trase optičkih kablova koje je radila „Nuba Invest“ 

Ono što je najspornije u ovom slučaju, kažu u izvorima bliskim istrazi, jeste činjenica da je posao vredan milione evra dobila firma sa jednim zaposlenim i početnim kapitalom od 3.000 evra.

Godinu dana kasnije, ugovori sa dve firme iz Amerike i Slovenije donose im godišnji prihod od dva miliona evra.

 

Pitanja koja se sama po sebi nameću su:

KO ZAPRAVO STOJI IZA KULISA I CELOG KRIMINALNOG PODUHVATA ?!

KO JE U STVARNOSTI PREUZEO POSAO POSTAVLJANJA KABLOVA I OBOGATIO SE NA NARODNOJ GRBAČI ?!

 

#Geto Srbija