Архива

Archive for новембар 2016

ЛЕГИТИМИТЕТ: „СРПСКИ МИНИСТАР“ У СЕПАРАТИСТИЧКОЈ ВЛАДИ КОСОВСКИХ АЛБАНАЦА!???

30. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Избеглица из Книна Љубомир Марић, човек без академског образовања (од школе има пекарски занат завршен у Хрватској), направио је невероватан "дриблинг" између стварног и (не)могућег. Од радног места портира у Трепчи, преко места "шефа кабинета", директора Трепче, уз логистику Вучићеве странке и његове страначке и ванстраначке мафије, до позиције министра у Тачијевој влади и Координатора за имплементирање Бриселског споразума.

 

                  Иван Максимовић

MARIĆEVO MINISTROVANJE

 

„Али о њему нема шта да се каже, он је безличан…без карактера, без емоција…", то је реченица којом га описују сви који га знају, иако су се неки дружили чак и годинама или студирали са њим. Он је Љубомир Марић. Јавности познат као такозвани „министар локалне самоуправе" у влади албанских сепаратиста на Косову и Метохији.

Марић је део групе отпадника од српског Устава, закона и чак њихов противник, а коју предводе људи на челу власти ове државе посебно се истичући у свом погубном деловању од када је Александар Вучић преузео кормило. Од тог тренутка све израженија постаје мржња према Србима са Косова и Метохије који своју државу зубима и ноктима држе и не дају да се откине ни један њен део а све већа сервилност према, пре свега америчкој, па тек онда европској и албанској „елити".

Посвећени једино издаји и уништењу државе Србије бескомпромисни су у елиминсању својих опонената из сопственог народа. Због тога и не бирају паметне, способне и савесне јер се такви морају у некој фази побунити, забити клин у точак или просто дићи руке од ужаса који их преплављује што су ближи коначном подвлачењу црте под оно што су урадили.

Такви нису способни да издају спроведу до краја, људи попут Марића јесу. Зато се ту и налазе. А како је дошао на то место, готово као и све друго важно у његовом животу, прекривено је загушујућим смогом. Овај пут „Трепчиним".

Рођен је у Хрватској 1977. године, у Книну одакле је августа 1995. године, повлачећи се са српским народом пред геноцидним наступом Хрвата названим војном акцијом „Олуја", долази на Косово и Метохију. Као и све друге избеглице живео је у веома тешким условима.

Ниједно од битних животних питања није му било решено. У почетку је живео у згради основне школе у Косовској Митровици, у којој је био смештен највећи број избеглица, у веома незавидним условима. Неколико година касније, добија стан у викенд насељу на малом Звечану, у коме је смештен и велики број прогнаних Срба током мартовског погрома 2004. године, где и данас живи његова мајка, родом из Ћуприје. Мењао је боравак спуштајући се ниже ка самом Звечану, у зависности од свог материјалног стања.

У Приштини уписује Електротехнички факултет 1998. и ту проводи две године свог живота бавећи се студијама мада неуспешноНичим се није истицао, ни са ким није био близак. Да ли због тога или његовог тренутног политичког (мада више криминалног) ангажмана, људи га се боје. Додуше, у Косовској Митровици се данас сви боје свакога. Сломљено је јединство народа, а удружени су остали само криминалци и зликовци.

Иако је Марић бивши пацијент психијатријске болнице Лаза Лазаревић у Београду, и сви то знају, успео је да уплива у ту криминалну струју. Многи од тадашњих пријатеља га тек површно знају, не знајући чак ни за његово образовање, а оно је шаренолико…

Из Хрватске је дошао са завршеним занатом пекара, и није био дечко који обећава. Тако је Душан Јањић, човек који све што ради ради против српских интереса на Косову и Метохији и то за велике паре, гостујући у некој од емисији ТВ Б92, прозвао именом и презименом Марића и упитао како један пекар може да заштити српске интересе на Косову и Метохији иако до тога ни једном ни другом није стало.

Не само пекар, најмање је познато и готово на граници мистике када, где и како је Марић, како истиче у својој биографији, постао „менаџер информатике"? А, студије у Приштини, као што смо већ рекли, осим знања блокирала је и љубав. Упознао је Емину Јовић, студенткињу медицине из села Бошњаци у општини Лебане којом се оженио касније (добили су двоје деце а она је постала кардиолог у Клиничком центру у Косовској Митровици где и данас ради).

Но, њихов заједнички живот се ту и завршава, развели су се а деца остала са мајком. Тако је човек који није успео да организује живот своје породице, ушао у политику кроз коју ће покушати да организује свеукупни живот преко 100 хиљада Срба који на Косову и Метохији још увек живе…

Но, пре тога, на молбу једног пријатеља који га није могао гледати како грца у сиромаштву, замолио је директора „Трепче" да га приме макар као портира. Сви су му изашли у сусрет и Марић новембра 2000. добија посао у „Трепчи" где је његова мајка већ била запослена. Иако га је тим послом буквално дигао из мртвих, Марић данас на улици чак ни не назове „добар дан" том човеку.

Претходно је као преводилац радио при ОЕБС-у током организовања првих такозваних „локалних косовских избора". Просечно познавање енглеског језика било је оно што ће му касније помоћи да напредује у послу као секретар у „Трепчи". Али, помогло му је и држање до спољашности. Водио је рачуна о хигијени, увек је облачио одела, увек чист и дотеран.

"…Остављао је упечатљив утисак својом појавом. Њега је директор, са делегацијом, слао у Приштину, водио на састанке са странцима када се преговарало о ‘Трепчи’ и касније је постао и његов секретар. Јер он, углавном ћути. А, када неко ћути, онда има мале шансе да проговори глупост тако да не знаш ни колико је паметан, ни колико је глуп" каже један од његових бивших колега.

Тако је Марић убрзо постао лични секретар, односно „шеф кабинета" генералног директора „Трепче". Но, неки Александар Вучић је успео да га пронађе и ангажује га (као профил какав му управо одговара за спровођење непријатељске политике према својој држави), за посао Координатора за имплементирање Бриселског споразума.

Према тврдњама добро упућених, Марић је на место министра у квази институцијама на КиМ и дошао на предлог садашњег генералног директора „Трепче", Јована Димкића за коју ПБ КиМ наводи да је један од главних спонзора „Фонда Драгице Николић".

Као неопходна личност која ће са српским именом и презименом приказати свету да Срби „желе" да учествују у стварању независног Косова и Метохије, 10. децембра 2014. Марић бива именован за „министра локалне самоуправе" у такозваној влади албанских сепаратиста и то као један са Вучићеве „Листе српска" која активно учествује у стварању албанске државе на тлу покрајине.

Иако се и он, као и сви учесници ове лажне „владе" користе терминомпредставници Срба", они то уистину никада нису били јер Срби и не желе да било шта имају са онима који „нит’ једу, нит’спавају већ им само о глави раде". Све скупа, много је разочарало и увредило Србе, понајвише из Звечана и Косовске Митровице, који су му здушно помагали од дана када је избегао из Хрватске са још пола милиона Срба у већ поменутој, геноцидној акцији „Олуја". Али, да овај човек не преза од таквих „промена" и „уступака", то се свакодневно показује.

У свом првом обраћању медијима, иначе државној агенцији „Тањуг", Марић је рекао да је за српску заједницу најважније питање приватизације јер ни ЗСО неће моћи да опстане без средстава.

Истина, српском имовином, попут јата лешинара, криминално су управљали локални Албанци, кроз „агенције" основане мимо Резолуције 1244, као јединог документа који утврђује оквире управљања имовином и уопште кадровима на Косову и Метохији. У томе су им саветодавно, чињењем али и умешношћу у куповине српске државне имовине на КиМ, помагали и представници мисије Уједињених нација на Косову и Метохији.

Марићево „политичко" дејство наставило се и на терену агресивног и бескомпромисног спровођења Бриселског споразума  са српске стране, упркос очигледној погубности коју он носи.

Наводно на позив „Српског народног вијећа" из Хрватске, Марић је као „министар тзв. ‘независног’ Косова" посетио Хрватску и тамо, ни мање ни више, представљао туђу државу а хрватским званичницима "предочио" проблеме са којима се сусреће „српска заједница" на Косову и Метохији и од њих затражио помоћ у организацији и функционисању неких будућих српских институција у оквиру „државе Косово", ако таквих и буде.

На ово је саопштењем реаговао Патриотски блок КиМ који је у тој посети видео „класично лицемерство садашње власти у Србији". Они још истичу да је наводни разлог те посете искуство које Хрватска има у повратку избеглица "иако је познато да се и на Косову и Метохији а и у Хрватској одвија процес по истом рецепту који су пројектовали западни ментори а он гласи, да се Срби протерају у масовном броју а да се онда враћају на кашичицу".

Патриотски блок КиМ подсећа и на чињеницу да „Љубомир Марић није једини представник негативне националне селекције садашње власти", и да је за очекивати било да се на прослави акције „Олуја", заједно са албанским „министром" Марићем, појави и председник Владе Србије, то јест Александар Вучић, а све у знаку помирења што је постао тренд на простору бивше Југославије али само онда када Срби треба да „признају своју кривицу".

Тешко да је то било кога значајније погодило. Ту свако има свој циљ а ни средства нису за потцењивање, посебно материјална што ремети могућност закључка колико ту од идеологије има? Јер, ако ивер не пада далеко од кладе, један од Марићевих бивших пријатеља из Звечана наводи да раније томе није придавао посебан значај па се ни детаља не сећа али негде у глави има „то да је његов отац сликар, не неки познати него онако…бави се сликарством. И сада, колико могу да се сетим, његов отац се вратио у Крајину и тамо покатоличио, знам да се тако нешто издешавало али не сећам се тачно свих детаља".

Одсуство детаља, када је Љубомир Марић у питању, говори о празнини у његовој биографији и чињеници да је он човек без реалног занимања. Ћутљив, повучен у себе, ненаметљив у друштву, себи је пробио пут ка циљу који можда није ни имао, или му чак ни ово није циљ него неки лични стандард или задовољство које жели да оствари. Очигледно је да му ништа на путу до тога није битно, па чак ни то да ли ће на крају остати Срба довољно да му лажираном подршком у медијима обезбеде „легитимитет" у тзв. „влади" албанских сепаратиста.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

SUICIDNA MAŠTA I PANIČNA PREDSTAVA ZA JAVNOST BIVŠEG RADIKALSKOG JUNAKA!?

28. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić je najveći ratni i posleratni profiter. Sve što ima (kuće, stanove, pare, automobile, vlast, moć…), sve je stekao na tuđoj nesreći. Dok je marketinškim trikovima, punim velikosrpske demagogije, jurišao oko Knina i Sarajeva, osvajao je poslaničke mandate i uticaj na medije i političke procese.

Dok je trajao pokolj na Košarama, useljavao se u luksuzni stan od 120 oslobođenih srpskih kvadrata u elitnom novobeogradskom naselju. Nema srpskog ognjišta koje Vučić nije branio. I u crno zavio. Sto puta je verbalno ginuo. S bezbedne udaljenosti. Jedine napade doživeo je u skupštinskim replikama, ali to ga nije sprečavalo da cvili kao Damjanov Zelenko, naričući nad svojom mučnom sudbinom.

 

                Predrag Popović

STVARNO I MOGUCE3

 

Mračno partnerstvo još traje. Smrt ga zaobilazi u širokom luku, ali Vučić ne dozvoljava da činjenice sputavaju njegovu patologiju. Kad god ugleda dobru priliku da izazove sažaljenje javnosti, on zakuka da neko hoće da ga smakne. Do sada je preživeo 8.876,94 nepostojeća atentata. Ubijali su ga svi, od Amerikanaca, Britanaca, Nemaca i ostalih stranih zlotvora, do domaćih tajkuna, plaćenika, izdajnika i medija, a naročito ogorčeni mrzitelji s Fejsbuka i Tvitera.

Sve prethodne bolesne laži, kojima dvadeset godina nekažnjeno uznemirava javnost, potpuno su beznačajne u odnosu na predstavu koju upravo igra. Preko svojih medija izazvao je paniku kojoj nema kraja.

Po morbidnom diletantskom scenariju, prvo je neko (slučajni prolaznik, odnosno građevinski radnik, odnosno član premijerovog obezbeđenja…) u Jajincima, nedaleko od kuće Vučićevih roditelja pronašao gomilu oružja. Prema izveštajima, koji su se pozivali na pouzdane izvore iz policije, zolja i bombe pronađeni su u gepeku automobila i, istovremeno, u sanduku zakopanom u šumi.

Analiza „parcijalnog" DNK utvrdila je da tri otiska pripadaju potencijalnim atentatorima iz Bosne. Nije poznato da li je veštačenje izvršio lično ministar Nebojša dr Stefanović , ali rezultati ukazuju na njega. Možda je liznuo zolju i zaključio – da, da, dirali su je Bosančerosi.

Novine Vučićevog kuma i sluge Gorana Veselinovića objavile su tezu da je to oružje iz Arkanovog arsenala. Ako jeste, o njemu bi trebalo sve da zna Arkanov saborac Dragan Marković Palma, Vučićev koalicioni partner.

Kao pojedini doktorati i ovaj scenario je plagiјat. Sredinom juna na naslovnim stranama naprednjačkih novina pojavila se vest: „Napad na ministra: Hteo da ubije Stefanovića zoljom". Izvesni Miloš M. navodno je pokušao da, negde oko ponoći, preskoči kapiju doktorove kuće i da ga eliminiše zoljom.

Na sreću, obezbeđenje je brzo reagovalo i uhvatilo atentatora. Kasnije je utvrđeno da MM nije imao nikakvo oružje. Neki mediji objavili su da je kukavac zapravo samo masturbirao pored kapije, ali istraga nije utvrdila da li je zaista hteo da ubije dr Stefanovića ili da ga kresne.

Za ovu temu nije bitan seks, nego zolja. Autor morbidnog igrokaza insistirao je na tom oruđu kako bi se napravila paralela između Vučića i Đinđića. „Crvene beretke" i zemunski mafijaši prvi atentat na Đinđića pripemali su na Novom Beogradu, kod Arene. Planirali su da žrtvu eliminišu zoljom, baš kao i sad.

Iz bezbednosnih razloga, Vučić je prvo „sklonjen na bezbednu lokaciju". Kad je izašao iz šteka, pravo pred televizijske kamere, Vučić je novinarima precizno objasnio kako izgleda ručni raketni bacač, kakav joj je nišan, kako se s njim rukuje i koliko je to opasno oružje.

Baš se potrudio, zablistao je u omiljenoj ulozi velikomučenika, ali džabe. Od navijačkih leleka glasniji je bio smeh normalnog dela Srbije, koji je odbijao da učestvuje u patetičnoj patologiji mentalno poremećenog vođe.

Ono đubre Đinđića istrebićemo kao gubu iz torinevikao je uplakani generalni sekretar Srpske radikalne stranke na oproštajnom mitingu 23. februara 2003, pred Šešeljev odlazak u Hag, dva dana posle napada na Đinđića.

Đinđić je zaista „istrebljen". Uveren da će mu kolektivna hipnoza i karakteristična srpska sklonost ka oboljenju od Alchajmerovog sindroma pomoći da se identifikuje sa Đinđićem, vođen lešinarskim instinktom preko naprednjačkih robota i istomišljenika iz drugih stranaka (Šutanovac, Čomić…) nastavio je da glumi žrtvu.

Posle onog u Jajinacima nađen je i drugi auto, u garaži na Novom Beogradu, takođe pun oružja zaostalog iz slobističko-šešeljevskih ratnih pohoda. Vučićev bilten „Informer" objavio je da su u gepeku pronađeni i lični dokumenti atentatora. Logična je pretpostavka da većina članstva naprednjačkog kartela zaista veruje da opake ubice uvek pored oružja ostavljaju svoje legitimacije. Za normalan svet, to je, naravno, sprdnja.

Da bi pojačao tenzije, kao prava kraljica drame, Vučić je sledećeg jutra otkazao sve sastanke, isključio telefone i povukao se u tihovanje, kao u vreme puča u radikalima. Umesto njega, medije su ludostima zatrpavali njegovi saradnici. Doktor Stefanović je američkom ambasadoru Kajlu Skotu poručio da se prvo bavi „mučenjem crnaca", pa tek onda neka daje izjave o srpskim političarima. U naletu strasti, Aleksandar Vulin je još direktnije optužio Amerikance da žele da ubiju Vučića, a samim tim i celu Srbiju.

Gde je cirkus, tu je i bata Andrej. Zli nepostojeći atentatori možda su i na njemu nacrtali metu. A, ko samo pomene mlađeg Vučića, taj udara na celu vladarsku porodicu i širi atmosferu linča. Hajku na nevernike i mrzitelje ulepšali su skečevi Dragana J. Vučićevića, Dejana Vučića Stankovića, pa čak i Palmine televizijske zvezde sa šešeljevskim DNK Oliverom Miletović.

Svima koji nisu poverovali u njegove laži, Vučić je zapretio, naravno, preko „Informera", opisujući jednu od mogućih akcija koje će protiv njega, navodno, preduzeti zlikovci iz CIA. „Ubijati najglasnije protivnike Vlade i za ta ubistva optužiti vlast", navodi se u pretnji koja je prepisana iz Vučićevih nastupa iz vremena kad je bio ministar protiv informisanja. Tada je za ubistvo Slavka Ćuruvije optuživao strane sile, koje su na taj način htele da kompromituju režim Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Danas, očigledno, opet primenjuje tu smrtonosnu matricu.

Na kraju, Vučić je uspeo. Kao nikad pre, celu Srbiju je uvukao u svoj psihotični matriks. Okupirao je scenu, privukao sva svetla na sebe, ostavljajući u tami događaje od suštinske važnosti. Zaokupljeni zoljom i batom Andrejem, građani su zaboravili na gubitak više milijardi evra vredan rudnik Trepča , na kolaps bivšeg giganta RTB Bor, državni udar u Savamali, pa i na lik i delo ubijenog naprednjačkog kerbera Saleta Mutavog.

U poslednjem činu predstave s pucanjem i pevanjem odigraće se ono najvažnije – Vučić će smeniti vodeće ljude iz Bezbednosno-informativne agencije i na njihovo mesto postaviti bespogovorno lojalne kadrove.

Iako je Aleksandar Đorđević tri godine uspešno dokazivao spremnost da štiti interese familije Vučić, u nemilost vođe pao je zbog preterane poslovne saradnje i intimiziranja sa kumom Nikolom Petrovićem i Zlatiborom Lončarom. Vučić ne toleriše stvaranje paralelnih sistema moći, zna koliko su opasni, pošto je i sam to svojevremeno uradio u Srpskoj radikalnoj stranci.

Sve za smenu u vrhu BIA bilo je spremno još u septembru, ali tada je uhapšen izvesni Čedo Čolović, osumnjičen da je hrvatski špijun, pa je svileni gajtan privremeno vraćen u fioku.

Pored svega navedenog, Đorđeviću na teret gospodar stavlja i to što nije otkrio kakva opasnost preti Aleksandru Stankoviću. Nema veze što za bezbednost premijera ne brine BIA, nego Vojska Srbije, odnosno „Kobre", Vučićeva lična pretorijanska garda, on je odlučio da na Đorđevićevo mesto instalira nekog od krajnjeg poverenja. Bratislava Gašića, recimo.

Lako je sa Đorđevićem, on je već spakovao pinkle, sedi i čeka da mu jave da ide kući, i to bez službenog helikoptera, kojim je voleo da fascinira komšije iz svog sela pored Čačka. Mnogo čvršći orah je, pokazalo se, šef beogradske policije Veselin Milić.

I Milić je godinama dokazivao odanost familiji. Kad je prestolonaslednik Danilo s drugarima krenuo da bije pedere na Paradi ponosa, stric Andrej i Predrag Mali, gradonačelnikov brat, u društvu dvojice „Kobri" požurili su da ga zaustave, da ne nastane skandal. Niški žandari ih nisu prepoznali, a nisu se ni uplašili urlika „znaš li ti, bre, ko sam ja", već su se uhvatili za pendreke. Veselin Milić je prvi potrčao u pomoć gospodarevom bati. Lep gest, ali džabe, vođa ima kratko pamćenje.

Kompletni idioti su u izbornoj noći, sve u saučešću s beogradskom policijom, srušili nekoliko zgrada u Savamali i nezakonito hapsili čuvare i slučajne prolaznike, svedoke državnog udara. Vučić je javno optužio upravu grada, ali ne i policiju. Međutim, istovremeno je pokrenuo medijsku pripremu za Milićevu smenu. Iz arhiva su izvučene priče o tome kako šef beogradske policije štiti određene zelenaše i sumnjive građevinske investitore. Po Vučićevim merilima, to je bila blaga najava kompromitacije koja će uslediti ako žrtva tiho i brzo ne podvije rep.

Kap je prelila čašu kad su do Vučića došle glasine da je Veselin Milić stranim službama predao dokaze o svemu što se dešavalo u Savamali.

– Američki ambasador Kajl Skot letos je Vučiću predao obimnu dokumentaciju o Savamali . Ko god da je napravio tu istragu, svaka mu čast, uradio je to perfektno. U dokumentima se ne nalaze samo transkripti razgovora između policijskih službenika, nego i podaci o konkretnim izvršiocima. Utvrđeno je ko je rukovodio akcijom, ko je bio na terenu, pa čak i imena šofera koji su bagerima rušili zgrade. Kad je to video, Vučić je odmah posumnjao u Milića, uveren da je samo on mogao da dođe do tih podataka – kaže za Magazin Tabloid izvor iz vrha Srpske napredne stranke.

Vođa je ekspresno odlučio da najuri izdajnika iz vrha policije. Krajem avgusta ove godine doneo je rešenje o premeštaju Milića na službu u Kragujevac. Na dvoru u vili Bokeljki svi su bili šokirani kad su čuli da je drčni policajac rešenje pročitao i pocepao.

Odbijanje poslušnosti uverilo je Vučića da je Milić špijun koji je Amerikancima predao dokaze o aferi iz koje ne može da se izvuče. Vođa je privremeno popustio, zanemario je rešenje o smeni šefa beogradske policije, ali posle ove serije skečeva o nepostojećim atentatima valja očekivati da i Milić definitivno odleti s funkcije na koju ga je Vučić postavio 2013. godine.

Uz dva osnovna cilja – smene Đorđevića i MilićaVučić je naumio da izmišljeni atentat iskoristi i za pripremu javnosti za preseljenje u jednu od državnih rezidencija na Dedinju, u Užičkoj ulici. Zbog ugrožene bezbednosti, resorne službe će od premijera zahtevati da se skući u vili čije renoviranje se privodi kraju.

Potrebom za prizivanjem sažaljenja javnosti Vučić je izazvao uznemirenje i sve građane pretvorio u taoce svoje patologije. Nije prvi put, istorija te bolesti bogata je sličnim primerima.

Nepostojeće atentate izmišljao je kako bi stvorio utisak da je toliko opasan, nepodmitljiv i nepokolebljiv protivnik svih zlikovaca da oni, sram ih bilo, ne mogu s njim drugačije izaći na kraj, moraju da ga likvidiraju, ali i da bi se predstavio kao najveći, najhrabriji i najdosledniji zaštitnik svih ojađenih i obespravljenih.

Da laž izgleda uverljivije, a opasnost većom, nikada ga nije napadao neko anoniman i beznačajan, nikada neko s realnim motivima, koga je prevario za pare ili mu je natovario neku drugu nesreću na leđa. Ne, Vučića su uvek ubijali samo najveći zločinci, njegovi lični i neprijatelji vaskolikog srpstva.

O glavi su mu radili Slobodan Milošević, Vesli Klark, Karla del Ponte, Zoran Đinđić, Boris Tadić, Ivica Dačić, Miroslav Mišković, Darko Šarić, Luka Bojović, Naser Keljmendi, Si-En-En, UČK, četnici iz Republike Srpske, aranđelovačke vehabije, mafijaši iz Kotora i izuzetno opaki blejači s Fejsbuka, uvek spremni da u njegovom smeru ispale teroristički rafal komentara punih uvredljive i eksplozivne istine…

Vučića je suicidna mašta prvi put napala čim je dobio poslanički mandat i vrtoglavicu izazvanu opojnom blizinom medija.

U leto 1994. seo je u crveni stranački „jugo", na mesto suvozača, pored svog šofera Gorana Veselinovića. Zločinci su ih čekali u zasedi na prvom semaforu. Kad su stali na „crveno", izvršen je brutalni napad sleđa. U „jugo" se zakucao neki neidentifikovani auto.

Vučić je viknuo „joj". Češkanje auta je bilo toliko da nijedan vozač nije ni izašao da vidi štetu. Atentator je Vučićevom šoferu pokazao srednji prst, ovaj mu je odgovorio istom merom. Međutim, 200 metara dalje, na pola puta do stranke, mladi generalni sekretar SRS-a shvatio je da je upravo za dlaku izmakao ubicama.

– Vučiću, nikome to ne pričaj. Smiri se i zaboravi – rekao mu je Šešelj.

– Dobro, ali kažem ti da ovo nije bilo slučajno. Na poslednjoj sednici, u Skupštini mi je Bidža rekao da pazim kako vozim. Siguran sam da su socijalisti organizovali ovo – Vučić je bio tužan što mu šef ne veruje.

Samo ti ne brini, kad te ubiju, radikali će da te osvete rugao mu se Šešelj, znao je s kim ima posla.

I Slobodan Milošević je znao kakav je Vučić. Zato je, pred i posle pada Krajine, nekoliko puta pokušao da ga ubije. Na radikalskim mitinzima, dok je optuživao „Slobu ustašu" za izdaju srpskih nacionalnih interesa, Vučić je tvrdio da se ne plaši iako zna da se „diktator neće smiriti dok ne pobije sve koji mu se protive i koji će ga uvek podsećati da je Knin bio i da će opet biti srpski". Radikalski junak bio je spreman sto puta da položi život za srpstvo, ali niko nije hteo da ga uzme.

Tek su „američki nacisti", kako ih je u vreme NATO bombardovanja nazivao tadašnji šef državne ratne propagande, a njihov aktuelni prijatelj broj 1, uradili nešto konkretno.

Sredinom aprila 1999. raketama NATO-a ubijeno je 16 radnika RTS-a  . Džejmi Šej, portparol NATO-a i Vučićev moralni dvojnik, ubistvo civila definisao je kao kolateralnu štetu nastalu prilikom legitimnog napada na vojni cilj.

Unesrećene porodice pozivale su na odgovornost direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, koji je kasnije i osuđen na 10 godina robije jer ništa nije preduzeo iako je znao da je zgrada u Aberdarevoj proglašena za legitimni cilj. „Pravu istinu" o razlozima za taj mučki zločin znao je samo Vučić, znao je da su general Vesli Klark, komandant NATO-a, i Leri King, legendarni voditelj Si-En-Ena, osmislili ceo plan samo da bi njega eliminisali.

U vreme napada na zgradu RTS-a, trebalo je da ja budem tamo zbog poziva Lerija Kinga, šoumena američke televizije Si-En-Ena. Iako sam unapred odbijao svaku pomisao da gostujem u šou programu jedne agresorske zemlje, iz kabineta Lerija Kinga su tri puta zvali i insistirali da u 2,30 budem u studiju RTS-a i uključim se u živi program.

Čak je na teletekstu Si-En-Ena to najavljeno. Trebalo je da tačno u dva sata uspostavimo direktnu satelitsku vezu iz tog dela zgrade koji je, šest minuta kasnije, pogođen. Izgleda da su hteli da imaju živu sliku hica u ministra i osoblje naše televizije – sprdao se Vučić žrtvama, pretvarajući njihovu tragediju u svoje laži. („Velika Srbija", maj 1999.)

King i Klark, na sreću Srba i Srbije, nisu uspeli, Vučić je preživeo napad „tomahavcima", baš kao što je kasnije izbegao i suptilnije udare njihovog „okupartoskog namesnika" Zorana Đinđića.

U vreme vladavine Borisa Tadića, na Vučića su izvršena tri nepostojeća atentata. Prvi je izveden odvrtanjem šrafova na točkovima njegove „škode oktavije", koju je dobio na poklon od Miodraga Kostića. Posle gostovanja na nekoj novosadskoj televiziji, krenuo je kući.

Vozio je Nebojša Stefanović. Iskusnim šoferskim instinktom osetio je da gubi kontrolu. Zaustavio je „škodu" i odmah otkrio da je neki zlikovac skinuo dva-tri i olabavio ostale šrafove na prednjem levom točku. Da to nisu primetili, sleteli bi u neki jarak i eto tuge, vinski podrum u Jajincima ostao bi bez gazde, a Srbi bez mesije.

Svoju porodicu je uzbunio mesec-dva kasnije kad je proleteo kroz rampu na pruzi. Stradala je šoferšajbna, čije krhotine su mu isekle čelo i nos. Iako je bio uplašen, nije mnogo jaukao u medijima, jer su tada s njim u autu bili ćerka Milica i jedna od tadašnjih ljubavnica.

Propušteno kukanje nadoknadio je u vreme burnog razlaza s radikalima, kad je preživeo seriju izmišljenih napada.

U vreme lokalnih izbora u opštini Ruma, u Hrtkovcima, radikali su zakazali miting u Domu kulture. Za isti dan, isti prostor za okupljanje izabrali su i naprednjaci. Zamenjujući teze, Vučić je pustio mašti na volju. Prema njegovom scenariju, trebalo je da dođe do sukoba dojučerašnjih partijskih drugova, a onda, kad se masa uskomeša, da mu izvesni Niko Gajić ispali „metak u čelo i izazove krvoproliće".

Uzalud je policija demantovala postojanje bilo kakvog Nike Gajića, Vučićev plan je uspeo. Izazvao je sažaljenje javnosti i pritom satanizovao bivšeg šefa, kuma i prijatelja Šešelja, nalogodavca tog atentata.

Kao taj u Hrtkovcima, Šešelj nije organizovao ni nekoliko sledećih likvidacija Vučića i Nikolića, od kojih je najopasnija bila ona koju je trebalo da izvede Luka Bojović.

Kad je uhapšen zemunski mafijaš Miloš Simović, Vučić se s njegovim advokatima dogovorio da plasiraju priču kako je on dao iskaz tužiocu za organizovani kriminal, u kome je otkrio da ima saznanja o tome da je Šešelj naredio Bojoviću da ubije Vučića. Da dosoli, Vučić je optužio Jadranku Šešelj da je posredovala u pripremi ubistva.

Opet su svi – policija, BIA, Tužilaštvo – demantovali postojanje „sumnje da je Šešelj ugrozio bezbednost Vučića", ali nema veze, objavljivanje jedne istinite informacije nije moglo da naruši sistem njegovih laži. Glumeći ljutnju, etiketirao je Ivicu Dačića kao Šešeljevog saučesnika u neostvarenom zločinu.

Klan Darka Šarića uništen je u vreme režima Tadić-Dačić. Šef mafije je pobegao, organizacija mu je uništena, a imovina oduzeta. Ipak, u Vučićevoj interpretaciji stvarnosti, Šarić je odlučio da se sveti isključivo njemu. Ni manje, ni više, narko-bos je u februaru 2013. naredio da se izazove kvar na avionu koji koriste članovi vlade.

Dva meseca ranije, Vučićevo ubistvo najavio je i Miroslav Mišković. U poverenju, dok su ga privodili pripadnici MUP-a Srbije, najveći srpski tajkun i sponzor Vučićeve i Nikolićeve naprednjačke transformacije, rekao je policajcima kako „Vučić neće dočekati gostovanje u večerašnjoj emisiji ‘Svedok’ na RTS-u". Dobro je što se Mišković, naivan kakav je, tako izlanuo. Da nije sam sebe prijavio, opet se ne bi ništa desilo, ali Vučić ne bi dobio povod da poveća dozu dahtanja u emisiji.

Gde su Mišković i Bojović, tu je i ljuti Naser Keljmendi, opaki šef najvećeg albanskog narko-kartela. Pošto nema prečeg posla od obračuna sa srpskim Eliotom Nesom, odnosno Alekom Vučićem, Keljmendi je organizovao grupu atentatora koju je, kako su objasnili naprednjaci iz vrha BIA, maskirao u „kamp verskih fanatika – vehabija". Da ne privuku pažnju meštana u selu pored Aranđelovca, Keljmendijevi plaćenici su obrijali glavu i brkove, pustili brade, vežbali pucanje u obližnjoj šumi i, u dokolici, klanjali se Allahu. Sve u skladu s tradicijom pravih Šumadinaca.

Pre nekoliko meseci već je osujećen jedan napad na potpredsednika vlade. Prema operativnim podacima s terena, na kolonu automobila u njegovoj pratnji, koja je trebalo da prođe kroz Šumadiju, pripreman je klasičan prepad. Trasa puta je tada u poslednji čas promenjena, pripremana akcija je osujećena – naveo je „obavešteni izvor" Đilasovih „Naših novina".

Vučićevu likvidaciju Keljmendi je naručio kako bi osujetio pregovore vlade Srbije sa SAD oko izručenja Darka Šarića.

Da su Vučić i Đilas smislili pametniji lažni povod možda MUP Srbije ne bi prekratio lakrdiju saopštenjem da „nema informacije da su vehabije, uhapšene u selu kod Aranđelovca, spremale atentat na prvog potredsednika vlade". Protiv dvojice uhapšenih vehabija podnete su krivične prijave zbog nelegalnog posedovanja oružja, pa su pušteni da se brane sa slobode.

Tokom poslednje predizborne kampanje, 2. aprila 2016, bačena je eksplozivna naprava na halu u Zubinom potoku. Eto naslova u režimskim novinama "Bombom na Vučića" , iako se on u trenutku eksplozije nalazio 500 km daleko, u Beogradu.

Posle svega što je uradio Srbima i Srbiji, bezbednost Aleksandra Vučića ne sme da bude ugrožena. On zaslužuje maksimalnu zaštitu, kao što građani zaslužuju da iz njegovih usta, u fer i poštenom sudskom postupku, saznaju detalje o tome kako je, s kim i u čijem interesu je ovaj ludak uništavao državu.

Ali, može da se i ostvari ono što Vučić godionama priziva. Jer, kažu, šala, šala, pa vešala!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VAZAL NATO PAKTA: IZOBLIČAVANJE, ODUMIRANJE I DEFORMACIJE VOJSKE SRBIJE!!!

25. новембра 2016. 1 коментар

 

Početkom novembra meseca Vojsku Rusije i NATO alijansu delilo je svega nekoliko stotina kilometara, pisao je početkom novembra londonski "Independent", opisujući suludu odluku državnog vrha Srbije da istovremeno pošalje svoju vojsku i na vežbe sa ruskom armijom i sa NATO paktom.

Naime, ruske desantne jedinice sa beloruskim jedinicama, učestvovale su na vojnoj vežbi "Slovensko bratstvo 2016" . Istovremeno, u Crnoj Gori su trajali terenski manevri vojske SAD i desetak NATO zemalja.

Ali, Vojska Srbije, vođena šizoidnim idejama suludog vlastodršca, učestvovala je u vežbama na obe strane! Vučićevo ludilo dovelo je do toga, da je danas u realnosti sasvim moguće da srpski vojnici ratuju na dve suprotne strane, jedni protiv drugih! A, kakva je stvarno odbrambena moć Srbije i na kako niske grane je nekada časni vojni poziv u Srbiji spao, govori surova realnost na terenu…

Ipak, i takvu Vojsku Srbije, Zapad hoće da vidi kao svoju malu, marionetsku služinčad, dok Rusija pokušava da od nje stvori respektabilni vojni faktor u regionu i šire.

 

                   major Goran Mitrović

VOJSKA VAZAL NATO PAKTA5

 

Predstavljajući godišnji plan upotrebe snaga Srbije u multinacionalnim operacijama u Skupštini Srbije (2. novembra ove godine), ministar odbrane Zoran Đorđević se, kao i svaki Vučiću odan čovek, poslužio "pohvalom ludosti", rekavši da su planovi "u skladu sa raspoloživim kapacitetima i materijalno-finansijskim sredstvima", te da je planirano da se u 2016. godini nastavi angažovanje pripadnika VS u sedam mirovnih operacija širom sveta.

Đorđević je ovo rekao na dan kad je vojna vežba Srbije sa Rusijom i Belorusijom počinjala, kako bi se uputila poruka Zapadu: vežbamo sa Rusima, ali vama služimo, sa vama u vojne misije idemo!

A, kako i ne bi, kad je sve jasno zapisano u sporazumu koji je jo 2014. godine potpisala Vlada Srbije sa NATO paktom o logističkoj podršci. Tačnije rečeno, bio je to "Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir" ili, Sporazum SOFA , potpisan, dakle, u januaru 2014. godine, a ratifikovan u julu 2015. godine.

Bilo je to na vrhuncu prve vlade Aleksandra Vučića. Srbija je na taj način stavljena u vazalni položaj prema NATO paktu, tako da je danas nemoguće govoriti o vojnoj neutralnosti države, jer sve što je tada potpisano, lišava suvereniteta i ne dozvoljava državi da dalje sama definiše doktrine i pravce spoljnopolitičkog razvoja (naravno, može na papiru i rečima ali ne i u praksi – alijansa neće dozvoliti). Tako je Vučićeva vlada omogućila NATO paktu, ono što nije nijedna pre nje: da ova zločinačka alijansa može da koristi bilo koji objekat i infrastrukturu zemlje po sopstvenom nahođenju, i da se slobodno kreće uz puni imunitet svog personala!

Umesto kancelarije za vezu, NATO danas može slobodno po Srbiji da formira svoje ratne štabove (što i čini!). Nastavlja se i prelazak na standarde severoatlanske alijanse, usklađivanje vojnih doktrina, pristupa, koordinacija borbenih dejstava, saradnja jedinica...) i učešće Srbije u multinacionalnim operacijama.

Pravila iz sporazuma nalažu da Vojska Srbije mora svaku informaciju da razmenjuje sa NATO paktom. Uzgred, to je toliko visok stepen "saradnje", da samo članstvo u alijansi i nije neophodnoveć sada, formalni ulazak Srbije u NATO pakt ima više psihološki nego praktični značaj!

Pre dve godine, kad je organizovana zajednička vojna vežba Vojske Srbije sa ruskim jedinicama za borbu protiv terorizma pod nazivom "Srem 2014" (održana 14. novembra 2014), podanici NATO pakta iz regiona su odmah dignuti u stanje najveće pripravnosti.

Zbog vežbe pripadnika ruskih oružanih snaga u Sremu, generali NATO pakta su hitno zahtevali da se, kao odgovor na to, odmah održi i jedna "regionalna vežba", u saradnji sa njenim članicama, pa je tako 28. novembra 2014. godine, u vojnoj bazi "Jug", kraj Bujanovca, održana vojna vežba Vojske Srbije sa pripadnici vojske SAD, i vojnih jedinica četiri države regiona (Bugarske, Makedonije, Rumunije i Hrvatske), pod nazivom "Platinasti vuk 15" .

Bio je to prelomni trenutak u "privođenju Srbije atlanskom savezu". Još u toku priprema te vežbe, bivši ministar odbrane Gašić i ministar spoljnih poslova Dačić, našli su se u sedištu NATO pakta i potpisali sporazum SOFA.

Sve nakon toga je bilo lažno koketiranje sa ruskim vojskom i državama koje su u vojnom savezu sa Rusijom. Glavnina odbrambene strategije preorjentisana je ka Zapadu. U skladu sa tim, Ministarstvo odbrane je planiralo da i u ovoj godini nastavi angažovanje u sedam misija: u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Kipru, Libanu, na Bliskom istoku i Centralnoafričkoj Republici i u četiri multinacionalne operacije Evropske unije.

Šta će srpski vojnik u ovim nesrećnim zemljama, kad nesreće u svojoj kući ima na pretek? I kome uopšte služi Vojska Srbije danas, za koga ratuje, protiv koga, u ime čijih interesa?

Skoro u isto vreme kad je i potpisan veleizdajnički sporazum (SOFA), tačnije, 10. oktobra 2014. godine, Skupština Srbije je izglasala dopune Krivičnog zakona, koje uvode stroge zatvorske kazne za učešće na stranim ratištima. Naime, državljani Srbije koji učestvuju u ratovima i oružanim sukobima u drugim državama ili organizuju i vrbuju građane Srbije za učešće na stranim ratištima, suočeni su sa kaznom zatvora od šest meseci do 10 godina.

Ubrzo se ispostavilo da se ovaj zakon primenjuje selektivno. Naime, kad je otvoreno ratište u Ukrajini (Donbas), Srbi koji su se tamo uputili stavljeni su na poternice. Takav princip nije primenjen kad je došlo do odlaska mladih Bošnjaka iz Srbije u redove takozvane Islamske države. A, ovde treba podsetiti da su pojedine bošnjačke stranke u Skupštini Srbije bile jedine uzdržane kod usvajanja već pomenutog zakona o gonjenju onih koji učestvuju na stranim ratištima.

 

       Kako preživljava Vojska Srbije?

 

Najveći deo novca iz budžeta Republike Srbije namenjenog za vojsku, i dalje ide za plate i naknade zaposlenima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Reč je o sumi od oko 280 miliona evra, što je 60 odsto vojnog budžeta (dakle, plate, socijalni doprinosi, naknade, troškovi…).

Vojska je pretrpela više nakaradnih reorganizacija, koje su se u suštini pretvorile u smanjenje brojnog stanja zaposlenih. Takva „nova" reorganizacija Vojske Srbije, koja se najavljuje u okviru reforme državne uprave konačno bi dotukla Vojsku, kao nacionalnu instituciju.

Sve se radi pod okriljem Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)  i predstavlja u suštini zločin jer narod ostavlja nezaštićenim a državu nebranjenom. U tom procesu slamanja borbene gotovosti i borbenih mogućnosti Vojske Srbije, sa kriminalnim političkim vođama na čelu, učestvovali su i karijeristi generali, kojima je ostanak neki mesec ili godinu u službi bitniji od istine i profesionalnog zalaganja da se prestane sa daljim razbijanjem Vojske Srbije.

Parade i po koja vežba i proslave u narodu stvaraju lažnu sliku da je Vojska Srbije jaka i da ima adekvatnu brigu države. Na žalost istina je sasvim drukčija, Vojska Srbije ubrzano odumire, nema adekvatnu brigu i pomoć države, a mogućnost novih ratova za očuvanje preostale državne teritorije Srbije, uopšte nije isključena.

Pod povoljnim uslovima Rusija duže vreme Srbiji nudi opremanje Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, ali je očigledno da Vučićeva vlast ne sme ni da pomisli na to. Pred javnošću se Vođa pravda nedostatkom finansijskih sredstava. Od koga ne sme vlast pre a i sada da oprema svoju Vojsku? Naravno, od SAD, MMF-a, NATO, EU, dakle od svih onih centara moći koje su ga dovele na vlast kako bi obavio priznavanje lažne države na Kosovu.

Dok traje proces stalne deformacije Vojske Srbije, na sceni su i nedosledne i nekompetentne organizacione promene, koje sprovode političke garniture koje se menjaju u Ministarstvu odbrane, uz poltronsko ponašanje dela generalskog kora koji je opterećen ličnom karijerom, nesposobnošću i željom da što duže ostane u profesionalnoj službi.

Sve to izobličava ukupnu strukturu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, jer su mnoge odluke o organizacijskim promenama donošene snagom formalnih političkih i vojnih autoriteta, bez zadovoljavajućeg uticaja vojne struke. Ovome treba dodati i činjenicu da je standard pripadnika Vojske Srbije na vrlo niskom nivou, da su vojnici demoralisani i nemotivisani za izvršavanje svakodnevnih zadataka zbog mizernih primanja, lošeg materijalnog položaja i teških uslova u kojima vrše službu vojsku svakodnevno napušta veliki broj vojnika i starešina.

Standard pripadnika Vojske Srbije značajno je počeo da se urušava od 2012. godine, a posebno tokom 2014. 2015. i 2016. godine, na šta su posebno uticale odluke i mere koje se odnose na smanjenje plata, naknada i dnevnica koje po osnovu službe u vojsci treba da ostvaruju profesionalni pripadnici Vojske Srbije.

Pripadnici Vojske Srbije od početka 2014. godine do danas primaju umanjene plate po osnovu Zakona o umanjenju neto prihoda lica zaposlenih u javnom sektoru, a od prvog novembra 2014. godine po Zakonu o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava kojim je za 10% umanjena plata svim zaposlenima u državnim organima.

Najugroženije kategorije zaposlenih u Vojsci Srbije su profesionalni vojnici, civilna lica na službi u Vojsci Srbije i podoficiri. Danas više do 81% pripadnika Vojske Srbije ima zaradu manju od prosečne u R. Srbiji: 100% profesionalnih vojnika čija prosečna neto mesečna zarada iznosi oko 31.000 dinara (250 evra), 70% civilnih lica (vojni službenici i nameštenici) ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 22.000 dinara (180 evra) 82% podoficira ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 41.000 dinara (335 evra).

Mere kojima su profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije značajno umanjene zarade, dodatno su urušile već prilično urušen standard pripadnika Vojske Srbije što je izazvalo još veće nezadovoljstvo i odliv kadraViše od 50 odsto pripadnika Vojske Srbije nezadovoljnih platom, što je dvostruko više u odnosu na anketirane prethodnih godina, takođe veliki problem pravi drastična razlika u platama podocifira i oficira (oficiri imaju dvostruko veće plate od podoficira, čak i onih koji imaju preko 20 godina efektivne službe u vojsci).

Prisutna je i psihička opterećenost zbog mera “štednje“, gde je značajan broj pripadnika VS, njih više od 30% u ozbiljnoj meri opterećen teškom materijalnom situacijom što značajno utiče na kvalitet njihovog rada i zalaganja na radnom mestu, a naročito na njihovo psihofizičko stanje i motivisanost za izvršavanje svakodnevnih zadataka (prevelika zaduženost kod banaka, nezaposlenost u porodici, nerešeno stambeno pitanje…).

Na lični zahtev tokom 2015. godine, Vojsku Srbije napustili su najviše profesionalni vojnici. Od ukupnog broja vojnika koji su napustili VS tokom 2015. godine njih 72% otišli su na svoj zahtev. U prva dva meseca 2016. godine, Vojsku Srbije napustilo je preko 150 vojnika. Pored vojnika VS sve više napuštaju oficiri i podoficiri sa najvišim kvalifikacijama kao i civilna lica.

Zbog nedovoljne popunjenosti jedinica Vojske Srbije potrebnim i stručnim kadrom prisutna je dodatna opterećenost pripadnika koji pored svojih dužnosti obavljaju i dužnosti radnih mesta koja nisu popunjena, odziv na konkurse za popunu radnih mesta veoma je loš, naročito u Vojvodini i Beogradu, a od nedovoljnog broja kandidata svega 30% zadovoljava uslove konkursa. Zbog loše popune jedinica iznurenost zaposlenih u Vojsci Srbije prekovremenim radom i radom na terenu je sve prisutnija.

Pad morala kod pripadnika Vojske Srbije izazvale su novonametnute obaveze nastale pravilnicima, uredbama i rešenjem ministra odbrane donetim tokom prethodne godine iza leđa predstavnika zaposlenih i na nezakonit način.

Rešenje ministra odbrane o utvrđivanju iznosa dnevnice za službeno putovanje, naknade za službu na posebnim vojnim objektima, dnevnih naknada za izvršavanje posebnih zadataka i aktivnosti i vrednosti boda za obračunavanje naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, naknade dela troškova za zakup stana i naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja broj 7415-19 od 12.11.2015. godine.

Ovim rešenjem su službene dnevnice sa 2.167 dinara umanjene na 150 dinara, dnevna naknada za rad na terenu i dnevna naknada troškova za službu na posebnim vojnim objektima sa 1.083 dinara smanjena je na 800 dinara, a dnevna naknada za angažovanje u Kopnenoj Zoni Bezbednosti u kojoj pripadnici Vojske Srbije svakodnevno izvršavaju zadatke i gde im je često i život ugrožen, dok su za to vreme po 45 dana i više odvojeni od porodica, smanjena je sa 2.200 dinara na 1.500.

Vladi Srbije kao drugostepenom organu izjavljena je i žalba od strane ugroženih u vojsci, ali, na ovo rešenje ministra odbrane, ni do danas nije odgovoreno. Ono nije postalo konačno i izvršno, ono se bez ikakvog ograničenja i danas primenjuje u Vojsci Srbije na štetu njenih pripadnika.

Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova) vršio je „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja „nove komandne odgovornosti" i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija „pacifikovana" te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vojsku, pri kraju.

 

       Nebranjena zemlja

 

Vojska Srbije, čiji su glavni kadrovi školovani po NATO centrima i koja nema obavezni vojni rok, je oružana sila koja broji manje od 29 hiljada ljudi u miru, od čega je svega nešto oko 14 hiljada skoncentrisano u vidu Kopnena vojska, a u vidu Ratno vazduhoplovstvo simboličnih 5 hiljada ljudi.

Od važnijih borbenih sastava Vojska Srbije raspolaže gardom, zatim, četiri kopnene (mešovite) brigade, jednom mešovitom artiljerijskom, jednom specijalnom brigadom i rečnom ratnom flotilom, a RV i PVO čine dve vazduhoplovne, jedna PVO i jedna brigada. To su najvažniji, borbeni sastavi. One druge ne vredi ni nabrajati. Malo, da manje ne može biti.

Od granice sa BiH pa sve do Valjeva nemamo nijednu operativnu jedinicu vojske. Uostalom, zašto oružane snage Srbije danas broje samo 28.150 pripadnika od čega je u kopnenoj vojsci 13.250 ljudi, što je, zapravo, samo jedna divizija po zapadnim merilima, u Ratnom vazduhoplovstvu i PVO-u imamo 5.100 pripadnika, 3.000 ljudi je u Komandi za obuku, 1.600 u Gardi i 5.200 u Ministarstvu odbrane. Rezervna armija Srbije broji samo 50.150 ljudi, dok rezervna armija Bugarske, na primer, broji 303.000 pripadnika.

Uzgred, i ovakva Vojska Srbije, redovno izvodi obuku i vežbe na NATO poligonima sa članicama Alijanse i pridruženim marionetskim državama kroz program „Partnerstvo za mir", što su aktivnosti koje su direktno usmerene protivu Rusije.

Treba se samo podsetiti poslednje velike vežbe u bazi „Hoenfels", u Nemačkoj, gde Vojska Srbije, tačnije pripadnici pešadijskog bataljona 2. brigade KoV, učestvuje sa vojskom Albanije, Bugarske, Gruzije, Litvanije, Nemačke, Norveške, Rumunije, Sjedinjenih Američkih Država…I to nije problem. Problem je za ceo Zapad, kad samo jedna ruska brigada dođe u Srbiju i učestvuje na vežbama, sa, zvanično, vojno neutralnom Srbijom!

 

       Posledice pogrešno vođene politike

 

Prerano i neorganizovano pristupilo se uvođenju civilnog služenja vojnog roka, čime je država zadala snažan udarac ionako nezavidnom položaju i ugledu Vojske Srbije. Ali, režim Aleksandra Vučića ne misli tako. Nedavno je Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, (inače, za vladajući režim vrlo "milozvučan", sudeći po onome što priča), izjavio da "…Koncept profesionalne vojske za sada zadovoljava sve potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ali ukoliko Narodna skupština donese odluku o ponovnom vraćanju obaveze služenja vojnog roka mi ćemo biti spremni da takvu odluku sprovedemo u delo!".

Ali nakon svega što je urađeno od vojske, male su šanse da se to uopšte desi. Podsetimo se da su u međuvremenu, sve zemlje u okruženju postale vojno superiornije od Vojske Srbije, uključujući tu čak i Albaniju (koja, istina, ima punu američku logistiku). Hvalisanja pojedinih ministara odbrane poslednjih godina da smo najjača vojna sila u regionu, više su nego smešna.

Jer, da zlo bude veće, ako pogledamo samo takozvani Zaštitni korpus  fantomske države Kosovo, treba se dobro zamisliti: on nije daleko od toga da se veoma brzo nađe ispred Vojske Srbije. Naravno, zahvaljujući veleizdajničkoj politici koju vodi srpska vlast na čelu sa Vučićem (ne treba zaboraviti ni one koji su pre njega istu ili sličnu politiku vodili prema vojsci i odbrani).

Već godinama, na čelu Ministarstva odbrane postavljaju se ljudi bez ikakvih kvalifikacija da vode taj resor. Zahvaljujući tome, vojska koja se 1999. gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala zločinačkoj NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspešno učestvuje u odbrani zemlje.

Za vreme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zanavljanja odgovarajućim savremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionisani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije.

Ta vojska je, stoga, u svakom pogledu bila inferiornija u odnosu na nekadašnju Vojsku Savezne Republike Jugoslavije, koja je bila u stanju da, koliko toliko, parira odgovarajućim snagama zemalja u okruženju. Uvođenjem profesionalizacije i ukidanjem regrutnog sistema i redovnog služenja vojnog roka, Vojska Srbije je probodena „glogovim kolcem".

 

       Uništavanje ratne tehnike

 

U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić , Prvoslav Davinić, Dragan Šutanovac, a kasnije i Bratislav Gašić, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna-još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema.

Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima  , baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi.

Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

Neprekidno ponavljanje da u dogledno vreme ne postoji nikakva opasnost od izbijanja oružanih sukoba, navodi na pomisao da ljudi koji to izjavljuju, nisu dobro proučili Zakon o strategiji odbrane i Doktrinu odbrane Republike Srbije. U tim dokumentima se, pored ostalog, navodi da su Srbija, zemlje u njenom okruženju i druge evropske zemlje, suočene sa ozbiljnim problemima povodom davanja legitimiteta državnim tvorevinama na teritorijama suverenih država. A sve to, kako se ističe u tim dokumentima, koji su i danas na snazi, pospešuje jačanje secesionizma i konflikata na etničkoj osnovi, što drugim rečima predstavlja ozbiljnu pretnju od izbijanja oružanih sukoba.

Danas, od bugarsko-srpske granice kod Dimitrovgrada, do Niša, nema nijednog jedinog vojnika! Pod pretpostavkom, što se u dokumentima o odbrani zemlje mora imati u vidu, da Bugarska krene u ratni pohod protiv Srbije, što u nekom globalnom sukobu nije nemoguće, njene bi jedinice mogle, bez ispaljenog metka, taj deo puta – dužine oko 100 kilometara, da prevale sa puškom „o desno rame".

Slična mogućnost pruža se Mađarima od Subotice do Novog Sada, Rumunima od Vršca i Bele Crkve do Pančeva, Hrvatima od Batrovca do Beograda, oružanim sastavima fantomske države Kosovo dolinom Ibra do Kraljeva

Koga, zapravo brani Vojska Srbije, ako ne vladajući režim i njegove interese? Vučića i njegovu kliku brinu samo "unutrašnji neprijatelji". A, što državom Srbijom danas, kao nikad pre, haraju strane službe, strane vojne misije i pripadajući obaveštajni aparati, to za njega nije bitno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEMONSTRACIJA SILE: VLADARSKA NEBESA I BRATOVSKE VEZE!?

23. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Gmizavi i ljigavi ministar policije u vladi Aleksandra Vučića, Nebojša Stefanović, nedavno je javnosti verno preneo jednu "državnu tajnu". Naime, govoreći o bezbednosti premijera i njegovog brata (za koga tvrde da je ugrožen od "nepoznatih" zaverenika) Stefanović je rekao: "…Sve bezbednosne službe, koje su radile Aleksandrov i Andrejev profil, mogu da potvrde da oni imaju samo jednu slabu tačku – jedan drugog!"

Nema sumnje da je ta slaba karika, danas glavni problem u Srbiji: ko se zameri Aleksandru, imaće posla sa Andrejom. Ako se Aleksandru dopadne neka firma, opljačkaće je Andrej. Ako treba nekoga ili nešto kupiti, potkupiti, zastrašiti, prebiti, pa čak i likvidirati, tu je Andrej. Nije ni čudo da Andreju prete "nepoznati" likvidatori. Jer su Aleksandrovi apetiti iznad njegovih mogućnosti. Dugovi su narasli a bes prevarenih i opljačkanih veliki.

 

                   major Goran Mitrović

ŠEFOV BRAT1

 

Pre dve godine, tačnije, u noći između 24. i 25. oktobra 2014. godine, nakon dugotrajnog govora Aleksandra Vučića u Skupština Srbije gde je pozivao na naplatu poreza "svim sredstvima", neko iz opozicije okuražio se da postavi Vođi jedno obično poslaničko pitanje: „…Kako da se naplati porez od tajkuna, kad je firma Andreja Vučića, vašeg brata, već dve godine u blokadi koja iznosi 22 miliona dinara?!"

 

       “Ukradeni identitet“!

 

Nastala je opšta galama među poslanicima Srpske napredne stranke, a premijer-Vođa, pobesneo je, počeo je da hukće, koluta očima, gleda u plafon i oblizuje se, kao tele kad čeka da mu neko ponudi šaku soli da poliže. Kad je došao sebi, stao je za govornicu i melodramatičnim tonom obećao ostavku, rekavši:

"…Ako se ispostavi da je moj brat Andrej vlasnik te fantomske firme (‘Asomacum’, primedba redakcije) odmah podnosim ostavku!". Na njegov neuspeo blef, već sutradan su neki internet portali objavili dokaze iz Agencije za privredne registre, da je kao vlasnik pomenute firme upisan baš taj Andrej Vučić, rođen 9. aprila 1972. godine, za koga je nepobitno utvrđeno da je brat Aleksandra Vučića, pa makar bio i "brat po materi".

Ubrzo, Vođa je izmislio aferu "Krađa identiteta", a njegova propaganda je objavila neverovatno smešnu i providnu vest da je "čak 16 ljudi imalo falsifikovanu ličnu kartu na ime Andrej Vučić". Tako je konačno postalo jasno da su "braća po materi" odavno zagazili u veliki kriminal. Da su talentovani za pljačku, ali i da su loši glumci.

Ko je, ustvari, Andrej Vučić, zbog koga je samozvani imperator Aleksandar pozvao čak i američki Federalni istražni biro (FBI) u Srbiju, kako bi "pomogao pri izgradnji institucija", a zapravo sačuvao svoga "brata po materi" od osvete svih onih koje je prevario, ojadio i u grob oterao?

 

       Čuvaju ga “Kobre“

 

Ko je Andrej Vučić da ga čuvaju vojne jedinice "Kobre"? Ko je Andrej Vučić da na dan gej-parade krene u provociranje niškog odreda Žandarmerije govoreći im "…Rasformiraću vam jedinicu!" i "Znate li vi ko sam ja"?

Mnogi odgovori na mnoga pitanja vode ka samo jednom zaključku: Andrej Vučić je običan zemunski bilmez koji je u ranoj mladosti pokušao da bude uspešan košarkaš, ali mu nije pošlo za rukom, koji je ekonomista, ali nema nikakvih predstava o ekonomiji, koji je pokušao da bude čak i navijački vođa, ali su prave vođe i njega i njegovog brata Aleksandra prepoznale kao "grebatore" i "cinkaroše".

Dobro upućeni u njihovu uličarsku prošlost, kažu da su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, Andrej i Aleksandar, išli na sve utakmice "Crvene Zvezde" u nadi da će se nekako približiti Željku Ražnjatoviću-Arkanu i njegovim batinašima sa stadiona.

Nudio se Andrej svim "Zvezdinim" tadašnjim navijačkim vođama, Vladimiru Šaviji, Velibor Dunjiću, Draganu "Gagi" Vasiću, ali je bio nepoznat, nebitan i niko ga ni pogledao nije. Ipak, Andrej se sa Aleksandrom prikrao jednoj odbačenoj grupi "kokošara", za koju se sumnjalo da sarađuje sa običnom, gradskom policijom.

Baš je Andrej Vučić upamćen kao akter jedne krvave tuče na severnoj tribini Marakane, koja je obeležila njegov dalji život, a koja se završila tako što su i on i njegov brat završili razbijenih noseva i glava. Naime, Andrej Vučić se, prema tvrdnji njemu nekada bliskih ljudi, uz pomoć brata Aleksandra, poslednjih godina osvetio barem dvojici (Dunjiću i Vasiću), tačnije da on stoji iza njihovih likvidacija, jer nikad nije zaboravio kakve je batine dobio od njih i njihove navijačke grupe.

Od kako se "brat po materi" izdigao do vladarskih nebesa, Andrej je na sebe preuzeo ulogu glavnog nasilnika i "šibadžije" koji zastrašuje članstvo naprednjaka po unutrašnjosti Srbije, reketira privrednike, pljačka državna i društvena preduzeća, otima…

Počeli su da ga redovno viđaju po srpskim varošicama, selima i opštinama , u vreme vanrednih lokalnih izbora, na kojima silom "uteruje" psolutnu naprednjačku većinu. Opozicija se žalila da su ta glasanja prolazila uz pretnje, zastrašivanja, negde, kao u Vrbasu u Mionici, i prebijanja opozicionara, a glavni akteri incidenata su uvek bili ljudi dovučeni sa strane, iz naprednjačkih odbora širom Srbije.

Andrej je viđan na licu mesta čak i uoči izbora za savete mesnih zajednica u vojvođanskim selima (poput Perleza kod Zrenjanina, Kljajićeva kod Sombora i drugim bačkim, banatskim i sremskim selima). Javno je kupovao glasove siromašnih građana paketima brašna, ulja i šećera i zajedno sa bratom gradonačelnika Beograda Siniše Malog bio konsultant jednog kineskog investitora, kome su hteli za bagatelu da prodaju "Vršačke vinograde".

 

       Oteo i medije

 

Andrej kupuje za male pare i velike površine obradivog zemljišta, uglavnom blizu velikih putnih pravaca. Kupuje i čitava sela, preduzeća, medije…Kupio je Studio B, pokrenuo je dnevnik Srpski Telegraf, kupio je TV Moja, postao vlasnik fudbalskih i košarkaških klubova

Ali, tako ostrašćena otimačina imala je loš ishod: Andrej je za Aleksandra i sebe, za njihovu kliku, krenuo da pere narko-novac i da se profitom neovlašćeno koristi. Čuvari mafijaškog kapitala spremno su mu stali na put. Ispostavilo se da je mafija braće Vučić znatno manja od njihove. Uostalom, Aleksandar je priznao da nema "kapaciteta" da savlada ni fudbalsku mafiju (kojoj, eto čuda, i sam pripada!).

 

       Kovnica štampa za Andreja

 

Andrej Vučić je zvanično zaposlen u Zavodu za izradu novčanica i kovanog novca na Topčider, a tamo, po sopstvenom priznanju, radi već dve decenije. Vlasništvo nad stotinama firmi se ne računa. Kovnicom novca rukovodi Andrej, mada nije njen direktor. Dolazi u blindiranom automobilu, sa pratnjom kao da je Obama.

U “noti“ koja je isporučena iz Vašingtona i Brisela, ime brata premijera stavlja se u prvi plan. Andrej je štampao akcizne markice, ne registrujući ih kao štampane, koje je, u vrednosti od jedne milijarde, prodao za 600 miliona evra Albancima, švercerima duvana!

Ogromna je to para, pogotovu kada se dobije u kešu. Takve, recimo, u SAD-u FBI-a danonoćno nadgleda, dok im ne uđe u trag novcu. Sa takvim novcem, koji je van kontrole državnih institucija, banaka, poreske i finansijske policije, može se naručiti ubistvo svakog čoveka na svetu, srušiti skoro svaka vlada i u srednje razvijenoj zemlji.

Andrej ima prednost što mu je brat Aleksandar premijer, i što je sin Fahri Musilua, Albanca iz Prizrena (liče ko’ jaje jajetu!), a Aleksandar se tako i oseća, i što u Albaniji, Kosmetu i u Makedoniji sa Albancima razvija poslove i oko trgovine narkoticima. Kartel Andreja Vučića je među najsnažnijim na Balkanu, jer ima logističku podršku i zaštitu srpske policije i tajnih službi.

Da podsetim da je u Beograd 13, septembra došao državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke Mihael Rot i šef nemačke kriminalističke policije Harmut Šefer, da nadgledaju akciju hapšenja narko dilera u Beogradu. Prethodno je nemačka krim policija mesecima utvrđivala ko su članovi kriminalnih narko bandi u Srbiji. Andrej je bio na prvom mestu.

U noći između 13. i 14. novembra srpska policija je po dobijenom spisku izvršila noćni prepad u stanove osumnjičenih, koji su bili obavešteni da pobegnu, ili da unište sve tragove. Od 120 osumnjičenih policija je sudiji privela samo devetoro “sumnjivih“, i to za posedovanje male količine droge za ličnu upotrebu. Ipak, ministar Nebojša Stefanović je, da bi zavarao Nemce, pohapsio i 9 pripadnika policije, koji su kasnije pušteni, jer njihovo hapšenje trebalo je da pokaže ozbiljnost srpske policije.

Nemci su bili šokirani prevarom. Državnog sekretara iz nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, Mihaela Rota, Vučić je primio kao značajnog državnika i prijatelja, nudeći mu se, jer je i gospodin Rot homoseksualac, ali je on sa gađenjem odbio lične susrete.

Nemačka obaveštajna služba BND ostavila je svoja dva tima da nadgleda srpsko narko tržište , naročito Andreja Vučića.

Braća Andrej i Aleksandar Vučić postali su pretnja po bezbednost Balkana i Evrope.

U velikom problemu su braća Vučić, jer su pokušali da prevare prijatelje iz Crne Gore, koji su dolazak Aleksandra na vlast platili velikom svotom pozajmljenog novca. Braća su namirisala da na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori Milo Đukanović može da izgubi vlast. Tako bi oni mogli da ne vrate dug, a da sve legalne poslove koje imaju crnogorski biznismeni, a i kontroverzni pojedinici u Srbiji, prisvoji za sebe.

Više nema sumnje da je na Mila Đukanovića Vučić poslao svoje ljude, sa ciljem da izazove nerede . Aleksandar se branio, izjavljujući da svojom čašću može garantovati da uhapšeni Srbi, na čelu sa bivšim komandantom Žandarmerije Bratislavom Dikićem nisu otišli sa lošim namerama. Poznato je da je Dikić bio veliki prijatelj sa Nebojšom Stefanovićem, koji ga je sačuvao od progona kojem ga je izložio tadašnji direktor policije Milorad Veljović.

Da bi smanjio pritisak iz Crne Gore, Vučić je izmislio i atentat na sebe. Ali, dugovi moraju da se vrate.

Tako je 2. novembra Aleksandar Vučić izjavio da iznenada tog dana prekida sve aktivnosti koje je imao i susrete koji su bili zakazani. BIA je registrovala njegov celodnevni susret u Beogradu sa premijerom Crne Gore Milom Đukanovićem, u kojem je Đukanović upoznao Aleksandra sa njegovim aktivnostim na rušenju vlasti u Crnoj Gori.

Andrej je među svojim mafijašima-biznismenima pričao da je Đukanović gotov, i da on i njegov brat treba sada da kontrolišu Crnu Goru, po nalogu iz Vašingtona! Đukanović je tražio je da mu vrati novac u kešu koji mu je pozajmio da bi se on učvrstio na vlasti.

Ako su naše pare mafijaške, reko je Milo, odmah ih vrati. Ukupna suma je 38 miliona evra, mada je nešto Vučić i vratio. Očigledan je razlaz između njih dvojice. Aleksandar se pravdao da nema novca, kao ni njegov brat, što je izazvalo smeh kod gospodina Đukanovića.

BIA je dalje registrovala da je Aleksandar naložio svom “biznismenu“ Zoranu Milojeviću-Zelji da sakuplja novac od kosovskog kartela i drugih biznismena. Biznismen Predrag Ranković Peconi je “priložio“ samo 100.000 evra, nije imao više, što je razljutilo i Vučića. Koliko je skupljeno novca i da li je i koliko vraćeno duga, istraživač Magazina Tabloid još nije dobio informacije.

 

       Hara i po Banatu

 

Jedna od omiljenih varoši u kojima Andrej Vučić rado hara i čini kriminalne radnje je i Pančevo sa okolinom. Zašto baš Pančevo, postaje jasnije ako se zna za njegovo prisno prijateljstvo sa izvesnom Ivanom Popović i grupom ljudi od kojih svako ima podebeli policijski dosije. Poznato je njegovo, takođe prisno prijateljstvo sa Dejanom Simeunovićem Simketom, čovekom koji je izvršio mnoštvo krivičnih dela i jedno ubistvo. Andrej se uvek spektakularno, pred "publikom" izljubi i izgrli, da bi mu dao na značaju.

Andrej Vučić je za svog starijeg brata Aleksandra glavni poverenik za Vojvodinu. U toj pokrajini on kadruje, postavlja i premešta funkcionere, ali je najviše zadužen da od privrednika uzima novac. Tako je za načelnika Južnobanatskog okruga postavio Zorana Tasića, člana Srpske napredne stranke koji je nekada radio u policiji ali je otpušten 2003. godine iz nje, zbog krivičnog dela koje je zajedno sa svojom suprugom počinio.

Oboje su bili uhapšeni zbog prevare nekoliko stotina Pančevaca dobro poznatom metodom piramidalne štednje. I mnogi drugi "kadrovi" Andreja Vučića imaju kriminalnu prošlost. Tačnije, kod njega je to jedina dobra preporuka: da "kandidat" ima kriminalni dosije.

Bahatost i drskost Andreja Vučića, postala je još veća od kad je njegov brat po materi prigrabio svu vlast. Svestan da niko ne sme da ga hapsi, ponaša se kao čovek iznad svih zakona, i božjih i zemaljskih. Ali, u realnom životu nikad nije kako to silnici hoće. Nekad im neko stane "na žulj".

Tako je jedan savesni saobraćajni policajac iz Pančeva, Stole Margetić, tri puta pisao prijavu Andreju Vučiću: dva puta što mu vozilo nije registrovano, a jednom što nije imao pojas. I svakom prilikom bi ovom revnosnom policajcu Andrej pripretio da se ne šali, jer je on brat Aleksandra Vučića.

To pomenutog policajca Margetića nije zastrašilo. Međutim, nijedna od prijava nije došla na realizaciju. Andrej nikada nije po tom osnovu kažnjen. Umesto toga, nad pomenutim saobraćajcem je izvršena tortura, on je ekspresno prebačen "iz saobraćaja u poredak", kako se to u policijskom žargonu kaže.

Odmah potom, morao je da ode na bolovanje, sa ekstremno visokom pritiskom i povišenim šećerom u krvi, a povrh svega, došao je zbog tog slučaja u sukob sa tadašnjim komandirom saobraćajne policije, izvesnim Mitkovićem, inače dokazano korumpiranim policijskim službenikom.

Kad je Margetić prvi put napisao prijavu Andreju Vučiću, uzgred mu je, u skladu sa zakonom, skinuo i tablice sa automobila. Odmah je stigla intervencija iz Vlade i sve je bilo odmah rešeno. Andrej se i dalje bahato ponašao i za njega zakon ne važi, već samo demonstracija sile.

U Vojvodini Andreju Vučiću redovno prilažu, kao “znak male pažnje“ veće svote novca kontroverzni biznismeni Petar Matijević, Vojislav Gajić, Mirko Dubroja i svi oni koji imaju veći prihod, ili firmu, a da za to Andrej i njegova banda sazna.

 

       Pelješe i RTB Bor

 

Otac Anđelko, sin Andrej i "brat po materi", zajedno sa kriminalcem koji opstajava četvrt veka na čelu RTB Bor, surovo pljačkaju ovaj gigantski rudarsko topioničarski kompleks. To rade preko češke firme Bradfiled nevešto se krijući iza još nekoliko firmi koje sarađuju sa Bradfiled-om.

Istina, u poslednje vreme se više i ne kriju, pa je vidljivo da su u Upravnom odboru ili na drugim važnim funkcijama ove firme Nikola Petrović, Aleksandrov kum, kao i Andrej Vučić, "brat po materi". Andrejev otac Anđelko uveliko se bavi preprodajom koncentrata iz RTB Bor, a to je i razlog zašto pokrivitelj svih njihovih poslova, osvedočeni kriminalac, Blagoje Spaskovski, ne može biti smenjen sa funkcije generalnog direktora (što su ovih dana potencijalni kupci iz Kine izričito zahtevali).

Ova „tabu" tema organizovanog kriminala, već je odavno na stolu istražnih organa u sedištu Evropske unije, ali je i predmet obrade ruskih i američkih obaveštajnih službi. Jer, RTB Bor je već internacionalizovan kao problem, a Vučići ga, očito, smatraju svojim vlasništvom.

Koreni lopovskog duha Vučića nisu od juče. Vučići generacijski štampaju novac u Srbiji. Naime, i Andrejev otac Anđelko Vučić je pre penzionisanja radio u centrali NBS-a i u Zavodu. Andrej se bacio na zdravstvo! Tako je postao i vlasnik jedne privatne klinike u Beogradu, gde je upisan kao komercijalni direktor (ali je ustvari vlasnik).

U posao je uvukao i nekoliko penzionisanih lekara sa VMA i zajedno sa njima započeo zajednički posao-pružanje privatnih medicinskih usluga. Andrej Vučić danas sedi i u Nadzornom odboru Udruženja osiguravača Srbije. Mnogi kriminalci u više zemalja peru njegov prljavi novac i za to uzimaju solidnu proviziju. Izvesni Dragoslav Joksimović (za koga je Andrej tvrdio da mu je "ukrao identitet"), ustvari je njegov "perač para", koji je taj posao za Andreja radio čak i preko firmi u Kini!

 

       Andrejeve pljačke i u Tamnavi

 

Nakon majskih poplava 2014. godine, u sred užasa koji je zadesio Srbije, Andrej Vučić je zarađivao na nasreći postradalih. Naime, EPS je u to vreme raspisao tender za ispumpavanje vode iz ugljenokopa Kolubare i Tamnave, a tender je dobila privatna firma „Energotehnika Južna Bačka", čiji je vlasnik Dragoljub Zbiljić, osuđivani utajivač poreza i Andrejev prisni poslovni partner. Tačnije, saradnik u pljački.

Taj posao je dobijen na nameštenom tenderu, a reč je bila o običnom jednokratnom iznajmljivanju pumpi! Međutim, EPS je uzeo kredit od 30 miliona dolara, kako bi platili firmi Dragoljuba Zbiljića i Andreja Vučića za to iznajmljivanje pumpi, koje vrede najviše dva miliona dolara. Kredit Srbija i danas isplaćuje!

 

       Život i stambeno pitanje

 

Uprkos tome što je Andrej Vučić u međuvremenu postao multimilioner, jedna od misterija sa kojima su se suočili pojedini istraživači (poput "Krika") je i njegovo "stambeno pitanje".

Naime, Andrej je još 2008. godine kupio stan sa tadašnjom suprugom u vrednosti od 200.000 evra, i to tako što su odmah dali 100.000 a ostatak isplatili od kredita koji su uzeli od banke. Za kredit od 156.000 švajcarskih franaka, koji je Andrej podigao, založili su pomenuti stan. Već 2012. godine, kad je "brat po materi" preuzeo svu vlast u Srbiji, Andrej je bio uhvaćen "u nepriličnom druženju" sa seksualno "srodnim" čovekom. Tačnije, supruga ga je, prema svedočenju jednog od njegovih bivših prijatelja, uhvatila u kompromitujućem položaju sa drugim muškarcem. Bio je to povod za razvod.

Ubrzo, nastupile su i neke imovinsko-pravne posledice, pa je septembra 2012. godine, uplatio bivšoj supruzi 40.000 evra kako bi ostao u istom stanu sa svojim novim partnerom. U dosijeu BIA Andrej se opisuje kao promiskuitetni homoseksualac!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠIROKI CILJEVI STRANIH „PTICA ZLOSLUTNICA“ I ZAŠTITA TUĐIH INTERESA U SRBIJI!?

21. новембра 2016. 2 коментара

 

Državni vrh Srbije inscenirao je pokušaje atentata na Aleksandra Vučića kako bi imao opravdanje da formira novu jedinicu za zaštitu najviših funkcionera koju će činiti „psi rata", plaćenici iz zloglasne američke agencije „Blackwater" (danas „Academi").

Njih pedesetak već mesecima boravi u Beogradu o trošku građana osiromašene i opljačkane Srbije, gde štiti pojedine političare. Sajt „Wikileaks" ukazuje na mogućnost da iza ovih plaćenika stoje interesi šeika Mohameda bin Zajeda, dok drugi izvori smatraju kako su oni tu da bi zaštitili interese „Monsanta" i pomogli otcepljenje Vojvodine.

 

                   Igor Milanović

VODJINI CUVARI1

 

Posle izmišljenih pokušaja atentata na sebe Aleksandar Vučić je najavio reformu bezbednosnih snaga i između redova provukao plan o stvaranju nove posebne jedinice za zaštitu najviših državnih funkcionera i članova njihovih porodica.

Međutim, kada se sagledaju sve činjenice, jasno je da nisu izmišljeni atentati razlog stvaranja ove jedinice, već je obrnuto: stvaranje pomenute jedinice je bio razlog da se izmisle pokušaji atentata.

Na ovogodišnjoj Paradi ponosa u Beogradu malo ko je obratio pažnju na grupu momaka u crnim kombinezonima, naočarima za sunce i ruksacima na leđima koji su se gurali kroz masu učesnika. Većini su oni delovali kao pripadnici LGBT populacije koji su došli da iskažu svoje opredeljenje, ali su upućeni dobro znali o kome se radi. O njihovom prisustvu je bilo obavešteno i srpsko Ministarstvo unutrašnjih poslova čiji pripadnici ih pomenutog dana nisu zaustavljali niti pretresali.

Novinari „News Front"-a su u međuvremenu, na osnovu diskretnih oznaka koje su pomenuti momci imali na rukavima došli do informacija da se radi o pripadnicima američke bezbednosne agencije „Academi", poznatije široj javnosti po svom ranijem nazivu – „Blackwater".

Na Paradi su bili obezbeđenje srpskih političara koji su učestvovali, a ne stranih ambasadora. Na prvom mestu su štitili Čedomira Jovanovića, koji njihove usluge koristi već nekoliko meseci, jer je u eskalaciji za narkomane tipične paranoje zaključio kako mu obezbeđenje koje mu je dodelio MUP nije više dovoljno, odnosno da je i ono samo uključeno u zavere protiv njega.

Sličnu paranoju ima i Aleksandar Vučić koji bi sebe i članove svoje porodice, ali i najbliže saradnike, da okruži pripadnicima iste agencije za koje se već mesecima unazad izdvajaju pare iz republičkog budžeta.

Tragom ove informacije dolazi se do saznanja kako trenutno u Beogradu boravi pedesetak pripadnika „Academi"-je, koji su u rangu „instruktora", što u njihovom žargonu znači da su oficiri. Njima na raspolaganju stoji više stanova u Beogradu (najmanje dva su u „Belvilu" na Novom Beogradu) u kojima drže oružje i ostalu neophodnu opremu i gde borave kada nisu na zadatku.

Stanove i hotelske sobe za njih iznajmljuje više, samo za te namene osnovanih preduzeća koja ih predstavljaju kao svoje saradanike iz inostranstva. Mesečno njihovo izdržavanje, računajući i plate, iznosi pola miliona dolara, a plaća se iz posebnih fondova preko kojih su oprane pare dobijene iz budžeta.

Po saznanjima ruskih medija, na teritoriji Centralne Srbije i Kosova boravi oko hiljadu pripadnika „Academi"-je. Ranije se verovalo kako se oni posle obuke u jednom vojnom kampu na teritoriji Kosova, koji se nalazi u blizini američke baze „Bondstil"  , šalju u rat u Siriji.

U međuvremenu je broj pripadnika „Academi"-je u ovoj bliskoistočnoj zemlji dosegao 6.000 i nema više potrebe za slanjem novih vojnika koji podržavaju vojno neuspešnu takozvanu „demokratsku opoziciju" koja se bori protiv Bašara el Asada. Zbog čega se, onda, drže u pripravnosti na teritoriji Centralne Srbije i samoproklamovane Republike Kosovo?

Osnivač i dugogodišnji direktor „Blackwater"-a je Erik Prins, nekadašnji pripadnik specijalnih snaga američke mornarice „Foke" („Seals"). Časopis „Men’s Journal" objavio je u decembru 2007. kako je on 1992. boravio na Balkanu, ne objašnjavajući šta je tu radio u praskozorje građanskih ratova na prostoru bivše SFRJ. Međutim, o umešanosti američkih „bezbednosnih agencija"  u balkanskom krvoproliću devedesetih ima više nego dovoljno dokaza.

Na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, nekadašnji američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt je posvedočio kako je bio očevidac potpisivanja ugovora između hrvatske vlade i američke kompanije „MPRI Inc" , koja je kasnije napravila planove operacija „Bljesak" i „Oluja" i u njima komandovala i logistički podržavala hrvatske trupe.

Američki advokat Robert Pavić je listu „Chicago Tribune" u septembru 2010. potvrdio kako je MPRI „deda" kompanije „Blackwater" koju je Prins osnovao 1997. godine. Očigledno on početkom devedesetih na Balkanu nije boravio kao običan turista, posebno jer je u to vreme već imao jake veze sa CIA.

Poznavaoci prilika su jedinstveni u mišljenju da je boravak ovako velikog broja stranih plaćenika u Srbiji i na njenim granicama veoma zabrinjavajuća vest. „Blackwater", odnosno njegov naslednik „Academi" su poznati kao „ptice zloslutnice" – gde se oni pojave uskoro izbijaju nemiri i građanski ratovi.

Po pitanju kome služe jedinice u Centralnoj Srbiji i na Kosovu, mišljenja su podeljena.

Sajt „Wikileaks"  je 8. jula 2015. objavio imejl koji govori o tome da su u maju 2011. pripadnici „Blackwatera" stigli u Abu Dabi, kao i da su ih kroz carinu proveli pripadnici službe bezbednosti Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji su ih zatim odvezli u za njih pripremljenu bazu 20 kilometara od pomenutog grada.

Iz imejla se vidi da se radi o plaćenicima koji treba da uđu u sastav posebne brigade koju finansira i nadgleda lično prestolonaslednik Mohamed bin Zajed Al Nahjan, veliki prijatelj Aleksandra Vučića. Po informacijama iz pomenutog mejla šeik je želeo da stvori vojnu jedinicu sastavljenu isključivo od stranih, nemuslimanskih plaćenika, snage do 1.000 ljudi, koja bi služila za odbranu režima u slučaju pobune naroda.

Međutim, odmah je bilo jasno kako brigada ima daleko šire ciljeve. Njenu udarnu pesnicu, objavio je „Wikileaks", činio je vod sastavljen od nekadašnjih pripadnika specijalnih jedinica Južnoafričke Republike, isprobanih u terorističkim akcijama u inostranstvu, prvenstveno u rušenju stranih režima.

Iz daljih informacija koje je objavio „Wikileaks" vidi se da je bin Zajed „Blacwater"-u, odnosno njegovom direktoru Prinsu, do tada već platio više od pola milijarde dolara, iako mesečni troškovi brigade ne prelaze 10 miliona dolara. Očigledno je još tada bilo planirano proširenje kako broja plaćenika, tako isto i ciljeva ove brigade.

Zbog toga postoje mišljenja kako su plaćenici na teritoriji Centralne Srbije i Kosova pripadnici proširene „brigade Abu Dabi" čiji je cilj na ovim prostorima održavanje režima koji su po volji vladara UAE i njihovih poslovnih interesa. Postoje, međutim, i druga mišljenja.

Erik Prins više nije ni vlasnik ni direktor „Blackwater"-a, koji se u međuvremenu preimenovao u „Academi". Njegov trenutni angažman je, po poslednjim saznanjima, u Kini, gde u Hong Kongu vodi najmanje dve agencije za bezbednost koje su zadužene za zaštitu kineskih privrednih interesa u Africi, na tržištu procenjene vrednosti od 3.000 milijardi dolara. Ovom, kako sam za sebe tvrdi, religioznom katoliku ni ideologija niti bilo šta drugo nije prepreka da služi onome ko ga dobro plaća. Takvi su i ostali u „Blackwater"-u, odnosno „Academi".

Publicista i novinar Džeremi Skahil, koji godinama prati rad Prinsa i „Blackwater"-a, objavio je jula meseca 2013. u listu „The Nation"  informaciju kako je novi vlasnik ove kompanije plaćenika „Monsanto", u svetu najviše poznat po svojim projektima vezanim za genetski modifikovane organizme.

Trenutni većinski vlasnik ove kompanije je multinacionalni gigant sa sedištem u Nemačkoj, „Bayer". Najveći pojedinačni akcionar ove kompanije (sa nešto iznad sedam odsto ukupnih akcija) je američki investicioni fond „Blackstone" koji upravlja kapitalom vrednim oko 5.000 milijardi dolara i za koji se tvrdi kako je najveći fond te vrste na svetu koji isključivo deluje iz senke.

Raniji najveći pojedinačni vlasnik akcija „Monsanta" bio je takođe jedan američki investicioni fond, „Vanguard", sa kapitalom od oko 3,4 hiljade milijardi dolara, tako da je jasno kako je pomenuta transakcija urađena „u okviru porodice", odnosno između poslovno dobro povezanih lica.

„Monsanto" je i pre ove akvizicije sarađivao sa „Blackwater"-om, ali ne direktno, već preko dve firme u vlasništvu Prinsa: „Total Intelligence Solutions" i "Terrorism Research Center". "Total" je po informacijama Skahila od "Monsanta" 2008. i 2009. dobio ukupno 232.000 dolara da bi špijunirao i sabotirao organizacije koje se bore protiv GM hrane.

Verovatno makar deo pomenutih hiljadu plaćenika u Centralnoj Srbiji i na Kosovu, ako ne svi oni, treba da posluže takođe za zaštitu interesa "Monsanta" u Srbiji  i to, ako je neophodno, i oružanim sukobom sa onima koji bi da sa vlasti oteraju Aleksandra Vučića i SNS.

Upućeni, kao na primer profesor Marijan Jošt, ukazuju na činjenicu kako "Monsanto" planira otcepljenje Slavonije i Vojvodine i njihovo spajanje u jednu regiju u kojoj bi se uzgajala GM hrana, tako da preko hiljadu do zuba naoružanih plaćenika ima zadatak da tom planu pruži oružanu podršku.

Bezbednosno-informativna agencija raspolaže preciznim podacima o plaćenim ubicama  koji špartaju Srbijom,, i sa kojim ciljem i ko ih plaća. A plaćaju građani Srbije, preusmernim novcem iz budžeta Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ALO KAO POKLON, PRODAJA, PREDAJA, IZDAJA…!?: ĐURIĆ JE ODRADIO SAMO ONO ŠTO MU VUČIĆ KAŽE….

18. новембра 2016. 1 коментар

 

Poslednji čin u priznavanju lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, obeležio je "svileni" kadar iz kabineta Tomislava Nikolića, ogavni Marko Đurić. Od kako ova gadna spodoba deluje kao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju pod komandom Aleksandra Vučića, Srbi na Kosovu i Metohiji su izgubili svaku nadu u opstanak na svojoj zemlji.

Ovih dana je Đurić izvršio Vučićevu volju, pa je albansko Kosovo dobilo svoj pozivni telefonski broj, kao da je nezavisna država, a srpski Telekom je nateran da registruje ćerku-firmu koja radi "u stranoj državi" sa privremenom dozvolom. Ali, to je tek početak kraja koji su Vučić i njegovi pederi režirali.

 

              Nikola Vlahović

002C.STATUSNO NEUTRALNI PREGOVORI3

 

Perjanica Tomislava Nikolića, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, jedan od istaknutih režimskih pedera koji su dobili najviše državne funkcije, potvrdio je 14. novembra ove godine da je Vučićeva vlada već priznala lažnu albanski državu Kosovo, dodelivši joj pozivni telefonski broj (što po međunarodnom pravu mogu imati samo suverene države).

Bezočno lažući da je "Telekom" na Kosovu ostao u posedu Srbije, Đurić je (van kamera i mikrofona) uzgred razotkrio i šta je sve Vučić ove godine potpisao, osim predaje imovine Telekoma Albancima, čija je vrednost procenjena na oko 37 miliona evra.

Naime, u Briselu je, u svojstvu predsednika Vlade, Vučić potpisao i odricanje od imovine koja se meri milijardama evra (Gazivode, Trepču, Valač i sve pripadajuće rudnike, topionice, flotacije, površinske kopove i sva neistražena rudna nalazišta)! Srbija je čak naterana da Telekom registruje na Kosovu kao da je u stranoj državi, i to kao "ćerku firmu".

Na Đurićeve laži da je Srbija "sačuvala Telekom na Kosovu", reagovala je odmah Radio Slobodna Evropa, čiji novinari su objavili da je Telekom dobio samo privremenu dozvolu za rad, do raspisivanja tendera za mobilnog operatera, koji sigurno neće biti ova srpska kompanija. Poniženje je utoliko veće, što je Đuriću u pregovorima sa Albancima jasno stavljeno do znanja da ni te privremene dozvole neće biti ukoliko Srbija ne prihvati pozivni telefonski broj za lažnu Republiku Kosovo.

Đurić radi ono što mu Vučić kaže. Ništa izvan toga. Zato je mesecima, plačljivim glasom pronalazio načine da laže o suštini sporazuma o telekomunikacijama (ali i o celokupnoj državnoj imovini Srbije na Kosovu i Metohiji) koji je Aleksandar Vučić potpisao sa Albancima u Briselu, a koji nikada nije objavljen u javnosti.

Uzgred, Đurić je bezbroj puta ismejan, ponižen i u albanskim medijima izvrgnut najcrnjem ruglu, zbog svoje vulgarne pederastije koja ga je, očito, preporučila kod Vučića. To mu nimalo nije smetalo da nastavi sa ogavnim lažima da je "Srbija dobila neprihvatljivi ultimatum" i slično.

Njegove i Vučićeve prevare, u jednoj jedinoj rečenici razotkrila je Maja Kocijančič, portparolka Evropske komisije, koja je rekla da se ne radi o ultimatumu, već o sprovođenju već dogovorenog.

Od momenta kad je Vučić potpisao "zaostale obaveze" u Briselu, dat mu je rok od tri dana da prihvati ili ne prihvati "predlog sporazuma" kojim se Srbija odriče imovine na Kosovu. Do javnosti ovdašnje nije mogla da dopre čak ni javna pretnja briselske administracije da će se Srbija "suočiti sa sankcijama", ukoliko se ono što je Vučić potpisao ne realizuje odmah.

Na sve ovo, Vučić je prilikom nedavne posete opštini Senta, novinarima govorio "da će videti" šta da se radi. A, mnogo pre toga, u Akcionom planu (u vezi imovine na KiM), Vučić se posebno potrudio da nigde ne bude definisano kome pripada imovina Telekoma. Samo se navodi da će biti osnovano novo telekomunikaciono preduzeće koje će morati da bude registrovano "po kosovskom pravnom okviru" (namerno nije upotrebljena reč "zakon").

Pre nekoliko meseci, pojedini mediji u Srbiji su javili da će predaja Telekoma biti samo uvod u predaju sve preostale državne imovine Srbije u ruke albanskim separatistima. Još 2001. godine, ta imovine je bila procenjena na čak 200 milijardi evra (reč je o celokupnim resursima u pokrajini). Sprdnja Albanaca sa Vučićem i Telekomom Srbije dostigla je vrhunac kad je Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku jednom rečenicom preko društvene mreže Twiter, "pozdravio sporazum".

RTS tu vest nije javio ali je zato prištinska televizija KTV na sva zvona objavila tu vest pa je na Kosovu među Albancima nastalo opšte veselje, a kosovska ministarka za dijalog sa Srbijim, Edita Tahiri potvrdila je da je Kosovo dobilo međunarodni telefonski pozivni broj (383), te da je "…dobijanje međunarodnog pozivnog telefonskog broja rezultat intenzivnih razgovora između predstavnika Kosova i Srbije uz posredovanje Evropske unije".

Tri meseca ranije, Vučićevi bilteni su objavili na svim naslovnim stranama kako "Priština želi da prisluškuje telefone građana Srbije", te da zahtev Albanaca da imaju pristup Telekomu Srbija nije prošao i da je u vezi sa tim stav Srbije naišao na razumevanje posrednika u razgovorima. Laž do laži!

Opet je "izvođač radova" bio ogavni peder Marko Đurić, čovek čiji bi se deda (akademik Najdan Pašić) u grobu prevrtao kad bi znao da mu unuk nosi svilene gaće i da je tokom svoje kratke i neslavne političke karijere ostvario više "toplih" prijateljstava, počevši sa gejevima okupljenim oko kabineta Tomislava Nikolića, završno za armijom najgadnijih buzeranata iz Vučićevog okruženje. Konačno, to je "Vučićevo čedo", koga je on lično "blagoslovio".

Ima li veće uvrede za svakog građanina Srbije, a posebno za Srbe sa Kosova i Metohije, da ih zastupa "nežni" Đurić, odvratna plačipička, peder i lažljivi šmokljan, sa kojim Albanci na Kosovu prave neviđenu sprdnju?

Ne samo što su ga proterali četiri puta sa teritorije Kosova i Metohije kao funkcionera Republike Srbije "koji neovlašteno, bez najave dolazi u suverenu državu", nego mu je napisana čak i prijava zbog seksualnog uznemiravanja jednog opštinskog funkcionera iz Prištine, koja je kasnije povučena na intervenciju kod Hašima Tačija.

Đurić se ponaša isto onako kako se pred baronesom Katrin Ešton ponašao Aleksandar Vučić, kad se bacao u Briselu po podu, plačući, o čemu je govorio i Aleksandar Vulin (sve dok nije dobio finansijsku i političku "satisfakciju", kako ne bi priča išla predaleko).

Može li taj i takav čovek da predstavlja Republiku Srbiji i njene građane na Kosovu i Metohiji, ili samo svoju pedersku sabraću iz i oko Vlade Srbije? Odgovor je više nego jasan. Ali, ovaj "svileni" sluga sa Vučićevog kanabeta i dalje govori kako pitanje uzurpirane srpske imovine na Kosovu i Metohiji mora da bude tema razgovora pa kaže: "…Koliko god Priština želela da izbegne razgovore o imovini, ja sam spreman da se opkladim da će biti naterani da u jednom trenutku sednu za sto i razgovaraju o imovini. Za tim stolom nas čeka ogroman broj predmeta koji se tiču otuđenih stanova – preko 40.000 stanova i velikog broja kuća…"

Bude li se peder Đurić i dalje bavio najdelikatnijim državnim pitanjima, ne treba ni sumnjati da će i tih 40 hiljada stanova definitivno ostati u rukama Albanaca i njihove lažne države .

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VLAST I DRŽAVNI POZIV NARODU SRBIJE NA POKORNOST SVETSKIM GMO PROIZVOĐAČIMA!!?

16. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Američke diplomate u Beogradu, godinama vrše pritisak na srpsku političku elitu da se usvoje zakoni kojima će u Srbiji biti dozvoljen uzgoj i prodaja genetskim modifikovanih organizama (GMO) opasnih po ljudsko zdravlje.

Amerikanci su do skoro smatrali da će taj posao obaviti preko šefice pregovaračkog tima sa EU, Tanjom Miščević, i preko nekadašnjih članova Dinkićeve stranke G-17, koji su prešli u Srpsku naprednu stranu i postavljeni na značajne državne funkcije. Akcija nije uspela, a nakon svega, za zakonsku legalizaciju GMO, počeo je da lobira i Aleksandar Vučić.

 

                piše: Vuk Stanić

POKORNOST IZVOZNICIMA GMO

 

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, počeo je, između ostalog, da lobira i u korist legalizacije genetski modifikovane hrane (GMO) u Srbiji. Naime, u svom "ekspozeu"  od 9. avgusta 2016. godine uoči izbora aktuelne Vlade Srbije, kada se obratio poslanicima Narodne Skupštine Srbije, izjavio je i ovo: "…Znate li vi šta je to čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni. Sada mi recite – ko od vas to nije jeo"

Koja životinja je u pitanju, zabrinuto su pitali poslanici SNS, a Vučić je to čuo i rekao: "…Ne bi vam se svidela ne ide uz burek…"

Nakon ove prostačke izjave, za reč se odmah javio narodni poslanik doktor nauka i profesor poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Miladin Ševarlić . Ali, Ševarliću nisu dozvolili da govori o toj temi u Skupštini. Ipak, profesor je odmah organizovao konferenciju za štampu ispred Skupštinske sale i prisutnim novinarima objasnio da narod ne treba da se plaši pomenutog čeri paradajza jer to nije genetski modifikovana biljka dobijena ukrštanjem običnog paradajza i neke "odvratne životinje", već je u pitanju hibridna sorta, koja je dobijena ukrštanjem domaćeg i divljeg paradajza.

Vučić se o ovoj temi nije izjašnjavao proteklih godina, ali se tada pričalo (a i sada priča) da je blizak sa pojedinim nemačkim privrednicima i da je spreman da uvozi GMO, posebno što je nemački Bajer nedavno kupio američku kompaniju Monsanto. Trenutak u kome on zagovora interese GMO lobija, ne može biti bolji za prodavce ove globalne pošasti.

Magazin Tabloid je prethodnih godina stalno upozoravao javnost da postoje razlozi zbog kojih javnost treba pružiti otpor (na sve načine) legalizaciji GMO u Srbiji. Otpor hrani koja je dobijena genetskim modifikacijama postoji i u Americi pre svega u naučnim krugovima, gde zdravlje miliona ljudi već trpi zbog konzumacije nezdrave hrane, ipak u interesu profita velikih firmi, američka država odnosno njihova administracija lobira da ceo svet treba da prihvati legalizaciju GMO.

Američke diplomate godinama vrše pritisak na srpsku političku elitu da se usvoje zakoni kojima će u Srbiji biti dozvoljen uzgoj i prodaja genetski modifikovanih organizama (GMO) opasnih po ljudsko zdravlje. Amerikanci su do skoro smatrali da će im posao u Srbiji završiti Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima sa EU, i dugogodišnji člana Instituta G17 plus. U američkom Stejt departmentu su i ranije računali da će im, ako ih u Srbiji izdaju Demokrate, stranka G17 kasnije URS, završiti posao oko usvajanja spornih propisa. Veliki broj kadrova URS danas je integrisan u SNS.

Pored Miščevićeve, Stejt department ima veliki broj službenika u srpskim ministarstvima koji rade za njihove interese. Jedan od njih je svakako i Danilo Golubović, sekretar Ministarstva poljoprivrede, mada se on trudi da se to ne sazna. Ipak, moć sa kojom taj čovek raspolaže (godinama je raspolagao) u odnosu na ministre koji rade u njegovom ministarstvu je tolika, da je svima jasno da iza njega stoji neko moćan. Sudeći po javnim nastupima u korist liberalizacije je radio i bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, koji je danas savetnik predsednika Vlade Srbije za poljoprivredu.

Čitajući dokumenta objavljena na Wikiliksu, da se zaključiti da je zahtev Amerikanaca jednostavan: Zakon o GMO u Srbiji treba da bude po volji multinacionalnih kompanijama, poput Monsanta, Duponta, Singente, odnosno GMO bez ograničenja.

Monsanto i druge GMO kompanije su tokom godina razvile sistem koji se sastoji od lobiranja, podmićivanja, i instaliranja njima odanih kadrova u američkoj Vladi i Agencijama. Ove kompanije finansiraju američke političare i njihove partije. Zauzvrat, američka diplomatija radi u korist ovih kompanija u zemljama u kojima su postavljeni.

Na prethodnoj gej paradi Tanja Miščević je nastupila zajedno sa bivšim američkim ambasadorom Majklom Kirbijem. Kratko posle druženja sa ambasadorom na paradi, Miščevićeva je izašla u javnost sa saopštenjem, da Srbija planira u narednih godinu dana da usvoji Zakon o genetski modifikovanim organizmima.

Važeći Zakon očigledno nije po volji američkih diplomata, a dokaz za to je dokument 09BELGRRADE637 iz američke ambasade. U pitanju je diplomatska prepiska unutar američkog ministarstva spoljnih poslova, koju je pod tom oznakom moguće naći na sajtu Wikiliks.

Iz dokumenta se vidi da su diplomate najmoćnije države sveta bile zabrinute što je Srbija zabranila uvoz, uzgoj i prodaju GMO, kao i transport preko srpske teritorije. U dokumentu američke diplomatske mreže piše:

"…Ministar Dragin nam je rekao da se plašio da će izgubiti posao kao i da će isprovocirati vrištanje u Parlamentu, ako ne zabrani GMO i ako bude radio u korist multinacionalnih korporacija. Nakon intenzivnog pritiska Sjedinjenih država, Evropske Unije i drugih članova Svetske trgovinske organizacije, Dragin je rekao da će njegovi planovi o izmenama zakona biti prezentovani desetog jula na sastanku sa radnom grupom Svetske trgovinske organizacije.

Ipak, naš izvor iz srpskog ministarstva poljoprivrede, informisao nas je 29. juna da Dragin ne planira da promeni zakon u skoroj budućnosti i da će pokušati da ostavi Zakon ovakvim kakav je sada, koliko god je to moguće, kako bi pomogao srpskim kompanijama.

Zabrinuti smo da će Dragin pokušati da izbegne da uradi izmene zakona o GMO u skoroj budućnosti. Ipak, mi verujemo da će Dinkićevo uključenje u ove događaje, kao i uključivanje ljudi iz tima predsednika Vlade Srbije sprečiti bilo kakvo postavljanje nogu od strane Dragina. Naravno, mi ćemo nastaviti da pritiskamo sve partije kako bi se brzo rešio ovaj nesporazum …" – obavestile su američke diplomate centralu u Vašingtonu…

U tom dokumentu se navodi i da je pomoćnik ministra u tadašnjoj srpskoj Vladi, Bojana Todorović, uredno američkim diplomatama podnela raport o tome da nove restrikcije na Zakon o GMO nisu napisane u verziji koju je odobrila Vlada Srbije, već su kasnije dodate tokom parlamentarne debate.

Amerikanci ističu u dopisu i da imaju svog čoveka u Vladi Srbije koji im je objasnio da je tokom parlamentarne diskusije Dragin zapravo radio u korist globalnih korporacija, a u skladu sa željama američkog Stejt departmenta.

Problem je prema rečima američkog doušnika nastao u trenutku kada se Dragin uplašio i popustio pod pritiskom Radikala (SRS). Pod pritiskom SRS, Dragin je, zabranio GMO – pišu službenici Stejt departmenta. Navode i da američki doušnik tvrdi, da je ovakav preokret u poslednjem trenutku iznenadio sve članove tadašnje Vlade, a posebno Mlađana Dinkića (G17).

U dokumentu se ističe i da su Jasna Matić i Bojana Todorović takođe iz G17, obavestile Američku ambasadu da je Dinkić iste nedelje na redovnom zasedanju Vlade, pokrenuo pitanje izmene zakona koji brani GMO, odnosno zagovara njegovu liberalizaciju.

Dokument je ne samo dokaz da američke diplomate vrše pritisak na srpske političare, već otkriva i činjenicu da se GMO zagovara kao neophodan uslov za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kao i za članstvo u Evropskoj uniji, pa se tako konstatuje i da su: "Savetnici Svetske trgovinske organizacije savetovali Draginu da ne zabranjuje GMO, ali da Dragin to nije dovoljno ozbiljno shvatio.“

Retorika Tanje Miščević je bila identična onoj koja se navodi u ovom dokumentu od pre nekoliko godina i onoj koju je u svom ekspozeu nedavno koristio predsednik Vlade Aleksandar Vučić:

Ne možemo postati članica Evropske unije, ako prethodno ne postanemo članica Svetske trgovinske organizacije. Ne može se zatvoriti pregovaračko poglavlje 30 ukoliko država nije članica Svetske trgovinske organizacije. Jedan od uslova za zatvaranje tog poglavlja je i usvajanje Zakona o genetski modifikovanim organizmima, ponovila je Miščevićeva u više javnih nastupa.

Iste stvari je pričao i bivši ministar Dragan Glamočić, krivac što Srbija ne može da izvozi goveda u Evropsku uniju, a i Vučićeva retorika liči na sve spomenuto. Vučić, dakle, lobira za GMO i na ovakav način: "…Zato što te priče o genetski modifikovanoj hrani, a svaki dan jedemo genetski modifikovanu hranu, a pravimo se da smo nekakvi najveći zaštitnici i zbog toga ne možemo da izvezemo ništa, kao što i zbog injekcija za svinjsku kugu ne možemo da izvezemo naše svinje i sve se pravimo da smo mnogo pametni i mnogo drugačiji od svih ostalih, a da u stvari ili malo toga znamo ili štitimo interese pojedinih velikih firmi, pojedinih velikih kompanija, tajkunske interese, a da za običnog seljaka i za našu zemlju ne radimo ništa…"

Naravno, iza ove "plemenite retorike", jasno se vidi da je Vučić počeo da poziva javnost u Srbiji na pokornost svetskim proizvođačima GMO.

Primetno je da bi bilo kakva inicijativa protiv GMO naišla na žešći otpor u pojedinim srpskim medijima koji primaju donaciju od kompanija proizvođača (o čemu svedoči i profesor Ševarlić).

Naši susedi Mađari su zabranili uzgoj GMO i to iz zdravstvenih razloga. U članu dvadeset Ustava, Mađari su detaljno opisali šta nije i zašto nije dozvoljeno kada su genetski modifikovani organizmi u pitanju. U interesu srpske javnosti u ovom broju Tabloida objavljujemo i prevod člana 20. Mađarskog Ustava:

"…Član 20. (1) Svako ima pravo na fizičko i mentalno zdravlje. (2) Mađarska će promovisati efikasnu primenu prava iz stava (1) Poljoprivredom bez genetski modifikovanih organizama, i obezbeđivanjem pristupa zdravoj hrani i vodi za piće, organizovanjem zaštite na radu i zdravstvene zaštite , kroz podršku sport i redovne fizičke aktivnosti, kao i obezbeđivanjem zaštite sredine."

 

     A 1. Učinak ubilačkih kompanija

Demaskirajući zaveru koju je Monsanto sproveo u Americi radi legalizacije GMO, Džefri Smith, autor knjige "Genetski rulet" postavlja pitanje: "…Zašto je FDA abdicirala kada je trebalo da nas zaštiti?".

Većina naučnika u FDA (Američka federalana agencija za hranu i lekove), u vreme kada se odlučivalo o legalizaciji GMO tvrdila je da GMO nije samo genetska izmena već su smatrali i da je opasan.

Tvrdili su da izaziva Alergije, da sadrži otrove, da će proizvesti nove bolesti i probleme u ishrani. Tvrdili su da je neophodno dugoročno istraživanje. Ipak, Majkl Tejlor direktor FDA je ignorisao ovakva upozorenja, negirao je postojanje ovakvih mišljenja i postavio je politiku FDA, tako da GMO može da stigne do potrošaca.

I sve to na način sa su svi rizici po potrošača ostali prisutni, tvrdi Smit. Što više vremena prolazi ispostavlja se da je za svaku rec bio u pravu. Doktor Medicinskih nauka Rima Laibow, tvrdi da u FDA postoji mnogo pametnih naucnika, ali da su mnogi pametni ljudi u FDA, ljudi sa konfliktom interesa, koji su donosili odluke u skladu sa njihovim finansijskim interesima, ili njihovim akademskim interesima, a ne u skladu sa zdravljem nacije.

 

     A 2. U Britaniji cenzura zbog GMO

Sredinom devedesetih godina, priča oko GMO bila je tek u povoju, Vlada Velike Britanije dala je tri miliona dolara da se nađe način kojim bi bilo utvrđeno da li je GMO hrana bezbedna. Projekat je dodeljen naučniku Arpadu Pustaju.

Vlada Britanije odabrala je Pustaja, jer je u pitanju bio jedan od najboljih naučnika u oblasti bio hemije. Pustaji je tada radio u jednoj od najboljih Britanskih laboratorija, Rovet Risrc institut u Aberdinu u Škotskoj.

U pitanju je čovek koji je autor 270 naučnih radova, i tri knjige iz te oblasti. Arpad je bio vođa projekta, a zajedno sa njim na projektu radilo je još dvadesetak stručnjaka, protokol koji su dobili zadatak da izrade trebalo je da bude implementiran u zakone Evropske unije, koji se odnose na bezbednost GMO, hrane.

Za svoj eksperiment Arpad je uzeo GMO krompir. Prvu grupu laboratorijskih pacova je hranio sa GMO krompirom, drugu grupu je hranio običnim krompirom, a treću sa običnim krompirom koji je prethodno bilo prskan herbicidima koji se koriste pri uzgoju GMO krompira.

– Merili smo mnoge stvari. Pratili smo šta se dešava sa tim mladim životinjama, recimo njihov rast, šta im se dešava unutar organizma šta se dešava sa njihovim imunim sistemom. Tokom eksperimenta je postalo jasno da životinje koje su konzumirale GMO, imaju sporiji rast. Imaju problem sa razvojem unutrašnjih organa. Iznenada im je otkazivao i imuni sistem – objasnio je Arpad za emisiju Semesmrti koju je moguće naci na internet sajtu Youtube.

Tokom eksperimenta koji su Arpad i kolege sproveli, probleme sa zdravljem imali su samo pacovi koji su hranjeni sa GMO plodovima. U pitanju su sledeći zdravstveni problemi: rast kancerogenih ćelija; mozak je bio manji u odnosu na kontrolnu grupu baš kao i jetra i testisi; imali su delimičnu atrofiju jetre i svima je bio oštecen imuni sistem.

Sve ovo desilo se sa laboratorijskim pacovima u roku od deset dana! Pustahi je sa kolegama konstatovano da je ove stvari izazvao genetski inženjering koji je sproveden na krompiru, pošto grupa koja je hranjena običnim krompirom i krompirom poprskanim herbicidom nije imala ovakve anomalije.

– Iz rezultata eksperimenta može se izvući neizbežan zaključak da sirova metoda genetske modifikacije nije obezbedila genetski modifikovane organizme koji su bezbedni i zdravi – zaključio je Pustahi.

Nekoliko dana po objavljivanju rezultata, Pustahi je bio tretiran kao medijska zvezda, a njegova izjava da ljudi ne bi trebali da budu tretirani kao morski prasići je bila citirana u više medija.

Direktor laboratorije je potom pozvan iz Vlade Velike Britanije, a Pustahi je sutradan dobio otkaz, i prećeno mu je krivičnim prijavama. Njegov tim je raspušten, a protokoli koje je izradio nikada nisu implementirani u zakonodavstvo Evropske unije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: