СУШТИНА ВУЧИЋЕВОГ ПЛАНА ИЛИ БЛЕФА У ВЕЗИ РУДАРСКО ТОПИОНИЧАРСКОГ БАСЕНА БОР!??

 

Паклени планови српског диктатора о отимачини државне имовине, пљачки државног новца, штетним уговорима, преварама и сакривању таквих ствари од јавности, више нису могући. Чак и у далекој Кини знају да је у питању Влада на чијем челу стоји психопатска личност којој не треба веровати ниједну реч.

 

                  Н. Влаховић

 

У фебруару месецу ове године, биће тачно годину дана од како је Ендру Бромберг, шеф директорског борда угледне пројектанстске фирме "Аедас" (који је и аутор пројекта станице ‘Вест Каулун’ у Хонг Конгу), видео илустрацију будућег железничког чвора Прокоп у Београду. Била је објављена у београдској "Политици" и неко од сарадника му је скренуо пажњу на њу. Шокиран оним што је видео, Бромберг се само горко насмејао. Одмах је препознао свој рад и схватио да је је неко у Београду направио дрски плагијат!

Овим поводом, Бромберг је написао "…Било је одмах јасно да се ради о дорађеној илустрацији пројекта за изградњу железничке станице Вест Каулун (Wест Коwлоон) у Хонгконгу, делу великог железничког пројекта ‘Експрес рејл линк’ – пројекта који сам лично осмислио и на којем се већ увелико ради, почевши од 2009. године. Нико из Србије и Београда никада није контактирао са нама тим поводом. Јасно је да је неко узео позадину Београда и налепио је на нашу макету…".

Тај неко био је "тим" Синише Малог, који је и сам плагијатор и фалсификатор. Но, кад је Вучићева дружина у питању, преварама и продајама магле никад краја…

У недељи која је претходила изласку Магазина Таблоид, несумњиви заштитник и предводник преписивачке банде са лажним дипломама и докторатима, Александар Вучић, састао се неформално са кинеским амбасадором, Ли Манчингом, са намером да још једном покуша да кинеским властима и кинеским инвеститорима, предложи да "уђу" у РТБ Бор, под условима који би само њему одговарали.

Наиме, Вучић је аматерски замислио да он лично изабере приватизационог саветника за РТБ Бор, који би се кинеској страни представио као неприкосновени стручњак, што је амбасадор ове најмногољудније земље на свету љубазно саслушао и још љубазније саопштио да ће у Србију тим поводом доћи (после Кинеске нове године, 8. фебруара) на разговор у вези Бора група њихових врхунских стручњака.

Очито, Вучић се гадно преиграо кад је 29. децембра прошле, 2016. године, наложио директору РТБ Бор, Благоју Спасковском, да свој криминални карактер ангажује до максимума. Спасковски је одмах објавио тендер за избор професионалног менаџмента "у складу са обавезама" из унапред припремљеног плана реорганизације.

У њему пише да управљачки и саветодавни тим који конкурише по овом позиву има јасне задатке: да повећа профитабилност, обезбеди нова тржишта, нову организацију рада и план пословања…Форма је на тај начин била задовољена што се Вучића тиче.

Фазом Б, предвиђено је да Спасковски и његов тим подметну Кинезима лажна истраживања која говоре о двоструко већим резервама, а Планом Ц, да се Кинезима понуди и спектакуларни сценарио који предвиђа за 50 одсто већи профит од реалног!

Чињеница је да су барем две компаније из Кине заинтересоване за Бор. То је потврдио и кинески амбасадор. Али, њихове компаније траже документацију, материјале о пословању, до последњег папира.

Овај аматерски, шибицарски и простачки чин, требао је да буде увод у договор о провизији коју би Кинези требало да плате "независном консултанту" који још није изабран, јер се другови из Пекинга не дају преварити.

Реч је, ипак, о цивилизацији старој 5.000 година, и њихова искуства са лоповина на свим континентима су несагледива. Већ су упознати са суштином Вучићевог блефа: тражене консултантске услуге односе се на припрему јавног поступка за реализацију трансакције са потенцијалним инвеститорима. Рок за достављање понуда је 8. фебруар (Кинеска нова година!). Кад дођу из далеке Кине, да их сачека "понуда".

Уместо овакве приче о Бору, амбасадор Кине, Ли Манчинг, пренео је Вучићу мишљење своје владе, да од посла неће бити ништа, све док се њихова делегација не упозна са комплетним пословањем и док се из Бора не уклони Благоје Спасковски са својим криминалним пословима.

Година 2017., која је тек почела, свакако ће за кинеске инвеститоре на овом делу Балкана бити више него значајна, тим пре што из САД Трампова администрација најављује да "Западни Балкан више није од интереса за америчку спољну политику". И Вучић је то схватио, па покушава на све начине да се, након пропале авантуре са Немачком и Арапима, докопа Хонг-Конга и веза са кинеским бизнисом.

Но, велика Кина има своје планове у који се његови пљачкашки науми никако не уклапају. Јер, тамо главе падају за проневеру 100 државних јуана.

Наиме, Кина је ових дана отворила своју прву банку у Србији ("Банк оф Цхина"). Амбасадор Ли Манчанг најавио је да ће Кинеска банка, која почиње да ради у Србији, покривати подручје целе бивше Југославије, Румунију, Бугарску, Албанију и Грчку. То је доказ да званични Пекинг гледа у будућност и да пролазни, мали, локални диктатори, немају никакву важност.

Запад је одавно потрошио Вучића. Али, званична Кина гледа у Србију као пријатељску земљу, преко које може да врши дистрибуцију своје робе и услуга даље на европски континент. Проблем са којим се Вучић одмах суочио, био је досадашњи однос Брисела према кинеским улагањима у овај део Балкана, који ЕУ, сматра својим феудом.

Не могавши да седи на више столица (упркос томе што би жарко желео), Вучић се определио да покуша још један плес, овај пут са Кинезима. Ни ту му не иде. Влада у Пекингу је одредила да две кинеске националне авио-компаније дођу у Србију и тако директно конкуришу Вучићевом "чеду", Аир Србији, која и даље живи на леђима Аеродрома "Никола Тесла", од кога сурово отима зараду и шаље је директно у буџет компаније "Етихад" из Емирата.

Увођење директног лета између Пекинга и Београда, посредством кинеских авио-компанија, значи штету за Аир Србију. Но, Вучић је у свом лудилу отишао толико далеко да му је решавање случаја РТБ Бор, важније од свега у овом тренутку. Како подвалити Кинезима да преузму овог губиташа (250 милиона евра годишње из буџета), како преузети онолике дугове…

Амбасадор Кине, Ли Манчинг, предложио му је да сагледа колику би зараду Србија имала од 100 хиљада кинеских туриста (нова средња кинеска класа). Али, диктатор хоће све и одмах.

Хоће да опљачкани новац из Србије пребаци на име неколико фирми у Хонг Конгу, хоће да му Кинези купују и инвестирају у Србији (по његовим ценама и по његовим правилима пословања), хоће да му Европска унија "зажмури" на кинеска улагања која Бриселу нису по вољи, хоће…Хтео би. Али му време и прилике нису савезници. Сигурно је само то да му је дошао крај.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ПРОВИЗИЈА ВЛАСТИМА МЕЊА И ЗАКОН О РУДАРСТВУ У КОРИСТ СТРАНИХ БУШАЧА И ЕКСПЛОАТАТОРА РУДНОГ БОГАТСТВА СРБИЈЕ!!?

 

Већ пет година траје сезона лова на све што вреди у Србији, а сулуди Вођа шета стране компаније и мешетаре да заједно са њима пљачкају и уништавају сваки користан ресурс, и над земљом и под земљом.

Како и за чији рачун је промењен Закон о рударству и због чега данас Србија више није господар својих рудних богатстава, него од њих милијарде долара зарађују америчке компаније?

Како и због чега је бивши амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби, као лобиста мултинационалних рударских корпорација из САД, наградио Вучића и његову странку провизијом и како је Србија остала без својих нејвреднијих ресурса, од којих је могла да реши већину својих економских проблема.

 

                    мајор Горан Митровић

 

Почетком октобра 2014. године, тадашњи амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби, појавио се изненада у седишту Рударско топионичарског басена Бор (РТБ) , и пред окупљеним новинарима, као да је он премијер или надлежни министар, најавио промену Закона о рударству и геологији, за који је том приликом, између осталог, рекао да ће "омогућити великим компанијама да инвестирају у Србији".

Нимало не скривајући своје намере, Кирби је одмах рекао и које су то компаније. Наиме, бољи познаваоци Кирбијеве стварне улоге, знали су и пре тога да је он плаћени лобиста америчких рударских гиганата, Фрипорт Мекморан и Рио Тинто), те није било изненађење што је баш њих истакао у први план.

Било је само питање времена када ће Кирби да понуди суманутом председнику Владе Србије добру провизију, ако промени дотадашњи Закон о рударству и геологији, који је јасно ограничавао могућност странцима да врше геолошка испитивања и експлоатацију минерала, племенитих метала и целокупног рудног блага, са циљем заштите државе и њених кључних ресурса.

Но, Кирби није ни морао да наговара помамљеног Вучића, који је одмах прихватио све што му је предложено. Закон је промењен, а врата за истраживања и експлоатацију највреднијих минерала, племенитих метала и рудног блага у Србији, за стране компаније су била широм отворена.

Убрзо, стручњаци компаније Рио Тинто, израчунали су да ће, након истраживања српског рудног блага и улагања у експлоатацију, већ у првој деценији зарадити више од четири милијарде долара (кад се добију сви пратећи трошкови).

Држави Србији је, на понижавајући начин понуђена "надокнада" од мизерних 20 милиона долара, које Рио Тинто тек треба да исплати до краја 2017. године, када би ова компанија, према плановима које је зацртала, требала да отвори свој рудник на крајњем југоистоку Србије у Босилеграду, где се и раније знало да постоје велике резерве минерала Јадарит (пронађен још 2004. године у овим пределима.

Реч је о јединственом и ретком минералу који у свом саставу има литијум и бор, за које је познато да имају најширу индустријску примену (само од њега је могуће добити Литијум, без кога је данас незамислив рад преносних рачунара, мобилних телефона и сл.) и сматра се једним од најскупљих минерала уопште, али га ретко где у свету има у толикој количини као што га има у Србији.

На српске руде и минерале, који су и сателитски испитивани у време које је претходило НАТО бомбардовању 1999. године, америчке компаније, а посебно оне које су везане за америчку војну индустрију, одавно су бациле око, али тек након пада последње југословенске државе, када је у Србији и почео "демократски хаос" и силеџијски капитализам, са несагледивим последицама.

Америчке компаније Рио Тинто и Фрипорт Мекморан, планирају да отворе четири своја рудника у Србији током следећих пет година. Једна од најординарнијих лажи које је, у вези са тим у јавност пласирала Вучићева пропаганда, говори о невероватној добити државе, висине 5 милијарди долара.

Истина је сасвим друкчија: поменуте америчке компаније зарадиће око 5 милијарди долара, а платиће само порез, као што га и сви други овде плаћају. Али, њихову стварну зараду од екплоатације рудног блага, племенитих метала и минерала у Србији, дакле, од експлоатације злата, јадарита, литијума…нико не може са сигурношћу да утврди, јер су и Вучићева диктатура али и дивљања претходних режима, практично растерали све наше најбоље стручњаке из ове области (који данас раде широм света, од севера Европе, до Аљаске, Канаде, САД и Аустралије).

Вучићева влада нема ни два врхунски спремна стручњака за рударство и геологију који би могли да парирају технолошкој сили коју поседује, рецимо, компанија Рио Тинто. А, Србија их је почетком прошле деценије још увек имала и били су међу најбољима на свету, само нису одговарали идеолозима масовне пљачке и девастације националних ресурса.

А 24. маја 2015. године, Вучићеви медији су великим речима славили његову посету САД, а посебно његов одлазак у седиште "Џенерал Електрика", компаније која би била директни купац Литијума (који се добија из Јадарита).

Ни европска индустрија није ћутала на велику прилику за зараду у Србији, па је забележена и вест да је компанија Глен Кор  непосредно уочи пада Демократске странке и Бориса Тадића, кренула да дебелим свотама новца потплаћује Вучића и његове кандидате за министре (Глен Кор је, треба напоменути, преко фирме Милана Бека уплаћивао новац и за предизборну кампању Српске напредне стране), а циљ је био куповина Борских рудника под повољним условима (што се није остварило, али не значи да неће), те истраживање залиха минерала и уљаних шкриљаца на југу Србије.

И британска компанија "Минеко лимитед" најавила је отварање новог рудника олова и цинка у Србији, такође код Босилеграда.

Такозвани "страни инвеститори", а уствари страни експлоататори, најавили су и отварање радова на налазишта злата код Бора, на Чукару, где је процењено да ће одатле бити извучено близу 100 тона чистог злата.

Није тешко закључити да је променом Закона о рударству и геологији, влада Александра Вучића направила велеиздајнички посао чије последице ће Србије тек да осети. Јер са процењеним резервама ретких и племенитих метала, минерала и укупног рудног богатства, свака, иоле нормална власт у Србији могла би дугорочно да реши темељна државна питања, попут попуњавања буџета, санације унутрашњих и спољних дугова, активирање војне индустрије…

Уместо тога, Вучић је уз добру помоћ бившег амбасадора САД Мајкла Кирбија, учинио несагледиву штету сопственој држави и милијарде долара профита усмерио у правцу америчких компанија.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

DEMONSTRACIJA SILE: VLADARSKA NEBESA I BRATOVSKE VEZE!?

 

Gmizavi i ljigavi ministar policije u vladi Aleksandra Vučića, Nebojša Stefanović, nedavno je javnosti verno preneo jednu "državnu tajnu". Naime, govoreći o bezbednosti premijera i njegovog brata (za koga tvrde da je ugrožen od "nepoznatih" zaverenika) Stefanović je rekao: "…Sve bezbednosne službe, koje su radile Aleksandrov i Andrejev profil, mogu da potvrde da oni imaju samo jednu slabu tačku – jedan drugog!"

Nema sumnje da je ta slaba karika, danas glavni problem u Srbiji: ko se zameri Aleksandru, imaće posla sa Andrejom. Ako se Aleksandru dopadne neka firma, opljačkaće je Andrej. Ako treba nekoga ili nešto kupiti, potkupiti, zastrašiti, prebiti, pa čak i likvidirati, tu je Andrej. Nije ni čudo da Andreju prete "nepoznati" likvidatori. Jer su Aleksandrovi apetiti iznad njegovih mogućnosti. Dugovi su narasli a bes prevarenih i opljačkanih veliki.

 

                   major Goran Mitrović

 

Pre dve godine, tačnije, u noći između 24. i 25. oktobra 2014. godine, nakon dugotrajnog govora Aleksandra Vučića u Skupština Srbije gde je pozivao na naplatu poreza "svim sredstvima", neko iz opozicije okuražio se da postavi Vođi jedno obično poslaničko pitanje: „…Kako da se naplati porez od tajkuna, kad je firma Andreja Vučića, vašeg brata, već dve godine u blokadi koja iznosi 22 miliona dinara?!"

 

       “Ukradeni identitet“!

 

Nastala je opšta galama među poslanicima Srpske napredne stranke, a premijer-Vođa, pobesneo je, počeo je da hukće, koluta očima, gleda u plafon i oblizuje se, kao tele kad čeka da mu neko ponudi šaku soli da poliže. Kad je došao sebi, stao je za govornicu i melodramatičnim tonom obećao ostavku, rekavši:

"…Ako se ispostavi da je moj brat Andrej vlasnik te fantomske firme (‘Asomacum’, primedba redakcije) odmah podnosim ostavku!". Na njegov neuspeo blef, već sutradan su neki internet portali objavili dokaze iz Agencije za privredne registre, da je kao vlasnik pomenute firme upisan baš taj Andrej Vučić, rođen 9. aprila 1972. godine, za koga je nepobitno utvrđeno da je brat Aleksandra Vučića, pa makar bio i "brat po materi".

Ubrzo, Vođa je izmislio aferu "Krađa identiteta", a njegova propaganda je objavila neverovatno smešnu i providnu vest da je "čak 16 ljudi imalo falsifikovanu ličnu kartu na ime Andrej Vučić". Tako je konačno postalo jasno da su "braća po materi" odavno zagazili u veliki kriminal. Da su talentovani za pljačku, ali i da su loši glumci.

Ko je, ustvari, Andrej Vučić, zbog koga je samozvani imperator Aleksandar pozvao čak i američki Federalni istražni biro (FBI) u Srbiju, kako bi "pomogao pri izgradnji institucija", a zapravo sačuvao svoga "brata po materi" od osvete svih onih koje je prevario, ojadio i u grob oterao?

 

       Čuvaju ga “Kobre“

 

Ko je Andrej Vučić da ga čuvaju vojne jedinice "Kobre"? Ko je Andrej Vučić da na dan gej-parade krene u provociranje niškog odreda Žandarmerije govoreći im "…Rasformiraću vam jedinicu!" i "Znate li vi ko sam ja"?

Mnogi odgovori na mnoga pitanja vode ka samo jednom zaključku: Andrej Vučić je običan zemunski bilmez koji je u ranoj mladosti pokušao da bude uspešan košarkaš, ali mu nije pošlo za rukom, koji je ekonomista, ali nema nikakvih predstava o ekonomiji, koji je pokušao da bude čak i navijački vođa, ali su prave vođe i njega i njegovog brata Aleksandra prepoznale kao "grebatore" i "cinkaroše".

Dobro upućeni u njihovu uličarsku prošlost, kažu da su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, Andrej i Aleksandar, išli na sve utakmice "Crvene Zvezde" u nadi da će se nekako približiti Željku Ražnjatoviću-Arkanu i njegovim batinašima sa stadiona.

Nudio se Andrej svim "Zvezdinim" tadašnjim navijačkim vođama, Vladimiru Šaviji, Velibor Dunjiću, Draganu "Gagi" Vasiću, ali je bio nepoznat, nebitan i niko ga ni pogledao nije. Ipak, Andrej se sa Aleksandrom prikrao jednoj odbačenoj grupi "kokošara", za koju se sumnjalo da sarađuje sa običnom, gradskom policijom.

Baš je Andrej Vučić upamćen kao akter jedne krvave tuče na severnoj tribini Marakane, koja je obeležila njegov dalji život, a koja se završila tako što su i on i njegov brat završili razbijenih noseva i glava. Naime, Andrej Vučić se, prema tvrdnji njemu nekada bliskih ljudi, uz pomoć brata Aleksandra, poslednjih godina osvetio barem dvojici (Dunjiću i Vasiću), tačnije da on stoji iza njihovih likvidacija, jer nikad nije zaboravio kakve je batine dobio od njih i njihove navijačke grupe.

Od kako se "brat po materi" izdigao do vladarskih nebesa, Andrej je na sebe preuzeo ulogu glavnog nasilnika i "šibadžije" koji zastrašuje članstvo naprednjaka po unutrašnjosti Srbije, reketira privrednike, pljačka državna i društvena preduzeća, otima…

Počeli su da ga redovno viđaju po srpskim varošicama, selima i opštinama , u vreme vanrednih lokalnih izbora, na kojima silom "uteruje" psolutnu naprednjačku većinu. Opozicija se žalila da su ta glasanja prolazila uz pretnje, zastrašivanja, negde, kao u Vrbasu u Mionici, i prebijanja opozicionara, a glavni akteri incidenata su uvek bili ljudi dovučeni sa strane, iz naprednjačkih odbora širom Srbije.

Andrej je viđan na licu mesta čak i uoči izbora za savete mesnih zajednica u vojvođanskim selima (poput Perleza kod Zrenjanina, Kljajićeva kod Sombora i drugim bačkim, banatskim i sremskim selima). Javno je kupovao glasove siromašnih građana paketima brašna, ulja i šećera i zajedno sa bratom gradonačelnika Beograda Siniše Malog bio konsultant jednog kineskog investitora, kome su hteli za bagatelu da prodaju "Vršačke vinograde".

 

       Oteo i medije

 

Andrej kupuje za male pare i velike površine obradivog zemljišta, uglavnom blizu velikih putnih pravaca. Kupuje i čitava sela, preduzeća, medije…Kupio je Studio B, pokrenuo je dnevnik Srpski Telegraf, kupio je TV Moja, postao vlasnik fudbalskih i košarkaških klubova…

Ali, tako ostrašćena otimačina imala je loš ishod: Andrej je za Aleksandra i sebe, za njihovu kliku, krenuo da pere narko-novac i da se profitom neovlašćeno koristi. Čuvari mafijaškog kapitala spremno su mu stali na put. Ispostavilo se da je mafija braće Vučić znatno manja od njihove. Uostalom, Aleksandar je priznao da nema "kapaciteta" da savlada ni fudbalsku mafiju (kojoj, eto čuda, i sam pripada!).

 

       Kovnica štampa za Andreja

 

Andrej Vučić je zvanično zaposlen u Zavodu za izradu novčanica i kovanog novca na Topčider, a tamo, po sopstvenom priznanju, radi već dve decenije. Vlasništvo nad stotinama firmi se ne računa. Kovnicom novca rukovodi Andrej, mada nije njen direktor. Dolazi u blindiranom automobilu, sa pratnjom kao da je Obama.

U “noti“ koja je isporučena iz Vašingtona i Brisela, ime brata premijera stavlja se u prvi plan. Andrej je štampao akcizne markice, ne registrujući ih kao štampane, koje je, u vrednosti od jedne milijarde, prodao za 600 miliona evra Albancima, švercerima duvana!

Ogromna je to para, pogotovu kada se dobije u kešu. Takve, recimo, u SAD-u FBI-a danonoćno nadgleda, dok im ne uđe u trag novcu. Sa takvim novcem, koji je van kontrole državnih institucija, banaka, poreske i finansijske policije, može se naručiti ubistvo svakog čoveka na svetu, srušiti skoro svaka vlada i u srednje razvijenoj zemlji.

Andrej ima prednost što mu je brat Aleksandar premijer, i što je sin Fahri Musilua, Albanca iz Prizrena (liče ko’ jaje jajetu!), a Aleksandar se tako i oseća, i što u Albaniji, Kosmetu i u Makedoniji sa Albancima razvija poslove i oko trgovine narkoticima. Kartel Andreja Vučića je među najsnažnijim na Balkanu, jer ima logističku podršku i zaštitu srpske policije i tajnih službi.

Da podsetim da je u Beograd 13, septembra došao državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke Mihael Rot i šef nemačke kriminalističke policije Harmut Šefer, da nadgledaju akciju hapšenja narko dilera u Beogradu. Prethodno je nemačka krim policija mesecima utvrđivala ko su članovi kriminalnih narko bandi u Srbiji. Andrej je bio na prvom mestu.

U noći između 13. i 14. novembra srpska policija je po dobijenom spisku izvršila noćni prepad u stanove osumnjičenih, koji su bili obavešteni da pobegnu, ili da unište sve tragove. Od 120 osumnjičenih policija je sudiji privela samo devetoro “sumnjivih“, i to za posedovanje male količine droge za ličnu upotrebu. Ipak, ministar Nebojša Stefanović je, da bi zavarao Nemce, pohapsio i 9 pripadnika policije, koji su kasnije pušteni, jer njihovo hapšenje trebalo je da pokaže ozbiljnost srpske policije.

Nemci su bili šokirani prevarom. Državnog sekretara iz nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, Mihaela Rota, Vučić je primio kao značajnog državnika i prijatelja, nudeći mu se, jer je i gospodin Rot homoseksualac, ali je on sa gađenjem odbio lične susrete.

Nemačka obaveštajna služba BND ostavila je svoja dva tima da nadgleda srpsko narko tržište , naročito Andreja Vučića.

Braća Andrej i Aleksandar Vučić postali su pretnja po bezbednost Balkana i Evrope.

U velikom problemu su braća Vučić, jer su pokušali da prevare prijatelje iz Crne Gore, koji su dolazak Aleksandra na vlast platili velikom svotom pozajmljenog novca. Braća su namirisala da na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori Milo Đukanović može da izgubi vlast. Tako bi oni mogli da ne vrate dug, a da sve legalne poslove koje imaju crnogorski biznismeni, a i kontroverzni pojedinici u Srbiji, prisvoji za sebe.

Više nema sumnje da je na Mila Đukanovića Vučić poslao svoje ljude, sa ciljem da izazove nerede . Aleksandar se branio, izjavljujući da svojom čašću može garantovati da uhapšeni Srbi, na čelu sa bivšim komandantom Žandarmerije Bratislavom Dikićem nisu otišli sa lošim namerama. Poznato je da je Dikić bio veliki prijatelj sa Nebojšom Stefanovićem, koji ga je sačuvao od progona kojem ga je izložio tadašnji direktor policije Milorad Veljović.

Da bi smanjio pritisak iz Crne Gore, Vučić je izmislio i atentat na sebe. Ali, dugovi moraju da se vrate.

Tako je 2. novembra Aleksandar Vučić izjavio da iznenada tog dana prekida sve aktivnosti koje je imao i susrete koji su bili zakazani. BIA je registrovala njegov celodnevni susret u Beogradu sa premijerom Crne Gore Milom Đukanovićem, u kojem je Đukanović upoznao Aleksandra sa njegovim aktivnostim na rušenju vlasti u Crnoj Gori.

Andrej je među svojim mafijašima-biznismenima pričao da je Đukanović gotov, i da on i njegov brat treba sada da kontrolišu Crnu Goru, po nalogu iz Vašingtona! Đukanović je tražio je da mu vrati novac u kešu koji mu je pozajmio da bi se on učvrstio na vlasti.

Ako su naše pare mafijaške, reko je Milo, odmah ih vrati. Ukupna suma je 38 miliona evra, mada je nešto Vučić i vratio. Očigledan je razlaz između njih dvojice. Aleksandar se pravdao da nema novca, kao ni njegov brat, što je izazvalo smeh kod gospodina Đukanovića.

BIA je dalje registrovala da je Aleksandar naložio svom “biznismenu“ Zoranu Milojeviću-Zelji da sakuplja novac od kosovskog kartela i drugih biznismena. Biznismen Predrag Ranković Peconi je “priložio“ samo 100.000 evra, nije imao više, što je razljutilo i Vučića. Koliko je skupljeno novca i da li je i koliko vraćeno duga, istraživač Magazina Tabloid još nije dobio informacije.

 

       Hara i po Banatu

 

Jedna od omiljenih varoši u kojima Andrej Vučić rado hara i čini kriminalne radnje je i Pančevo sa okolinom. Zašto baš Pančevo, postaje jasnije ako se zna za njegovo prisno prijateljstvo sa izvesnom Ivanom Popović i grupom ljudi od kojih svako ima podebeli policijski dosije. Poznato je njegovo, takođe prisno prijateljstvo sa Dejanom Simeunovićem Simketom, čovekom koji je izvršio mnoštvo krivičnih dela i jedno ubistvo. Andrej se uvek spektakularno, pred "publikom" izljubi i izgrli, da bi mu dao na značaju.

Andrej Vučić je za svog starijeg brata Aleksandra glavni poverenik za Vojvodinu. U toj pokrajini on kadruje, postavlja i premešta funkcionere, ali je najviše zadužen da od privrednika uzima novac. Tako je za načelnika Južnobanatskog okruga postavio Zorana Tasića, člana Srpske napredne stranke koji je nekada radio u policiji ali je otpušten 2003. godine iz nje, zbog krivičnog dela koje je zajedno sa svojom suprugom počinio.

Oboje su bili uhapšeni zbog prevare nekoliko stotina Pančevaca dobro poznatom metodom piramidalne štednje. I mnogi drugi "kadrovi" Andreja Vučića imaju kriminalnu prošlost. Tačnije, kod njega je to jedina dobra preporuka: da "kandidat" ima kriminalni dosije.

Bahatost i drskost Andreja Vučića, postala je još veća od kad je njegov brat po materi prigrabio svu vlast. Svestan da niko ne sme da ga hapsi, ponaša se kao čovek iznad svih zakona, i božjih i zemaljskih. Ali, u realnom životu nikad nije kako to silnici hoće. Nekad im neko stane "na žulj".

Tako je jedan savesni saobraćajni policajac iz Pančeva, Stole Margetić, tri puta pisao prijavu Andreju Vučiću: dva puta što mu vozilo nije registrovano, a jednom što nije imao pojas. I svakom prilikom bi ovom revnosnom policajcu Andrej pripretio da se ne šali, jer je on brat Aleksandra Vučića.

To pomenutog policajca Margetića nije zastrašilo. Međutim, nijedna od prijava nije došla na realizaciju. Andrej nikada nije po tom osnovu kažnjen. Umesto toga, nad pomenutim saobraćajcem je izvršena tortura, on je ekspresno prebačen "iz saobraćaja u poredak", kako se to u policijskom žargonu kaže.

Odmah potom, morao je da ode na bolovanje, sa ekstremno visokom pritiskom i povišenim šećerom u krvi, a povrh svega, došao je zbog tog slučaja u sukob sa tadašnjim komandirom saobraćajne policije, izvesnim Mitkovićem, inače dokazano korumpiranim policijskim službenikom.

Kad je Margetić prvi put napisao prijavu Andreju Vučiću, uzgred mu je, u skladu sa zakonom, skinuo i tablice sa automobila. Odmah je stigla intervencija iz Vlade i sve je bilo odmah rešeno. Andrej se i dalje bahato ponašao i za njega zakon ne važi, već samo demonstracija sile.

U Vojvodini Andreju Vučiću redovno prilažu, kao “znak male pažnje“ veće svote novca kontroverzni biznismeni Petar Matijević, Vojislav Gajić, Mirko Dubroja i svi oni koji imaju veći prihod, ili firmu, a da za to Andrej i njegova banda sazna.

 

       Pelješe i RTB Bor

 

Otac Anđelko, sin Andrej i "brat po materi", zajedno sa kriminalcem koji opstajava četvrt veka na čelu RTB Bor, surovo pljačkaju ovaj gigantski rudarsko topioničarski kompleks. To rade preko češke firme Bradfiled nevešto se krijući iza još nekoliko firmi koje sarađuju sa Bradfiled-om.

Istina, u poslednje vreme se više i ne kriju, pa je vidljivo da su u Upravnom odboru ili na drugim važnim funkcijama ove firme Nikola Petrović, Aleksandrov kum, kao i Andrej Vučić, "brat po materi". Andrejev otac Anđelko uveliko se bavi preprodajom koncentrata iz RTB Bor, a to je i razlog zašto pokrivitelj svih njihovih poslova, osvedočeni kriminalac, Blagoje Spaskovski, ne može biti smenjen sa funkcije generalnog direktora (što su ovih dana potencijalni kupci iz Kine izričito zahtevali).

Ova „tabu" tema organizovanog kriminala, već je odavno na stolu istražnih organa u sedištu Evropske unije, ali je i predmet obrade ruskih i američkih obaveštajnih službi. Jer, RTB Bor je već internacionalizovan kao problem, a Vučići ga, očito, smatraju svojim vlasništvom.

Koreni lopovskog duha Vučića nisu od juče. Vučići generacijski štampaju novac u Srbiji. Naime, i Andrejev otac Anđelko Vučić je pre penzionisanja radio u centrali NBS-a i u Zavodu. Andrej se bacio na zdravstvo! Tako je postao i vlasnik jedne privatne klinike u Beogradu, gde je upisan kao komercijalni direktor (ali je ustvari vlasnik).

U posao je uvukao i nekoliko penzionisanih lekara sa VMA i zajedno sa njima započeo zajednički posao-pružanje privatnih medicinskih usluga. Andrej Vučić danas sedi i u Nadzornom odboru Udruženja osiguravača Srbije. Mnogi kriminalci u više zemalja peru njegov prljavi novac i za to uzimaju solidnu proviziju. Izvesni Dragoslav Joksimović (za koga je Andrej tvrdio da mu je "ukrao identitet"), ustvari je njegov "perač para", koji je taj posao za Andreja radio čak i preko firmi u Kini!

 

       Andrejeve pljačke i u Tamnavi

 

Nakon majskih poplava 2014. godine, u sred užasa koji je zadesio Srbije, Andrej Vučić je zarađivao na nasreći postradalih. Naime, EPS je u to vreme raspisao tender za ispumpavanje vode iz ugljenokopa Kolubare i Tamnave, a tender je dobila privatna firma „Energotehnika Južna Bačka", čiji je vlasnik Dragoljub Zbiljić, osuđivani utajivač poreza i Andrejev prisni poslovni partner. Tačnije, saradnik u pljački.

Taj posao je dobijen na nameštenom tenderu, a reč je bila o običnom jednokratnom iznajmljivanju pumpi! Međutim, EPS je uzeo kredit od 30 miliona dolara, kako bi platili firmi Dragoljuba Zbiljića i Andreja Vučića za to iznajmljivanje pumpi, koje vrede najviše dva miliona dolara. Kredit Srbija i danas isplaćuje!

 

       Život i stambeno pitanje

 

Uprkos tome što je Andrej Vučić u međuvremenu postao multimilioner, jedna od misterija sa kojima su se suočili pojedini istraživači (poput "Krika") je i njegovo "stambeno pitanje".

Naime, Andrej je još 2008. godine kupio stan sa tadašnjom suprugom u vrednosti od 200.000 evra, i to tako što su odmah dali 100.000 a ostatak isplatili od kredita koji su uzeli od banke. Za kredit od 156.000 švajcarskih franaka, koji je Andrej podigao, založili su pomenuti stan. Već 2012. godine, kad je "brat po materi" preuzeo svu vlast u Srbiji, Andrej je bio uhvaćen "u nepriličnom druženju" sa seksualno "srodnim" čovekom. Tačnije, supruga ga je, prema svedočenju jednog od njegovih bivših prijatelja, uhvatila u kompromitujućem položaju sa drugim muškarcem. Bio je to povod za razvod.

Ubrzo, nastupile su i neke imovinsko-pravne posledice, pa je septembra 2012. godine, uplatio bivšoj supruzi 40.000 evra kako bi ostao u istom stanu sa svojim novim partnerom. U dosijeu BIA Andrej se opisuje kao promiskuitetni homoseksualac!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTVORENO PISMO: PREPLITANJE BOLNIČKOG SUMRAKA I KRIMINALA IZ MAJDANPEČKE BOLNICE

 

Hirurg iz Donjeg Milanovca, dr Milutin Milošević, uputio je pismo Magazinu Tabloid u kome detaljno opisuje kako je postao žrtva mafijaških pretnji i kako mu je "za opomenu" zapaljen i njegov privatni automobil.

Dr Milošević u pismu kaže da je istraga utvrdila da bivši direktor Opšte bolnice u Majdanpeku, dr Nikola Stefanović, "ima dodirne tačke" sa licima koja su osumnjičena za pomenutu paljevinu i pretnje ubistvom njegove ćerke. Zbog ograničenog prostora, redakcija prenosi njegovo pismo u skraćenoj formi.

 

     …….

 

Dana 30.09.2015. zapaljen mi je automobil i sva oprema za hitne lekarske intervencije na terenu, koja se u automobilu nalazila, na desetak metara od kuće u kojoj živim, u Donjem Milanovcu, maloj pograničnoj varošici na desnoj obali Dunava. Ovo mesto je svoj procvat doživelo u periodu sankcija, kada su se desetine i stotine tona goriva dnevno prebacivale preko Dunava.

Nedelju dana nakon paljevine mog automobila, pozvonio mi je telefon i javio se ženski glas, nudeći hladnim tonom da mi prenese nečiju poruku. Bejah zbunjen, ali prihvatih. Poruka je počinjala sa: "Nadam se da si se sad opametio…" a onda su sledili podaci o tome gde mi ćerka živi, gde ide u školu i kako će izgledati njena sahrana, te da će taj potencijalni ubica sa osmehom posmatrati mene u crnini, u toku sahrane moje ćerke. Ovo je ličilo na pretnju psihopate sa ozbiljnim psihičkim problemima.

Kao i paljevina automobila, i ova je pretnja odmah prijavljena policiji, policija je alarmirala dežurnog tužioca, a tužilac naložio opservaciju slučaja od strane odeljenja za visoko – tehnološki kriminal.

I – Bingo! Pomenuto odeljenje policije je utvrdilo da je žena koja me je pozvala i prenela mi pretnje – stanovnik Vršca, iako je kazala da je iz Beograda. Saslušana je od policije iz Vršca odmah, a informacije sa saslušanja su prosleđene policijskoj stanici u Majdanpeku, PU Bor .

Pokušao sam da stupim u kontakt sa tadašnjim komandirom stanice, Aleksandrom Đorđevićem, koga inače znam lično, ali svi pokušaji su ostali bezuspešni u narednih dva meseca. Kad god bih se predstavio, ženski glas koji se javljao je govorio ili da je komandir na sastanku, ili je odsutan, ili je na slavi, pa da pokušam sutra ili narednih dana. Video sam da nešto ne štima. Pokušao sam sa Boškom Radičevićem , tadašnjim načelnikom PU Bor, ali se uvek sve završavalo sa: "Pozovite sutra!"

Nakon dva meseca natezanja, napisao sam dopise službi unutrašnje kontrole, kabinetu ministra policije, kabinetu direktora policije, ombudsmanu i nizu drugih službi.

Potražim još neke kontakte preko prijatelja koji rade u policiji, konsultujem i neke policijske sindikate, obiđem više puta višu tužiteljku u Negotinu, Kseniju Branković, pa neke zvaničnike policije u Boru i stvar nekako krene. Kako sam kasnije saznao, predmet je prvih dva meseca ležao u fioci tadašnjeg komandira stanice u Majdanpeku i po predmetu se nije postupalo.

Tada sam upoznao inspektora Dragana Petrovića, iz policijske stanice u Majdanpeku, kome je predmet dodeljen i u koga je pomenuta tužiteljka imala poverenja. Kako mi je sam kazao, inspektor Petrović je tri puta odlazio u Vršac i saslušavao ženu koja mi je pretnje prenela.

Zanimljiv podatak je da je Vršac nekakav centar pogranične policije za ovaj deo podunavlja i u njemu je donedavno komandir pogranične policije bio Mile Adamović, čovek iz ovog kraja, koga takođe lično znam i čija je ćerka dobra drugarica sa mojom ćerkom, čijim mi je ubistvom zaprećeno.

Inspektor Petrović mi je nakon saslušanja žene iz Vršca i nakon uvida u 70 kucanih strana dokaznog materijala koji je dostavljen od odeljenja za visoko-tehnološki kriminal iz Beograda, kazao da je slučaj 99% rešen i da su ostale još neke formalnosti, pre nego što tužilaštvu dostavi dokaze. Kazao mi je i da nedvosmisleno zna ko je naručio pretnje ubistvom mog deteta, a verovatno i zapalio automobil, ali ću ja biti upućen u to kad slučaj bude rešen. Isto mi je rekla i tužiteljka iz Negotina.

U celoj priči, je interesantno i to da su dva puta pokušane likvidacije mene i moje porodice nameštanjem saobraćajnih udesa, da smo se oba puta izvukli neverovatnim sticajem okolnosti i da su oba puta ljudi iz policije pretili svedocima ovih događaja i upozoravali ih da NE svedoče.

Šta bi mogao da bude motiv za sve ovo?

Pre devet godina sam radio u Opštoj bolnici Majdanpek kao hirurg. Toj bolnici su neophodna dva anesteziologa minimum, kako bi se pokrile potrebe 24 sata dnevno, čitav mesec, ali je majdanpečka bolnica tada imala samo jednog.

Priučene su neke medicinske sestre i tehničari da vode anesteziju, što je jednako rizično kao kad bi priučene sestre operisale, ali verovali ili ne, tadašnji direktor, dr Nikola Stefanović  je insistirao na toj vrsti organizacije rada.

Smatrao sam da je to veliki rizik po pacijente i mene kao hirurga, pa sam ovaj nelogični zahtev tadašnjeg direktora prijavio tužilaštvu, republičkoj zdravstvenoj inspekciji, ministarstvu zdravlja i predsedniku opštine. Jedino što se dogodilo nakon toga, bilo je da sam dobio otkaz.

Doktor Stefanović, koji je meni dao otkaz zbog nepoštovanja pravilnika za koji se naknadno ispostavilo da nikada nije postojao i da je falsifikovan za potrebe mog radnog spora, imao je i čitav niz smrtnih slučajeva pacijenata koje je odbijao da primi na bolničko lečenje zato što su navodno bili laki slučajevi. Ovog momenta se vode protiv njega najmanje dva sudska postupka iz tih razloga.

E, ja sam se potrudio da se u javnosti sazna "za kim zvona zvone" u Majdanpeku, a istraga je utvrdila da dr Stefanović ima dodirne tačke sa licima koja su osumnjičena za paljevinu mog automobila i pretnje ubistvom moje ćerke.

Sedam meseci je prošlo od paljevine i pretnji ubistvom, 3 – 4 godine od poslednjeg pokušaja "ućutkivanja", devet godina od mog uklanjanja iz Opšte bolnice Majdanpek, par meseci od poslednjeg u nizu smrtnih slučajeva u bolnici za koje je osumnjičen dr Stefanović. Šta se čeka? O kakvoj se državi radi?!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije