Архива

Posts Tagged ‘drzavna’

KRATAK OSVRT NA SLUČAJ NOVE DRŽAVNE SLUŽBENICE SA OBAVEZNIM PITANJEM – DA LI JE UVEK SVE NA PRODAJU!??

24. септембра 2018. 1 коментар

 

Pred desetak hiljada građana na mitingu u Kosovskoj Mitrovici, Vučić je posebno pozdravio prisustvo Milene Ivanović, koja je stajala u prvom redu zajedno sa najvišim predstavnicima države i vlade Srbije u kojoj je zaposlena.

Nije, međutim, jasno da li je ona tu privedena ili samo dovedena kao svi koji imaju državni posao. Ili je došla svojom voljom, mada je na sahrani Olivera u Beogradu izjavila da njena noga nikad više neće kročiti na Kosovo. Ili se i sama pitala kako se tu našla i šta će tu, dok se Vučić glasno pitao gde su granice države koju vodi. I niko da mu kaže da pogleda Ustav i Miroslavljevo jevanđelje na kojima je dao zakletvu, piše kolumnista Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador u Tel Avivu.

 

                   Piše: Mile Isakov

DRZAVNA SLUZBENICA 

 

Bio je Vučićev Gazimestan i ništa. Osim što je po ko zna koji put pogazio datu reč da će tu saopštiti svoj plan za rešenje Kosovske trilogije.

Prema njegovoj najavi ovo je trebalo da bude treće, završno poglavlje Kosovskog ciklusa, posle prvog ispisanog davne 1389, i drugog na Gazimestanu 1989., ali je u poslednji čas Vučić shvatio da ovo nije ta godina koja treba da se završava sa brojem devet, pa je celu stvar odložio do naredne 2019.

To je nedvosmisleno poručio nedovršenom rečenicom, kada je ustvrdio da nije istina da mora da preda Kosovo do kraja ove godine. Nije rekao šta je istina, i nije rekao da to neće učiniti, samo da neće ove godine. I uopšte, uglavnom je govorio šta nije istina, šta neće uraditi i šta neće dozvoliti, umesto istine i svojih pravih namera.

Prosto je neverovatno da se u tako dugom govoru, skoro sat vremena, ništa ne kaže. Zapravo, rekao je on svašta, za svakog ponešto, ali baš zato kontradiktorno, tako da jedno drugo potire. Naprimer, u patriotskom delu izlaganja posebno je naglasio: "…Ne nudim vam oružje i municiju, ali vam garantujem da nikome nećemo dozvoliti da protiv vas upotrebi oružje i municiju", da bi posle priče o naoružavanju naše vojske najmodernijim oružjem i oruđem, pri kraju govorancije zaključio: "Nisam govorio o oružju jer ja to ne želim i ne znam"!?

Za Vučićev mentalni sklop, sasvim je logično da priča koja je počela 1389., sa devet Jugovića, bude zaokružena 2019., kada će on konačno da pogazi devetu božiju zapovest koja, prema tumačenju vladike Nikolaja Velimirovića, kojeg on inače voli često da citira, glasi: "…Ne budi lažan ni prema sebi, ni prema drugima. Kad preuznosiš sebe i hvališ se pred ljudima, ljudi ne znaju, no ti sve znaš. Ako ponoviš tu lažnu svedodžbu o sebi više puta, ljudi će se vremenom uveriti da ih lažeš. A ako neprekidno ponavljaš jednu laž o sebi, ljudi će svi znati da ti govoriš laži, no tada ćeš ti početi verovati sam u svoje laži i tako će laž za tebe postati istina. A, kad govoriš laži o drugom, taj čovek zna da si ti lažni svedok. I ti znaš da lažeš, tako si ti drugi svedok protiv samog sebe. A, Bog je treći svedok. Kad god, dakle, iskažeš lažno svedočanstvo, znaj da su trojica svedoka protiv tebe. I znaj da će te jedan od njih prokazati celom svetu…"

Dakle, na Kosovu ništa novo, posebno ništa istorijsko. Istorijske su samo laži da nema nikakvog sporazuma i da ga skoro neće biti. Kao i izjave da kosovske Srbe on, Vučić, neće da laže i nikad neće pozivati na oružje, a istovremeno, da se ni jednog trenutka neće dvoumiti da ih odbrani ako budu napadnuti. Samo nije rekao kako?

Kako on to zamišlja kad i njega, predsednika države, običan kosovski policajac može da zaustavi na sred puta i vrati nazad, sa sve obezbeđenjem i pratnjom? Novost je ipak da predsednik javno priznaje da ne zna gde su granice države koju vodi.

"…Nije istina da hoću da menjam granice, jer gde su nam granice? Mi mislimo jedno, Albanci drugo, neki u svetu jedno, neki drugi drugo".

Halo, predsedniče!!! Zemlja zove! Nije važno šta ko misli gde su nam granice, nego šta piše u Ustavu, na kojem si se zakleo! Upravo zbog toga ti ni ne nazireš rešenje jer ga nema tu gde ga ti tražiš. Nema rešenja u dogovoru sa Tačijem, dok obojica ne postanete vlasni da pregovarate o kompromisu koji očigledno izlazi iz okvira Ustava i vaših nadležnosti.

Da bi se uopšte moglo pristupiti traganju za rešenjima koja podrazumevaju nove granice, mora se promeniti Ustav, što ne zavisi od Albanaca, na koje se već tradicionalno prebacuje krivica za svaki promašaj vlasti u Beogradu. Ustavom se moraju otvoriti mogućnosti za takav kompromis i utvrditi ovlašćenja za pregovare, opet isključivo po Ustavu.

A onda, ako Vučić dobije takav mandat, što ne bi trebalo da mu bude problem s obzirom na odnos snaga u Narodnoj Skupštini, mora prestati da lično ili preko svojih trbuhozboraca, o Albancima govori sve najgore. Ne ide, brate, da narodu nudiš suživot sa onima za koje uredno širiš glas da bi nas najradije žive pojeli. Nema kompromisa, pa bilo to i razgraničenje, bez primirja i pomirenja onih koji na to treba da pristanu. Dva naroda, koji su kroz istoriju itekako umeli da žive zajedno i da se poštuju i pomažu.

Da naš najveći problem nije u Albancima, nego u nama, najbolji je primer Milena Ivanović, koju je Vučić posebno pozdravio uz najavu da će ulica koja nosi ime njenog ubijenog supruga Olivera Ivanovića, biti najlepša u Kosovskoj Mitrovici.

Ni najdobronamerniji posmatrači ne mogu da se ne zapitaju otkud ona tu na Vučićevom mitingu u prvim redovima, rame uz rame sa najvišim državnim zvaničnicima. Kako se to slaže sa poznatim kritičkim odnosom njenog pokojnog supruga prema toj vlasti u Srbiji i njenom odnosu prema Kosmetu i Srbima koji tamo žive?

Posebno, imajući u vidu satanizaciju kojoj je bio izložen od te vlasti, kao i (ne)angažovanje režima u Beogradu u otkrivanju njegovih ubica. Oni koji ne mogu da razumeju tako radikalnu promenu Mileninog stavа, koja je neposredno posle sahrane u Beogradu izjavila da njena noga nikad više neće kročiti na Kosovo, sada su prvi put saznali da je ona u međuvremenu zaposlena u vladi Srbije, odnosno u kabinetu premijerke Ane Brnabić. Malo bolje obaveštenima nameće se pitanje i otkud ona u vladi, pošto se sećaju kako je svojevremeno na pitanje novinara da li će nastaviti Oliverovu borbu izjavila: "…Politiku mrzim više od svega, u te vode ne bih ušla ni po koju cenu!".

Znam da nije lepo, a ni politički korektno, napadati ženu, pa još udovicu sa dvoje maloletne dece, ali nije lepo ni gledati je kako se ponižava u sprezi sa najvećim političkim neprijateljma njenog mučki ubijenog supruga, kojem su upravo oni nacrtali metu na čelu. Da ne govorimo sad o tome da se sumnjive okolnosti pod kojima je likvidiran, odnose i na njih, bar dok se ne završi istraga i otkriju izvršioci i naručioci atentata na Olivera Ivanovića.

Ne mora ona da ih optužuje, ali ne mora i ne sme ni da ih amnestira od moguće krivice i odgovornosti. A upravo to radi svojim prisustvom na njihovom mitingu. I ne samo tako, nego i svojim izjavama, koje su radikalno drugačije od onih koje davala neposredno posle atentata. "…Znamo ko te je ubio, ali oni koji su to uradili moraju da znaju da se to neće tek tako završiti", bila je njena prva izjava od koje je čini se odustala. Zašto?

Da li zato što se u međuvremenu zaposlila u vladi Srbije? Jasno je da ona sad mora da se sama stara o egzistenciji, svojoj i svoje dece, ali ostaje pod znakom pitanja da li je to najbolje rešenje, da stane pod zaštitu onih čiju Oliver nikako nije želeo. I njemu su nuđene razne političke pozicije u Beogradu, da bi bio sklonjen sa Kosova i ućutkan, ali je on sve odbio, što ona svakako dobro zna.

Sa tim činom, stajući pod taj kišobran, kompromituje i njega i ono za šta se borio i platio životom. A nije da nema kvalifikacije i na osnovu toga drugačije mogućnosti za zaposlenje. Ona je doktorirala na Ukrajinskom jeziku i ranije već radila kao docent na beogradskom Univerzitetu.

Ništa ne bi bilo prirodnije i čistije nego da se tamo i vratila, čak i uz eventualnu pomoć režima ako je neophodno, jer taj režim objektivno ima odgovornost, pa i obavezu da pomogne Oliverovoj porodici. Istina i to je državni posao, ali sa mnogo više digniteta, jer Univerzitet ipak ima nekakvu autonomiju.

Ovako, sa pozicije direktno zavisnog državnog činovnika, kad učini ili kaže bilo šta, nikad nije jasno koliko je iskreno a koliko iznuđeno. I sumnjivo je uvek kad podržava, brani ili hvali Vučića, a sve je više toga. Demantujući spekulacije da Vučić nije hteo da primi Olivera Ivanovića nekoliko dana pre ubistva, nedavno je, na primer, izjavila: "…Ta informacija nije tačna. Oni su se ranije dogovorili da se vide, ali do tog sastanka nije došlo". Narod bi rekao, nije šija nego vrat.

Sve u svemu, tužno je gledati kako se povija žena koja se tako odlučno i hrabro borila za svog supruga dok je bio u albanskom zatvoru pod optužbom za najteže ratne zločine. Tim pre što time ne blamira samo sebe, nego i njega.

Sad izjavljuje kako je Vučić mnogo pomogao i njoj i Oliveru, a ne pada joj na pamet da bi i to mogao biti razlog za targetiranje i progon njenog supruga od strane Vučićevih hijena. Ako je pomogao, a ovaj posle izlaska iz zatvora nije pokazao dovoljno zahvalnosti, već naprotiv nastavio da se joguni?

U svakom slučaju, slučaj državne službenice Milene Ivanović je poučan, a naravoučenije bi moglo biti: Ne mešaj se sa pomijama da te svinje ne pojedu. A, sa stanovišta spoznaje vremena u kojem Vučić upravlja ljudskim sudbinama, zanimljiv je, jer nije jedini.

Nešto slično je prošla i Ružica Đinđić, koja je u jednom trenutku slabosti morala čak da izjavi kako je Vučić podseća na njenog Zorana. Posle toga se pokrila ušima i nestala, ali bar je niko ne pita za nasleđenu imovinu.

Tako nekako je i sa Šešeljem, koji se više ne buni ni protiv čega, pa čak ni protiv predaje Kosova. Sve se postiže podmićivanjem i ucenama. Tako je Vučić pokušao i ovom prilikom sa kosmetskim Srbima, kada im je umesto rešenja sudbinskog pitanja zamazivao oči sa parama koje će uložiti u njihove opštine.

Da li je moguće da je sve u lovi, da je baš sve na prodaju?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RAČUNI KOMUNALNIH PREDUZEĆA, AŽURNI IZVRŠITELJI, DUŽNIČKO ROPSTVO I SMRT PENZIONERA!!!

17. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Zbog konstantnog osećaja zabrinutosti i straha, nemira i stalne napetosti, što je dovelo do pogoršanje zdravstvenog stanja, umro je jedan od mnogih penzionera u Srbiji kojima je zaplenjena penzija zbog spora sa Javnim komunalnim preduzećem (u ovom slučaju, beogradskim Infostanom).

Slučaj je sa pravnog stanovišta čist državni kriminal, a sa stanovišta ljudskih prava, govori o tome da građani Srbije žive u opasnoj diktaturi. Pismo koje je u vezi ovog slučaja uputila Snežana Dimitrijević, ćerka preminule žrtve Vučićevog terora, a koje objavljujemo neznatno skraćeno, jasno svedoči u kakvom sistemu živimo.

U sledećim brojevima opisaćemo nasilje JKP Infostana koje zloupotrebljava privatne izvršitelje, a oni pravosuđe i neukost najsiromašnije dela društva.

 

……

DUGOVANJA, IZVRSITELJI I SMRT

 

Nisam penzioner, ali u ime mog oca i svih naših najstarijih sugrađana, najljubaznije Vas molim da ovaj tekst objavite, da više niko ne bi doživeo ono što je on.

Naime, bio je invalidski penzioner i primao penziju u iznosu od 18.000,00 dinara koja se isplaćuje dva puta mesečno (10-og i 25-og u mesecu) po 9.000,00 dinara. Obzirom da sam nezaposlena, sa ovim iznosom smo nekako "živeli" nas dvoje.

Međutim, tu na scenu stupaju izvršitelji  koji mom ocu plene 1/2 penzije radi namirenja potraživanja JKP "Infostan" u iznosu od 139.788,70 dinara (bez kamata i troškova postupka).

Zaplenu je odobrio sud i ona je trajala dve godine (obzirom da je za namirenje potraživanja komunalnih preduzeća za jednu godinu potrebno dve godine zaplene penzije). Tako je u periodu od jula 2014. pa do aprila 2016. moj otac primao penziju u iznosu od oko 4.500,00 dinara dva puta mesečno.

U novembru 2016. "Infostan" ponovo nalaže prinudnu naplatu, pa ovog puta mom ocu od prvog dela penzije preostaje svega 3.010,06 dinara, a od drugog dela – 3.560,85 dinara.

Sveukupno, u navedenom periodu oduzeta mu je penzija u ukupnom iznosu od 202.654,06 dinara. Njegova godišnja penzija iznosila je oko 219,536,16 dinara.

Kako su u periodu trajanja ove zaplene (od jula 2014. pa do aprila 2016.) pristizali novi računi komunalnih preduzeća koji rastu metodom apsolutnog rasta i uvećavaju se za iznose kamata i troškova postupka, pokrenuta su još tri izvršna postupka, čime je moj otac bio doveden u situaciju da iz duga ne može da izađe (dužničko ropstvo).

Praktično, kao da je njegova imovina pod stalnom hipotekom, kao da je u doživotnom kreditu. Sudije odobravaju ova izvršenja i to na njegovoj celokupnoj (pokretnoj i nepokretnoj) imovini, bez ikakvog uvida šta tu imovinu čini.

Oni potpuno zaobilaze odredbe Ustava i član 1 Zakona o sudijama, pri tome posebno imajući u vidu odredbe člana 32 Ustava od koga odstupanja nisu dopuštena ni tokom vanrednog stanja (član 202 Ustava).

U konkretnom slučaju, nikakav sudski postupak nije vođen, niti je moj otac imao priliku da se pojavi pred sudom. RF PIO, dakle, nema pravnosnažnu izvršnu sudsku presudu na osnovu koje je mogao da mu oduzima penziju.

U telefonskom razgovoru sa nadležnima iz filijale Fonda PIO na Novom Beogradu (br. tel. 2017-479 i 2017- 130) na moje pitanje: Odakle Fond PIO crpi pravo raspolaganja nad pravima iz PIO, dobila sam odgovor da su "takvo naređenje dobili od države i to bez ikakve pisane odluke".

Na moju konstataciju da nikakva "država" nije mogla da im da takvo naređenje, već državna administracija, odnosno državni činovnici čije su dužnosti opisane zakonom, a delovanje ograničeno Ustavom, nisam dobila nikakav odgovor.

Naime, ovde se radi o sledećem: RF PIO nema pravo raspolaganja nad penzijama. RF PIO je državni upravni organ sa zadatkom da utvrđuje i isplaćuje penzije i nadoknade iz penzijskog i invalidskog osiguranja. On je pravno lice ovlašćeno da sakuplja doprinose obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa pravima i obavezama utvrđenim važećim propisima.

RF PIO nema pravo raspolaganja nad ličnim sredstvima osiguranika i korisnika prava iz PIO, odnosno nema pravo da njihova lična sredstva prenosi na račune drugih lica (izvršitelja, preduzetnika) niti bilo koga drugog, a naročito na to nema pravo bez pravnosnažne izvršne sudske presude i bez saglasnosti penzionera kao korisnika prava i poverioca RF PIO.

Zakonom o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su uređena kao neotuđiva, lična materijalna prava. Prema članu 6 Zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava koja se ne mogu preneti na drugoga.

Prema pravnoj teoriji, lična prava su građanska prava koja se užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti.

Dalje, članom 109 Zakona o PIO utvrđeno je da je Fond dužan da korisnicima isplaćuje iznose koji im pripadaju u mestu njihovog prebivališta, a relevantni član 110 Zakona ne sadrži odredbe na osnovu kojih se penzije mogu ograničavati ili ukidati zbog duga prema komunalnim preduzećima, što potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. gde se izričito konstatuje da se priznato pravo pojedinca na penziju može ukinuti ili ograničiti jedino na osnovu člana 110 Zakona o PIO, što ovde nije slučaj.

Ovaj stav Vrhovnog suda Srbije prihvatio je i Sud za ljudska prava koji u presudi Grudić v. Srbije iz 2008 ("Sl. glasnik RS", br. 43/12) potvrđuje da je pravo na penziju stečeno pravo i zakonski se ne može opozvati ili obustaviti (par. 56) izuzev u slučajevima predviđenim članom 110 Zakona. Sud u tački 77 presude po ovoj predstavnci smatra da "postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu, a mešanje u mirno uživanje zakonom stečene imovine nije dopušteno".

U tom smislu, postupanje RF PIO zalazi i u domen krivičnog prava u smislu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz članova 135 i 137; protiv imovine iz člana 203; protiv službene dužnosti iz člana 359, 361, 362 i 364; protiv prava po osnovu rada iz člana 163 (povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja), ali iz člana 308 – napad na ustavno uređenje a u smislu članova 1, 69 i 70 Ustava Srbije.

Prema Preporuci o izvršenju Saveta Evrope i evropskoj pravnoj praksi, izvršenja se sprovode za novčana potraživanja koja su neosporena;

Potraživanje je neosporeno samo ako se dužnik izričito saglasio sa njim na osnovu priznanja ili poravnanja u sudskom postupku. Tek tada i samo tada, sud potraživanje proglašava izvršnim i šalje podnosiocu izvršni dokument u svrhu sprovođenja izvršenja.

Pored Ustava, Zakona o PIO (članovi 6, 109 i 110), povređen je čak i (neustavni) Zakon o izvršenju i obezbeđenju čijim je članom 147 utvrđeno da su od izvršenja izuzeta primanja po osnovu invalidskog osiguranja.

Moj otac je bio invalidski penzioner. Najzad, ni Ustavom Srbije (član 91 stav2), ni Zakonom o komunalnim delatnosti nisu predviđena sredstva prinude pri naplati javnih dadžbina, već je utvrđen opšti princip prema kome građani namiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima, a to je – njihova ekonomska moć.

Ustav, dakle, jasno štiti građane od bilo kakvih potraživanja sve dok nemaju mesečni prihod dovoljan za dostojan život: građanin koji nema takav prihod, pravnom snagom Ustava nije dužan da plaća bilo kakva fiskalna ili parafiskalna zaduženja.

Tokom perioda od dve godine, koliko je trajala zaplena penzije, moj otac i ja smo bili dovedeni u nemogućnost podmirenja osnovnih životnih potreba (hrana, lekovi, sredstva za higijenu …), u nemogućnost podmirenja ostalih životnih potreba (električna energija, troškovi PTT usluga, pribavljanje novih ličnih dokumenata kao što su lična karta i zdravstvena knjižica, neophodnih popravki u stanu, čime se dovode u opasnost i komšije – zbog poplave, na primer).

Sveukupno, dovedeni smo u nemoguće životne uslove do mere dovoljno ozbiljne, da potpada u okvire članova 23 stav 1 (zaštita ljudskog dostojanstva), člana 24 stav 1 (pravo na život) i člana 25 (nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta) Ustava Srbije: građanin kome se oduzmu sredstva za hranu i lekove i ostale životne potrebe je, sasvim slobodno se može reći, izložen pokušaju ubistva, odnosno teškom i apsolutnom kršenju Ustava i njegovih ljudskih prava.

Konstantan osećaj zabrinutosti i straha, nemir i stalna napetost, imali su za posledicu pogoršanje zdravstvenog stanja mog oca i, najzad, njegovu smrt. Od posledica moždanog udara je umro. Umro je sa zaplenjenom penzijom.

Možda to nikada neću moći da dokažem, ali umro je zbog jakog uznemirenja i opravdanog straha (svakog 10-og i 25-og u mesecu da li će primiti i tu mizernu penziju ili će mu izvršitelji uzeti i to) što ga je potpuno iscrpljivalo, pogoršalo njegovo zdravstveno stanje i na kraju dovelo do njegove smrti.

Za sahranu nisam imala novca. RF PIO pokriva samo deo pogrebnih troškova. U JKP "Pogrebne usluge" mi je rečeno da se obratim Centru za socijalni rad i da oni moraju da mi pomognu.

Centar za socijalni rad me je odbio. U takvim okolnostima, praksa JP "Pogrebne usluge" je da porodicu preminulog potpuno isključuje iz bilo kakvog odlučivanja u vezi sahrane, pa je tako zbog nedostatka iznosa od oko 35.000,00 dinara, moj otac (iako bi mu po mestu stanovanja pripadalo mesto sahrane na Novom bežanijskom groblju) sahranjen na grupnom(!?) groblju Orlovača, oko 20 km daleko od mesta stanovanja njegove porodice; bez obavljene identifikacije; nemam pravo da posedujem ikakvu dokumentaciju o mestu i načinu sahrane; nije mi čak dozvoljeno ni njegovu odeću da mu odnesem, već je sahranjen – u vreći!?

Na kraju, želim da posebno naglasim sledeće: skandalozni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne primenjuje se na sve građane Srbije.

Naime, kolektivni ugovori svih državnih organa, javnih i komunalnih preduzeća u sebi sadrže odredbu o "zaštiti zarade" prema kojoj je na zaradama zaposlenih u ovim institucijama dozvoljena prinudna naplata, ali samo uz vođenje sudskog postupka i pravnosnažnu sudsku odluku, samo uz njihovu saglasnost i samo do 1/3 njihove zarade.

Pri tome, njima su omogućene neverovatne privilegije na račun građana. Tako je, na primer, Skupština grada (kao osnivač komunalnih preduzeća) omogućila da se svim zaposlenima u komunalnim preduzećima uplaćuje dobrovoljno privatno penziono osiguranje i tako im obezbedila dodatnu sigurnost u starosti koju ogromna većina nas koja ih prisilno finansira – nema!?

Pored ove, zaposleni u komunalnim preduzećima ostvaruju i brojne druge privilegije, kao što su: pokrivanje troškova ogreva i zimnice, popravke i adaptacije stambenog prostora, troškove lečenja za njih pa čak i za članove njihovih porodica; osiguranje za slučaj bolesti i hirurških intervencija, stipendije za školovanje njihove dece…

Da se ove privilegije i ostvaruju dokazuju i izveštaji Državne revizorske institucije  koja u svojim izveštajima o finansijskom poslovanju komunalnih preduzeća potvrđuje da ona u svojim bilansima iskazuju potpuno neprihvatljive stavke, kao što su – pored napred navedenih – i rashodi za rekreaciju, donacije i sponzorstva, troškovi jubilijarnih nagrada, reprezentacije, troškovi platnog prometa…

Ove privilegije nisu i ne mogu da spadaju pod komunalne usluge koje su građani dužni da plaćaju i koje ogromna većina sebi ne može da priušti.

Skupština grada prekoračila je granice svojih ovlašćenja i više nego ozbiljno zašla u domen krivičnog prava. Takođe, krajnje je vreme da se neko pozabavi pitanjem samog postojanja "Infostan tehnologije"  (čija provizija iznosi 9%) i tzv. objedinjene naplate koja nigde u uređenim zemljama ne postoji, obzirom da se "vezana" naplata smatra zabranjenim oblikom poslovanja jer se na taj način ostvaruje povećana a nezakonita dobit. Najzad, to zabranjuje i Zakon o zaštiti potrošača.

U prilogu dostavljam dokaze o svemu navedenom uz veliku molbu da ovo pitanje pokrenete, da se ono što se desilo mom ocu ne bi desilo nikome više.

Snežana Dimitrijević

Pariske Komune 61/56,

11070 Novi Beograd

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

НАКАРАДНИ ЗАКОНИ КАО УНОСАН БИЗНИС И ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА ЛЕГАЛНОГ РАЗАРАЊА ПОРОДИЦЕ У СРБИЈИ!??

21. октобра 2017. Коментари су искључени

 

Идеја разарања породице у Србији, добила је на снази посебно од како је сву власт у држави узурпирао Александар Вучић заједно са својим креаторима Закона о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика, чиме је омогућено владајућем режиму да лошу слику друштва учини још гором.

Надлежене државне институције, као што су Центри за социјални рад, данас могу без објашњења да одузимају децу родитељима, да стану на страну једног од родитеља без ваљаног разлога или да се окрену против оба родитеља и против њихове породичне заједнице, уколико неко "унутар система" процени да ће имати користи од тога.

Темељи овог зла постављени су још 2005. године, Указом о проглашењу Породичног закона који је потписао ондашњи председник Републике Србије, Борис Тадић. У члану 2. поменутог закона, стоји цинична одредба која гласи: "Породица ужива посебну заштиту државе".

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

                             Игор Милановић

SOCIJALNA POLITIKA I DRZAVNA RAZGRADNJA PORODICE

 

Нестручност, недостатак искуства и корумпираност социјалних радника, основни су разлози због којих све чешће долази до убистава брачних парова и деце и то у самим Центрима за социјални рад.

Недоречени Закон о спречавању насиља у породици, према мишљењу стручњака, управо подстиче на насиље, али и то је део опште државне стратегије о разарању породица како би што је могуће више деце могло да буде продато богатим странцима спремним да плате и више од 10.000 евра по детету.

Закони који регулишу социјалну заштиту и породичне односе у Србији су првенствено усмерени ка разарању породице и традиционалних вредности, а актуелна власт, као и свака друга фашистичка и тоталитарна власт сматра да је држава неизбежни арбитар који мора да регулише сваку ситницу у свакој животној сфери грађана.

Систем који настаје пред нашим очима у својој завршници биће нека врста Хакслијевог "Врлог, новог света"  у коме ће основа ћелија друштва бити нацистичка "Кућа за узгој". Питање које се поставља је да ли ће до тада уопште још бити људи у Србији.

У Србији, истина, не постоји план рађања деце од по расним карактеристикама пробраних родитеља, као што је то био случај у Трећем Рајху, али држава је последњим изменама закона из домена породичних односа на најбољем путу да постане "Кућа за узгој" за целу развијену Европу.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а делимично и касније, деца из Србије, али и целе бивше Југославије, продавана су још у породилишту: лекари би их одмах после порођаја проглашавали мртвима, тело нису показивали родитељима, а често није било никаквих писаних трагова о наводној сахрани, а затим би продавана платежно способним паровима из земље или иностранства.

Да су учесници ове трговине бебама још увек веома утицајни у Србији види се и по томе што власт упорно одбија да прихвати најосновнији захтев оштећених родитеља, а то је да укине застаревање овог дела како би могли пред лице правде да се изведу сви они који су продавали туђе бебе.

Данас се ова трговина одвија доста елегантније и, на први поглед, сасвим легално. Биолошки родитељи се проглашавају неспособним да брину о својој деци, најчешће зато што су лошег материјалног стања и без сопственог крова над главом, због чега им се деца одузимају и дају на усвајање.

Данашње развијене земље се труде да законодавство тако уреде да оно на сваки начин штити породицу, једино је у Србији предност дата разарању породице. Социјалне установе на Западу користе широку палету начина и метода да помогну породицама да превазиђу проблеме и остану заједно, док се Србија труди да створи што је могуће више сирочића која ће касније бити продана у иностранству. Уништавање породице је, тако, у данашњој Србији постало уносан државни бизнис у коме зарађују сви осим несрећне деце и њихових биолошких родитеља.

Да би неко могао да обавља родитељске дужности, он прво мора да буде жив и физички у стању да то чини. Особа која је изнемогла од глади, сигурно није у стању да се стара још и о деци. У таквим случајевима је потребна помоћ државе, али уместо тога државни апарат предност даје одузимању деце од биолошког родитеља и њихову продају богатим странцима .

Социјална помоћ је у Србији увредљиво ниска и није довољна ни за пуко преживљавање. Она износи 6.900 динара месечно по примаоцу, али се даје само девет месеци годишње. Да би неко уопште стекао право и на ову цркавицу мора да приложи на десетине докумената, а за већину њих прво плаћа административну таксу.

Најважнији од свих ових бесмислених докумената је доказ да тражилац социјалне помоћи не поседује никакву покретну или непокретну имовину у Србији. Ако неко има оронулу кућу, макар и небезбедну за становање, он је аутоматски искључен из могућности да му држава даје помоћ од око 55 евра месечно, девет месеци у години.

Ако неко нема никакав кров над главом, а при томе му ни држава уз давање социјалне помоћи не обезбеђује смештај, како онда он, или она уопште могу да се старају о својој деци? Власт уопште и не планира да у таквим случајевима деца остану код својих биолошких родитеља, већ да буду припремљена за продају странцима.

Ономе, ко по процени социјалне службе није у стању да се брине за своју децу, она му се одузимају, привремено смештају у дом, а затим дају у хранитељску породицу.

Част малобројним изузецима, хранитељске породице у огромној већини случајева имају двоструку, по запослене у центрима за социјални рад корисну улогу: прво је да физички и ментално припреме децу да буду атрактивна богаташима из иностранства која би да их усвоје, а друга је да новац деле са људима из центра.

Хранитељска породица за свако дете које преузме да негује добија око 30.000 динара месечно!?! Пошто деца из сиротишта, па и она смештена у хранитељским породицама, од државе добијају гардеробу и, ако иду у школу, школски прибор и уџбенике, поменута сума је само за храну.

По званичним подацима Завода за статистику, просечна одрасла, запослене особа у Србији на храну дневно троши 500 динара, а хранитељској породици на располагању стоји дупло већа сума и то за дете. Очигледно је да овде нешто није у реду.

Уместо да дају за храну и сличне потрепштине деце, хранитељи тај новац делом задржавају за себе, а делом као мито дају надлежном службенику Центра за социјални рад који одлучује које ће дете ићи у коју хранитељску породицу. Захваљујући овако разрађеном бизнису дешава се и да поједине хранитељске породице имају по петоро, па и више туђе деце.

Да би неко у Србији могао да усвоји дете мора да испуњава најосновнији услов, а то је да има довољно пара да плати незајажљиве раднике Центра за социјални рад.

Не постоје званични подаци, али се незванично барата цифром од најмање 10.000 евра по једном детету, колико "испод жита" плаћају усвојитељи. Оволико пара мало ко има у Србији, тако да се деца на усвајање најчешће дају странцима. На тај начин се додатно поспешује "бела куга" и одлив становништва у иностранство.

Пошто нису сви родитељи сиромашни и финансијски неспособни да се брину о својој деци, власт је измислила читав низ мера помоћу којих може сасвим легално да родитељима одузме децу.

Мајке и очеви који злоупотребљавају права или грубо занемарују своје дужности могу бити потпуно лишени родитељског права и то помоћу једне Владине уредбе, односно подзаконског акта.

Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих је донело Министарство за рад и Министарство здравља децембра прошле године, међутим, Влада Србије је узимајући у обзир препоруку Међународне организације рада (МОР) о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада, донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу 29. маја 2017. године, на снагу је ступила 7. јуна, а примењиваће се од 1. јануара 2018. године.

Сигурно да је добро што се држава труди да спречи злоупотребу дечије радне снаге, али оно што ова Уредба доноси није на првом месту забрана запошљавања деце (односно лица млађих од 18, а посебно особа млађих од 15 година), већ забрана њиховог ангажовања. Разлика није само у семантици, већ у суштини: ангажовање је свака делатност и она која је плаћена, али и она која није плаћена.

Тако ће проблем имати и родитељи који, на пример, затраже од своје деце да им, као што је вековима било уобичајено, помогну у пољским радовима или код чувања оваца.

Са друге стране, законодавац је омогућио запошљавање деце у свим областима у којима је њихово ангажовање забрањено, под условом да се ради о пракси у оквиру такозваног дуалног образовања. Значи, родитељи ће бити новчано кажњавани, а у поновљеним случајевима ће им деца бити одузимана, али ће послодавци моћи да се извуку ако се позову на "образовање кроз рад".

Уредба, истина, за први прекршај предвиђа новчане казне и то до чак милион динара, али у поновљеним случајевима надлежни социјални радник може да по слободној процени нађе како родитељи занемарују своје обавезе или злоупотребљавају права, због чега им се дете мора одузети. Још страшније је то што у таквим случајевима закон предвиђа одузимање све деце од кажњених родитеља, а не само оне која су била ангажована супротно поменутој Уредби.

Као коначни удар на породицу Влада је спремила Закон о спречавању насиља у породици, који је још једна у суштини добра идеја, али примењена на штету и родитеља и деце.

Поменути Закон, који је почео да се примењује од 1. јуна ове године доживео је велике критике управо стручне јавности и то највише због тога што он не спречава насиље у породици у оноликој мери у коликој га провоцира, а што су доказала и два страшна догађаја која су се одиграла у Београду свега месец дана по ступању на снагу Закона и у којима су на најсвирепији начин убијене две жене и једно дете, док је један починилац извршио самоубиство.

Још у време скупштинске расправе поводом доношења Закона поједини посланици, али и део стручне јавности су указивали управо на могућност да се неселективном и на првом месту нестручном применом безбедносних и казнених мера које су предвиђене може постићи контраефекат.

Наиме, постоји опасност, а то се управо и десило у два поменута случаја, да муж и отац, који је због процене да представља претњу по живот и здравље осталих чланова породице удаљен из свог стана и препуштен самом себи, у једном тренутку одлучи да "рашчисти ствари", што се и до сада, пре ступања на снагу новог закона, најчешће, трагично завршавало.

Неспорно је да жртве породичног насиља заслужују заштиту државе и друштва, али је исто тако ноторна чињеница како је и насилницима управо у првим данима, а поготово сатима непосредно после примене заштитних мера из Закона неопходна стручна помоћ.

Поједини опозициони посланици су узалуд указивали на ово тражећи да никакве одлуке о примени мера из Закона не доносе нестручне особе, односно оне које су завршиле само један обичан кратки курс. Психологија је наука која се изучава на вишегодишњим студијама, а не на викенд семинарима.

На жалост, апели стручне јавности су и овај пут остали неуслишени од владајуће странке чији су посланици у највећем броју потпуни надмени идиоти са лажним дипломама и докторатима.

Иза оваквог накарадног законског решења крије се још једном иста жеља власти да на легалан начин доводе до разарања породица како би што је могуће више деце било понуђено на усвајање.

У развијеним земљама, у којима постоји сличан закон, стручне службе одмах процењују психичко стање особе пријављене за породично насиље и по потреби одређују неку од мера безбедности (од којих је најлакша забрана приласка жртви, а најтежа чување у затвореној болничкој установи).

Код нас се наводни починилац, на основу процене особе која од стручности има полицијски курс у Сремској Каменици и кратки семинар о породичном насиљу, удаљава из стана и породице и препушта себи и улици. Ескалација сукоба је на овај начин буквално програмирана.

Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа у првим данима по пријави прибављање никаквог вештачења психолога или психијатра, чак ни социолога или педагога, већ је све пепуштено "курсистима".

Због тога, упозоравали су стручњаци, постоје велике шансе да се закон злоупотребљава , односно да жене пријаве претње и тамо где их нема, само да се дочепају стана који је, иначе, у власништву супруга, а који, као пријављени "насилник" из истога мора одмах да се исели. Управо то се, на жалост, и дешава, али је баш такав резултат законодавац и прижељкивао.

Колико држава мало брине о стручној помоћи брачним паровима види се и по томе што у Београду, граду са скоро два милиона становника, постоји само једно државно брачно саветовалиште у коме раде за овакве послове обучени стручњаци. Чак и када би Закон о спречавању насиља у породици и предвиђао интензивну стручну помоћ како насилнику, тако исто и жртви, њу не би имао ко да пружи.

Нестручност и неискуство социјалних радника су и довели до последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад, јер су надлежни доносили потпуно погрешне одлуке руковођени, између осталог и жељом да на тај начин од родитеља изнуде мито. Центри за социјални рад су, на жалост, постали центри корупције и нестручности.

 

    А 1. Како се заштитити од Весне

Жене и деца, жртве породичног насиља, већ дуже време добијају помоћ у Саветовалишта за борбу против насиља у породици, чији директор је извесна Весна Станојевић.

Жене које су прошле кроз сигурну кућу памте ову припросту и насилну жену, која им је загорчавала живот више него пијани мужеви. Пре осам година, несрећнице које су прошле кроз сигурну кућу упутиле су писмо Магазину Таблоид наводећи да се Весна Станојевић лажно представља да је дипломирани правник, а да није способна ни писмо мајци да састави.

Уредник је писмо послао госпођи Станојевић на изјашњење. Три дана касније, она се појавила у редакцији, плачући и кукајући на сав гласа. Убиће се, казала је, ако се то објави, ако то прочитају њене две кћерке.

Рекла је да јој је муж смртно болестан, а на питање уредника да ли га је оставила, она се изјаснила да није, па се, позивајући на ову чињеницу, главни уредник одлучио да заустави штампање броја и дуго је молио директора штампарије Графопродукт из Новог Сада да сачека док не пошаље измењену страну, из којег је избачен текст о госпођи Станојевић.

Ево, већ годинама, она и даље хара. Чешће је на екранима од Александра Вучића. Улази у сигурне куће као краљица. Сва напилритана и значајна. Утерује страх у кости оним женама које, наводно, штити.

 

    А 2. Ко је саставио "списак опасних делатности"?

Области у којима је забрањено ангажовање особа млађих од 18 година, са изузетком када је у питању стручно образовање (тада је дозвољено запошљавање до максимално једне трећине, односно једне петине месечног времена предвиђеног за рад одраслих особа): рударство; снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација; услужне делатности у гајењу усева и засада; помоћне делатности у узгоју животиња; лов, траперство и одговарајуће услужне делатности; сеча дрвећа; услужне делатности у вези са шумарством; риболов; уклањање отпадних вода; скупљање опасног отпада; третман и одлагање отпада; поновна употреба материјала; санација, рекултивација и дуге услуге у области управљања отпадом; заштитне и истражне делатности; здравствене делатности; коцкање и клађење; погребне и сродне делатности; делатност неге и одржавања тела; остале непоменуте личне услужне делатности.

С обзиром на телесни и духовни развој деце млађе од 15 година живота поред осталих, посебно су наглашене и додатне опасне делатности ради обезбеђивања њихове заштите: прерађивачка индустрија; грађевинарство; скупљање отпада који није опасан; узгој животиња; делатност припремања и послуживања хране и пића; улуге одржавања објеката; прање и хемијско чишћење текстилних и крзнених производа; делатност фризерских и козметичких салона; делатност домаћинства која запошљава послугу.

 

    А 3. Државна производња сирочади

Хранитељска породица за свако дете које преузме од Центра за социјални рад добија око 30.000 динара месечно и то све до пунолетства детета, односно док оно не буде трајно усвојено од стране платежно способних странаца. Родитељи, који би да сами однегују своју децу од државе добијају неупоредиво мање пара и то свега неколико година.

Да би мајка могла да оствари право на родитељски додатак, мора да прибави и надлежном одељењу у општини или граду у коме борави однесе низ докумената и уверења, као на пример судско уверење које потврђује Центар за социјални рад да није лишавана родитељског права и да брине о детету за које тражи додатак.

Тренутни цензус за добијање родитељског додатка износи 8.576,18 динара, односно увећаи износ 10.315,41 динара. Цензус је укупан приход по члану домаћинства остварен у претходна три месеца пре подношења захтева, а право на додатак имају само родитељи са приходима мањим од цензуса. Родитељски додатак за прво дете исплаћује се једнократно и износи 39.345,83 динара, док са за осталу децу исплаћује у 24 једнаке месечне рате. За друго дете он је 153.857,09 динара, за треће дете 276.930,09 динара, а за четврто дете 369.236,22 динара. Родитељски додатак за четврто дете, који се добија само једном у животу, једнак је приходу који сваке године, максимално 18 година, остварује хранитељска породица за једно дете. Држава, очигледно, поспешује стварање сирочади, јер се све мање исплати одгајати сопствено дете, а све више туђе.

 

    А 4. Деца из "Кућа за узгој"

За време своје владавине у Немачкој нацисти су тридесетих година прошлог века покренули пројекат стварања "Кућа за узгој" ("Зуцхтхаус") преко кога су желели не само да повећају број становника са типично аријевским особинама, већ су истовремено хтели да ти будући Немци од малих ногу буду васпитавани у духу потпуне покорности Фиреру и Рајху. Деца која су стизала у такве куће или су била плод спајања пробраних младих војника и девојака које су одабране само да би рађале децу или су била одузета од "неаријевских" родитеља (најчешће Словена), али су имала типичне "аријевске" карактеристике (плаве очи и косу, висок стас, издужену лобању…).

Деца из "Кућа за узгој" су била у суштини власништво Трећег Рајха, ма колико ово сурово звучало. Нацистичке вође су са њима могле да раде шта год су хтели, али их је на срећу у том науму спречио крај рата и њихове владавине који се догодио много пре него што су ова деца стасала. После рата су пребачена у класична сиротишта.

     Глоса

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

РАЗДОР, ПРИТИСЦИ И УРУШАВАЊЕ САМОПОУЗДАЊА: ДРЖАВНА ПОЛИТИКА САМОУНИШТЕЊА СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!??

21. априла 2017. Коментари су искључени

 

Готово да нема значајнијег града у Србији у коме се не одржавају протести против диктатуре Александра Вучића у којима учествују претежно студенти и омладина али и много још незадовољног народа.

Посматрано издалека, рекло би се да је диктатор у праву када каже да га Срби са Косова и Метохије подржавају зато што ради баш оно што је за њих најбоље јер једино у Косовској Митровици – протеста нема.

Но, на Косову и Метохији се још од 2013. године, протести одвијају на сасвим други начин, упркос притисцима, уценама и претњама Вучићевог режима, о чему детаљније пише Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице.

 

                         Иван Максимовић

SLAMANJE SNAGE I PONOSA SRBA NA KIM3

 

Још и пре одржаних председничких избора ове године, Вучић је потенцирао да ће на КиМ добити највећу подршку, око 70 %. Народни покрет са КиМ „Отаџбина"  упозоравао је на изборну крађу објашњавајући да је Вучићу најпотребније да прикаже да баш ту ужива поверење јер је ту највише и издао. По одржаним изборима обратили су се јавности и навели да имају много доказа да је крађе било и да ће их проследити РИК-у.

Најочигледнији вид притиска је била појава да се радници јавних предузећа окупе на договореном месту и онда у колони, коју предводи директор, одлазе на гласање.

Немања Јакшић из Косовске Митровице, правник и политички активиста са дугогодишњим искуством у спровођењу изборног процеса, за Магазин Таблоид описује како је су се одвијали раније а како ови последњи:

„…У Косовској Митровици је, у време док су се одржавали локални избори по систему Републике Србије излазило око 7.000 гласача од регистрованих 15.000. Последња два пута на изборе у овом граду изашло је око 5.000, с тим што на ту цифру треба додати око 1.000 до 1.500 украдених гласова.

Организовани гласачи СНС гласали су и по више пута на неколико различитих места за шта имају договорене шифре за распознавање. Приђу и кажу ‘расељени’ након чега им особље на биралиштима без икакве провере преда гласачки лист и упише их на име некога ко је умро или за кога знају да неће изаћи на изборе јер није у граду на пример, а у малим местима сви знају све. Тако се пуне гласачке кутије".

На сличан начин „подршка" Вучићу пружена је и у српским енклавама јужно од Ибра.

„…Људи су под пратњом и претњом вођени на гласање. Свако је морао да се јави у штаб СНС – а, да добије инструкције, заокружи и сними гласачки листић и поново се врати у штаб да докаже да је гласао.

Види, ја сам пратио цео ток гласања и подсећало ме као када су у Немачкој нацисти вршили притисак или 1941. кад је Гестапо хапсио по Србији. Веруј ми тако су људи вођени на гласање, у колонама, то су ти сигурни гласови. Унапред је било обећано и знало се колико ће њих изаћи на гласање и како ће гласати" каже Србин М.Ј. који је и сам прошао процедуру.

Стицајем околности, са једним од саговорника срећем се у ресторану преко пута зграде у којој је смештен студентски парламент Универзитета у Косовској Митровици. Ни у остатку државе студентске организације нису подржале протесте али тамо где им пред очима звер кези зубе и никако да утоли глад, ваљда би се ту нешто морало десити. Ипак се не дешава…

Овде није питање „да ли ћеш бити кажњен, овде ћеш бити кажњен и то сурово" тврди саговорник који јесте спреман да изрази своје неслагање али је сигуран да протест не би могао да достигне критичну масу те да би тиме само довео себе у опасност. „И у другим градовима власт држи све конце у рукама али нигде као овде полиција и криминалци нису тако умрежени".

Студентима је и раније прећено чак и због политички неутралних статуса на Фејсбуку. Један од њих је коментарисао у чуду концерт Зорице Брунцлик који је привремени орган Косовске Митровице организовао на Задушнице 2014. године (заборављајући који је то дан).

Убрзо је био позван на разговор у седиште Привременог органа  где му је најдиректније речено да ће остати без стипендије а можда и без дипломе. Одмах му је и сугерисано да искористи могућност и упише постдипломске студије, да се посвети науци и да ће му у томе, ако затреба, и они помоћи. Он се, по важним и актуелним питањима, више није оглашавао.

Студент проректор, Немања Бишевац, одазвао се позиву да за Магазин Таблоид прокоментарише протесте. Међутим, замолио је да „проследи поруку коју је и другим медијима слао". Нема шта ново да каже.

У тој телефонској поруци се наводи да ни једна студентска организације није подржала протесте, да су они тек „наводно студентски" и моли се јавност да „не злоупотребљава студенте" те да он „не подржава манипулисање студентима" и да ће се организације увек залагати за „побољшање положаја и квалитета студија".

Веома изненађује да овај иначе образовани млади човек не може да понови четири реченице о којима у поруци има тако децидан став. То снажно наводи на закључак да ни поруку можда није он писао.

На предлог да озбиљније поразговарамо о томе зашто студенти из Косовске Митровице одбијају да се огласе па чак и подржавају режим Александра Вучића, Бишевац кратко одговара да „не жели да се бави политиком и политичким темама".

На примедбу да то није политика већ борба за голи опстанак и да је то као да се давите и препустите се јер „не желите да се бавите хидрологијом". Са друге стране, ни та тврдња не стоји јер су студенти из Косовске Митровице и до сада у свему подржали режим, Бриселски споразум, чак и Марка Ђурића у покушају да угаси Универзитет… Бишевац је после овога остао без текста.

Иначе, студенти из Косовске Митровице никада и нису организовали протесте самостално што је у ранијем периоду можда било и добро јер је, за разлику од тренутног стања, читав српски корпус деловао усаглашено на корист националног добра.

Протесте и сваки други легалан вид отпора, организовали су представници народа бирани на дотадашњим изборима које је Скупштина Србије расписивала. Ти су протести увек били усмерени ка деловању УНМИК-а, КФОР-а, касније ЕУЛЕКс-а, и репресији коју су спроводили против Срба.

Крајњи циљ је био отпор експанзији албанског сецесионизма и подршци коју му је пружала Међународна заједница. На протесте су долазили они којима то обавезе дозвољавају и они сами желе. За присилом није било никакве потребе јер су сви желели исто, да остану под јурисдикцијом државе Србије као једином легалном систему управљања који им је, како год функционисао, обезбеђивао сигуран опстанак.

Велики број људи који би се нашао на улици добровољно би пришао и радо учествовао. Тако исказано заједништво свима је уливало велико самопоуздање и охабрење да истрају.

Протести се, од 2013., одвијају на сасвим другачији начин. Уколико се зна време одржавања са улице ће се склонити свако ко то може. Радници више нису само обавештени о протесту већ су приморани да дођу а пред сваки почетак, десно од бине, стоји група људи са списковима фирми чији радници присуствују.

Свако је дужан да дође и да се потпише пре и обавезно по завршетку протеста како би потврдио да је све време био ту. На тај начин обезбеђује се маса која статира пред камерама режимских медија а народ приморан да се уместо борбе за свој опстанак, бави борбом за интерес власти, постаје хипнотисана гомила која је једном давно пристала надајући се да „то неће моћи дуго да потраје".

Одсуство подршке и здраве националне опције, учинили су да се створи утисак о нужности без икаквог избора илити да се изабере једна од погубних оција.

Како је до тога уопште дошло?

Марта 2011. године, Влада Бориса Тадића преговоре о статусу КиМ извлачи из оквира Резолуције УН 1244 и преноси их на терен непријатељски настројене ЕУ где Србија нема савезника и све то „зарад европских интеграција".

У Бриселу се срећу представници српских власти и албанских сепаратиста, које предводе Борко Стефановић и Едита Тахири, са циљем да поведу дијалог о „катастру, авиосаобраћају, телекомуникацијама, председавању ЦЕФТА и царинским печатима"! Ово је озбиљно наговестило прве знаке издаје.

Сада се већ може основано сумњати да су закулисним договорима вештачки проблеми око царинског печата изазвали кризу на северу покрајине у лето 2011. године када су сецесионистичке власти послале јединице РОСУ ради заузимања прелаза.

Оно што нису смели ни да помисле током претходних 12 година, урадили су недуго по отпочињању Бриселског дијалога као његову нескривену последицу. На оружани напад Срби одговарају блокадом путева и тада започиње драматичан низ догађаја са циљем сламања отпора на северу покрајине што ипак није текло тако глатко.

Срби зиму проводе на барикадама, под шаторима, уз ватру, одбијајући позиве и своје државе да уклоне барикаде видевши куда то води.

Фебруара 2012. Председници четири општине са севера КиМ расписују референдум са једним јединим питањем „Да ли прихватате институције такозване Републике Косово?" 

Стефановић и Дачић одбацују ову идеју називајући референдум нелегалним док истовремено без икаквих овлашћења суспендују Резолуцију 1244 и предају део по део суверенитета албанским сепаратистима…

Излазност на референдуму била је виша него на било којим изборима и пре и након тога. Од уписаних 35.500 грађана са правом гласа изашло је 75,28% , од чега је 99,74% гласало против прихватања квази-институција!

Међу правницима је ово виђено као важан политички чин који верно осликава вољу грађана која неће моћи да буде заобиђена у даљим преговорима. Нажалост, није било тако. Нико се није освртао на резултате.

„Борба Срба са Косова и Метохије за поштовање Устава Републике Србије суштински представља борбу за очување Републике Србије и њене државности. Све одлуке које су донете од стране Срба са КиМ и резултати спроведеног референдума имају свој чврст темељ у Уставу Републике Србије и представљају израз уставног начела које прописује да су носиоци суверености грађани, те да ни један државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвоји сувереност од грађана нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана" писала је тада Славка Којић, уважени адвокат.

Срби са КиМ, пре свега они са севера где и чине готово апсолутни састав становништва, нису само на улици протестовали већ је њихов живот постао протест. Сваким актом пружан је отпор насилном покушају окупације, признавању сецесионистичких стуктура као законодавних, повлачењу и гашењу суверенитета државе Србије.

Од очувања тих принципа њима је зависио опстанак и останак а остатку Србије борба за Устав и право значили су потпору која ће спречити бујицу безакоња, пљачки и уништавања државе које тек након слома отпора Срба са КиМ достиже свој врхунац, не раније! А у тој борби Срби су били потпуно усамљени. Осим ретких појединаца који су успевали да дођу и по дан или два проведу на барикадама – никога другог није било.

У Бриселу је 19. априла 2013. године парафиран споразум којим власт пристаје да повуче и укине све институције и симболе државности и исте уступи квази-институцијама тзв., „републике Косово". О природи тог споразума више него сликовито говори чињеница да су га потписали тадашњи министар полиције Ивица Дачић и за почињено дело тероризма и убиство српских полицајаца правоснажно осуђени терориста, Хашим Тачи.

Свеза полиције и криминалаца на Косову и Метохији, како у врху службе тако и на локалу, до данас је остала нераскидива и створила незванични али владајући слој чији су инструменти страх и насиље уперени искључиво против српског народа.

Крајем истог месеца, представници Срба са КиМ, оснивају је Скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија која би обављала послове из круга уставних надлежности АП, како је то нашим Уставном и прописано. Истог дана једногласно је усвојена и Декларација о одбијању Бриселскг споразума као неуставног акта јер укида институције Републике Србије на северу покрајине. Иначе, све време током рада ове Скупштине сви акти усвајани су једногласно.

Долази до парадокса када Влада у Београду, позивајући се на изузетност политичког положаја покрајине, која је у том тренутку под Међународним протекторатом, одбија да призна институцију основану по сопственим законима. Истовремено, као што смо рекли, води се дијалог у Бриселу којим се тај исти протекторат суспендује а признају као равноправне квази-институције албанских сепаратиста.

„Иако се такво дрско и отворено кршење важећег Устава дешава наочиглед целокупне српске јавности, ни један орган државне власти није нашао за сходно да реагује како би се заштитио уставноправни поредак земље и територијална целина Републике Србије" трудила се да простој гомили, увереној да је реч тек о политичким играријама, објасни Којићева. Међутим, Влада је прихватила Бриселски споразум, а исто чини и Народна скупштина Републике Србије чиме званично одустаје од сопствене територије и становништва.

Уз све то, да ли из неразумевања ситуације, личне материјалне користи или и једног и другог, на КиМ је било и оних Срба који су помагали гашење отпора а пре свих то су чланови неких политичких партија који су се правдали „јединством са Владом" (таквом Владом, да).

Понајвише су у томе новинари и уредници редакција на српском језику међу којима они водећи и нису са КиМ већ ту живе дуже или краће време и „привређују". Такође су ТВ МОСТ из Звечана и радио Косовска Митровица (оба на државном буџету) експресно преузети од стране Канцеларије за КиМ и речено им је „ми вас плаћамо, радићете како кажемо" што је пре свега чинио Вулинов незванични заменик Марко Кнежевић.

За то време учестала су паљења аутомобила, подметања експлозива, застрашивања и пребијања Срба, обично оних незаштићених. Представници Владе, најчешће Вулин, оптуживали су за насиље Србе који се противе издаји а над којима је насиље и спровођено.

Србе туче чак и председник Општине Косовска Митровица, Крстимир Пантић који је са телохранитељима упао у кућу Драгана Дашића и давио га и ударио неколико пута. Дечацима који су лепили антиизборни материјал претио је смрћу.

Претучени су и радници градског водовода чији је директор био садашњи градоначелник општине по систему тзв. „републике Косово" Горан Ракић. Отказе и/или батине добијају неки радници Цивилне заштите, јавних предузећа, новинари…Убрзо после тога Дашић се одселио са КиМ као и неки протерани радници а други су постали улични продавци хуманитарне помоћи.

Протести се ипак настављају, масовне шетње организују се све чешће па и свакодневно. Што је више народа било на протестима, то је мање новинара долазило. То је створило маневарски простор да из дана у дан претње постану све гласније, а народ збуњен фронталним таласом издаје у коме је остао без подршке а у којој учествују представници државе, интелигенције али Цркве, почиње да посустаје.

Непосредно пред саме сепаратистичке квази-изборе, био сам једини новинар који је извештавао са тих скупова као и са седница Скупштине АП КиМ. Мук који је у медијима завладао онемогућио је да се чује глас Срба са КиМ много више него данас о масовним протестима против диктатуре. А то је скупо коштало и остатак Србије.

О политичком утицају ове Скупштине можда је најбоље посведочио Јан Клиф, британски тзв. „амбасадор" у Приштини августа 2013. у једном интервјуу. Поздрављајући српску предају Клиф је са презиром, подсмехом али и благо испољеном нервозом говорио о овој Скупштини питајући се „ко то уопште признаје, одакле средства за њен рад".

За квази-изборе који су се очекивали рекао је да и поред бојкота из Београда мора да стигне јасна порука „да је то једини пут". Дакле, прихватање отцепљења Косова и Метохије може да буде једино трајно решење а за то је неопходно да у Београду на власт дођу људи који ће то прихватити. Запад је то стрпљиво припремао и чекао... До тренутка расписивања албанских тзв. „избора" на терену је све било спремно.

„И тако непрестано ридање на ридање прилажемо и ниоткуда помоћи" понављали су Срби стихове патријарха Арсенија ллл Чарнојевића спеване пред велику сеобу.

Ништа није злокобно као неизвесност" каже саговорник Магазина Таблоид П.О. који није са КиМ али јако добро познаје овдашње прилике. „Прво је (Вучић) уништио све институције, па створио Српску листу, убацио их у шиптарски парламент и дао им легимитет. Уклонио је барикаде, па онда и парк, на крају и зид…

Па, предаја Брезовице, Трепче, државне имовине… После свега чак ни сам Вучић не може званично да оде на Косово ако не добије дозволу од сепаратиста док се посета албанског преседника југу Србије одвија без икаквог присуства српских државних елемената!

Значи свакодневно чини најстрашније зулуме а да му не можеш ништа. Има екипу криминалаца-батинаша и сеје страх, врши терор у српским срединама бринући искључиво о личним интересима без икаквог знака пажње према свом народу. Тиме је знатно осоколио Албанце да пребијају повратнике, краду и пале имовину а њихове "агенције" масовно посредују у продаји српске земље, отуда је једна од првих тема преговора и био катастар.

Све шта је Влада Србије требала да уради у заштити, урадила је супротно. С обзиром на деловање Александра Вучића, право име би му било Зулум-бег".

У већ поменутом интервјуу Клиф истиче да су „улога српске заједнице и Српска православна црква кључ за живот мултиетничке државе Косова како би то била нормална држава Балкана". Мање од годину дана пре Бриселског дијалога, како је почетком 2010. најављено из штаба КФОР-а у Приштини, започео је прогон владике Артемија.

Раздор који је тако унет у српски народ готово да нема кога се није дотакао. Након тога без иједне осуде издајничких поступака сведочимо само предусретљивост узурпиране Епархије према режиму и лично Александру Вучићу али и структурама албанских сепаратиста у чему чак предњаче у односу на народ јер су монаси Високих Дечана међу првима јавно отишли по лична документа лажне државе.

Српске манастире на највишем нивоу посећивали су такозвани „високи званичници Косова" као када је Сава Јањић са Агимом Чекуом отворио мостић у дечанској порти. Такође, по први пут у историји манастир Грачаницу посетила је званично Атифете Јахјага у својству председника Косова августа 2014. године.

Медији су то пренели у наслову истичући како је „владика Теодосије игнорисао". А да ли било могуће да уопште ту уђе па још и да је срдачно дочекају монахиње у манастиру у коме се налази владичански двор и седиште Епархије?

Наравно, ни говора о томе, посебно не тамо где Теодосије влада посесивно и где је уведена гвоздена дисциплина. Том истом манастиру, Грачаници, ове године „војска Косова" донела је неколико ћебади као туру хуманитарне помоћи што је нашироко описано у њиховим медијима. Србима са централног Косова, који тој енклави припадају, није задат тежи ударац од подршке тој војсци кроз пријем ћебади и захвалност од свештенства.

„Претходно су узурпирали епархију РП да се само има привид суживота и толеранције са албанском влашћу јер је то институција која има највећи утицај у народу и без ње растурене не би ишло тако лако" примећује П.О. и додаје:

„…Црква је та која би организовала народне прваке, деловала саборно. Овако се не зна где ко удара. Нема оштрине, неког ко би повео, са ким би се идентификовали. И стадо има звонара. Сви нешто пљуцкају само и паламуде а такве људи гледају и слушају 25 година и само им је теже. Не виде излаз.

Просто су све институције поробљене. Одакле сад сви ти кадрови да попуне тако упражњена места а да не буде ћапи шта стигнеш? Увод у анархију највише плаши. Какав протест очекивати? Страх и безвољност, ничег другог ту нема. Већини би лакнуло да их само неко убије, да само буде брзо…"

И у Косовском Поморављу слична ситуација. „Притисак" је реч која објашњава разлоге непостојања протеста против Вучићеве диктатуре а иза које се крије неподношљива стварност:

Свака породица прима социјалу, минималац, ради у просвети, здравству. Људи не смеју да се противе. Са друге стране исти ти људи из СНС су на позицијама и у тзв. „косовском систему" а свако је или запослен или прима социјалу. Не смеју ни да кажу нешто против власти а не да протестују. Зато и ћутимо, сувише је јак институционални притисак" описује нам М.Ј.

Последњи пут је масовни српски отпор и противљење режимским намесницима на КиМ виђено крајем 2013. године, непосредно пред квази-изборе основан је Антиизборни штаб.

Кашњење у организацији је узроковао чак и врх ДСС-а све до момента када се мало шта могло урадити због чега су многи уебеђени да су „нас продали и они". Неколико дана пре одржавања квази-избора за члана привременог органа града Београда изабран је Андреја Младеновић, члан председништва ДСС-а. Подршка Србима на КиМ тако се додатно гаси.

Дошло је и време избора расписаних од стране такозване „скупштине републике Косово". Бојкот у потпуности успева. У промилима се мери излазност бирача. Преостало је само једно. Изазвати нереде на изборним местима и тако створити услове да се понови гласање.

Припадницима Жандармерије који су обезбеђивали гласачка места сепаратистичких избора од локалних Срба, речено је да „оду на паузу, 15 минута". За то време, неколицина набилдованих момака навукло је фантомке, утрчало у школу у којој су се избори одвијали и полупало изборне кутије.

„У Београду су организовани протести против рушења барака у Савамали који су окупљали на десетине хиљада грађана а нико није протестовао када су те фантомке на Косову рушиле државу.

Е када су видели да то са фантомкама пролази добро пресликали су методе са Косова и Метохије и тако имамо Савамалу. Овде су фантомке „рођене". Београд јесте престоница Србије али је Косовска Митровица "престоница фантомки" каже за Магазин Таблоид један од некадашњих политичара, противник гашења српских институција.

Нико се није бунио чак ни против постављања граница на Јарињу и Брњаку док смо се ми смрзавали на планини неколико дана тог децембра. А сада се питају што не устанемо?

На барикадама смо били док Жандармерија није под фантомкама и са оружјем упала и буквално нас разбилаСрби су се одавде борили колико су год могли, трпели, чекали да се неко побуни у Београду, Србији… ништа се није дешавало. Шта смо сами могли да урадимо?" пита се овај политички ветеран.

„Ако ходаш кроз џунглу, потражи стазу којом је неко пре тебе прошао, не губи време на већ савладане препреке" саветовао је давно професор младе студенте. Срби са Косова и Метохије су прошли кроз своју џунглу и стигли равно пред разјапљене чељусти помамљене звери. Застали су и не виде куда би даље. Њихове стазе јесу такве да се требају пратити али њихово искуство говори да на концу, сакривена у трњу, чека звер.

Зато сви који се искрено буне против диктатуре Александра Вучића и владавине његових криминалаца, морају да истрају и да стигну до краја утабане стазе а кад ту стигну да што јаче загазе напред! Јер звер се мора прегазити, то је једини пут у слободу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ПРОВИЗИЈА ВЛАСТИМА МЕЊА И ЗАКОН О РУДАРСТВУ У КОРИСТ СТРАНИХ БУШАЧА И ЕКСПЛОАТАТОРА РУДНОГ БОГАТСТВА СРБИЈЕ!!?

20. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Већ пет година траје сезона лова на све што вреди у Србији, а сулуди Вођа шета стране компаније и мешетаре да заједно са њима пљачкају и уништавају сваки користан ресурс, и над земљом и под земљом.

Како и за чији рачун је промењен Закон о рударству и због чега данас Србија више није господар својих рудних богатстава, него од њих милијарде долара зарађују америчке компаније?

Како и због чега је бивши амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби, као лобиста мултинационалних рударских корпорација из САД, наградио Вучића и његову странку провизијом и како је Србија остала без својих нејвреднијих ресурса, од којих је могла да реши већину својих економских проблема.

 

                    мајор Горан Митровић

MESETARI RUDNOG BOGATSTVA2

 

Почетком октобра 2014. године, тадашњи амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби, појавио се изненада у седишту Рударско топионичарског басена Бор (РТБ) , и пред окупљеним новинарима, као да је он премијер или надлежни министар, најавио промену Закона о рударству и геологији, за који је том приликом, између осталог, рекао да ће "омогућити великим компанијама да инвестирају у Србији".

Нимало не скривајући своје намере, Кирби је одмах рекао и које су то компаније. Наиме, бољи познаваоци Кирбијеве стварне улоге, знали су и пре тога да је он плаћени лобиста америчких рударских гиганата, Фрипорт Мекморан и Рио Тинто), те није било изненађење што је баш њих истакао у први план.

Било је само питање времена када ће Кирби да понуди суманутом председнику Владе Србије добру провизију, ако промени дотадашњи Закон о рударству и геологији, који је јасно ограничавао могућност странцима да врше геолошка испитивања и експлоатацију минерала, племенитих метала и целокупног рудног блага, са циљем заштите државе и њених кључних ресурса.

Но, Кирби није ни морао да наговара помамљеног Вучића, који је одмах прихватио све што му је предложено. Закон је промењен, а врата за истраживања и експлоатацију највреднијих минерала, племенитих метала и рудног блага у Србији, за стране компаније су била широм отворена.

Убрзо, стручњаци компаније Рио Тинто, израчунали су да ће, након истраживања српског рудног блага и улагања у експлоатацију, већ у првој деценији зарадити више од четири милијарде долара (кад се добију сви пратећи трошкови).

Држави Србији је, на понижавајући начин понуђена "надокнада" од мизерних 20 милиона долара, које Рио Тинто тек треба да исплати до краја 2017. године, када би ова компанија, према плановима које је зацртала, требала да отвори свој рудник на крајњем југоистоку Србије у Босилеграду, где се и раније знало да постоје велике резерве минерала Јадарит (пронађен још 2004. године у овим пределима.

Реч је о јединственом и ретком минералу који у свом саставу има литијум и бор, за које је познато да имају најширу индустријску примену (само од њега је могуће добити Литијум, без кога је данас незамислив рад преносних рачунара, мобилних телефона и сл.) и сматра се једним од најскупљих минерала уопште, али га ретко где у свету има у толикој количини као што га има у Србији.

На српске руде и минерале, који су и сателитски испитивани у време које је претходило НАТО бомбардовању 1999. године, америчке компаније, а посебно оне које су везане за америчку војну индустрију, одавно су бациле око, али тек након пада последње југословенске државе, када је у Србији и почео "демократски хаос" и силеџијски капитализам, са несагледивим последицама.

Америчке компаније Рио Тинто и Фрипорт Мекморан, планирају да отворе четири своја рудника у Србији током следећих пет година. Једна од најординарнијих лажи које је, у вези са тим у јавност пласирала Вучићева пропаганда, говори о невероватној добити државе, висине 5 милијарди долара.

Истина је сасвим друкчија: поменуте америчке компаније зарадиће око 5 милијарди долара, а платиће само порез, као што га и сви други овде плаћају. Али, њихову стварну зараду од екплоатације рудног блага, племенитих метала и минерала у Србији, дакле, од експлоатације злата, јадарита, литијума…нико не може са сигурношћу да утврди, јер су и Вучићева диктатура али и дивљања претходних режима, практично растерали све наше најбоље стручњаке из ове области (који данас раде широм света, од севера Европе, до Аљаске, Канаде, САД и Аустралије).

Вучићева влада нема ни два врхунски спремна стручњака за рударство и геологију који би могли да парирају технолошкој сили коју поседује, рецимо, компанија Рио Тинто. А, Србија их је почетком прошле деценије још увек имала и били су међу најбољима на свету, само нису одговарали идеолозима масовне пљачке и девастације националних ресурса.

А 24. маја 2015. године, Вучићеви медији су великим речима славили његову посету САД, а посебно његов одлазак у седиште "Џенерал Електрика", компаније која би била директни купац Литијума (који се добија из Јадарита).

Ни европска индустрија није ћутала на велику прилику за зараду у Србији, па је забележена и вест да је компанија Глен Кор  непосредно уочи пада Демократске странке и Бориса Тадића, кренула да дебелим свотама новца потплаћује Вучића и његове кандидате за министре (Глен Кор је, треба напоменути, преко фирме Милана Бека уплаћивао новац и за предизборну кампању Српске напредне стране), а циљ је био куповина Борских рудника под повољним условима (што се није остварило, али не значи да неће), те истраживање залиха минерала и уљаних шкриљаца на југу Србије.

И британска компанија "Минеко лимитед" најавила је отварање новог рудника олова и цинка у Србији, такође код Босилеграда.

Такозвани "страни инвеститори", а уствари страни експлоататори, најавили су и отварање радова на налазишта злата код Бора, на Чукару, где је процењено да ће одатле бити извучено близу 100 тона чистог злата.

Није тешко закључити да је променом Закона о рударству и геологији, влада Александра Вучића направила велеиздајнички посао чије последице ће Србије тек да осети. Јер са процењеним резервама ретких и племенитих метала, минерала и укупног рудног богатства, свака, иоле нормална власт у Србији могла би дугорочно да реши темељна државна питања, попут попуњавања буџета, санације унутрашњих и спољних дугова, активирање војне индустрије…

Уместо тога, Вучић је уз добру помоћ бившег амбасадора САД Мајкла Кирбија, учинио несагледиву штету сопственој држави и милијарде долара профита усмерио у правцу америчких компанија.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ALO KAO POKLON, PRODAJA, PREDAJA, IZDAJA…!?: ĐURIĆ JE ODRADIO SAMO ONO ŠTO MU VUČIĆ KAŽE….

18. новембра 2016. 1 коментар

 

Poslednji čin u priznavanju lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, obeležio je "svileni" kadar iz kabineta Tomislava Nikolića, ogavni Marko Đurić. Od kako ova gadna spodoba deluje kao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju pod komandom Aleksandra Vučića, Srbi na Kosovu i Metohiji su izgubili svaku nadu u opstanak na svojoj zemlji.

Ovih dana je Đurić izvršio Vučićevu volju, pa je albansko Kosovo dobilo svoj pozivni telefonski broj, kao da je nezavisna država, a srpski Telekom je nateran da registruje ćerku-firmu koja radi "u stranoj državi" sa privremenom dozvolom. Ali, to je tek početak kraja koji su Vučić i njegovi pederi režirali.

 

              Nikola Vlahović

002C.STATUSNO NEUTRALNI PREGOVORI3

 

Perjanica Tomislava Nikolića, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, jedan od istaknutih režimskih pedera koji su dobili najviše državne funkcije, potvrdio je 14. novembra ove godine da je Vučićeva vlada već priznala lažnu albanski državu Kosovo, dodelivši joj pozivni telefonski broj (što po međunarodnom pravu mogu imati samo suverene države).

Bezočno lažući da je "Telekom" na Kosovu ostao u posedu Srbije, Đurić je (van kamera i mikrofona) uzgred razotkrio i šta je sve Vučić ove godine potpisao, osim predaje imovine Telekoma Albancima, čija je vrednost procenjena na oko 37 miliona evra.

Naime, u Briselu je, u svojstvu predsednika Vlade, Vučić potpisao i odricanje od imovine koja se meri milijardama evra (Gazivode, Trepču, Valač i sve pripadajuće rudnike, topionice, flotacije, površinske kopove i sva neistražena rudna nalazišta)! Srbija je čak naterana da Telekom registruje na Kosovu kao da je u stranoj državi, i to kao "ćerku firmu".

Na Đurićeve laži da je Srbija "sačuvala Telekom na Kosovu", reagovala je odmah Radio Slobodna Evropa, čiji novinari su objavili da je Telekom dobio samo privremenu dozvolu za rad, do raspisivanja tendera za mobilnog operatera, koji sigurno neće biti ova srpska kompanija. Poniženje je utoliko veće, što je Đuriću u pregovorima sa Albancima jasno stavljeno do znanja da ni te privremene dozvole neće biti ukoliko Srbija ne prihvati pozivni telefonski broj za lažnu Republiku Kosovo.

Đurić radi ono što mu Vučić kaže. Ništa izvan toga. Zato je mesecima, plačljivim glasom pronalazio načine da laže o suštini sporazuma o telekomunikacijama (ali i o celokupnoj državnoj imovini Srbije na Kosovu i Metohiji) koji je Aleksandar Vučić potpisao sa Albancima u Briselu, a koji nikada nije objavljen u javnosti.

Uzgred, Đurić je bezbroj puta ismejan, ponižen i u albanskim medijima izvrgnut najcrnjem ruglu, zbog svoje vulgarne pederastije koja ga je, očito, preporučila kod Vučića. To mu nimalo nije smetalo da nastavi sa ogavnim lažima da je "Srbija dobila neprihvatljivi ultimatum" i slično.

Njegove i Vučićeve prevare, u jednoj jedinoj rečenici razotkrila je Maja Kocijančič, portparolka Evropske komisije, koja je rekla da se ne radi o ultimatumu, već o sprovođenju već dogovorenog.

Od momenta kad je Vučić potpisao "zaostale obaveze" u Briselu, dat mu je rok od tri dana da prihvati ili ne prihvati "predlog sporazuma" kojim se Srbija odriče imovine na Kosovu. Do javnosti ovdašnje nije mogla da dopre čak ni javna pretnja briselske administracije da će se Srbija "suočiti sa sankcijama", ukoliko se ono što je Vučić potpisao ne realizuje odmah.

Na sve ovo, Vučić je prilikom nedavne posete opštini Senta, novinarima govorio "da će videti" šta da se radi. A, mnogo pre toga, u Akcionom planu (u vezi imovine na KiM), Vučić se posebno potrudio da nigde ne bude definisano kome pripada imovina Telekoma. Samo se navodi da će biti osnovano novo telekomunikaciono preduzeće koje će morati da bude registrovano "po kosovskom pravnom okviru" (namerno nije upotrebljena reč "zakon").

Pre nekoliko meseci, pojedini mediji u Srbiji su javili da će predaja Telekoma biti samo uvod u predaju sve preostale državne imovine Srbije u ruke albanskim separatistima. Još 2001. godine, ta imovine je bila procenjena na čak 200 milijardi evra (reč je o celokupnim resursima u pokrajini). Sprdnja Albanaca sa Vučićem i Telekomom Srbije dostigla je vrhunac kad je Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku jednom rečenicom preko društvene mreže Twiter, "pozdravio sporazum".

RTS tu vest nije javio ali je zato prištinska televizija KTV na sva zvona objavila tu vest pa je na Kosovu među Albancima nastalo opšte veselje, a kosovska ministarka za dijalog sa Srbijim, Edita Tahiri potvrdila je da je Kosovo dobilo međunarodni telefonski pozivni broj (383), te da je "…dobijanje međunarodnog pozivnog telefonskog broja rezultat intenzivnih razgovora između predstavnika Kosova i Srbije uz posredovanje Evropske unije".

Tri meseca ranije, Vučićevi bilteni su objavili na svim naslovnim stranama kako "Priština želi da prisluškuje telefone građana Srbije", te da zahtev Albanaca da imaju pristup Telekomu Srbija nije prošao i da je u vezi sa tim stav Srbije naišao na razumevanje posrednika u razgovorima. Laž do laži!

Opet je "izvođač radova" bio ogavni peder Marko Đurić, čovek čiji bi se deda (akademik Najdan Pašić) u grobu prevrtao kad bi znao da mu unuk nosi svilene gaće i da je tokom svoje kratke i neslavne političke karijere ostvario više "toplih" prijateljstava, počevši sa gejevima okupljenim oko kabineta Tomislava Nikolića, završno za armijom najgadnijih buzeranata iz Vučićevog okruženje. Konačno, to je "Vučićevo čedo", koga je on lično "blagoslovio".

Ima li veće uvrede za svakog građanina Srbije, a posebno za Srbe sa Kosova i Metohije, da ih zastupa "nežni" Đurić, odvratna plačipička, peder i lažljivi šmokljan, sa kojim Albanci na Kosovu prave neviđenu sprdnju?

Ne samo što su ga proterali četiri puta sa teritorije Kosova i Metohije kao funkcionera Republike Srbije "koji neovlašteno, bez najave dolazi u suverenu državu", nego mu je napisana čak i prijava zbog seksualnog uznemiravanja jednog opštinskog funkcionera iz Prištine, koja je kasnije povučena na intervenciju kod Hašima Tačija.

Đurić se ponaša isto onako kako se pred baronesom Katrin Ešton ponašao Aleksandar Vučić, kad se bacao u Briselu po podu, plačući, o čemu je govorio i Aleksandar Vulin (sve dok nije dobio finansijsku i političku "satisfakciju", kako ne bi priča išla predaleko).

Može li taj i takav čovek da predstavlja Republiku Srbiji i njene građane na Kosovu i Metohiji, ili samo svoju pedersku sabraću iz i oko Vlade Srbije? Odgovor je više nego jasan. Ali, ovaj "svileni" sluga sa Vučićevog kanabeta i dalje govori kako pitanje uzurpirane srpske imovine na Kosovu i Metohiji mora da bude tema razgovora pa kaže: "…Koliko god Priština želela da izbegne razgovore o imovini, ja sam spreman da se opkladim da će biti naterani da u jednom trenutku sednu za sto i razgovaraju o imovini. Za tim stolom nas čeka ogroman broj predmeta koji se tiču otuđenih stanova – preko 40.000 stanova i velikog broja kuća…"

Bude li se peder Đurić i dalje bavio najdelikatnijim državnim pitanjima, ne treba ni sumnjati da će i tih 40 hiljada stanova definitivno ostati u rukama Albanaca i njihove lažne države .

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠIBICARI I PREVARANTI: DRŽAVNO IGRANJE I GREBANJE PO LEĐIMA NARODA!??

5. маја 2016. Коментари су искључени

 

Državna lutrija Srbije je po veličini tržišta, visini nagrada i broju igrača, vodeći priređivač igara na sreću u regiji. Ali je vodeća i po veličini multimilionskih pljački i prevara. Reč je o teško kompromitovanoj državnoj kompaniji koju bi u pristojnoj pravnoj državi smesta zatvorili zajedno sa upravljačkim bordom.

Čak su i stručnjaci Matematičkog fakulteta izračunali da postoji čak 97 odsto mogućnosti za izvođenje raznih prevara…

 

 

                   N. Vlahović

I SRECA U TUDJIM RUKAMA

 

Tu mogućnost prepoznao je i "savetnik" Aleksandra Vučića, bivši austrijski premijer, Alfred Guzenbauer, pa se kandidovao sa svojom firmom "Novia", da kupi ovu fabriku para. Ali, nije jedini…Tu su još Amerikanci, Izraelci

Pljačka građana i dalje traje. U Srbiji je sve manje hleba a sve više igara.

Predstavnici američke kompanije Dži-tek i vlasnik sportskog kluba Olimpijakos, iz Grčke, Sokritis Kokalis, u čijem sastavu je i poznata poslovna imperija Argus, duže od godinu dana su prvi kandidati da otkupe paket akcija Državne lutrije Srbije.

Osim njih, tu su još i jedna francuska i jedna izraelska kompanija, koje su voljne da svoj novac ulože u srpsku fabriku sreće. Ali, stari-novi Vođa i njegov tim šibicara i prevaranata, još čekaju pravu priliku da Državnu lutriju Srbije predaju strancima na upravljanje.

Da se sve ponude usmeravaju direktno ka Vučićevom kabinetu, govori i saopštenje Agencije za privatizaciju u kome piše da im se niko od potencijalnih stranih investitora nikada nije zvanično obratio tim povodom!

Ipak, nešto se u međuvremenu dogodilo, jer je pomenuta američka kompanija Dži-tek već uspela da se delimično pojavi u poslovima sa takozvanim "greb-greb" srećkama. Naime, njima Državna lutrija godišnje plaća skoro 5 miliona evra za štampanje kartica i njihovo premazivanje nekakvom specijalnom emulzijom, koju u Srbiji nema nijedan proizvođač! To saopštava družina iz Vučićeve jazbine, mada domaći stručnjaci iz oblasti hemijskih proizvoda tvrde suprotno.

Grčka firma Argus, koji takođe vreba priliku da se umeša u srpske igre na sreću, već je vlasnik 40 srodnih kompanija širom sveta. Svugde su morali da plate ogromne avanse da bi ostvarili svoje poslovne ciljeve, samo im Vučićeva vlada ne traži ništa osim malo strpljenja i nešto provizije.

Ponudu za kupovinu Lutrije Srbije, dala je pre pet meseci i kompanija Novia, inače u vlasništvu Alfreda Guzenbauera, bivšeg austrijskog kancelara i savetnika Aleksandra Vučića. Jedan od uslova Novie  za saradnju je da sve kladionice u Srbiji koriste video lutrijske terminale (VTL) koje proizvodi firma Novomatik, povezana poslovno sa Noviom Alfreda Guzenbauera.

Naime, Guzenbauer je "savetovao" Vučića da bi svrha uvođenja terminala bila u tome da se "ispune ambicije vlade" (AJDE!!!??????) za uvođenje nadgledanja aktivnosti svih aparata za igre na sreću u Srbiji!

Tako je ovaj "savetnik", slučajno ili namerno, označio Vladu Srbije kao običnog kockarskog krupijea, a sebe kao "supervajzora", tačnije čoveka koji će da ponudi svoje tehničke mogućnosti i da "naplaćuje pikslu" domaćim igračima na sreću i elektronskim kockarima.

Vučićev problem je u tome je bio što ga Ugovor sa Vojnotehničkim institutom i dalje obavezuje. A, kako će dalje, ne zna se…

Bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koji takođe ima elektronsko kockanje i igre na sreću (indirektno povezan sa Državnom lutrijom Srbije) preko svoje firme "Apex", daje deo zarade Vučiću i tako kupuje svoj "socijalni mir".

Državna lutrija Srbije je u poslovnom svetu već kompromitovana i cena joj je drastično pala one kobne večeri 28. jula prošle godine, kad je u direktnom TV prenosu izvlačenja LOTO brojeva, najpre na ekranu izašao broj a tek onda je iz bubnja bio izvučen. Tako su milioni ljudi videli kako jedna mega-prevara na delu izgleda.

Stručnjaci Matematičkog fakulteta odmah su izračunali da postoji čak 97 odsto mogućnosti za izvođenje raznih prevara na ovakve i slične načine, te da da je mogućnost da Državna Lutrija Srbije u svojim demantijima govori istinu, samo 2,9 odsto. Profesor matematike i matematičkog programiranja sa tog fakulteta, Đorđe Dugošija, potvrdio je svojim autoritetom takvu mogućnost.

Mesec dana nakon ovog nezapamćenog skandala, tačnije 12. avgusta prošle godine, pojavio se na Internetu video snimak na kome se vidi kako funkcioner SNS Vladimir Đukanović, koji je u međuvremenu podneo ostavku na mesto predsednika Skupštine Lutrije Srbije, ulazi sa grupom ljudi (i odgovarajućom elektronskom opremom) u zgradu Lutrije, u gluvo doba noći i tamo ostaje sa njima više od dva sata…

U providnom pokušaju da se opravda očigledna prevara, Vučićevi mediji su kao krivca označili hrvatsku firmu Nirvana jer je Državna lutrija koristila njihov kompjuterski program. Firma je odmah proglašena "nekredibilnom", a direktor Nirvane, Arsen Dobrota, napisao je tužbu protiv Državne lutrije Srbije jer je njegov softver koristila neovlašćeno!

Ubrzo se ispostavilo da je Nirvana ipak sklopila ugovor sa Državnom lutrijom Srbije 2005. godine (ali ne i za korišćenje pomenutog softvera), dok je njome upravljao Bojan Krišto, kadar nekadašnje stranke G17 plus.

Još uvek ministar privrede Željko Sertić i bivši ministar odbrane Bratislav Gašić, potpisali su još 2014. godine i sporazum kojim je predviđeno da elektronski i informacioni sistem Državne lutrije Srbije održava Vojska Srbije, odnosno, Vojnotehnički institut. Na tom sporazumu je i ostalo, jer nikada nije ni realizovan u punom smislu.

Mnogo ranije, 5. marta 2010. godine, u vreme dok je Tadićeva družina harala Državnom lutrijom Srbije, istražni sudija Specijalnog suda u Beogradu doneo je rešenje o sprovođenju istrage protiv četrnaest osoba zbog prevara i udruživanja radi vršenja krivičnih dela korišćenjem nedozvoljenih tehničkih sredstava u igrama na sreću.

U pritvor je otišlo njih trinaestoro, koji su bili osumnjičeni da su se „igrali" SMS licitacije, "dodeljujući" sebi čak 23 glavne nagrade, u vrednosti od 40 miliona dinara. Ova tragikomična grupa prevaranata nije ni sanjala da igre na sreću koje država organizujue, kontrolišu bezbednosne službe.

Pomagači u ovoj prevari, tajkunsko-državne firme kompanije "Grand auto", "Grand licitacija", RTS i „Pink", koji su nagovarali gledaoce da izgube na ovoj prevari, koristeći svoj uticaj na njih, nikada nisu kažnjeni zbog pomenute prevare i pljačke. Tadašnji tužilac Miljko Radisavljević, stao je u njihovu odbranu rekavši da "grupa ni tehnički ni kadrovski nije povezana sa televizijama na kojima su emitovane nagradne igre, kao ni sa Državnom lutrijom"…

Mafijaška hobotnica i ovom prilikom je pokazala koliko je neuništiva i kako joj u Srbiji niko ništa ne može. Finije rečeno: Državna lutrija može da vara građane, ali ne i građani nju.

Vrlo stidljivo, Državna revizorska institucija (DRI) objavila je izveštaj o reviziji poslovanja Državne lutrije Srbije tokom 2013. godine, i to nakon veoma dugog pretresanja ugovora potpisivanih u vreme dok je ovom ustanovom upravljala ljubavnica ondašnjeg predsednika Srbije, Borisa Tadića, Tijana Anđelić.

Neverovatno, ali uprkos svemu što su tamo konstatovali "revizori", utvrđena je "samo" multimilionska pljačka! Ali ne i ko je odgovoran za nju. Istrage nije bilo. Aleksandar Vučić je ceo ovaj prljavi veš Demokratske stranke (u čije džepove su ti milioni i otišli), oduševljeno "deponovao" i tako ubio dve muve jednim udarcem: sebi je obezbedio slobodu da nastavi sa pljačkom Državne lutrije Srbije i omogućio da Tadića i njegove saradnike može u svakom trenutku da kompromituje i po potrebi otvori proces protiv njih.

    P.S.

Broj aparata za igre na sreću na crnom tržištu u Srbiji je oko 22.000. Procenjuje se da se zbog takvog stanja svakog dana gubi više od 15 miliona dinara, odnosno 50 miliona evra godišnje. Ali, taj novac ide u ruke tajkuna i kriminalaca koji sarađuju sa Vučićevim režimom. Država gubi, ali režim dobija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: