Archive

Posts Tagged ‘srbije’

ОПАСНО ШИРЕЊЕ: БОГАТИ АРАПСКИ БИЗНИСМЕНИ У СУМЊИВИМ ПОСЛОВИМА КУПОВИНЕ И СРПСКИХ ПРЕДУЗЕЋА И ЗЕМЉИШТА!!??

 

Приватизација „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ) улази у завршну фазу, а најозбиљнији кандидат за куповину овог гиганта је истовремено и најмистериознији учесник у надметању – саудијска групација „Ал Схидди" која, како и њени власници кажу, послује само у складу са шеријатским принципима!

Центар пословања овог, наводно озбиљног инвеститора, је Босна и Херцеговина у којој је пре више година посао одрађен на начин који је касније био прекопиран за пројекат „Београд на води".

 

                    Милан Маленовић

KUPOVANJE PO SRBIJI ILI KUPOVINA SRBIJE

 

Два дана пред последње председничке изборе у Србији, у Београд је допутовао саудијски бизнисмен Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор пословне групе „Ал Схидди" из Ријада. На сам дан избора, у недељу 2. априла ове године, он се у потпуној конспирацији срео и са министром привреде Гораном Кнежевићем, са којим је разрађивао план куповине „Митросрема" и ПКБ-а, чија приватизација спада у ингеренцију његовог министарства.

Иако су домаћи медији тих дана громогласно објављивали долазак сваког уличног продавца из иностранства, представљајући то као „посету значајног страног инвеститора", о посети Ал Шидија нигде није писано.

Већ ово указује да је она била у склопу тајних разговора који већ дуже времена трају између Ал Шидија и представника овдашње власти, а о којима јавност из разумљивих разлога не сме ништа да зна.

Да продаја „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ)  наводном „саудијском инвеститору" улази у завршну фазу видело се и по томе што је само неколико дана после ове тајновите посете Ал Шидија Београду Министарство привреде одрадило и последњу формалност која је по закону потребна за приватизацију: основало је Комисију за праћење приватизације у коју улазе и представници запослених, али се она до тренутка када овај чланак настаје још ни један једини пут није састала. Очигледно је реч о чисто формалном потезу којим би се на цео поступак ставио смоквин лист законитости.

Иако је у Србији скоро непозната, „Ал Схидди Гроуп" је веома позната у нашем комшилуку – у Босни и Херцеговини, где послује већ неколико година. Чак шта више: од укупно 13 предузећа која се као чланице групе појављују на њеној званичној интернет презентацији, њих најмање седам искључиво делује на простору Федерације БиХ, мада се за два уопште не зна ни шта раде, ни где послују.

Значајан инвеститор, каквим је Група својевремено представљена у БиХ, сигурно не би овако крио своје активности, под условом да су оне легалне. „Ал Схидди" је, међутим, предузеће које је најмање заинтересовано за инвестирање легално прибављеног новца – његов примарни интерес је исламизација државе у коју долази, а што се видело управо из примера БиХ.

Ал Шиди је 2006. преко компликованог ланца фирми, од којих су поједине имале седиште на Кајманским острвима, купио до тада државну фирму „Магрос велетрговина" из Сарајева. Прави разлог за ову куповину било је атрактивно земљиште у самом центру Сарајева на коме је одмах најављена изградња пословно-трговинског објекта у чијем саставу ће бити и хотел.

Шет година касније, како се у изградњи није далеко одмакло, у посао се као суинвеститор укључује међународна „Интернатионал Инвестмент Банк" и то њено представништво у Бахреину, које је у том тренутку располагало капиталом од само 110 милиона долара (у сарајевски пројекат банка је одмах уложила 39.119.100 КМ, односно нешто мање од 20 милиона евра).

Тим поводом је Мохамед Хеди Миџај, извршни директор банке за инвестиције и пословни развој босанским медијима изјавио: "…Избор реномираног хотелског оператора који послује у складу са шеријатским принципима је у току". У међувремену је „Гранд хотел Бристол" изграђен у Сарајеву и познат је по томе што угошћује посетиоце из арапских и других исламских држава.

Пословање по шеријатским правилима" не обухвата само забрану точења алкохола и конзумирања свињетине , већ муслимана разрешава обавезе да држи реч дату невернику. Ово је веома важно запамтити како би се лакше разумело пословање „Ал Схидди" пословне групе.

Поменутих скоро 20 милиона евра са рачуна јавности непознатог власника у бахреинској банци било је уплаћено кајманској фирми "…Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-ИИ Лтд" и то преко фирме "Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-И Лтд", такође са седиштем на Кајманским острвима, а за коју се једино зна да њоме управља поменута међународна банка из Бахреина за рачун клијента чије име не жели да ода. Сарајевски медији су својевремено изнели тврдњу како овај новац припада Бакиру Изетбеговићу , који се ни не труди да сакрије како је близак пријатељ и пословни сарадник Сулејмана Ал Шидија.

Изградња "Сарајево Цитy Центер"-а, у коме се налази и хотел „Бристол", као и насеља породичних вила „Пољине Хиллс" у Сарајеву и још неких пројеката одвијао се по моделу који је годинама касније прекопиран за „Београд на води": преко компликованог и замршеног ланца предузећа до чијих крајњих власника је немогуће доћи, као и преко анонимних рачуна у једва познатим банкама инвестира се новац који је претходно покрала политичка олигархија земље у коју се улаже.

Након што буде купиоМитросрем" и ПКБ, Ал Шиди ће у овим предузећима увести „пословање у складу са шеријатским принципима", као што је то урадио у „Гранд хотелу Бристол" у Сарајеву: добиће у оваквим пословима уобичајену провизију, а његове компаније ће од поменутих некадашњих гиганата српске пољопривреде узимати и новац за машине и алатке које ће им продавати.

Наиме, „Ал Схидди Гроуп" је позната по томе што производи тракторе, комбајне и остале машине потребне у пољопривреди, а које се више не праве у Србији.

Чланови Вучићевог клана, који ће „Митрос" и ПКБ купити новцем претходно опљачканим од грађана Србије, добиће, само у случају ПКБ-а, око 18.000 хектара изузетно плодног пољопривредног земљишта, 4.000 хектара грађевинског земљишта и 8.000 хектара под зградама, игралиштима, путевима и шумом. И све то у градској општини Палилула, надомак центра Београда.

 

     А 1. Алаха ми, то сам ја

„Ал Схидди Гроуп" је настала седамдесетих година прошлог века у време грађевинског бума у Саудијској Арабији. Временом се од локалног подизвођача развила у компанију шареноликих пословних интереса.

На званичном сајту ове пословне групе налази се 13 компанија које јој наводно припадају, али се ту не налази читав низ предузећа која се помињу у различитим пословима – на првом месту недостаје управо "Ал- Схидди Традинг Еаст" која је носилац већине послова групације у овом делу света.

„Схидди Цонтрацтинг", „Схидди Агрицултуре", „Схидди Интернатионал", СФПН, „Рабие Поултрy" и „Рабие Феед Милл" имају седиште у Ријаду, Саудијска Арабија и могу се сматрати компанијама које делују на међународном плану."

"Ал Схидди Гроуп” међутим, једва да је позната у свету, а и када се негде помиње то је скоро искључиво у области грађевинарства или производње и продаје пољопривредих машина.

Седам од поменутих 13 компанија поменуте пословне групе искључиво делује у БиХ, ако уопште негде и послује.

СЦЦ је скраћеница од „Сарајево Цитy Центер", предузећа које управља истоименим пословним центром у главном граду БиХ. У њему послује и „Хотел Бристол", још једно предузеће поменуте групације, а све је изграђено на плацу који је припадао приватизованом „Магросу", данас такође у саставу „Ал Схидди Гроуп". „Пољине Хиллс" је предузеће које управља пројектом изградње и продаје луксузних породичних кућа у Пољинама, Босна и Херцеговина.

„Схад Инвест" је још један члан групације, али једино што о њему може да се пронађе јесте податак да је у власништву Сулејмана Ал Шидија и да има 23,3 одсто у „Гранд Хотелу Бристол" у Сарајеву. Нигде не може да се пронађе чак ни адреса на којој је предузеће регистровано.

Исто тако је потпуно мистериозно и предузеће „СРЕ Инвестмент",  које, за разлику од многих других из групације, макар има своју интернет презентацију на којој се види да је седиште фирме у Сарајеву.

„Wестгате" је потпуна мистерија, посебно јер се не зна ни када ни како је постало члан групације „Ал Схидди". Ово предузеће је 2013. основао шеик Ариф Бин Фахад Алтваирки и било је активно у грађевинарству. Чиме се данас бави и где му је седиште, остаје непознаница.

Већински власник сарајевског предузећа "Ал Схидди Интернатионал", једног од власника „Магроса", јесте потпуно непозната саудијска компанија „Заwали", које нема на списку предузећа у саставу групације „Ал Схидди".

У пословима се неретко лично појављује и сам Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор „Ал Схидди Гроуп", али о њему нема никаквих релевантних података осим оних везаних за пословање у Босни и Херцеговини. Упућени тврде како је он обичан „позајмљивач имена", односно параван иза кога се крију прави власници капитала.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ДРЖАВНИЧКА СКРИВЕНА МИСИЈА ПРИЗНАВАЊА ДРУГЕ АЛБАНСКЕ ДРЖАВЕ НА ДЕЛУ ТЕРИТОРИЈЕ СРБИЈЕ!??

28. априла 2017. Коментари су искључени

 

Кад је 23. јануара ове, 2017. године говорио о албанским политичким вођама са Косова, Вучић се овако изјаснио: "…Не постоји сигурно нико ко познаје разговоре с Албанцима као ја. Зато што их познајем понекад сам и депримиран због реакција које долазе из Србије и то од људи који појма немају шта се у тим разговорима догађа…".

Али, и Албанци познају њега. Нису му 28. марта ове године дали да доведе напредњачку хорду у Лепосавић, али га чекају да дође у званичну посету "званичној" Приштини. На само три сата.

 

                  Н. Влаховић

00001b.ZAVRSNI UDARAC ZA SAMOUNISTENJE SRBIJE2

 

Министар иностраних послова самопроглашеног Косова, Енвер Хоџај, на конференцији за штампу (28. марта ове године) коју је одржао заједно са министром иностраних послова Луксембурга, јавно је демонстрирао како то изгледа кад се Александру Вучићу, председнику Владе Србије и кандидату за председника Републике, "одобрава" улаз на територију ове назови-државе на дан 29. марта, и то у трајању од три сата, како би одржао свој предизборни митинг у Лепосавићу.

Енвер Хоџај (које је већ једном смењен па враћен на ову министарску функцију), имао је и још увек има разне незаконите послове, међу којима неке које је радио и са Вучићевим тајкуном Звонком Веселиновићем, али и још неким "бизнисменима" блиским Вучићу. Треба подсетити да је Хоџаја својевремено, док је такође вршио исту функцију у ранијој Тачијевој влади, претресала и пратила полиција Еулекса због оптужби за криминалне послове.

Након 24 сата условљавања из Приштине (Тачи је захтевао да са Вучићем не дође министар одбране Зоран Ђорђевић и министар полиције Небојша Стефановић), дошло је до споразума "пословних партнера", али, као и обично у оваквим ситуацијама, Вучић је онда одустао од пута, објашњавајући да је он "поносан човек" и да "неће трпети уцене".

Наравно, проблем није био у његовом "поносу" него у томе што је из владе самопроглашеног Косова стигло упозорење да 50 аутобуса са Вучићевом страначком војском не може прећи административну линију. А он сам може само на три сата.

Ма како изгледало, овај догађај је био тек мали увод у Вођине намере да ускоро дође у званичну посету Приштини, чиме би остварио "мисију" признавања албанске државе на територији насилно отетог Косова и Метохије.

Пре више од једне деценије (тачније 19. марта 2006. године), сајт Wикилеакс објавио је бројне компромитујуће податке о Александру Вучићу, тада још увек генералном секретару Српске радикалне странке. Између осталог, објављен је и део његовог разговора са "контактом" у америчкој амбасади у Београду.

У том разговору, говорећи о државном статусу јужне српске покрајине, Вучић "контакту" каже: "…Статус Косова је у највећој мери решен". Био је то први корак ка његовој "амнестији" од стране владе САД, јер га је администрација у Вашингтону дуго држала на црној листи као Милошевићевог блиског сарадника.

Након више од десет година, Вучић се налази пред задатком који му је дат још пре избора Доналда Трампа у Америци: да промени Устав Србије и призна независно Косово.

Чим је Вучић је 27. марта ове године саопштио да је планирао да пре избора посети Лепосавић и Грачаницу, албански медији су одмах објавили да ће он ускоро посетити и Приштину, где би га дочекао Хашим Тачи, председник ове парадржавне творевине. Вучићев циљ је да том приликом долазак у Приштину замаскира обиласком српских општина.

Већ пет година, злосрећни Вођа упорно ради на признању непризнате албанске државе на Косову и Метохији. Повремену му добро иде, а понекад га албански политичари и бивши команданти терористичке ОВК, спрече у томе, тражећи да он то изведе без маски и умотавања у некакве реторичке форме.

Узгред, Вучић не може мимо воље српског народа и мимо Устава Србије. Али, упркос томе, он је у овом тренутку спреман да призна албанско Косово, да промени и Устав, да по могућности заобиђе референдум или да га лажира. За разлику од Вучића, коме се жури да призна лажну албанску државу и да избрише српску прадомовину, не само из Устава него и из колективне свести Срба, многим албанским политичарима у Приштини одговара овакво "бестежинско стање", у коме и имају и немају државу.

То је добро за њихове криминалне послове, савршено је повољно за општу анархију у којој је битнији шверц наркотика и оружја, него успостављање некакве правне државе по европским стандардима, која би потпуно срушила интересе водећих албанских породица и њихове мафијашке пирамиде.

Косово је камен о врату Александра Вучића. Жарко жели да га се ослободи и да албанским вођама, како њиховим политичарима и тајкунима, тако и обичном свету, широм отвори и врата југа Србије и насели их у најмање седам сиромашних општина у којима је наталитет Срба на најнижем нивоу у последњих два века новије историје.

Шта је Вучићева тежња? Он, очигледно, не крије мржњу према држави којом самовољно управља и према народу који формално представља. Иза његове болесне потребе да искомада и подели Србију, стоје јасни циљеви његових дојучерашњих налогодаваца из САД, који су тамо поражени на последњим изборима.

Нова влада предвођена Доналдом Трампом нема намеру да се даље ангажује на овом делу Балкана на начин како је то до сада радила. Из Трампових наступа, јасно се види да његова влада неће наставити саучесништво у прљавим играма албанских нарко-картела и трошењем милијарди долара зарад очувања ове импровизоване надри-државе.

То је јасно и Хашиму Тачију и свим албанским вођама. Последњи његов сусрет са шефом НАТО пакта Јенсом Столтенбергом протекао је у веома непријатној атмосфери, где је Столтенберг одбио да разговара о формирању војске Косова (према сведочењу једног од сведока овог разговора, рекао је: "…Срби могу војно за четири сата да уђу у Приштину, присуство НАТО је неопходно а не војска Косова…").

По свему судећи, Вучићева бесомучна трка да се докопа места председника државе, има само једно сврху: промена Устава Србије и признање Косова као независне државе. У својству председника Републике Србије, Вучићу би се отворила могућност да тај издајнички посао обави низом противзаконитих радњи, али опет мимо воље народа и мимо Устава. Било би то "Вучићево признање Косова" а не признање од стране Републике Србије!

Вучићев кључни задатак, избацивање Косова и Метохије из Устава  Србије и признање лажне албанске државе на овој територији, нашао се пре две године као тема његовог интервјуа који је у америчком Вол стрит Џорналу (Wалл стреет Јоурнале) дао новинару-истраживачу, Лоренсу Норману, који је још тада констатовао да ће Вучић предложити измене Устава којима ће се избацити одредба о Косову као српској покрајини, зарад стицања чланства у Европској унији.

И заиста, у том разговору, Вучић је најавио могућност измене преамбуле Устава у којој пише да је "Косово саставни део територије Србије". Тачније, та реченица би била избрисана, а са њом и отворен пут ка признању албанске парадржаве са седиштем у Приштини.

Вол стрит Џорнал је у мају 2015. године такође писао и да ће Вучић обавити промене Устава у Србији "у наредне две, три године како би задовољио захтеве Брисела око европских интеграција Србије", додајући да измена Устава неће уследити само због Косова.

Наиме, овај угледни амерички лист, цитирао је веома чудну Вучићеву изјаву у којој он каже: "…Мораћемо о томе да причамо са српским народом…Ја не говорим о томе, али само кажем да морамо да имамо веома отворену дискусију о будућности Србије. И то је то…"

Опште је позната чињеница да су Вучићеве изјаве у иностраним медијима редовно супротне од изјава у домаћим медијима. Тако, на пример, Вучић на РТС-у никада неће изјавити да припрема брисање Косова и Метохије из преамбуле Устава.

У време кад је са њим обављен поменути интервју, новинска агенција Тањуг је дословно цензурисала оригинални наслов из Вол стрит Џорнала из кога се јасно види да ће уследити брисање Косова из Устава. Овако цензурисану вест у Србији су одмах пренели и остали режимски медији.

Већ неколико месеци, Тачијева влада у Приштини покушава да нађе излаз из стања у коме се нашла. Јер, нити има америчку и европску подршку за формирање своје војске , нити ће као до сада добити бесповратна средства за попуњавање буџета, нити има савезника међу исламским земљама које би помогле економску обнову.

Наиме, из земаља попут Саудијске Арабије, стижу донације али за потребе подизања медреса, џамија и удружења грађана који у "програму" имају подизање "исламске свести". Ипак, Албанци са Косова традиционално никада нису издизали верску страну изнад овоземаљских проблема.

Огромна незапосленост, културна и економска изопштеност, а посебно криминал, узрок су масовних исељавања у земље Европске уније или САД. Али, од како је промењена влада у Вашингтону, и Албанци са Косова и Метохије нашли су се међу непожељним, како у ЕУ, тако и у САД и земљама Комонвелта. За њих је одређен "специјални третман" и знатно теже него раније пролазе кроз "западне капије".

Са друге стране, многе државе које су подстрекивале Албанце да стварају на територији Србије своју државу, данас не желе ни да чују за Косово. Вучић, наравно, зна да ће се овај однос и даље мењати на штету његове стратегије о "добросуседским односима" са лажном државом на Косову.

Зато и жури да што пре обави акцију брисања Косова и Метохије из Устава и након тога успостави пуне дипломатске односе осакаћене Србија са лажном албанском државом, по матрици коју је још 2006. године поставио специјални изасланик УН за Косово, Марти Ахтисари (због чега је и добио Нобелову награду за мир).

У стратешком документу под називом "Стратегија сарадње УСАИД на Косову за развој земље, 2014-2018", а чија реализација је и даље на снази до краја следеће године, за главни циљ предложено је "да Косово постане просперитетна земља, прогресивно се интегришући у евро-атлантску заједницу, уз делотворније и одговорније управљање", те да се "…овај део Балкана, са дугогодишњом проблематиком међуетничке тензије и насиља, придружи Европи цео, слободан и у миру".

Такође, у складу је са Заједничком регионалном стратегијом УСАИД-а/Стејт департмента, којом се преноси посвећеност Администрације томе "…да се Балкан у целости интегрише у евроатлантске институције као део демократске и просперитетне Европе".

Али, стратези који су ово замислили 2014. године, озбиљно су рачунали на Вучића и његову владу како би ово успело. И он се свом снагом труди да помогне стварању "просперитетне државе" на простору отетог Косова и Метохије, онако како му је својевремено Обамина влада у Вашингтону "нацртала".

Вучићев проблем је што су Америци на сцени нови стратези. И то што нови председник Доналд Трамп захтева детаљну истрагу о финансирању балканских диктатора и бараба, утврђивањем количине долара која је стигла у њихове џепове из буџета САД. На високом месту међу таквима је Александар Вучић.

А, што се самопроглашеног Косова тиче, оно за нову америчку владу више није на листи приоритета. Тачније, председник Трамп је јасно ставио до знања да САД више неће финансирати ову парадржавну творевину, нити ће бити жирант бивших ОВК терориста.

Међутим, у политици ништа није сигурно, па ни предходна тврдња да ће тако и остати……..

Остало је само да грађани Србије уклоне Вучића који је и даље спреман да из њихових џепова гради бољи живот албанским сепаратистима на Косову, па чак и њиховој сабраћи у Албанији.

Кад се Вучић ускоро буде појавио у Приштини (а, људи из његовог блиског окружење тврде да он то жарко жели!) и кад га тамо дочека Хашим Тачи биће то крај њихових режима. А, каква ће након тога бити будућност Срба и Албанаца у покрајини, одредиће неки други људи и неке веће силе, а не мали балкански диктатори и браћа по криминалу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

САМОУНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ: КРАТАК ПРИЛОГ НАЦИОНАЛНОЈ БОРБИ ПРОТИВ СРПСКОГ ЗАБОРАВА!!!

14. априла 2017. Коментари су искључени

 

Припадност нацији! Припадност Вери! Припадност породици! То је Свето Тројство српског народа!

Срби су знали да припадају старом народу који је знао из ког и каквог гнезда је угледао свет! Гледали су у небо, призивајући свог Светог Саву да их молитвама омили Христу! Све што је у животу и од живота имао живео је и преживљавао у својој кући, у свом домаћинлуку, у својој породици!

 

                       Зоран Д. Милојевић

CUVANJE JEZIKA I PISMA1

 

Нацију, Веру и породицу спајао је српски језик , са својим дијалектима и акцентима. Српски језик је, за разлику од енглеског, разликовао ујака од стрица, нану (очеву мајку!) од бабе (мајчине мајке!), свака животна појава има свој термин или израз!

Српски језик разликује љубав од заљубљености, плач од ридања, кукања или вриска! Српски језик има „треба" и „требало", али и не и „требаш" или „требамо"! У српском језику не постојиупс", ни „ок", ни „кул"! У српском језикуах", „ох", „их", „ух", „уф" или „ех" има различито значење.

Центар света српског рода је српска породица, чији животни садржај почива на породичној љубави, исконској, телесној и емотивној припадности истим прецима који су везивно ткиво чланова породице.

А онда су дошли комунисти!

Српском народу је после рата побијено преко две хиљаде свештеника, да би на њихова места доведени скојевци са „попадијама" , младим скојевкама. Срби су организовали „сахрану Бога" у многим селима од Лике, преко Херцеговине, до Шумадије!

Српски очеви и мајке су постали „застарели", „прегазило их је време", били су „верски затуцани"! Њихови синови су волели „партију и друга Тита", Свети Сава је био брадат као Дражини кољачи, почели су да шире „слободну љубав" и да проводе „другарске вечери" уз своје, тек „регистроване", другарице!

Српске кћери су васпитаванеда имају своје парче хлеба", нису желеле мужеве којима ће „да перу гаће", од „религије су дигле руке", а за „Тита и партију" радо „дизали ноге"! Престале су да рађају више од једног детета, јер „оне су господари свакога тела"!

Но, нису сви подлегли „новом времену"! На Косову и Метохији породица се одржала, а породична припадност и љубав су носили живот. „Брат је сеји из ока испао"! „Сеја брату од миле заклетве"! „Сеја сеју у недрима носи"!

Тако су расле, живеле и стигле Христу на насеље моја мајка Лепосава и њена сестра (моја тетка !!!) Јаника! Док нису родиле синове заклетва им је био рођени брат Сава! „…Жи ми Сава"! После тога разговора нема!

Кад сам се ја родио , обе сестре су се клеле: „…Жи’ ми Зоран"! А онда је моја тетка Јаника родила сина Јована кога смо из милоште, онако буцмастог и ,,слатког као шећер" , прозвали Буцко!

Сада је почело: моја мајка и моја тетка су се клеле "…Жи’ ми Сава", кад је заклетва дотицала ширу фамилију. Кад је заклетва дотицала њихове породице, следило је моја мајка : !Жи" ми Зоран", моја тетка: „…Жи ми Буцко"!

Тетка Јаника је родила Мирјану и отада, кад се само ње, лично тицало, изговарала је: "Мирјане ми моје"!

Почела су да се рађају Моја, Буцкова и Мирјанина деца. Али, никада нисам чуо да се иједна сестра заклела у своје унуче. Ипак се чуло нешто ново!

Моја мајка је наручила сестри да јој донесе црвено метохијско вино. Обрадована, моја мајка вади паре из новчаника и пружи тетки. Тетка одбија да прими уз изговор:

Нећу, жи" ми Зоран"!

Тетка се куне у сестрића и моја мајка, ћутке, враћа паре у новчаник.

Моја тетка наручује сестри да јој донесе „ћебенце" саткано у околини Ниша. „Ћебенце" је за унуке! Обрадована, моја тетка вади паре из новчаника и пружа мојој мајци. Мајка одбија да прими уз изговор:

Нећу. Жи’ ми Буцко"!

Мајка се куне у сестриће и моја тетка , ћутке, враћа паре у новчаник!

Кад год би се, на било који начин, која од сестара чула да се куне, ја сам се смејао и задиркивао, засмевајући обе својим доскочицама. Тек на четрдесетодневном помену мојој тетки Јаники, кад моје мајке није било већ пет година, сетио сам се њихових заклетви и почео да из њих учим и изучавам свој народ!

Народ се мери по јачини песме! У призренској песмиУ село кавга голема", старој више од шесто година, посвађана браћа зову сестру да пресуди. А она отписује да „једно чедо на грудима носи", да јој се друго „за кошуљу држи", а треће се „од ње не одваја"!

Сестра моли и куми браћу да их помири сестринска заклетва у све њих, јер нема тог брата међу њима, кога воли више од друге браће!

Нација, Вера и породица! А све везано, повезано и свезано једним језиком! Српским језиком!

Са српским језиком недоумице нема! Свака реч зна шта тачно означава! Свака реч зна за време „кад јој време није"! Свака реч зна „која гвоздена врата отвара", а која „дрва се секирицом за потпалу спремају"!

Шта нам ваља чинити?

У току је поплава страних речи и израза, као и речи и израза које нам стижу као кованице из околних народа, чији је „матерњи језик" преправљен, изломљен, претестерисан и у бесмисао претворен језик!

Наш одговор мора бити враћање српског језика млађим генерацијама. Ђаци виших разреда основних школа морају имати „подобавезно" читање приповедака Глишића, Кочића, Лазе Лазаревића, Глигорија Божовића и иних!

Наше једино, али најjаче оружје против душмана је српски језик! У здрављу га узвисили!

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

TALASANJE KLIMAVOG JUGA SRBIJE I ZAVRŠNA FAZA AKCIJE OTIMANJA JOŠ JEDNOG DELA NAŠE TERITORIJE!?

29. марта 2017. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić, sin Fahri Musliua iz Prizrena, po svemu sudeći, svesno radi na ostvarivanju albanskog cilja – Velika Albanija. O tome govore i njegovi srdačni odnosi sa Edi Ramom, Hašimom Tačijem, Isom Mustafom, a njegov brat Andrej je u dilu sa Tačijem u trgovini narkotika.

Vučić u Briselu ne pominje prava Srba u Albanija, ali priča o tome kako će Srbija da sagradi auto put kojim će se povezati svi albanski etnički prostori, od Bujanovca, Preševa i Medveđe, pa do albanske obale kod Drača. Jasno je da on radi za albansku stvar a protiv Srbije, ali, jasno je i šta u susret ovim izborima Srbija treba da uradi sa njim!

 

                      Nikola Vlahović

NOVO OTKIDANJE OD SRBIJE1

 

Kad je 7. marta ove godine, albanski predsednik Bujar Nišani došao u posetu opštinama Bujanovac i Preševo, nigde nije bilo ni srpskih državnih obeležja, ni srpske zastave, ni srpske himne, ali je zato na stotine državnih zastava Albanije bilo istaknuto na svakoj kući i na svakom mestu.

Nišani je razgovarao sa građanima albanske narodnosti kao da je kod kuće, jer je, da poniženje za Srbiju bude veće, on došao na poziv lokalne samouprave u Bujanovcu! Bila je to prva poseta jednog predsednika Albanije od 1948. godine kada je poslednji put posetio Beograd tadašnji albanski predsednik Enver Hodža. Uprkos tome, nije bilo ni srpskih političara ni srpske državne simbolike, protokola ili bilo čega sličnog.

Da li je to Vučić hteo da pokaže Albaniji koliko je velikodušan? Da li je ovim gestom pokazao spremnost da još pomogne velikoalbanski projekat?

A, samo dve nedelje ranije, ministar kulture i informisanja Srbije, Vladan Vukosavljević, prilikom posete Tirani, nije mogao da se sretne sa predsednikom Nacionalnog saveta Srba u Albaniji (jar mu je bilo zabranjeno i zaprećeno!), niti da razmotri da li se u potpunosti poštuju prava koje Srbi imaju prema zakonu o nacionalnim manjinama.

Takva vrsta demokratije koju albanski narod uživa u Srbiji, u Albaniji (i ne samo u Albaniji), jednostavno ne postoji. Koliko je Vučiću stalo do Srba u Albaniji pokazao je i sledećim gestom. Naime, u Skadru, gde je najveća koncentracija Srba, bila je jednom nedeljno na privatnoj televiziji emisija na srpskom jeziku, ali je ugašena jer je prestalo finansiranje iz Srbije. Vučić je ovaj trošak smatrao nepotrebnim.

Ustav Albanije predviđa isključivo službenu upotrebu albanskog jezika, to znači da nema ni ustavnog osnova za donošenje zakona. A to opet znači da nema službene upotrebe drugog jezika osim albanskog, da nema škola na srpskom jeziku, medija na srpskom.

Srpski jezik sveden je na upotrebu u krugu porodice. Takođe, Ustav Albanije definisao tu državu isključivo kao državu albanskog naroda, da je Albanija, verovatno, jedina država na svetu koja nema zakon o nacionalnim manjinama iako je Parlamentarna skupština Saveta Evrope to od njih tražila.

U međuvremenu, tri opštine na jugu Srbije, Bujanovac, Preševo i Medveđa, više od 15 godina predstavljaju zonu najvišeg rizika za svaku vlast u Srbiji, uprkos svim pravima koje albanska narodnost u Srbiji uživa. Ali, tek sa dolaskom Aleksandra Vučića na mesto predsednika vlade, te tri opštine u kojima dominira albanska manjina, postale su "država u državi", u kojima je samovlašće lokalne albanske administracije dostiglo razmere neviđene drskosti.

Sa jedne strane, uz pomoć separatističke vlade samoproglašene države Kosovo i direktnog angažovanja Albanije, akcija otimanja i ovog dela Srbije ušla je u završnu fazu. Nesebičnu pomoć albanskim političkim mešetarima u ove tri opštine, ponudio je i Aleksandar Vučić, nudeći i ono što od njega niko ne traži. Zahvaljujući njemu i politici njegove vlade, danas je moguće da političari iz Tirane marširaju po ulicama Bujanovca, Preševa i Medveđe, kao da su u Albaniji, postavljaju albansku državnu zastavu bez srpske državne zastave, sviraju himnu Albanije i raspravljaju kako da pripoje i ovo područje takozvanoj državi Kosovo, a kad dođe vreme i takozvanoj velikoj Albaniji.

Ovako nešto je javno predlagao pre nekoliko godina i predsednik opštine Preševo, Ragmi Mustafa, rekavši da bi opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa trebalo da budu pripojene Kosovu, a sever Kosova Srbiji. Ova stara "etnička" mapa svih Albanaca, tačnije velikoalbanska mapa, stoji na zidu većine ministara u Tirani i Prištini.

Stanje u ove tri srpske opštine je otišlo predaleko. Toliko daleko, da su čak i udžbenici za osnovnu školu na albanskom jeziku, štampani u Tirani i nalaze se u zvaničnoj upotrebi u sred Srbije. Da skandal bude veći, istinu o albanskim udžbenicima u Srbiji razotkrio je poslanik Partije za demokratsko delovanje (PDD) u Skupštini Srbije, Fatmir Hasani, koji se pohvalio da je do uvoza udžbenika iz Albanije, došlo na osnovu sporazuma ministarstava prosvete Srbije i Albanije, a na inicijativu Aleksandra Vučića!

Poređenja radi, Srbi u Albaniji nemaju pravo da službeno koriste svoj jezik i ne postoji nijedan medij na srpskom. Njihova imena su nasilno albanizovana, a u pokušaju da vrate svoja izvorna imena susreću se sa visokim taksama i administrativnim preprekama.

U Bujanovcu, Preševu i Medveđi na jugu Srbije, u srednjim školama koriste se udžbenici iz Albanije i sa Kosova. A, kako posla nema, Vučić je u nekoliko navrata dolazio u posetu ovom regionu obećavajući albanskoj omladini zapošljavanje, samo da glasaju za njega.

U međuvremenu je u ovom delu juga Srbije procvetao i kriminal, pa se Vučićevo podzemlje povezalo sa albanskim. Tako su Bujanovac, Preševo i Medveđa danas najpoznatiji po tranzitu migranata, ali i trgovini belim robljem, drogom i oružjem. Sve evropske institucije i sve njihove bezbednosne službe znaju za ovo.

Ruske službe bezbednosti takođe. I jedni i drugi tvrde da je veza lokalnih kriminalnih klanova, opštinskih vlasti i raznih neformalnih albanskih grupa, koje se bave, malo politikom, malo nelegalnim poslovima, postala toliko moćna, da Srbija kao država više nema nimalo svojih ingerencija na ovom terenu. Suspendovan je suverenitet države, a uticaj Albanije i samoproglašenog Kosova postao je dominantan.

Posle završetka rata na Kosovu i Metohiji, 1999. godine, zapadne sile su stvorile takozvanu sigurnu zona dužine oko 5 kilometara u dubinu teritorije Srbije. Prema takozvanom Kumanovskom sporazumu, Vojska Jugoslavije je dobila zadatak da održava red u toj oblasti. Zona je obuhvatala selo Dobrosin sa većinskim albanskim stanovništvom, ali ne i gradove Preševo, Bujanovac i Medveđu.

Međutim, bivši teroristi i vođe zločinačke OVK, ubrzo su ubrzo formirali baze u razoružanoj zoni i srpska policija je morala da prestane sa patrolama. Napadi su takođe sprovođeni protiv onih albanskih političara koji su se suprotstavljali Oslobodilačkoj Vojsci Kosova. Potpredsednik ogranka Socijalističke partije Srbije u Bujanovcu, Albanac Zemail Mustafi je ubijen od strane ovdašnjeg ogranka OVK.

Terorizam na jugu Srbije finansirale su islamske zemlje koje su posredstvom islamske humanitarne organizacije El hilali slale novac albanskim teroristima, a sredstva su se prikupljala i oduzimanjem novca od sunarodnika. I danas, 2017. godine, novac iz pojedinih islamskih zemalja stiže u ruke albanskih krijumčara, koji se bave ilegalnim transportom migranata, i to onih koji su do nedavno ratovali u uniformama takozvane Islamske države.

Nekadašnji ilegalni centar ekstremista iz ogranka OVK, bio je Veliki Trnovac (inače, najveće albansko selo u Srbiji), i danas je prepuno bunkera sa oružjem i predstavlja svojevrsno skladište narkotika. Ma koliko to neverovatno zvučalo, ispred nosa srpskim vlastima, Veliki Trnovac je i danas baza za ideološku i versku indoktrinaciju mladih Albanaca, odakle su potekli i mnogi teroristi koji su učestvovali na ratištima od Sirije do Iraka.

Bujanovac, Medveđa, Preševo i preševska dolina, uključujući i sva okolna albanska sela, predstavljaju stalni bezbednosni problem. Ali, voljom Aleksandra Vučića, državni organi se drže podalje od ovog područja, kao da nije u pitanju deo Republike Srbije.

Sa druge strane, red je napraviti poređenje: ako se u međunarodnom pravu primenjuje princip reciprociteta, onda bi Republika Srbija na svakom mestu morala da ističe kakva sve prava ima albanska manjina na teritoriji Srbije, počev od zakonske regulative, pa nadalje.

Postoji Nacionalni savet Albanaca, jezik, pismo, školovanje na albanskom jeziku, od osnovne škole do poslediplomskih studija, mediji, ravnopravno učešće u javnom, kulturnom i političkom životu, predstavljanju u parlamentu, lokalnim samoupravama. Ništa od toga srpska manjina nema u Albaniji. Njih preko 200 hiljada, decenijama ćute i ne smeju ni reč van kuće na srpskom da progovore.

O ovome Vučić ne priča u Briselu, Vašingtonu i Berlinu. On priča o tome kako će Srbija da sagradi auto put kojim će se povezati svi albanski etnički prostori, od Bujanovca, Preševa i Medveđe, pa do albanske obale kod Drača. Jasno je da on radi za albansku stvar a protiv Srbije, ali, jasno je i šta u susret ovim izborima Srbija treba da uradi sa njim!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRATKA I BRZA RETROSPEKTIVA PETOGODIŠNJE VLADAVINE SADAŠNJEG PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI!!!

24. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Više evropskih dnevnih listova prenelo je komentar nemačkog radija Dojče Vele pod naslovom “Srpski car Vučić hoće novo odelo“. U tekstu Tomasa Rozera piše: “U stvarnosti se radi o izborno-taktičkim kalkulacijama zbog kojih Vučić sada želi da se otarasi predsednika Tomislava Nikolića“.

Vučićevom kandidaturom se bavi i austrijski list Tiroler tagescajgung pozivajući se na agenciju APA: "…Ta kandidatura je srpskom premijeru već drugi put u deset godina donela ugled političkog oceubice…". Isti list, 17. februara ove godine, donosi i naslov: “Vučić ne isključuje mogućnost da izgubi od Nikolića". Da li su ovo poslednji Vučićevi izbori, i zašto on mora da ih izgubi, a šta je ostalo iza njegove surove i krave vladavine, piše istraživač Magazina Tabloid major Goran Mitrović.

 

             major Goran Mitrović

ISTORIJSKA DOSTIGNUCA

 

Tokom četiri i po godine svoje apsolutističke vladavine, Aleksandar Vučić svakodnevno je satima sa svih televizija izgovarao najodvratnije laži, nudio građanima svoje bolesne fantazije kao "gotove projekte" i tvrdio da je Srbija najprosperitetnija zemlja na evropskom kontinentu , uprkos činjenici da je reč o jednoj od najsiromašnijih zemalja sveta.

Vladao je tako što je svih 365 dana u godini, danju i noću, sa svih televizijskih kanala, predstavljao sebe kao veliku i važnu ličnost, koja će Srbiju uvesti u zlatno doba, pa je čak i najobičnije, protokolarne susrete, predstavljao kao "istorijske", od kojih počinje i vreme da se meri po njegovom kalendaru. Plod njegovih bolesnih napada na zdrav razum svakog čoveka, već je sazreo.

Surova stvarnost govori o posledicama njegove kriminalne vladavine: najmanje dvadeset grandioznih pljački državnog budžeta uključujući i surovu otimačinu pokretne i nepokretne imovine u vlasništvu Republike Srbije, Vučić je proglasio "stranim investicijama i ulaganjima u budućnost" . Obećavao je najoštriju borbu protiv korupcije, a sebi, svojoj porodici, kumovima i prijateljima, omogućio pljačku nezapamćenih razmera, zbog koje danas pate svih građani, svaka porodica, svaki čovek pojedinačno.

Kako predsednik Vlade Srbije, potpisao je desetine štetnih ugovora sa stranim kompanijama, zbog čega je država oštećena za najmanje 50 milijardi evra! U svojstvu neprikosnovenog diktatora, pravio je takozvane neposredne pogodbe sa feudalnim porodicama iz arapskih zemalja, a pisane tragove tih pogodbi niko do danas nije video.

Lično je naredio izvoz oružja, municije i vojne opreme u zemlje bliskog i srednjeg istoka, koje su ga kasnije "reeksportovale" takozvanoj Islamskoj državi.

Mimo Ustava, ponašao se i kao komandant oružanih snaga, ugrožavajući na taj način instituciju Predsednika republike.

Razorio je pravosuđe. Na čelne pozicije u sudovima postavio je članove svoje pederske grupe. Tužilaštvo je podredio svojoj volji. Naređivao je hapšenja, produžavanje pritvora, pretio je javno, poimenično, biznismenima koji su smetali u poslu njemu, njegovom bratu Andreju, ocu Anđelku i njegovom kartelu.

Policiju je doveo do prosjačkog štapa. Bez uniforme, naoružanja, bez tehničkih sredstava za rad, pa i najosnovnijih, kompjutera, štampača i uniforme, smanjio im je plate, doveo na načelnička mesta najnesposobnije i najkorumpiranije ljude, za ministra je postavio Nebojšu Stefanovića, koji je po kratkom postupku završio fakultet (za devet meseci) a potom za godinu dana odbranio i doktorat.

Vojsku je devastirao, rasprodao svu njenu imovinu, doveo je u pitanje odbrambenu sposobnost Srbije da se sačuva od agresije.

Potpuno je uništio i Bezbednosno informativnu agenciju , stavljajući na njeno čelo amatera Aleksandra Đorđevića, iz svoje pederske grupe, koji je nesposobnošću i kriminalom, Službu doveo do rasula.

Javna preduzeća je ovih pet godina kontrolisao preko partijskih direktora. Većina od njih je bila i bez formalnog obrazovanja, poput kuma Nikole Petrovića koji je na čelu Elektromreže Srbije (EMS-a), bio do kraja prošle godine, a sve u svojstvu v.d. direktora.

Stranačku falangu je doveo na ključne pozicije u vrhu državnih institucija, javnih preduzeća, ustanova, snabdevajući ih lažnim diplomama srednje škole, fakulteta i najvišim naučnim zvanjima, do doktorata…

Obrazovanje je sveo na nivo afričkih zemalja. Za ministra prosvete postavio je čoveka u čijoj privatnoj školi su se školovala njegova deca, a koju je potom kupio njegov brat Andrej.

Zdravstveni sistem u Srbiji je na nivou srednjovekovnog. Haraju zarazne bolesti, u bolnicama nema lekova, medicinski aparata, pa ni stručnih lekara. Na preglede se čeka danima.

A brat Andrej je i dalje zaposlen u Zavodu za izradu novčanica i kovanog novca. Osim pasoša, koje familija Vučić rasprodaje, Kovnica na Topčideru štampa i pasoše i drugih zemalja. Tako je prodao za 600 miliona evra, akcizne markice vredne milijardu evra, uglavnom Albancima sa Kosmeta i Makedonije.

Takođe, Andrej Vučić je i glavni transporter narkotika kroz Srbiju. Osim transporta, ušao je i u trgovinu narkoticima, te zarađuje stotine miliona evra godišnje i u ovom poslu. Tu nije kraj, jer Andrej raspolaže i oružanom silom, koju naoružani čine navijači sportskih klubova i izbegli sa Kosovo i Metohije i Krajine, a sarađuje i sa takozvanom paljanskom družinom.

Andrej Vučić i njegov otac Anđelko, uveliko pelješe RTB Bor, i to tako što Aleksandar finansira ovo preduzeće sa 250 miliona evra godišnje iz budžeta, a kolač, osim direktora-mafijaša, Blagoja Spaskovskog, uzimaju i Andrej i Anđelko.

Podivljali Vođa smanjio je penzije i plate. Prosečna penzija u Srbiji je jedva nešto veća od 20.000 dinara, ili oko 190 evra! Najčešća plata u Srbiji ne prelazi 200 evra mesečno! Plata vojnika je 320 evra, policajca 360 evra!

Danas Srbija duguje građanima 20 milijardi dinara, tako što Služba prinudne naplate Narodne banke Srbije ne izvršava sudske naloge za plenidbom sredstava iz budžeta Srbije u korist građana, dosuđenih pravnosnažnim presudama sudova.

Danas je 520 hiljada penzionera, sa minimalnom penzijom, pod blokadom privatnih izvršitelja za neplaćene komunalije, struju, telefonske račune.

Danas u Srbiji više od 56 hiljada seoskih domaćinstava je pod prinudnom naplatom za neplaćeni doprinos za socijalno osiguranje i radni staž, po osnovu poljoprivrednih penzija, koje je obavezno, mada ih većina seljaka uopšte i ne dočeka. Seljacima plene stoku, alatke, kukuruz, prazne im ambare, oduzimaju pokućstvo.

Nekoliko stotina hiljada ljudi je pobeglo iz Srbije od gladi i nemogućnosti da se zaposli. Pobegli su i najbolji inženjeri, lekari, visokokvalifikovana radnici…

Zahvaljujući Vučićevim zlodelima Srbija je rasprodala poljoprivredno zemljište, skoro sve rudne resurse, a milijarde evra iz Srbije izvlače strane kompanije, koje mu plaćaju masnu proviziju. Magazin Tabloid jer opisao skoro svaku Vučićevu pljačku, kao i pljačke njegovog kartela.

Da bi bio podržan u vladavini i najsurovijem režimu bez ikakvih ličnih sloboda građana, Vučić je, neustavno uzurpirao svu vlast i sve državne institucije pretvorio u svoj privatni servis koji mu bespogovorno služi. Umesto vladine institucija, kako bi trebalo u državi koja je, barem zvanično, parlamentarna demokratija, Vučić je postavio samog sebe iznad države. Preciznije rečeno, kao Luj XIV, stavio je znak jednakosti između sebe i države.

Za samo četiri i po godine, Vučić je uspeo da zavede strahovladu u lokalnim samoupravama gde je silom postavio svoje lokalne bandite u opštinskim administracijama, formirao je svoje lokalne batinaške grupe koje "ubeđuju" nepokorene građane i štite nesmetano pranje novca, protok narkotika, oružja, akcizne robe…

Sva državna preduzeća koja su bila, ili u postupku privatizacije ili u stečaju, ubrzano je besplatno predao na korištenje svojim mafijaškim kumovima, a najvredniju državnu imovinu (poljoprivredno zemljište, šume, rude, vodoprivredu), sprema na poklon strancima, kroz kriminalni obrazac takozvanog javno-privatnog partnerstva, koje se u svim tranzicionim zemljama pokazalo kao smrtonosno za interese države i naroda.

Diktator, kakav je Aleksandar Vučić, za koga su sve strane obaveštajne službe i sve političke elite, kako na Istoku tako i na Zapadu, složno utvrdile da je opasan ludak, mora hitno da ode.

Svaki dan duže koji ostane na vlasti, koštaće Srbiju, ne samo multimilionskih gubitaka, nego i nesagledive štete u pogledu opstanka samog državnog i nacionalnog bića. Znaju to i najuticajniji državnici na svetu koji su podržali kandidaturu Tomislava Nikolića za predsednika Srbije, kao čoveka koji može da razori pljačkašku bandu iz SNS-a, SPS-a i Srpske radikalne stranke.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

СТРАНЕ ДОНАТОРСКЕ ХОБОТНИЦЕ И СПОНЗОРИСАЊЕ НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА КАО ПИЈАВИЦА И РАЗБИЈАЧА ОТАЏБИНЕ!!!

13. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Спекулације о могућностима нових ратова на Балкану, нагло појачане непосредно уочи председничких избора у САД, а још више након њих, говоре о напорима поражене вашингтонске бирократије, да се освети новом председнику Доналду Трампу, на начин који би његову владу одмах гурнуо у конфликт који она не жели.

Срећом, није ни председник Трамп сишао са врха своје куле у Њујорку без озбиљне геополитичке стратегије, па се може очекивати да ће под овим балканским небом доћи до коначног расплета у коме Србија може и мора остати кључни фактор, без кога нема ниједног политичког решења у региону.

Али, какву улогу у завереничком злу и ратним покличима на Балкану има новац који је из САД стизао на рачуне невладиног сектора и како ће бити прекинут ланац "невладиног" финансирања исламског фашизма?

 

                  мајор Горан Митровић

PIJAVICE I RAZBIJACI9

 

Пред крај прошле године и бивши заменик шефа ЦИА за Балкан, Стивен Мејер отворено је говорио о новим променама граница на Балкану, пре свега у Македонији и Босни и Херцеговини, додајући да је уверен да ће Република Српска опстати, али да је "најопасније место на Балкану постала Македонија, не само због проблема македонских Албанаца и македонских православаца, већ и због тога што међу самим православцима у Македонији постоје несугласице…".

Наравно, Мејер то није рекао, али је позната чињеница да је Обамина влада довела до сукоба у Македонији, да је још у време док је Хилари Клинтон била државни секретар САД, Албанцима понуђена сва стратешка помоћ у настојању да "интернационализују свој проблем" и да заузму делове Грчке, Македоније, Црне Горе и јужне Србије (тачно према мапи такозване "природне Албаније", коју сваки министар у Тирани и у Приштини држи на свом зиду.

За те потребе, исплаћене су милијарде евра промотерима "хуманих циљева" и разних политичких коректности, који су имали задатак да медијски и на сваки други начин убеде јавност и политичка вођства у Србији, да Албанцима треба помоћи да направе своју државу, у границама коју они сматрају "природном".

Истом методом и истом бојом новца, раније америчке администрације су финансирале пропаганду о праву босанско-херцеговачких муслимана на хегемонију, на њихово "природно право" да суверену владавину овом бившом југословенском републиком (упркос чињеници да тамо живе три народа а не само један).

На такав начин, искључујући православне хришћане са Балкана из права на сопствену државну и политичку орјентацију, раније владе САД, а посебно оне које је предводио брачни пар Клинтон, дале су одрешене руке муслиманским екстремистима, од Македоније, преко Косова, југа Србије, Санџака и Босне и Херцеговине, да чине што год им је воља, ширећи пожар исламизма чак и у сред парламената, од Скопља, Приштине и Београда, до Сарајева.

Истим новцем којим је Хилари Клинтон као ондашња државна секретарка финансирала организацију Муслиманска браћа у Египту и рушење египатске владе под Мубараком, побуне унутар Сирије и рушење влада у Либији и Тунису, а пре тога и финансирање ултрадесне палестинске странке, финансиране су и најмрачније исламистичке групације у бившим југословенским републикама. Реч је о стотинама милиона евра које су разним путевима исплаћиване такозваном невладином сектору, омиљеном упоришту глобалистичке мафије.

На простору некадашње Југославије, данас делује око 100.000 разних невладиних организација! Само у Србији постоји више од 20.000 регистрованих удружења грађана, у Хрватској (према Регистру Удруга Републике Хрватске), има их чак 42.000, у Црној Гори сваки стоти грађанин управља неком невладином организацијом, на Косову и Метохији их има око 8.000.

У Босни и Херцеговини делује близу 7.000 реистрованих НВО (нешто мање у Македонији, око 6.000), од којих најмање једна трећина постоји са искључивим циљем да учествује у политичком животу, да га мења и прилагођава потребама својих донатора.

А, донатори су по правилу, стране геостратешке агентуре које имају за циљ да "преобрате" суверене државе у колоније, стране корпорације са својим интересима, стране државе и њихове политичке институције…У том послу равноправно учествују и њихове домаће филијале, франшизе и испоставе, које финансира, директно или индиректно, Влада Србије (упркос томе што је невладин сектор у питању).

Многе од ових донаторских хоботница, које делују широм света, имају јасну стратегију: новац добијају оне организације и појединци које могу снажно да утичу на промену јавног мишљења и политичких ставова код најширих маса.

Неке од њих, попут УСАИД-а, у оснивачким актима имају јасан извор финансијског и политичког деловања, где пише: „…На основу спољнополитичких смерница председника САД, државног секретара и Националног савета за безбедност" у којем пак седе и директор ЦИА, и директор Националне обавештајне заједнице, и амерички секретар за одбрану, и начелник Генералштаба америчке војске…". За очекивати је да нови председник САД Доналд Трамп, коначно промену филозофију деловања и ове глобалистичке хидре, која је многе државе и њене облике суверености дословно сахранила. Србија је свакако једна од њих.

По злу позната Међународна кризна група (МКГ)  , коју плаћају амерички мултимилијардер Џорџ Сорош и њему сродни сатрапи, и данас шири ратну атмосферу на Балкану. Њени суоснивачи, Марти Ахтисари, бивши специјални изасланик УН за Косово, Бернар Кушнер , некадашњи шеф мисије УН на Косову (УНМИК), оптуживан да је са неким члановима ОВК учествовао у трговини људским органима на КиМ, и Карл Билт, некадашњи дипломата, познати су и по финансирању такозваних обојених револуција у свету, у коме су учествовале и бројне западне владе.

МКГ сваке године објављују извештаје о оружаним сукобима који се очекују у наредном периоду и по потреби политичко-финансијског подземља у САД хушка могуће протагонисте тих сукоба на оружане обрачуне. Преко своје моћне мреже у подјармљеним и окупираним државама, МКГ развија снажну кампању против оних влада које не раде по диктату нових неофашиста, лажних либерала и крупног капитала.

У Србији и око ње, снажно делује и Фонд браће Рокфелер (велики финансијер Фонда за хуманитарно право, Хелсиншког одбора за људска права у Србији и "Центра за евроатлантске студије"  ).

Међу руководиоцима овог фонда налази се и Николас Бернс, у Србији добро познат као некадашњи амерички амбасадор у НАТО, званичник Националног савета за безбедност задужен за Русију, Украјину и Евроазију и ондашњи трећерангирани човек у Стејт департменту између 2005. и 2008. године.

Овај механизам ружења Срба и Србије, и даље одлично функционише кроз силовање разним методама, попут лицемерне приче о "суочавању са прошлошћу", односно, оптужбама за колективну кривицу због ратова из деведесетих година.

И док су српским политичким факторима сваком приликом трпали у уста папире препуне обавеза, понижавајућих аката и читавих поема о поштовању људских права, дотле је у сред БиХ, цветала веза "Исламског фронта", односно Ал каиде  са главним политичким факторима у Сарајеву, о чему је бринуо Мароканац Абдел Касем, са италијанским држављанством.

Овај "војник ислама" обилазио је једном годишње земље Блиског истока, све до Туниса, Алжира, и даље до Пакистана, а у повратку је обавезно свраћао у Зеницу, "да обиђе старе пријатеље". Ипак, италијанска полиција је открила да је држао на вези све босанске политичаре и њихове сараднике из федерална владе у Сарајеву!

Као "резидент" исламске терористичке организације, Касем је регрутовао млађе босанске муслимане за кампове Ал каиде у Авганистану. Али, након што је откривен, испоставило се да је иза себе оставио читаву мрежу својих људи, добро наоружаних, увек спремних за "свети рат".

Данас, на почетку 2017. године, преко поменутог "Исламског фронта" у БиХ, и даље се регрутују они који су спремни да погину за ислам, али, пре свега, да побију пола света у име ислама. То зна и Бакир Изетбеговић и сваки политичар у Сарајеву.

Сличан посао ради и Кур’ан Фондација Косова, под чијим покровитељством је финансирано и организовано пет шиитских организација на КиМ. Новац у огромним количинама за те потребе долази из Саудијске Арабије и неколико земаља Персијског залива.

Приштински лист "Коха диторе", једини је објавио списак исламистичких невладиних организација на КиМ, које су постале и претећа опасност и за актуелне албанске власти. Хашим Тачи је због тога био принуђен да неке од њих формално исели са Косова (реч је о класичним филијалама исламског фашизма, под именима: Ал- Хараманеи, ИWЦ, КОФФ, Истамбул…) а суштински препусти исти посао невладиним организацијама по имену Трагови, Фондакос, Сфера, Једнакост, Понос, Реалност, Куран

Неке од њих отворено прете умереним албанским политичарима и подржавају сваки великоалбански пројекат и све идеје о оружаном "тумачењу" ислама, а планирају и упаде на територију јужне Србије, западне Македоније, делове Црне Горе уз границу са Албанијом…

Швајцарски лист "Ле Тан" из Женеве, објавио је последњих месеци чињенице о регрутовању војно способних Албанаца са Косова и Метохије, муслимана из Босне, Албаније, са југа Србије и Санџака, који су преко невладине организације Ал Носра Фес до сада одлазили у Сирију да би ратовале против сиријске државе и владе и њеног великог савезника, Русије.

И док је исламски фашизам цветао Балканом и другде, Институт за мир Сједињених Држава (Унитед Статес Институте оф Пеаце – УСИП) федерална институција коју је основао амерички Конгрес 1984. са циљем да „служи народу и влади (САД)" и у чијем борду директора седе и амерички државни секретар и секретар за одбрану, давао је антисрпским пропагандистима у Србији годишње донације вредне неколико милиона долара, само да би форсирали признавање албанског Косова и унитарне БиХ.

Исто то радила је и ради Национална задужбина за демократију (НЕД), исплаћујући милионе долара за невладин сектор у Србији. А, какви су јој циљеви говоре следеће чињенице: у његовом борду су и Елиот Абрамс, заменик националног саветника за безбедност у администрацији Џорџа Буша Млађег, Мишел Дан која је радила на високој позицији у Бироу за обавештајне послове и информације (Тхе Буреау оф Интеллигенце анд Ресесарцх, ИНР) „чија је примарна мисија да прикупља обавештајне податке од користи за дипломатију САД".

Међу њима су и Бери Џексон који је био представник САД за стратешке иницијативе и спољне послове, Стивен Шестанович, некадашњи старији директор за развој политике у Националном савету за безбедност и Вин Вебер из Саветодавног комитета америчког секретара за одбрану…

Ваља поменути и „Чарлс Стјуарт Мот" фондацију која је оснивач невладине организације "Балкански фонда за демократију", чији је посао и данас да сугерише званичним властима у Србији, на какав начин да сарађују са сепаратистичком владом у Приштини и како да "што безболније" дођу до признања албанске државе на Косову и Метохији.

За очекивати је да ову злочиначку пирамиду заувек сруши нови председник САД, Доналд Трамп….

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

KOMADANJE SRBIJE: IZNENADNA NOVČANA I POLITIČKA PODRŠKA ZAPADA UVEK JE VEZANA ZA IZDAJU….

3. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Srpska napredna stranka je projekat napravljen da bi se iza bučne i lažne patriotske demagogije sakrilo faktičko priznanje samoproklamovane republike Kosovo.

Veći broj depeša iz 2008. godine, koje je objavio Wikileaks, potvrđuju da je ta stranka osnovana pod budnim okom američkih diplomata i finansirana od partija i pojedinaca iz inostranstva.

Već na prvim razgovorima su tadašnje i današnje vođe te stranke isticali da priznanje Kosova za njih nije sporno, kao što nije sporno ni da će, kada dođu na vlast, odustati od podrške Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i da će se u pogledu privrede ponašati kao kolonija Zapada.

 

                  Milan Malenović

NAPREDNJACKA VIZIJA SRBIJE1

 

Uoči zvaničnog preuzimanja dužnosti izabranog predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Donalda Trampa, veći broj viših agenata CIA i diplomata dala je otkaz, bez obrazloženja. Predsednik Tramp je pokazao razumevanje za njihov “lični čin“, navodeći da će neki od njih, koji su bili ekonomske ubice potlačenih naroda i organizatori i finansijeri Islamske države i Al Kaide, morati, ipak, da polože račune.

Jedan od projekata ekonomskih ubica iz Lenglija i Stejt Departmenta je i takozvana Republika Kosovo, čije priznanje je trebalo, u ime ostatka Srbije, da sprovede monstrum partija – Srpska napredna stranka koju su stvorili agenti i protektori CIA i Stejt Departmenta, a finansirali iz i Nemačke i Francuske.

Na Kosmetu su, nakon NATO okupacije, državna sekretarka Medlin Olbrajt, general Vesli Klark, i njihovi saradnici odmah postali vlasnici javnih preduzeća, pošte, rudnika, banaka…Bil i Hilari Klinton dobili su spomenike  dobili su spomenike u prirodnoj veličini, a deo autoputa nazvan je imenom umrlog sina doskorašnjeg potpredsednika Džozefa Bajdena…

Takva pljačka državnog rukovodstva okupatorske zemlje nad okupiranim narodima, nije upamćena još od pada Osmanskog carstva!

Osim protektora Kamerona Mantera, Roberta Kokte, Meri Brus Vorlik, u surovim planovima komadanja i nestajanja Srbije učestvovali su i diplomate Metju Palmer, penzionisani ambasador Bil Montgomeri, koji je i danas plaćeni savetnik u SNS-u, kao i doskorašnji protektor Majkl Kirbi, koji je surovo opljačkao Srbiju, i kojeg bi morali Srbi da pronađu i da ga priupitaju…

Američki senat nije priznao takozvanu Republiku Kosovo, i predsednik Tramp bi mogao da povuče takvo priznanje, ili prizemi aspiracije balkanskih Albanaca.

U depešama koje je američka ambasada u Beogradu slala Stejt Departmentu, a koje je Wikileaks (Vikiliks) objavio, nalaze se i četiri sa kraja 2008. godine, koje dokazuju da se naprednjački vrh dogovarao sa stranim diplomatama o formiranju nove stranke i da je u tim razgovorima odustao ne samo od svoje ranije ideje Velike Srbije, već i od same pokrajine Kosovo i Metohija.

Glavni pregovarač je bio sadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji je službenicima američke ambasade redovno podnosio izveštaje šta se dešava u SNS-u, a to je činio uz puno znanje i dozvolu Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Ovo je odsudna godina za Srpsku naprednu stranku, jer u njoj ističe poslednji rok koji je njena vrhuška samoj sebi postavila i obećala svojim američkim mentorima u kome mora da bude trajno rešeno pitanje Kosova.

U depeši koju je američka ambasada 19. novembra 2008. poslala Stejt Departmentu, a koju je objavio sajt Wikileaks, prepričava se razgovor iz sredine oktobra vođen između člana Predsedništva SNS-a Nebojše Stefanovića i saradnika ambasade, u kome Stefanović tvrdi kako će trajno rešenje za Kosovo biti postignuto najkasnije pet godina pošto SNS bude preuzeo vlast. Kako ne bi bilo zabune na kakvo "trajno rešenje" je Stefanović mislio, on u sledećoj rečenici moli da „EU bude suzdržanija prilikom slanja pozitivnih signala, dok birači (u Srbiji) ne budu pripremljeni da prihvate rešenje za Kosovo".

"Trajno rešenje" je, dakle, u skladu sa očekivanjima Evropske Unije, a suprotno onome što narod u Srbiji želi. Radi se, dakle, o priznanju samoproklamovane republike, a jedino otvoreno pitanje, oko koga bi beogradska vlast još možda mogla da pregovara, jesu konačne granice koje će Kosovo imati.

Rok koji je Stefanović tada dao ističe ove godine, tako da SNS sada mora da krene u izmenu Ustava da bi se stvorio prvo ustavni okvir za priznanje Kosova koje će zatim neminovno i da usledi.

„Svaki Srbin se pre spavanja pomoli da dođe do podele Kosova", tvrdio je Stefanović saradniku ambasade, Poloffu, a prenela depeša od 24. decembra 2008. Za naprednjake je, očigledno, nezavisnost samoproklamovane Republike Kosovo bila svršena stvar i bilo im je jedino stalo do toga da nađu zgodan izgovor kako bi to prezentovali biračima.

Navodna podela Kosova, o kojoj američka administracija nije želela ni da razgovara, predstavljala je poslednju slamku za koju bi naprednjačka vrhuška (koja je još na početku saradnje sa američkom ambasadom pristala na nezavisnost južne srpske pokrajine) mogla da se uhvati lažući birače kako je, navodno, ipak nešto spašeno.

Ta "podela" Kosova, koja u suštini predstavlja samo drugi izraz za priznanje samoproklamovane Republike Kosovo u punim granicama, je isto što i u Briselu dogovorena Zajednica Srpskih Opština-mrtvo slovo na papiru koje Prištinu ni na šta ne obavezuje. Sve je to Nebojša Stefanović sa neimenovanim visokim funkcionerom američke ambasade u Beogradu dogovarao i dogovorio još tokom 2008. godine.

Pomenuti razgovori Stefanovića nisu bili i jedini njegov raport američkim gazdama, niti jedini kontakt između vrha naprednjaka i američke ambasade.

U depeši poslatoj 16. oktobra 2008. godine, navodi se kako je Tomislav Nikolić još dok je bio zamenik predsednika Srpske radikalne stranke dolazio da se konsultuje sa ambasadorom Kamerunom Manterom oko formiranja, kako se tvrdi, „moderne centrističko-desničarske evropske partije". O sadržini tih razgovora nema nikakvih podataka u do sada objavljenim depešama, ali je sve očiglednije kako je Srpska napredna stranka projekat koji se dugo i pažljivo pripremao u stranim ambasadama.

Ovo potvrđuje i jedan naš izvor iz samog vrha Srpske radikalne stranke, po kome su se nekoliko meseci pre majskih izbora 2008. u jednom hotelu na Crnom Vrhu kod Kraljeva sreli Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Gordana Pop Lazić sa Miroslavom Miškovićem. Tema razgovora je upravo bilo osnivanje nove, pro-evropske desničarske stranke. Američka depeša od 18. oktobra 2008. potvrđuje da je najvažniji finansijer SNS-a, pored Milana Beka, u to vreme bio Mišković.

U SRS-u se, po našem izvoru, i pre izbora znalo da Nikolić namerava da napusti stranku i formira novu. Ko je Šešelja o ovome obaveštavao, da li Vučić ili Pop Lazićka, nikome nije poznato.

U istoj depeši od 16. oktobra pominju se i neki tajni izvori novca za buduću Srpsku naprednu stranku. Osim na domaće tajkune, pažnja se skreće i na dva strana izvora: jedan iz Francuske, a drugi od posebnog fonda jedne od partija u Nemačkoj. Francuski izvor, koji se u depeši ne otkriva, mogao bi da bude krug ljudi oko kuma Aleksandra Vučića, Nikole Petrovića, koji je francuski državljanin.

Ne pominje se u depeši ni ime nemačke partije koja je donirala SNS, ali je po ulagivačkom stavu Vučića prema aktuelnoj kancelarki Angeli Merkel više nego jasno da se radi o nekom fondu njene Hrišćansko-demokratske unije (CDU).

U depeši upućenoj 19. novembra 2008. iz američke ambasade u Beogradu, Stejt Departmentu u Vašingtonu, navodi se kako je u jednom razgovoru (ne navode se ni datum ni mesto održavanja tog sastanka), tadašnji šef kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića, Miodrag Rakić, rekao zameniku ambasadora da ga je pre majskih izbora te godine Tadić uputio da „ohrabri Nikolića da se odvoji od SRS-a, jer bi SNS-ova biračka baza bila važna za napredovanje srpske pro-evropske struje".

U vreme razmišljanja o otcepljenju od radikala, već se znalo i ime nove strankeSrpska napredna stranka.

Sve je, po sadržaju otkrivenih depeša, bilo unapred isplanirano i pripremljeno. Nekoliko detalja indirektno otkrivaju da je i politički program naprednjaka urađen u američkoj ambasadi, ili je, u najmanju ruku, tu zajednički razrađivan.

Po depeši od 19. novembra 2008, Nebojša Stefanović se sredinom oktobra susreo sa Poloffom koji ga je pitao o napredovanju u izradi programa SNS-a. Član naprednjačkog Predsedništva Stefanović mu je odgovorio kako postoje okviri programa, a da su to na prvom mestu ekonomska pitanja koja tište birače (kao što su niska primanja, visoka stopa nezaposlenosti i slično). I sama Srpska radikalna stranka je dugo vremena insistirala na pitanjima koja interesuju obične radnike, penzionere i nezaposlene-komentariše u pomenutoj depeši ambasador Manter.

Na oktobarskom sastanku Stefanović raportira da će se u narednom periodu SNS fokusirati na pridobijanje umerenijih članova DSS-a i NS-a i pohvalio se činjenicom da im prilaze i članovi, kao i finansijeri same Demokratske stranke, kao što je jagodinski tajkun Miodrag Nikolić Feman.

Pošto u tom trenutku naprednjaci nisu imali nikakv politički program, Stefanović je svom sagovorniku objašnjavao da SNS „ne insistira na krutom programu, već više na stranačkoj ‘ideji’ (?) oko koje bi se birači okupili". Problem, koji u depeši nije izgovoren, ali je primetan, ležao je u tome da su Nikolić i Vučić od stranaca očekivali da im predaju program njihove stranke. To se ubrzo i desilo.

Nedelju dana posle Stefanovićevog raportiranja Poloffu, održana je osnivačka skupština SNS-a na kojoj je članovima prikazan u međuvremenu od američke ambasade dobijeni program. Nebojša Stefanović je u to vreme bio zadužen za izbor i kontrolu govornika na skupštini. U depeši od 24. oktobra 2008. ambasada je podnela veoma detaljan izveštaj o radu osnivačke skupštine.

Posle kratkog prepričavanja ko je i šta govorio, izveštaj se osvrće na razgovor Poloffa i Stefanovića, u kome se Stefanović pravda da je učinio sve od sebe da pripremi govornike da ne budu previše radikalni i da je, u suštini, zadovoljan učinkom. Nijedan od govornika nije više pominjao ideju Velike Srbije, a i po pitanju odnosa Srbije prema Kosovu svi su bili umereni. Čak je i navodni predstavnik Srba sa Kosova bio podmetnut i uopšte nije bio iz južne srpske pokrajine, prenosi depeša reči Sime Spasića, Srbina sa Kosova, koji je demonstrativno napustio skup.

Relativno zadovoljan svojim cenzorskim radom, Stefanović se žali Poloffu kako je prebačen na niže funkcije. Iako ostaje član Predsedništva stranke, njegovo polje delovanja neće više biti propaganda za celu stranku, već rad na jačanju beogradskog odbora. Ulagivački, Stefanović poziva Poloffa da, uprkos tome, ostanu u kontaktu. Kako se u depeši prenosi, on je izrazio nadu da će se sa Poloffom ubuduće viđati i na zvaničnim, ali i na društvenim događajima. Šta se sa njima dvojicom posle toga dešavalo, depeše ne pominju.

Depeša od 24. oktobra o Osnivačkoj skupštini SNS-a pominje još jedan detalj koji pokazuje nivo ulagivanja do koga su spremni da se spuste ovdašnji političari pred stranim mentorima i okupatorima. Nikolić se tako posle zvaničnog dela skupštine pred novinarima i uključenim kamerama obratio Poloffu, zahvaljujući mu se što američka ambasada prati rad novosnovane stranke.

U depeši se posebno ističe činjenica kako je ovo bilo prvi put da se Nikolić u javnosti nekom stranom zvaničniku obratio na engleskom jeziku, – do tada je to izbegavao, a u vremenima dok je bio zamenik predsednika SRS-a je tvrdio kako taj jezik iz protesta ne bi nikada koristio.

Bez ikakvog srama, Aleksandar Vučić je čak dva puta to veče predložio Poloffu da se ubrzo ponovo sretnu kako bi razgovarali o „viziji njegove stranke u vezi Srbije", kako je to formulisano u depeši. Po onome što znamo iz drugih depeša, ovo je bio kodiran naziv za davanje daljih instrukcija za rad naprednjaka.

Uticaj američke ambasade na kaljenje naprednjačkih funkcionera vidljiv je na svakom koraku.

U depeši od 24. decembra 2008. se opisuje razgovor sa Jorgovankom Tabaković, koja se opisuje kao vodeći ekonomski stručnjak naprednjaka (za čuđenje je, da je Jorgovanka sa zamrznutim članstvom u SNS-u, imenovana za jedinog zamenika predsednika stranke Vučića). Sastanak je održan 19. novembra, a po opisu se može zaključiti kako je to bio samo jedan u nizu susreta.

Razlog za ovaj sastanak, objašnjava se u depeši, bila je inicijativa SNS-a kako republička Vlada treba da bude aktivnija u privredi i da se distancira od makroekonomskog fundamentaizma. Zbog ovog odstupanja od neo-liberalnih doktrina koje su Amerikanci namenili pokorenim državama, Ambasada je na razgovor i objašnjenje pozvala Tabakovićevu.

Na kraju depeše, ambasador Manter je za trenutak zaboravio na diplomatsku suzdržanost i zgroženo napomenuo kako su Tabakovićkini stavovi „odraz njenih socijalističkih korena iz vremena kada je bila ministar u Miloševićevoj vladi" i da je „ekonomski plan SNS-a orijentisan na prošlost i socijalizam".

Kako se navodi u depeši, Tabakovićeva je podvukla kako monetarna politika mora da bude labavija, jer jak dinar šteti domaćoj privredi. Tvrdila je kako Srbija, u slučaju odgovornije monetarne politike, ne bi više imala potrebe da se zadužuje kod Međunarodnog monetarnog fonda, kao i da Narodna banka Srbije treba više da brine o povećanju standarda, nego o inflaciji.

Zagovarala je tada veći protekcionizam u spoljnoj trgovini, tvrdeći kako Srbija ne treba bezrezervno da implementira Sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, jer bi to uništilo domaću ekonomiju. Čak je kao primer korisnog izolacionizma istakla primer Sjedinjenih Američkih Država i kvote koje su uvele na uvoz automobila iz Japana.

Kada se uporede ondašnja Jorgovanka Tabaković i ova današnja, reciklirana, vidi se da su joj američki instruktori u potpunosti promenili mišljenje. Po onoj narodnoj „što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno magarcu", Amerikanci rado uvode zaštitne mere korisne za sopstvenu privredu, ali su apsolutno protiv toga da iste mere primenjuju njihove kolonije, pa tako isto i Srbija.

Isto tako, u njihovom je interesu da se kolonije dalje zadužuju i dublje upadaju u dužničko ropstvo, tako da je guvernerka NBS-a Jorgovanka Tabaković potpuno zaboravila šta je mislila i zagovarala članica predsedništva SNS-a Jorgovanka Tabaković-Srbija se, od kako je ona na čelu Narodne banke, iz dana u dan sve više zadužuje.

Osnivači Srpske napredne stranke, na prvom mestu Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Nebojša Stefanović su za svaku sitnicu trčali na konsultacije sa američkim predstavnicima. Ni jednu jedinu iole važnu odluku u to vreme nisu mogli samostalno da donesu, kako se više nego jasno vidi iz otkrivenih depeša.

U depeši od 24. decembra 2008. prenosi se i razgovor sa Nebojšom Stefanovićem, koji je on 11. decembra 2008. održao sa Poloffom. U to vreme su postojale špekulacije kako bi tek formirana Srpska napredna stranka mogla u Vladi da zameni G17 Plus, ali je Stefanović svom američkom naredbidavcu preneo jedinstven stav vrha stranke kako bi to bilo ravno političkom samoubistvu.

Na jednom mestu u stavu 4 depeše upotrebljena je formulacija „Stefanović je iznosio argumente", što bi moglo da sugeriše da je njegov sagovornik bio drugačijeg mišljenja, odnosno da SNS treba da iskoristi priliku i da uđe u koaliciju sa DS-om i SPS-om.

Razgovor se završio očigledno bez pronalaženja zajedničkog stava, pa je nastavljen 17. decembra kada je Stefanović poentirao tvrdnjom vrha stranke kako bi opoziciono delovanje dovelo do daljeg povećanja članstva. Posebno je istakao ono što je njegovog američkog sagovornika najviše interesovalo, a to je da bi kao konstruktivna opozicija (koja podržava sve što Vlada čini na pro-evropskom putu Srbije) SNS u narednih godinu dana privukao veliki broj razočaranih članova SRS-a. Konačno je zaključeno kako je to dobro rešenje, a zajedničkim radom sa američkom ambasadom SNS je zaista postigao da na narednim izborima 2012. Srpska radikalna stranka ostane ispod cenzusa.

Još u depeši od 16. oktobra, poslatoj pet dana pre osnivačke skupštine SNS-a, protektor Manter obaveštava Vašington kako smatra da treba obratiti veliku pažnju na stranku u nastajanju, iznoseći kao jedinu zebnju činjenicu da je Nikolić bio blizak saradnik Vojislava Šešelja. Interesantno je da on tom prilikom ne pominje da je i Vučić bio blizak sa vođom Radikala i da je, čak, planirao da nasledi Nikolića na mestu zamenika predsednika Srpske radikalne stranke.

Američkoj ambasadi je u to vreme bilo veoma dobro poznato da je Vučić jedna od pokretačkih snaga stranke u formiranju. Čak se na jednom mestu otkriva kako je on, još dok se navodno dvoumio da li da napusti SRS i pridruži se Nikoliću, iznoseći plačljivo i mogućnost potpunog povlačenja iz politike, tajno posvetio izradi političke platforme buduće Srpske napredne stranke. Neimenovani izvor, koji se citira u depeši od 16. oktobra, potvrdio je američkoj ambasadi da je Vučić nedeljama pre davanja ostavke na funkcije u SRS-u 14. septembra 2008. bio angažovan na stvaranju SNS-a.

Najveći problem koji su u početku imali Nikolić i Vučić, a kako su u više razgovora zaključili Poloff i Stefanović, jeste nekadašnje zalaganje za Veliku Srbiju. Američka strana je insistirala na tome da se vrh naprednjaka jasno i brzo distancira od svojih ranijih stavova o srpskoj granici na liniji „Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica". Njihov pritisak je bio toliko snažan, da je Stefanovć stalno morao da se pravda i izmišlja nove razloge zašto se to ne čini.

U depeši od 19. novembra 2008. godine, Stefanović se pravda kako bi brzo i preglasno odbacivanje ideje Velike Srbije učinilo da birači Nikolića i Vučića smatraju „licemerima i oportunistima", ali je odmah podvukao kako vrh SNS-a u potpunosti prihvata sve američke sugestije u pogledu granica Srbije bez Kosova. U istoj depeši se navodi kako SNS neće podržavati separatističke grupe i pokrete u Republici Srpskoj.

U vezi Srba u Hrvatskoj, ambasada šalje depešu 24. decembra 2008. izveštavajući Vašington da je Stefanović podneo izveštaj o svom zajedničkom putu sa Vučićem u Hrvatsku, gde su boravili od 8. do 10. decembra iste godine.

Bez obzira na zvaničan stav stranke, tvrdio je Stefanović, SNS neće tražiti da Vlada finansijski pomogne Srbe u Krajini, jer bi to oslabilo poziciju Borisa Tadića. Sa druge strane, SAD bi mogle da poprave svoj imidž među Srbima, predlaže Stefanović, tako što bi finansijski pomogle obnovu nekolicine kuća srpskih povratnika (u depeši se koristi izraz „handful" što znači „koliko stane u šaku", odnosno izuzetno malo).

Istovremeno je Stefanović, po izveštaju iz pomenute depeše, jasno stavio do znanja da bi ova „humanitarna" pomoć predstavljala dimni zavesu iza koje bi SAD nastavile da faktički promovišu podelu Kosova.

General Božidar Delić, jedan od osnivača Srpske napredne stranke, nakon povratka u Srpsku radikalnu stranku, napuštajući je dana 28. februara, 2011. godine, izjavio je da se vraća u Srpsku radikalnu stranku "jer je Srpska napredna stranka, koju je osnovao sa Tomislavom Nikolićem, prevara u kojoj patriote i pošteni ljudi nemaju šansu".

Delić je tog dana novinarima u Skupštini Srbije rekao da je ušao u naprednjake jer je mislio da će to biti stranka poštenih ljudi i patriota, ali da za dve i po godine nije saznao kakav je program naprednjaka i da mu je rečeno da je to zbog toga što je na engleskom jeziku, pa je još dodao i ovo: "…To znači da program SNS nije pisan u Srbiji"

Delić je naveo da "pošteni ljudi i patriote u SNS nemaju nikakvu šansu" i da se o svemu pitaju samo Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Republička vlast pod kontrolom Srpske napredne stranke nastavlja da dosledno sprovodi program konačnog odvajanja Kosova od Srbije, kako je 2008. u američkoj ambasadi dogovorio Nebojša Stefanović. O tome kako se to sve sprovodi iza leđa srpskog naroda, govori pismo narodnog poslanika i člana Odboraza Kosovo i Metohiju od 11. januara 2017. čije najvažnije delove prenosimo:

„…Nedopustivo je da je Odbor za Kosovo i Metohiju do sada održao svega tri sednice od kojih je prva bila konstitutivna održana 28. juna 2016. godine. Drugu sednicu, a prvu radnu, Milovan Drecun je zakazao tek nakon zahteva grupe opozicionih poslanika je zakazao tek nakon zahteva grupe opozicionih poslanika koji su u skladu sa poslovnikom Narodne skupštine tražili njeno održavanje i ona je napokon održana 17. oktobra 2016. godine. Treću sednicu odbora koja je održana 11. januara 2017. godine bez prisustva javnosti predsednik odbora je takođe zakazao tek nakon pismenog zahteva sedam opozicionih narodnih poslanika koji su to tražili u skladu sa skuštinskim poslovnikom.

Podsećam da su ostali skupštinski odbori, kojih je ukupno 19, održali daleko veći broj sednica, a pojedini i preko 20! Odbor za evropske integracije održao je 12 sednica.

Na žalost, i ovaj pokušaj opozicionih poslanika da se na sednici Odbora otvore važne teme, koje se namerno kriju od javnosti, je propao zbog odluke predsednika odbora Milovana Drecuna da sednicu zatvori za javnost.

Cilj je da se od javnosti sakrije da je Briselski sporazum najgori sporazum ikad potpisan u srpskoj istoriji kada su u pitanju srpski nacionalni i državni interesi. Zajednica srpskih opština koja je predviđena u okviru ovog sporazuma je samo fasada, ili reći dekor, koji treba da sakrije činjenicu da je ova vlast sama ukinula institucije srpske države na Kosovo i Metohiji. Ona treba da amnestira vladajući režim od neodgovorne nacionalne politike.

Iako se zna da ona treba da funkcioniše u okviru separatističke tvorevine Republike Kosovo, Marko Đurić direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju obmanjuje javnost da će ZSO funkcionisati u okviru pravnog sistema Srbije. Na drugoj strani predsednik odbora Milovan Drecun pre nekoliko dana moli separatističke vlasti u Prištini da jednu takvu zajednicu ugradi u okvir svog ustava.

Izjave visokih funkcionera SNS da će na Sretenje početi da funkcioniše Zajednica srpskih opština su neozbiljne. jer je svima u Srbiji jasno da ova vlast zbog navodnog ulaska u Evropsku uniju nema smelost da tako nešto uradi.

Zato i kriju istinu od javnosti Srbije izbegavanjem da se na dnevni red Skupštine Srbije stavi rasprava o Kosovu i Metohiji, dok sednice Odbora za Kosovo i Metohiju zatvaraju za javnost. Verovatno će u narednom periodu pojačati retoriku lažnog srbovanja i patriotizma uoči predstojećih izbora, a na Kosovu i Metohiji će zajedno sa svojim poslušnicima nastaviti da ruše institucije države Srbije"

 

     A 3. Koji od Manterovih zamenika?

U depešama se, osim tadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu Kamerona Mantera niko više od američkih sagovornika ne pominje poimence. Na jednom mestu se navodi kako je Stefanović razgovarao sa „DCM", što je skraćenica za engleski naziv „Zamenik šefa misije".

Budući da je Manter imao nekoliko zamenika, ostaje otvoreno pitanje koji je bio u pitanju. Na nekoliko mesta se pominje da je sa američke strane razgovarao „Poloff", što bi moglo da bude i prezime (u SAD i u američkoj administraciji postoje osobe koje se ovako prezivaju). Međutim, pošto se ni u jednoj depeši ne pominje ime činovnika verovatnije je da se iza ove reči krije skraćenica za „political officer", jednu od službenih oznaka unutar Stejt Departmenta.

 

     A 4. "…Kad se Šešelj vrati iz Haga"

Depeša 08BELGRADE928 od 9. septembra 2009 : "…Braca Grubačić tvrdi da je Nikolić odlučio da podrži SSP posle sastanka s predsednikom Tadićem krajem avgusta, koji je navodno organizovao vlasnik ‘Delte’ Miroslav Mišković (…) Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas rekao nam je 5. septembra 2008, pre Nikolićeve ostavke, da je SRS zauzela daleko konstruktivniji, proevropskiji stav od DSS-a (…)

Kontakt iz međunarodne zajednice koji se 1. septembra 2008. sreo s Nikolićem izvestio je da je on izrazio nezadovoljstvo SRS-om i govorio o planovima da osnuje novu partiju kada se Šešelj vrati iz Haga.

Naš kontakt zaključio je da je nesporazum sa Šešeljem oko SSP-a bio poslednja kap za Nikolića". Dok je potpredsednik DSS-a Aleksandar Popović 9. septembra, na pitanje da li bi „Nikolićeva grupa bila privlačnija DSS-u kao partner u opoziciji, odbrusio, ‘pitajte vaše SRS stručnjake u Vašingtonu, oni znaju više o radikalima od nas’ (komentar: Popović je uputio naširoko rasprostranjenu glasinu da su tokom majskih izbora Sjedinjene Države finansirale radikale kako bi ohrabrile evropska priznanja Kosova).

Logika se sastojala u tome da bi, ako bi radikali preuzeli vlast, Kosovo pridobilo više simpatija za svoju nezavisnost)". U zaključku ove depeše navodi se i da, ako Nikolić „uspe da sastavi umereniju i konstruktivniju opozicionu grupu, biće više prostora za angažovanje. Nasuprot tome, neuspeh bi ostavio SRS u svojoj punoj snazi u Skupštini i bez umerenog uticaja u svom vođstvu, stvarajući rizik od dalje polarizacije i ometanja srpskih evropskih aspiracija…".

 

     A 5. Vučić i loš i dobar momak

U jednoj od depeša koju je prosledila ambasada SAD iz Beograda, u martu mesecu 2009. godine, nadležni službenici ovog diplomatsko-konzularnog predstavništva govore o svojim novim saznanjima u vezi učešća Srpske radikalne stranke i njenih tadašnjih lidera, Vučića i Nikolića, u slučaju napada na zgradu ambasade i paljevine:

"…U martu mesecu 2007. godine, pripadnici Srpske radikalne srpske stranke (SRS), predvođeni svojim liderima, održali su demonstracije ispred ambasade SAD. To su bile dobro organizovane demonstracije u kojima je SRS davala svoje obezbeđenje, "da stvari ne bi izmakle kontroli".

Ambasada SAD u Beogradu doživela je dva napada od strane Srba ljutih zbog proglašenja nezavisnosti Kosova i Sjedinjenih Američkih Država koje su priznale Kosovo kao nezavisne države, a koje su članovi i vođstvo Srpske radikalne stranke izveli na ulice. Dana 17. februara 2008, velike demonstracije koje su, prema saznanjima ambasade SAD organizovali Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i drugi rukovodioci njihove stranke, dovele su do toga da je oko 200 izgrednika oštetilo zgradu ambasade. Ista grupa (kojom je Vučić komandovao) pružila je otpor policiji nakon prvog napada…"

Međutim, još dosta pre ovih demonstracija, Aleksandar Vučić je tesno sarađivao sa ambasadom SAD u Beogradu, tako da je neverovatno da je pomenute demonstracije organizovao bez dogovora sa svojim kontaktima iz američkih obaveštajnih službi.

U depeši 06BELGRADE612_a od 19. aprila 2006. prepričava se raportiranje koje je Vučić podneo svom neimenovanom kontaktu iz ambasade povodom 24. februara održanih demonstracija na Trgu Republike u Beogradu.

Pošto je prvo konstatovano kako se okupio relativno mali broj ljudi, oko 3.000, u depeši se iznosi mišljenje kako su demonstracije samo upozorenje Vladi šta može sve da joj se desi u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova. I sam Vučić je to priznao u pomenutom razgovoru.

Tadašnji generalni sekretar SRS-a je svoj ključni kontakt iz ambasade (u originalnom tekstu "key Embassy contact") obavestio kako stranka ne namerava da ruši tadašnju vladu dok se ne završi sa odvajanjem Kosova. Demonstracije od 24. februara su, dakle, bile običan ćorak.

Vučić je u pomenutom razgovoru izneo svoje planove za ubuduće. Na prvom mestu je smatrao da jednom snažnom, ali jalovom retorikom, pokuša da privuče što je moguće više birača iz DSS-a i da tek onda krene u rušenje vlade i nove izbore.

Govoreći o Kosovu Vučić je davao do znanja kako on smatra da je sudbina južne srpske pokrajine rešena i da su on i stranka koju je tada predstavljao, Srpska radikalna stranka, zainteresovani samo za sopstvenu političku korist od tog čina. To se jasno vidi iz njegovog obećanja da se ništa značajnije neće preduzimati od strane SRS-a do konačnog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Godinu dana posle ovog razgovora došlo je do uličnih nemira u Beogradu, kojom prilikom je stradala američka ambasada. Još tada su se pojavile špekulacije da su Amerikanci sami inscenirali napad na svoju ambasadu, odnosno da su želeli preko diplomatskog skandala da destabilizuju tadašnju vladu Srbije.

Kada se uzmu u obzir podaci koji se iznose u depeši od 9. septembra 2009. kako je dolazak radikala na vlast u Srbiji u interesu bržeg priznavanja Kosova, lako je zaključiti da je i napad na američku ambasadu dobro dogovoren između Aleksandra Vučića i njegove veze prema američkoj obaveštajnoj službi CIA.

     A 6. Dostupni linkovi

Sve depeše mogu u originalu, na engleskom jeziku da se nađu na ovim internet-adresama:

16. oktobar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1072_a.html

24. oktobar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1108_a.html

19. novembar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1189_a.html

24. decembar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1326_a.html

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: