DOKUSURIVANJE SRBIJE I SRPSTVA U PLANOVIMA VOĐE OTADŽBINE I NJEGOVIH ZAPADNIH PRIJATELJA!!???

 

Često se pitamo za koji to tim igra Predsednik Srbije, ako uzmemo u obzir njegovo guranje u prvi plan potpisivanje tzv. „pravnoobavezujućeg sporazuma“ sa vlastima nacionalne manjine kosovskih Albanaca, a čije potpisivanje nema nikakve veze sa Rezolucijom 1244 po kojoj je i uspostavljena međunarodna uprava UNMIK i jedinicom KFOR da se u sklopu svoje misije staraju i o bezbednosti svih ljudi KiM kao dela teritorije Srbije!??

I Predsednik zna da ni UNMIK ni KFOR nemaju misiju da uspostavljaju nezavisnost „Kosova bez zvezdice“, već da upravljaju tom teritorijom „..pod kojom ljudi Kosova mogu da uživaju značajnu autonomiju u okviru SRJ i koja će da obezbedi prelaznu administraciju dok uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih institucija samouprave…“

A Savet bezbednosti je taj koji odlučuje o uspostavljanju privremene adminstracije, i čitav proces u pravcu „uspostavljanja privremenog političkog sporazuma“ mora da u „potpunosti uzima u obzir… i načela suvereniteta i integriteta SRJ“!!!

 

 

 

Od nekog ko se hvalio svojim „visokim prosekom na pravnom“ a sada na funkciji Predsednika Republike Srbije, očekivali smo da mu je jasna činjenica da je Srbija pravni sledbenik nekadašnje SRJ, pa je za svaku osudu njegova izjava odstupnice i u medijima kako „..u Rezoluciji 1244  ne piše Srbija već SRJ“!!! Otud i ono naše pitanje s` početka teksta…

Dalje, Predsednik naše Otadžbine u njegovoj državnoj politici odstupanja i neotpora, mnogo se krije iza pominjanja Međunarodnog suda pravde u vezi njihove odluke u obliku savetodavnog mišljenja nalazeći opravdanje povlačenju svojih političkih poteza u neprekidnom i prikrivenom državnom odstupanju od suvereniteta i integriteta Republike Srbije a u korist nacionalne manjine kosovskih Albanaca i uspunjavanje ciljeva zapadnih država!!!

Taj Sud je utvrdio da autori deklaracije nisu privremene institucije samouprave na Kosovu, nego neformalna grupa lidera kojima nije zabranjeno da proglašavaju kakvu god hoće deklaraciju. Saopšteno je i da tom prilikom nije prekršena Rezolucija 1244, jer ona ne prejudicira konačan status Kosova.

Pa je i za onog diplomaca koji je pravni završio prosekom 6,44 jasno: deklaracija nije protiv zakona (Rezolucije 1244) zato što nije donešena u okviru koja ona (Rezolucija) dozvoljava, ali nije pravno valjana jer nije doneta od nadležnog organa, niti su privremene institucije pod međunarodnom UN upravom mogle imati taj mandat (da donose deklaraciju o nezavisnosti) jer je važila Rezolucija 1244 kao akt međunarodnog prava.

Dakle, pošto ta deklaracija nije donešena ni po jednom elementu koje dozvoljava Rezolucija 1244 i nikakvih dodira sa njime nema pa ne može biti nekim aktom ni zabranjena, jer s obzirom da je donešena van njenih okvira, onda je za međunarodno pravo i ništavna, pa je sud doneo svoju odluku u obliku "savetodavnog mišljenja" a to znači bez ikakve obaveze i presude!!!

A to znači da nije problem da neko proglasi nezavisnost, već je problem da se takvo stanje prizna!!!!

A ovde je to pokazano da su sve države koje su jednostrano priznale teritoriju „Kosova sa/bez zvezdicom“ to uradile suprotno važećoj Rezoluciji 1244, a to znači da su tu svoju odluku prekršile i one države koje su donele tu Rezoluciju a članice su SB UN, i uradile su suprotno njenom značenju!!!! Rezolucija treba da važi i za njih a ne samo za nas (slabije države)!!!

Ako je Rezolucijom 1244 garantovan suverenitet Srbije nad teritorijom AP KiM koja je data na upravljanje UNMIK, onda je zadatak svih Vlasti u Srbiji da su dužni da insistiraju na poštovanju odredbi iz te Rezolucije, pa i onih koje se odnose da: „ …dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja biće dozvoljeno da se vrate da bi obavljali sledeće funkcije“ :

Ili još lakši način: obzirom da je Srbija potpisala više sporazuma, na svoju štetu, sa vojskom SAD i NATO alijansom i da je Predsednik dočekivao Gensek-a NATO pakta sa hlebom i solju, onda je mogao i da stisne petlju i traži da se naših 999 vojnika, policajaca i drugog osoblja razmesti na ključnim graničnim prelazima i na mesta srpskih istorijskih lokaliteta, a sve u cilju poštovanja pomenute Rezolucije!!!!

Bruka od ćutnje vlasti Srbije!!!

I kiparski Predsednik (prilikom posete Srbiji u maju mesecu) je bio jasan po pitanju poštovanja Rezolucije 1244 , kao i poruka kineskog ambasadora „…da Kina nije žurila u vezi Hong Konga…..“, treba da bude dovoljno jasna državnom vrhu Srbije!!! A kad se uzmu o obzir i nekakvo preuređenje EU po želji Makrona, ili Orbanova ideja o „projektu E6“ kao protivteži najmoćnijim zemljama EU, onda bi svako srljanje državnog vrha Srbije ka nekakvom „konačnom rešenju Kosova“ (zato što to Zapad očekuje od njih), bio nepovratan gubitnički potez države!!!

A kada u javnosti čujemo ili pročitamo izjavu u stilu:“…Srbija će nastaviti da ispunjava svoje obaveze bez obzira što ih „Kosovo sa/bez zvezdicom“, kao i do sada, ne poštuje; jer „mi smo opredeljeni za mir i evroatlantski put Otadžbine“, onda se

sa zaprepašćenjem uzviknemo – kakve smo mi sve izdajnike imali i još se pojavljuju na političkoj areni!!!!!?

Predsednik Otadžbine želi da nas ubedi da će, potpisivanjem pravnoobavezujućeg sporazuma koji je nametnut Srbiji tokom njenog koračanja putem bez alternative u procesu pristupanja EU (i nema nikakve veze sa Rezolucijom 1244), On lično obezbediti „..trajni mir radi naše dece i budućnosti Srbije…“ sa nacionalnom manjinom kosovskih Albanaca, namerno zaboravljajući da nikakve garancije nema za tako nešto pa ni od briselske mašinerije (koja misli samo o zadovoljavanju svojih potreba, planova i ciljeva) i koja nije uspela već 5 godina, da sprovedei ispuni ni garancije sa onog izdajničkog briselskog sporazuma (koji je i sama nametnula) da će isti biti sporoveden u potpunosti i da će Albanci isti ispoštovati!!!

Vlast Albanaca ne sprovodi ni druge obaveze poput trgovinskog CEFTA sporazuma a koji je podpisao UNMIK u ime „Kosova“ i koji je po Rezoluciji 1244 garant sprovođenja te obaveze, pa pitamo Predsednika u šta će on on to da se uzda, čak i posle eventualnog potpisivanja pravno obavezujućeg sporazma – da će ga Albanci poštovati bez selektivnog pristupa??????

Ako se setimo i na tužnu činjenicu da ni posle 19 godina niko od počinilaca zločina učinjenih nad 14 žetelaca Srba koji su mučki ubijeni na livadi u selu Staro Gracko kod Lipljana, nije pronađen niti procesuiran od strane pravosuđa kosovskih Albanaca, kako Predsednik Srbije može biti uveren da će istražni i pravosudni organi Albanaca (za koje se i on potrudio da ih učvrsti integrišući naše sudije u kosovske zakone) biti nepristrasni i kod svakog budućeg bilo kakvog incidenta u kojima su bili ili budu učesnici Srbi (kao napr i česta privođenja i zatvaranja Srba pod različitim optužbama)!!!??

A posebna je priča o pljačkanju, oštećenju i krčmenju imovine koja je i u vlasništvu Srbije i srpskih preduzeća a sada se rasprodaje od strane kosovske agencije za privatizaciju, pa ako se naše državne institucije ne zalažu svim sredstvima da sačuvaju vlasništvo nad državnom imovinom, kako to misle da će običan građanin sačuvati svoju imovinu u pravosudnom sistemu vlasti kosovskih Albanaca, a istina je da po stavljanju potpisa na onaj akt što zahteva briselska mašinerija, tek onda neku pravnu borbu za imovinu ne može ni da očekuje kad ni država Srbija ne brani državnu imovinu pred Vrhovnim sudovima vlasti kosovskih Albanaca!!!?

A Predsednik Srbije samo neka žuri da potpisuje "sveobuhvatnu normalizaciju odnosa" sa nacionalnom manjinom kosovskih Albanaca, očekujući da će takvim izdajničkim potpisom zauvek prekinuti sva neprijateljstva Albanaca prema srpskom življu!!!!

Pa dalje, da je Predsednik Srbije ponovo bacio pogled na Ustav Srbije (nad kojim se zakleo) utvrdio bi da on nema nikakvo pravo da se bilo čega na nivou države samoodrekne, zalagao bi se na jačanju države i na vojnom planu, a ne da po medijima kukumavči i unosi defitizam kod srpskog naroda, zato što ćemo prateći takav njegov stav odstupanja i neotpora, u krajnjoj liniji doći do zaključka da se Srbija svojevremeno vratila sa Krfa, ali teško da će se čitava vratiti iz Brisela!!!!

I Predsednik zna da se „rak“ u načelu rešava operacijom, kao što zna da ni za kakvu „oeraciju košava“ nije momenat!! Ali bi trebao da zna da bi jedino mirno rešenje bilo redefinisanje misije UN sa snagama u međunarodnom sastavu koje nisu bile agresor; a sve ostalo bi vodilo u rat!!

A njegovo razmišljanje o nekavom „priznanju“ ili formiranju druge albanske države na Balkanu, bilo to i u nejasnoj formi (da bi sačuvao obraz i nama zamazao oči), samo bi otvorilo put kosovskim Albancima za nove opasne zahteve na štetu naše Otadžbine, (i padanjem drugih domina po unutrašnjosti …) a njegovo dalje vođenje takve politike samo će dokusuriti i ovo malo Srbije i srpstva!!!!

 

©Geto Srbija

PREDSEDNIKOV PUT DO „KONAČNOG REŠENJA“ KOSMETA JE DA BUDU ZADOVOLJNI I ANGELA, I KURC, I TAČI, I SKOT, I JUNKER, TUSK…, SAMO SRBIJE NIGDE NEMA!??

 

Ako po Ustavu postoji Vlada Srbije koja ima svoje nadležnosti, u kom to Zakonu piše da Predsednik Srbije ima pravo da uzurpira i njihove nadležnosti, obećavajućí stranim kompanijama i investitorima da u njihovom poslovanju u Srbiji, uvek mogu da očekuju 5% niže cene od onih koje nude druge države u regionu????

Pa još kada im obeća da će biti privilegovani i stimulisani oslobađanjem od nekih delova poreza, davanjem subvencija po zaposlenom radniku, kao i nižim cenama u vezi raznih infrastrukturnih priključaka za njihove potrebe, onda se sa zabrinutošću pitamo šta će u skorijem vremenu ostati Srbiji i od Srbije, i da li će i svaki gubitak u državnoj kasi biti nadoknađivan zakonskim izmišljanjem novih nameta a preko leđa običnih građana????

 

 

 

Pa dalje, nikako nam jasna Predsednikova žurba da baš on što pre nađe rešenje, kada ga na to vremenski ne obavezuje ni Rezolucija 1244 koja je važnija od (onog izdajnički po Srbiju) Briselskog sporazuma, a nije insistirao da UNMIK i KFOR svoju misiju po njenim odredbama ispune do kraja????? To se, (blagim rečima) zove korak ka izdaji Otadžbine!!!

I sam zna da problem sa nacionalnom manjinom kosovskih Albanaca nije rešavan od naših predaka zato što je ta druga strana pravila problem, pa čak i u onom vremenu kada su imali sva ustavna prava, pa i iznad prava Republike Srbije (koja je tada bila sputavana Ustavom), a sponzori su ih poticali da ostvare svoj cilj i da se šire, beskrupulozno i nemilosrdno i time su ostvarivali i interese tih njihovih sponzora kod kojih mi, Srbija i srpski narod na čelu sa Vlastima, sada žurimo u okrilje koračajući putem bez alternative, iako unapred zna da na tom putu ništa nije sigurno!!!!!

Da li je i njegov stav da treba lako opravdati zločine separatističe naoružane grupe UČK koja se oružjem suprotsavila legalnim vlastima Srbije, samo zato što to od nas očekuje birokratski briselski tabor???

A kad’ dodamo i činjenicu da je preko hiljadu Srba i neAlbanaca pobijeno i nestalo posle 12. juna 1999.god.  i dolaska KFOR a čija je misija prema Rezoluciji 1244 da čuva mir svih građana na Kosovu i štiti i suverenitet i integritet Srbije, i Predsednik neće da zna da ta misija ne ispunjava svoj mandat u potpunosti, a on sa čela države ne preduzima sve ni ono što mu ta Rezolucija omogućava, kako onda možemo nazvati njegovu žurbu da udovolji željama eurounijata!!!???

Da li je moguće da će zločini počinjeni od strane kosovskih Albanaca ostati kao običan statistički podatak, posebno zato što će svi započeti sudski predmeti od strane Euleks misije, (u kojoj je bilo i međunarodnih sudija sa učinkom svoga rada – nula) preći u nadležnost sudova samo nacionalne manjine kosovskih Albanaca, a naš Predsednik će i dalje gurati „konačno“ rešenje po želji eurounijata!!???

I pored nametnutog, s’njegove strane, „dijalogovanja“ u kome je želeo da dobije narodnu podršku za izdaju, i iz koje je mogao da sagleda stav mase umnijih (od njega) i od struke ljudi, koji su pokušali da rasvetle njegov um i izbrišu mrak na putu njegovog koračanja ka izdajstvu Otadžbine, Predsedik Otadžbine i dalje ne želi da postupi po volji većine, već po sopstvenoj!!!!

Da li je on sebi nekad` postavio pitanje kako to da nacionalna manjina koja sa teritorije koja je sastavni Republike Srbije deo a sada entitet pod međunarodnom upravom UNMIK, može da postavlja uslove državi – punopravnoj članici UN, a da Vlasti naše Otadžbine takve zahteve uvažavaju više nego sopstveni Ustav!!!???

I čijom to krivicom Vlasti Srbije ne uvažavaju Ustav i Zakone Srbije!????

Da li je Predsednik Srbije sakupio dovoljno podataka koji bi ga uverili da i nacionalna manjina kosovskih Albanaca na Kosmetu želi da živi sa Srbima poštujući i njihova prava, ili želi da ostvari svoj cilj: „RKS-Kosova bez zvezdice“ bez Srba, baš isto onako kako to želi briselska mašinerija!!???

U toj tvojoj njegovoj nameri „konačnog rešavanja pitanja Kosova“, da li je uzeo u obzir i činjenicu da pripadnici albanske nacionalnosti na KiM pored političke vlasti, ne mogu da postanu i vlasnici nad celokupnom imovinom Srbije, (fabrika, zgrada škola, pošta, mesnih zajednica, sportskih hala, dalekovoda, elektroenergetskog sistema, železinice, šuma, stanova, poljoprivrednih kombinata, rudnika, itd, itd, pa ni zemlje ni vazduha), i šta je preduzeo da država Srbija zaštiti svoje vlasništvo nad objektima, postrojenjima i imovinom a koje koriste privremene institucije kosovskih vlasti ????

Ili je njegovo mišljenje suprotno!!!?????????????

Ako misli da pitanje vlasništva nad imovinom Srbije na Kosmetu nije bitno, onda bi to značilo da je njega baš briga što je ranije čitava SFRJ i Srbija izdvajala deo novca i za KiM, kao i da Srbija ima obavezu da vraća kredite iz sedamdesetih godina i to još do 2041.godine!!!!?

Znajući i za takvu činjenicu, tek onda nema žurbe da Predsednik Otadžbine ubrzava svoje aktivnosti da bi baš on došao do tog „konačnog rešenja“ sada, umesto da se o takvom „rešenju“ počne sa razgovorima npr. 2041.godine!!???

Nije moguće da lako zaboravio da je Kosovska poverilačka agencija  prodavala stotine srpskih preduzeća u rudarstvu, metalurgiji i hemiji, elektroprivredi, metaloprerađivačoj industriji, poljoprivredi, vodoprivredi, šumarstvu i drvnoj industriji, građevinarstvu, trgovini, uslugama…. a među kupcima su se našli i oni koji su rukovodili bombardovanjem Srbije  ili bili bivši "komandanti" UÇK-a a sada na rukovodećim mestima u institucijama kosovskih vlasti!!!???

Nikako da izbegnemo utisak da Predsednik države ilako spušta iz vida da je još na na snazi i važeća је Rezolucijа 1244, u kojoj piše da je teritorija Kosova deo teritorije SRJ (Srbije) pod međunarodnom upravom i da „ljudi Kosova mogu da uživaju značajnu autonomoju u okviru SRJ…“ i da je to politički proces koji će se rešiti uz poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta SRJ, sada Srbije, a da su sve institucije kosovskih vlasti samo privremenog karaktera i da o konačnom rešenju odlučuje SB UN!!!

To znači da „Rešenje“ ne može biti van nje ni mimo nje (te Rezolucije i SB UN koja nije povukla suverenitet Srbije nad teritorijom Kosmeta), pa kada je to stav i Crkve i većine naroda srpskog, a Predsednik to zna ali gura izdajničku opciju samoodricanja od dela teritorije naše Otadžbine, i uz njegovu nesebičnu pomoć pomaže u formiranju druge albanske države na Balkanu i to na delu teritorije Srbije, pa se to zove – korak do potpune izdaje Otadžbine!??????????????

Čuli smo mi i Junkera i Federiku kako nam blagoglagoljivo titraju da istrajemo na putu  bez alternative, kao i Tuska kako je izdeklamovao birokratsku frazu :

“U EU smo izgradili zajednicu kako niko nikada svoju nezavisnost ne bi platio svojom krvlju. Zato treba posmatrati EU kao projekat sa strateškom dimenzijom. Zajedno možemo skoro sve da postignemo – prosperitet, viši strandard života, demokratiju, uz vladavinu zakona i slobodu govora, bezbednost i iznad svega uzajamno poštovanje i očuvanje nacionanog idenititeta”, u kojoj je namerno izostavio najglavniju suštinu (tog koračanja putem bez alternative), a to je da nacionalni interesi Srbije nemaju nikakvo značenje za briselsku birokratsku mašineriju niti Srbije treba da ih ima, kao i da je za briselske mrsomude najbitnije da se nacionalna država samourušava, bezpogovorno koračajući putem bez alternative, pa i po cenu sopstvenog nestanka, a sve da bi evropska birokratija uživala!!!!!

Ako si i ti sa funkcije Predsednika Srbije svestan da nam je u interesu da vršimo „reforme“ za dobrobit naše države, nikako nam nije jasno zašto su te reforme usmerene i na gubljenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i predavanje sopstvene spoljne i unutrašnje politike briselskoj birokratskoj mašineriji!!!???

Ako je Rezolucijom 1244 garantovan suverenitet Srbije nad teritorijom AP KiM koja je data na upravljanje UNMIK, onda je zadatak svih Vlasti u Srbiji da su dužni da insistiraju na poštovanju i sprovođenju odredbi te Rezolucije, pa nam nije jasno Predsednikovo zalaganje da to izmeni!!??

Svako ćutanje naše Otadžbine i Vlasti u Srbiji (na njenom čelu) na provokacije nacionalne manjine kosovskih Albanaca prema našim državljaima u AP KiM kao i našoj državi i prepuštanje atributa suverenosti vlastima u Prištini, kao što je i nepostupanje po Uredbi o upravnim okruzima "Sl. glasnik RS", br. 15/2006, to samo znači da i državni vrh aktivno učestvuje u formiranju druge države Albanaca na Balkanu!!!!

Kako to da Predsednik naše Otadžbine, (odnosno Naroda i Države), javno nagalašava da je pesimista po pitanju njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, i ne vidi da su raniji prethodnici, i Vlada čiji je i on član bio, ratom odbranili i ostavili "zlatnu kartu" u rukama, pa za ta vremena često kaže da smo 1999. godine izgubili, a ne vidi da Oni vide da nas ni posle 20 godina još nisu pobedili, da su se unervozili i da gledaju da "svrše" po Srbiji!!!???? Njima se žuri u pravcu Rusije a smeta im rovita Srbija!!!!

Mi znamo da su nacionalna manjina kosovskih Albanaca, kao i njihovi prijatelji iz EU i Skotova Amerika, i po cenu rata spremni da dovrše stvar sa „RKS-Kosova bz zvezdice“ i Srbijom, ali im je jeftinijie i više im se isplati dobrovoljno odricanje Srbije, zato što onda to postaje zauvek i presedan koji će se koristiti za nove planove i "mete" NSP!!!

Njegova skromna i bez snage rečenica da „…u EU jedni standardi važe za Albance a drugi za nas, Srbiju..“ ne može da ostane samo na toj konstataciji (kojom unapred daje do znanja da se naša država slaže sa takvim odnosom i nepoštovanjem naše države) a bez njegovog oštrog političkog otpora, jer ako je tako onda to više nisu standardi koji treba da važe za sve, pa i za briselsku birokratsku mašineriju na čijem se putu bez alternative mi koračamo!!

I naš Predsednik sada, kao mu(d)ro zaključuje da ne može doneti drugo rešenje osim predaje Otadžbine!?? To znači predaje ne njenog dela koji je pod okupacijom, jer se na taka način izigrava Rezolucija 1244 SB UN , već i bez alternative čitavu budućnost nam vodi u euroatlantsko okrilje!!! A to je zbogom Srbijo!!!!

Dakle, Gubitnik je on, a možemo da izgubimo svi!!

Na kraju, pitamo se koliko danas vredi potpis članova Vlade Srbije ispod ovog teksta: “Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno i predano i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije“!!!!???

A koliko li sad` vredi Zakletva Predsednika Republike Srbije?????

 

©Geto Srbija

ОДРЖАВАЊЕ НА ВЛАСТИ: УЛЕПШАВАЊЕ СТВАРНОСТИ И ЕКОНОМСКА И ПОЛИТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА СРБИЈЕ!!?

 

Швајцарска амбасада је у свом последњем, редовном извештају Министарству спољних послова од 28. маја упозорила да Србија улази у период економске, а самим тим и политичке нестабилности. Разлози за ово су, између осталог, константно сиромашење становништва.

Слична упозорења дају и други страни аналитичари, док Министарство спољних послова Немачке упозорава грађане своје земље да могу да постану жртве политички мотивисаног насиља, ако на улицама српских градова узму учешће у мирним анти-владиним протестима.

Александра Вучића сви описују као диктатора, кога привремено Запад подржава јер беспоговорно штити њихове геостратешке интересе, а оваква Србија, са Вучићем на челу, није интересантна ни за Русију, тврде страни аналитичари.

 

                        Милан Маленовић

 

Слушајући овдашње политичаре како улепшавају стварност, неупућени посматрач са стране би могао да помисли како у Србији теку мед и млеко. Анализе и извештаји страних стручних служби, међутим, показују нешто сасвим друго.

Тако, на пример, немачка привредна комора (ИХК) упозорава на нерешене горуће проблеме са којима се један страни инвеститор суочава у Срби, и у свом извештају од 29. новембра 2016. јасно указује на опасност како „текуће санирање буџета носи са собом стални ризик од социјалних конфликта". Као слабости Србије ИХК износи „високу задуженост земље" и „високу незапосленост" . Такође се истиче и да је Србија „зависна од сталног прилива новца из иностранства".

Швајцарска мабасада у Београду 28. маја 2017. послала је свом Министарству спољних послова доста детаљнији извештај од поменуте студије ИХК, у коме се износе, како се наводи, сталне структуралне слабости, правна несигурност због дугих судских поступака и „утицаја људи са стране", као и неефикасна и централизована администрација која је високо корумпирана.

Такође се указује и на хронично високу стопу незапослености и на ниска примања радника, због чега може доћи до социјалних тензија.

Немачко предузеће „Статиста ГмбХ", које спада у водеће статистичке институте у Европи, потврђује запажања швајцарске амбасаде, износећи податке о кретањима просечне плате у Србији у периоду од 2005. до 2015. године.

Плате су, по том извештају, расле све до 2013. године, истина од 2007. са умањеном стопом. Прве године у којој су напредњаци владали свих 12 месеци, односно 2013, долази до драстичног пада просечне реалне плате у односу на претходну годину за 1,9 одсто, а тај се тренд наставио и у 2014. (минус 1,7 одсто) и 2015. (минус 2,4 одсто).

Због смањења реалних плата, долази и до пада бруто друштвеног производа , што се, такође, види из извештаја „Статисте".

Од 2013. БДП у Србији у континуитету опада, а највећи пад је забележен 2015. године, када су почеле да се примењују драконске мере штедње наметнуте од стране Међународног монетарног фонда: у тој години је БДП износио 37,16 милијарди долара, док је само годину дана раније он био 44,21 милијарду долара. Од тада је бруто домаћи производ отприлике на истом нивоу, са готово незнатним повећањима (на крају 2016. је, по „Статисти" износио 37,74 милијарде долара).

Да су мере штедње, које по наређењу ММФ-а спроводи министар финансија Душан Вујовић  , погубне по српску привреду, сматра и швајцарска амбасада, која у извештају од 28. маја, као једну од константних структуралних слабости наводи и „прениска јавна улагања у односу на потребе".

Управо на ово су упозоравали економисти који желе добро Србији, а то је да ће сталним завртањем славине за буџетске инвестиције у једном тренутку српској привреди бити заврнута шија. Да би се повећао БДП, познато је сваком студенту економије, потребно је повећање јавних давања, у шта спада и повећање пензија, а и плата у јавном сектору.

Доскорашња Влада Алкесандра Вучића је јавност извештавала о висини страних инвестиција у 2016. години, али је прећутала одакле су све та средства долазила. По швајцарском извештају, наводни велики „пријатељи" и „богати инвеститори" са Истока, из Уједињених Арапских Емирата, прошле године су (уместо обећаних милијарди долара за „Београд на води", фабрику чипова или пољопривредно земљиште) у Србију уложили само 81,1 милион евра и тако се позиционирали тек на место број 10 листе највећих страних инвеститора.

Иако су укупна директна страна улагања 2016. износила две милијарде евра, Швајцарци указују на то да су она у односу на 2015. смањена за 1,6 одсто. Смањење заинтересованости инвеститора за Србију треба тражити управо у политици актуелне власти која уноси нестабилност, не само у Србију, већ и у цео регион.

Иако садашња власт преко својих медија јавност убеђује како у Европи и свету Вучића сматрају „гарантом сигурности и стабилности на Балкану", страни званични аналитичари тврде управо супротно.

Немачки институт „Фондација Хајнриха Бела", који је близак парламентарној странци „Зелених", у свом извештају од 13. септембра 2016. указује на то да се код свих балканских лидера појачава ратна реторика, али да је главни извор нестабилности у целом региону – Србија.

Немачки ИХК као разлог за дестабилизујућу улогу Србије види како унутрашње социјалне тензије, тако исто и замрзнути конфликт са такозваном Републиком Косово, док швајцарска амбасада искључиво указује на унутрашње проблеме. Немачко Министарство спољних послова иде и корак даље, па на свом званичном сајту индиректно оптужује српске власти да изазивају нереде у земљи.

МСП из Берлина преко свог званичног сајта упозорава туристе који би да посете Србију да избегавају јавне скупове. Како министарство истовремено сматра да је опасност од терористичких напада у нашој земљи још увек на ниском нивоу, јасно је да својим грађанима скреће пажњу на то да би учешћем на јавном скупу против актуелних власти могли да постану жртве од државе ангажованих батинаша, као што је то био случај са демонстрантима у Београду у време прве Вучићеве инаугурације.

Пошто је највећи генератор незадовољства у Србији катастрофално лоше економско стање становништва, у извештају швајцарске амбасаде од 28. маја уочљиво је страховање како би ситуација ове и наредне година могла додатно да се заоштри.

Швајцарци на страни 10 преносе прогнозу Међународног монетарног фонда да ће инфлација ове године достићи три одсто (у односу на 1,6 одсто 2016, односно 1,5 одсто у 2015. години), што ће уз задржавање пензија и плата у јавном сектору на садашњем нивоу довести до додатног осиромашења становништва.

Већ на другој страни свог извештаја, швајцарска амбасада као један од узрока сталне нестабилности Србије наводи и лошу демографску слику  и одлазак у иностранство на првом месту младих и високо образованих људи. Ово ће у веома кратком року довести до недостатка квалификоване радне снаге потребне озбиљним страним инвеститорима, док са друге стране значи да ће један радник у реалном сектору морати да издржава незапосленог, или једног запосленог у државном сектору, али и једног пензионера. Оваква ситуација ће довести до потпуног слома јавних финансија.

Све у свему, перспектива економске и укупне политичке ситуације у Србији, посматрано из угла страних, неутралних и стручних аналитичара, не изгледа ни мало ружичасто, посебно није онаква каквом власти желе да је представе. Јасно је да се Србији на првом месту пребацује што није спровела, па чак ни започела неопходне озбиљне и дубинске реформе државне администрације и правосуђа. У случају да курс Владе остане исти, што најављује нова премијерка Ана Брнабић, у најскорије време ће у нашој земљи доћи до немира, слажу се сви аналитичари.

 

       Клон Ким Џон Уна

 

Странци не само да ситуацију у Србији посматрају сасвим другачије од званичника у Београду, већ и самог Александра Вучића представљају онаквим какав он заиста јесте, упркос раширеној државној пропаганди како је он у иностранству, наводно, уважени саговорник.

У свом извештају, објављеном 13. септембра 2016. на сајту „Фондације Хајнрих Бел", Андреас Полтерман већ на самом почетку садашњег председника Србије назива „великим председавајућем партије и Фирером". За оне којима немачки језик није близак, назив „Партеиворситзендер" (председавајући партије) у оваквом контесту се искључиво користи за диктаторе из ере комунизма. Иста титула се додељује и севернокорејском владару Ким Џонг Уну.

Полтерман оцењује како је Вучић, убедивши западне лидере да је он не само спреман, већ и у стању да обузда снаге које би Србију да приближе Русији, од Брисела и Берлина добио награду која, између осталих, садржи и „великодушно толерисање ауторитаризма и злоупотребе власти".

Исто мишљење је изнето и у извештају од 21. марта 2016. Европском савету, који су написали други аутори под насловом „Ретурн то инстабилитy: Хоw мигратион анд греат поwер политицс тхреатен тхе Wестерн Балканс", где стоји: "Србијом и осталим балканским земљама влада ‘стабилократија’, односно то су аутократије у којима институције не значе ништа, већ је сва власт у рукама снажног лидера коме Запад помаже, јер служи његовим геостратешким интересима".

„Зелени" у немачком парламенту (Бундестагу) представљају једну од гласнијих опозиционих странака, али су део власти у многим савезним покрајинама Немачке. Када су последњи пут били на власти на савезном нивоу давали су министра спољних послова, Јошку Фишера.

Извештај Полтермана који су „Зелени" објавили на сајту Фондације коју су сами основали и коју воде, представља свакако и мишљење врхушке ове партије. Због тога је важно навести и разлоге које поменути аналитичар наводи због чега долази до појачане националистичке реторике у Србији, али и у неким другим балканским земљама, а то је потреба политичких елита да се манипулацијама масама одрже на власти упркос привреди и јавним финансијама у расулу и више него очигледног одсуства европске перспективе за ове земље.

И сам Полтерман упозорава да не сме да се понови грешка из 2003. и 2007. године када су у Европску Унију примљене Бугарска и Румунија, односно Хрватска, упркос чињеници што до тада, па чак ни до данас у тим земљама није био окончан процес демократизације.

Са Вучићем на челу, коначни је закључак који може да се изведе из Полтермановог чланка, Србија није ни близу основних европских вредности, као што су демократија и људска права, мада није сигурно ни да ли је она у оваквом стању интересантна за Русију, која се посматра као супарник ЕУ.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

АНТИСРПСКИ ФАНАТИЗАМ ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ: ХОЋЕ ЛИ ТО ПО ВОЉИ ВОЂЕ, СРБИЈА ПОСТАТИ САНЏАК ВЕЛИКЕ АЛБАНИЈЕ!??

 

„Не мења се само магарац", паметно каже Александар Вучић. У праву је, он се није променио. Одрекао се радикалског великосрпског национализма и прихватио евроатлантски антисрпски фанатизам, окружио се мрачним типовима које је доскора оптуживао за пљачке, убиства и остали најтежи криминал, нашао је нову жену, постао је најбогатији диктатор у Европи, али суштина му је остала иста, и даље је мали, искомплексирани и похлепни несрећник с метастазираним менталним поремећајима.

Сваки детаљ његове „нове" политике потиче из радикалске матрице у којој је обликован. То се најјасније види на темама на којима он паразитира већ четврт века, нарочито у односу према Косову и Метохији, тврди колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев пријатељ и сарадник.

 

                           Предраг Поповић

 

– Спреман сам да преузмем одговорност за Косово, хоћу да нађемо решење и окончамо овај замрзнути конфликт! – каже данас Вучић.

Исто је говорио и пре 20 година, кад је јуначки обећавао да ће оружјем одбранити свету српску земљу. Као див-јунак, испрсио се поред својих тадашњих партијских вођа Шешеља и Николића, и претио да ће с две четничке дивизије преко Проклетија протерати све Албанце с Косова.

Није се плашио ни НАТО-нациста, како је називао своје данашње спонзоре, веровао је да ће компјутери у америчким бомбардерима престати да раде кад надлете милешевског Белог анђела, а тврдио је да једва чека да Немци пошаљу своје авионе, обориће макар једног, онда може мирно да умре.

У истом стилу застрашивао је и домаће издајнике и дезертере. Сад кука што му неко проклиње породицу, уверен да су сви заборавили да родоначелник тог патолошког дискурса није Вјерица Радета него управо он. Још док је Радета била у Социјалистичкој партији Србије, Вучић је цитирао Лазареву клетву:

„…Ко је Србин и српског рода, а не дошао на бој на Косово не имао од срца порода, ни мушкога ни девојачкога, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бела, рђом капо док му је колена". Да појача клетве, политичке и медијске противнике прогонио је злоупотребом полиције, правосуђа и паравојних одреда.

Сад је, каже, спреман да преузме одговорност. Дирљив је тај осећај пожртвовања, али у нормалној држави требало би да одговара и за сву несрећу коју је до сада изазвао својим морбидним политичким авантурама. Примитивним националистичким паролама хушкао је у рат за Косово. Цену је платило неколико убијених хиљада војника и цивила, више од 200.000 протераних и опљачканих Срба, као и они мученици који су се одрекли нормалног живота да би остали на Космету, у највећем концентрационом логору у савременој Европи.

Вучић није сносио никакву политичку, а камоли кривичну одговорност. Напротив, у свом политикантству наставио је да злоупотребљава све симболе непотребних и узалудних трагедија, од хероја с Кошара, преко мале Милице Ракић до Славка Ћурувије. Без имало савести, сад нариче над њиховим угашеним животима, које је он скупо наплатио.

Исте илузионистичке трикове, комплементарне с његовом личном шизофренијом, Вучић примењује и данас.

– Добро је што имамо митове, лепе су приче о небеској Србији, али морамо да градимо будућност – тврди Вучић.

Док је он, горљиво и агресивно, величао митове и заклињао се у небеску Србију, неспособан да схвати те теме, стварана је мрачна садашњост у којој је држава расточена, народ поробљен и ојађен, а профитирао је он и њема сличан олош. Исту превару сада понавља, само изврнуту као рукав. Сад оптужује своје жртве да га, задојени митологијом, спречавају да поведе Србију у светлу евро-атлантску будућност.

И ту сплетку спроводи перфектно. У јануару 2015. лично је Вучић открио споменик краљу Милутину у Грачаници. На прошли Видовдан, под паролом „Повратак цара Лазара на Косово", у центру Косовске Митровице подигнут је споменик Лазару, али уместо њега свечаност је увеличао кукавни Марко Ђурић. У јануару ове године власт је на Косово покушала да пошаље „црквени воз", чија унутрашњост је осликана иконама, а споља порукама да је „Косово срце Србије".

Простачки национализам Вучић је искористио, као и раније, за прикупљање јефтиних политичких поена. У организацији криминогених вођа његовог напредњачког картела, на Косову је дочекан као једини заштитник васколиког српства. Улице су окићене његовим постерима, а гладни, застрашени и уцењени Срби махали су заставицама и скандирали његово име.

Шарени воз му је послужио као крунски доказ патриотизма. Иако није постојао ниједан логичан разлог за ту егзибицију, пошто годинама без проблема саобраћа редовна возна линија Краљево – Косовска Митровица, Вучић је то искористио да се представи као бескомпромисни борац и спасилац угрожених Срба.

Представа за режимске медије почела је на београдској Главној железничкој станици, главни глумац Марко Ђурић се возио пет километара, до станице на Топчидеру, да би композиција била заустављена у Рашкој због претњи албанске полиције.

Резултат је познат: Хашим Тачи је доказао да има моћ да оружаним снагама уђе у Косовску Митровицу и спречи српску провокацију, док се Александар Вучић промовисао у миротворца, који је, ето, свима у свету презентовао спремност да учини све што може како би се избегли сукоби које он изазива.

Иако сам максимално експлоатише националну митологију, Вучић као кочничаре обећане будућности прозива српску сиротињу која покушава да преживи на Космету. Њима су потребни храна, лекови и посао који може да им обезбеди егзистенцију.

У очајању, Срби продају Албанцима хектар шуме за хиљаду евра. Власт у Србији и не покушава да им помогне, уместо да субвенционише њихову производњу новац из буџета се дели тзв. страним инвеститорима. Ниједан Србин није од Србије добио кредит да, на пример, направи пилану и прави дрвену грађу, али зато су сви добили прилику да виде споменике бившим краљевима и постере с ликом актуелног цара. За Србе нема пара, али Вучићев режим без проблема финансира Албанце из Прешевске долине који студирају у Приштини.

У Клиничко-болничком центру у Грачаници нема лекова. У складу с косовским прописима, који су дефинисани Бриселским споразумом, забрањен је увоз лекова и медицинске опреме из Србије, па Срби у албанским апотекама купују неопходне лекове. Док леже у болничким креветима, сигурно не размишљају о цару Лазару, него кукају због судбине која их је задесила.

Небеска Србија не занима много ни несрећнике којима албанске комшије краду тракторе, стоку и летину, спаљују куће, сено и све што стигну. Остављени на милост и немилост душманима, без икакве правне заштите, они покушавају само да преживе још један дан, све с надом да ће сутра наћи начин да побегну што даље из колевке српства.

Власт Српске напредне странке, Социјалистичке партије Србије и пратећих сателита успела је да Србе који су остали на Космету подели у три касте.

У првој, најмоћнијој налазе се напредњачки политиканти и њихови криминогени партнери, који беспоговорно извршавају Вучићева наређења и наносе несагледиву штету српској заједници на Косову и Метохији. Они добијају легалне послове, нелегални им се опраштају, бусају се у груди српске, јуначке, док успешно сарађују са себи сличним Албанцима. Под њиховом контролом налази се напредњачко политикантско удружење „Српска листа", преко које Вучић помаже учвршћивање државности албанске Републике Косово.

Представници „Српске листе" учествују у органима власти, захваљујући њима Хашим Тачи је изабран за председника и усвојени су многи закони и прописи који наносе трајну штету Србима. „Српска листа" је, између осталог, подржала оснивање тзв. Агенције за верификацију имовине.

Прокламовани циљеви, због којих је наводно формирано такво тело, представљају само покриће за пљачку српске имовине. У пракси, Албанац који је узурпирао неку српску кућу или земљиште може да оде у Агенцију и поднесе пријаву у којој себе означава као власника.

Његова пријава ће бити истакнута на огласној табли у надлежном суду, рецимо у Пећи, Ђаковици, Приштини или где год. После 15 дана, ако не буде оспорена, пријава се сматра валидном и као таква уноси у катастар.

Наравно, мало који Србин, посебно ако је протеран у Ниш или Нови Сад, има могућност да посећује суд и проверава да ли се неко прогласио власником његове имовине. Ако и сазна за то, мора у судском поступку да доказује своје право власништва .

„Српска листа"  је прошле године покушала да укине српске факултете који су опстали на Косову. По налогу Марка Ђурића, шефа Канцеларије за Косово и Метохију, требало је да се формира универзитет у оквиру „заједнице српских општина", која не постоји.

Иако је и Славко Симић лидер „Српске листе" покушао да то спроведе у дело, под притиском локалних Срба привремено је обустављена реализација тог плана, уз трагикомично Ђурићево оправдање да „није ни знао шта потписује". Да је знао и да ће на томе наставити да ради показује и захтев да се српско школство усклади са косовским системом. Хтели то или не, Срби ће морати да обављају наставу по албанском програму или им неће бити признате дипломе.

Кад је Вучић дошао на власт, Срби су имали какву-такву контролу на северу Космета, где су се одржале основне институције – полиција, судство, систем цивилне заштите, платни промет, школство и здравство. Потписивањем Бриселског споразума и око 70 пратећих докумената, Србија се одрекла свега тога.

Вучић дедовину у бугојанском засеоку Чипуљићи не да ником, али лако и брзо је албанским властима препустио комплетан енергетски систем, имовину и инфраструктуру Електро-привреде Србије, термоелектране и руднике.

Телекомуникацијски систем „Телекома" препустио је Албанцима, заједно с међународним позивним бројем. Превару је „покрио" празном причом о томе како уступак није учињен према Републици Косово, него „географској области", што год то значило.

С уверењем да ће трик лакше проћи, у приштинској Агенцији за привредне регистре пријавио је ново предузеће МТС доо, које не послује по српским, него косовским законима, при том орочено на две године, после чега ће морати да на тендеру покуша да добије лиценцу. Почетком овог месеца Срби су добили прве рачуне тог МТС-а, и то не у динарима, него у еврима, што потврђује да је у пракси укинут српски платни промет.

У општинама са српском већином нису организовани локални избори у оквиру Србије, већ се незаконито одржавају „привремени органи власти". Истовремено, вољом власти из Београда, Срби су принуђени да учествују на косовским изборима. И не само што учествују, него „Српска листа" проглашава уверљиву победу, до које је дошла на исти начин као и Вучић на председничким изборима – насиљем, претњама и подмићивањем.

Иако је у београдским режимским медијима вођена кампања против Рамуша Харадинаја нико неће бити изненађен кад управо представници „Српске листе" уђу у коалицију с његовом Алијансом за будућност Косова. Ако се то и не деси, „Српска листа" је већ учинила више штете Србима него све албанске партије заједно.

У Грачаници, где је „Српска листа" на власти Срби су изгубили већину, а тај тренд више не може да се заустави.Уосталом, једина мера успеха политике коју воде власт у Београду и њена косовска филијала јесте број повратника. Дакле, нула.

Више Срба је убијено прошле године, него што се вратило од 1999. То показује и бесмисао парола о потреби да се не решавају статусна већ животна питања. Приоритетна тема је заиста решена, живота нема, бар не у цивилизиваним условима.

Другу касту чине Срби који су схватили да од Србије не могу да очекују никакву озбиљну подршку, па су, помирени са судбином, пристали да се асимилују у косовско друштву и државу. Ту опцију бирају углавном млађи људи, који не желе да буду монета за политичко поткусуривање власти у Београду и Приштини. Растерећени националног патоса, без обзира на етничку и верску припадност, спремни су да буду прва генерација „Косовара", држављана независне Републике Косово.

Трансформацију, подржану од стране међународних институција, политички амбициознији и активнији појединци почели су кроз разне невладине организације. Уместо решавањем проблема народа коме припадају, они се баве заштитом људских права, промовишу мулти-култи друштво, ЛГБТ популацију и слично.

Њихове активности доприносе промоцији албанске Републике као слободне, демократске државе у којој мањине нису угрожене. Тај пример следе и многи други Срби, који тешка срца, са још свежим успоменама на погроме из 1999. и 2004, узимају косовска документа.

Као „Косовари" могу да рачунају на правну заштиту, могу да раде, путују и да се лече. Такви Срби улазе у институције косовског државног система, па чак и у тзв. Безбедносне снаге, како се еуфемистички назива војска Косова. Почетком јула дипломирала је нова класа у којој је било 57 Срба и тројица Црногораца, који су положили заклетву Косову.

– У складу са препорукама безбедносног сектора и у сарадњи са релевантним институцијама ради се на трансформацији Безбедносних снага у Оружане снаге. Нико на Косову, у региону, а ни шире, не треба да се брине у вези овог природног и неопходног процеса. Сигуран сам да ћете након трансформације, ви, припадници свих заједница, наставити да достојанствено служите у интересу заштите суверености Косова, заштите имовине и вашег наслеђа. Ви и данас доприносите у изградњи и у очувању регионалне и глобалне стабилности – похвалио је подобне српске војнике у војсци Косова њихов врховни командант, председник Републике Хашим Тачи.

Сваки од тих Срба – војника који ће оружјем бранити суверенитет независног албанског Косова – сигурно је током сукоба изгубио неког члана породице, али то га не спречава да своју будућност гради у сарадњи са убицама из УЧК. Неко ће њихов избор схватити као издају, а неко као логичан одговор „мајци Србији", која се прва одрекла њих, па су јој одговорили истом мером.

Вучићева власт у том смеру, косоварском, гура и припаднике треће касте, коју сачињава сиротиња расута по селима. Иако угрожени по свим нивоима – економски, политички и безбедносно – расути по планинама опстају Срби које чешће посећују разбојничке банде него хуманитарци. Већина остаје на својим имањима јер не зна како и где да побегне, а има и оних које одржава инат, напросто неће да оду са земље својих предака, да напусте гробља у којима и њих чека затрављено место.

Временом, такви Срби ће нестати. За старије ће се побринути биологија, а млађи неће имати избора, мораће да прихвате косовско држављанство и да националну припадност негују у своја четири зида.

У том пројекту значајну улогу има Српска православна црква. Као што је СПЦ кроз историју делила судбину свог народа, тако и после 1999. траје хаос у који су се, под политичким притисцима, утопиле и многе владике. Непосредно после бомбардовања и протеривања око 200.000 Срба с Космета, владика рашко-призренски Артемије први је пружио руку Хашиму Тачију. Тада га је Вучић оптуживао да је шиптарски слуга и издајник српства. Десет година касније, кад је Артемије протеран с Косова, Вучић га је хвалио као последњег заштитника српства, а сад је на то заборавио и пружио подршку тзв. епископу Теодосију.

Што су Вулин и Ђурић спроводили на политичком нивоу, то је Теодосије радио на верском. Уценама и подмићивањем обезбедио је подршку за своје екуменистичке потезе, који у потпуности прате смернице из Београда. Верници лаици могу само да посматрају раскол у Цркви, док свештеници и монаси спас траже у бекству с Космета.

У многим манастирима, где је доскора било по десетак монаха, остао је по један или два, тек да се не угасе кандила. Пред ускршње празнике ове године, Високе Дечане су напустила тројица монаха, али СПЦ се није ни огласила, а камоли да је нешто предузела како би спречила пут у пропаст.

Вучићев режим подржава тај процес, стимулишући одвајање Цркве од народа. За обичан свет, који балансира на ивици егзистенције, власт нема пара, не може да му помогне храном и лековима, али за Теодосијеве бизнис-комбинације увек се нађе колико је потребно. По моделу који је заживео у осталим српским епархијама и на Космету се цркве и манастири претварају у дестилерије за производњу алкохолних пића.

Црквено предузеће „Патријаршијска добра"  управља виноградима у Сремским Карловцима и годишње произведе око 25.000 литара вина које се продаје у флашама украшеним грбом СПЦ. Трговачки рафови у ланцу „Делез", као и у региону, пуни су дуњеваче из манастира Ковиљ, шљивовице из Жиче, виљамовке из Лелића, Бишње и Сукова.

Од 600 регистрованих винских брендова, сто потиче из српских манастира. У Тврдошу се произведе око 300.000 флаша вина „Вранац", „Шардоне" и „Мерлот".

У винарији манастира у Високим Дечанима годишње се направи око 50.000 литара вина од грожђа из Велике Хоче. У предузетничком духу игумана-бизнисмена Саве Јањића развијена је и производња „манастирског – хиландарског" хлеба. Иако је братство Хиландара издало саопштење у коме се оградило од продаје таквог хлеба, он се и даље продаје с благословом епископа Рашко-призренског.

Пре неки дан, под паролом „обнове светиње" у манастиру Бањска, код Звечана, обновљена је пивара.

– Позивам Србе све и свуда и све грађане Србије да посете наше светиње и народ на Косову и Метохији да дођу и да пробају ово фантастично бањско пиво – рекао је Марко Ђурић на отварању пиваре.

– Као што је некада свети краљ Милутин устројио ову обитељ и дао села потребна за живот овог манастира, ево и ми у наше време потврђујемо да исто дело чинимо, да смо на истом путу и да не одступамо од задужбинарства наших владара, архиепископа и патријарха који су целу земљу српску посејали светињама – додао је владика Теодосије, наругавши се и краљу Милутину и окупљеним Србима, који би се више обрадовали отварању народне кухиње, него манастирске пиваре.

Тачи, Харадинај, Курти и остали албански терористи-политичари не би успели тако ефикасно да униште све српске вредности на Космету како је то урадио Вучић. Током преговора под патронатом Европске уније, Албанцима је дао све што су тражили , а заузврат је добио бајку о „заједници српских општина" и загрљаје Кетрин Ештон, Јоханеса Хана и Себастијана Курца.

Кроз историју, Србија је често губила суверенитет над Косовом и Метохијом, али први пут је један српски владар добровољно и пресудно утицао на утврђивање туђе државности на тој територији.

Издвајањем Косова из правног система Србије дефинитивно је окончан процес стварања албанске државе. После тога, од Србије нико неће и не треба да тражи признање независног Косова.

Посао који су у крви започели терористи УЧК завршио је актуелни председник Србије, исти онај који је позивао у нови бој на Косову. Са истом страшћу ускоро ће почети да позива на промену Устава, како би се из Преамбуле избацила обавеза одбране Косова и Метохије, односно државног интегритета и суверенитета Србије.

Упоредо за затирањем српства на Космету, Вучић се окружио опскурним ликовима из тог краја. У напредњачком картелу значајну улогу имају Јоргованка Табаковић, Милосав Миличковић, Зоран Милојевић Зеља, Дејан Костовић, као и Звонко Веселиновић. Поред њих, у Београду је стасала цела плејада бизнисмена, крупних грађевинара и трговаца, који преко СНС-а долазе до уносних послова, а завичаја се сете само кад у кафанама певају „Ко да ми из душе узме Косово".

Ипак, Вучићу ваља признати да је према Србима с Космета задржао доследан став, као и према свим грађанима Србије. Не прави разлику, и њих уништава једнако жестоко као и остале.

У време владавине Слободана Милошевића опозиционари су вртели погрешну мантру – на Косову је дошао на власт, на Косову ће је и изгубити. Милошевић је ратовао за Косово, изгубио га је, али с власти је пао у Београду.

Тим путем иде и Вучић. Његове преваре и издаје изазвале су трајне последице по Косово, али то ће бити само део рачуна који ће му се испоставити у Београду. Као што је и сам најавио, мораће да преузме одговорност. Док се то не деси, Србима је свеједно где живе, у Призрену, Параћину или Опову, за њих нема будућности док се не суоче с прошлошћу чији је најмрачнији симбол Александар Вучић.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ГАЗДА: ВУЧИЋЕВ МАНЕВАР, У КОМЕ ЈЕ ЗА ВЕЋИ ИМИЏ ДРЖАВЕ ПОД НОГЕ СТАВИО И ТРАДИЦИЈУ СРБИЈЕ И СРПСКОГ НАРОДА!!?

 

Протекле недеље на место премијера Републике Србије именована је четрдесетједногодишња Ана Брнабић. Главна сензација је притом постала чињеница да је први пут на важно место у тој православној земљи у којој је веома јак утицај цркве, дошла жена, млада за политичара, која се отворено декларише као лезбејка.

Прошле године она је учествовала у геј паради у Београду, што је различито доживљено у друштво. То се догодило први пут не само у Србији, већ уопште на Балкану. Како на то гледају у Москви, описује истраживач Владимир Малишев.

 

                        Владимир Малишев

 

Осим тога, Ана Брнабић је позната као политичар веома изражене прозападне оријентације. У вези с тим, објављујући ово необично именовање, Александар Вучић је морао да се обрати нацији у специјалној тв емисији, да би објаснио своју одлуку. Притом је највећи део свог наступа председник посветио односима са Русијом, тачније уверавањима да се курс ка пријатељству и сарадњи са Москвом неће мењати.

„Нема никаквих сумњи да ћемо сачувати положај независне државе, то за нас има највећи значај. Ми се не спремамо да ступимо у НАТО, или било где другде. Надам се и уверен сам да влада Србије неће уводити санкције у односима са Русијом, то је била политика владе коју сам ја водио, и као председник бих саветовао новом мандатару да се и даље придржава те политике", рекао је он.

За подршку необичне мандатарке раније су били „обрађени" и посланици. Након хитног састанка са председником, руководство владајуће парламентарне коалиције је објавило да подржава кандидатуру Ане Брнабић. Јавно неслагање су исказали појединачни посланици, између осталих и бивши муфтија Србије и Санџака, а сада посланик – Муамер Зукорлић.

Међутим, биографија Брнабићеве говори сама за себе. Средњу школу (Пету београдску гимназију) завршила је 1994. године. Након тога студирала је у иностранству: на Нортвуд универзитету у Мичигену, САД, дипломирала је пословни менаџмент, а поседује мастер диплому са Универзитета Хал из Велике Британије.

У Србију се вратила 2001. године, радила је у Програму за развој села под окриљем ЕУ, који је покушавао да српске сељаке претвори у европске фармере, али без нарочитог успеха. Мада, то би у перспективи довело до увођења „ЕУ" стандарда за пољопривредне производе, што би за резултат имало увођење квота за производе, на пример, јабуке, што је претило да „убије" пољопривреду државе и пре уласка у ЕУ.

Програм је у тишини затворен, а Брнабићева је прешла у америчку консалтинг компанију Цонтинентал Wинд Сербиа, која се стално повезује са Рокфелеровом фондацијом и бави се развојем „еколошке енергетике".

Ни са ветрогенераторима се ствар није нарочито добро завршила, и Брнабићева је постала председник НАЛЕД-а (Национална алијанса локалног економског развоја) који је финансиран из програма УСАИД (агенција САД за међународни развој) , који је познат по подршци пројектима који искључиво погодују Вашингтону и прозападним политичарима. После тога је почела да гради каријеру у структурама српске владе. Године 2016. била је именована за министра за државну управу и локалну самоуправу у Вучићевој влади.

Али, најинтересантније је, вероватно, то што је Ана Брнабић дуго времена члан београдског удружења East West bridge (EWB) које улази у тзв. Трилатералну комисију. Као што је познато, Трилатерална комисија је међународни клуб глобалиста, који је 1973. године створио Дејвид Рокфелер, а један од главних суоснивача је Збигњев Бжежински.

Овај детаљ из њене биографије иритира српско друштво више него лични живот будућег премијера. Управо зато је Вучић у свом обраћању нацији углавном говорио о односима са Москвом, а не о политичкој коректности и толеранцији. А када је реч о пикантним детаљима из биографије нове премијерке, председник је само одмахнуо руком и рекао да је „сексуална оријентација лична ствар свакога".

Неки коментатори оцењују неочекивану Вучићеву одлуку на следећи начин. Са једне стране он је, именујући за премијерку, у православној земљи коју је НАТО не тако давно, због непослушности, засуо теписима бомби, лезбејку прозападне оријентације, „бацио кост" ЕУ и глобалистима, која их мора обрадовати.

Са друге стране, Вучић је на најважније место у држави поставио човека који му никако не може бити политички конкурент. Пред особом која се отворено декларише као припадник ЛГБТ заједнице, са дипломама универзитета из САД и Велике Британије и „рокфелеровском" садашњошћу, у данашњој Србији не светли независна политичка каријера.

И зато многи сматрају да је Брнабић, фактички, „технички премијер", који ће се бавити само економијом и финансијама, док ће политичка питања остати Ивици Дачићу сада није само министар спољних послова већ и потпредседник владе.

Постоји још један разлог због којег је Вучић донео овако неочекивану одлуку. Три месеца се у Београду и другим градовима земље одржавају протестне акције опозиције, а њихови организатори, који себе називају иницијативом групе грађана, тврде да су председнички избори на којима је Вучић победио, протекли у знаку најгрубљег нарушавања воље грађана, те да су резултати фалсификовани како не би дошло до другог круга избора.

У вези са тим је председнику важно да придобије подршку што ширих слојева друштва и група грађана најразличитије оријентације. Вучића редовно подсећају на његове говоре у парламенту у време Милошевића. Посебно онај у коме је обећао да ће „за сваког убијеног Србина убити сто муслимана".

Ипак, без обзира на Вучићеве маневре, у Србији је ново именовање изазвало талас неодобравања у национално настројеним политичким круговима, па чак и у недрима владајуће коалиције. Српски национални покрет Наши је објаснио да Брнабићева дугује своје именовање својој сексуалној оријентацији и Западу. Драган Марковић, шеф невелике партије Јединствена Србија, која се налази у владајућој коалицији, изјавио је да би уместо ње радије на том месту видео „породичног човека који има децу".

На Западу је појава новог премијера у Србији прихваћена са јавним изразима задовољства. „Таква одлука", пише утицајни француски лист Фигаро, „изврће наопачке политичку ситуацију у тој конзервативној земљи. Млада проевропски оријентисана жена, отворена лезбејка, па још и хрватског порекла! Будућа премијерка Србије у нескладу је са том традиционалистичком земљом са православном већином у којој су бројне хомофобичне манифестације… Избором тог младог премијера српски лидер жели да поново потврди свој прогресивни и проевропски курс. Притом чак ризикује да увреди осећања становништва…"

„…Унапређење свог бившег министра представља за Вучића одговор на критику која се тиче односа према ЛГБТ популацији у Србији. Оно му омогућава да поправи имиџ своје државе пред Западом и да се симболички дистанцира од Русије у којој је ситуација са хомосексуалцима незавидна", пише Фигаро и истиче да је пред новим премијером изазов да поново покрене преговоре о уласку Србије у ЕУ.

Став председника Вучића је у последње време значајно напредовао када је реч о односима са Русијом (две посете Москви за шест месеци, договори о слању руских авиона МиГ-29 и друге војне опреме), али са друге стране он намерава да убрза реализацију свог стратешког циља – интеграције Србије у ЕУ.

Брнабић због тога делује готово идеално. Притом, како смо већ поменули, кључна политичка питања, а међу њима и односи са Русијом, биће у влади у надлежности Ивице Дачића. А осим тога, мало пре формирања српске владе, оформљена је нова државна структура – Национални савет за координацију сарадње са Русијом и Кином. На његовом челу се налази бивши председник Томислав Николић, који је познат по својој изјави да је за њега „Русија – наша мајка".

Ипак, по Уставу Србије, председник владе има много више овлашћења од председника државе.

И иако Александар Вучић остаје најпопуларнији политичар у земљи, постављање у премијерску фотељу јаке политичке фигуре, претило би двовлашћем у Србији. А са премијером који „не угрожава" независном каријером, то се не може догодити, сматрају посматрачи. У таквој ситуацији, кључна фигура у Србији опет остаје Александар Вучић.

Све је то тачно. Ипак, чињеница је чињеница: међу високим руководиоцима у Србији сада се нашао политичар кога многи називају „тројанским коњем Вашингтона".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ОПАСНО ШИРЕЊЕ: БОГАТИ АРАПСКИ БИЗНИСМЕНИ У СУМЊИВИМ ПОСЛОВИМА КУПОВИНЕ И СРПСКИХ ПРЕДУЗЕЋА И ЗЕМЉИШТА!!??

 

Приватизација „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ) улази у завршну фазу, а најозбиљнији кандидат за куповину овог гиганта је истовремено и најмистериознији учесник у надметању – саудијска групација „Ал Схидди" која, како и њени власници кажу, послује само у складу са шеријатским принципима!

Центар пословања овог, наводно озбиљног инвеститора, је Босна и Херцеговина у којој је пре више година посао одрађен на начин који је касније био прекопиран за пројекат „Београд на води".

 

                    Милан Маленовић

 

Два дана пред последње председничке изборе у Србији, у Београд је допутовао саудијски бизнисмен Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор пословне групе „Ал Схидди" из Ријада. На сам дан избора, у недељу 2. априла ове године, он се у потпуној конспирацији срео и са министром привреде Гораном Кнежевићем, са којим је разрађивао план куповине „Митросрема" и ПКБ-а, чија приватизација спада у ингеренцију његовог министарства.

Иако су домаћи медији тих дана громогласно објављивали долазак сваког уличног продавца из иностранства, представљајући то као „посету значајног страног инвеститора", о посети Ал Шидија нигде није писано.

Већ ово указује да је она била у склопу тајних разговора који већ дуже времена трају између Ал Шидија и представника овдашње власти, а о којима јавност из разумљивих разлога не сме ништа да зна.

Да продаја „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ)  наводном „саудијском инвеститору" улази у завршну фазу видело се и по томе што је само неколико дана после ове тајновите посете Ал Шидија Београду Министарство привреде одрадило и последњу формалност која је по закону потребна за приватизацију: основало је Комисију за праћење приватизације у коју улазе и представници запослених, али се она до тренутка када овај чланак настаје још ни један једини пут није састала. Очигледно је реч о чисто формалном потезу којим би се на цео поступак ставио смоквин лист законитости.

Иако је у Србији скоро непозната, „Ал Схидди Гроуп" је веома позната у нашем комшилуку – у Босни и Херцеговини, где послује већ неколико година. Чак шта више: од укупно 13 предузећа која се као чланице групе појављују на њеној званичној интернет презентацији, њих најмање седам искључиво делује на простору Федерације БиХ, мада се за два уопште не зна ни шта раде, ни где послују.

Значајан инвеститор, каквим је Група својевремено представљена у БиХ, сигурно не би овако крио своје активности, под условом да су оне легалне. „Ал Схидди" је, међутим, предузеће које је најмање заинтересовано за инвестирање легално прибављеног новца – његов примарни интерес је исламизација државе у коју долази, а што се видело управо из примера БиХ.

Ал Шиди је 2006. преко компликованог ланца фирми, од којих су поједине имале седиште на Кајманским острвима, купио до тада државну фирму „Магрос велетрговина" из Сарајева. Прави разлог за ову куповину било је атрактивно земљиште у самом центру Сарајева на коме је одмах најављена изградња пословно-трговинског објекта у чијем саставу ће бити и хотел.

Шет година касније, како се у изградњи није далеко одмакло, у посао се као суинвеститор укључује међународна „Интернатионал Инвестмент Банк" и то њено представништво у Бахреину, које је у том тренутку располагало капиталом од само 110 милиона долара (у сарајевски пројекат банка је одмах уложила 39.119.100 КМ, односно нешто мање од 20 милиона евра).

Тим поводом је Мохамед Хеди Миџај, извршни директор банке за инвестиције и пословни развој босанским медијима изјавио: "…Избор реномираног хотелског оператора који послује у складу са шеријатским принципима је у току". У међувремену је „Гранд хотел Бристол" изграђен у Сарајеву и познат је по томе што угошћује посетиоце из арапских и других исламских држава.

„Пословање по шеријатским правилима" не обухвата само забрану точења алкохола и конзумирања свињетине , већ муслимана разрешава обавезе да држи реч дату невернику. Ово је веома важно запамтити како би се лакше разумело пословање „Ал Схидди" пословне групе.

Поменутих скоро 20 милиона евра са рачуна јавности непознатог власника у бахреинској банци било је уплаћено кајманској фирми "…Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-ИИ Лтд" и то преко фирме "Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-И Лтд", такође са седиштем на Кајманским острвима, а за коју се једино зна да њоме управља поменута међународна банка из Бахреина за рачун клијента чије име не жели да ода. Сарајевски медији су својевремено изнели тврдњу како овај новац припада Бакиру Изетбеговићу , који се ни не труди да сакрије како је близак пријатељ и пословни сарадник Сулејмана Ал Шидија.

Изградња "Сарајево Цитy Центер"-а, у коме се налази и хотел „Бристол", као и насеља породичних вила „Пољине Хиллс" у Сарајеву и још неких пројеката одвијао се по моделу који је годинама касније прекопиран за „Београд на води": преко компликованог и замршеног ланца предузећа до чијих крајњих власника је немогуће доћи, као и преко анонимних рачуна у једва познатим банкама инвестира се новац који је претходно покрала политичка олигархија земље у коју се улаже.

Након што буде купио „Митросрем" и ПКБ, Ал Шиди ће у овим предузећима увести „пословање у складу са шеријатским принципима", као што је то урадио у „Гранд хотелу Бристол" у Сарајеву: добиће у оваквим пословима уобичајену провизију, а његове компаније ће од поменутих некадашњих гиганата српске пољопривреде узимати и новац за машине и алатке које ће им продавати.

Наиме, „Ал Схидди Гроуп" је позната по томе што производи тракторе, комбајне и остале машине потребне у пољопривреди, а које се више не праве у Србији.

Чланови Вучићевог клана, који ће „Митрос" и ПКБ купити новцем претходно опљачканим од грађана Србије, добиће, само у случају ПКБ-а, око 18.000 хектара изузетно плодног пољопривредног земљишта, 4.000 хектара грађевинског земљишта и 8.000 хектара под зградама, игралиштима, путевима и шумом. И све то у градској општини Палилула, надомак центра Београда.

 

     А 1. Алаха ми, то сам ја

„Ал Схидди Гроуп" је настала седамдесетих година прошлог века у време грађевинског бума у Саудијској Арабији. Временом се од локалног подизвођача развила у компанију шареноликих пословних интереса.

На званичном сајту ове пословне групе налази се 13 компанија које јој наводно припадају, али се ту не налази читав низ предузећа која се помињу у различитим пословима – на првом месту недостаје управо "Ал- Схидди Традинг Еаст" која је носилац већине послова групације у овом делу света.

„Схидди Цонтрацтинг", „Схидди Агрицултуре", „Схидди Интернатионал", СФПН, „Рабие Поултрy" и „Рабие Феед Милл" имају седиште у Ријаду, Саудијска Арабија и могу се сматрати компанијама које делују на међународном плану."

"Ал Схидди Гроуп” међутим, једва да је позната у свету, а и када се негде помиње то је скоро искључиво у области грађевинарства или производње и продаје пољопривредих машина.

Седам од поменутих 13 компанија поменуте пословне групе искључиво делује у БиХ, ако уопште негде и послује.

СЦЦ је скраћеница од „Сарајево Цитy Центер", предузећа које управља истоименим пословним центром у главном граду БиХ. У њему послује и „Хотел Бристол", још једно предузеће поменуте групације, а све је изграђено на плацу који је припадао приватизованом „Магросу", данас такође у саставу „Ал Схидди Гроуп". „Пољине Хиллс" је предузеће које управља пројектом изградње и продаје луксузних породичних кућа у Пољинама, Босна и Херцеговина.

„Схад Инвест" је још један члан групације, али једино што о њему може да се пронађе јесте податак да је у власништву Сулејмана Ал Шидија и да има 23,3 одсто у „Гранд Хотелу Бристол" у Сарајеву. Нигде не може да се пронађе чак ни адреса на којој је предузеће регистровано.

Исто тако је потпуно мистериозно и предузеће „СРЕ Инвестмент",  које, за разлику од многих других из групације, макар има своју интернет презентацију на којој се види да је седиште фирме у Сарајеву.

„Wестгате" је потпуна мистерија, посебно јер се не зна ни када ни како је постало члан групације „Ал Схидди". Ово предузеће је 2013. основао шеик Ариф Бин Фахад Алтваирки и било је активно у грађевинарству. Чиме се данас бави и где му је седиште, остаје непознаница.

Већински власник сарајевског предузећа "Ал Схидди Интернатионал", једног од власника „Магроса", јесте потпуно непозната саудијска компанија „Заwали", које нема на списку предузећа у саставу групације „Ал Схидди".

У пословима се неретко лично појављује и сам Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор „Ал Схидди Гроуп", али о њему нема никаквих релевантних података осим оних везаних за пословање у Босни и Херцеговини. Упућени тврде како је он обичан „позајмљивач имена", односно параван иза кога се крију прави власници капитала.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ДРЖАВНИЧКА СКРИВЕНА МИСИЈА ПРИЗНАВАЊА ДРУГЕ АЛБАНСКЕ ДРЖАВЕ НА ДЕЛУ ТЕРИТОРИЈЕ СРБИЈЕ!??

 

Кад је 23. јануара ове, 2017. године говорио о албанским политичким вођама са Косова, Вучић се овако изјаснио: "…Не постоји сигурно нико ко познаје разговоре с Албанцима као ја. Зато што их познајем понекад сам и депримиран због реакција које долазе из Србије и то од људи који појма немају шта се у тим разговорима догађа…".

Али, и Албанци познају њега. Нису му 28. марта ове године дали да доведе напредњачку хорду у Лепосавић, али га чекају да дође у званичну посету "званичној" Приштини. На само три сата.

 

                  Н. Влаховић

 

Министар иностраних послова самопроглашеног Косова, Енвер Хоџај, на конференцији за штампу (28. марта ове године) коју је одржао заједно са министром иностраних послова Луксембурга, јавно је демонстрирао како то изгледа кад се Александру Вучићу, председнику Владе Србије и кандидату за председника Републике, "одобрава" улаз на територију ове назови-државе на дан 29. марта, и то у трајању од три сата, како би одржао свој предизборни митинг у Лепосавићу.

Енвер Хоџај (које је већ једном смењен па враћен на ову министарску функцију), имао је и још увек има разне незаконите послове, међу којима неке које је радио и са Вучићевим тајкуном Звонком Веселиновићем, али и још неким "бизнисменима" блиским Вучићу. Треба подсетити да је Хоџаја својевремено, док је такође вршио исту функцију у ранијој Тачијевој влади, претресала и пратила полиција Еулекса због оптужби за криминалне послове.

Након 24 сата условљавања из Приштине (Тачи је захтевао да са Вучићем не дође министар одбране Зоран Ђорђевић и министар полиције Небојша Стефановић), дошло је до споразума "пословних партнера", али, као и обично у оваквим ситуацијама, Вучић је онда одустао од пута, објашњавајући да је он "поносан човек" и да "неће трпети уцене".

Наравно, проблем није био у његовом "поносу" него у томе што је из владе самопроглашеног Косова стигло упозорење да 50 аутобуса са Вучићевом страначком војском не може прећи административну линију. А он сам може само на три сата.

Ма како изгледало, овај догађај је био тек мали увод у Вођине намере да ускоро дође у званичну посету Приштини, чиме би остварио "мисију" признавања албанске државе на територији насилно отетог Косова и Метохије.

Пре више од једне деценије (тачније 19. марта 2006. године), сајт Wикилеакс објавио је бројне компромитујуће податке о Александру Вучићу, тада још увек генералном секретару Српске радикалне странке. Између осталог, објављен је и део његовог разговора са "контактом" у америчкој амбасади у Београду.

У том разговору, говорећи о државном статусу јужне српске покрајине, Вучић "контакту" каже: "…Статус Косова је у највећој мери решен". Био је то први корак ка његовој "амнестији" од стране владе САД, јер га је администрација у Вашингтону дуго држала на црној листи као Милошевићевог блиског сарадника.

Након више од десет година, Вучић се налази пред задатком који му је дат још пре избора Доналда Трампа у Америци: да промени Устав Србије и призна независно Косово.

Чим је Вучић је 27. марта ове године саопштио да је планирао да пре избора посети Лепосавић и Грачаницу, албански медији су одмах објавили да ће он ускоро посетити и Приштину, где би га дочекао Хашим Тачи, председник ове парадржавне творевине. Вучићев циљ је да том приликом долазак у Приштину замаскира обиласком српских општина.

Већ пет година, злосрећни Вођа упорно ради на признању непризнате албанске државе на Косову и Метохији. Повремену му добро иде, а понекад га албански политичари и бивши команданти терористичке ОВК, спрече у томе, тражећи да он то изведе без маски и умотавања у некакве реторичке форме.

Узгред, Вучић не може мимо воље српског народа и мимо Устава Србије. Али, упркос томе, он је у овом тренутку спреман да призна албанско Косово, да промени и Устав, да по могућности заобиђе референдум или да га лажира. За разлику од Вучића, коме се жури да призна лажну албанску државу и да избрише српску прадомовину, не само из Устава него и из колективне свести Срба, многим албанским политичарима у Приштини одговара овакво "бестежинско стање", у коме и имају и немају државу.

То је добро за њихове криминалне послове, савршено је повољно за општу анархију у којој је битнији шверц наркотика и оружја, него успостављање некакве правне државе по европским стандардима, која би потпуно срушила интересе водећих албанских породица и њихове мафијашке пирамиде.

Косово је камен о врату Александра Вучића. Жарко жели да га се ослободи и да албанским вођама, како њиховим политичарима и тајкунима, тако и обичном свету, широм отвори и врата југа Србије и насели их у најмање седам сиромашних општина у којима је наталитет Срба на најнижем нивоу у последњих два века новије историје.

Шта је Вучићева тежња? Он, очигледно, не крије мржњу према држави којом самовољно управља и према народу који формално представља. Иза његове болесне потребе да искомада и подели Србију, стоје јасни циљеви његових дојучерашњих налогодаваца из САД, који су тамо поражени на последњим изборима.

Нова влада предвођена Доналдом Трампом нема намеру да се даље ангажује на овом делу Балкана на начин како је то до сада радила. Из Трампових наступа, јасно се види да његова влада неће наставити саучесништво у прљавим играма албанских нарко-картела и трошењем милијарди долара зарад очувања ове импровизоване надри-државе.

То је јасно и Хашиму Тачију и свим албанским вођама. Последњи његов сусрет са шефом НАТО пакта Јенсом Столтенбергом протекао је у веома непријатној атмосфери, где је Столтенберг одбио да разговара о формирању војске Косова (према сведочењу једног од сведока овог разговора, рекао је: "…Срби могу војно за четири сата да уђу у Приштину, присуство НАТО је неопходно а не војска Косова…").

По свему судећи, Вучићева бесомучна трка да се докопа места председника државе, има само једно сврху: промена Устава Србије и признање Косова као независне државе. У својству председника Републике Србије, Вучићу би се отворила могућност да тај издајнички посао обави низом противзаконитих радњи, али опет мимо воље народа и мимо Устава. Било би то "Вучићево признање Косова" а не признање од стране Републике Србије!

Вучићев кључни задатак, избацивање Косова и Метохије из Устава  Србије и признање лажне албанске државе на овој територији, нашао се пре две године као тема његовог интервјуа који је у америчком Вол стрит Џорналу (Wалл стреет Јоурнале) дао новинару-истраживачу, Лоренсу Норману, који је још тада констатовао да ће Вучић предложити измене Устава којима ће се избацити одредба о Косову као српској покрајини, зарад стицања чланства у Европској унији.

И заиста, у том разговору, Вучић је најавио могућност измене преамбуле Устава у којој пише да је "Косово саставни део територије Србије". Тачније, та реченица би била избрисана, а са њом и отворен пут ка признању албанске парадржаве са седиштем у Приштини.

Вол стрит Џорнал је у мају 2015. године такође писао и да ће Вучић обавити промене Устава у Србији "у наредне две, три године како би задовољио захтеве Брисела око европских интеграција Србије", додајући да измена Устава неће уследити само због Косова.

Наиме, овај угледни амерички лист, цитирао је веома чудну Вучићеву изјаву у којој он каже: "…Мораћемо о томе да причамо са српским народом…Ја не говорим о томе, али само кажем да морамо да имамо веома отворену дискусију о будућности Србије. И то је то…"

Опште је позната чињеница да су Вучићеве изјаве у иностраним медијима редовно супротне од изјава у домаћим медијима. Тако, на пример, Вучић на РТС-у никада неће изјавити да припрема брисање Косова и Метохије из преамбуле Устава.

У време кад је са њим обављен поменути интервју, новинска агенција Тањуг је дословно цензурисала оригинални наслов из Вол стрит Џорнала из кога се јасно види да ће уследити брисање Косова из Устава. Овако цензурисану вест у Србији су одмах пренели и остали режимски медији.

Већ неколико месеци, Тачијева влада у Приштини покушава да нађе излаз из стања у коме се нашла. Јер, нити има америчку и европску подршку за формирање своје војске , нити ће као до сада добити бесповратна средства за попуњавање буџета, нити има савезника међу исламским земљама које би помогле економску обнову.

Наиме, из земаља попут Саудијске Арабије, стижу донације али за потребе подизања медреса, џамија и удружења грађана који у "програму" имају подизање "исламске свести". Ипак, Албанци са Косова традиционално никада нису издизали верску страну изнад овоземаљских проблема.

Огромна незапосленост, културна и економска изопштеност, а посебно криминал, узрок су масовних исељавања у земље Европске уније или САД. Али, од како је промењена влада у Вашингтону, и Албанци са Косова и Метохије нашли су се међу непожељним, како у ЕУ, тако и у САД и земљама Комонвелта. За њих је одређен "специјални третман" и знатно теже него раније пролазе кроз "западне капије".

Са друге стране, многе државе које су подстрекивале Албанце да стварају на територији Србије своју државу, данас не желе ни да чују за Косово. Вучић, наравно, зна да ће се овај однос и даље мењати на штету његове стратегије о "добросуседским односима" са лажном државом на Косову.

Зато и жури да што пре обави акцију брисања Косова и Метохије из Устава и након тога успостави пуне дипломатске односе осакаћене Србија са лажном албанском државом, по матрици коју је још 2006. године поставио специјални изасланик УН за Косово, Марти Ахтисари (због чега је и добио Нобелову награду за мир).

У стратешком документу под називом "Стратегија сарадње УСАИД на Косову за развој земље, 2014-2018", а чија реализација је и даље на снази до краја следеће године, за главни циљ предложено је "да Косово постане просперитетна земља, прогресивно се интегришући у евро-атлантску заједницу, уз делотворније и одговорније управљање", те да се "…овај део Балкана, са дугогодишњом проблематиком међуетничке тензије и насиља, придружи Европи цео, слободан и у миру".

Такође, у складу је са Заједничком регионалном стратегијом УСАИД-а/Стејт департмента, којом се преноси посвећеност Администрације томе "…да се Балкан у целости интегрише у евроатлантске институције као део демократске и просперитетне Европе".

Али, стратези који су ово замислили 2014. године, озбиљно су рачунали на Вучића и његову владу како би ово успело. И он се свом снагом труди да помогне стварању "просперитетне државе" на простору отетог Косова и Метохије, онако како му је својевремено Обамина влада у Вашингтону "нацртала".

Вучићев проблем је што су Америци на сцени нови стратези. И то што нови председник Доналд Трамп захтева детаљну истрагу о финансирању балканских диктатора и бараба, утврђивањем количине долара која је стигла у њихове џепове из буџета САД. На високом месту међу таквима је Александар Вучић.

А, што се самопроглашеног Косова тиче, оно за нову америчку владу више није на листи приоритета. Тачније, председник Трамп је јасно ставио до знања да САД више неће финансирати ову парадржавну творевину, нити ће бити жирант бивших ОВК терориста.

Међутим, у политици ништа није сигурно, па ни предходна тврдња да ће тако и остати……..

Остало је само да грађани Србије уклоне Вучића који је и даље спреман да из њихових џепова гради бољи живот албанским сепаратистима на Косову, па чак и њиховој сабраћи у Албанији.

Кад се Вучић ускоро буде појавио у Приштини (а, људи из његовог блиског окружење тврде да он то жарко жели!) и кад га тамо дочека Хашим Тачи биће то крај њихових режима. А, каква ће након тога бити будућност Срба и Албанаца у покрајини, одредиће неки други људи и неке веће силе, а не мали балкански диктатори и браћа по криминалу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

САМОУНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ: КРАТАК ПРИЛОГ НАЦИОНАЛНОЈ БОРБИ ПРОТИВ СРПСКОГ ЗАБОРАВА!!!

 

Припадност нацији! Припадност Вери! Припадност породици! То је Свето Тројство српског народа!

Срби су знали да припадају старом народу који је знао из ког и каквог гнезда је угледао свет! Гледали су у небо, призивајући свог Светог Саву да их молитвама омили Христу! Све што је у животу и од живота имао живео је и преживљавао у својој кући, у свом домаћинлуку, у својој породици!

 

                       Зоран Д. Милојевић

 

Нацију, Веру и породицу спајао је српски језик , са својим дијалектима и акцентима. Српски језик је, за разлику од енглеског, разликовао ујака од стрица, нану (очеву мајку!) од бабе (мајчине мајке!), свака животна појава има свој термин или израз!

Српски језик разликује љубав од заљубљености, плач од ридања, кукања или вриска! Српски језик има „треба" и „требало", али и не и „требаш" или „требамо"! У српском језику не постоји „упс", ни „ок", ни „кул"! У српском језику „ах", „ох", „их", „ух", „уф" или „ех" има различито значење.

Центар света српског рода је српска породица, чији животни садржај почива на породичној љубави, исконској, телесној и емотивној припадности истим прецима који су везивно ткиво чланова породице.

А онда су дошли комунисти!

Српском народу је после рата побијено преко две хиљаде свештеника, да би на њихова места доведени скојевци са „попадијама" , младим скојевкама. Срби су организовали „сахрану Бога" у многим селима од Лике, преко Херцеговине, до Шумадије!

Српски очеви и мајке су постали „застарели", „прегазило их је време", били су „верски затуцани"! Њихови синови су волели „партију и друга Тита", Свети Сава је био брадат као Дражини кољачи, почели су да шире „слободну љубав" и да проводе „другарске вечери" уз своје, тек „регистроване", другарице!

Српске кћери су васпитаване „да имају своје парче хлеба", нису желеле мужеве којима ће „да перу гаће", од „религије су дигле руке", а за „Тита и партију" радо „дизали ноге"! Престале су да рађају више од једног детета, јер „оне су господари свакога тела"!

Но, нису сви подлегли „новом времену"! На Косову и Метохији породица се одржала, а породична припадност и љубав су носили живот. „Брат је сеји из ока испао"! „Сеја брату од миле заклетве"! „Сеја сеју у недрима носи"!

Тако су расле, живеле и стигле Христу на насеље моја мајка Лепосава и њена сестра (моја тетка !!!) Јаника! Док нису родиле синове заклетва им је био рођени брат Сава! „…Жи ми Сава"! После тога разговора нема!

Кад сам се ја родио , обе сестре су се клеле: „…Жи’ ми Зоран"! А онда је моја тетка Јаника родила сина Јована кога смо из милоште, онако буцмастог и ,,слатког као шећер" , прозвали Буцко!

Сада је почело: моја мајка и моја тетка су се клеле "…Жи’ ми Сава", кад је заклетва дотицала ширу фамилију. Кад је заклетва дотицала њихове породице, следило је моја мајка : !Жи" ми Зоран", моја тетка: „…Жи ми Буцко"!

Тетка Јаника је родила Мирјану и отада, кад се само ње, лично тицало, изговарала је: "Мирјане ми моје"!

Почела су да се рађају Моја, Буцкова и Мирјанина деца. Али, никада нисам чуо да се иједна сестра заклела у своје унуче. Ипак се чуло нешто ново!

Моја мајка је наручила сестри да јој донесе црвено метохијско вино. Обрадована, моја мајка вади паре из новчаника и пружи тетки. Тетка одбија да прими уз изговор:

„Нећу, жи" ми Зоран"!

Тетка се куне у сестрића и моја мајка, ћутке, враћа паре у новчаник.

Моја тетка наручује сестри да јој донесе „ћебенце" саткано у околини Ниша. „Ћебенце" је за унуке! Обрадована, моја тетка вади паре из новчаника и пружа мојој мајци. Мајка одбија да прими уз изговор:

„Нећу. Жи’ ми Буцко"!

Мајка се куне у сестриће и моја тетка , ћутке, враћа паре у новчаник!

Кад год би се, на било који начин, која од сестара чула да се куне, ја сам се смејао и задиркивао, засмевајући обе својим доскочицама. Тек на четрдесетодневном помену мојој тетки Јаники, кад моје мајке није било већ пет година, сетио сам се њихових заклетви и почео да из њих учим и изучавам свој народ!

Народ се мери по јачини песме! У призренској песми „У село кавга голема", старој више од шесто година, посвађана браћа зову сестру да пресуди. А она отписује да „једно чедо на грудима носи", да јој се друго „за кошуљу држи", а треће се „од ње не одваја"!

Сестра моли и куми браћу да их помири сестринска заклетва у све њих, јер нема тог брата међу њима, кога воли више од друге браће!

Нација, Вера и породица! А све везано, повезано и свезано једним језиком! Српским језиком!

Са српским језиком недоумице нема! Свака реч зна шта тачно означава! Свака реч зна за време „кад јој време није"! Свака реч зна „која гвоздена врата отвара", а која „дрва се секирицом за потпалу спремају"!

Шта нам ваља чинити?

У току је поплава страних речи и израза, као и речи и израза које нам стижу као кованице из околних народа, чији је „матерњи језик" преправљен, изломљен, претестерисан и у бесмисао претворен језик!

Наш одговор мора бити враћање српског језика млађим генерацијама. Ђаци виших разреда основних школа морају имати „подобавезно" читање приповедака Глишића, Кочића, Лазе Лазаревића, Глигорија Божовића и иних!

Наше једино, али најjаче оружје против душмана је српски језик! У здрављу га узвисили!

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

TALASANJE KLIMAVOG JUGA SRBIJE I ZAVRŠNA FAZA AKCIJE OTIMANJA JOŠ JEDNOG DELA NAŠE TERITORIJE!?

 

Aleksandar Vučić, sin Fahri Musliua iz Prizrena, po svemu sudeći, svesno radi na ostvarivanju albanskog cilja – Velika Albanija. O tome govore i njegovi srdačni odnosi sa Edi Ramom, Hašimom Tačijem, Isom Mustafom, a njegov brat Andrej je u dilu sa Tačijem u trgovini narkotika.

Vučić u Briselu ne pominje prava Srba u Albanija, ali priča o tome kako će Srbija da sagradi auto put kojim će se povezati svi albanski etnički prostori, od Bujanovca, Preševa i Medveđe, pa do albanske obale kod Drača. Jasno je da on radi za albansku stvar a protiv Srbije, ali, jasno je i šta u susret ovim izborima Srbija treba da uradi sa njim!

 

                      Nikola Vlahović

 

Kad je 7. marta ove godine, albanski predsednik Bujar Nišani došao u posetu opštinama Bujanovac i Preševo, nigde nije bilo ni srpskih državnih obeležja, ni srpske zastave, ni srpske himne, ali je zato na stotine državnih zastava Albanije bilo istaknuto na svakoj kući i na svakom mestu.

Nišani je razgovarao sa građanima albanske narodnosti kao da je kod kuće, jer je, da poniženje za Srbiju bude veće, on došao na poziv lokalne samouprave u Bujanovcu! Bila je to prva poseta jednog predsednika Albanije od 1948. godine kada je poslednji put posetio Beograd tadašnji albanski predsednik Enver Hodža. Uprkos tome, nije bilo ni srpskih političara ni srpske državne simbolike, protokola ili bilo čega sličnog.

Da li je to Vučić hteo da pokaže Albaniji koliko je velikodušan? Da li je ovim gestom pokazao spremnost da još pomogne velikoalbanski projekat?

A, samo dve nedelje ranije, ministar kulture i informisanja Srbije, Vladan Vukosavljević, prilikom posete Tirani, nije mogao da se sretne sa predsednikom Nacionalnog saveta Srba u Albaniji (jar mu je bilo zabranjeno i zaprećeno!), niti da razmotri da li se u potpunosti poštuju prava koje Srbi imaju prema zakonu o nacionalnim manjinama.

Takva vrsta demokratije koju albanski narod uživa u Srbiji, u Albaniji (i ne samo u Albaniji), jednostavno ne postoji. Koliko je Vučiću stalo do Srba u Albaniji pokazao je i sledećim gestom. Naime, u Skadru, gde je najveća koncentracija Srba, bila je jednom nedeljno na privatnoj televiziji emisija na srpskom jeziku, ali je ugašena jer je prestalo finansiranje iz Srbije. Vučić je ovaj trošak smatrao nepotrebnim.

Ustav Albanije predviđa isključivo službenu upotrebu albanskog jezika, to znači da nema ni ustavnog osnova za donošenje zakona. A to opet znači da nema službene upotrebe drugog jezika osim albanskog, da nema škola na srpskom jeziku, medija na srpskom.

Srpski jezik sveden je na upotrebu u krugu porodice. Takođe, Ustav Albanije definisao tu državu isključivo kao državu albanskog naroda, da je Albanija, verovatno, jedina država na svetu koja nema zakon o nacionalnim manjinama iako je Parlamentarna skupština Saveta Evrope to od njih tražila.

U međuvremenu, tri opštine na jugu Srbije, Bujanovac, Preševo i Medveđa, više od 15 godina predstavljaju zonu najvišeg rizika za svaku vlast u Srbiji, uprkos svim pravima koje albanska narodnost u Srbiji uživa. Ali, tek sa dolaskom Aleksandra Vučića na mesto predsednika vlade, te tri opštine u kojima dominira albanska manjina, postale su "država u državi", u kojima je samovlašće lokalne albanske administracije dostiglo razmere neviđene drskosti.

Sa jedne strane, uz pomoć separatističke vlade samoproglašene države Kosovo i direktnog angažovanja Albanije, akcija otimanja i ovog dela Srbije ušla je u završnu fazu. Nesebičnu pomoć albanskim političkim mešetarima u ove tri opštine, ponudio je i Aleksandar Vučić, nudeći i ono što od njega niko ne traži. Zahvaljujući njemu i politici njegove vlade, danas je moguće da političari iz Tirane marširaju po ulicama Bujanovca, Preševa i Medveđe, kao da su u Albaniji, postavljaju albansku državnu zastavu bez srpske državne zastave, sviraju himnu Albanije i raspravljaju kako da pripoje i ovo područje takozvanoj državi Kosovo, a kad dođe vreme i takozvanoj velikoj Albaniji.

Ovako nešto je javno predlagao pre nekoliko godina i predsednik opštine Preševo, Ragmi Mustafa, rekavši da bi opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa trebalo da budu pripojene Kosovu, a sever Kosova Srbiji. Ova stara "etnička" mapa svih Albanaca, tačnije velikoalbanska mapa, stoji na zidu većine ministara u Tirani i Prištini.

Stanje u ove tri srpske opštine je otišlo predaleko. Toliko daleko, da su čak i udžbenici za osnovnu školu na albanskom jeziku, štampani u Tirani i nalaze se u zvaničnoj upotrebi u sred Srbije. Da skandal bude veći, istinu o albanskim udžbenicima u Srbiji razotkrio je poslanik Partije za demokratsko delovanje (PDD) u Skupštini Srbije, Fatmir Hasani, koji se pohvalio da je do uvoza udžbenika iz Albanije, došlo na osnovu sporazuma ministarstava prosvete Srbije i Albanije, a na inicijativu Aleksandra Vučića!

Poređenja radi, Srbi u Albaniji nemaju pravo da službeno koriste svoj jezik i ne postoji nijedan medij na srpskom. Njihova imena su nasilno albanizovana, a u pokušaju da vrate svoja izvorna imena susreću se sa visokim taksama i administrativnim preprekama.

U Bujanovcu, Preševu i Medveđi na jugu Srbije, u srednjim školama koriste se udžbenici iz Albanije i sa Kosova. A, kako posla nema, Vučić je u nekoliko navrata dolazio u posetu ovom regionu obećavajući albanskoj omladini zapošljavanje, samo da glasaju za njega.

U međuvremenu je u ovom delu juga Srbije procvetao i kriminal, pa se Vučićevo podzemlje povezalo sa albanskim. Tako su Bujanovac, Preševo i Medveđa danas najpoznatiji po tranzitu migranata, ali i trgovini belim robljem, drogom i oružjem. Sve evropske institucije i sve njihove bezbednosne službe znaju za ovo.

Ruske službe bezbednosti takođe. I jedni i drugi tvrde da je veza lokalnih kriminalnih klanova, opštinskih vlasti i raznih neformalnih albanskih grupa, koje se bave, malo politikom, malo nelegalnim poslovima, postala toliko moćna, da Srbija kao država više nema nimalo svojih ingerencija na ovom terenu. Suspendovan je suverenitet države, a uticaj Albanije i samoproglašenog Kosova postao je dominantan.

Posle završetka rata na Kosovu i Metohiji, 1999. godine, zapadne sile su stvorile takozvanu sigurnu zona dužine oko 5 kilometara u dubinu teritorije Srbije. Prema takozvanom Kumanovskom sporazumu, Vojska Jugoslavije je dobila zadatak da održava red u toj oblasti. Zona je obuhvatala selo Dobrosin sa većinskim albanskim stanovništvom, ali ne i gradove Preševo, Bujanovac i Medveđu.

Međutim, bivši teroristi i vođe zločinačke OVK, ubrzo su ubrzo formirali baze u razoružanoj zoni i srpska policija je morala da prestane sa patrolama. Napadi su takođe sprovođeni protiv onih albanskih političara koji su se suprotstavljali Oslobodilačkoj Vojsci Kosova. Potpredsednik ogranka Socijalističke partije Srbije u Bujanovcu, Albanac Zemail Mustafi je ubijen od strane ovdašnjeg ogranka OVK.

Terorizam na jugu Srbije finansirale su islamske zemlje koje su posredstvom islamske humanitarne organizacije El hilali slale novac albanskim teroristima, a sredstva su se prikupljala i oduzimanjem novca od sunarodnika. I danas, 2017. godine, novac iz pojedinih islamskih zemalja stiže u ruke albanskih krijumčara, koji se bave ilegalnim transportom migranata, i to onih koji su do nedavno ratovali u uniformama takozvane Islamske države.

Nekadašnji ilegalni centar ekstremista iz ogranka OVK, bio je Veliki Trnovac (inače, najveće albansko selo u Srbiji), i danas je prepuno bunkera sa oružjem i predstavlja svojevrsno skladište narkotika. Ma koliko to neverovatno zvučalo, ispred nosa srpskim vlastima, Veliki Trnovac je i danas baza za ideološku i versku indoktrinaciju mladih Albanaca, odakle su potekli i mnogi teroristi koji su učestvovali na ratištima od Sirije do Iraka.

Bujanovac, Medveđa, Preševo i preševska dolina, uključujući i sva okolna albanska sela, predstavljaju stalni bezbednosni problem. Ali, voljom Aleksandra Vučića, državni organi se drže podalje od ovog područja, kao da nije u pitanju deo Republike Srbije.

Sa druge strane, red je napraviti poređenje: ako se u međunarodnom pravu primenjuje princip reciprociteta, onda bi Republika Srbija na svakom mestu morala da ističe kakva sve prava ima albanska manjina na teritoriji Srbije, počev od zakonske regulative, pa nadalje.

Postoji Nacionalni savet Albanaca, jezik, pismo, školovanje na albanskom jeziku, od osnovne škole do poslediplomskih studija, mediji, ravnopravno učešće u javnom, kulturnom i političkom životu, predstavljanju u parlamentu, lokalnim samoupravama. Ništa od toga srpska manjina nema u Albaniji. Njih preko 200 hiljada, decenijama ćute i ne smeju ni reč van kuće na srpskom da progovore.

O ovome Vučić ne priča u Briselu, Vašingtonu i Berlinu. On priča o tome kako će Srbija da sagradi auto put kojim će se povezati svi albanski etnički prostori, od Bujanovca, Preševa i Medveđe, pa do albanske obale kod Drača. Jasno je da on radi za albansku stvar a protiv Srbije, ali, jasno je i šta u susret ovim izborima Srbija treba da uradi sa njim!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRATKA I BRZA RETROSPEKTIVA PETOGODIŠNJE VLADAVINE SADAŠNJEG PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI!!!

 

Više evropskih dnevnih listova prenelo je komentar nemačkog radija Dojče Vele pod naslovom “Srpski car Vučić hoće novo odelo“. U tekstu Tomasa Rozera piše: “U stvarnosti se radi o izborno-taktičkim kalkulacijama zbog kojih Vučić sada želi da se otarasi predsednika Tomislava Nikolića“.

Vučićevom kandidaturom se bavi i austrijski list Tiroler tagescajgung pozivajući se na agenciju APA: "…Ta kandidatura je srpskom premijeru već drugi put u deset godina donela ugled političkog oceubice…". Isti list, 17. februara ove godine, donosi i naslov: “Vučić ne isključuje mogućnost da izgubi od Nikolića". Da li su ovo poslednji Vučićevi izbori, i zašto on mora da ih izgubi, a šta je ostalo iza njegove surove i krave vladavine, piše istraživač Magazina Tabloid major Goran Mitrović.

 

             major Goran Mitrović

 

Tokom četiri i po godine svoje apsolutističke vladavine, Aleksandar Vučić svakodnevno je satima sa svih televizija izgovarao najodvratnije laži, nudio građanima svoje bolesne fantazije kao "gotove projekte" i tvrdio da je Srbija najprosperitetnija zemlja na evropskom kontinentu , uprkos činjenici da je reč o jednoj od najsiromašnijih zemalja sveta.

Vladao je tako što je svih 365 dana u godini, danju i noću, sa svih televizijskih kanala, predstavljao sebe kao veliku i važnu ličnost, koja će Srbiju uvesti u zlatno doba, pa je čak i najobičnije, protokolarne susrete, predstavljao kao "istorijske", od kojih počinje i vreme da se meri po njegovom kalendaru. Plod njegovih bolesnih napada na zdrav razum svakog čoveka, već je sazreo.

Surova stvarnost govori o posledicama njegove kriminalne vladavine: najmanje dvadeset grandioznih pljački državnog budžeta uključujući i surovu otimačinu pokretne i nepokretne imovine u vlasništvu Republike Srbije, Vučić je proglasio "stranim investicijama i ulaganjima u budućnost" . Obećavao je najoštriju borbu protiv korupcije, a sebi, svojoj porodici, kumovima i prijateljima, omogućio pljačku nezapamćenih razmera, zbog koje danas pate svih građani, svaka porodica, svaki čovek pojedinačno.

Kako predsednik Vlade Srbije, potpisao je desetine štetnih ugovora sa stranim kompanijama, zbog čega je država oštećena za najmanje 50 milijardi evra! U svojstvu neprikosnovenog diktatora, pravio je takozvane neposredne pogodbe sa feudalnim porodicama iz arapskih zemalja, a pisane tragove tih pogodbi niko do danas nije video.

Lično je naredio izvoz oružja, municije i vojne opreme u zemlje bliskog i srednjeg istoka, koje su ga kasnije "reeksportovale" takozvanoj Islamskoj državi.

Mimo Ustava, ponašao se i kao komandant oružanih snaga, ugrožavajući na taj način instituciju Predsednika republike.

Razorio je pravosuđe. Na čelne pozicije u sudovima postavio je članove svoje pederske grupe. Tužilaštvo je podredio svojoj volji. Naređivao je hapšenja, produžavanje pritvora, pretio je javno, poimenično, biznismenima koji su smetali u poslu njemu, njegovom bratu Andreju, ocu Anđelku i njegovom kartelu.

Policiju je doveo do prosjačkog štapa. Bez uniforme, naoružanja, bez tehničkih sredstava za rad, pa i najosnovnijih, kompjutera, štampača i uniforme, smanjio im je plate, doveo na načelnička mesta najnesposobnije i najkorumpiranije ljude, za ministra je postavio Nebojšu Stefanovića, koji je po kratkom postupku završio fakultet (za devet meseci) a potom za godinu dana odbranio i doktorat.

Vojsku je devastirao, rasprodao svu njenu imovinu, doveo je u pitanje odbrambenu sposobnost Srbije da se sačuva od agresije.

Potpuno je uništio i Bezbednosno informativnu agenciju , stavljajući na njeno čelo amatera Aleksandra Đorđevića, iz svoje pederske grupe, koji je nesposobnošću i kriminalom, Službu doveo do rasula.

Javna preduzeća je ovih pet godina kontrolisao preko partijskih direktora. Većina od njih je bila i bez formalnog obrazovanja, poput kuma Nikole Petrovića koji je na čelu Elektromreže Srbije (EMS-a), bio do kraja prošle godine, a sve u svojstvu v.d. direktora.

Stranačku falangu je doveo na ključne pozicije u vrhu državnih institucija, javnih preduzeća, ustanova, snabdevajući ih lažnim diplomama srednje škole, fakulteta i najvišim naučnim zvanjima, do doktorata…

Obrazovanje je sveo na nivo afričkih zemalja. Za ministra prosvete postavio je čoveka u čijoj privatnoj školi su se školovala njegova deca, a koju je potom kupio njegov brat Andrej.

Zdravstveni sistem u Srbiji je na nivou srednjovekovnog. Haraju zarazne bolesti, u bolnicama nema lekova, medicinski aparata, pa ni stručnih lekara. Na preglede se čeka danima.

A brat Andrej je i dalje zaposlen u Zavodu za izradu novčanica i kovanog novca. Osim pasoša, koje familija Vučić rasprodaje, Kovnica na Topčideru štampa i pasoše i drugih zemalja. Tako je prodao za 600 miliona evra, akcizne markice vredne milijardu evra, uglavnom Albancima sa Kosmeta i Makedonije.

Takođe, Andrej Vučić je i glavni transporter narkotika kroz Srbiju. Osim transporta, ušao je i u trgovinu narkoticima, te zarađuje stotine miliona evra godišnje i u ovom poslu. Tu nije kraj, jer Andrej raspolaže i oružanom silom, koju naoružani čine navijači sportskih klubova i izbegli sa Kosovo i Metohije i Krajine, a sarađuje i sa takozvanom paljanskom družinom.

Andrej Vučić i njegov otac Anđelko, uveliko pelješe RTB Bor, i to tako što Aleksandar finansira ovo preduzeće sa 250 miliona evra godišnje iz budžeta, a kolač, osim direktora-mafijaša, Blagoja Spaskovskog, uzimaju i Andrej i Anđelko.

Podivljali Vođa smanjio je penzije i plate. Prosečna penzija u Srbiji je jedva nešto veća od 20.000 dinara, ili oko 190 evra! Najčešća plata u Srbiji ne prelazi 200 evra mesečno! Plata vojnika je 320 evra, policajca 360 evra!

Danas Srbija duguje građanima 20 milijardi dinara, tako što Služba prinudne naplate Narodne banke Srbije ne izvršava sudske naloge za plenidbom sredstava iz budžeta Srbije u korist građana, dosuđenih pravnosnažnim presudama sudova.

Danas je 520 hiljada penzionera, sa minimalnom penzijom, pod blokadom privatnih izvršitelja za neplaćene komunalije, struju, telefonske račune.

Danas u Srbiji više od 56 hiljada seoskih domaćinstava je pod prinudnom naplatom za neplaćeni doprinos za socijalno osiguranje i radni staž, po osnovu poljoprivrednih penzija, koje je obavezno, mada ih većina seljaka uopšte i ne dočeka. Seljacima plene stoku, alatke, kukuruz, prazne im ambare, oduzimaju pokućstvo.

Nekoliko stotina hiljada ljudi je pobeglo iz Srbije od gladi i nemogućnosti da se zaposli. Pobegli su i najbolji inženjeri, lekari, visokokvalifikovana radnici…

Zahvaljujući Vučićevim zlodelima Srbija je rasprodala poljoprivredno zemljište, skoro sve rudne resurse, a milijarde evra iz Srbije izvlače strane kompanije, koje mu plaćaju masnu proviziju. Magazin Tabloid jer opisao skoro svaku Vučićevu pljačku, kao i pljačke njegovog kartela.

Da bi bio podržan u vladavini i najsurovijem režimu bez ikakvih ličnih sloboda građana, Vučić je, neustavno uzurpirao svu vlast i sve državne institucije pretvorio u svoj privatni servis koji mu bespogovorno služi. Umesto vladine institucija, kako bi trebalo u državi koja je, barem zvanično, parlamentarna demokratija, Vučić je postavio samog sebe iznad države. Preciznije rečeno, kao Luj XIV, stavio je znak jednakosti između sebe i države.

Za samo četiri i po godine, Vučić je uspeo da zavede strahovladu u lokalnim samoupravama gde je silom postavio svoje lokalne bandite u opštinskim administracijama, formirao je svoje lokalne batinaške grupe koje "ubeđuju" nepokorene građane i štite nesmetano pranje novca, protok narkotika, oružja, akcizne robe…

Sva državna preduzeća koja su bila, ili u postupku privatizacije ili u stečaju, ubrzano je besplatno predao na korištenje svojim mafijaškim kumovima, a najvredniju državnu imovinu (poljoprivredno zemljište, šume, rude, vodoprivredu), sprema na poklon strancima, kroz kriminalni obrazac takozvanog javno-privatnog partnerstva, koje se u svim tranzicionim zemljama pokazalo kao smrtonosno za interese države i naroda.

Diktator, kakav je Aleksandar Vučić, za koga su sve strane obaveštajne službe i sve političke elite, kako na Istoku tako i na Zapadu, složno utvrdile da je opasan ludak, mora hitno da ode.

Svaki dan duže koji ostane na vlasti, koštaće Srbiju, ne samo multimilionskih gubitaka, nego i nesagledive štete u pogledu opstanka samog državnog i nacionalnog bića. Znaju to i najuticajniji državnici na svetu koji su podržali kandidaturu Tomislava Nikolića za predsednika Srbije, kao čoveka koji može da razori pljačkašku bandu iz SNS-a, SPS-a i Srpske radikalne stranke.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije