USITNJAVANJE NABAVKI KAO GLAVNI MEHANIZAM MALVERZACIJA „MAFIJE U BELOM“

 

Tokom poslednjih desetak godina, u Kliničkom centru Niša, promenjeno je nekoliko direktora. Međutim, bez obzira na njihova imena, ključne odluke je donosila manja grupa lekara, koji su svojim članstvom u Upravnom odboru, Savetu K.C-a, tenderskim komisijama i kao direktori organizacionih jedinica, implementirali sve odluke generalnog direktora i učvršćivali njegovu poziciju. U znak zahvalnosti, ti „ljudi od posebnog poverenja" imali su najvažnije funkcije u KC-u i aktivno su učestvovali u donošenju najvažnijih odluka. Naravno, oni su, pri tom, ostvarivali i svoje lične ciljeve i ambicije, zapošljavali svoje ,,favorite", radili ,,šta su hteli" i vrata Uprave KC-a za su njih bila uvek otvorena.

 

 

 

O svemu tome detaljno je najvišim institucijama i ličnostima u državi pisala grupa lekara KC i Stomatološke klinike u Nišu, ali na to niko nije reagovao. Autori su svoje obraćanje poslali redakciji koja objavljuje najvažnije detalje njihovih istraživanja, kako bi sa njim upoznali najširu javnost.

“Već duže od jedne decenije, grupa korumpiranih i kriminalizovanih lekara u Kliničkom centru u Nišu, nosilac je svih malverzacija, ali malverzacija na osnovu kojih se ta grupa bogati, a uz to i kreira politiku zdravstva u Nišu.

Ova grupa je formirana i dobro organizovana pod okriljem dr Nevene Karanović u vreme kada je ona bila državni sekretar u Ministarstvu zdravlja. Vrlo dobro su se rasporedili i u razne političke opcije, bez obzira koja je politička opcija na vlasti i tako opstaju i nesmetano nastavljaju svoje kriminalne aktivnosti. Jednostavno, kriminalni i materijalni interesi su ih povezuju i održavaju.

Grupa je velika i nju čine sve same zanimljive ličnosrti…Dr Veroljub Pejčić – direktor centra za minimalno invazivnu hirurgiju, predsednik skoro svih tendera u KC, član svih partija koje su bile na vlasti počev od SPS, DSS, G17 a sada SNS, prof. dr Srbobran Trenkić – bivši direktor KC i član DSS a posle G 17, miljenik Nevenke Karanović, dugogodišnji direktor i aktivni saradnik koruptivno-kriminalne grupe u vreme njegovog mandata je ta grupa i formirana, i tada su napravljene najveće mahinacije preko tendera, naravno uz njegov blagoslov kao direktora Kliničkog centr.

Tu je i, prof. dr Petar Bošnjaković – bivši član JUL-a, napustio je Srbiju da ne bi bio uhapšen upravo zbog tendera u radiološkoj opremi na nivou Srbije, Rukovodioc je u dva projekata "vanstandardnih usluga u zdravstvu" i to u projektu magnetne rezonance i multiple skleroze.

Naravno, i prof. dr Zoran Perišić – bivši član JUL-a, sada član SNS-a i gradonačelnik Niša, poznat po mahinacijama sa "stent" procedurama i "vanstandardnim uslugama u zdravstvu". Zbog problema oko tih mahinacija tražio zaštitu u DS u vreme njihove vladavine a pošto ga oni nisu prihvatili učlanio se u SNS i postao gradonačelnik i pokrovitelj svih mahinacija iz prethodnih godina jer je preko političke moći zaustavio sve istrage u kliničkom zdravstvu u Nišu.

Doc. dr Dragan Milić– kreator i mozak svih mahinacija i kriminalnih radnji u Kliničkom centru. Poznat kao falsifikator, plagirao je veći broj naučnih radova i doktorsku disertaciju. Član je svih partija počev od DS preko SPS a sada SNS.

Kao stručnjak neodgovoran i zbog takvog rada pokrenute su privatne krivične prijave rodbine umrlih pacijenata. Nosioc je svih poslova i tendera oko izgradnje i nabavke opreme za kardiohirurgiju u Nišu gde ima mnogo kriminalnih radnji.

Kao predsednika Upravnog odbora Psihijatrijske bolnice u G. Toponici, kolektiv te zdravstvene ustanove mu je podneo prijavu zbog materijalnih mahinacija u toj ustanovi. Proveo je dve godine na subspecijalizaciju iz kardiohirurgije a nikada nije položio ispit i naravno ne radi kardiohirugiju, ali je zato u timu za lečenje multiple skleroze kao "vanstandardne usluge u zdravstvu".

Prof. dr Zoran Radovanović – direktor KC, sve ovo navedeno podržava jer je učesnik u dva projekta "vanstandardne usluge u zdravstvu ", uz to nesposoban i neinteligentan, tako da svi napred navedeni to vešto koriste a on prezadovoljan jer je direktor a uz to ima i obezbeđenje – telohranitelje i slika se na TV-u.

Dr Saša Živić – bio je dve godine na subspecijalizaciju iz kardiohirurgije i nikad nije položio ispit i ‘naravno ne radi kardiohirurgiju, ali zato sa doc. dr Milićem i prof. dr Radovanovićem, prof. dr. Bošnjakovićem…leči multiplu sklerozu i to naplaćuju kao vanstandardne usluge i time su opljačkali budžet Republičkog fonda zdravstva i pojedince.

Član je SPS-a i svima preti Dačićem jer je on navodno od Dačića zadužen da vodi politiku zdravstva u Nišu, i zahvaljujući toj poziciji koju ima kod Dačića on se hvali da je uhapsio profesore Višnjića, bivšeg dekana M.F. i profesora Dimića, bivšeg direktora Instituta Niška Banja.

Prof. dr Dragan Krasić – dugogodišnji direktor Klinike za stomatologiju, član DS i veliki prijatelj Boška Ristića i Nevene Karanović. Zahvaljujući tim vezama pod sumnjivim okolnostima je zamenio 700 kvadrata prozora na Stomatološkoj klinici preko NlP-a za 300 hiljada evra i time oštetio budžet za više od 200 hiljada evra. Pored toga organizovao je sve tendere na klinici, vrlo često sa sumnjivim izborom nosioca posla na raspisani tender.

Ceo ovaj tim lekara je izuzetno dobro organizovala dr Karanović i povezala preko tendera i vanstandardnih usluga u zdravstvu u Kliničkom centru i Stomatološkoj klinici, bez obzira na stranačku pripadnost pojedinaca. Njihovim aktivnostima je naneta velika materijalna šteta Fondu zdravstva republike Srbije i NIP-u. Dolaskom Prof. dr Zorana Perišića na mesto gradonačelnika Niša i njegovim statusom u SNS-u, zaustavljene su istražne radnje u niškom zdravstvu i time je ta organizovana grupa abolirana, bar za sada.

Zadnjih godina pridruženi članovi ovoj korumpiranoj i kriminalnoj grupi su: prof. dr Stevan Ilić, dekan Medicinskog fakulteta – do pre dva meseca član SPS-a a sada član SNS-a. Sa navedenom kriminalnom grupom napravio je trgovinu, njegovu suprugu su postavili za direktora Instituta Niška Banja a on promenio skoro sve prodekane na fakultetu i na njihova mesta postavio poverljive ljude na predlog napred navedene koruptivno-kriminalne grupe.

Na fakultet prima samo lekare koje mu ta kriminalna i korumpirana grupa da kao zadatak. Zajedničkim snagama uhapsili su bivšeg dekana Medicinskog fakulteta i direktora Instituta Niška Banja i time pokazali snagu i političku moć, tako da su u niškom zdravstvu uveli strahovladu i politički pokrili sve prethodne koruptivne malverzacije.

Nedavno uhapšeni profesori, bivši dekan Med. fak i bivši direktor Instituta Niška Banja, prof. Višnjić i prof. Dimić su bili oponenti i ukazivali na mahinacije navedene organizovane grupe lekara pa su zato i uhapšeni, a njihovim hapšenjem je stvoren strah među zdravstvenim radnicima, tako da ova grupa lekara sada radi šta god poželi ne poštujući zakone!

Prof.dr Marina Deljanin-Ilić, supruga dekana Ilića – kao član DS pre godinu dana je postala j direktor Instituta Niška Banja, zahvaljujući trgovini njenog supruga, a od pre nekoliko meseci je član SNS-a. Na Institutu sprovodi diktaturu nad radnicima institucije u kojoj je direktor jer je takve instrukcije dobila od korumpirano-kriminalne grupe lekara.

Jedan od ,,favorita" Kliničkog centra Niš, godinama je bio dr Veroljub Pejčić. Iako hirurg skromnih mogućnosti i kapaciteta, punu deceniju i po se nalazi u samom vrhu rukovodećih struktura. Iako je bez ikakvog zvanja i akademske titule, godinama je bio direktor Hirurške klinike i data mu je mogućnost da osnuje profitabilno „Udruženje herniologa" Srbije i da se bavi najlakšom granom hirurgije, koju je, zbog ugradnog materijala, sa čijom nabavkom vešto manipuliše, učinio najprofitabilnijom.

Uz to, data mu je mogućnost i da osnuje „Centar za minimalnu invazivnu hirurgiju", koji izvodi najlakše operacije, uglavnom bez komplikacija, koje, naravno, podrazumevaju obaveznu potrošnju ugradnih materijala. Pored funkcije direktora pomenutog Centra dobio je i funkciju predsednika svih tenderskih komisija, pretvarajući na taj način „svoje snove u javu". Naravno on je član i Upravnog odbora KC-a i sve zamisli i želje direktora sprovodi u delo…

Godinama „čovek od poverenja" direktora KC-a, bio je i Dr Miodrag Lazić, takođe član Upravnog odbora. Kao gest dobre volje dr Zorana Radovanovića, u čijem postavljenju je aktivno učestvovao, dajući mu presudni glas na Upravnom odboru, dr Lazić je postao direktor novoformiranog „Urgentnog centra" iako isti nema elementarne uslove za postojanje, uključujući adekvatan prostor, opremu i kadrove.

Profesor Petar Bošnjaković, večiti direktor Instituta za radiologiju, lekar sa najvećom platom u KC-u (i do milion dinara), glavni je u svim nabavkama skupe opreme i potrošnog materijala na Institutu. Jedini je dobio višegodišnje neplaćeno odsustvo na fakultetu radi odlaska u Kuvajt. Lažirao je izbor dr Zorana Radovanovića u zvanje vanredni profesor, obzirom da ovaj nije ispunjavao zakonske uslove za pomenuti izbor. U znak zahvalnosti dobio je dugačko neplaćeno odsustvo u KC-u i na fakultetu, dok to drugima nije omogućeno. Nabavka Simens-ove opreme, koja je opterećena sumnjom, se istražuje…

Prof. Zoran Perišić, čovek koji je primljen na fakultet kao istaknuti član JUL-a, pod pritiskom profesora Milovana Bojića i kao favorit Mire Marković, koja je lično prisustvovala odbrani njegove disertacije. Uspešno se bavi interventnom kardiologijom ali taj posao organizuje radi ličnog bogaćenja.

Uz podršku Nevene Karanović, pre par godina standardizovao je usluge u svojoj oblasti, minimizirajući broj takvih usluga koje se mogu izvesti u radno vreme, pri čemu je sve preko toga prihvaćeno kao vanstandardno. Aktivno se uključivši u obavljanje takvih usluga, postao je drugi je čovek u KC-a po visini plate, koja je godinama išla i do 700.000 dinara. Aktivno učestvuje u tenderima KC-a, pogotovo opreme i potrošnog materijala na njegovoj klinici.

Opterećen je visinom plate i veoma je gramziv. I pored dovoljnog broja obučenih kardiologa, koji mogu samostalno da obavljaju sve poslove invazivne kardiologije, dr Perišić je osnovao veštački ,,tim za akutni infarkt miokarda" , u okviru kojeg, po osnovu pripravnosti, zarađuje visoka dodatna sredstva.

Nepotpisivanje ugovora u KC-u o plaćanju takvih nadoknada, u januaru 2011, bio je povod da članovi tima, na čelu sa Perišićem, potpišu obaveštenje da će prestati da rade ukoliko se ne nastavi sa dodatnim isplatama. Izabran je u zvanje vanredni profesor po političkoj liniji, kao ondašnji kandidat za gradonačelnika, obzirom da nije ispunio minimum zakonskih uslova za to zvanje. O tom prekršaju fakulteta vodiće se sudski postupak a čitava stvar će izaći u javnost.

Dr Dragan Milić, vaskularni hirurg, čovek je sa najvećim uticajem u rukovođenju KC-om. Svoj uspon dr Milić je započeo koruptivnom saradnjom sa francuskom firmom Innotech Innothera, (čije se predstavništvo nalazi u Beogradu), nekontrolisanim propisivanjem, (najčešće mimo indikacija i uz falsifikovanje dijagnoza), ogromnih količina leka Phlebodia, (namenjenog pacijentima sa poremećenom venskom cirkulacijom), kao i rasipničkom distribucijom, takođe mimo indikacija i uz lažiranje dijagnoza, ,,Tubulcus" elastičnih čarapa, trebovanih u KC-u.

Ovakvom kriminalnom i rasipničkom potrošnjom na hiljade trebovanih čarapa kao i već pomenutog leka Phlebodia, zloupotrebljavajući službeni položaj, dr Dragan Milić je praznio budžet Republike Srbije, kao i džepove siromašnih pacijenata a punio budžet firme Innotech Innothera.

Ova francuska firma ga je svake godine, za takvu „budžetsku transakciju" bogato nagrađivala, finansirajući njegove višenedeljne boravke po Americi i Evropi i sponzorišući sve moguće skupove koje je dr Milić godinama organizovao. U pomenutim centrima dr Milić je prezentovao lažirane radove iz oblasti flebologije, afirmišući rezultate primene Tubulcus čarapa kao i leka Phlebodia, zbog čega je dodatno ,,stimulisan" od pomenute francuske firme.

Česta putovanja po Americi i poznanstva sa nekim veteranima američke flebologije bila su povod da dr Milić dobije novčanu pomoć „Američkog Udruženja vaskularnih hirurga" u iznosu od desetak hiljada dolara, za pokriće troškova tokom boravka u američkim centrima.

U želji da postane ,,mit", kako je sam govorio, pomenutu američku finansijsku pomoć dr Milić je, u višenedeljnoj medijskoj kampanji, lažno predstavljao kao američko priznanje za „najboljeg vaskularnog hirurga na svetu", što je bila nedopustiva i gnusna laž, čemu u prilog govori zvaničan izveštaj Američkog Udruženja vaskularnih hirurga, kojim raspolažemo.

Na temeljima ovakvih megalomanskih laži, gostujući na mnogim televizijama, čak i u nacionalnom dnevniku RTS-a i PINK televizije, dr Milić je stekao mitsku reputaciju, kojom je uklanjao sve prepreke na putu realizovanja brojnih ličnih planova i ambicija, dobijao bezgraničnu naklonost građanstva, ,,armije" pacijenata u zemlji i inostranstvu, uticajnih političara, novinara, kao i najviših rukovodilaca. Uveren da je sve to istina, ondašnji predsednik Tadić je imao ozbiljnu nameru da ga imenuje za Ministra zdravlja.

Dodatnu podršku dr Milić je dobijao i od aktuelnog ondašnjeg režima, obzirom da je bio aktivni član Demokratske stranke. Kako je resor zdravstva preuzeo G17, on se učlanio i u tu interesnu stranku, dobijajući od aktuelnih političara „vetar u leđa" za sve planove i ambicije. Obzirom da je njegov najbliži saradnik, dr Saša Živić, član SPS-a, on je imao podršku bukvalno svih političkih stranaka. Samim tim, imao je ,,prijatelje" ne samo u resoru zdravstva, već i policiji, sudstvu, tužilaštvu…

Kao predsednik Upravnog odbora specijalne psihijatrijske bolnice „Gornja Toponica", dr Dragan Milić je svojim potpisima, zajedno sa direktoricom bolnice, dr Albinom Stanojević, učestvovao u brojnim koruptivnim radnjama, kojima je država oštećena za više desetina miliona dinara.

Glavni mehanizam ovih malverzacija bilo je ciljano usitnjavanje potraživanja, tj. nabavki, kako bi se vrednost istih spustila ispod zakonskog limita i izbeglo javno oglašavanje. Svaka od tako usitnjenih nabavki je ugovarana bez oglašavanja, uz tri unapred dogovorene ponude, gde je birana ,,najpovoljnija", koja je po pravilu bila 5-10 puta skuplja od realne tržišne cene određene robe ili usluge”.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VOZANJE SRBIJE: ZAŠTO GRAĐANI SRBIJE, MILIONIMA EVRA GODINAMA FINANSIRAJU PRIVATNU ITALIJANSKU FIRMU AUTOMOBILA U KRAGUJEVCU??!!

 

Pre nego što je kompanija Fijat iz Torina i počela proizvodnju u Kragujevcu, Srbija je u ovaj biznis italijanskog preduzetnika Serđa Markionea uložila skoro 300 miliona evra! Ali, ni do danas javnost nije saznala šta su se nekadašnji ministri dogovorili sa preduzećem Fiat iz Torina, u vezi fabrike automobila u Kragujevcu. Jedino je jasno da na osnovu stavki u budžetu, Srbija godišnje plaća više od 50 miliona evra Fabrici automobila Srbija (FAS), koja je u većinskom privatnom vlasništvu. FAS od države godišnje izvuče više od deset miliona evra, samo na osnovu dubioznih ugovora o delu, konsaltingu, marketinškim uslugama i sličnom, a taj novac završava na privatnim računima menadžmenta Fiata i srpske političke elite.

 

          Igor Milanović

 

Ne zna se ni koje su obaveze ugovornih strana po isteku desetogodišnjeg roka, na koji je ugovor zaključen! Da li ćemo i ovo preduzeće morati da uzmemo nazad sa ogromnim dugovima i nezbrinutim radnicima, kao što je bio slučaj sa Železarom Smederevo, nakon što je ovaj gigant u saradnji sa vlastima DOS-a, opljačkao i poharao američki "investitor", kompanija US-Steell?

Da bi neko društvo moglo da se smatra demokratskim, u njemu sve što se radi mora da bude javno, a to posebno važi za one segmente u kojima se angažuju državna sredstva. U demokratiji zvanično vlada narod, a da bi mogao da ispuni to svoje pravo on mora da ima potpune i tačne informacije.

U privrednom društvu Fiat Automobili Srbija d.o.o. (FAS) iz Kragujevca, skoro sve je tajno, iako je država Srbija u njega uložila preko 15 miliona evra osnivačkog kapitala i time stekla trećinu vlasništva, dok je kroz različite vidove subvencija na ovo privredno društvo do sada potrošila više stotina miliona evra, i to samo po javnosti dostupnim dokumentima. Koliko je zaista novca potrošeno, do danas je jedna od najbolje čuvanih tajni u Srbiji.

FAS je osnovan 14. oktobra 2008. godine sa sedištem u ulici Kosovskoj broj 4. u Kragujevcu. Od početka je Republika Srbija u tom preduzeću zvanično trebala da ima trećinu vlasništva. Tako su u početku, preko svojih medija tvrdili ondašnji državni funkcioneri, pre svih Mlađan Dinkić.

Prema izveštaju Agencije za privredne registre, većinski vlasnik FAS-a, Fiat Group Automobiles S.p.A iz Torina je 16. oktobra 2008. uplatio 38.771.620,30 dinara i to je, zajedno sa nešto ranije uplaćenih 18.761.889,30 dinara od strane Srbije, predstavljao početni kapital FAS-a.

Republika Srbija je zatim u decembru 2009. uplatila nešto više od 4,7 milijardi dinara nenovčanog kapitala, odnosno prenela nepokretnosti i pokretne stvari preuzete od Grupe Zastava Vozila a.d. koje je od tada u restruktuiranju. Interesantno je i to da su se do sada pod stavkom "Strana ulaganja" provlačili i krediti koje je uzimao sam FAS, a u kome Srbija ima trećinu vlasništva?!

Iako osnivački akt svakog preduzeća mora da bude javno dostupan, u slučaju FAS-a isti ne poseduje ni Agencija za privredne registre, pa se postavlja pitanje kako je preduzeće uopšte registrovano.

Po onome što je javnosti poznato, osnivanje FAS-a je išlo po modelu već ranije primenjenom u slučaju Železare Smederevo, a kasnije propalih domaćih banaka i JAT-a. Zdrava imovina Zastave je prebačena kao nenovčani ulog u FAS, dok su nekadašnjem srpskom proizvođaču vozila iz Kragujevca ostali dugovi, višak radnika (koje FAS nije hteo) i nenaplativa potraživanja.

Italijanski "partneri" su srpskoj strani odmah postavljali izuzetno surove uslove kako bi u centru Šumadije započeli proizvodnju. Osim što je Republika Srbija na sebe preuzela otplatu svih Zastavinih dugova i plaćanje socijalnog programa za radnike koji će biti otpušteni, ona je u zajedničko preduzeće unela nepokretnu i pokretnu imovinu ukupne knjigovodstvene vrednosti od skoro pet milijardi dinara, kao i novčana sredstva na ime osnivačkog uloga od preko 15 miliona evra,

FAS je oslobođen plaćanja komunalija i struje. Prema upućenim izvorima, Srbija plaća celokupno potrošenu električnu energiju. Vlast tvrdi da nije tako, nego da je u pitanju "samo polovina".

Takođe, FAS ne mora da plaća carinu ni ostale dadžbine na uvoz delova potrebnih za proizvodnju, a za svako novootvoreno radno mesto, tadašnja (u međuvremenu ukinuta) državna agencija SIEPA je Fiatu isplaćivala je po 10.000 evra. Matematika je jasna: na papiru piše da je u prošloj godini FAS zapošljavao ukupno 3.668 radnika. U realnosti nije tako, ali, pare stižu…

Prema jednoj stručnoj proceni, početak rada FAS-a koštao je poreske obveznike preko pola milijarde evra, a ni to nije sve. Čitajući prošlogodišnji budžetski završni račun, vidi se da je država FAS-u uplatila 5.880.861.811 dinara.

Navodno je za povraćaj poreza i doprinosa plaćeno 561,9 miliona dinara, 265,1 miliona dinara Vlada je dala kao „kofinansiranje Akademije i obuke" za radnike FAS-a, dok je ostatak od oko pet milijardi dinara plaćen za stavku „refundacija troškova restrukturiranja imovine", odnosno za uređenje fabrike i okolne infrastrukture. Sve su ovo zvanični podaci Vlade Republike Srbije.

Istovremeno, na osnovu bilansa poslovanja FAS-a, koji je objavila Agencija za privredne registre, ovo preduzeće je u prošloj godini dobilo 3.262.712.000 dinara po osnovu "prihoda od premija, subvencija, dotacija, regresa, kompenzacija i povraćaja poreskih dažbina" (stavka 673 u pomenutom bilansu).

Iako pojedini stručnjaci smatraju da su državne subvencije stavljene u rubriku "Ostali poslovni prihodi" (broj 206), ni tu se računica ne slaže, jer oni iznose tek nešto manje od 3,3 milijarde dinara. Gde je nestala razlika od preko 1,5 milijardi dinara?

Nije jasno ni zašto je Vlada za povraćaj poreza i doprinosa dala navodno preko pola milijarde dinara, ako u Bilansu stanja pod stavkom 653 ("Troškovi poreza i doprinosa na zarade i naknade zarada na teret poslodavca") menadžment FAS-a navodi sumu od samo 7,6 miliona dinara.

Suma od skoro šest milijardi dinara (prema godišnjem prosečnom kursu nešto preko 55 miliona evra) uopšte nije mala za siromašni srpski budžet. Ona je više nego duplo veća od ukupno prikupljenih sredstava iz zemlje i sveta za pomoć nastradalima u poplavama (po stanju na dan 6. juna 2014. na posebnom računu Ministarstva finansija bilo je 2.756.028.963,37 dinara novčane humanitarne pomoći).

Hrvatski privredni portali su nedavno objavili kako se iz FAS-a godišnje izvuče više od deset miliona evra, samo na osnovu dubioznih ugovora o delu, konsaltingu, marketinškim uslugama i sličnom, a taj novac završava na privatnim računima menadžmenta Fiata i srpske političke elite.

Tome treba dodati i enormno velike sume koje se plaćaju za bescarinski uvoz raznih delova potrebnih za sklapanje automobila, čija prava vrednost ne može da bude utvrđena, jer je obračunska osnovica za taj uvoz – nula! I u Bilansu stanja na dan 31. decembra 2013. godine, nabavnu vrednost prodate robe FAS procenjuje na 2.518.687.000 dinara?!

U svakom slučaju, FAS je prošlu godinu završio sa dobitkom od 1.131.858.000 dinara, odnosno nešto manje od deset miliona evra. Od tih para Srbiji pripada trećina, pa kada bi se ova dobit i isplaćivala, našoj državi bi ovim tempom trebalo više od 15 godina da povrati samo sredstva data u 2013. na ime subvencija.

O ostalim godinama kada su plaćane subvencije i o onih pola milijarde ili više evra ukupno uloženih u osnivanje FAS-a ne treba ni govoriti. Nije zanemarljiva ni činjenica da je 2013. prva godina od osnivanja FAS-a u kojoj je ostvaren poslovni dobitak.

Ne treba u ovoj računici zaboraviti ni nesrećnu fabriku Zastava u restruktuiranju, koja je prošlu godinu završila sa akumuliranim gubitkom od preko 11 milijardi dinara. U ovoj firmi je još uvek zaposleno 485 ljudi, a na njihove plate, poreze i doprinose je prošle godine utrošeno 564.617.000 dinara, ali je od toga oko 150 miliona dinara otišlo na zarade članova Upravnog odbora, naknade po osnovu ugovora o delu i ostale lične rashode i naknade. Pošto je Zastava potpuno potrošila svoj kapital i ove troškove će snositi država Srbija.

Sve u svemu, FAS jeste najveći srpski izvoznik, ali je istovremeno i na samom vrhu liste uvoznika, jer se najvredniji delovi za njegove automobile ne proizvode u Srbiji. Istovremeno je ovo preduzeće i najveći korisnik subvencija iz srpskog budžeta.

Kako Osnivački akt nije dostupan javnosti, a ne zna se ni šta su sve Vlada Srbije i Fiat grupa iz Torina zvanično dogovorili, niko ne zna šta će se desiti posle 2018, kada, kažu upućeni, ističu međusobne obaveze. Neki smatraju da će se tada Fiat povući iz Srbije, pošto je višestruko naplatio svoja ulaganja, a da će država morati da preuzme FAS kao što je to bio slučaj sa Železarom u Smederevu po odlasku Ju-Es-Stila.

 

      A 1.

   Braća po prevari

Slučaj firme Fiat automobili Srbija d.o.o. nije jedina velika prevara nekog italijanskog preduzeća u Srbiji. Tu je i Benetton International Manufacturing S.A. iz Luksemburga (originalna zemlja porekla ovog preduzeća, u kojoj se nalazi i kompletan njegov menadžment, jeste Italija) koji je u 2012. godini od srpske vlade dobio 167 miliona dinara, što je tada iznosilo više od 1,5 miliona evra.

Strani "investitor" se obavezao da u roku od tri godine zaposli 2.700 radnika. Prema izveštaju Agencije za privredne registre, Benetton Serbia d.o.o. u Nišu je u 2013. zapošljavao samo 68 radnika, dok Benetton d.o.o. u Beogradu nije imao nijednog zaposlenog!

Prema izjavama samih radnika, njihove plate u 2012. i 2013. kretale su se u rasponu od 5.800 do 17.000 dinara. Za tako mizerne plate zaista nije bilo potrebe davati bilo kakve subvencije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEZREZERVNA POLITIČKA, POLICIJSKA I PRAVOSUDNA ZAŠTITA ZA MAFIJAŠKO DELOVANJE I DO STVARANJA MODERNOG ROBLJA…

 

Do enormnog bogatstva Miodrag Kostić Kole je došao skidajući kožu sa leđa svojim radnicima. U Srbiji poseduje fabrike šećera, desetine hiljada hektara oranica, mesnu industriju, banku…Do svega ovoga došao je, ili besplatno ili za male pare, ili uzimajući bespovratne kredite, često se koristeći prevarama. On, međutim, dobro pazi da se ne sazna kako je i finansijski povezan sa osobom koja traži da se Rusi ubijaju, jer su „genocidan narod". Ipak, pošto je SNS-u poklonio 3,5 miliona evra, ne mora da se plaši nikakvih sankcija.

 

          MilIca Grabež

 

Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je svojevremeno na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj.

Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića, Kostić je u privatni posao uplovio odmah posle studija, kada je u rodnom Vrbasu repromaterijalom počeo da snabdeva fabriku šećera. U politiku se uključio kao veoma mlad: bio je član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu. Dve godine kasnije ga Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev potencijal za poslovanje ispod žita.

Miodrag Kostić ubrzo posle tog razgovora postaje direktor Demokratske stranke, a novac zarađuje najviše švercom nafte, što je bio veoma atraktivan posao za vreme sankcija. Kako ovaj biznis nije mogao da se odvija mimo vlasti i mafije, to je jasno sa kim je Kostić zaista sarađivao dok je zvanično bio direktor opozicionog DS-a.

Već u to vreme Kostić je bio više nego bogat čovek, jer je od početka devedesetih imao kuću u Floridi u kojoj su rođena dva od njegova tri deteta: Aleksandar 1993. i Anđela 1997. godine.

Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom. Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om.

Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci "Sunčani vrhovi" i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije…

Dugo vremena je Kostić bio jedan od najvećih akcionara AIK banke, ali se krio iza kastodi računa. Tek pošto je guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković zatražila da se obelodane vlasnici ovih anonimnih računa, ispostavilo se da je jedna od Koletovih firmi, fabrika šećera Sunoko, posle grčkih investitora najveći pojedinačni vlasnik akcija banke.

Do para za kupovinu ovih akcija Kostić je došao pomoću Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) koja mu je u to vreme odobrila dva kredita: jedan u visini od 80 miliona evra za unapređenje poljoprivredne proizvodnje, a drugi u visini od 10 miliona evra namenski za Sunoko.

Uoči preuzimanja većinskog paketa akcija AIK Banke Kostić od EBRD-a dobija još 50 miliona evra kredita. Danas Kostić preko Sunoka poseduje nešto više od 50 odsto kapitala pomenute niške banke koja postaje temelj njegove moći.

Do većinskog paketa akcija je Kostić dospeo kupujući akcije od malih akcionara i to preko firmi koje se nisu zvanično vodile na njega. Akcije su kupovane po 700 dinara komad, a zatim prevarom (kada Kostić kao većinski akcionar na skupštini akcionara predloži i usvoji dokapitalizaciju, ali se tome usprotivi neka od njegovih firmi, i tako stekne zakonsko pravo da banka otkupi sopstvene akcije od nesaglasnog akcionara) samoj banci prodavane po 5.000 dinara za komad, pa zatim po niskoj ceni prodavane ili nekoj firmi iza koje je bio skriven Kostić, kako bi se novom prevarom sa navodnom nesaglasnošću još jednom izvukao novac iz banke, ili direktno Kostićevom Sunoku.

Direktor AIK banke je Vladimir Čupić, nekadašnji direktor Hipo-Alpe-Adrija Banke u Srbiji. Njegov stil rada je svima poznat: daje šakom i kapom kredite i kada klijent dospe u dužničko ropstvo pokupi mu svu imovinu. Tako je svojevremeno davao kredite preduzeću Hotel Balkan u Beogradu, a kada su rate višestruko prevazišle prihode dužnik je odlučio da hotel prenese na banku.

U ugovoru od 1. avgusta 2011. stoji da AIK banka na ime neizmerenog duga od nešto preko deset miliona evra preuzima ceo hotel, izuzev lokala koji se u njemu nalaze i šestog sprata koji je bio u fazi legalizacije. Ukupno je tako 2.884 kvadratnih metara promenilo vlasnika.

Posle toga Upravni odbor dozvoljava iznajmljivanje tog prostora po ceni od 27.000 evra mesečno, ali ga Čupić iznajmljuje bivšem vlasniku za 120.000 evra mesečno. Posle se kirija spušta na 100.000 evra, a kada kirajdžija nije bio u stanju da plaća, AIK banka objavljuje oglas da traži novog zakupca.

Ovog puta, međutim, nude se i lokali, koje banka ne poseduje. Ceo oglas je sastavljen tako da Kostićevo preduzeće bude izabrano! Problem je nastao kada je reagovao vlasnik preostalog prostora i kada je "kralj šećera" konačno shvatio da su ga njegovi direktori prevarili, pa je zamalo došlo do fizičkog obračuna između vlasnika i direktora banke.

Na ovaj način, davanjem kredita, pa naglim zavrtanjem slavine i puštanjem menica kako bi se blokadom računa sprečilo dalje poslovanje dužnika, AIK banka je već preuzela hotel Ekscelzior u ulici Kneza Miloša u Beogradu, a pitanje dana je kada će tako da završi i hotel Moskva na Terazijama.

Kostić je, očigledno, odlučio da upotpuni svoje ugostiteljsko carstvo tako što će rizik poslovanja da deli sa ostalim akcionarima AIK banke, dok će profit biti samo njegov. Čupić ima odličnog iskustva u tome, jer je svojevremo na taj način uništio ugostiteljsko preduzeće Tri Grozda u Beogradu i nekadašnju Ineksovu Gradsku kafanu na Trgu Republike.

AIK banku danas vodi potpuno novo rukovodstvo, nekadašnji funkcioneri iz Niša koji su ovu banku uzdigli potpuno su marginalizovani, jer poslove vodi Čupićeva beogradska ekipa. Značajan član ove grupe je Vesna Perić, bivši sudija Trgovinskog suda u Beogradu, koja je u AIK primljena samo zato da bi za potrebe banke mogla da vrši pritisak na svoje nekadašnje kolege.

Pri davanju kredita Čupić, Kostić i njihovi ljudi obavezno za sebe uzimaju oko deset odsto provizije. Tako je beogradska Beohemija za kredit od 10 miliona evra platila milion evra provizije.

Onome ko ne želi da se "dogovori" sa Kostićem, i odrekne se svoje imovine, ili ko na bilo koji drugi način pruža otpor, "kralj šećera" otvoreno preti rečima: "Imam ja posebne metode!"

Kostić je svestan da je u ovom trenutku nedodirljiv, jer je SNS-u na njegovu urgenciju AIK banka nedavno dala "kredit" od 3,5 miliona evra.

Taj zajam niti se vraća, niti neko uopšte i pomišlja da traži pare nazad , ali zato se zauzvrat dobija bezrezervna politička, policijska i pravosudna zaštita za mafijaško delovanje. Zbog toga AIK banka može i bez sankcija, protivno zakonu, da izbegne plaćanje obaveznog depozita pri vođenju sudskih sporova.

I sam Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Tako je svojevremeno od Fonda za razvoj dobio 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju "zajma" kupio je novu jahtu.

Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).

Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.

Krajem maja ove godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali. Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek stoji podatak kako tu radi 2.000 radnika?!

Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje. Moderno roblje.

Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup.

Tako je juna 2013. Carnex podneo falsifikovanu dokumentaciju da navodnjava 1.000 hektara zemlje, iako je u stvarnosti navodnjavao tek 400 hektara, ne bi li tako ostvario pravo zakupa. Iako je prevara otkrivena, opštinska vlast u Vrbasu, kojoj je tada na čelu bio Željko Vidović iz koalicije ZEV (Za evropski Vrbas) okupljene oko DS-a, ostala je nema.

Spor oko oranica koje trebaju da se uzmu u zakup Carnex je okončao pretnjom opštinskim vlastima da će za svaki izgubljeni hektar otpustiti jednog radnika: 100 hektara manje, 100 nezaposlenih više…

Ni nejasnoća oko stvarnih vlasnika Wheat Corn Holding-a, pa samim tim i cele MK Grupe, nije bez razloga. Postoje ozbiljne indicije da se svojim kapitalom ovde pridružio i Rinat Ahmetov čiji je sin Damir oženio Kostićevu ćerku Dajanu.

Kontroverzni ukrajinski oligarh, nazvan i „Kralj čelika", čije se bogatstvo procenjuje na preko 11 milijardi dolara, uvek podržava one koji su na vlasti, isto kao i Kostić. Dok je predsednik Ukrajine bio Viktor Janukovič, Ahmetov je bio na njegovoj strani, i obilato ga finansijski podržavao.

Kada je u Kijevu na vlast došla hunta na čelu sa Oleksandrom Turčinovim i Arsenijem Jacenjukom, Ahmetov je brzo promenio stranu. Prvo je izjavio kako je radnike u svojim rudnicima na istoku Ukrajine naoružao i naredio im da se suprotstave proruskim snagama.

Zatim je 20. maja sa sedam lokomotiva umarširao u Mariopolj, snažno uporište proruskih boraca za slobodu. U tom gradu je njegov gigant Azovštal od koga finansijski zavisi preko 40.000 ljudi. Samo mali broj njih se okupio na zvuke sirena lokomotiva da čuje šta gazda ima da im kaže. Poruka je bila jasna: „Ubijajte ustanike, oni su krivi za genocid…".

Posle ovog govora Ahmetov je zauvek otišao iz Mariopolja, a pet dana kasnije ustanici su zauzeli njegovu palatu u Donjecku iz koje je „hrabri" oligarh pobegao glavom bez obzira pre dolaska narodne vojske.

Dok je podržavao Janukoviča Ahmetov je bio trn u oku Zapada, pa zato nije želeo da se eksponira kao vlasnik preduzeća u Amsterdamu koje kontroliše MK Grupu, a sada Kostiću nije u interesu da se sazna kako je on i finansijski u srodstvu sa osobom koja bi da zarati sa Rusijom. Carnex je veliki izvoznik u Rusiju, a pare su ovoj dvojici važnije od bilo koje ideologije.

 

      A 1.

    Kupio je sve za nula dinara

Nekadašnji direktor Agencije za privatizaciju Branko Pavlović tvrdio je krajem prošle godine kako je Miodrag Kostić najviše profitirao od nakaradnog zakona o privatizaciji donetog u vreme vladavine DOS-a. Pavlović je tada rekao:

"…Miodrag Kostić ništa od države nije kupio za pare. Sve za nulu. Na primer, veštak je posle bombardovanja zgradu CK na Novom Beogradu, danas poslovni centar Ušće, proglasio statički nestabilnom i za rušenje. Međutim, Kostić je izlicitirao, ali nije platio ni dinar od svojih para. Skinuo je aluminijumske prozore, liftove, oplate, ploče i oljuštio celu zgradu, utovario skinuto na kamione, prodao i platio prvu ratu, a posle toga preprodao objekat. Geneksove hotele je isto izlicitirao, i dozvolili su mu da uđe u upravljanje hotelima pre nego što je platio prvu ratu. Na početku sezone je počeo da upravlja hotelom, a na kraju sezone je, iz prihoda hotela platio prvu ratu."!

 

©Geto Sbija

materijal: List protiv mafije

SLINAVO MINISTARSTVO

 

 

Rasulo u srpskoj policiji samo je ovih dana pokazalo koliko je policijski vrh otuđen, kriminalizovan, i opasan po državu.

Otuda je i postavljanje Nebojše Stefanovića, momka iz Vučićevog šinjela, pokazalo koliko je srpski premijer kratkovid, uvučen u kriminal i sklon ucenama.

Nebojša Stefanović se, kao predsednik Narodne skupštine Srbije korektno držao, dok je vodio sednice.

Ipak, on je nesposoban da stane na crtu onima, koji se iz policijskih kabineta ozbiljno bave kriminalom već dve decenije.

Piše: major Goran Mitrović

 

 

Kada je u nedelju, 27. aprila, u danu kada je izabran za ministra unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović odmah nakon polaganja zakletve u Narodnoj Skupštini Srbije, i pre konstituisanja Vlade Srbije i preuzimanja dužnosti od svog prethodnika, posetio Policijsku upravu grada Beograda, naslutilo se da za policiju i građane dolaze još crnji dani.

U pratnji načelnika ove policijske uprave Veselina Milića, ministar je obišao policijske službenike dežurne službe, “poželevši im mirnu noć“. Došao je u pratnji šefa svog kabineta Ivana Ristića, koji je, do tog dana, bio šef njegovog obezbeđenja!

Neobično je da i pre konstituisanja Vlade Srbije gospodin Stefanović postavlja šefa kabineta, i ide u posetu koju i nije mogao ugovoriti, kao ministar unutrašnjih dela.

Pre konstituisanja Vlade Srbije, gospodin Stefanović je iz sve snaga pokušao da spreči ulazak SPS-a u koalicionu vladu. Nije birao reči, kada je predstavljao dotadašnjeg premijera i ministra unutrašnjih poslova i njegove partijske kadrove. Poseta Policijskoj upravi Beograda, imala je za cilj da ministar Stefanović pokaže ko će biti njegov favorit u ostvarivanju uticaja na politiku ministarstva.

Organizovana kriminalna grupa, koja se rasporedila na ključne pozicije u državi, laskajući Vučiću, a iza leđa mu praveći omču za vešanje, a kojoj pripada i Veselin Milić, načelnik Policijske uprave Beograda, zahtevala je od Stefanovića da istog dana službeno poseti policijsku upravu na čijem je Milić čelu, da se zna ko je ko u službi!

Direktor policije Milorad Veljović je za načelnika Policijske uprave za Beograd, najjače organizacione službe u MUP-u, postavio Veselina Milića, svog pomoćnika. Milić je prvi kolegijum u zgradi beogradske policije održao 20. septembra prošle godine.

Ovaj 35-godišnjak je policijsku karijeru započeo u Užicu, a narko-mafija ga je brzo premestila u Beograd.

Njegovo premeštanje u PU Beograda, koje je potom usledilo, plaćeno je direktoru Veljoviću 50 hiljada evra, za napredovanje u zvanje pomoćnika direktora policije dato je 200, a postavljanje za načelnika Policijske uprave Beograd odvojeno je 500 hiljada evra, koje su predate Veljoviću.

Niko nije mogao da zamisli da major bude postavljen na mesto generala!

Veselin Vesko Milić je poznat kao surov i nasilan čovek.

List protiv mafije je u nekoliko brojeva opisao ovog kontroverznog biznismena u policijskoj uniformi, sva njegova nasilja, otimanje stanova, reketiranje…Da je srpska policija u punom rasulu, da su vrhovi i ključni ljudi u Direkciji i upravama policije vođe najopasnijih mafijaških grupa, nije potrebno govoriti.

Nakon ponovljenje policijske akcije uperene protiv narko dilera, pokazalo se da vođe narko grupa imaju direktne zaštitnike u vrhu policije. Tim povodom naciji se obratio i predsednik Tomislav Nikolić:

-"…Ni ponovljena akcija Grom 2 nije dala rezultate koje građani Srbije sa pravom očekuju u borbi protiv narkomanije i kriminalaca, koji se tim poslom nekažnjeno bave.

Najveći narko-dileri, ili nisu zatečeni na lokacijama dostupnim policiji, ili kod njih nije nađeno ništa što bi bilo osnov za zadržavanje. Očigledno je da informacije cure i da neko unapred obaveštava šefove narko-mafije, pa oni imaju dovoljno vremena da uklone dokaze o svojoj umešanosti u organizaciju prometa narkoticima" – ocenio je tada predsednik

Nikolić u pisanom saopštenju dostavljenom medijima. On smatra da je očigledno veliki broj osumnjičenih obavešten i da će ovako proteći sve buduće akcije.

Srpski predsednik odavno ima problema sa policijom. Sve je, ustvari, počelo još novembra 2012. godine, nekoliko meseci po stupanju gospodina Nikolića na dužnost predsednika Srbije. Šefovima Uprave kriminalističke policije preti hapšenje zbog prisluškivanja Vučića i Nikolića, objavio je dnevni list Blic, 2. novembra 2012. godine. Uprava kriminalističke policije pre tri dana naložila je prisluškivanje telefona potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića, a zbog ovog nezapamćenog incidenta preti i hapšenje najviših funkcionera srpske policije, pisao je Blic!

Duže od dve godine Vučić nas je, skoro svakog meseca, obaveštavao o svom podvigu i hapšenju Darka Šarića, za koga je smatrao da može da odvede u zatvor premijera Ivicu Dačića.

Kada su javno objavljeni transkripti razgovora između gospodina Šarića i Miše Radulovića, ispostavilo se da su oni bili bliski prijatelji i sa tadašnjim predsednikom Tadićem, i njegovim šefom kabineta Miodragom Rakićem.

Iz transkripata razgovora, koji su objavljeni, nedvosmisleno je da su Šarić i Radulović bili i u poslovnim odnosima i sa Dinkićem, Mirkom Cvetkovićem, Sinišom Malim….

Vučićev bilten Infomer objavio je 26. maja na naslovnoj strani da je Vučić od 2012. godine, sve do marta ove godine, namerno navođen na pogrešan trag od strane vrha srpske policije! Vučić je priznao da je bio predmet manipulacije i zajebancije od Uprave kriminalističke policije i direktora Veljovića.

Šta je hteo ovim priznanjem?

Da izazove sažaljenje građana, ili da policiji poruči kako je razočaran što ga ne slušaju?

U oba slučaja, Vučićevo ponašanje je imbecilno.

Njegov bilten u broju od 29. maja tvrdi da "…Policijska mafija drži u fioci sve političke lidere". Ko je kriv, ako je to tako, Vučić nam ne daje odgovore. A zna se da je on ultimativno tražio da se direktoru Veljoviću, mimo svih zakonskih osnova, produži novi mandat.

Uporno je podržavao Veljovića, uveren da će uhapsiti Ivicu Dačića. Ispostavilo se, da su se vrhovi policije poigravali sa njim,uvidevši o kakvoj budali je reč. Tako nas Informer 31. maja obaveštava da “General Papaja preti ratom".

Reč je o generalu Rodoljubu Miloviću, kojeg je Darko Šarić optužio da mu je namestio aferu, i da mu je uzeo 7.400.000 evra!

Vlada Srbije, kojom rukovodi Vučić kao sa privatnom bakalnicom, ima legitimno pravo da postavlja direktora policije, a ministar unutrašnjih poslova je ovlašćen da postavlja načelnike uprava policije.

Nebojša Stefanović, doktor Megatrend nauke, nije sposoban da rukovodi srpskom policijom. Tako je Informer u broju od 2. juna naslovnom stranom "Veljović daje ostavku, ide u penziju“, poručio direktoru policije da sam ode. Ali, Veljović se oglasio saopštenjem da ne daje ostavku, niti će ići u penziju!

I Vučić i Stefanović su podvili rep.

I započeta afera, kada nas je uprepodobljeni premijer obavestio da umalo nismo ostali bez njega na vlasti, jer je planirao da podnese ostavku, jer je bio ucenjen od policije, zbog navodnog učešća svog maloletnog sina u tući sa golmanom Vladimirom Stojkovićem na splavu na Savi, u gluvo doba noći, pade u zaborav.

Niko nije kriv.

Tresla se gora, najavljivana su hapšenja generala, čistke, istraga…Vučić krene, pa kad mu zaprete, povuče se, kao kuče.

Ali, i pored nesporne činjenice da je uhvaćen u pripisivanju doktorske disertacije, Stefanović ne namerava da ode s položaja. Nemački ministar Karl Teodor cu Gutenberg je, kada je otkriveno da u doktoratu nije stavio pod navodnike citirane delove tuđih radova, mada je naveo da je koristio njihovu literaturu, odmah podneo ostavku, izvinuo se građanima i poništio svoj doktorat.

Stefanoviću to ne pada na pamet, ali će, sigurno, pritisak iz inostranstva biti toliko žestok da će Vučić morati da ga zameni.

Da li prepisni ministar može da rukovodi policijom?

Po Vučićevom shvatanju, takvi ljudi su idealni da mu služe. Ali, mnogo je mačku goveđa glava!

Policijske strukture, očigledno je, lako kompromituju Vučićeve ljude. Jer se Vučić i ne druži sa onima koji nemaju mrlju na biografiji.

Ipak, Stefanović je krenuo da smenjuje načelnike koji su bliski SPS-u, pokušavajući da se dodovori onima generalima koji su ga kompromitovali.

Vučić je, očigledno, izgubio rat sa kriminalnim vrhovima srpske policije. Njegova pederska psihologija sputava ga da do kraja završi bilo koji započeti posao, pa i uvođenje reda u radu policije.

Sa Slinama se ne ide u bitku. To potvrđuje i slučaj njegovog ministra Lončara, koga je napao kriminalac Ljubiša Buha Čume, koji u kriminalističku policiju ulazi kao u svoju kafanu.

Vučić, uvijeno, i izokola je najavljivao utvrđivanje odgovornosti, ali je izdao i Lončara.

Ko računa na Vučićevu zaštitu, crno mu se piše.

 

 

©Geto Srbija

Materijal: List protiv mafije

ALEKSANDAR VUČIĆ: REŽIMSKO DAVLJENJE SRBIJE

 

Kao smrtno bolestan čovek, koji, putujući u susret nebesima, na trenutak poveruje da je ozdravio i veselo se pridiže iz postelje, tako i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, pred neminovni slom njegove političke vratolomije.

Slavi "savezništvo Srbije sa Nemačkom", "prijateljstvo sa Emiratima", "interese sa Rusijom", "poštovanje prema Americi", "Razumevanje za Ukrajinu"…

Potop koji se desio u maju i koji je na videlo izneo pravu sliku njegovog ličnog režima, simbolično je označio kraj još jednoj odnarođenoj vlast.

Ali, kako će i da li će taj neminovni pad preživeti Srbija?

Piše: Nikola Vlahović

 

Kolumnista Branko Dragaš, piše da se Srbija samo u maju mesecu 2014. godine, zaduživala zastrašujućim tempom, od 2,5 miliona evra na sat, i da se Srbija doslovno davi u dužničkom blatu.

Prema jednom od već pripremljenih scenarija u takozvanim međunarodnim bankarskim institucijama, najdalje krajem oktobra meseca, Srbija će biti potpuno paralisana.

Režim Aleksandra Vučića, na koji je naslonjen glomazni i nepodnošljivo skup državni aparat, srušiće se kao kula od karata.

Otvoriće se mogućnost za potpuni haos i bezvlašće.

U takvim okolnostima, lebdi nad svima jedno sasvim ljudsko pitanje: šta će biti s nama?

Ko će zaustaviti potpuni raspad države, sa kojim snagama, kojim rečima, kojim razumnim merama?

Početkom proleća (23. marta ove godine), šef kancelarije Svetske banke u Srbiji, Toni Verheijen, otvoreno je zapretio: "…

Vrlo je opasno ako nestane politički kredibilitet…

U slučaju da vlada dogovori program s nama i MMF-om, i onda ga ne sprovede za najviše devet meseci, ja više ne mogu da branim zemlju pred direktorima Svetske banke!".

Da bi bilo jasnije o čemu je reč, treba reći da ovakve vampirske institucije, koje sisaju krv najslabijima, pod pojmom "politički kredibilitet", podrazumevaju potpunu predaju suvereniteta i potpunu zavisnost od zapadnih multinacionalnih kompanija.

Sa druge strane, to znači i apsolutnu lojalnost antiruskoj politici koju sprovode zapadne vlade, pre svih, vlada SAD.

Režim Aleksandra Vučića, tačnije, on lično, kao personifikacija režima, već odavno je "prodao dušu đavolu" i čini sve da Srbiju stavi pod noge takvom kriminalnom imperijalizmu. Da bi makar na kratko vreme sprečio potpunu katastrofu, sigurno je da će krenuti u prodaju preostalih državnih preduzeća, ali, to će biti tek kap vode u moru.

Potop broda na kome Vučić drži kormilo, neizbežan je. Pred milionima građana Srbije, zjapi užasno dno, čija dubina je takva da se mnogi više nikada neće izvući iz njega.

 

Veruje samo ličnom brojaču

U pogubnim majskim poplavama, koje su otkrile pravo lice Vučićevog režima, napravljena je šteta koja je veća od dve milijarde evra.

Naravno, njegova propagandna mašina nije sabrala pravu visinu materijalnih gubitaka, ali se Vučić sam potrudio da "okvirno" daje procene, govoreći kako će mu njegov prijatelj, šeik El Zajed, pomoći sa 10 miliona dolara: "…

Dobićemo veliku pomoć od mog prijatelja šeika Muhameda, veliki novac.

Nijedan dinar ne sme da bude zloupotrebljen ili da čujem za neka privatna lica da neko u ime Vlade tobože uzima nešto!".

Kako su vesti o razmerama stradanja stizale, tako je on menjao izjave, pa je na kraju priznao: "…Hvala svima na pomoći, ona nije ni izdaleka dovoljna, ipak ćemo sve morati sami, svojim sredstvima".

U međuvremenu, Muhamedovih deset miliona prestali su da budu tema. Izgleda da taj šeikov "leteći ćilim" sa parama uopšte nije ni došao u Srbiju!

Vučićev režim nije sabrao ni tačan broj žrtava u majskim poplavama, što je ostavilo mnogo prostora za spekulacije. Zašto Srbija nije videla nijednu sahranu postradalih, a bilo ih je u svim potopljenim gradovima?

Pao je vlastodržac i na slučaju Obrenovca, nakon poplava.

Počevši od čišćenja grada pa do podele ogromne humanitarne pomoći koja je u kratkom roku stigla, jer se narod samoorganizovao (režim ga je samo ometao u tome).

U opštem rasulu koje je nastalo, što zbog više sile, što zbog Vučićeve vladarske samouverenosti da može da upravlja i klimatskim promenama, mnogi građani koji su ostali bez ičega, danas gladuju, sledujući jednu paštetu dnevno, bez nade da će preživeti.

Za manje od mesec dana, posledice razornih poplava pašće u zaborav, a sa njima pitanje daljeg života onih koji su ostali bez ičega.

Vučićeva gromoglasno najavljena istraga krivice odgovornih državnih funkcionera za skandalozno držanje tokom majske drame, ali i za pljačku budžetskog novca namenjenog odbranama od poplava (zbog čega je u dobroj meri i nastao haos), jednostavno je prekinuta pre nego što je i počela.

I odgovorni ministri i odgovorni lokalni funkcioneri i direktori javnih preduzeća, svi su i dalje na svojim mestima.

Niko nije smenjen, niko nije odgovarao.

Umesto da insistira na procesuiranju onih funkcionera koji su doprineli da nesreća u majskim poplavama bude veća, Vučić je došao na "spasonosnu" ideju da imenuje Marka Blagojevića, za direktora Kancelarije za pomoć i obnovu područja pogođenih poplavama.

Ovaj doskorašnjeg "programskog direktora" CESID-a (Centar za slobodne i demokratske izbore), Vučić je postavio kao svoga "brojača para", i to onih koje budu stizale u vidu donacije, kao humanitarna pomoć za poplavljena područja u Srbiji.

U svojoj knjizi "Kako smo Srbima podmetnuli Otpor", bivši komandos iz Vijetnama Robert Helvi, američki vojni obaveštajac i operativac specijalnih ratova, seća se tajnih sastanaka 2000-te, u budimpeštanskom hotelu "Hilton", sa grupom od 12 „srpskih" regruta, među kojima je bio i Marko Blagojević, koji su činili jezgro američke obaveštajno-subverzivne grupe pod nazivom „Otpor", sa zadatkom uklanjanje režima Slobodana Miloševića.

U to vreme je Aleksandar Vučić bio Miloševićev ministar za informacije i svim dostupnim sredstvima je proganjao ovu vrstu srpskih izdajnika i američkih plaćenika. Čak je i Hajli u svojoj knjizi bio zgađen Blagojevićem, pa je na jednom mestu, između ostalog piše: "…

Marko Blagojević (CESID) je posebna priča, on verovatno smatra da ‘svojoj’ otadžbini Srbiji još nije dovoljno duboko zabio nož u leđa…

Nedavno, prilikom pokušaja organizovanja subverzivne i anti-državne (anti-ruske) aktivnosti (za potrebe zapadnih obaveštajnih službi) u ruskom ‘Podmoskovlju’, Marko Blagojević (CESID) je demaskiran javno od strane ruske državne televizije i hitno proteran iz Rusije".

Istina, ni Blagojević se ne usteže da prizna neke istine, pa je nedavno, za potrebe engleskog govornog područja, pohvalno govorio o organizaciji IRI (na budžetu vlade SAD), koja ga povremeno finansijski pomaže.

IRI je poznat po nizu državnih prevrata koje je realizovao širom sveta. Između ostalog, ova obaveštajno-subverzivna "firma", bila je i kreator ideje albanskog Kosova.

Imenovanjem Marka Blagojevića za "brojača" donatorskog novca (koji deluje kao paralelna vlast ministarstvu finansija), Aleksandar Vučić je dao još jedan dokaz za tvrdnju da je njegov režim autokratski i da je današnja Srbija žrtva njegove samovolje, ludila i veleizdajničke politike koju vodi.

Sasvim je moguće da je on duboko uveren u ispravnost svoje "misije", jer tolika količina svakodnevnih neistina koje izgovori, može da deluje autosugestivno! Ali, to je onda znatno ozbiljniji problem, čije je posledice teško sagledati…

Danke Angela

Faktičkom predajom Kosova i Metohije i pozivanjem Srba da izađu na izbore 8. juna ove godine, Aleksandar Vučić je dao puni legitimitet albanskom separatizmu i američkoj okupaciji Srbije.

Ni njegovi angloamerički šefovi nisu očekivali toliku lojalnost.

Ali, ako je slučajno i pomislio da su mu zaboravili ratnohuškačku prošlost, grdno se prevario!

Biografija se ne pere sa rukama do lakata u prljavim poslovima.

Preciznije rečeno, američka imperija ne voli svoje sluge i plaćenike, nego ih sklanja sa vlasti čim obave šta im je dato u zadatak. To i Vučića čeka.

Njegova nedavna poseta Nemačkoj, pompezno najavljena kao "događaj epohe", ugovorena je preko jedne druge velike sile i imala je za cilj samo to da Vučiću bude stavljeno do znanja da je Srbija teško obolela država, u kojoj nijedan pristojan investitor neće doći, dok je to tako.

Kada je u sredu, 11. maja ove godine, službeni avion srpske vlade marke „Falkon" sleteo na berlinski aerodrom „Tegel" (tačno u 9 časova 12 minuta), samozvani gospodar je toliko bio impresioniran da su "Večernje Novosti" odmah dobile nalog da "napišu nešto lepo".

Tako je izveštač ovog lista, između ostalog zapisao: "…Vojni orkestar dobio je žustru komandu. Zagrmele su prvo srpska, a zatim i nemačka himna. Vučić i Merkelova prošli su pored svečane garde i uz ležernu konverzaciju povukli se na radni ručak…".

A, na ručku, iznenađenje: kancelarka je, "ležerno", između dva zalogaja, odgovorila na Vučićevo pitanje-šta Nemačka očekuje u budućnosti od Srbije: "…Imamo očekivanja kada je reč o Kosovu i Metohiji i pravosuđu…".

Neoprezno, neko je i ovu rečenicu Angele Merkel "prošvercovao" u Srbiju, ali se ona nije čula od gromoglasnih naslova "Nemačka i Srbija saveznici", "Alless fantastisch", "Danke Angela" i slično…

Kasnije, na sastanku nemačkih privrednika sa Vučićem, sva pitanja su se ticala državne birokratije u Srbiji.

Ni na jedno od njih Vučić nije konkretno odgovorio.

Šta je, uostalom, doneo iz posete Nemačkoj osim utiska da je "ručak bio lep" i da je gospođa Merkel bila lepo raspoložena?

Da li ga je tamo neko pitao gde je nestalo 51 milijardu dolara koju su iz Srbije izneli njegovi "demokratski prijatelji", zašto ne traga za tim novcem, zašto dovodi Arape u sred Evrope i zbog čega "on lično" sumnja da nemački ambasador u Beogradu "radi protiv njega i njegove porodice"?

Jesu li ga podsetili kako je pune dve decenije sladostrasno mrzeo i Evropu i Nemačku i ceo Zapad, samo zato da bi se što više dopao Vojislavu Šešelju?

Ili mu je sve oprošteno (ali, ne i zaboravljeno) jer više nije bitan nikome?

Vođa i sledbenici

Da je sa Vučićevim režimom došlo poslednje doba i da u Srbiji pod njegovom vladavinom nema budućnosti, postalo je jasni i tajkunima, onima koji su više od dvadeset godina živeli u ljubavi sa svakom vlašću.

Ugledni ekonomski analitičar Miodrag K. Skulić, piše o pravom pomoru tajkunskih firmi, koje su, sve odreda, dužne do guše i u velikim problemima.

Godinama su tajkuni uzimali ogromne kredite bez pokrića, koje niko nije vraćao.

Sada propadaju i firme koje su ih uzimale, i banke koje su ih davale.

A, platiće, kao i uvek-narod.

Ko su ekonomski savetnici Aleksandra Vučića?

Već površnim pregledom imena i funkcija ljudi na strateškim pozicijama, vidi se da su to sve najbliži saradnici Mlađana Dinkića, čoveka koji je punih dvanaest godina bio "finansijska vlast" u Srbiji. Dakle, najodgovornija ličnost za epohalnu pljačku građana i preduzeća koja zbog toga nikada nije procesuirana.

Uprkos tome što je Vučić, dok je bio opozicija, donosio u Skupštinu i prugasto, robijaško odelo, sa Dinkićevim imenom, njih dvojica danas savršeno sarađuju.

Dinkić mu je "desna ruka" u pregovorima sa arapskih šeicima oko izgradnje "Beograda na vodi". Prilike govore da je taj projekat već potonuo, ali, preduzeće "Beograd na vodi" neće.

Specijalno zbog toga, traje ubrzano renoviranje čuvene zgrade beogradskog "Geozavoda", velelepne zadužbine predratnog kapitaliste Luke Ćelovića, gde će biti i novi, prostrani kabinet Mlađana Dinkića.

Račun firme je već otvoren, samo da pare poteku, kao voda…

No, nije samo Dinkić "rehabilitovan". Armija vidljivih i prikrivenih poslenika bivših režima danas defiluje kancelarijama Vučićeve vlade. Ima ih "svake fele", a najmanje onih iz Srpske napredne stranke.

Za neupućene zvuči neobično, ali, Vučić jedva prikriva prezir prema većini članova SNS. Istovremeno je opčinjen bivšim "paralelnim centrima moći" koji su delovali (pa i dalje deluju) oko Demokratske stranke.

Da može, radije bi okupio "žute" svih nijansi i stavio se na njihovo čelo.

Duh Vučićevog samoporicanja prisutan je na svakom koraku.

To dobro znaju i oni koji se spremaju da uskoro naprave otklon od njegove politike, da pribegnu stvaranju frakcije, a kasnije i neke nove stranke.

Biće to prirodan odgovor na njegovu egomaniju i autokratsko nasilje koje sprovodi, kako u državi tako i u stranci, preko svojih "cuksfirera".

©Geto Srbija

Materijal: List protiv mafije

DUŠAN VUJOVIĆ: VUČIĆEV MINISTAR ŠIZOFRENOG LICA

 

 

Novi ministar privrede Dušan Vujović nikada nije radio u privredi, nikada nije bio bio zaposlen u bilo kojem preduzeću, i nikada nije vodio neku firmu u Srbiji!

I redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Boris Begović, čovek koji ovog Vučićevog ministra ponajbolje poznaje, javno je, u više navrata kazao, kako Vujović (bivši asistent na Ekonomskom) nema nikakvu predstavu o ulozi ministra privrede u Vladi Srbije.

 

Piše: Nikola Vlahović

 

I

I ne samo to, nego je precizno, u samo jednoj rečenici, definisao o kakvoj se ličnosti radi: "…Za dve decenije koliko poznajem Vujovića, ja nisam uspeo da čujem nijedno njegovo konkretno mišljenje o bilo čemu!".

I Vujovićevi beogradski poznanici kažu da bi on bio funkcionalan u nekim drugim državama koje bolje poznaje od svoje domovine.

Recimo u Americi. Tamo je proveo skoro ceo svoj radni vek, ali kao konsultant, predavač i slično.

Za neupućene u kompleksnu prošlost ovog čoveka, važno je znati da je Dušan Vujović dugogodišnji saradnik Svetske banke, između ostalog, bio je i predstavnik Svetske banke u Ukrajini!

Kako ih je savetovao, tako su i završili.

Čim je sa svojim kolegama iz Svetske banke nagovorio Ukrajinu da okrene leđa Rusiji, vratio se u Srbiju, čiju privrednu scenu uopšte nije poznavao.

Mnogo ranije, još 2000. godine, vlada Zorana Đinđića imala ga je u vidu kao ozbiljnog kandidata za guvernera Narodne banke Srbije.

Ali, tada je konkurencija među "ekonomskim ubicama" bila takva, da bi njegova "stvaralačka" sujeta bila povređena.

Radije je ostao "u senci", negujući famu o mističnom velestručnjaku Svetske banke.

Pre nego će krenuti u svoju "istočnu misiju", kako su pojedni njegovi šefovi iz Amerike to nazvali, Vujović je radio na obučavanju kadrova u Ekonomskom razvojnom institutu Svetske banke, i bio savetnik švajcarskog izvršnog direktora u Svetskoj banci, koji zajedno sa 26 kolega u Savetu direktora odlučuje o vitalnim pitanjima ove najveće organizacije za dugoročno kreditiranje razvoja u svetu.

Dakle, reč je o stručnjaku koji savetuje vođe velikih bankarskih korporacija, kako da uvuku male i bespomoćne države trećeg sveta u dužničko ropstvo.

Tačnije, kako da ekonomski padnu na kolena i predaju vlastiti suverenitet poveriocima.

Eto, takvog ekonomskog ubicu nam je Vučić doveo na čelo ministarstva privrede, koja, skoro ne postoji.

Zahvaljujući dilerima "kreditne droge", poput Vujovića i njemu sličnih.

 

©Geto Srbija

Materijal: List protiv mafije

„LISTEX“ KAO ORUŽJE: VIRUS KOJI SE PRSKA PO MESU, SIREVIMA I ORGANSKOJ HRANI

"Pametni" zakoni za etiketiranje i deklarisanje su omogućili firmama da raspršuju viruse koji se hrane bakterijama kao dodatak hrani pod nazivom "Listek", na organsku hranu i prođu nekažnjeno.

Ovaj koktel od šest virusa koji se hrane bakterijama (Bakteriofagi) može se naći na svemu, od mesa i sireva pa sve do voća i povrća.

Ovaj aditiv je kombinacija "obučenih ubica" koje su ugledale svetlo dana u laboratoriji, i koje ciljaju bakteriju Listeria monocitogenes, bakteriju odgovornu za razboljevanja ljudi.

To je samo još jedan pristup rešavanju CAFO patogena, i ni jedna kompanija čak nije dužna da vam to kaže.

Šta "raste" u vašoj zapakovanoj namirnici koja je "spremna-za-konzumaciju" u vašem frižideru?

Može li to biti superbakterija Listeria ili samo poremećaj nekog od Biotechovih Bt-toksina?

Možda je to samo bezrazložni strah?

Prehrambeni Kriminalci i Agencija za hranu i lekove (FDA)

Budući da potrošači sve više i više dolaze pameti i čitaju nalepnice i deklaracije, ovi prehrambeni kriminalci smišljaju nove načine da bi prikrili svoje zločine.
Promena imena, korišćenje super-fine štampe i mahnito korišćenje FDA-odobrenih toksina čak i na organskoj hrani su savršeni primeri manjkavosti prehrambenog sistemu gde se provere i analize proizvoda na zdravlje gotovo nigde ne mogu naći.

Čak ni sertifikovana organska hrana ne mora proći ispitivanje toksičnosti na teške metale ili imati na sebi bilo kakva upozorenja za sadržaj žive, olova ili aluminijuma.

Koliko je takva hrana sigurna za ljudsko zdravlje?

Američka konvencionalna mesna industrija koristi amonijak i izbeljivač da bi ubila viruse i virusne kombinacije koje ubijaju bakterije, DNK iz insekata da bi ubili druge insekte u kukuruzu i soji, insekticid unutar semena da ubije bube, antibiotici koji ubijaju patogene u životinjama uzgojenih-za-klanje , ali to ne deluje uvek.

Slučajevi epidemija prouzrokovanih bakterijama E.Coli i Salmonela su raširene i dovode do opoziva svih vrsta proizvoda.

Slučajevi superbakterija i superkorova se širi u SAD-u, pa ko još brine za Listek?

Ko pokušava da ga zabrani?

Ko zna nešto o Listek-u?

 

Ni jedno istraživanje o štetnosti na Listek nije napravljeno

 

Vi ste možda upoznati sa skraćenicom "GRAS", što znači eng. prev "uopšteno priznato kao bezbedno".

To je omiljeni način na koji FDA odobrava sve ono na šta ne želite da trošite novac na istraživanje bezbednosti.

Evo još jedan izraz ćete prepoznati: "Ova tvrdnja još uvek nije potvrđena od strane FDA".

Za prirodne i organske vitamine, minerale, lekovite biljke i tinkture, obično znači da te stvari deluju pozitivno na naše zdravlje, ali FDA ne želi da građani veruju u to, ili koriste te materije za lečenja od trovanja Listekom, GMO hranom, fluorom u vodi ili od laboratorijske farmaceutske medicinske zavisnosti.

"Bezbednosna mera" uz pomoć virusa je preopterećenje endotoksin – materijama za koje se zna da izazivaju alergije, astmu, autoimune bolesti, razne upale i povišen holesterol, pa čak i rade kao katalizator za rak debelog creva.

Virusi su veoma prilagodljivi, tako da  uzorci prezentovani FDA jednostavno nisu i ne mogu biti pouzdani, čak i ako im je nivo endotoksina nemerljiv u vreme kad su bili odobreni.

To je složeno pitanje sa vrlo zastrašujućim posledicama.

Kompanija "Intralitik", proizvođač Listek-a, tvrdi da su to "pročišćeni" virusi, ali ono što se dešava iz godine u godinu je misterija.

Evo poente:

Bakteriofagi (virus koji ubija bakterije) se može boriti s prijateljskim bakterijama u digestivnom sistemu, što može prouzrokovati teže varenje hrane.

To može ozbiljno da ošteti vaš imuni sistem i prvu liniju odbrane, vašu crevnu floru.

Šta će telo učiniti kako bi se zaštitilo od Listek-a?

To pitanje podstiče zabrinutost.

 

Kako GMO komunicira sa masovnim količinama bakteriofaga?

Viralni fragmenti u genetski modifikovanoj hrani sadrže viralne "gene promicatelja" koji pomažu da strana DNK zarazi domaćina.

To znači da živi virusi unutar Biotechovog GM kukuruza, soje, pamuka, uljane repice i šećerne repe može rekombinacijom stvoriti agresivnije viruse.

Jeste li ikada bili zabrinuti da ćete dobiti vakcinu protiv gripa ili vakcina sa živim virusima i onda se razboleli od iste te bolesti protiv koje ste se vakcinisali?

Zamislite umetanje živih virusa u svoju hranu, prskanje hrane sa virusima koji jedu bakterije, a zatim uzimate vakcinu protiv gripa, i to sve u istom danu.

Potražite održiva, seoska gazdinstva koja uzgaja svoje životinje s poštovanjem, gde one pasu i vide sunce, gde jedu prirodnu hranu kakvu bi oni trebalo da jedu, i gde ne trebaju antibiotici u borbi protiv infekcije.

Potražite sertifikovanu organsku hranu i postavljajte pitanja proizvođaču u vezi teških metalnih toksina, poznatih karcinogena i Listek-a.

Amerika, a sve više i Evropa je sve više puna odraslih ljudi sa oslabljenim imunim sistemom, zahvaljujući alopatskoj medicini, hemoterapiji i GMO hrani.

Sve to polako ali sigurno dolazi i na svaki način ulazi u Srbiju, posredstvom mnogobrojnih “Hiper i Mega” marketa.

Edukujte svoje članove porodice, svoje prijatelje, svoju decu i svoje susede oko vesti o prirodnom zdravlju koje utiče na njihov svakodnevni život.

Nemojte biti jedan od 1600 + žrtava Listeka, koliko ih umre svake godine ili žrtva neke druge vrste prehrambenog "terorizma".

Nemojte biti eksperimentalni pacov Velike prehrambene industrije!

©Geto Srbija

Izvor:  www.naturalnews.com

KUPOVINA DRŽAVA: FINANSIJSKO POMAGANJE PROJEKATA PRIVATIZACIJE JE EUFEMIZAM ZA LIKVIDACIJU NACIONALNIH EKONOMIJA

 

Kriminalne aktivnosti Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) u Srbiji, dostigle su takve razmere, da je pitanje dana kada će i Vlada i sve njene institucije biti predate na upravljanje ovom finansijskom čudovištu. Da bi bilo jasnije u kakvom se ropstvu Srbija nalazi, dovoljno je reći da EBRD ovde već odavno nije razvojna banka nego investitor, odnosno, kupac svih najvažnijih državnih preduzeća i svih vitalnih resursa bez kojih država više nije država.

 

            Milan Malenović

 

Ropski položaj u koji je EBRD stavlja Srbiju, doveo je do likvidacije nacionalne ekonomije. To je i bio cilj osnivača i vlasnika ovog globalističkog monstruma.

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) po originalnom nazivu na engleskom: European Bank for Reconstruction and Development osnovana je 1991. godine. Ideja o stvaranju jedne međunarodne banke, preko koje bi se finansirali privatizacioni procesi u bivšim zemljama realnog socijalizma, rodila se još osamdesetih godina prošlog veka, kada je Svetska trgovinska organizacija dala preporuku da se privatizuju sva preduzeća u kojima je država većinski vlasnik.

Bio je to poznati cilj reganomike i tačerizma, političko-privrednih ideologija tog vremena, nazvanih po svojim tvorcima: Ronaldu Reganu i Margareti Tačer. Ideja vodilja bila je "što manje države, što više privatne inicijative".

U međuvremenu se usled globalne privredne krize najvećim delom odustalo od ove politike, čak i u zemljama u kojima je ona ponikla. Sa druge strane, u zemljama u tranziciji insistira se na njenom doslovnom sprovođenju.

I sama vlasnička struktura EBRD-a je u koliziji sa pomenutom ideologijom, jer su njeni vlasnici i osnivači države, bilo direktno, bilo preko svojih centralnih banaka. Najvećim delom i poslovna politika ove banke nema ničeg zajedničkog ni sa "obnovom i razvojem", ali ni sa sopstvenim statutom.

Jedan od osnivača EBRD-a i njen prvi predsednik bio je Žak Atali, svojevremeno specijalni savetnik tadašnjeg francuskog predsednika Fransoa Miterana, i čovek koji je u visoku politiku uveo svog dobrog prijatelja – Fransoa Olanda, sadašnjeg predsednika Francuske.

Njegova karijera na čelu ove banke kratko je trajala, jer je već posle dve godine morao da ode zbog nameštene mu afere navodnih zloupotreba. Kasnije ga je sud oslobodio ovih optužbi usled nedostatka dokaza.

Među predsednicima EBRD-a nalazimo svetski poznate ličnosti, kao što je, na primer, Horst Keler, kasniji predsednik S. R. Nemačke. Pošto je kritikovao nemačko učešće u okupaciji Avganistana, Keler je morao 2010, pre isteka mandata, da ode sa funkcije nemačkog predsednika.

Jedan od njegovih naslednika na čelu EBRD-a je i sadašnji predsednik, Suma Čakrabarti, koji za razliku od Kelera ne da nije bio protiv ratova na Bliskom Istoku, već ih je i aktivno podržavao. U vreme invazije na Irak Čakrabarti je bio saradnik premijera Velike Britanije, Tonija Blera, a 2009. je među prvima saslušan od strane Komisije britanske vlade za ispitivanje uzroka rata u Iraku.

Još najmanje dva predsednika EBRD-a imaju posredne veze sa Irakom. Žak de Larosier i Žan Lemier su po napuštanju predsedničke funkcije u EBRD-u prešli da rade za privatnu francusku banku BNP Paribas. Za vreme sankcija Irak je pod Sadamom Huseinom smeo da izvozi izvesnu količinu nafte i da od prihoda kupuje hranu i lekove.

Sve uplate su išle isključivo preko BNP Paribasa, koji je zatim novac preusmeravao na druge račune, od kojih neki ni do danas nisu identifikovani. Nikada nije do kraja razjašnjeno pitanje da li su sredstva, koja su tada bila preko potrebna siromašnim Iračanima, do kraja namenski potrošena.

Iza komplikovane vlasničke strukture BNP Paribasa poznavaoci nalaze finansijsku grupaciju okupljenu oko bankarske dinastije Rotšild, dok je sama agresija na Irak inspirasana poslovnim potrebama Rotšilda i Rokfelera. Samim tim može da se smatra da i iza projekta EBRD-a stoje Rotšildi.

Zvanično je poslovna politika EBRD-a finansijsko pomaganje projekata privatizacije državnih preduzeća. Banka u tom slučaju daje do najviše 35 odsto potrebnih sredstava. Nezvanično, ova banka je kalsična investiciona banka koja za potrebe svojih osnivača i upravljača iz senke kupuje cele strateški važne privredne grane neke zemlje i tako tu zemlju stavlja u ropski položaj u odnosu na strane investitore.

EBRD je postao meta kritičara kada je objavila da će finansirati izgradnju Ombla hidrocentrale u Hrvatskoj, Termoelektrane Šoštanj u Sloveniji i da će kupiti rudnik zlata Kumtor u Mongoliji.

Od pomenutih projekata EBRD je odustao jedino od finansiranja u Ombli, ali je zauzvrat stekao dominantan položaj u hrvatskom agraru. Naime, dok je hrvatska javnost bila zaposlena diskusijama o potrebi i štetnosti hidrocentrale, EBRD je u potpunoj tišini završio svoje preuzimanje poslovne grupe Agrokor, ali i Atlantik grupe, koja osim u Hrvatskoj ima velike investicije i u slovenačkom agraru.

Proteste javnosti izazvala je i najava EBRD-a da će finansijski podržati projekte kompanije Monsanto, najvećeg svetskog proizvođača genetski modifikovane hrane. I od ovog posla je na kraju EBRD morao da odustane, bar zvanično.

Gotovo da nije moguće utvrditi gde sve ova finansijska hobotnica sa milion pipaka ima plasiran svoj kapital. Na zvaničnoj prezentaciji EBRD-a stoji, između ostalog, u rubrici "Sa kim sarađujemo" i sledeće: "…Organizacije civilnog sektora (takozvane nevladine organizacije – prim. autora) u zemljama u kojima se EBRD angažuje nisu samo uticajne ciljne grupe, već i partneri."

Preko razgranate i nepregledne mreže privrednih društava i udruženja građana EBRD kontroliše privrede većine zemalja u kojima deluje. Svoj uticaj EBRD, međutim, ne koristi da bi narodu bilo bolje, već da bi vlasnici krupnog kapitala imali više prihode.

Uprkos tome što je deklarisani cilj EBRD-a "tranzicija u pravcu otvorene i demokratske tržišne ekonomije", jedno istraživanje iz 2006. je pokazalo da 67 odsto ispitanika veruje da je u njihovim zemljama korupcija ostala ista ili se čak i pogoršala u odnosu na vreme pre dolaska EBRD-a. Posle toga, ovakve studije više nisu rađene, ili banka nije publikovala njihove rezultate.

Nedavno su domaće brokerske kuće objavile da je EBRD zainteresovan za kupovinu srpskog Telekoma, Aerodroma "Nikola Tesla" i osiguravajućeg društva "Dunav".

Sva tri pomenuta preduzeća su u većinskom vlasništvu države Srbije.

Mateo Patrone, predsednik EBRD-a za Srbiju, izjavio je kako je banka zainteresovana "…da uđe u koinvesticiju sa drugim strateškim investitorima, da učestvuje u kupovini akcija tih preduzeća, da finansira kupovinu udela nekom drugom ili da, ako je potrebno, obezbedi kapital".

Iz ovoga se jasno vidi da EBRD želi, ako je to potrebno, da i sam uđe u kupovinu pomenuta tri preduzeća, što nema nikakve veze sa proklamovanim ciljem finansijske pomoći privatizaciji. Na delu je klasično preuzimanje i to udela daleko većih od zacrtanog maksimuma od 35 odsto. U suštini, radi se o stopostotnoj investiciji, ako se posmatra samo deo učešća koji se privatizuje.

Tri pomenute firme su strateški važne, ali EBRD ne želi da se u Srbiji ograniči samo na njih. Patrone je najavio i preuzimanje Elektroprivrede Srbije, Elektromreže Srbije, Železnice i drugih javnih i komunalnih preduzeća.

Interesantno je da su upravo EU i Međunarodni monetarni fonda, ali i sam EBRD, svojevremeno tražili da se razdvoje EPS i EMS, navodno zbog pospešivanja konkurencije. Sada oba ta preduzeća treba da se ponovo objedine, samo ovog puta pod plaštom EBRD-a!?

Odmah posle katastrofalnih poplava u Srbiju je doputovao lično predsednik EBRD-a Suma Čakrabarti, koji je na kraju posete 22. maja izjavio kako je "…u Srbiji sa visokim zvaničnicima razgovarao o hitnoj pomoći koju EBRD može da uputi Srbiji za otklanjanje posledica poplava i o dugoročnom reformskom planu…".

O konkretnim rezultatima tih razgovora Čakrabarti i Patrone su izneli načelni dogovor o privatizaciji "Telekoma", Aerodroma i "Dunava"?! Kakve veze ima pomoć poplavljenim područjima sa kupovinom ovih preduzeća? Očigledno je da EBRD bezdušno pokušava da iskoristi tragediju celog naroda kako bi još više zaradio.

Komercijalna banka je druga po snazi banka u Srbiji (iza Intesa banke), odnosno najveća banka u kojoj srpska država ima vlasnički udeo. U toj banci i EBRD ima 25 odsto učešća.

Po međusobnom dogovoru, Srbija može i te akcije da otkupi nazad, ali po fiksnoj ceni od 3.500 dinara po komadu, što je za oko tri puta skuplje od prosečne cene koju one postižu na Beogradskoj berzi. Samo u ovom poslu EBRD zarađuje oko 11,5 milijardi dinara!

U narednom periodu je EBRD za zemlje Balkana planirao svotu od 2,5 milijardi evra, od čega nešto manje od polovine dobija Rumunija, dok je Srbija na drugom mestu, sa očekivanim investicijama u visini oko četvrtine pomenute svote.

Teško je i zamisliti da bi od tih para EBRD mogao da kupi Telekom, Aerodrom i "Dunav", mada nije nemoguće da se uđe u privatizaciju po modelu Komercijalne banke, gde bi EBRD za sitne pare odradio dokapitalizaciju, a zatim se povukao uz trostruku zaradu, dok bi Srbija prvo privatizovala, pa zatim opet podržavila ova preduzeća. Nešto slično je sa Telekomom već učinjeno dosta ranije.

Srbija je EBRD-u pristupila posle petooktobarskog puča, a bilans prvih 12 godina saradnje izgleda tako da je EBRD u našu zemlju zvanično uložio 3,3 milijardi evra kroz preko 170 projekata.

Poznato je da je u Viktorija grupu EBRD investirao 140 miliona evra, a pretpostavlja se da je polovina te sume otišla Ružici Đinđić za kupovinu njenog udela u pomenutoj poslovnoj grupi, koji je držala preko Stanka Popovića, a moguće i za otkup njenih akcija u Sojaproteinu. koje je kupio još pokojni Zoran Đinđić.

Interesantno je da najveći dužnik u Srbiji, Farmakom MB, kontroverznog biznismena Miroslava Bogićevića ne duguje ništa EBRD-u. Farmakom srpskim bankama i državi Srbiji, kao i mnogobrojnim dobavljačima, duguje skoro pola milijarde evra, ali se EBRD dobro pazio da mu nikada ništa ne pozajmi.

Nije ni čudo, kada se zna da je pomenuta firma iz Šapca služila bivšem državnom vrhu iz Demokratske stranke za pranje para, a da su isti ti političari bili i na platnom spisku EBRD-a, zbog čega nisu od ove banke tražili kreditiranje Bogićevićeve propale imperije.

Veliko je, međutim, pitanje da li EBRD zaista nije uložio ni dinara u Farmakom, jer ova banka rado posluje i na jedan drugačiji način. Krajem jula 2011. godine, saznalo se kako je EBRD banci Intesa u Srbiji odobrio kreditnu liniiju u visini od 10 miliona evra za kredite privredi. Sredstva su odobrena u okviru programa "Western Balkans Private Sector Support Facility" (Zapadno-balkanska kreditna linija za podršku razvoju privatnog sektora).

Ništa tu ne bi bilo čudno, da Intesa prethodnu godinu nije završila sa čistim dobitkom od skoro 7,742 milijarde dinara, dok je u toj 2011. ostvarila još preko 9,728 milijardi dinara dobiti. Sredstva dodeljena od strane EBRD-a su joj, dakle, bila potpuno nepotrebna.

Radi se o tome da EBRD na ovaj način plasira sredstva bez da preuzima i rizik. Dužnik prema EBRD-u je domaća banka, a ne krajnji korisnik kredita. Ako je EBRD dao u okviru jednog većeg finansijskog programa sredstva banci Intesa, kojoj ona nisu bila potrebna (banka raspolaže ukupnim kapitalom od skoro četiri milijarde evra), pitanje je koliko je dao para srpskim bankama koje su zatim kreditirale Farmakom, ali i druge gubitaše. To se zove poslovanje bez rizika, jer ceh u krajnjoj liniji plaćaju poreski obveznici Srbije.

 

     A 1.

   Niko ne kontroliše šta radi EBRD

Članice EBRD-a koje imaju pravo da dobijaju finansijska sredstva su sledeće zemlje: Albanija, Armenija, Azerbejdžan, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Estonija, Gruzija, Mađarska, Jordan, Kazahstan, Kirgizija, Letonija, Lihtenštajn, Litvanija, Makedonija, Moldavija, Mongolija, Crna Gora, Poljska, Rumunija, Rusija, Srbija, Slovačka, Slovenija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukraina i Uzbekistan.

Posle "Arapskog proleća" EBRD je otvorio poseban fond za Bliski Istok i Severnu Afriku i prihvatio finansiranje: Egipta, Jordana, Maroka i Tunisa. Pre revolucionarnih pokreta, Egipat i Maroko su bili na spisku zemalja – davalaca para?!

Članice EBRD-a koje daju novčana sredstva su: Australija, Austrija, Belgija, Kanada, Kipar, Češka (do 31.12. 2007. korisnik), Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Island, Irska, Izrael, Italija, Japan, Luksemburg, Malta, Meksiko, Holandija, Novi Zeland, Norveška, Portugalija, Južna Koreja, Španija, Švedska, Švajcarska, Turska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države, kao i Evropska Unija i Evropska investiciona banka.

Začuđuje da EBRD veoma često radi poslove jednog od svojih osnivača: Evropske investicione banke (EIB). Razlika između investicione i razvojne banke leži upravo u tome što ova prva ulaže u preduzeća otkupljujući jedan njihov deo ili cela, kao i što daje komercijalne kredite. Razvojna banka ne kupuje preduzeća, već im povoljnim kreditima pomaže da se razviju.

Posle finansiranja niza kontroverznih projekata (između ostalog i renoviranja Gazele u Beogradu) EIB je dospela u žižu javnosti, i Evropska unija je ovu banku stavila pod kontrolu svog ombudsmana, kome svako može da uputi predstavku.

Za razliku od EIB-a, EBRD nije ni pod čijom kontrolom, ponajmanje ombudsmana, tako da preko nje mogu i dalje da se odvijaju mutni poslovi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EVROPSKI „UPRAVLJAČ“ SRBIJOM U MISIJI POTPUNOG RUŠENJA NAŠE DRŽAVE UZ POMOĆ NJEGOVOG GLAVNOG PIONA

 

Samo šest meseci posle dolaska Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke na vlast, na mesto šefa misije EU u Srbiji postavljen je bivši britanski ambasador u Srbiji, Majkl Devenport. Od tog trenutka, Vučić je njegov odani potrčko, a Srbija njegova kolonija. Devenport je danas jedini pravi vladar porobljene Srbije. Pod njegovom komandom funkcioniše kriminalna vladavina Vučićevog režima koji je spreman na sve samo da što duže ostane na vlasti. Dokle god to bude trebalo njegovim američko-britanskim "prijateljima".

 

                  major Goran Mitrović

 

Zahvaljujući zaštiti koju privremeno uživa od Devenporta, ni on ni njegova kriminalna družina neće biti kažnjeni za diverzije koje čine protiv Srbije. Ali, ni ta zaštita neće trajati zauvek. Poplave dođu i prođu, a narod pamti.

Prema zvaničnom saopštenju, u nezapamćenim poplavama u Srbiji udavilo se 25 ljudi, a njih 26 je umrlo "prirodnom smrću"! Za Vučićeve "statističare", "prirodnu smrt" su doživeli oni koje je u Obrenovcu ubila struja, usled naglog ulaska vode u štekere i kućne uređaje, jer se mafija na čelu sa predsednikom opštine Miroslavom Čučkovićem nije setila da na vreme isključi trafo stanice.

I ovaj podatak govori o ciničnom, neljudskom i banditskom odnosu sadašnjih vlastodržaca prema građanima i njihovim životima. Takođe, tu je i slučaj akumulacione brane "Rovni" kod Valjeva, iz koje .se nebrigom odgovornih, sručilo više od tri miliona kubika vode u reku Kolubaru, koja je kritičnog dana bila već opterećena vodom sa dvanaest pritoka.

Punih šest sati je zastrašujuća bujica iz ove brane putovala do Obrenovca, pa je lokalna vlast imala dovoljno vremena da pozove narod na evakuaciju. To se nije desilo jer je Miroslav Čučković sa svojim rođenim bratom (koji je zaposlen kao njegov pomoćnik!) i pripadajućom "bratijom", šenlučio do zore u kafani tvrdeći da je "sve pod kontrolom".

Da bi bilo jasnije zbog čega Miroslav Čučković neće odgovarati za svoje kriminalno ponašanje u vanrednoj situaciji, treba podsetiti da je on najbliskiji čovek Mlađana Dinkića, jedan od retkih "preživelih" na političkoj sceni iz stranke Ujedinjeni regioni Srbije, nakon ovogodišnjih izbora.

S obzirom da je u pitanju Dinkićev miljenik, jasno je da mora biti i Vučićev miljenik. Ali, Čučković je, ustvari, samo sinonim ukupnih odnosa u mafijaškoj sprezi višeglavih političkih hobotnica, koje već decenijama drže Srbiju u ekonomskom i svakom drugom ropstvu.

Družina koja je opljačkala ovu državu za 51 milijardu dolara, ima svoja nepisana pravila: uzajamno se pomažu, kriju među sobom sve mafijaške tajne i imaju obavezu da zaštite jedni druge kad javnost povremeno krene u obračun sa njima. Umetnost masovnih prevara, njihovo je glavno oružje.

Pre nešto više od dve godine, Aleksandar Vučić je donosio zatvorsko odelo u Skupštinu Srbije, kako bi pokazao Mlađanu Dinkiću šta ga čeka kad on dođe na vlast. Danas je Mlađan Dinkić (kao i svi njegovi Čučkovići), zaštićen kao beli medved baš od strane Aleksandra Vučića. Dinkić više nije ministar, ali je postao Vučićev čovek za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Vučić ga pravda pa kaže: "…Pošteno je da on, kao čovek koji je i započeo ovaj posao sa Arapima, bude do kraja uključen u sve planirane projekte!". Još poštenije bi bilo da odgovara za biblijsku pljačku Srbije, ali, to se očito neće desiti za Vučićevog mandata. Jer, otete državne milijarde nisu problem koji zastareva.

 

     Samo prati tokove novca

 

Da li je ovakav ishod poplava u Srbiji, zapravo deo scenarija koji je Vučiću bio neophodan da preživi sigurni bankrot u koji je gurnuo Srbiju za dve godine koliko njome samostalno upravlja, što kao prvi potpredsednik, što kao predsednik vlade? Da li je srpska vlast svesno pomogla da (ne)prirodna katastrofa bude znatno veća, kako bi iz nastalog haosa izašla kao pobednik i pravednik?

Jedan analitičar mlađe generacije, poslao je redakciji svoja razmišljanja na ovu temu. Autor u svom razmatranju postavlja niz logičnih pitanja i otvara prostor za ozbiljno utemeljenu sumnju u kriminalne namere Vučićevog režima:

"…Razmislite o sledećem mogućem toku događaja. Biće vam jasnije zašto nije oglašena uzbuna, iako su dobro znali da dolazi potop. Just follow the money (samo prati tokove novca). Kažete da ste jedini? E, pa izvolte. Moje ime ne spominjite, ovo je moje razmišljanje. Dokaze nađite, ako hoćete, vi sami.

Scenario: Zemlja Srbija je bila pred bankrotstvom. Nije postojao način, osim kreditima u milijardama koje više niko neće da nam da, da se sunovrat zaustavi. RHMZ najavljuje Katastrofalne poplave. Naočigled se ne događa ništa. Katastrofa se događa, koja je mogla biti izbegnuta, ma šta sada pričali, bar u velikoj meri. Šteta verovatno prevazilazi milijardu evra, i samim time magičnu cifru od 0.64 BDP.

Prelaženjem te cifre događaju se sledeće stvari: Srbija ima pravo na sredstva iz Fonda solidarnosti EU, potencijalno i do milijardu Evra Srbija ima pravo da već primljene kredite, kreditne linije i sredstva svetske banke i EU banke za razvoj preusmeri za sanaciju i oporavak.

Srbija ima pravo na suspenziju dugovanja i može da traži odlaganje svih kredita i dugovanja bez znatnih kamatnih posledica. Vlada ne mora da uradi ništa što su obećali za vreme izbora, i niko im neće uzeti za zlo, jer obnavlja uništenu zemlju.

Ima još, ali mislim da vam je jasno šta hoću da kažem. Ako je ovo meni palo na pamet, palo je i nekome drugome na pamet. Ovo je nešto najbolje što je moglo da strefi ovu vladu, dobijaju ogromne svote na raspolaganje, ne moraju da plaćaju dugove, niti da ispunjavaju obećanja.

Zaključke izvedite sami. Meni je samo jasno, da iako je zemlja pogođena katastrofom, Vladi ne fali dlaka sa glava, još dobijaju predivan PR. I Srbija više nije pred bankrotstvom!".

 

     Moćni i nemoćni vladar Srbije

 

Od kako je 19. januara 2013. godine predao akreditive predsedniku Republike Srbije Tomislavu Nikoliću, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport, predstavlja jedinog, istinskog i neprikosnovenog vladara, za koga je Vučić samo obični potrčko i izvršitelj prljavih poslova.

Devenport je pre dolaska na čelo delegacije EU, bio i ambasador Velike Britanije u Srbiji. Ostao je upamćen kao čovek koji je prema Srbiji i srpskim političarima imao odnos kao rimski prokonzul prema primitivnoj provinciji i robovima.

Koristio je tokom svog diplomatskog mandata svaku priliku da ružno govori o Srbiji, otvoreno je šurovao sa nevladinim organizacijama plaćenim da isto tako rade o glavi srpskoj državi i njenim interesima u svetu, činio je sve što nikako ne bi smeo da čini jedan diplomata njegovog ranga.

Ipak, godinu dana pre isteka mandata, naglo se ućutao. Razlog što je to tako, zove se Novak Đoković. Najširoj javnosti u Srbiji nije poznato da se naš slavni teniski as i ambasador UNICEF-a, nekoliko puta sastao sa predsednikom britanske vlade Dejvidom Kamerunom, i da mu je u tim razgovorima skrenuo pažnju na nedolično ponašanje ambasadora Devenporta.

Istovremeno, Đoković je zamolio premijera Kameruna da ne dozvoli da britanske diplomate i druge javne ličnosti šire propagandu o Srbima kao koljačima, ubicama, rogatim i repatim strašilima (što je do tada često bio običaj). Kao omiljena ličnost među najmlađim članovima britanske krune, Đokovićeva sugestija je odmah sprovedena u delo. Zaćutao je i Devenport i svi oni koji su mu pomagali u stalnoj kompromitaciji Srbije.

Čim je Devenport završio svoj diplomatski mandat, odmah je imenovan za nižerazrednog službenika Evropske unije. Prema podacima kojima retki obaveštajni "časnici" raspolažu, on je, ustvari, dobio priliku da završi svoju misiju: potpuno rušenje Srbije kao države!

Da bi bilo jasnije gde je i za koga započeo "misiju", treba podsetiti da je Devenport svoju diplomatsku karijeru počeo kao sekretar ambasade Velike Britanije u Moskvi. Neosporno je da je svaki diplomata na službi u Moskvi u to vreme, bio pod stalno "opservacijom" ruskih obaveštajnih službi.

Tako se, zahvaljujući stalnom ruskom "monitoringu", ispostavilo da je Devenport čovek sa vrlo ozbiljnim vezama u američkoj diplomatiji i njenoj obaveštajnoj zajednici. To ne bi bilo ništa čudno, jer Britanci su uvek bili u najbliskijim odnosima sa Američkim službama.

Ali, Devenport je "prešao crtu" i u potpunosti postao čovek koji isključivo sprovodi njihovu politiku i njihove zadatke. U slučaju Srbije, Devenportov zadatak je bio da opstruiše koliko god može, pa konačni i da spreči izgradnju ruskog gasovoda "Južni tok" kroz Srbiju.

Čim je došao u Srbiju kao ambasador, počeo je da sprovodi zadatak u delo. Kad ga je premijer Kamerun ućutkao na mestu ambasadora, duga ruka američkih službi postavila ga je za šefa misije EU u Srbiji.

To se poklopilo se američkom težnjom da preko Aleksandra Vučića Srbija prepusti Kosovo i krene putem suprotnim od Rusije. Vučić danas služi Devenportu kao idealno rešenje. Americi takođe. Stvorili su mu predstavu da je važan, da je istorijska ličnost, da od njega počinje preporod Srbije…

Vučiću je samo to trebalo-da nahrani svoj ego, da vidi sebe kao vođu i vizionara, kao čoveka velikih, epohalnih preokreta.

Stručnijim čitanjem profesionalne biografije Majkla Devenporta, lako je doći do zaključka da je reč o "obaveštajnom diplomati", a ne o britanskom ambasadoru-početniku, koji gradi karijeru.

Naime, neposredno pre imenovanja za ambasadora u Srbiji, Devenport je bio direktor Direktorata za Rusiju, Centralnu Aziju i Južni Kavkaz u Ministarstvu spoljnih poslova u Londonu. Moskva je bila usputna stanica, kako ne bi bilo upadljivo da je za Srbiju specijalno pripreman.

Podatak da je još 1982. godine počeo da uči srpski jezik (od svih drugih jezika ondašnjeg komunističkog Istoka), govori da je znao gde će ga karijera diplomate-obaveštajca odvesti. Završio je pre toga osnovne studije francuskog i nemačkog jezika i književnosti na Univerzitetu Kembridž, a zatim je predavao engleski na Univerzitetu u Gracu u Austriji.

Mada je studirao i prava u Londonu i postao pravni zastupnik pred Vrhovnim sudom 1988. godine, nije se mnogo u tome zadržao. Može se sa sigurnošću reći da su ga britanske obaveštajne službe iškolovale i odgojile, a američke preuzele (ili preotele) i stavile su službu svojih interesa.

Treba znati i to da je u periodu između 2007. i 2010. godine savetovao tadašnje ministre inostranih poslova o odnosima Velike Britanije sa Rusijom i "širim regionom" (u koji ubrajaju i Srbiju!) i bio zadužen za mrežu od dvanaest diplomatskih predstavništava i njihovih obaveštajnih kanala.

Devenportova prva misija u inostranstvu bila je u Poljskoj 1990. godine, gde je bio zadužen za osnivanje britanskog "Know-How" Fonda, koji je, nakon pada komunizma, Poljskoj pružio podršku prilikom rane faze političkih i ekonomskih reformi.

Ukratko, organizacija koja je okupljala probrane ekonomske ubice, eksperte za likvidaciju nacionalnih ekonomija. Devenport je to savršeno odradio. Poljska se predala na milost i nemilost dželatima lažnog liberalizma.

U vreme dok je Devenport osnivao "Know-How" Fond, jedan od ekonomskih "eksperata" koji je uništio Poljsku ekonomiju, bio je Božidar Đelić, francuski državljanin srpskog porekla (tako su ga u Poljskim medijima "prepoznavali").

Još ranije, sredinom devedesetih, Majkl Devenport je predvodio Odeljenje za mirovne misije Ujedinjenih nacija u Ministarstvu spoljnih poslova, a zatim, 1996. godine, postao prvi sekretar ambasade Velike Britanije u Moskvi.

Godine 2000. vraća se u Poljsku, ovaj put kao trgovinski savetnik i generalni konzul, pred samo pridruženje te zemlje Evropskoj uniji. Četiri godine kasnije je imenovan za zamenika ambasadora u Kairu.

Iz američke perspektive gledano, Devenport je idealno rešenje za Srbiju u ovom trenutku. Aleksandar Vučić kao njegov mali pion odličnu služi svrsi. Srbiju treba dotući novim Ustavom, u kome više neće biti Kosova i Metohije.

Treba je okrenuti od Rusije u svakom pogledu. Treba vršiti stalne opstrukcije izgradnje "Južnog toka". Treba još mnogo toga, a Devenport je, prema jednom članku u britanskom "Ekonomistu", takozvani "multitasking" igrač, odnosno, ličnost koja je sposobna da radi više različitih poslova sa jednim ciljem.

Dakle, od njega treba očekivati da Srbiju gura u nove nevolje i to na svim nivoima. I ekonomskom i kulturnom. Treba samo pratiti šta radi, šta govori i koliko je to važno ili nevažno za Srbiju.

 

     Gaulajter na zadatku rušenja Srbije

 

Nedavno, dok je Vlada Srbije prebrojavala žrtve od poplava u Srbiji, Devenport je otišao u Bač, vojvođansku opštinu na samoj granici sa Hrvatskom, sa ciljem da pomogne lokalni franjevački samostan sa više od 800.000 evra!

To je deset puta više od svega što je, do sada, Evropska unija "pomogla" Srbiji za vreme i nakon poplava.

Majkl Devenport je "upravljač", odnosno, novi "gaulajter" Srbije koji vedri i oblači, donosi ili suspenduje odluke. Aleksandar Vučić je njegova maska za provođenje anglo-američke politike, koja se od izbora Vučića za premijera vrlo brzo realizuje najgrubljim metodama. Devenport je čovek koji je, nakon bombardovanja 1999. godine, izvršio najveću radioaktivnu invaziju na Srbiju u ovom veku.

Laži, licemerje i podvale kojima Devenport preko Vučića zasipa Srbiju, vidljivi su na svakom koraku. Tako Vučić najavljuje preko svojih ministara da će "do jeseni" država sama podići sve porušene kuće u Srbiji, a istovremeno je objavljen podatak da je Evropska unija, za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu odvojila svega 60 miliona evra pomoći.

Procedura dolaska te pomoći je takva da će mnoge žrtve majskih poplava pre umreti nego što će je dočekati. Cinično su ponudili Srbiji i kredit "za poplavljene" u visini od 171 milion evra.

To je manje od Vučićevih 200 miliona koje će opet izvući iz narodnog džepa. Devenportova domovina, Velika Britanija, uputila je Sektoru za vanredne situacije MUP-u Srbije, 67 malih radio stanica za međusobnu komunikacije. Valjda da ih bolje čuju šta pričaju.

Kriminalni karakter današnjih srpskih vlastodržaca stvaran je godinama. Poslednjih dve decenije, angloameričke obaveštajne službe uložile su više novca u vrbovanje srpskih političara nego što su zapadni investitori uložili u Srbiju. Samo taj podatak govori šta je cilj i "misija" ljudi poput Devenporta.

Vučić i njegovi Čučkovići, njihovi monstruozni planovi opstanka na vlasti po svaku cenu, diverzije u sred poplava i slična scenarija, nisu više nikakvo čudo. Čudo je da Srbija još uvek postoji! Uzgred, dodajmo da je Miroslav Čučković, pet dana uoči poplava u Obrenovcu, kupio dva stana na Dedinju, i platio ih pola milona evra, u kešu! Odakle tolike pare ovom mladom i besprizornom čoveku?

Majkl Devenport je Englez, čija zemlja nije u monetarnoj uniji, ni u šengenskom viznom režimu Evropske unije. Ona namerava da iz unije izađe, što pre. Ali ne i Majkl Devenport. On se priprema da novcem koje su opljačkali srpski političari, (najmanje 51. milijardu dolara) stvori na Balkanu ubilačku mafiju, koja će streljati političare u Evropi, destabilizovati pojedine države, izazivati nerede, a u Evropu, radi njenog razbijanja, dovesti Arape, i konačno, razoriti Stari kontinent.

Ali, i gospodin Devenport je pod stalnim monitoringom. Čak i srpske službe, u razmeni sa prijateljskim obaveštajnim zajednicama, sve znaju o njegovom delovanju: i zašto prećutkuje tiraniju u Srbiji koju sprovodi Vučić, i ko ga na ta zlodela podstiče, zašto ruši mostove prijateljstva Srbije sa Rusijom…

Mali je ovo skot, da bi samostalno mogao da naudi interesima Rusije, ali Srbiju je već u crno zavio. On se smeje kao hijena, a svi njegovi izveštaji koje šalje su lažni. On je strateg plana da se Srbija odrekne "Južnog toka". Zato je ovaj korumpiran čovek je bogato plaćen. Krvave su to pare, od kojih se ne živi. Ali, Devenportu to nema ko da kaže.

Upućeni tvrde da će u uticajnim evropskim medijima uskoro početi da se plasiraju tekstovi o njegovoj kriminalnoj aktivnosti, na planu stvaranja državne ubilačke službe balkanskih država, sa ciljem potpune destabilizacije država u Evropi, pre svega Nemačke, Francuske, Poljske…

Šta poručiti gospodinu Devenportu? Svaka ptica, svoga kobca ima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

 

NAROD PLAĆA I SVOJU I NEOSIGURANU IMOVINU DRŽAVE

 

Zbog stalne besparice narod štedi na svemu, pa zato najveći broj domaćinstava nema osiguranje od poplava, čak ni u područjima koja su tradicionalno izložena izlivanju reka. Danas niko ne želi da kaže da li će država i na koji način pomoći desetinama hiljada ljudi koji su ostali bez imovine, a često i bez jedinog izvora prihoda. Posle katastrofalnog zemljotresa 1969. u Banja Luci, Tito je sve one koji su ostali bez imovine poslao na privremeni rad u Nemačku. Danas narod nema ni tu soluciju.

 

               M. Hadžić

 

Štetu koju su prouzrokovale katastrofalne poplave od sredine maja, Evropska banka za obnovu i razvoj je procenila na oko dve milijarde evra, dok domaći najeminentniji stručnjaci u svojim optimističkim procenama smatraju da ona nije ispod tri milijardi evra. U to nisu uračunati ljudski životi čijaje vrednost nemerljiva u novcu. Samo je Aleksandar Vučić izjavi o da šteta nije veća od jedne milijarde evra!

Bez obzira na visinu štete postavlja se pitanje ko će sve to da plati. Izuzetno mali broj vlasnika kuća svoju imovinu je osigurao od poplava i drugih elementarnih nepogoda, zadovoljavajući se u najboljem slučaju tek osnovnim osiguranjem imovine. Po procenama radnika osiguravajućih zavoda manje od jedan odsto svih građana ima ovo dodatno osiguranje, što znači da će samo oni moći da izvuku nešto para od zavoda za osiguranje.

Interesantno je da su u najvećem broju slučajeva vlasnici ovakvih polisa seoska domaćinstva koja su bila u vladinom programu subvencionisanih kredita za poljoprivredu, jer je jedan od uslova za dobijanje zajma bilo upravo posedovanje proširene polise osiguranja imovine.

Dok je država brinula o osiguranju imovine svojih dužnika, na svoju imovinu nije obraćala pažnju. Tek posle poplava javnost je saznala da TE „Nikola Tesla" iz Obrenovca nije bila osigurana od poplava.

Odgovarajući na poslanička pitanja u Skupštini predsednik Vlade Aleksandar Vučić za ovu neodgovornost je optužio prethodnu vlast, koja je imenovala direktora TENT-a koji je prilikom produžavanja ugovora o osiguranju 1. maja 2012. precrtao nadoknadu štete od poplava.

Tom prilikom je premijer, međutim, zaboravio da kaže šta je više od godinu dana radila njegova ministarka energetike Zorana Mihajlović kada nije uspela ni jedan običan ugovor o osiguranju da rastumači i tako otkrije da termoelektrana na području koje je tradicionalno ugroženo vodenim stihijama, protiv istih nije osigurano.

Ako izuzmemo tih jedan odsto osiguranika koji su bili osigurani i protiv poplava, ostaje masa nesrećnika kojima osiguravajući zavodi neće isplatiti ni dinara. U Srbiji je situacija oko odgovornosti države veoma nejasna.

U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, smatra se da je osiguranje lični izbor, tako da država nema nikakvu obavezu da pomogne nekome ko je usled neposedovanja odgovarajućeg osiguranja ostao bez imovine. Međutim, i tamo je u prošlosti država činila izuzetke i posle prirodnih katastrofa velikih razmera kroz beskamatne kredite sa dugim rokom otplate pomagala ljudima da ponovo stanu na noge.

U evropskoj praksi se smatra, takođe, da je posedovanje osiguranja lični izbor svakog građanina, ali je zbog izuzetno visokih poreza, koji delom moraju da idu u prevenciju štete, i država dužna da pomogne.

Samo nedelju dana posle obrenovačke tragedije nepogode istih razmera su pogodile i široke oblasti u Nemačkoj. Tamo su, međutim, nasipi visoki i stabilni, postoje odvodni kanali, narod je na vreme bio evakuisan… Zbog svega toga su razmere štete daleko manje nego u Srbiji, a nemačka vlada je najavila formiranje posebnih fondova za pomoć stanovništvu i privredi. Tamo, međutim, postoji i stalni fond u koji svi osiguravajući zavodi redovno uplaćuju novac, a odakle se posle isplaćuju i oni koji su pretrpeli štetu, a nisu bili osigurani.

Srpska država smatra da nema para za ovakve vidove pomoći, a to znači, kao i uvek, da kada država nema sredstava, račun mora da plati narod. On uvek ima para, smatraju vlastodršci.

Jedino što je država do sada obećala, jeste da će unesrećeni biti oslobođeni plaćanja komunalija i struje za maj mesec! Bilo bi, inače, neumesno nekome ko je u poplavama izgubio i kuću i okućnicu naplaćivati vodu ili taksu za održavanje obale. Za sada se ništa više od toga ne najavljuje, a biće dobro ako ova pohlepna vlast ne počne da šalje račune za troškove evakuacije i smeštaja u prihvatilištima.

Udruženje banaka Bosne i Hercegovine je odmah reagovalo na katastrofalne poplave u toj republici i najavilo da banke mesec dana neće naplaćivati rate za kredite od onih osoba koje su izgubile imovinu, prethodno založenu da bi se kredit dobio.

Smatra se da će u tom roku osiguravajuća društva završiti procenu i isplatu štete. O sličnom potezu u Srbiji se ni ne razmišlja, a Jorgovanka Tabaković će nas ponovo ubeđivati kako Narodna banka nema instrumente pomoću kojih bi naterala banke na ovako nešto. Kako izgleda, narod je opet prepušten samom sebi po onoj narodnoj: „Sirotinjo, i zemlji si teška".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije