Архива

Posts Tagged ‘visoka’

ZAPUŠTENOST SRPSKE DIPLOMATIJE: U VISOKU DIPLOMATIJU SRBIJE PREKO NEPOTIZMA I DINASTIČKIH AMBICIJA!!!

6. новембра 2016. 1 коментар

 

Srpska diplomatija više ne postoji, postoje još samo naša zapuštena diplomatsko konzularna predstavništa u svetu kojima haraju lopovi, secikese i prostitutke, svi odreda odani najnižim strastima. Među njima se najbolje snalaze dobro plaćeni dvostruki i trostruki špijuni, bahati sinovi i kćeri srpskih političara i njihove rodbine, i finansijski mešetari dobro povezani sa mafijom.

 

                 major Goran Mitrović

DIPLOMATSKA NESTRUCNOST1

 

Srpska diplomatija nema čime da se podiči već godinama. Ali, ima čega da se postidi. Nedavno je doprinos ovom sumornom stanju dao i ambasador Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama, Đerđ Matković , kada je na tribini u Čikagu, govoreći o odnosima Srbije i Rusije, izjavio da "…predsednik Ruske federacije, Vladimir Putin ima veliki ego, da želi da bude vladar sveta i da Rusija ponovo postane velika supersila".

Ta izjava bila je povod za veliki tekst u uglednom američkom listu "Čikago marun ", nakon čega je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić hitro intervenisao te je ceo slučaj ubrzo zataškan.

Ministarstvo spoljnih poslova Ruske federacije nije zvanično reagovalo, ali jesu pojedini ruski mediji (vest je prenela i ruska državna novinska agencija Iter Tas). Ipak, da stvar ne bi otišla daleko i da ne bi došlo do velikih negodovanja u Srbiji, potrudila se i profesorka Nada Petković iz Čikaga, koja je bila moderator tribine održane na Institutu za politiku pri Čikaškom univerzitetu 3. oktobra ove godine. Čudno, ali, tonski zapis sa tribine više ne postoji (a profesorka Petković tvrdi da nije ni snimana, što je malo verovatno).

Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić se naknadno ogradio od izlaganja Đerđa Matkovića, ističući da ona ne izražava zvanične stavove Srbije, ali, Matković posle svega nije pozvan ni na konsultacije.

Da nevolja bude veća, sporno Matkovićevo izlaganje desilo se pred punom salom slušalaca, uglavnom studenata Univerziteta, kao i predavača i drugih članova univerzitetske zajednice grada Čikaga. U publici je bio i jedan broj pripadnika američke obaveštajne zajednice.

Pitanja iz publike upućena Matkoviću ticala su se političke platforme premijera Aleksandra Vučića i odnosa Srbije sa Rusijom. Odgovori su bili veoma ugodni za antiruski naštimovane slušaoce. Kako one iz akademske, tako i za one iz obaveštajne zajednice.

Ovde je važno znati da je Đerđ Matković, inače bivši savetnik za spoljnu politiku Aleksandra Vučića, na mesto ambasadora u Vašingtonu došao godinu dana nakon što je sa tog mesta opozvan dotadašnji ambasador Vladimir Petrović, koji je takođe naneo velike štete Srbiji tokom svog manadata.

Matkovićeva radna biografija nije poznata javnosti, zna se samo da je već ranije službovao u SAD, ali i u Kanadi i Zimbabveu.

Mada je jedan od najbliskijih Vučićevih ljudi, o njihovom međusobnom odnosu se takođe skoro ništa ne zna. Ipak, jedno neobično svedočanstvo o njihovom "zajedništvu" postoji: jednog vikenda u decembru mesecu 2013. godine (bila je nedelja, nešto pre 8 sati ujutro!), desilo se da su se pomoćni službenik u Vladi Srbije i jedan policajac-čuvar, skoro sudarili sa Đerđom Matkovićem i Aleksandrom Vučićem u jednoj od pomoćnih prostorija (toaletu).

Svedok ovog "sudara" tvrdi da se ne zna kome je bilo neprijatnije te da je ostalo otvoreno pitanje šta su Matković i Vučić radili u nedoba, u prostoriji gde bi to čovek najmanje očekivao.

Mada je taj detalj skoro zaboravljen, Đerđ Matković je bio još 2006. godine, zamenik generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova, u vreme kad je Vuk Drašković bio šef diplomatije. Kad ga je Vučić "uzeo pod svoje", prvobitno je planirao da ga postavi za ambasadora u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Jedan službenik nemačke ambasade u Beogradu, svojevremeno je ovako ocenio Matkovića: „Više je birokratski tip, a i nema iskustva u javnim nastupima, što u javnom poslu nije prednost".

No, najvažniji detalj vezan za Đerđa Matkovića svakako je njegovo vrbovanje za interese SAD i NATO pakta koje se desilo te 2006. godine, u vreme kada je službovao kod Draškovića. U vreme kad je bio prvi savetnik ambasade u SAD, Đerđ Matković je postao čovek od najvećeg poverenje a američkoj administraciji. Od tada pa do danas, retkim javnim i brojnim "zatvorenim" nastupima, radi kao neformalni "koordinator" takozvane severnoatlanske alijanse i SAD, zadužen, naravno, za Srbiju.

Koliko je ovakvih ljudi na službi u Ministarstvu spoljnih poslova, i kako je moguće da Matković ostane na mestu ambasadora u SAD, mada je i sam ministar spoljnih poslova Dačić rekao da "…njegovi stavovi ne odražavaju stavovi ove zvanične Srbije"? Da li je Đerđ matković "Vučićev ambasador" i da li se srpske diplomate danas dele na "Tomine i Dačićeve", sa jedne strane, i "Vučićeve" sa druge? Sve govori da je baš tako!

Na žalost, na sceni su i velike "dinastije" u srpskoj diplomatiji, pa je tako nedavno sin ambasadora Srbije u Parizu Rajka Ristića, Stefan Ristić, poslat je na službu u Šangaj, u Kinu, na poziciju vicekonzula, gde odlazi iz Odeljenja za susedne zemlje Ministarstva spoljnih poslova.

U MIP-u su se pojedini zapitali, kakve veze susedne zemlje imaju sa Kinom, nije poznato, i kakav doprinos možemo očekivati od čoveka kome je ovo prva služba u nekom od diplomatsko-konzularnih predstavništava?

Stefanovog oca, Rajka Ristića, kolege diplomate pamte po tome što je potrošio ni manje ni više nego 20.000 evra za Dan državnosti Srbije, slaveći kao da je Sultan od Bruneja. Kasnije se pravdao da su donatori obezbedili novac, ali nije kazao ko su bile te "mecene". U Parizu, takođe u našoj ambasadi, radi i ćerka Svetka Kovača, bivšeg direktora Vojnobezbednosne agencije.

Dokaz o dinastičkim ambicijama u srpskoj diplomatiji, dao je i Veljko Odalović, koji je svog sina Uglješu upisao u Diplomatsku akademiju lang=cyr i već mu obezbedio i praksu i prolaz prema visokoj diplomatiji, mada je još uvek "mali od palube" i nema predstavu šta je uopšte diplomatija.

Uzgred, treba reći da je Uglješa Odalović prethodno završio nekakav "menadžment u sportu", zaposlio se u "Srbijagasu", a onda na predlog tog javnog preduzeća postao polaznik Akademije. Ima stavku u biografiji koju drugi kandidati nemaju – sin je generalnog sekretara MSP Veljka Odalović. Dakle, svi putevi su mu otvoreni!

Čak je i Sanja Šajn, inače svršeni ugostiteljski radnik, ali i ćerka predsednika Romske partije Srđana Šajna, zaposlena u Ambasadi Srbije u Beču kao ataše za kulturu i medije, mada se svi zaposleni u ambasadi u Beču slažu i kažu da ona ne zadovoljava ni elementarne kriterijume da obavlja ovaj posao.

Intrigantan je i slučaj Damjana Jovića, nekada zaposlenog u Predsedništvu Srbije, inače intimnog prijatelja šefa Kancelarije za KiM Marka Đurića. Jović je i danas njegov zamenik. U Đurićevo "naručje", pao je sa mesta pomoćnika ministra spoljnih poslova za bilateralu, gde je primljen bez ikakvog iskustva. Preporuka mu je bila što je sin direktorke Srpskog kulturnog centra u Parizu.

Pariza se dokopala i Maja Raković kuma nekadašnjeg šefa diplomatije Vuka Jeremića. Svojevremeno je bila zaposlena u Ministarstvu kulture, odakle je zahvaljujući sporazumu o preuzimanju prešla u MSP. Ubrzo je poslata u Ambasadu u Parizu, gde je i danas.

U diplomatiji su i deca nekadašnjeg savetnika Vojislava Koštunice, Slobodana Samardžića, a Dejan Šahović, nekadašnji ambasador u Njujorku, Ženevi i Budimpešti, zaposlio je u MSP-u u vreme Vuka Jeremića svog brata Ivana Šahovića.

Srpska diplomatija postala je skoro porodični posao, pa je to tako shvatio i ambasador u Budimpešti Rade Drobac koji je zaposlio u Ministarstvu svoga sina, a ćerka nekadašnjeg gradonačelnika Kragujevca i predsednika stranke Zajedno za Šumadiju Veroljuba Stevanovića, Jelena Plakalović, godinama je bila u konzulatu u Njujorku.

Ima tu i bliske rodbine "stare garde", pa je Petar Vico, bratanac Ratomira Vica, nekadašnje Miloševićeve perjanice, svoj diplomatski uspon počeo kao šef kabineta bivšeg ministra spoljnih poslova Ivana Mrkića.

Očito, akademske preporuke za ulazak u srpsku diplomatsku službu, više nikome nisu potrebne, nije bitno da li i koji jezik neko govori, pa čak ni to da li ima adekvatan psihološki profil za bavljenje ovako delikatnim poslom.

Bitno je da ima svoga uticajnog roditelja, ujaka, strica, ili ljubavnika, kao što to imaju brojne prostitutke koje danas štiklom i visoko dignutim nogama otvaraju sva vrata u Vladi Srbije, a nekako najlakše baš u Ministarstvu spoljnih poslova.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZADUŽENI LIVAC I ŽELEZARA SMEDEREVO: PLAN BEZ REALNOSTI OPET ĆE BITI OSTVAREN PREKO LEĐA NARODA SRBIJE!??

21. јула 2016. Коментари су искључени

 

Šta je sve prethodilo prodaji Železare Smederevo kineskoj kompaniji i zbog čega će Aleksandar Vučić, kao glavna štetočina pokušati da izbegne odgovornost za multimilionske štete koje su nanete državi? Zašto Srbija neće videti na optuženičkoj klupi ni Petera Kamaraša, čoveka koga je Vučić doveo kao "spasitelja" u Železaru, a koji je ojadio i ovaj privredni gigant i državu, napravivši dug od 120 miliona evra?

Tragajući za odgovorima na ova pitanja, ekonomista Miodrag K. Skulić, došao je do zaključka da su dugovi toliki da će ih i naredne generacije vraćati, te da glavni krivci za to očekuju da im sudi "sud istorije" a ne redovni sud…

 

                      Miodrag K. Skulić

ZADUZENI LIVAC

 

Železari u Smederevu, država Srbija je do prodaje Kinezima mesečno davala od 8,5 do deset miliona evra dotacija. Danas Železara bankama duguje 260 miliona evra. Dug dobavljačima je 120 miliona evra. Dug za sirovine je 145 miliona evra.

Sve je to ostalo državi (građanima) na teretu. Kad Železara punim kapacitetom radi, jedna peć u ukupnom društvenom proizvodu zemlje doprinosi između 0,7 i jedan odsto. Izvozi od 75 do 85 odsto proizvodnje.

Kad je radila punim kapacitetom od 2006. do 2008. u ukupnom izvozu učestvovala je sa 10 do 12 odsto. Izvoz čelika iz jedne visoke peći vredan je oko 500 miliona dolara godišnje. Zatvaranje Železare jednokratno je moglo da košta između 90 i 157 miliona dolara, plus brojne garancije koje je dala država. Dodatni mesečni trošak zatvaranja iznosio bi oko 3,5 miliona dolara. Budžet Srbije ostao bi bez 6,5 do sedam miliona dolara mesečno, za poreze i doprinose a oko 5.000 radnika bez posla.

Prethodno, Srbija od američke kompanije „Esmark" nije dobila čak ni garanciju da će sačuvati vrednost zatečenog obrtnog kapitala u "Čekićani" (važnom delu Železare)! Tamo su postojale sirovine u vrednosti od 180 miliona dolara, što je pravo bogatstvo.

Vučić je tada izjavljivao: "…Tražili smo garancije da neće napustiti fabriku kad ih potroše. Tražili smo da u prvih devet meseci imamo supotpis u poslovanju kako bi smo kontrolisali potrošnju sirovina, ali nismo dobili. Nismo bili spremni da prihvatimo korporativne garancije bez solidarne odgovornosti…". –

Zavaravajući javnost oko tadašnje sudbine Železare, suludi Vođa je tvrdio da su se pregovori sa "investitorom" sastojali "od hiljadu detalja", da je američki"Esmark") prepolovio prvobitne planove za investicije sa 400 na samo 200 miliona dolara, da se srpska strana tražila da se vrednost sirovina ne sme spustiti na manje od 70 miliona dolara, a da su oni nudili 55, da su svi bili protiv, a da se on jedini premišljao i da ih je "u pola jedan ujutru molio da nam izađu u susret".

Boris Milošević iz konsultanske kuće KPMG tvrdio je da nije bilo ekonomskog opravdanja da se ugovor s „Esmarkom" sklopi, jer nije bilo minimalne pravne zaštite srpskih interesa. Železara je pravila gubitak, a on je prošle 2015. godine iznosio 120 miliona dolara, što je „Esmark" dobro znao.

Vučić se, kad je stvar sa Amerikancima propala, "posipao pepelom", pa se preko svih svojih medija trudio da promoviše i priču kako bi "neozbiljno" bilo da država trči pred rudu i najavi "Esmark" kao da je sve bilo dogovoreno. Nema drugog nego da se proizvodnja svede na nivo profitabilne, galamio je Vučić. To je značilo rad hladne valjaonice i gašenje visoke peći. Svuda u svetu se ovakva industrija subvencioniše, a bilo je jasno da u budžetu za takvo nešto nema para.

Tada Vučić na scenu uvodi međunarodnog mešetara Petera Kamaraša, predstavlja ga kao "svoga prijatelja", koji, navodno, u posao unosi 20 miliona dolara, kroz sirovine koje će se odložno plaćati, najavljuje ulaz njegove firme, HPK Inženjeringa u upravljanje Železarom Smederevo.

U javnosti se tada potenciraju krupni planovi novog menadžmenta: pozitivan poslovni rezultat već nakon šest meseci, pokretanje druge visoke peći već od januara 2016 godine, minimum 1,5 milion tona gotovih proizvoda, već od januara 2015. godine garantovan minimum obrtnog fonda od 80 miliona dolara. Smederevci su se pitali: imaju li Džon Gudiš (potpredsednik US Steel.a,  koji je i uništio Železaru) i Peter Kamaraš ikakvu odgovornost za slučaj da ne ispune obećanja?

Kakve će posledice snositi i šta će ih sprečiti da se jednostavno pokupe i odu iz Smedereva, javnost nije znala. Znalo se, međutim, da će njihove usluge koštati oko četiri miliona dolara godišnje!

Javnost danas zna da je Kamaraš rude i koks uvozio preko svoje firme, preko koje je prodavao i limove kao gotov proizvod Železare, preko njegove privatne firme „Picaro". Po kojim cenama? Šta je radio Nadzorni odbor?

Kontrolu, tačnije nadzor, vršio je član Nadzornog odbora i izvršni direktor zadužen za finansije Bojan Bojković, za koga štampani mediji pišu da je osuđen na 3,5 godine zatvora zbog izazivanja saobraćajne nesreće u Banja Luci, sa smrtnim posledicama.

Postavlja se pitanje ko je tog čoveka našao i ko ga je Vučiću predložio? Zar on nije znao preko koga se uvozi ruda i koks i preko koga se izvoze gotovi proizvodi i po kojim cenama. Ako to nije znao, onda on ništa ne zna ili je plaćen da ćuti.

Ko će odgovoriti na zahtev Demokratske stranke da Aleksandar Vučić građanima Srbije odgovori na pitanje u vezi sa radom profesionalnog menadžmenta Železare Smederevo  koja je umesto obećanog saniranja problema i pokrivanja gubitaka napravila nove gubitke, jer se tvrdi da su Peter Kamaraš (za koga kažu da je „još jedan od brojnih prijatelja premijera") i njegov tim, Železari Smederevo napravio nove gubitke od 144,75 miliona evra, dakle, 39 odsto više nego što je prethodni menadžment napravio u godini pre toga!

Novi vlasnik, kineska kompanije, trebalo bi da bude pouzdan, ali šta je Vučić sa Kinezima potpisao? Zna se samo da je ceo svet u 2014. godini proizveo je 1,6 milijardi tona čelika, a sama Kina više od 820 miliona tona! To je deset puta veći obim proizvodnje od američke.

Taj podatak uliva poverenmja, ali…Skorije prošlost Železare u Smederevu ne obećava ništa dobro. Ogromna kineska kompanija koja je ušla u ovaj posao, može po ugovoru jednog dana i da odustane od njega. Ako ne ostavi dugove kao njeni prethodnici, bio bi to spas i za Smederevo i za Srbiju. Smederevci bi se vratili vinogradarstvu, a državni budžet konačno bio oslobođen ovog karcinoma.

 

     A 1. Prošlost i budućnost čelika

Osamdesetih godina XX veka, u svetu su postojala tri krupna centra za proizvodnju crnih metala – SSSR, SAD i Zapadna Evropa, da bi poslednjih decenija uz njih stale i metalurgije Kine, danas najveći proizvođač čelika u svetu, Indije, Japana, Koreje, Latinske Amerike, pa čak i u Africi.

U 2007. godini ukupona svetska proizvodnja čelika iznosila je 1,m35 milijardi tona, u čemu je udeo Kauine iznosio 36,6 odsto. Prema podacima Svetske asocijacije čelika (WSA) u 2014. godini u 65 zemalja sveta, koje proizvode oko 99 odsto svetske proizvodnje čelika, izliveno je ukupno oko 1,63 milijarde tona čelika, dok godinu dana ranije taj obim je bio 1,61 milijardu tona.

SFRJ je imala 12 železara, od kojih deset većih. Osamdesetih godina prošlog veka većina je radila sa gubicima. Svetska asocijacija za čelik objavila je da među državama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije u 2014. godini najviše čeilka proizvodi BiH (793.000 tona), u Železari Zenica, zatim Slovenija sa proizvodnjom u toj godini od 615 hiljada tona (Slovenija je imala tri železare Štore, Jasenice i Ravne, od kojih ove dve poslednje sada posluju u okviru Slovenačke industrije čelika) Srbija je proizvela u toj godini 583 hiljade tona čelika, a Makedonija 188 hiljada tona, dok je u Hgrvatskoj proizvedeno samo 159 hiljada tona, a u Crnoj Gori je proizvodnja čelika ugašena.

 

     A 2. Pukla tikva u Železari Smederevo

Država Srbija i njena dva (tajna) ugovora sa Kamarašovim HPK Inženjeringom izbacili na površinu u ovom poslu sve Vučićeve strogo čuvane tajne u vezi sa ovim poslom. O "metamorfozi" ovog slučaja rečito govore i njegove izjave kao i pojedini novinski naslovi iz prošle godine, koji govore šta je sve poludeli premijer mislio i govorio o Železari u Smederevu.

18.02.2015: Neprihvatljiva ponuda „Esmarka" za Železaru, 03.04.2015: Bićemo najveća Železara na Balkanu (intervju Petera Karamaša, direktora HPK Inženjeringa), 14. 06. 2015: Železara ucenjuje domaće dobavljače da snize cene?, 21.02.2015: Gašenje Železare skuplje od donacija, 11.06.2015: Zašto je ugovor o Železari tajna, 23.06.2016: Vučić o Peteru Kamarašu: "Doveo sam ‘Đokovića’ za čelik u Železaru ("…u najvećoj krizi sačuvali smo radna mesta, na vreme isplaćivali plate, održali proizvodnju, pokrenuli drugu visoku peć, našli partnera u procesu privatizacije i sada nas sve vode ka profitu. To je ravno čudu…")…

26.06.2016: Kinezi preuzeli Železaru bez Petera Kamaraša ("…do raskida saradnje s HPK Inženjeringom dovelo je nepoštovanje obaveza iz dva ugovora o kojima javnost u Srbiji nije ništa znala). 27.06.2016: Okončana misija čeličnog mesije, 05.07.2016: Kamaraš: Smenili su me sindikalci.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOK JE U SRBIJI DOSTIGNUT ISTORIJSKI MINIMUM PREŽIVLJAVANJA GRAĐANA, TRGOVINSKE MARŽE SKAČU DO NEBA!!!

25. марта 2016. Коментари су искључени

 

Mada se naprednjački režim hvali da je Srbija postigla razne "rezultate" i "rekorde", za skoro četiri godine njihove vladavine, ne postoji ništa što nije uništeno i što nije palo na nivo najsiromašnijih afričkih država.

Osim cena hrane, odeće, obuće i komunalnih usluga. Jedino to beleži rekorde. Ali, crni dani tek dolaze. Danas većina nema novca za osnovne potrebe, a sutra neće biti ni novca ni potreba. Ovim tempom izumiranja, neće nas ni biti…

 

                 M. Grabež

TRGOVACKA MARZA DO NEBESA1

 

Režim Aleksandra Vučića tvrdi da Srbija nije gladna i da su cene osnovnih namirnica za potrebe prosečne porodice u Srbiji "na nivou očekivanih". U maju mesecu prošle godine, njegova propaganda je preko svih svojih medija razglasila da su cene hrane "ponovo pale i blizu su šestogodišnjeg minimuma". Skoro godinu dana kasnije, on se hvali "istorijskim minimumom" na kome građani preživljavaju zarad nekakve nejasne budućnosti.

Istina je gorka, u najvećim gradovima u Srbiji, a posebno u Beogradu kao glavnom gradu i najvećem urbanom centru, cene osnovnih prehrambenih artikala veće su nego u Berlinu, Minhenu, Beču, Gracu, Milanu…Visina takozvane "ugrade" u cenu hrane, od strane raznih veletrgovaca, posrednika, nakupaca i prekupaca, prevazilazi u pojedinim slučajevima i 300 odsto od proizvođačke cene.

Prosečne marže u Srbiji, nekoliko puta veće čak i od onih svetskih! Osim hrane, odeća, obuća i bela tehnika u Srbiji je skuplja i do dvadeset puta nego u drugim zemljama Evrope. Kakav haos vlada na tržištu, govori i podatak da je samo u jednom gradu veličine Kragujevca, na primer, razlika u ceni istog proizvoda na nekoliko različitih prodajnih mesta i do pedeset odsto! Cena jednog proizvoda razlikuje se čak i na prodajnim mestima iste firme! Samo dva najveća trgovinska lanca, na "zaokruživanju " cena zarade 90 miliona godišnje!

Na ceni brašna pojedini trgovinski lanci zarađuju i do 55 odsto, razlika u nabavnoj i prodajnoj ceni šećera iznosi do 35 odsto, a jestivog ulja do 33 odsto. Kod mleka je taj raspon često oko 20 odsto. Zašto su patike poznatog svetskog proizvođača često i do 40 odsto jeftinije u Beču nego u Beogradu?

Slično pitanje može da se postavi i za brendirane čizme, pantalone, jakne…Veliki trgovinski lanci u Evropi izračunali su da im je isplativo da na garderobi i obući zarade desetak odsto, međutim, samo u Srbiji na maržama takozavnih "firmirane" garderobe, zarada je preko 150 odsto. Kod patika i druge sportske obuće, ide i do 200 odsto!

Na putu od proizvođača do potrošača, roba prolazi kroz ruke dobavljača, distributera, trgovacaSvako od njih uzima za sebe deo zarade, znatno veći nego njihove kolege u svetu, pa su hrana, odeća, obuća i bela tehnika kod nas mnogo skuplji nego u ostatku Evrope.

Vučićev režim strogo krije ko su učesnici u trgovinskom lancu i ko zarađuje od ovog dranja kože građanima. To je strogo čuvana tajna. Istu robu koja u Srbiji košta kao da je od suvog zlata, građani Evropske unije (pa i građani onih zemalja koje nisu članice EU) mogu da pazare za mnogo manje novca, a da ne govorimo o svakodnevnim sniženjima, zbog oštre konkurencije ponude i kvaliteta.

Tamo su svetski trgovinski lanci našli računicu po kojoj im je prodaja isplativa čak i kada je razlika između nabavnih cena i onih u prodaji samo tri do četiri odsto! Trgovci u Srbiji za hranu, slatkiše, kozmetiku i hemiju zaračunavaju marže i do 150 odsto!

Dokazano je da bi prosečna trgovina u Srbiji preživela, potrebna joj je marža od 15 do 30 odsto. Ako bi od prodaje proizvoda samo hteli da isplate radnike, marža bi bila oko pet odsto.

Ako hoće da plate i zakup lokala i komunalije, to je još toliko, a tek onda dolazi profit. To objašnjava jedan deo razloga za ogromnu skupoću i sve teži život građana. Državni aparat je preglomazan i preskup, neko mora da ga servisira, a to su između ostalog i ljudi koji se bave trgovinom prehrambenih proizvoda.

Nigde u regionu nekadašnje Jugoslavije nema ovakvih divljačkih nameta, pa tamo nema ni zastrašujuće skupoće kao u Srbiji. Primera radi, trgovačke marže u siromašnoj Republici Srpskoj, iznose samo oko osam odsto, a u mnogo bolje stojećoj Sloveniji, prosečno su oko 20 odsto! Dakle, neuporedivo niže nego u Srbiji.

Ali najveći razlog dranja građana je monopolski položaj režimskih kompanija koje ne dozvoljavaju nikakvu konkurenciju. U Srbiji još ne postoji nijedan diskontni lanac, a i učešće velikih trgovinskih lanaca je ograničeno na dva-tri velika (Idea, Delez …).

Istinite su tvrdnje ministra trgovine Rasima Ljajića da je Srbija "značajno tržište za ulaganja na tržištu trgovine", ali za koga? Za onoga ko je uložio pare u režime kojima on verno služi!

Za one koji će na krvi i znoju, zaraditi ogromne profite. Ne postoji radnik u trgovinskim lancima Srbije koji zarađuje više od 25.000 dinara. Armija ovog belog roblja, koje u istim kompanijama na Zapadu radi za deset puta veću platu, veliki je izvor zarade stranih derikoža kojima je Vučićev režim širom otvorio vrata.

Laže Ljajić i da će inostrani trgovinski lanac „Lidl", sa svojih deset lokala u celoj Srbiji, biti bilo kome konkurencija. Naime, crni dani tek dolaze! Robu široke potrošnje više nema ko da kupuje, a hranu, onu najosnovniju, građani kupuju jer moraju da prežive.

Dobar deo njih neće ni dočekati za života da se najede kao čovek, da zaspi u svojoj kući, pod svojim krovom i da kaže kako život, uprkos svemu, ima smisla. Naprednjačko divljaštvo računa upravo na to, da mladi pobegnu u inostranstvo a da stari pomru. Ovakvim tempom "čišćenje" Srbije, za dvadeset godina pod ovim nebom živeće samo nasilnici, starlete, političari i njihove male stranačke armije, zaposlene u državnim preduzećima.

Da je državni kriminal na delu, da Vučićev režim svesno otima iz usta narodu, dokazuje i podatak da je neverovatno povećanje prosečnih trgovačkih marži na hranu, došlo u trenutku kada je kupovna moć stanovništva na dnu, a promet u trgovinama čak jedanaest puta manji nego godinu dana ranije! Ne može se drukčije objasniti ovakav napad na građane drugim rečima: u pitanju je smišljeni teror!

Poređenje sa svetskim primerima izgleda ovako: francuski prodajni lanac "Karfur"  koji godišnje ima obrt veći od 120 milijardi dolara, zarađuje prosečno 0,5 odsto na razlici u ceni.

Kroz račune američke kompanije "Volmart"godišnje prođe oko 400 milijardi dolara, a marža im je 3,6 odsto. Engleski "Tesko"  tokom godine "obrne" više od 90 milijardi dolara, iako im zarada prosečno iznosi 4,1 odsto.

A u Srbiji, pored divljačkog dranja nenormalnim "ugrađivanjima", ima slučajeva gde je marža bila vrednija čak i od proizvođačke cene! Za kriminalno zakonsko rešenje, na osnovu koga su marže postale poslovna tajna trgovaca, direktno je odgovoran ministar trgovine Rasim Ljajić, koji je i u nekim ranijim režimima učestvovao u "liberalizaciji" srpskog tržišta hranom i robom široke potrošnje.

Ali, on se već unapred "zaštitio" od odgovornosti novim paktom sa Vučićevim režimom. Dugo je ta njegova politika imala uspeha, ali je ovaj put stavio pogrešnu kartu na sto. Cena koju će platiti za to, biće skuplja od svake marže.

 

©Geto Srbija

material: List protiv mafije

UDISANJE VAZDUHA JE JEDINO BESPLATNO: KOLIKO MOGU DA BUDU POSLEDICE VUČIĆEVIH TAJNIH UGOVORA SA ŠEICIMA, A SVE U IME DRŽAVE!??

6. фебруара 2016. 1 коментар

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić se prema svom prijatelju, prestolonasledniku Abu Dabija, obavezao da će najkvalitetniju zemlju u bescenje dati preduzećima iz ove zemlje na slobodno upravljanje.

Zbog otpora ovdašnje javnosti, ali daleko više zbog ozbiljne zabrinutosti Evropske Unije da će se time pomagati islamistički pokreti u Evropi, ovaj dogovor još nije realizovan. Zbog toga UAE preti da će odustati od dalje finansijske pomoći Srbiji.

Pala je u vodu i Vučićeva priča da će mu Arapi dati milijardu dolara za budžet. Naprednjačka vlast je tako građane stavila pred izbor da poklone svoju zemlju strancima ili odmah ili posle bankrota.

 

                        Milan Malenović

 UZIVANJE PO SRBIJI ZA MALE PARE6

 

Za razliku od srpskih birača, zalivski šeici odlično pamte šta im je obećao Aleksandar Vučić i ne praštaju mu njegove laži. Upravo je to razlog zbog koga je došlo do blagog, ali vidljivog zahlađenja odnosa između vlastodršca iz Srbije i prestolonaslednika Ujedinjenih Arapskih Emirata. Uz to dolazi i činjenica da zbog drastičnog pada cena nafte prinčevi iz pustinje raspolažu sa manje novca nego ranije i postaju oprezniji u svojim investicijama.

Najvažnija strateška investicija šeika je zakup plodnih oranica u Vojvodini. Zbog pritiska ovdašnje javnosti taj posao ne može da se obavi ni onako brzo niti jeftino kao što je Vučić obećao svojim arapskim prijateljima.

Zatim je došlo odlaganje privatizacije „Telekoma" u kojoj su Emirati takođe imali finansijski interes. Kap koja je prelila čašu jeste, međutim, najavljena privatizacija Aerodroma „Nikola Tesla"  o kojoj se ozbiljno razmišlja još od neuspeha privatizacije državnog teleoperatera.

Budžet Srbije za 2016. bio je tako projektovan da će u toku ove godine doći do najmanje jedne velike privatizacije kako bi se ublažio projektovani deficit. Pošto ništa drugo krupno nije zanimljivo za strane investitore Vučićeva vlada je morala na prodaju da ponudi Aerodrom u Beogradu koji odlično posluje uprkos tome što je najveći korisnik njegovih usluga, „Er Srbija", oslobođen plaćanja.

Takvo poslovanje je predviđeno ugovorom kojim je Srbija 49 odsto vlasništva nad domaćom avio-kompanijom poklonila „Etihadu"  iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Da bi se ugovor i dalje poštovao i posle privatizacije, država bi morala novom vlasniku da plaća troškove koje napravi „Er Srbija", a to teško da je moguće zbog ograničenja koja nameće Međunarodni monetarni fond. Za prošlu godinu „Er Srbija" je trebala da plati 22 miliona evra aerodromskih usluga, ali mu je to odlukom Vlade oprošteno.

Izlaz bi bio da arapski investitor preuzmu Aerodrom „Nikola Tesla" i da nastavi sa otpisom dugova „Er Srbije", ali zalivski petro-milijarderi ne vide ekonomsku logiku za sebe u takvom poslu. Posebno ne ako kupoprodajna cena ostane na nivou od pola milijarde evra, što je najmanje četiri puta više od trenutne realne vrednosti Aerodroma. Osim toga, zašto bi kupovali ono što im je srpska Vlada ionako već besplatno dala na korišćenje?

Vučićeva ideja je bila da krajem prošle godine ponovi romantičnu noć sa šeikom Muhamedom bin Zajedom al Nahjanom, kao onda kada su se upoznali u hotelu „pozlaćenih zidova", kako je to premijer Srbije slikovito opisao, i da tom prilikom dogovori neko rešenje. Zbog toga je odlučio da Novu Godinu dočeka u luksuznom apartmanu hotela u Dubaiju, gde bi mu se tokom boravka pridružio i prestolonaslednik UAE.

U poslednjem trenutku, međutim, iz Abu Dabija je stigla vest kako prestolonaslednik zbog drugih obaveza nije u mogućnosti da dođe na sastanak. Na uljudnom diplomatskom jeziku to je značilo da on i Vučić nemaju o čemu da razgovaraju i da predsednik srpske Vlade mora prvo da ispuni ono što je ranije obećao, a to je, na prvom mestu, da u bescenje preda vojvođanske oranice.

Po saznanjima upućenih i iznetih u okviru jednog istraživanja koje je organizovala fondacija National Endowment for Democracy (NED),  Vlada Srbije je planirala da najmanje 100.000 hektara najkvalitetnijeg zemljišta u Vojvodini preda u bescenje strancima, od čega će najmanje 60.000 hektara biti dato po sporazumu Aleksandra Vučića i šeika Muhameda bin Zajeda. Poređenja radi, Poljoprivredni koncern Beograd (PKB) raspolaže sa 21.000 hektara.

Predsednik Vlade Srbije je svom arapskom partneru obećao da cena zakupa hektara neće iznositi više od 50 odsto cene koja se sada naplaćuje srpskim poljoprivrednicima i da će trajanje ugovora biti najmanje 30 godina. Arapska kompanija će zemljištem slobodno raspolagati, odnosno neće biti uslovljena šta na njemu da radi i kako da raspolaže dobijenim proizvodima.

Prema proceni stručnjaka, arapski „investitor" bi bez ikakvih dodatnih ulaganja već od početka eksploatacije, svake godine zarađivao između 250 i 1.000 evra po hektaru, u zavisnosti koju bi kulturu zasadio. Na ovaj način bi šeici godišnje mogli da zarade i do 60 miliona evra, odnosno 1,8 milijardi evra tokom trajanja ugovora!

Posebnu poslasticu čini, međutim, dozvola za slobodno upravljanje hidro potencijalima na zakupljenom zemljištu, navodno za potrebe navodnjavanja. Umesto toga, Arapi su planirali da vodu prerađuju i izvoze na Arabijsko poluostrvo gde ona vredi više od benzina.

Na ovaj način bi oni ostvarili dodatni prihod od oko 50 miliona evra godišnje, što zajedno sa zaradom od poljoprivrednih kultura i uzgoja stoke iznosi više od 100 miliona evra svake godine. Zauzvrat bi u srpski budžet godišnje uplaćivali manje od 15 miliona evra na ime zakupa.

Zbog žestokog otpora ovdašnje javnosti, ali i zbog sumnji iznetih u zapadnoevropskim medijima da će se na ovaj način finansirati islamističke organizacije na Balkanu, srpska Vlada je zastala sa ostvarivanjem ovog dogovora, mada se od njega nije definitivno odustalo. Do ispunjenja dogovorenog, međutim, Srbija ne može da računa na dalja ulaganja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Od UAE srpska vlast je na prvom mestu očekivala povoljan kredit u visini do dve milijarde evra, takođe za popunjavanje ovogodišnjeg budžetskog deficita. Ugovor je trebalo da bude potpisan ovog proleća, ali je sada to postalo veoma neizvesno.

Ministar finansija Dušan Vujović je prilikom rasprave o budžetu za 2016. na sednici Vlade rekao kako su faktički iscrpljene mogućnosti uvođenja novih poreza i parafiskalnih nameta. Ni narod, a ni privreda nemaju više para kojima bi pokrivali deficite u budžetu. Potrebno je novo zaduživanje, apelovao je Vujović i sam svestan da je u ovom trenutku veoma teško doći do iole povoljnih kredita. Zbog situacije na međunarodnom tržištu kapitala lako može da nam se desi da ponovo uzimamo kredite sa godišnjom kamatom od sedam i više odsto.

U Srbiji se sve naplaćuje. Još je jedino udisanje vazduha besplatno, ali je pitanje koliko još dugo.

Prvi čovek Mreže sa poslovnu podršku Dragoljub Rajić nedavno je upozorio kako su građani opterećeni sa više od 300 različitih poreza, nameta i parafiskalnih opterećenja. „…Prosečna bruto zarada građana je 500 evra, kada od toga država uzme na ime poreza, doprinosa, ali i kroz PDV na robu u prodavnicama, na komunalije, akcize i slično, građanima ostane mesečno 180 evra, i to onima koji zarađuju legalno", tvrdi Rajić.

Prava istina je, međutim, da je prosečna plata u novembru prošle godine u Srbiji iznosila 361,25 evra i bila je najniža u regionu.

Da bi se nezaposleni prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje potrebno je da za takse izdvoji oko 1.500 dinara. Naplaćuje se i taksa za izdavanje uverenja o stečenoj školskoj spremi, bez koje prijava nije moguća.

Podnosioci zahteva za socijalnu pomoć od nedavno moraju da plaćaju i potvrdu o prebivalištu i državljanstvu, koje su ranije za njih bile besplatne. Bez ovih potvrda oni ne mogu da ostvare svoje pravo na mizernu mesečnu pomoć od 7.000 dinara na koju imaju pravo samo devet meseci godišnje.

Tu, jednostavno, nema više para za popunjavanje republičkog budžeta. Jedini izlaz je priliv novca iz inostranstva.

Preostaju nam, zato, još samo arapski partneri predsednika Vlade, koji bi nam dali pare, ali da mi njima poklonimo celu zemlju sa svim njenim resursima. A i to je neizvesno dokle god Aleksandar Vučić i šeik bin Zajed ne prevaziđu međusobne privatne nesuglasice.

 

    A 1. Na Srbiju niko više ne računa

Svetski priznat sajt za praćenje ekonomskih kretanja, Numbeo, kome na čelu stoji naše gore list, Mladen Adamović, na listi 39 evropskih zemalja rangiranih po kupovnoj moći stanovništva Srbiju svrstava na 34. mesto. Iza nas su još samo Makedonija, Albanija, Moldavija i građanskim ratom razorena Ukrajina.

Indeks kupovne moći stanovnika Srbije je jedva četvrtina prvorangirane Švajcarske, odnosno dve trećine indeksa Hrvatske. Čak i Bosna i Hercegovina, koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji bila tretirana kao nerazvijena republika, ima za jednu četvrtinu jači indeks kupovne moći građana od nesrećnika koji ovde žive.

Čak i kada bi srpska Vlada uspela da obnovi dobre odnose sa arapskim investitorima i dobije kredit pod povoljnim uslovima, to ne bi mnogo pomoglo građanima Srbije. „Dojče Vele" je 14. decembra 2015. objavio kako Srbija u 2016. ulazi sa zvaničnom stopom nezaposlenosti od 22 odsto, ali da svaki drugi mlad čovek nema posao niti realnu perspektivu da se zaposli. Zbog toga mladi, obrazovani ljudi napuštaju Srbiju i posao traže u inostranstvu.

Da bi se pokrenula srpska privreda u ovoj godini je potrebno uložiti najmanje dve do dve i po milijarde evra. Umesto toga, država planira da u 2016. godine kroz programe podsticanja u privredu uloži samo 20 miliona evra i to pod uslovom da stigne kredit od dve milijarde evra. U protivnom, ni tih para neće biti.

Ministar privrede Željko Sertić uprkos ovome najavljuje da će 2016. biti godina preduzetništva. On, kao i ostali članovi Vlade, zanemaruje činjenicu da je časopis „Forbs" na listi od 144 zemlje rangiranih po kvalitetu mogućnosti za investicije Srbiju svrstao na 83 mesto, iza Albanije, Makedonije, Bosne i Hercegovine i ostalih zemalja u regionu. Ovo pokazuje da ozbiljni strani investitori, posebno u ovom vremenu opšte finansijske krize, na Srbiju uopšte ne računaju kao na zemlju u koju vredi ulagati.

 

    A 2. Visoko rangirani samo po korupciji

„Dojče Vele" je sredinom decembra naveo kako je najveći problem za poslovanje i život u Srbiji nezapamćeno visok nivo korupcije. Nemački radio je tom prilikom naveo i neke cene: za prolaznu ocenu u školi daje se do 300 evra, za doktorski rad 3.000 evra, posebna nega prilikom porođaja košta 1.000 evra, koliko se u proseku naplaćuje i za glatko dobijanje građevinske dozvole.

Na listi 174 zemalja sveta koju je objavila organizacija "Transparency International" Srbija je na nezavidnom 78. mestu po pitanju korupcije.

Nemački „Dojče Vele" takođe ukazuje na činjenicu da aktuelna vlast ništa nije učinila da se ovo stanje popravi. Agencija za borbu protiv korupcije postoji već pet godina, ali su njene ingerencije više nego skromne. „…Naš najveći problem je što slučajeve koje otkrijemo ne možemo da procesuiramo pred sudom niti na drugi način da sankcionišemo", rekao je ovom radiju Vladan Joksimović iz Agencije za borbu protiv korupcije.

U prošloj godini je Agencija prijavila 11 slučajeva korupcije na visokom nivou, ali je samo jedan stigao do suda i okončao se nagodbom. Reč je o Dušanu Bajatoviću koji mora da plati kaznu od 200.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: