Архива

Posts Tagged ‘dacic’

ZAPUŠTENOST SRPSKE DIPLOMATIJE: U VISOKU DIPLOMATIJU SRBIJE PREKO NEPOTIZMA I DINASTIČKIH AMBICIJA!!!

6. новембра 2016. 1 коментар

 

Srpska diplomatija više ne postoji, postoje još samo naša zapuštena diplomatsko konzularna predstavništa u svetu kojima haraju lopovi, secikese i prostitutke, svi odreda odani najnižim strastima. Među njima se najbolje snalaze dobro plaćeni dvostruki i trostruki špijuni, bahati sinovi i kćeri srpskih političara i njihove rodbine, i finansijski mešetari dobro povezani sa mafijom.

 

                 major Goran Mitrović

DIPLOMATSKA NESTRUCNOST1

 

Srpska diplomatija nema čime da se podiči već godinama. Ali, ima čega da se postidi. Nedavno je doprinos ovom sumornom stanju dao i ambasador Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama, Đerđ Matković , kada je na tribini u Čikagu, govoreći o odnosima Srbije i Rusije, izjavio da "…predsednik Ruske federacije, Vladimir Putin ima veliki ego, da želi da bude vladar sveta i da Rusija ponovo postane velika supersila".

Ta izjava bila je povod za veliki tekst u uglednom američkom listu "Čikago marun ", nakon čega je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić hitro intervenisao te je ceo slučaj ubrzo zataškan.

Ministarstvo spoljnih poslova Ruske federacije nije zvanično reagovalo, ali jesu pojedini ruski mediji (vest je prenela i ruska državna novinska agencija Iter Tas). Ipak, da stvar ne bi otišla daleko i da ne bi došlo do velikih negodovanja u Srbiji, potrudila se i profesorka Nada Petković iz Čikaga, koja je bila moderator tribine održane na Institutu za politiku pri Čikaškom univerzitetu 3. oktobra ove godine. Čudno, ali, tonski zapis sa tribine više ne postoji (a profesorka Petković tvrdi da nije ni snimana, što je malo verovatno).

Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić se naknadno ogradio od izlaganja Đerđa Matkovića, ističući da ona ne izražava zvanične stavove Srbije, ali, Matković posle svega nije pozvan ni na konsultacije.

Da nevolja bude veća, sporno Matkovićevo izlaganje desilo se pred punom salom slušalaca, uglavnom studenata Univerziteta, kao i predavača i drugih članova univerzitetske zajednice grada Čikaga. U publici je bio i jedan broj pripadnika američke obaveštajne zajednice.

Pitanja iz publike upućena Matkoviću ticala su se političke platforme premijera Aleksandra Vučića i odnosa Srbije sa Rusijom. Odgovori su bili veoma ugodni za antiruski naštimovane slušaoce. Kako one iz akademske, tako i za one iz obaveštajne zajednice.

Ovde je važno znati da je Đerđ Matković, inače bivši savetnik za spoljnu politiku Aleksandra Vučića, na mesto ambasadora u Vašingtonu došao godinu dana nakon što je sa tog mesta opozvan dotadašnji ambasador Vladimir Petrović, koji je takođe naneo velike štete Srbiji tokom svog manadata.

Matkovićeva radna biografija nije poznata javnosti, zna se samo da je već ranije službovao u SAD, ali i u Kanadi i Zimbabveu.

Mada je jedan od najbliskijih Vučićevih ljudi, o njihovom međusobnom odnosu se takođe skoro ništa ne zna. Ipak, jedno neobično svedočanstvo o njihovom "zajedništvu" postoji: jednog vikenda u decembru mesecu 2013. godine (bila je nedelja, nešto pre 8 sati ujutro!), desilo se da su se pomoćni službenik u Vladi Srbije i jedan policajac-čuvar, skoro sudarili sa Đerđom Matkovićem i Aleksandrom Vučićem u jednoj od pomoćnih prostorija (toaletu).

Svedok ovog "sudara" tvrdi da se ne zna kome je bilo neprijatnije te da je ostalo otvoreno pitanje šta su Matković i Vučić radili u nedoba, u prostoriji gde bi to čovek najmanje očekivao.

Mada je taj detalj skoro zaboravljen, Đerđ Matković je bio još 2006. godine, zamenik generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova, u vreme kad je Vuk Drašković bio šef diplomatije. Kad ga je Vučić "uzeo pod svoje", prvobitno je planirao da ga postavi za ambasadora u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Jedan službenik nemačke ambasade u Beogradu, svojevremeno je ovako ocenio Matkovića: „Više je birokratski tip, a i nema iskustva u javnim nastupima, što u javnom poslu nije prednost".

No, najvažniji detalj vezan za Đerđa Matkovića svakako je njegovo vrbovanje za interese SAD i NATO pakta koje se desilo te 2006. godine, u vreme kada je službovao kod Draškovića. U vreme kad je bio prvi savetnik ambasade u SAD, Đerđ Matković je postao čovek od najvećeg poverenje a američkoj administraciji. Od tada pa do danas, retkim javnim i brojnim "zatvorenim" nastupima, radi kao neformalni "koordinator" takozvane severnoatlanske alijanse i SAD, zadužen, naravno, za Srbiju.

Koliko je ovakvih ljudi na službi u Ministarstvu spoljnih poslova, i kako je moguće da Matković ostane na mestu ambasadora u SAD, mada je i sam ministar spoljnih poslova Dačić rekao da "…njegovi stavovi ne odražavaju stavovi ove zvanične Srbije"? Da li je Đerđ matković "Vučićev ambasador" i da li se srpske diplomate danas dele na "Tomine i Dačićeve", sa jedne strane, i "Vučićeve" sa druge? Sve govori da je baš tako!

Na žalost, na sceni su i velike "dinastije" u srpskoj diplomatiji, pa je tako nedavno sin ambasadora Srbije u Parizu Rajka Ristića, Stefan Ristić, poslat je na službu u Šangaj, u Kinu, na poziciju vicekonzula, gde odlazi iz Odeljenja za susedne zemlje Ministarstva spoljnih poslova.

U MIP-u su se pojedini zapitali, kakve veze susedne zemlje imaju sa Kinom, nije poznato, i kakav doprinos možemo očekivati od čoveka kome je ovo prva služba u nekom od diplomatsko-konzularnih predstavništava?

Stefanovog oca, Rajka Ristića, kolege diplomate pamte po tome što je potrošio ni manje ni više nego 20.000 evra za Dan državnosti Srbije, slaveći kao da je Sultan od Bruneja. Kasnije se pravdao da su donatori obezbedili novac, ali nije kazao ko su bile te "mecene". U Parizu, takođe u našoj ambasadi, radi i ćerka Svetka Kovača, bivšeg direktora Vojnobezbednosne agencije.

Dokaz o dinastičkim ambicijama u srpskoj diplomatiji, dao je i Veljko Odalović, koji je svog sina Uglješu upisao u Diplomatsku akademiju lang=cyr i već mu obezbedio i praksu i prolaz prema visokoj diplomatiji, mada je još uvek "mali od palube" i nema predstavu šta je uopšte diplomatija.

Uzgred, treba reći da je Uglješa Odalović prethodno završio nekakav "menadžment u sportu", zaposlio se u "Srbijagasu", a onda na predlog tog javnog preduzeća postao polaznik Akademije. Ima stavku u biografiji koju drugi kandidati nemaju – sin je generalnog sekretara MSP Veljka Odalović. Dakle, svi putevi su mu otvoreni!

Čak je i Sanja Šajn, inače svršeni ugostiteljski radnik, ali i ćerka predsednika Romske partije Srđana Šajna, zaposlena u Ambasadi Srbije u Beču kao ataše za kulturu i medije, mada se svi zaposleni u ambasadi u Beču slažu i kažu da ona ne zadovoljava ni elementarne kriterijume da obavlja ovaj posao.

Intrigantan je i slučaj Damjana Jovića, nekada zaposlenog u Predsedništvu Srbije, inače intimnog prijatelja šefa Kancelarije za KiM Marka Đurića. Jović je i danas njegov zamenik. U Đurićevo "naručje", pao je sa mesta pomoćnika ministra spoljnih poslova za bilateralu, gde je primljen bez ikakvog iskustva. Preporuka mu je bila što je sin direktorke Srpskog kulturnog centra u Parizu.

Pariza se dokopala i Maja Raković kuma nekadašnjeg šefa diplomatije Vuka Jeremića. Svojevremeno je bila zaposlena u Ministarstvu kulture, odakle je zahvaljujući sporazumu o preuzimanju prešla u MSP. Ubrzo je poslata u Ambasadu u Parizu, gde je i danas.

U diplomatiji su i deca nekadašnjeg savetnika Vojislava Koštunice, Slobodana Samardžića, a Dejan Šahović, nekadašnji ambasador u Njujorku, Ženevi i Budimpešti, zaposlio je u MSP-u u vreme Vuka Jeremića svog brata Ivana Šahovića.

Srpska diplomatija postala je skoro porodični posao, pa je to tako shvatio i ambasador u Budimpešti Rade Drobac koji je zaposlio u Ministarstvu svoga sina, a ćerka nekadašnjeg gradonačelnika Kragujevca i predsednika stranke Zajedno za Šumadiju Veroljuba Stevanovića, Jelena Plakalović, godinama je bila u konzulatu u Njujorku.

Ima tu i bliske rodbine "stare garde", pa je Petar Vico, bratanac Ratomira Vica, nekadašnje Miloševićeve perjanice, svoj diplomatski uspon počeo kao šef kabineta bivšeg ministra spoljnih poslova Ivana Mrkića.

Očito, akademske preporuke za ulazak u srpsku diplomatsku službu, više nikome nisu potrebne, nije bitno da li i koji jezik neko govori, pa čak ni to da li ima adekvatan psihološki profil za bavljenje ovako delikatnim poslom.

Bitno je da ima svoga uticajnog roditelja, ujaka, strica, ili ljubavnika, kao što to imaju brojne prostitutke koje danas štiklom i visoko dignutim nogama otvaraju sva vrata u Vladi Srbije, a nekako najlakše baš u Ministarstvu spoljnih poslova.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAJBOLJI KANDIDAT SNS: VELIKI PLANOVI ZA DOBROBIT SRBIJE, SVE DO NJENOG PORAZA…!??

19. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Izbornom krađom Aleksandar Vučić je namakao većinu u Skupštini, dva i po meseca je sklapao „borbenu" vladu i, na kraju, kad je našao izlaz iz tog lavirinta, nema pojma gde se nalazi.

Sa svih strana je pritisnut problemima koje ne ume da reši, prijatelji iz Vašingtona i Brisela su ga se odrekli, u Moskvi ga nisu prihvatili, komšije iz Sarajeva javno tvrde da je suicidni lažov, iz Zagreba mu poručuju da je šaka jada, a u Prištini ga podržava samo familija Musliu…

  

                     Predrag Popović

IZBOR KANDIDATA I UKLANJANJE NEPOZELJNIH NA FINI NACIN

 

U Srbiji, svom ličnom feudu, stoji još gore. Uzalud mu istraživanja Ipsosa i Cesida, medijska podrška „Informera", „Kurira", Pinka i ostalih naprednjačkih mehanizama za kolektivnu hipnozu, uzalud i policijsko i pravosudno nasilje nad opozicionarima i ostalim normalnim građanima, Vučić zna da su maske pale, da su svi shvatili da je car go.

Zato nije smeo da izađe na binu i pozdravi osvajače olimpijskih medalja, znao je da bi bio dočekan s tradicionalnim srpskim pozdravom „Vučiću, pederu". Zato i ne ide na utakmice Crvene zvezde, nema snage da sluša kako „Delije" skandiraju princu prestolonasledniku Danilu: „Ja sam mali psihopata, Vučić mi je tata".

Zato ne sme da se suoči s ojađenim narodom, sa nezaposlenima kao i s radnicima koji su izloženi torturi njegovih tzv. investitora, sa nesrećnicima koji balansiraju na ivici egzistencije, koji ne mogu da zarade dovoljno da plate račune , a svakodnevno strepe od izvršitelja, komunalaca i režimskih kriminalaca sa i bez fantomki. Uz sve to, Vučića pritiskaju i svi poverioci, finansijski i politički, koje je izigrao.

U haosu koji je sam kreirao, diktator nema snage, znanja i strpljenja za traženje konkretnih rešenja. Opstanak na vlasti, bar još neko vreme, može da obezbedi samo ako nagomilane probleme zatrpava novim. Doduše, u toj disciplini nema mu ravnog, cela njegova privatna biografija i politička karijera krcate su takvim primerima.

Kao što je i sam naglasio u ekspozeu, najlepšoj savremenoj srpskoj bajci, Vučić najveću obavezu ima prema stranim centrima moći. Majstori iz Lenglija, koji su ga instalirali na vlast, svakodnevno skraćuju povodac i stežu ogrlicu oko vrata. Ljubimac je dobro dresiran, ali gazde ništa ne prepuštaju slučaju, zato ga stalno ohrabruju da zagrize najveću kosku, kosovsku.

Zahtev je jednostavan – Srbija mora da se zvanično odrekne Kosova i Metohije. Realizacija tog plana, davno utvrđenog u Vašingtonu, malo je komplikovanija. Za početak, neophodna je promena Ustava. Kad se iz preambule izbaci obaveza očuvanja teritorijalne celovitosti Republike, odnosno južne pokrajine, kao i odredbe koje definišu pravni, vojni, policijski i politički suverenitet Srbije nad Kosovom, ispuniće se svi uslovi za konačno rešenje, potvrđivanje nove albanske države.

Pre dve godine, posle prve izborne pobede, Vučić je najavio promenu Ustava. No, lakše je obećati, nego izvršiti.Što se njega lično tiče, Kosovo nema cenu, zato bi ga dao džabe. Kroz celu istoriju, zna Vučić, Srbi su sto puta gubili Kosovo, uvek posle ratnih poraza, nikad dobrovoljno. Tako je bilo i 1999, kad su, ironijom sudbine, najostrašćeniji zagovornici ratne opcije bili upravo vodeći nosioci aktuelne vlasti Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić.

Zaklinjali su se da će oružjem braniti Kosovo do poslednjeg Srbina, a sada, isključivo iz lukrativnih interesa, od Srba brane albansku lažnu državu.

Upravo Vučić, koji je sve što ima stekao ratnim huškanjem i izazvanjem pogroma nad Srbima gde god ih je bilo, postaće prvi srpski vladar koji će se, u ime Srbije, dobrovoljno odreći Kosova i Metohije.

Vučić je, kao militantni radikal, sve kritičare etiketirao kao domaće izdajnike i strane plaćenike, preteći im kletvom cara Lazara.

Okolnosti su se promenile, ali ne i Vučić. Sve koji se suprotstavljaju njegovom režimu opet naziva izdajnicima i plaćenicima, optužujući ih da sprečavaju napredak Srbije na spasonosnom putu ka Evropskoj uniji. Da bi ispunio obavezu prema vašingtonskim i briselskim sponzorima, angažovaće sve resurse, od medija do paravojnih jedinica. Dobar deo opozicije, koja se predstavlja kao proevropska, neće morati mnogo ni da pritiska, ona ionako neselektivno prihvata sve zahteve koji stižu spolja, tugujući što se ne nalazi na Vučićevom mestu, pa da ona sprovodi plan za reorganizaciju postkosovske Srbije.

I deo samozvane intelektualne elite, prividno kritički usmerene prema vođi, podržaće ideju o odricanju od Kosova i Metohije.

Neće mu biti problem ni da ućutka samozvane „patriotske stranke" čiji lideri su vrlo kooperativni, tačnije rečeno – konvertibilni. Za izdaju „kolevke", vrle patriote možda će malo podići cenu, ali ni to nije problem, Vučić ništa ne plaća iz svog, nego iz našeg džepa. Kad Šešelju, ili bilo kojem drugom tvrdom nacionalisti, kaže najskuplju srpsku reč – evroekspresno će svi zaboraviti na cara Dušana, Obilića, Dečane, masakrirane momke s Košara

Problem predstavljaju samo građani, običan i normalan svet, koji, makar na nivou emocija, ne može da pristane na trajni gubitak „srca Srbije". Na Vučićevu žalost, za definitivno osamostaljenje albanske republike ne pitaju se samo on i pripadnici njegovog kartela. Hteo – ne hteo, moraće da promenu Ustava testira na referendumu. Naravno, referendumsko pitanje formulisaće tako da prikrije suštinu, predstaviće ga kao potpuno benigno, kao da se i ne tiče Kosova, a onda će tu laž raširiti preko svojih medija.

Bez obzira na sve, opet ne može da računa na uspeh. Koliko god da laže i vara, podmićuje i preti, koliko god da ukrade prilikom prebrojavanja listića, teško će uveriti Srbe da između Vučića i Kosova izaberu njega.

Kad bi mogao, diktator bi se pre treći put oženio nego što bi izašao na referendumski ispit. Koliko god bio poremećen, on zna da će se na tom glasanju odlučiti njegova politička sudbina. Ako ne prođe američki predlog da se Vučićeva Srbija zauvek odrekne prava na svoje Kosovo, proći će vreme naprednjačke diktature.

Kad bi se danas sprovela anketa među građanima Srbije s pitanjem ko su Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović najčešći odgovori bi bili – zvezde Granda ili kajakaši koji su osvojili bronzu u Brazilu. Sigurno 99,9 odsto Srba ni pod najtežim mukama ne bi moglo da se seti da su u pitanju generali koji su potpisali Kumanovski sporazum, kojim je Srbija pristala na kapitulaciju i povlačenje s Kosova. Slobodan Milošević je vukao sve konce, a na kraju je namestio dvojicu anonimusa da uđu u istoriju na način kojim se ne mogu ponositi.

Miloševićev mentalni naslednik Vučić već je dokazao sklonost ka korišćenju istih fazona. Korupcionaški projekat „Beograd na vodi" , on se u nju ugradio i politički i finansijski, ali kad to Potemkinovo selo potone u propast, ostaće činjenica da se na ugovoru s Arapima nalazi potpis Zorane Mihajlović . Vučić, koga nigde zvanično nema, kasnije će se zgražavati nad lenjim i nesposobnim saradnicima, kompletnim kretenima koji su upropastili odličan projekat i onu prelepu maketu…

Istu vrstu prevare Aleksandar Vučić namerava da priredi i oko referenduma o predaji Kosova. Prljav posao prepustiće nekom drugom, a sebi će, pred strancima, pripisati zasluge za ostvareni rezultat.

Prvi uslov za realizaciju te spletke zahteva njegovo napuštanje premijerske i prelazak na predsedničku funkciju. U skladu s ustavnim ovlašćenjima, spoljnu politiku vodi vlada, dok predsednik ne može da utiče na nju. Ne, ako se zove Tomislav Nikolić. Da, ako je na tom mestu Aleksandar Vučić.

Kao što je Milošević imao Zelenovića, Božovića, Šainovića i Marjanovića, a Tadić kukavnog Cvetkovića, Vučić namerava da u premijersku fotelju instalira neku sličnu figuru , slepo poslušnu i odanu, spremnu da izvrši svako naređenje . Neće mu biti teško da pronađe personu s takvim karakteristikama, drugačijih i nema u njegovom okruženju.

Na Vučiću je ostalo samo da definiše strategiju kojom će odrediti tajming i redosled poteza. U dilemi je da li prvo da raspiše referendum ili predsedničke izbore. Referendumsku kampanju, s bilo koje funkcije, ionako će morati da lično vodi, gazde mu ne bi dozvolile da sedi po strani.

Nema mnogo vremena za premišljanje. Tomislavu Nikoliću mandat ističe u junu 2017, tako da će Vučić morati hitno da prelomi na koju će stranu. Prvu i najznačajniju pripremu već je obavio. Nepotrebnim i, kako naivni tvrde, besmislenim vanrednim parlamentarnim izborima Vučić  je odradio glavni posao, očistio je Srpsku naprednu stranku od Nikolićevih kadrova. Tim potezom pokazao je šta misli o mogućnosti da SNS kandiduje Nikolića za drugi predsednički mandat.

Sledeći potez, na nekoj konferenciji za medije, povući će Nebojša dr Stefanović ili Aleksandar Vulin, koji će glasnim vapajem zatražiti od šefa Vučića da, ma koliko mu to ne bilo drago, prihvati kandidaturu i postane predsednik Srbije.

Sličan igrokaz već smo gledali u pripremi vanrednih izbora, kad diktator nije uspeo da se odupre nepostojećem pritisku svojih slugu, pa je, zarad bržih reformi, potrošio ogroman novac iz budžeta, a da bi sve ostalo isto.

U pripremi te akcije, početkom avgusta, Vučić je pustio probne balone. Može da bude zadovoljan onim što je video, ostalo mu je samo da s reči pređe na dela.

Nikolić nema snage da mu se suprotstavi. Bez stranke, mentalno pomiren sa sudbinom penzionera, prihvatio je činjenicu da mu je istekao rok trajanja. Što se njega tiče, neće imati ništa protiv ako sledeće jeseni bude čučao pored bajčetinskog kazana, pekao „tomovaču" i po Glediću brao lekovite trave. Posle svega što je preturio preko glave tokom 26 godina politikanstva, ma koliko bio alav, Nikolić bi, verovatno, sa uživanjem prihvatio odlazak u penziju.

No, ima sreće, ima Dragicu. Potcenjena i izložena ruglu, srpska first lady nema nameru da odustane od političkog biznisa. Motivi postoje. Dva se zovu Radomir i Branislav, a Dragica će izvršiti pritisak na Tomislava i naterati ga da još jednom krene ispočetka.Nimalo naivna, na mnoga važna mesta u BIA, Vojsci i diplomatiji postavila je svoje ljude, rođake i prijatelje od poverenja.

Pored njih, značajna je i podrška koju Toma može da dobije od mnogih tajkuna, kojima se Vučić opasno zamerio. Ni stranci, jednako oni sa zapada kao i sa istoka, nemaju problem sa Nikolićem. Naprotiv, u nameri da oslabe Vučićev uticaj, spremni su da ga ohrabre logistički i finansijski.

I Vučić je svestan da mu Nikolić može uneti šum u sistem, zato ga uporno kompromituje kroz svoje medije i preko svojih abonenata. No, s tim je krenuo prerano. Ne samo Nikolić, nego je i javnost odavno oguglala na priče o kupljenoj diplomi, nelegalno izgrađenim vikendicama na Savi, ljubavnicama, vanbračnoj deci, Dragičinoj spornoj fondaciji i sličnim glasinama koje širi Vučićeva omiljena pudlica iz Batajnice. Diktator će morati da smisli ozbiljnije metode borbe protiv svog drugog političkog oca. Posao će mu biti dodatno otežan ako Nikolić uspe da u savez uključi Velimira Ilića, Dragana Markovića Palmu, Bogoljuba Karića, Nenada Popovića, pa čak i Ivicu Dačića.

Upravo iz tih razloga, Dačiću je opet zapala uloga najtraženije udavače. Za razliku od prethodnih predstava tog žanra, on u ovoj ne uživa. Da bi predupredio haos do koga bi došlo ako bi se lider SPS-a priklonio Nikoliću, Vučić insistira da se Dačić ne kandiduje za predsednika Srbije, već da podrži kandidata vladajuće koalicije, dakle njega, Firera, jednog i jedinstvenog.

Dačić je, kao i uvek, pokušao da vrda, da se poziva na stranačke organe i slične besmislice. Uzalud je Vučiću objašnjavao kako bi takav potez izazvao puč u SPS-u. Briga Vučića za SPS, važno mu je samo da se Dačić ne prikloni Nikoliću. Prvi čin tog preganjanja je odigran, a poslednji čeka zvanično raspisivanje predsedničkih izbora.

Na tu formalnost ne čeka Saša Mirković, donedavno tvrdi vučićevac, a danas ogorčeni opozicionar. Na prvu medijsku spekulaciju o mogućnosti čak i prevremenih predsedničkih izbora, Mirković je najavio svoju kandidaturu.

– Prema građanima, prijateljima, mojoj porodici i, na kraju, prema sebi imam obavezu da se suprotstavim despotiji Aleksandra Vučića. Za četiri godine vladavine, on je uništio sve što vredi u državi. Srbija ne sme sebi da dozvoli luksuz da se ta agonija nastavi. Alternativa Vučiću nije Tomislav Nikolić.

Nikolić je ucenjen, zato se ponaša kao poslušnik, izvršava svako naređenje. Njih dvojica su od Srbije napravili koloniju, jednako su odgovorni za svako zlo koje nas je snašlo. Ne vrede mnogo alibiji poput tvrdnji – Toma nije mogao da utiče na Vučića. Kako nije?

Mogao je da podnese ostavku, a to može i danas, pa da građanima kaže ko ga je, zašto i kako prisiljavao da ćutke posmatra kako se uništava država u kojoj je on predsednik. Pošto i dalje sedi i ćuti, ne verujem u njihove spinove da su u svađi.

Ličnim primerom sam pokazao kako mora da se reaguje u kriznim situacijama. Onog trenutka kad sam definitivno odlučio da ne učestvujem u njihovim marifetlucima, podneo sam ostavku i otišao iz SNS. Znao sam da ću se naći na udaru, da će se svetiti meni i mojoj porodici, ali siguran sam da je Srbija važnija od nas samih. Sve što me snašlo odraz je njihovog kukavičluka i sprege mafije i vlasti na čijem se čelu nalazi Aleksandar Vučić, kaže Mirković za „Tabloid".

Uspeh na predsedničkim izborima on namerava da postigne ne samo zahvaljujući hrabrosti da se suprotstavi diktatoru, nego i pomoću programa u 20 tačaka, s kojim će izaći pred građane.

Znam šta treba da se uradi, to sam već dokazao. U Zaječaru sam obećao dve stvari: besplatne vrtiće i infrastrukturu. To sam i uradio. Lično je Vučić naredio da se ukinu besplatni vrtići, a sabotirao je izgradnju puteva i mostova. Naprosto, on ne želi da bilo ko uradi nešto dobro za građane.

To su iskusili i drugi funkcioneri SNS-a, zato u toj stranci ima mnogo struja, koje on svađa i vrti u krug. Vučić sa svojim batinašima ne preti samo političkim protivnicima, nego i stranačkim kolegama koje pokušavaju da urade nešto korisno. Vučić se brine isključivo za svoj i interes svojih ljudi iz najbližeg okruženja. Takva politika razvalila je Srbiju i trebaće dugo vremena da se oporavi. Da bih pokušao da zaustavim propadanje države i naroda, odlučio sam da se kandidujem za predsednika, kaže Mirković.

Kako trenutno stoje stvari, Vučić ne može da utiče na Mirkovića, ali može na etabliranu opoziciju. I, to uspešno radi.

Zaštitnik građana Saša Janković, pretendent na status predsedničkog kandidata jedinstvene opozicije, ima solidnu podršku javnosti, ali ne i stranaka. Bez političkog iskustva i znanja, Jankovića su zavela svetla velikoga grada, pa je pomislio da je značajniji od partija čija podrška mu je neophodna. Izborna avantura još nije ni počela, a on se sapleo.

U pregovorima sa Draganom Šutanovcem, samouverenim budućim predsednikom Demokratske stranke, Janković je prvo priznao nameru da posle izbora formira svoju stranku, a onda je zatražio podršku DS-a. Težak kiks. Zašto bi DS podržala kandidata koji će eventualni uspeh da iskoristi za pravljenje stranke koja će joj, ako zaživi, postati direktna konkurencija?

Šutanovac mu je odgovorio isticanjem Vladimira Pavićevića kao mogućeg predsedničkog kandidata. Pavićević je napustio Živkovićevu Novu stranku, nije se učlanio u DS, ali otvoreno podržava Šutanovčevu kandidaturu na unutarstranačkim izborima. Prihvatljiv za veći deo tzv. beogradske intelektualne elite, Pavićević se nada da će uspeti da obezbedi podršku većine opozicionara, što bi moglo da mu donese zapažen rezultat na izborima.

Vučić će ga smazati kao Panta pitu. No, to je druga tema. Za ovu, važnije je naglasiti problem koji i Mirković pominje – postojanje mnogo nezadovoljnih funkcionera Srpske napredne stranke, kao i koalicionih partnera. U mešetarenju prilikom konstituisanja novog kabineta, Vučić je izigrao koga god je mogao. Bez funkcija su ostali Zoran Babić, Nikola Selaković, pa Velimir Ilić, Palma, Nenad Popović, a i Bogoljub Karić ima sve manje strpljenja. Prilikom raspodele direktorskih funkcija u najvećim državnim preduzećima Vučić će zadovoljiti neke od njih, ali ne može sve.

Da bi kupio vreme i opet sludeo lakoverne partnere, Vučić protura glasine o skoroj rekonstrukciji Vlade. Iako je na skupštinskoj sednici na kojoj mu je potvrđen drugi premijerski mandat javno tvrdio da neće biti rebalansa budžeta, njegovi saradnici najavljuju da se već za mesec-dva može da očekuje rasprava o rebalansu, a usput i „dopuna kabineta", kako od milja nazivaju rekonstrukciju Vlade. Prema tim spekulacijama, ministarskim funkcijama trebalo bi da se „dopune" Ilić i Popović. Sudeći po njihovom ćutanju, trpilo im je još jako, a kad će da popusti ne znaju ni oni.

Kad god došlo do rebalansa budžeta i rekonstrukcije Vlade, to će biti uvod u predsedničke izbore, a samim tim i početak priprema za referendum o promeni Ustava i odricanju od Kosova i Metohije. U sledećih nekoliko meseci Aleksandar Vučić će morati da se kocka na sve ili ništa. Ako on pobedi, Srbija će izgubiti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI: NOVI POČETAK ILI NOVA VLADA SRBIJE ZA SLIKANJE…!??

29. августа 2016. 1 коментар

 

Frenetičnim aplauzom poslanici naprednjačkog kartela pozdravili su formiranje nove srpske vlade. Slavljenička atmosfera prenela se u vinski podrum u Jajincima, vilu „Bokeljku" i redakcije „Kurira", „Informera" i Pinka.

Lako i uverljivo, pobedio je stari/novi premijer Aleksandar Vučić, poražena je Srbija, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, nekadašnji urednik dnevnih listova Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj!

 

                      Predrag Popović

NOVI POCETAK NOVE VLADE SRBIJE1

 

Besmislena kadrovska rešenja, program koji nema dodira sa stvarnim životom i mentalni poremećaji vladara odredili su smer u kome će Vlada nastaviti da uništava državu. Kao što smo u prošlom broju „Tabloida" najavili, Vučić je dozvolio da mu karakter pobedi inteligenciju i odlučio se da Srbiju, svoje ogledno dobro, vrati u devedesete, u nesreću i haos, u svoj prirodni ambijent, jedini u kome mogu da opstanu takvi lešinari.

Uspeo je. Porušio je mostove i prema istoku i prema zapadu. Po ko zna koji put demonstrirao je potpunu nezainteresovanost za poboljšanje odnosa sa Rusijom. Pred izbore napravio je koaliciju sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, kako bi lakovernim glasačima lakše prodao lažnu priču o svom rusofilstvu.

Kad je istekao rok upotrebe, Popovića je maknuo u stranu, namenivši mu, u najboljem slučaju, nekakvu kancelariju za nešto, za saradnju s Rusijom ili za sleganje ramenima, dođe na isto. S druge strane, iako uporno i vredno izvršava sve naloge iz Vašingtona i Brisela kojima se nanosi ogromna spoljnopolitička i ekonomska šteta Srbiji, Vučić je ovakvim sastavom kabineta i Zapadu pokazao zube. Odlučno je stavio do znanja da od Srbije mogu da rade što im se prohte, ali ne smeju da zadiru u lukrativne interese njega i njegove svite.

Da bi dokazao da nije samo okupacioni namesnik, nego i neprikosnoveni lokalni kalif, odbio je američke zahteve da obuzda batu Andreja i svemoćnog kuma Nikolu Petrovića. Ako majstori iz Lenglija hoće Kosovo, može. Ako žele da Srbiju uvuku u dužničko ropstvo, nije problem. Ne samo što se neće suprotstaviti zapadnim centrima moći, koji bez po muke devastiraju državu, nego će im u tome pomoći. Sve dok ne sputavaju nabujale ambicije najuticajnijih pojedinaca iz familije.

Ceo kabinet je sastavio u skladu s tim principomu inat Amerikancima. Oni su tražili da skloni Zlatibora Lončara, on ga je ostavio. Valjda zbog Lonačarevih izuzetnih zasluga na poboljšanju zdravstvenog sistema, pošto je evidentno da se deca sve uspešnije leče u inostranstvu, parama prikupljenim preko SMS-poruka. S istim motivom na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova ostavio je Nebojšu fantomskog doktora Stefanovića, pa i nesrećnog Aleksandra Vulina.

Da bi Amerikanci bolje shvatili poruku, Vučić je iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave najurio Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić. Najavljujući njen ulazak u vlast, diktator je pokušao da jeftinim spinom prikrije suštinu. Kao glavnu referencu istakao je njenu seksualnu orijentaciju. Brnabićka je lezbejka! Šokantno!

Eto o čemu treba da trube režimski bilteni, sve hvaleći modernog i hrabrog premijera koji pristaje da, u skladu sa svetskim LGBT trendom, sarađuje sa gej osobama. Malo je državnika koji u svom okruženju imaju toliko homoseksualaca. Em, i njegova pastorka Nevena Janković je lezbejka, a među kumovima, ministrima i savetnicima ima više pedera nego Predrag Azdejković  u magazinu „Optimist".

Ono što Brnabićka preferira u svom krevetu, ili gde god već, verovatno ne zanima čak ni Jadranku Joksimović. Za Vučića je mnogo važnija njena uloga u korupcionaškoj aferi u kojoj je glavnu ulogu imao njegov vajni kum Nikola Petrović.

Prošlog leta javnost je saznala za stenogram presretnutog telefonskog razgovora, koja se tadašnjem predsedniku pokrajinske vlade požalila da kompaniju Kontinental Vind Projekt (CWP), čiji vlasnik je njen suprug Mark Krandal, reketira Vučićev kum.

Prema tim navodima, američka firma je uložila oko 300 miliona dolara u izgradnju vetro-parkova, ali direktor Elektromreže Srbije, bez obzira na potpisane ugovore, nije omogućio priključenje na srpski elektro-sistem, već je, navodno, tražio dva miliona dolara mita za tu uslugu.

U policijsko-medijskom igrokazu, Petrović je prošao poligraf i dokazao nevinost. Baš kao Šeron Stoun u „Niskim strastima" ili Darko Šarić na suđenju za šverc kokaina. Afera je potisnuta iz srpskih medija, ali ne i iz američkih diplomatskih depeša. Zbog toga, ali ne samo zbog toga, od Vučića je zahtevano da marginalizuje uticaj svog kuma.

Srpski Firer je na ultimatum odgovorio u svom stilu. Iz Vlade je najurio Lidijinu sestru Kori Udovički i na njeno mesto postavio Anu Brnabić, bivšeg direktora CWP, koja je tada demantovala tvrdnje vlasnika kompanije u kojoj je radila i svedočila u korist Nikole Petrovića. Da li je govorila istinu saznaće se kad padne ova vlast, u kojoj će, do tada, Brnabićka obnašati dužnost gej-ministarke.

Iako Ana Brnabić u karijeri ima samo reference koje garantuju ideološko-moralnu podobnost po američkim standardima (kao stručnjak za marketing, ispred USAID-a vodila je projekte reorganizacije lokalne samouprave u Rumuniji), s obzirom na prirodu njenog odnosa s Vučićem i Petrovićem, njen ulazak u Vladu neće obradovati nikoga u Lengliju.

Vučić neće morati dugo da čeka na odgovor. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd" već najavljuje novi protest na kome će ponoviti zahtev za sankcionisanjem kompletnih idiota koji su u izbornoj noći pod fantomkama porušili zgrade u Savamali. Novim mandatom Nebojši dr Stefanoviću diktator je unapred odgovorio demonstrantima.

Naravno, briga Vučića za robotizovanog potrčka. Čuva ga samo da bi gazdama iz Vašingtona dao do znanja da mu ne diraju u zabran. Ustav i zakone Srbije spreman je da krši u njihovom interesu, ali oni moraju da mu dozvole da to nekažnjeno radi i kad sprovodi tiraniju nad građanima. Ako im se ne sviđa što on nezakonito hapsi i maltretira koga stigne, neka mu izađu na crtu, pa kome obojci, kome opanci, a svima slina.

Nova, kako premijer voli da je naziva, borbena vlada sklepana je tako da nervira i Amerikance i Ruse, a naročito Srbe. Nezainteresovan za odbranu državnih i nacionalnih interesa, Vučić se dobro pripremio za izolacionističku strategiju. U kabinet je uzeo nesrećnike nalike sebi.

Resor poljopriprede i životne sredine dodelio je Branislavu Nedimoviću, konvertitu svih boja. Genije iz Sremske Mitrovice to nije zaslužio samo dokazanom sposobnošću da se transferiše iz Čankove Lige, preko Koštuničinog DSS-a i izvesne grupe građana pravo u Srpsku naprednu stranku, nego i susretljivošću s kojom je batici Andreju Vučiću pomogao da u tom kraju raširi svoju nezvaničnu poljoprivredno-ugostiteljsku imperiju.

Za kooperativnost je nagrađen i Mladen Šarčević. Da zasedne u fotelju ministra prosvete preporučila ga je činjenica da je osnovao privatnu gimnaziju „Ruđer Bošković", u kojoj se školovao princ prestolonaslednik Danilo.

Ili su zasluge kompleksnije, kako može da se nasluti po glasinama da je Šarčević po vrlo povoljnim uslovima prodao gimnaziju najmoćnijem srpskom knezu koji je poznat po poslovanju pomoću falsifikovane lične karte. Šarčević o tome ni da pisne.

O drugim reketaškim Andrejevim akcijama Alek pišti u Skupštini, vređajući sve koji se usude da makar u hodniku pomenu sumnju da je batica postao vlasnik nekoliko prestižnih beogradskih restorana.

Vladan Vukosavljević u Ministarstvo kulture i informisanja nije došao zbog konkretnih zasluga, nego zbog Vučićeve sklonosti da se okružuje sebi nalikim moralnim kreaturama. Kad je obznanjeno njegovo postavljanje na Tasovčevo mesto, analitičarima je pažnju privukao detalj o poslovanju s nekretninama. Tačno, ali nebitno.

Mnogo je važnije istaći da on zaista ima veze s kulturom i informisanjem. Pored toga što i sam piše vrhunske kulturološke i sociološke analize, Vukosavljević ima prefinjen ukus za lepu književnost. Autor ovog teksta u januaru 2011. objavio je svoju prvu knjigu o aktuelnom diktatoru, „Vučićev rečnik". Tu knjigu niko nije tako nadahnuto hvalio kao Vukosavljević. Što bi Vučić rekao, hvala mu na pohvalama.

Vukosavljeviću, pametan je čovek, nije bilo teško da pozitivno oceni knjigu o sablasno smešnom glavnom junaku Vučiću. Možda se i prepoznao. Sličnost postoji, a s njom sam se suočio 2004. godine.

Na izborima za gradonačelnika Beograda Vukosavljević je vodio informativnu službu Zorana Drakulića, kandidata Demokratske stranke Srbije. Težak posao. Drakulić, vlasnik „Ist Pointa", verovatno jeste sposoban biznismen, ali sigurno nema ni mrvu talenta za politiku.

Bez sklonosti ka jakim paroloma, zagledan samo u surovu realnost, neprijatno uštogljen i nespretan u konfliktnim situacijama, Drakulić nije mogao da privuče pažnju, a kamoli podršku javnosti. No, mudri Vukosavljević se dosetio kako da, citiram, sivog tajkuna predstavi kao običnog čoveka iz naroda.

– Treba mi Ceca! – rekao mi je Vukosavljević i objasnio strategiju: – Koštunica je na vlasti, a Ceci je potrebna podrška policije i pravosuđa. Potrebne su joj i pare. Mi imamo sve to. S druge strane, nama je potrebno da ona podrži Drakulića. Kad bi se uključila u kampanju, to bi nam značajno podiglo rejting…

Ne samo što je pametan, Vukosavljević je i vredan. Napravio je neki lascivni video-klip sa Cecom u prvom planu, kojim je hteo da insinuira neku vezu sa Drakulićem. Koliko znam, od te manipulacije ipak je odustao. Međutim, nije odustao od želje da mu pomognem.

Iako sam pokušao da mu objasnim da nemam nikakav kontakt s Arkanovom udovicom i da sam siguran da ona ne bi pristala da se uključi u bilo čiju političku kampanju, sticaj okolnosti je poterao vodu na Vukosavljevićevu vodenicu. Pukim slučajem zatekao sam se u društvu Danice Drašković kad se pojavila njena prijateljica Ceca Ražnatović. Svratio je i Dragan Kojadinović, kandidat SPO-a za istu funkciju na koju je reflektovao Drakulić.

Nedopustivo naivan, predložio sam Ceci da na isti način, kao Kojadina, podrži i Drakulića. Dogovorićemo njihov „slučajan susret" u nekom restoranu, fotografisaćemo ih i – gotov posao. Ona neće javno da se umeša u politički brlog, a pokazaće dobru volju prema kandidatu stranke na vlasti.

Vukosavljeviću samo što šiške nisu porasle od radosti. U utvrđeno vreme Ceca je došla u „Klub književnika" i, gle čuda, sela za Drakulićev sto, oko koga su se motali fotoreporteri redakcije u kojoj sam tada radio. Posao obavljen. Mi na naslovnoj strani imamo Cecu, Drakulić u kampanji ima Cecu, Vukosavljević ima pozamašan honorar.

– Sram te bilo! Nisi smeo ovako da me namestiš, stidi se – isto veče mi je Ceca sasula u telefon.

Šta sam skrivio, saznao sam s naslovne strane „Kurira". Eno i tamo Cece s Drakulićem. Posle svega što je „Kurir" pisao o njoj dok je, tokom „Sablje", bila u Centralnom zatvoru, Ceca je odbijala svaku saradnju s tim novinama. Uverena da sam je ja namestio njenim neprijateljima, opasno se naljutila.

Sa zakasnelim paljenjem, setio sam se da je tu prevaru mogao da osmisli samo Vukosavljević. On to nije negirao. Naprotiv, uživao je u uspehu podvale.

– Šta si očekivao? „Kurir" ima veći tiraž – mangupski se cerekao.

Pošto „Kurir" nije mogao da mu privede Cecu, odlučio je da je meni ukrade. Ali, ako Vukosavljević po prevarama i lopovluku liči na Vučića, priznajem da i ja imam sličnosti s Firerom, makar po osvetoljubivosti.

Sačekao sam nekoliko dana, do konvencije Zorana Drakulića. Za samit Koštuničinih amiša u Domu sindikata pripremio sam lepu naslovnu stranu s velikom fotomontažom Drakulića, sve s kapima krvi koja mu se cedi niz lice i uveličane očnjake, uz prikladan naslov „Drakula vreba ljude po kafanama" i tekst u kome sam objasnio spletku sa Cecom.

Drakulić je kasnije tvrdio da nema veze s tim i da sam mu mnogo muke zadao, ćerke su mu plakale kad su videle fotomontažu. Od emotivnog tajkuna, mnogo prizemniji bio je Vukosavljević. Kampanja mu je propala, džabe je ukrao estradnu zvezdu, a tvrdio je da mu Drakulić nije platio ni dinara. Kako god bilo, Drakulić je vremenom nestao s političke scene, Ceca danas zabavlja Vučićeve kumove na privatnim žurkama, Vukosavljević je napustio DSS i priklonio se parazitskoj frakciji Andreje Mladenovića.

Uz te prevarantske performanse, kojima dokazuje spremnost da izigra i onoga koga moli za pomoć, Vladan Vukosavljević je podobnost za saradnju s Vučićem dokazao i kao suvlasnik izdavačke kuće koja je pravila nedeljnik „Evropa", u kojoj su svoj udeo imali Dragan Đilas, Željko Cvijanović, Igor Ivanović, Dragan Kopčalić i još nekoliko tipova koji bi se o jadu zabavili kad bi se primenjivao Zakon o poreklu imovine.

Kao što je očekivano, Vučić je u koaliciju opet uzeo Ivicu Dačića. Provukao ga je kroz blato, kriminalizovao ga i ponizio, a onda mu je ispunio sve želje. Iako simbioza tih štetočina izgleda sasvim prirodno, do nje ne bi došlo da Dačić nije na vreme ucenio Firera.

Za razliku od Vučića, brutalnog siledžije, Dačić je vešt, vredan i mudar manipulant. Srpskim glasačima Dačić je nametnuo uverenje da je „ruski čovek", da ima bezrezervnu podršku Vladimira Putina, gospodara Srbije, Rusije i ostatska sveta.

Istovremeno, stranim gazdama, onima iz Vašingtona i Brisela, milion puta je dokazao pseću odanost i spremnost za bespogovorno izvršavanje najprljavijih zadataka. Ipak, i domaći glasači i mentori iz tuđine, zna Dačić, ne mogu da ga spase od Vučića. To je morao da obavi sam.

Čim su zatvorena biračka mesta u Republičku izbornu komisiju počeli su da stižu izveštaji. Smotani Dejan Đurđević i ostali naprednjački prevaranti našli su se u čudu kad su videli da kontrolori SPS-a vredno poništavaju sve izveštaje s glasačkih mesta. Gde god bi se primetila makar i minimalna nepravilnost, našao bi se lokalni socijalista da podnese prigovor.

Opozicioni kontrolori su poništili oko 10, a Dačićevi oko 60 odsto izveštaja. U RIK-u je nastala uzbuna, naprednjaci nisu shvatali šta se dešava. Nisu bili jedini. I funkcioneri SPS-a su se našli u čudu.

Vladimir Zagrađanin i Veljko Odalović imali su pune ruke posla, morali su da partijskim drugovima iz unutrašnjosti objašnjavaju da nastave s poništavanjem izveštaja i da ne mare za pritiske naprednjaka.

Vučić je shvatio kakvu mu spletku priprema Dačić. Zato ga je pozvao u sedište naprednjačkog kartela na Novom Beogradu.

Zašto to radiš? – pitao je Vučić.

– Ima mnogo nepravilnosti, ali rešićemo to… – pravio se naivan Dačić, nasmejan kao Halid Bešlić posle petog vinjaka.

– Kako ćemo rešiti? Ako se ovo nastavi, moraćemo da poništimo izbore. Ovi tvoji su podneli prigovore na mestima na kojima je glasalo više od 300.000 ljudi…

– Pusti to… Papiri nisu bitni… Nego, hajde da se dogovorimo oko ministarskih mesta koje zaslužuju kadrovi Socijalističke partije…

Dačić je imao sve dokaze izborne krađe, a sigurno ih još skriva u nekom koferu, za zlu ne trebalo, ali važnije mu je bilo da uceni Vučića. Uhvaćen s rukama u tegli pekmeza, diktator je bio prinuđen da podvije rep i prizna poraz. Pristao je da u vladu uzme Dačića, Aleksandra Antića i Slavicu Đukić Dejanović.

Pre dva meseca, na ovim stranicama, objavio sam informaciju o proslavi koju je Ivica Dačić organizovao u jednom restoranu zatvorenog tipa na Banovom Brdu. Kad sam link za taj tekst objavio na Tviteru, reagovali su potpredsednik SPS-a Branko Ružić i predsednik Mladih socijalista Đorđe Đoković. Demantovali su tvrdnje da će SPS opet napraviti koaliciju sa SNS-om. Sada glasno ćute i čekaju svoje parče ratnog plena.

Slavici Đukić Dejanović samo što nije izmakao njen deo vlasti. Iako joj je obećao funkciju ministra zdravlja, Vučić je početkom jula okrenuo ploču i pustio glasinu da će na Lončarevo mesto instalirati naprednjaka Lasla Puškaša.

Nervozna Slavica odgovorila je tračevima o Puškašu i misterioznom, nikad policijski i sudski objašnjenom nestanku njegove prve supruge. Kad to nije dalo željene rezultate, plasirala je priču da piše medicinsku analizu Vučićevih mentalnih poremećaja. Čak mu je i odredila dijagnozu – paranoidna psihoza.

Stručna literatura, sudeći po definiciji tog oboljenja, potvrđuje Slavičine sumnje. „Paranoja je veoma teška i retka duševna bolest, koja najčešće pogađa osobe između 30 i 45 godina. Poreklo ovog poremećaja nije poznato, ali se kao mogući uzroci navode povrede glave, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, stres, traume, genetika i struktura ličnosti. Paranoja se karakteriše sa sumanutim idejama koje su pogrešne, nerealne i ne podležu korekcijama.

To znači da paranoična osoba veruje u svoju zamisao i ne prihvata nikakva druga logična objašnjenja. Tako bolesnik može verovati da ga nego prati, sprema zaveru protiv njega ili mu čita misli, kontroliše osećanja, misli i pokrete, upravlja njegovim ponašanjem na energetskom nivou i slično. Paranoidna psihoza se uglavnom ogleda kroz nizak nivo samopoštovanja obolelog.

Paranoik se duboko u sebi oseća slabim, inferiornim i neuspešnim, te se grandioznost i osećaj posebnosti, koji često prezentuje, može razumeti kao kompenzatorni mehanizam osećaja inferiornosti. Ljudi s ovim poremećajem retko traže pomoć psihijatra, a čak i kada dobrovoljno pristanu na lečenje, uvereni su da nemaju psihičke poteškoće i da to nisu simptomi paranoje, već da su ih drugi izneverili. Osobe sa paranoidnim poremećajem su inteligentne i veliki perfekcionisti, pritom su sumnjičave i veruju da su samo one pravedne. Veoma često imaju izlive besa…"

Dijagnozu je nekoliko dana, svakom svojom rečju i gestom, potvrđivao lično Aleksandar Vučić na sednici Skupštine na kojoj je opet izabran za premijera. Kao piljarica sa Bajloni-pijace, svađao se s opozicionim poslanicima, na korektnu kritiku odgovarao je najprljavijim uvredama, klevetama i pretnjama. Usiljeno se smejao, predisao i besno uralao, a nekoliko puta je grizao svoju podlakticu , kako bi sprečio jauke.

Na Bojana Pajtića je poveo hajku jer je pomenuo princa Danila. Nema veze što je Vučić pre toga vređao Pajtićevu suprugu Vesnu. Članovi tuđih porodica nisu bitni, oni su legitimna meta.

U replici na pristojan govor Boška Obradovića, Vučić ga je optužio da bije svoju ženu. To je, sigurno, zgrozilo čak i Kseniju Janković-Vučić , koja je 15 godina trpela stravičnu torturu, što nije mimoišlo ni njenu naslednicu Tamaru Đukanović-Vučić. I na račun Saše Radulovića premijer je izrekao mnogo prljavih ličnih diskvalifikacija.

Samo Đorđe Vukadinović je našao pravi način za polemiku s Firerom. Iako to niko ne bi očekivao od seksi Đoleta, on je Vučiću, onako opušteno, u prolazu, poslao poljubac. Svaka čast na hrabrosti. Vučić će mu možda oprostiti taj emotivni istup, ali Nebojša dr Stefanović, Nikolina Selaković i ostali ljubomorni pripadnici vođine momčadi mogu da budu opasni.

Vučićev ekspoze (ili, kako kaže Zoran Babić, eksploze) naprednjaci su doživeli kao naučno delo. Dobro, u njemu ima i takvih detalja. U tački 4, objašnjavajući plan inovacija kojima želi da stvori „snažnu poljoprivredu i održivo selo", diktator je podržao proizvodnju genetski modifikovane hrane.

– Znate li vi šta je čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni… – rekao je Vučić.

Da je čeri paradajz nastao ukrštanjem gena odvratne ribe list i običnog paradajza verovatno su utvrdili najviši naprednjački naučni autoriteti Marjan Rističević i Vlada Đukanović Bizon. Nažalost, izostala je reakcija zdravstvenih radnika, psihijatara pre svih, koji su zanemarili Hipokratovu zakletvu i ćutke odbili da pruže pomoć Vučiću, očigledno bolesnom.

U poslednjem činu patološkog igrokaza u Skupštini članovi nove, borbene Vlade položili su zakletvu, odnosno, kako se to kaže u njihovom miljeu, omertu.

Rasim Ljajić je zablistao recitacijom, pošto tekst zakletve već zna napamet. S druge strane, pospani Milan Krkobavić nije stigao da uglas prati kolege, pa je samo na kraju doviknuo: „I ja… i ja se zaklinjem, isto…"

Predstava o novoj Vladi počela je kao komedija, završiće se kao tragedija.

Već za mesec-dva doći će do njene rekonstrukcije, čime će početi predizborna kampanja za predsedničke izbore. To će biti prva dobra prilika da normalni deo Srbije spusti zavesu na scenu koju je okupirao paranoidni diktator.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIPLOMATSKI KUPLERAJ I MALA ARMIJA BESPOTREBNIH NEZNALICA NA VISOKIM ŠTIKLAMA KOJA PREDSTAVLJA DRŽAVU SRBIJU!?!

 

Prema zvaničnim podacima, Srbija ima 65 ambasada i 7 diplomatskih misija širom sveta, a Ministarstvo inostranih poslova ima oko 1.000 zaposlenih. Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine pa sve do danas, u diplomatsku službu uselila se mala armija vladajuće koalicije.

Istovremeno, stalno traje zapošljavanje kadrova bez iskustva, uglavnom devojaka i žena od kojih su neke sa skandaloznim biografijama, ili bez ikakve biografije, obrazovanja ili znanja jezika.

Trend devastacije diplomatije koja je započeta još početkom prošle decenije, naprednjaci su nastavili na mnogo brutalniji način: važi pravilo da svaki, imalo istaknutiji funkcioner, ima "nekoga svoga" u diplomatiji. To su uglavnom ljubavnice, dokazane na "kratkim kursevima" u funkcionerskim kabinetima, ali i rodbina, kumovi, žene, prijatelji… najčešće.

 

                    Mersiha Hadžić

ESTRADNI DIPLOMATSKI KUPLERA3

 

Prvom polovinom juna meseca ove godine, zaposleni u Ministarstvu inostranih poslova Srbije (MIP) , ostali su zatečeni iznenadnim dolaskom novih miljenica, starleta i drugih lakih žena i devojaka mlađe dobi u diplomatsku službu.

Tabloidovi izvori u MIP-u tvrde da ih je u ambasade i konzulate "progurao" lično generalni sekretar MIP-a, Veljko Odalović, čovek dokazano sklon ženskinju svih uzrasta i društvenog statusa.

Ovaj dugogodišnji "nežni prijatelj" Jorgovanke Cice Tabaković, Vučićeve guvernerke, samo je nastavio ono što su radili ministri Ivan Mrkić i Ivica Dačić. MIP je i za vreme vladavine Demokratske stranke postao ozbiljan kupleraj, a danas je rad ove osetljive i iznad svega značajne institucije, ozbiljno narušen masovnim dolaskom raznih gejši, masažerki, ljubavnica i nadri-intelektualki sa diplomama stečenim intimnim boravcima u kožnim kabinetima privatnih univerziteta.

Tako je i na poslednjem raspisanom kursu Ministarstva spoljnih poslova, za popunu upražnjenih mesta u ambasadama i konzulatima Srbije u svetu, zaposlena mala armija na visokim štiklama, bez radnog iskustva u diplomatiji i znanja jezika (iskustvo i baratanje jezikom sticale su u nekim drugim "disciplinama"). U diplomatsku službu su otišle čak i dojučerašnje sekretarice i kurirke, bliske Odaloviću i njegovim stranačkim kolegama i prijateljima.

Svega u MIP-u danas ima, samo nema karijernih diplomata, ljudi sa stručnom i moralnom reputacijom koji bi mogli adekvatno da predstavljaju Srbiju u novonastalim međunarodnim prilikama.

Krug novih "kandidatkinja" za rad u diplomatskoj službi proširen intimnim prijateljicama i poslovnim pratiljama najviših državnih funkcionera, predat je u nadležnost Saveta za premeštaj na osnovu prethodne preporuke Komisije za kadrove.

U tom savetu sedi pet pomoćnika iz pet sektora, uključujući i Veljka Odalovića. Oni donose rešenje na koje ministar na kraju stavlja potpis. Ova činjenica je važna, jer se Odalović već sada poziva na pomoćnike sektora, koji su takođe doveli svoje ljubavnice i prijateljice u MIP, pa je na negodovanje zaposlenih rekao da ih "nije sam birao". Dakle, tu su bili i "pomagači"!

Shodno običaju, da "svako svoju "kandidatkinju gura", i Veljko Odalović je "progurao" sebi blisku osobu, Danicu Veinović, koja odlazi na službu u Baku (Azerbejdžan). Njena glavna preporuka je to što je "svuda išla sa Odalovićem"!

Naime, Veinovićeva je njegova dugogodišnja najbliža saradnica. Kao poslovni sekretar za njega je radila dok je bio u Skupštini, Sekretarijatu Vlade, a zatim i u MIP-u od 2014. godine. Posle samo dve godine rada u Ministarstvu inostranih poslova, ovom prilikom je dobila i zvanje drugog sekretara da ide u ambasadu Srbije u Azerbejdžanu. Braneći se od neprijatnih pitanja u ministarstvu, Odalović je govorio kako "…njenim odlaskom gubi dragocenog saradnika i da će na toj poziciji imati crnu rupu…".

Osim Veinovićeve, uznapredovala je naglo i Ljiljana Subić, koja je za manje od dve godine boravka u MIP-u odabrana da ide, ni manje ni više nego na mesto srpskog konzula pri našoj ambasadi u Bukureštu. Tamo ide sa zvanjem prvog savetnika, što je neshvatljivo napredovanje, tim pre je ona u MIP-u od 2015. godine, gde je došla iz službi Skupštine Srbije, tačnije iz Sektora za javne nabavke u koji je "progurao" neko drugi pre Veljka Odalovića.

Za savetnicu pri srpskoj ambasadi u Oslu (Norveška), odlazi izvesna Olivera Marinković, koja je poslednjih dve godine "blisko savetovala" Ivicu Dačića! Tačnije rečeno, bila je zadužena za saradnju sa kabinetom predsednika države!

A, kako je sarađivala sa Tomislavom Nikolićem, tek treba da se detaljnije sazna, jer je, prema svedočenju pojedinih izvora iz MIP-a, Nikolićev nekadašnji "duhovni" vođa Vojislav Šešelj, odlučan u nameri da se utvrdi broj njegovih ljubavnica i broj vanbračne dece koju je sa njima stekao.

Veljko Odalović takođe stoji iza svoje službenice-družbenice, Tanje Santrač, koja je u Ministarstvo inostranih poslova došla iz policije. Nju je "zapalo" mesto konzula u ambasadi Srbije u Beču! A, tek početkom ove godine je došla je iz MUP-a i do sada nije radila u konzularnoj direkciji niti ima ikakve veze sa diplomatijom!

Čak ne zna ni dve reči nemačkog jezika a ide na tako odgovornu dužnost u zemlju gde je nemački službeni jezik! Konačno, ni Odalović po svim pravilima nije mogao doći na mesto generalnog sekretara MSP. Naime, on nikad nije radio u diplomatiji, a ni ne zna strane jezike!

Ima i onih mladih žena koje za sitne pare rasprodaju ugled države koju zastupaju u diplomatsko-konzularnim predstvaništvima. Tako je drugi sekretar ambasade Srbije u Atini, Irena Šarac svojim "kraduckanjem" isprovocirala ambasadora Dušana Spasojevića, koji je zahtevao da ona po hitnom postupku bude vraćena u Beograd kako ne bi dalje brukala Srbiju u toj prijateljskoj zemlji.

Naime, Spasojević je optužio Irenu Šarac da je od službenika benzinske pumpe koja se nalazi pored srpske ambasade, primila na ruke 480 evra na osnovu razlike između stvarno potrošenog goriva i potrošnje koja je fiktivno prikazana. Da su neke velike pare bile u pitanju, sa njom bi Spasojević razgovaralo kao sa ozbiljnim kadrom…Ovako, sa sitnim parama, njena inače jadna "reputacija" izgleda još jadnije…

Sa tek stečenim zvanjem ministra-savetnika, u Rim na mesto konzula (bez znanja italijanskog jezika!), odlazi Tatjana Garčević, inače bliska prijateljica Zorane Vlatković, aktuelne šefice kabineta Ivice Dačića.

Vlatkovićeva je i dovela u MIP iz Ministarstva za dijasporu , gde je do tada "ordinirala". Za ovo mesto je vladalo veliko interesovanje, konkurisalo je više od trideset ljudi, među njima i osobe sa odličnim znanjem italijanskog i potrebnim referencama, ali…Na nezgodno pitanje jednog starijeg službenika MIP-a, da li je tačno da budući konzul u Rimu ne zna italijanski, Odalović je odgovorio: "Ne mogu da tvrdim da ne zna!".

Do sada se niko nije javio za službu u Berlinu, Vašingtonu, Abudži, Tunisu, Adis Abebi, Pekingu, Rijadu i ŠangajuSrbija je diplomatski na kolenima, jer su umesto adekvatnih kadrova na sceni diletanti i razne "milosnice". Već dobro poznati slučaj mlađane "savetnice" sa diplomatskim pasošem, Dušice Jevđenović, samo je nagovestio šta se ustvari dešava sa srpskom diplomatijom danas.

Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić se ovih dana branio, govoreći da on apsolutno ni za jednu osobu nije urgirao, te da "ne osporava da urgencija ima", ali da su to, kako reče, uglavnom ambasadori koji često traže i mole da im se pošalju ljudi sa kojima su radili.

Pogled na biografiju nekoliko ovde pomenutih "kadrova", jasno govori da do sada nisu imali nikakvog radnog iskustva u diplomatskim službama, a ponajmanje u radu sa ambasadorima. Popunjavanje 38 diplomatskih i 65 administrativno-tehničkih mesta koje traje od marta meseca ove godine, prošireno je i još traje, ali se radi mimo zakona.

Da je stanje u diplomatiji iz godine u godinu sve gore, govori i činjenica da u depešama koje redovno šalju Ministarstvu spoljnih poslova, srpski ambasadori pišu o poslovima koji su im u opisu dužnosti. Umesto toga, o zemlji gde službuju, podatke nalaze na elektronskim encikopedijama i to šalju kao "zapažanja"! Na primer, koliko država ima kvadratnih kilometara, koji je glavni grad, broj stanovnika…

Tabloidov izvor podseća da mnogi od njih po stupanju na dužnost potpuno zaborave da bi trebalo da se jave u MIP! Veoma često se dešava da doslovno nestanu! Otputuju i mesecima se ne jave, pa se u Ministarstvu ne zna ni da li su živi i zdravi, šta rade… Kao da su odbegli rođaci a ne službena lica, diplomate, predstavnici Republike Srbije u stranoj državi!

Dogodilo se da je jedan diplomata za godinu dana poslao samo jedan telegram sledeće sadržine: "…Naša poznata estradna zvezda održala je veoma uspešan koncert na kojem se okupilo mnogo ljudi iz srpske zajednice, kao i mnogo poznatih i uticajnih Srba". Tako je, po njegovom mišljenju, "ispunio normu"!

A, plata ovim "kadrovima" nije mala: kreće se oko 4.000 dolara, a imaju plaćen stan-rezidenciju, kola, šofera, poslugu, čuvare, baštovane, kuvarice…Tu su prijemi, avionske karte za celu familiju

Razne "sekretarke" i " po ambasadama danas predstavljaju gomila bespotrebnih neznalica koji ne govore ili loše govore strane jezike, koji se samopromovišu, koji nemaju nikakav kontakt sa sopstvenom zemljom, koji nas sramote na svakom koraku, koji se bolje razumeju u modne brendove nego u politiku

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POGAČA ZA PREMIJEROVE „PRIJATELJE” KOJI NIKADA NISU IMALI DOBRE NAMERE ZA SRBE I SRBIJU

 

Ako „ujedinjeni možemo sve”, kao što je uzvikivao SNS, i ako „nam dostojanstvo niko ne može oduzeti”, govorio je DS, onda se pitamo kako to da se posle bombardovanja Srbije, razaranja infrastrukture države, ubijanja i sakaćenja ljudi, rasipanja i gađanja bombama sa osiromašenim uranijumom,… može reći da nam je NATO prijatelj dobrih namera!!???

Da je stvarno NATO želeo solidarnost Srbiji, ne bi je bombardovao čitavih 78 dana!!

Svakog dana postajemo svedoci da vlasti u Srbiji i uz pomoć uređivačke politike medija, preduzimaju sve radnje da promovišu vrednosti NATO alijanse putem javne propagande u cilju integracije naroda Srbije sa njihovim neprijateljem, pa će  za koju godinu postati pravilo da više niko ne sme ni da se seti, a kamoli da pomene da je agresorski NATO pakt bombardovao Srbiju!!?

POGACA ZA NATO NEPRIJATELJE SRBIJE4

U Srbiji i kod našeg naroda je brzo zaboravljeno da su Amerika i zemlje EU u sklopu zločinačke agresije NATO-a, 1999.god. kršili međunarodno pravo, i da se njihove političke vođe nisu ponašali kao nevine sobarice, već su aktivno učestvovali, navijali i posmatrali kako njihovi avioni bacaju bombe na Srbiju, a čiji je rezultat bio rušenje jedne suverene države i ubijanje njenih stanovnika, razaranje privrede i infrastrukture, mostova, puteva, fabrika…kao i rasipanje uranijumskih bombi čije će posledice osećati desetinama godina naše stanovništvo i buduće potomstvo Srbije.

A zatim sledi žalosna potvrda da smo mi Srbi malo zapamtili od istorije našeg naroda…

Nikako ne smemo da izgubimo iz vida činjenice koje se odnose na izdajničke oktobarske promene, zatim slavlja zbog postavljanja navodno “prvog demokratski izabranog Predsednika Vlade Srbije”, i opet po Solaninom nalogu formiranje Državne zajednice SCG kako bi se Crna Gora lakše odvojila od Srbije 2006.godine.

Potom je usledilo hapšenje i izručivanje Haškom sudu bivšeg Predsednika SRJ Miloševića, kao i čitavog političkog i vojnog vrha Vojske SRJ i Policije!!!

Pa su vlasti u Srbiji započele duvanje u jedra NATO alijansi još od aprila 2002.god. kada je tada Savezna vlada usvojila preporuku Vrhovnog saveta odbrane o pokretanju procesa pristupanja programu Partnerstvo za mir, u sklopu kog su, te sprovođene aktivnosti različito nazivane kako bi se narod namerno zbunjivao, država omekšavala i dozvolila da se razni elementi NATO struktura uvuku u sve pore odbrane Srbije!!!

Istovremeno su prvo Svilanović, a zatim Vuk Drašković u ulozi Ministra inostranih poslova, zagovarali politički proces povlačenja tužbi protiv NATO zemalja, što je i učinjeno decembra 2004. posle odluke Međunarodnog suda u Hagu koji je sam sebe oglasio nenadležnim za tužbu SRJ protiv NATO država.

To je samo potvrda te međunarodne zajednice“ koja se više puta pokazala kao sve drugo samo ne iskreni prijatelj Srbije, posebno kada su u pitanju srpske žrtve…

Posle toga slede sve bliskiji odnosi Vlasti Srbije sa strukturama NATO na različite načine, pri čemu su dirigovano u penziju slati oficiri puni znanja i ratnog iskustva Vojske Jugoslavije u svojim najboljim godinama, jer taman posla da tako sposobni oficiri ostanu na mestima i smetaju NATO rovarenju po Ministarstvu odbrane i kasnije komandama i jedinicama Vojske Srbije!!!

Da bi se lakše progutalo i bez puno buke prihvatilo penzionisanje starešina Vojske, izmišljen i odvojen je početkom 2006.god. fond namenjen podršci programu, projektu prekvalifikacije viška vojnog kadra. Projekat prekvalifikacije viška kadra (PRISMA) “uspešno” je uklanjao sposobne starešine Vojske Srbje iz službe u periodu od 2006.-2008. učeći ih da gaje puževe, ribe, lekovito bilje, prave kartonske kutije i lepljive trake….itd…

Nezaobilazni Vuk Drašković, u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju:

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, pri čemu je 07.09.2006.
potpisao sa Vladom SAD Sporazum o
zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA
, u kome je SAD svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a sve poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

A ta 2006. godina je bila vrlo uspešna za NATO alijansu, jer je Srbija pod „vođstvom“ Borisa Tadića kao Predsednika, na samitu NATO-a u Rigi doneta odluka da Srbija bude primljena u članstvo Partnerstva za mir, bez uslovljavanja, a već 14. decembra iste godine, Tadić je u sedištu NATO u Briselu, potpisao Okvirni dokument koji sadrži osnovna načela programa  Partnerstvo za mir, i u novogodišnjoj poruci rekao da mu je najveći uspeh u toj godini  taj što je Srbija primljena u Partnerstvo za mir!!!

A u cilju još tesnijeg uvlačenja Srbije u klešta NATO pakta, sledi potpisivanje različito nazivanih projekata i sporazuma, među kojima ističemo najskorije;

Marta meseca 2015. godine Dačić i Gašić su potpisali IPAP sporazum sa NATO koji je zadnja stepenica pred formalno učlanjenje u taj pakt.

Jula meseca 2015.g. Srbija je ratifikovala i SOFA sporazum sa NATO snagama u Srbiji kojima se daje imunitet po bilo kom osnovu svim pripadnicima NATO snaga koji se nađu na našoj teritoriji.

A 07. i 14.09.2015. potpisan je Sporazum Srbije i NATO u vezi logističke podrške, koji je u Skupštini Srbije potvrđen 12.02.2016. god. (sa 157 poslanika ZA, 6 uzdržanih, i čitav 1 PROTIV) u kome se još više potvrđuje imunitet i daju široka ovlašćenja NATO osoblju u Srbiji; pa onda zvanično učlanjenje u NATO nije ni potrebno!!

Predsednik Vlade u Srbiji, strogo radi po dobijenim instrukcijama iz Amerike i EU, pa je odlučio da povodom godišnjice obeležavanja početka nelegitimnog bombardovanja Srbije od strane Amerike, NATO i EU, svoje javno istupanje izmesti iz Beograda u Varvarin (u kome je 30. maja 1999. bombardovan most na Velikoj Moravi pri čemu je poginulo 10 i renjeno 17 ljudi, iako je u toku predhodna dva meseca bilo svakodnevnog bombardovanja i žrtava i u drugim gradovima) , jer se odatle slabije čuju njegove reči u svetskoj javnosti, (a pojedini video snimci govora su postali nedostupni na medijima)!!!

Jer taman posla da posle potpisivanja IPAP sporazuma sa NATO paktom, državni vrh Srbije sme da organizuje neku anti NATO manifestaciju baš u glavnom gradu svoje države, (mogao je npr. ispred zgrade RTS u kojoj je od NATO bombi poginulo 16 ljudi i isto toliko ranjeno ili u Aleksincu npr. kada su petog aprila NATO bombe srušile pola grada), jer bi time povredio osećanja ambasadora zapadnih zemalja čije su države aktivno učestvovale u krvavoj „humanitarnoj agresiji“ na Srbiju, pa je zato smišljeno izabran baš Varvarin….

Neizbežna nam je pomisao da je Varvarin izabran baš zato da takvom centralnom jednosatnom obeležavanju početka nelegitimne ageresije od strane NATO aljanse na SRJ i čija poruka nije imala dalek odjek, sva dalja – njih 78 obeležavanja godišnjice učinjenih zločina od strane NATO snaga u mnogim mestima i gradovima Srbije, budu devalvirana i mlako ili nikako medijski propraćeni i bez odjeka osude Amerike i NATO snaga zbog učinjenih zločina!!!

A IPAP sporazum predviđa da država Srbija i njene institucije, svog nekadašnjeg dželata NATO, treba da voli i hvali svuda i na svakom mestu, vršeći javnu propagandu njegovih „vrednosti“, pa nije nemoguće da se kroz nekoliko godina zabrani pominjanje činjenice da je uopšte NATO pakt bombardovao Srbiju, već samo neodređena formulacija glagola bombardovati u obliku – bombardovanje Srbije, bez izričitog i osuđujućeg pominjanja ko je to učinio i koliko je žrtava ostavio iza sebe….

(…Jer i kod rečenice izrečene u Varvarinu „..Ubijali ste nam decu, ali Srbiju ubiti nećete“… neodređeno i opet je nejasno ko je to ubijao našu decu!!???).

Pa lako možemo doći do zaključka da su i sve one predizborne aktivnosti i gužva oko njih, maestralno smišljeno izabrane da se sprovode baš ovih meseci kada odavanje pomena našim sunarodnicima  tragično nastadalih u NATO bombardovanju Srbije, neosetno pada u drugi plan, što ide na ruku Vlastima u Srbiji jer bez ikakvog napora sprovode odredbe iz IPAP sporazuma u domenu propagande o NATO vrednostima!!

Simptomatično zaboravni Srbi brzo gube iz vida da je NATO oruđe Amerike u kome ona igra odlučujuću ulogu!!! Onda dolazimo do zaključka da razne aktivnosti u sklopu stalno hvaljenog Partnerstva za mir, kao i razni potpisani sporazumi sa NATO, svrstavaju Vojsku Srbije i narod kao deo tog oruđa!!!

A da bi zločinci iz NATO alijanse opravdali svoje zločine nad srpskim narodom (i ostalim narodima koji Srbiju patriotski smatraju svojom državom), neophodno je da deformišu naš ljudski lik i unište svako saosećanje, (uz nečinjenje i prećutnu saglasnost domaće vlasti) u čemu im svi mediji u Srbiji propagandno izlaze u susret, kroz namerno uređivački izostavljajnje informacija o pomenima žrtvama NATO bombardovanja za svaki od onih 78 dana agresije pre sedamnaest godina, a sve u cilju integracije naroda Srbije sa njegovim neprijateljem!!!

I bez obzira na više puta ponavljanu formulaciju o neutralnosti Srbije, javlja se ogromna opasnost da budemo zarobljenici sistema koji nas na kraju može uvući u nekakav rat protiv naše volje……

 

 

 

©Geto Srbija

IZDAJE NEMA BEZ VLASTI : BRISELSKI SPORAZUM – VELIKA OBMANA SRPSKOG NARODA I SRBIJE

13. маја 2016. Коментари су искључени

 

Treća godišnjica Briselskog sporazuma, potpisanog 19. aprila 2013., između Ivice Dačića (ministra srpske policije i tadašnjeg srpskog premijera) i Hašima Tačija (vođe albanskih terorista), sasvim je dovoljna da sa sigurnošću ocenimo sadašnji položaj Srba.

Licemerje Brisela je opšte poznato, međutim licemerje “vlasti u Srbiji” prema sopstvenom narodu i državi, u bezrezervnoj servilnosti prema zahtevima "zapadnih partnera" i prihvatanjem evropske magle i šargarepe na dugom štapu, dovešće do gubitka i države i naroda…

 

                      Ivan Maksimović

VELIKA OBMANA5

 

Danas možemo da budemo potpuno sigurni u ono što smo i pre tri godine znali. Za SAD i EU oduvek je postojao jedan jedini način da se zaustave zločini i nasilje nad Srbima a to je da ih kontrolisano proteraju sa Kosova i Metohije.

Ne sve, već da ostane jedan broj koji će se „integrisati" u šiptarske kvazi-institucije. Njihovo prihvatanje albanskog „sistema" i dobrovoljno odvajanje od Beograda  kao svog centra, opravdaće svo do tada izvršeno zlo nad Srbima i takvo stanje učiniti trajnim. Taj broj je onaj koji je potpuno bezopasan u smislu organizovanja otpora u budućnosti ali preko potreban da bi se stvorila slika o multietičnosti.

Kritičnu, to jest nepoželjnu masu, ne iseliti u jednom mahu kao 1999. ili 2004., godine već postepenim odlascima stvoriti utisak da je to bio njihov slobodan izbor i sprečiti mogućnost opravdanog masovnog povratka.

Upravo zbog toga se „integrisanje" Srba u albanske kvazi-institucije vrši postepeno ali ogoljeno kako bi oni koji ostaju znali gde ostaju i potpisuju ugovore u kojima obavezno stoji klauzula o odricanju od države Srbije i obećanja da će služiti interesima tzv. „Republike Kosovo".

Prva srpska institucija na listi bio je upravo MUP. Administracija je transformisana u info-službu o neophodnostima za pribavljanje ličnih dokumenata i svedena na dva – tri službenika koji osim savetima, nikako drugačije ne mogu pomoći.

Policajci su prvi srpski službenici koji su „integrisani". Kada oni koji su ratovali za svoje porodice i državu prihvate teroriste za nadređene i poslodavce, sve ostalo će proći mnogo lakše, i prošlo je. Njihov prelazak u službu takozvane „Republike Kosovo" bio je politička i društvena šok , bomba, vrlo lukavo podmetnuta. Medijski predstavljena kao već doneta „odluka Vlade", a ustvari tek zaključak, koji je toliko nebitan da nije obavezno objavljivati ga u Službenom glasniku, i ne obavezuje nikoga na ponašanje u skladu sa njim, prevario je mnoge.

Novac za plate obezbeđen za najmanje tri(!) godine iz inostranog budžeta a redovne zarade isplaćuje albanska strana. Ko odbije i napusti KiM gubi pravo na zdravstveno osiguranje i penziju.

Bez obzira na apsolutno kršenje zakona, povelje o ljudskim pravima, Ustava a na šta sve reaguju policijski sindikati, usled odsustva minimuma sloge i hrabrosti, još privučeni duplim zaradama i odzivom svojih kolega, policajci pristaju na izdaju i prelaze u albansku službu.

Da je ovakav postupak policajaca bio neočekivan i od strane srpske vlasti, svedoči činjenica da su pripadnici MUP-a sa centralnog Kosova pozvani u svoju bazu u Niškoj Banji da potpišu pristanak. Inače, sveže štampana dokumenta, potpisivali su na klupama, uz zidove zgrade, na haubama automobila... Kada su pitali zašto im nisu obezbeđene makar prostorije, jer bila je zima i to Badnje veče, odgovor je bio jednostavan i kratak: „…Mislili smo da niko neće doći…".

Vlast na čelu sa Nikolićem, Vučićem, Dačićem ovaj gest policajaca predstavila je kao uspeh svoje politike i stub bezbednosti za Srbe u pokrajini. Na terenu je to daleko od istine. "Integrisani" policajci, uplašeni da bi se mogli naći na izmišljenim albanskim optužnicama, a bilo je najava, u potpunosti su predani „uterivanju albanske državnosti" Srbima na KiM.

Od Nove godine, poput čestitke Srbima na severu KiM, njihove uniforme ukrašene su zastavama takozvane „Republike Kosovo". Reakcija kod većine Srba je bila sažeta u rečenici „Ovi će nas oterati odavde".

Užasna je ironija da je stid srpskih policajaca, pomešan sa gnevom, zbog nemoći, poniženja i svega što su prihvatili, usmeren ka srpskom življu na KiM, jer im jedino oni nisu nikakva pretnja. Aktivnosti se uglavnom i odvijaju na tom planu, pokazivanje „mišića" narodu koga su do juče kako – tako, štitili.

U lokalnim medijima, koji su redom na budžetu ili Vlade Srbije ili stranih takozvanih „ambasada" u Prištini, pre svih američke i britanske, često se čuje kako su određene akcije i počinioci sprovedeni „efikasnom akcijom policije" što je ogromna laž. Da je policija iole efikasna otkrila bi makar jednog počinioca od toliko zapaljenih automobila među kojima je zavidan broj upravo u vlasništvu tih policajaca!

KPS je efikasna jedino u prikrivanju zločina. Vrše se pritisci i pretnje, optužuju se za laž žrtve i tako primoravaju da ćute a policajci čuvaju svoja radna mesta i bore se za unapređenja.

Već juna meseca 2013., pripadnik KPS, Srbin iz Leposavića, uz psovke i pretnje smrću, davi trinaestogodišnjeg D. M. koji je odbio da nogom rasturi kamenje složeno u obliku krsta na obali Ibra. Stav očevidaca je da je policajac želeo da se „sada pokaže pred svojima (Albancima) ne bi li dobio bolji položaj na poslu".

Tokom te godine među Srbima na Kosovu rastu tenzije, organizuju se protesti protiv Briselskog sporazuma i njihova iskazana sloga utiče na sve strane te se napadi Šiptara bitno umanjuju i svode na pljačke i krađe. A posle sprovedenih lažnih albanskih izbora i na severu KiM 2013., kojima se ojačava albanska vlast i kvazi-državnost, naredne godine nasilje postaje sve intenzivnije.

Marta meseca 2014. izvršena je redovna godišnja provala na crkveno imanje u Mogili (kod Kosovske Vitine), okruženo Albancima, i naneta je značajna materijalna šteta. Oktobra te godine u Kosovskoj Kamenici napadnut je srpski dečak P.A. učenik osmog razreda, i pretučen. Polovinom februara u Donjem Livoču, otkopan je grob Gradimira Milosavljevića sahranjenog još 1998. a ostaci izvađeni.

Istog meseca grupa albanske dece napala je kraj Ibra srpsku decu molotovljevim koktelima. Policajci optužuju srpsku decu i preteći im, teraju ih kućama. Pripadnici Civilne zaštite sve ovo su gledali – bez reči. Nedaleko odatle aprila 2015., Albanci su nožem u predelu grudi uboli sedamnaestogodišnjeg Srbina N.S., na nekoliko metara od dežurne patrole, inače „integrisanih" srpskih policajaca. Mladić se jedva dovukao do njih kako bi tražio pomoć. Policajci su, navodno, suspendovani.

Krajem marta u gnjilanskom kraju, selu Donja Budriga, bačena je bomba na automehaničarsku radionicu dok su trojica Srbina bila unutra, niko nije povređen. U selu Pasjane Srbinu zapaljene košnice i naneta šteta od oko 5.000 evra.

U istom selu, maja meseca, izboden je Zoran Kostić. Albanci su mu automobilom preprečili put, a zatim ga jedan uhvatio za vrat dok mu je drugi nožem naneo više povreda. U Kosovskoj Mitrovici, pošto su nožem i pištoljem oterali grupu srpskih dečaka, Albanci ulaze u grad kako bi skidali srpske zastave i palili ih na svojim utakmicama. U policiji pokušavam da se raspitam o slučaju a na veliko iznenađenje dežurni me pita „koji napad, ovaj danas ili od pre tri dana"?

Shvativši da ne znam ništa o tome, policajac odsečno odgovara da „nije bilo napada" i optužuje me da izmišljam dok istovremeno, stotinak metara dalje pištoljem i noževima ti Šiptari na ulici nasrću na srpsku decu koja beže na sve strane a napadači oružjem u rukama prolaze pored policajaca koji stoje naslonjeni na patrolno vozilo i ničim ne reaguju!

Srpska deca koja su bežala, požalila se uspaničeno policajcu koji se našao na ulici. Kad je čuo o čemu se radi okrenuo je glavu i nastavio da razgovara sa nekom prolaznicom. Među tim policajcima nalazio se i komandir stanice, "integrisani" policajac.

Napadače zaustavljaju Srbi na trgu Šumadija gde u to doba dana bude dosta ljudi – mediji prenose kako je to rezultat „efikasne akcije policije" oslanjajući se na izvore te službe.

Krajem godine u Kosovskoj Mitrovici dešavaju se tri pokušaja kidnapovanja dece. Napadača, koji u dosijeu ima preko 30 krivičnih dela, opet hvataju ovdašnji Srbi ali biva oslobođen jer „nema elemenata za krivično gonjenje".

Pokušaj kidnapovanja ponavlja se nedavno nad dve srpske devojčice na centralnom Kosovu. Mesec dana pre toga još dva odvojena u Gračanici a od svih ovih napada prijavljen je samo jedan jer niko od Srba ne veruje da će im neko pomoći. I to s pravom. Oktobra prošle godine srpske dečake iz Berivojca napao je Albanac, vršnjak, koji ih je čekao improvizanim buzdovanom i jednom naneo teže povrede glave.

Krajem prošlog meseca Albanci su pretukli bračni par Negovana i Nadu Stanojević ispred njihove kuće u Berivojcu, a ovih dana saznajemo da su oni među okrivljenima za napad na sebe.

„Sud" u Gnjilanu se ističe po nerazumnim optužbama kada su međuetnički slučajevi predmet. „Najslavnija" presuda tog suda je ona kada je baka Persa, iz Paralova, proglašena krivom i izrečena joj je kazna od 50 evra ili tri dana zatvora i to zato što je dobila udarac od Albanca čija je stoka pasla u njenoj bašti.

Bombaški napadi, pucnjava, prebijanja nižu se u Pasjanu i okolini Gnjilana, zatim Gojbulji kod Vučitrna, Srbobranu i Sinaju kod Istoka, Drsniku, Klinavcu i drugim selima oko Kline…

U Goraždevcu, u pucnjavi je porušen spomenik deci ubijenoj na reci Bistrici i žrtvama NATO agresije. Zapaljen jedan auto, oštećeni su kiosk i kuća. Sličan napad, u kome je „samo" zapaljen auto u Goraždevcu se desio i mesec dana pre toga, o tome mediji nisu javili ništa. Za sve ove zločine karakteristično je da su počinioci ili deca ili duševno obolele osobe koje pred zakonom ne podležu strogim pravilima.

Tako je sa Albancima od kada sprovode organizovani teror nad Srbima. U jednom trenutku mediji gotovo da prestaju da izveštavaju o zločinima poput pljačkanja povratničkih kuća, skrnavljenja grobalja, crkava, uzurpiranja srpskih imanja, krađi stoke

Parafiranjem Briselskog sporazuma dolazi do obrta. Počinje više da se govori o zločinima ali na neočekivani način. Izvor vesti su Srbi u albanskim „institucijama" koji više „nisu" izdajnici.

Na taj način višestruko amortizuju zločine, svojom pojavom skreću pažnju sa etnički motivisanih zločina, umanjuju ih, pljačke i nasilje pravdaju ekonomskim nezadovoljstvom i obavezno najavljuju pomoć žrtvama od čega nema ništa. Zločinci bivaju ohrabreni kada vide da ih čitav sistem štiti uključujući i srpsku stranu, političare, medije …

Briselski sporazum se tako nametnuo kao paravan kojim o bezbednosti Srba kao da želi da se kaže poslednja reč: svaki Srbin koji živi na Kosovu, i želi da bude bezbedan, neka ga napusti, postane „kosovar" ili bude ubijen.

 

      P.S.

Ne izlazi iz glave pitanje zašto je vlast u Srbiji dozvolila da početni princip „standardi pre statusa“ , pretvori u potpuni poraz države potpisan za briselskim stolom???????

To znači da su sve srpske vlasti, svaka na svoj način, dopinele potpunom porazu ustavnosti Srbije. A svi predsednici, i ministri i parlamentarci su se kleli u Ustav Srbije, a svedoci smo da su razmišljali samo o visini svote na svojim tekućim računima, i da je za njih postalo važnije da ispune sve odredbe napisane u „Tačijevom Ustavu i Zakonima“!!!

Umesto da su pre nekoliko godina preduzeli mere da „međunarodni projekat Kosovo“, zamrznu na neko vreme i okrenu se ka ekonomskom jačanju države, i iskoristili povoljnije momente u međunarodnim političkim odnosima, oni su požurili da pored ekonomskog slabljenja države, to plate i političkim ustupcima, opet na račun Srbije

EU je odlično izabrala baš ovo rukovodstvo Srbije, da progura sve zamišljene planove koji se zove „Međunarodni projekat Kosovo". A kada sve to bude zavijeno u oblandu „statusno neutralno", i Srbija sve proguta, onda će se dovesti novo srpsko rukovodstvo  koje će upotrebiti moć države da razbije i ono malo otpora koje pokušavaju da pružaju nosioci rodoljubivog osećanja pripadnika srpskog naroda…

Nikako da izbegnemо utisak da reči predsednika Vlade u Srbiji vrlo često nose prizvuk izdaje i poziv na pasivnost…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

22. априла 2016. Коментари су искључени

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

002Aa.CETVRTI STUB I NESTANAK SRBIJE-21

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

Категорије:ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,
%d bloggers like this: