VAZAL NATO PAKTA: IZOBLIČAVANJE, ODUMIRANJE I DEFORMACIJE VOJSKE SRBIJE!!!

 

Početkom novembra meseca Vojsku Rusije i NATO alijansu delilo je svega nekoliko stotina kilometara, pisao je početkom novembra londonski "Independent", opisujući suludu odluku državnog vrha Srbije da istovremeno pošalje svoju vojsku i na vežbe sa ruskom armijom i sa NATO paktom.

Naime, ruske desantne jedinice sa beloruskim jedinicama, učestvovale su na vojnoj vežbi "Slovensko bratstvo 2016" . Istovremeno, u Crnoj Gori su trajali terenski manevri vojske SAD i desetak NATO zemalja.

Ali, Vojska Srbije, vođena šizoidnim idejama suludog vlastodršca, učestvovala je u vežbama na obe strane! Vučićevo ludilo dovelo je do toga, da je danas u realnosti sasvim moguće da srpski vojnici ratuju na dve suprotne strane, jedni protiv drugih! A, kakva je stvarno odbrambena moć Srbije i na kako niske grane je nekada časni vojni poziv u Srbiji spao, govori surova realnost na terenu…

Ipak, i takvu Vojsku Srbije, Zapad hoće da vidi kao svoju malu, marionetsku služinčad, dok Rusija pokušava da od nje stvori respektabilni vojni faktor u regionu i šire.

 

                   major Goran Mitrović

 

Predstavljajući godišnji plan upotrebe snaga Srbije u multinacionalnim operacijama u Skupštini Srbije (2. novembra ove godine), ministar odbrane Zoran Đorđević se, kao i svaki Vučiću odan čovek, poslužio "pohvalom ludosti", rekavši da su planovi "u skladu sa raspoloživim kapacitetima i materijalno-finansijskim sredstvima", te da je planirano da se u 2016. godini nastavi angažovanje pripadnika VS u sedam mirovnih operacija širom sveta.

Đorđević je ovo rekao na dan kad je vojna vežba Srbije sa Rusijom i Belorusijom počinjala, kako bi se uputila poruka Zapadu: vežbamo sa Rusima, ali vama služimo, sa vama u vojne misije idemo!

A, kako i ne bi, kad je sve jasno zapisano u sporazumu koji je jo 2014. godine potpisala Vlada Srbije sa NATO paktom o logističkoj podršci. Tačnije rečeno, bio je to "Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir" ili, Sporazum SOFA , potpisan, dakle, u januaru 2014. godine, a ratifikovan u julu 2015. godine.

Bilo je to na vrhuncu prve vlade Aleksandra Vučića. Srbija je na taj način stavljena u vazalni položaj prema NATO paktu, tako da je danas nemoguće govoriti o vojnoj neutralnosti države, jer sve što je tada potpisano, lišava suvereniteta i ne dozvoljava državi da dalje sama definiše doktrine i pravce spoljnopolitičkog razvoja (naravno, može na papiru i rečima ali ne i u praksi – alijansa neće dozvoliti). Tako je Vučićeva vlada omogućila NATO paktu, ono što nije nijedna pre nje: da ova zločinačka alijansa može da koristi bilo koji objekat i infrastrukturu zemlje po sopstvenom nahođenju, i da se slobodno kreće uz puni imunitet svog personala!

Umesto kancelarije za vezu, NATO danas može slobodno po Srbiji da formira svoje ratne štabove (što i čini!). Nastavlja se i prelazak na standarde severoatlanske alijanse, usklađivanje vojnih doktrina, pristupa, koordinacija borbenih dejstava, saradnja jedinica...) i učešće Srbije u multinacionalnim operacijama.

Pravila iz sporazuma nalažu da Vojska Srbije mora svaku informaciju da razmenjuje sa NATO paktom. Uzgred, to je toliko visok stepen "saradnje", da samo članstvo u alijansi i nije neophodno–već sada, formalni ulazak Srbije u NATO pakt ima više psihološki nego praktični značaj!

Pre dve godine, kad je organizovana zajednička vojna vežba Vojske Srbije sa ruskim jedinicama za borbu protiv terorizma pod nazivom "Srem 2014" (održana 14. novembra 2014), podanici NATO pakta iz regiona su odmah dignuti u stanje najveće pripravnosti.

Zbog vežbe pripadnika ruskih oružanih snaga u Sremu, generali NATO pakta su hitno zahtevali da se, kao odgovor na to, odmah održi i jedna "regionalna vežba", u saradnji sa njenim članicama, pa je tako 28. novembra 2014. godine, u vojnoj bazi "Jug", kraj Bujanovca, održana vojna vežba Vojske Srbije sa pripadnici vojske SAD, i vojnih jedinica četiri države regiona (Bugarske, Makedonije, Rumunije i Hrvatske), pod nazivom "Platinasti vuk 15" .

Bio je to prelomni trenutak u "privođenju Srbije atlanskom savezu". Još u toku priprema te vežbe, bivši ministar odbrane Gašić i ministar spoljnih poslova Dačić, našli su se u sedištu NATO pakta i potpisali sporazum SOFA.

Sve nakon toga je bilo lažno koketiranje sa ruskim vojskom i državama koje su u vojnom savezu sa Rusijom. Glavnina odbrambene strategije preorjentisana je ka Zapadu. U skladu sa tim, Ministarstvo odbrane je planiralo da i u ovoj godini nastavi angažovanje u sedam misija: u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Kipru, Libanu, na Bliskom istoku i Centralnoafričkoj Republici i u četiri multinacionalne operacije Evropske unije.

Šta će srpski vojnik u ovim nesrećnim zemljama, kad nesreće u svojoj kući ima na pretek? I kome uopšte služi Vojska Srbije danas, za koga ratuje, protiv koga, u ime čijih interesa?

Skoro u isto vreme kad je i potpisan veleizdajnički sporazum (SOFA), tačnije, 10. oktobra 2014. godine, Skupština Srbije je izglasala dopune Krivičnog zakona, koje uvode stroge zatvorske kazne za učešće na stranim ratištima. Naime, državljani Srbije koji učestvuju u ratovima i oružanim sukobima u drugim državama ili organizuju i vrbuju građane Srbije za učešće na stranim ratištima, suočeni su sa kaznom zatvora od šest meseci do 10 godina.

Ubrzo se ispostavilo da se ovaj zakon primenjuje selektivno. Naime, kad je otvoreno ratište u Ukrajini (Donbas), Srbi koji su se tamo uputili stavljeni su na poternice. Takav princip nije primenjen kad je došlo do odlaska mladih Bošnjaka iz Srbije u redove takozvane Islamske države. A, ovde treba podsetiti da su pojedine bošnjačke stranke u Skupštini Srbije bile jedine uzdržane kod usvajanja već pomenutog zakona o gonjenju onih koji učestvuju na stranim ratištima.

 

       Kako preživljava Vojska Srbije?

 

Najveći deo novca iz budžeta Republike Srbije namenjenog za vojsku, i dalje ide za plate i naknade zaposlenima u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Reč je o sumi od oko 280 miliona evra, što je 60 odsto vojnog budžeta (dakle, plate, socijalni doprinosi, naknade, troškovi…).

Vojska je pretrpela više nakaradnih reorganizacija, koje su se u suštini pretvorile u smanjenje brojnog stanja zaposlenih. Takva „nova" reorganizacija Vojske Srbije, koja se najavljuje u okviru reforme državne uprave konačno bi dotukla Vojsku, kao nacionalnu instituciju.

Sve se radi pod okriljem Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)  i predstavlja u suštini zločin jer narod ostavlja nezaštićenim a državu nebranjenom. U tom procesu slamanja borbene gotovosti i borbenih mogućnosti Vojske Srbije, sa kriminalnim političkim vođama na čelu, učestvovali su i karijeristi generali, kojima je ostanak neki mesec ili godinu u službi bitniji od istine i profesionalnog zalaganja da se prestane sa daljim razbijanjem Vojske Srbije.

Parade i po koja vežba i proslave u narodu stvaraju lažnu sliku da je Vojska Srbije jaka i da ima adekvatnu brigu države. Na žalost istina je sasvim drukčija, Vojska Srbije ubrzano odumire, nema adekvatnu brigu i pomoć države, a mogućnost novih ratova za očuvanje preostale državne teritorije Srbije, uopšte nije isključena.

Pod povoljnim uslovima Rusija duže vreme Srbiji nudi opremanje Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, ali je očigledno da Vučićeva vlast ne sme ni da pomisli na to. Pred javnošću se Vođa pravda nedostatkom finansijskih sredstava. Od koga ne sme vlast pre a i sada da oprema svoju Vojsku? Naravno, od SAD, MMF-a, NATO, EU, dakle od svih onih centara moći koje su ga dovele na vlast kako bi obavio priznavanje lažne države na Kosovu.

Dok traje proces stalne deformacije Vojske Srbije, na sceni su i nedosledne i nekompetentne organizacione promene, koje sprovode političke garniture koje se menjaju u Ministarstvu odbrane, uz poltronsko ponašanje dela generalskog kora koji je opterećen ličnom karijerom, nesposobnošću i željom da što duže ostane u profesionalnoj službi.

Sve to izobličava ukupnu strukturu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, jer su mnoge odluke o organizacijskim promenama donošene snagom formalnih političkih i vojnih autoriteta, bez zadovoljavajućeg uticaja vojne struke. Ovome treba dodati i činjenicu da je standard pripadnika Vojske Srbije na vrlo niskom nivou, da su vojnici demoralisani i nemotivisani za izvršavanje svakodnevnih zadataka zbog mizernih primanja, lošeg materijalnog položaja i teških uslova u kojima vrše službu vojsku svakodnevno napušta veliki broj vojnika i starešina.

Standard pripadnika Vojske Srbije značajno je počeo da se urušava od 2012. godine, a posebno tokom 2014. 2015. i 2016. godine, na šta su posebno uticale odluke i mere koje se odnose na smanjenje plata, naknada i dnevnica koje po osnovu službe u vojsci treba da ostvaruju profesionalni pripadnici Vojske Srbije.

Pripadnici Vojske Srbije od početka 2014. godine do danas primaju umanjene plate po osnovu Zakona o umanjenju neto prihoda lica zaposlenih u javnom sektoru, a od prvog novembra 2014. godine po Zakonu o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava kojim je za 10% umanjena plata svim zaposlenima u državnim organima.

Najugroženije kategorije zaposlenih u Vojsci Srbije su profesionalni vojnici, civilna lica na službi u Vojsci Srbije i podoficiri. Danas više do 81% pripadnika Vojske Srbije ima zaradu manju od prosečne u R. Srbiji: 100% profesionalnih vojnika čija prosečna neto mesečna zarada iznosi oko 31.000 dinara (250 evra), 70% civilnih lica (vojni službenici i nameštenici) ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 22.000 dinara (180 evra) 82% podoficira ima prosečnu mesečnu neto zaradu oko 41.000 dinara (335 evra).

Mere kojima su profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije značajno umanjene zarade, dodatno su urušile već prilično urušen standard pripadnika Vojske Srbije što je izazvalo još veće nezadovoljstvo i odliv kadra…Više od 50 odsto pripadnika Vojske Srbije nezadovoljnih platom, što je dvostruko više u odnosu na anketirane prethodnih godina, takođe veliki problem pravi drastična razlika u platama podocifira i oficira (oficiri imaju dvostruko veće plate od podoficira, čak i onih koji imaju preko 20 godina efektivne službe u vojsci).

Prisutna je i psihička opterećenost zbog mera “štednje“, gde je značajan broj pripadnika VS, njih više od 30% u ozbiljnoj meri opterećen teškom materijalnom situacijom što značajno utiče na kvalitet njihovog rada i zalaganja na radnom mestu, a naročito na njihovo psihofizičko stanje i motivisanost za izvršavanje svakodnevnih zadataka (prevelika zaduženost kod banaka, nezaposlenost u porodici, nerešeno stambeno pitanje…).

Na lični zahtev tokom 2015. godine, Vojsku Srbije napustili su najviše profesionalni vojnici. Od ukupnog broja vojnika koji su napustili VS tokom 2015. godine njih 72% otišli su na svoj zahtev. U prva dva meseca 2016. godine, Vojsku Srbije napustilo je preko 150 vojnika. Pored vojnika VS sve više napuštaju oficiri i podoficiri sa najvišim kvalifikacijama kao i civilna lica.

Zbog nedovoljne popunjenosti jedinica Vojske Srbije potrebnim i stručnim kadrom prisutna je dodatna opterećenost pripadnika koji pored svojih dužnosti obavljaju i dužnosti radnih mesta koja nisu popunjena, odziv na konkurse za popunu radnih mesta veoma je loš, naročito u Vojvodini i Beogradu, a od nedovoljnog broja kandidata svega 30% zadovoljava uslove konkursa. Zbog loše popune jedinica iznurenost zaposlenih u Vojsci Srbije prekovremenim radom i radom na terenu je sve prisutnija.

Pad morala kod pripadnika Vojske Srbije izazvale su novonametnute obaveze nastale pravilnicima, uredbama i rešenjem ministra odbrane donetim tokom prethodne godine iza leđa predstavnika zaposlenih i na nezakonit način.

Rešenje ministra odbrane o utvrđivanju iznosa dnevnice za službeno putovanje, naknade za službu na posebnim vojnim objektima, dnevnih naknada za izvršavanje posebnih zadataka i aktivnosti i vrednosti boda za obračunavanje naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, naknade dela troškova za zakup stana i naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja broj 7415-19 od 12.11.2015. godine.

Ovim rešenjem su službene dnevnice sa 2.167 dinara umanjene na 150 dinara, dnevna naknada za rad na terenu i dnevna naknada troškova za službu na posebnim vojnim objektima sa 1.083 dinara smanjena je na 800 dinara, a dnevna naknada za angažovanje u Kopnenoj Zoni Bezbednosti u kojoj pripadnici Vojske Srbije svakodnevno izvršavaju zadatke i gde im je često i život ugrožen, dok su za to vreme po 45 dana i više odvojeni od porodica, smanjena je sa 2.200 dinara na 1.500.

Vladi Srbije kao drugostepenom organu izjavljena je i žalba od strane ugroženih u vojsci, ali, na ovo rešenje ministra odbrane, ni do danas nije odgovoreno. Ono nije postalo konačno i izvršno, ono se bez ikakvog ograničenja i danas primenjuje u Vojsci Srbije na štetu njenih pripadnika.

Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova) vršio je „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja „nove komandne odgovornosti" i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija „pacifikovana" te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vojsku, pri kraju.

 

       Nebranjena zemlja

 

Vojska Srbije, čiji su glavni kadrovi školovani po NATO centrima i koja nema obavezni vojni rok, je oružana sila koja broji manje od 29 hiljada ljudi u miru, od čega je svega nešto oko 14 hiljada skoncentrisano u vidu Kopnena vojska, a u vidu Ratno vazduhoplovstvo simboličnih 5 hiljada ljudi.

Od važnijih borbenih sastava Vojska Srbije raspolaže gardom, zatim, četiri kopnene (mešovite) brigade, jednom mešovitom artiljerijskom, jednom specijalnom brigadom i rečnom ratnom flotilom, a RV i PVO čine dve vazduhoplovne, jedna PVO i jedna brigada. To su najvažniji, borbeni sastavi. One druge ne vredi ni nabrajati. Malo, da manje ne može biti.

Od granice sa BiH pa sve do Valjeva nemamo nijednu operativnu jedinicu vojske. Uostalom, zašto oružane snage Srbije danas broje samo 28.150 pripadnika od čega je u kopnenoj vojsci 13.250 ljudi, što je, zapravo, samo jedna divizija po zapadnim merilima, u Ratnom vazduhoplovstvu i PVO-u imamo 5.100 pripadnika, 3.000 ljudi je u Komandi za obuku, 1.600 u Gardi i 5.200 u Ministarstvu odbrane. Rezervna armija Srbije broji samo 50.150 ljudi, dok rezervna armija Bugarske, na primer, broji 303.000 pripadnika.

Uzgred, i ovakva Vojska Srbije, redovno izvodi obuku i vežbe na NATO poligonima sa članicama Alijanse i pridruženim marionetskim državama kroz program „Partnerstvo za mir", što su aktivnosti koje su direktno usmerene protivu Rusije.

Treba se samo podsetiti poslednje velike vežbe u bazi „Hoenfels", u Nemačkoj, gde Vojska Srbije, tačnije pripadnici pešadijskog bataljona 2. brigade KoV, učestvuje sa vojskom Albanije, Bugarske, Gruzije, Litvanije, Nemačke, Norveške, Rumunije, Sjedinjenih Američkih Država…I to nije problem. Problem je za ceo Zapad, kad samo jedna ruska brigada dođe u Srbiju i učestvuje na vežbama, sa, zvanično, vojno neutralnom Srbijom!

 

       Posledice pogrešno vođene politike

 

Prerano i neorganizovano pristupilo se uvođenju civilnog služenja vojnog roka, čime je država zadala snažan udarac ionako nezavidnom položaju i ugledu Vojske Srbije. Ali, režim Aleksandra Vučića ne misli tako. Nedavno je Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, (inače, za vladajući režim vrlo "milozvučan", sudeći po onome što priča), izjavio da "…Koncept profesionalne vojske za sada zadovoljava sve potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ali ukoliko Narodna skupština donese odluku o ponovnom vraćanju obaveze služenja vojnog roka mi ćemo biti spremni da takvu odluku sprovedemo u delo!".

Ali nakon svega što je urađeno od vojske, male su šanse da se to uopšte desi. Podsetimo se da su u međuvremenu, sve zemlje u okruženju postale vojno superiornije od Vojske Srbije, uključujući tu čak i Albaniju (koja, istina, ima punu američku logistiku). Hvalisanja pojedinih ministara odbrane poslednjih godina da smo najjača vojna sila u regionu, više su nego smešna.

Jer, da zlo bude veće, ako pogledamo samo takozvani Zaštitni korpus  fantomske države Kosovo, treba se dobro zamisliti: on nije daleko od toga da se veoma brzo nađe ispred Vojske Srbije. Naravno, zahvaljujući veleizdajničkoj politici koju vodi srpska vlast na čelu sa Vučićem (ne treba zaboraviti ni one koji su pre njega istu ili sličnu politiku vodili prema vojsci i odbrani).

Već godinama, na čelu Ministarstva odbrane postavljaju se ljudi bez ikakvih kvalifikacija da vode taj resor. Zahvaljujući tome, vojska koja se 1999. gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala zločinačkoj NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspešno učestvuje u odbrani zemlje.

Za vreme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zanavljanja odgovarajućim savremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionisani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije.

Ta vojska je, stoga, u svakom pogledu bila inferiornija u odnosu na nekadašnju Vojsku Savezne Republike Jugoslavije, koja je bila u stanju da, koliko toliko, parira odgovarajućim snagama zemalja u okruženju. Uvođenjem profesionalizacije i ukidanjem regrutnog sistema i redovnog služenja vojnog roka, Vojska Srbije je probodena „glogovim kolcem".

 

       Uništavanje ratne tehnike

 

U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić , Prvoslav Davinić, Dragan Šutanovac, a kasnije i Bratislav Gašić, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna-još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema.

Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima  , baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi.

Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

Neprekidno ponavljanje da u dogledno vreme ne postoji nikakva opasnost od izbijanja oružanih sukoba, navodi na pomisao da ljudi koji to izjavljuju, nisu dobro proučili Zakon o strategiji odbrane i Doktrinu odbrane Republike Srbije. U tim dokumentima se, pored ostalog, navodi da su Srbija, zemlje u njenom okruženju i druge evropske zemlje, suočene sa ozbiljnim problemima povodom davanja legitimiteta državnim tvorevinama na teritorijama suverenih država. A sve to, kako se ističe u tim dokumentima, koji su i danas na snazi, pospešuje jačanje secesionizma i konflikata na etničkoj osnovi, što drugim rečima predstavlja ozbiljnu pretnju od izbijanja oružanih sukoba.

Danas, od bugarsko-srpske granice kod Dimitrovgrada, do Niša, nema nijednog jedinog vojnika! Pod pretpostavkom, što se u dokumentima o odbrani zemlje mora imati u vidu, da Bugarska krene u ratni pohod protiv Srbije, što u nekom globalnom sukobu nije nemoguće, njene bi jedinice mogle, bez ispaljenog metka, taj deo puta – dužine oko 100 kilometara, da prevale sa puškom „o desno rame".

Slična mogućnost pruža se Mađarima od Subotice do Novog Sada, Rumunima od Vršca i Bele Crkve do Pančeva, Hrvatima od Batrovca do Beograda, oružanim sastavima fantomske države Kosovo dolinom Ibra do Kraljeva…

Koga, zapravo brani Vojska Srbije, ako ne vladajući režim i njegove interese? Vučića i njegovu kliku brinu samo "unutrašnji neprijatelji". A, što državom Srbijom danas, kao nikad pre, haraju strane službe, strane vojne misije i pripadajući obaveštajni aparati, to za njega nije bitno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

– Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

– Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

– Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

– Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

– Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

– Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

– Liberalizacija svih tržišta i cena,

– Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMF – doveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

– Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

– Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMF – samo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i „hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

„Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj „Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –„Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se „učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita…

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima” kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

PLJAČKANJE, PRIVATIZACIJA I PROFIT: ČERUPANJE KOMBINATA KOJI VIŠE NEĆE HRANITI BEOGRAD!

 

Nastavlja se agonija nekadašnjeg najvećeg poljoprivrednog kombinata u ovom delu sveta. PKB se našao stešnjen između interesa različitih grupa bliskih vlasti koje bi da ga kupe, ali da za njega plate više od šestine realne vrednosti, kao i da im se omogući da prenamenom zemljište proglase građevinskim i zatim ga prodaju po višestruko višoj ceni.

Gradonačelnik Siniša Mali računa da će prodajom PKB staviti u džep, u vidu provizije, oko 30 miliona evra. Grad će izgubiti snabdevača hranom, bez posla će ostati nekoliko desetina hiljada radnika, kooperanata, dobavljača, iz prodajne mreže, ugroziće se opstanak Opštine Palilula…

Sve to nije važno, kada su u pitanju apetiti opasnog kriminalaca Siniše Malog, koji je pod zaštitom rođaka Vučića…

 

                         M. Malenović

 

PKB Korporacija a.d. je još 2008. trebalo da bude prodata unapred poznatom kupcu, ali je sindikat tada uspeo to da spreči. Muke ovog kombinata, koji je nekada hranio Beograd, počele su devedesetih godina, kada je iz preduzeća izuzeto sve što donosi profit i kasnije privatizovano. Radi se o Imleku, Frikomu i Pekabeti, kao i o mesno-prerađivačkom pogonu PKB Vizelj, koji je prodat još 1998. godine.

U okviru PKB-a ostala je samo još primarna proizvodnja.

Uprkos činjenici da je Investicioni fond Salford na srpskom tržištu mleka i mlečnih prerađevina stekao monopolistički položaj, zahvaljujući kome je diktirao cene i uslove otkupa mleka, PKB je 2009. oborio dotadašnji sopstveni rekord u proizvodnji mleka proizvevši 64 miliona litara.

 

       Đilas počeo, pa se pokajao

 

Kada je PKB 2010. prešao u ruke grada Beograda koristio je 22.000 hektara obradivog zemljišta, ali je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas uspeo da za 4.000 hektara dobije dozvolu za prenamenu, tako da ono postaje stambeno-komercijalno ili industrijsko, odnosno višestruko vrednije.

Pomenuto zemljište nalazi se u blizini Zrenjaninskog puta i planirane trase puta koji spaja Zemun i Borču, a koji tada još nije bio izgrađen. Novac dobijen za to zemljište, umesto da pripadne preduzeću i uloži se u proizvodne kapacitete, slio se u gradsku kasu. Tim potezom PKB je dvostruko izgubio: izgubio je stotine miliona evra od tog zemljišta i izgubio je zemljište koje mu je jedno od osnovnih sredstava za proizvodnju.

Uz pomenuto obradivo zemljište PKB je imao i oko 8.000 hektara pod zgradama, farmama, putevima, šumama…

Problem sa kojim se suočava eventualni kupac PKB-a je činjenica da je svo ovo zemljište u državnom vlasništvu, dok je Kombinat samo korisnik. Po zakonu, takvo zemljište niti može da se otuđi, niti da mu se promeni namena. Samim tim već u startu su eliminisani špekulanti koji bi PKB kupili samo zbog izuzetno vrednog zemljišta koje ima u gradskoj zoni prestonice.

Da bi se ovaj problem prevazišao i unapred određeni kupac zadovoljio, naprednjačka vlast odlučuje da uradi ono što do sada niko još nije – da kršenjem zakona zemljište iz državnog vlasništva prevede u vlasništvo Kombinata i to bez dinara naknade.

Prvo je bio pokušaj da se to tiho, skriveno od očiju javnosti, uradi direktno preko katastarskih službi, ali su Samostalni sindikat PKB i Nezavisni sindikat radnika PKB, koji zajedno okupljaju više od polovine zaposlenih, uspeli da spreče ovaj pokušaj krađe državne imovine.

Naime, kada je 1946. bio stvoren PKB on je na korišćenje dobio nešto malo manje od 1.500 hektara njiva. Ostalo je kasnije stekao i to isušivanjem močvarnog zemljišta koje je do tada bilo neupotrebljivo.

Svo to zemljište bilo je uknjiženo kao poljoprivredno zemljište u vlasništvu države, dok je PKB bio uknjižen kao korisnik. Pošto po članu 72. Zakona o poljoprivrednom zemljištu ono u vlasništvu države i ne može da bude otuđeno, to je Republički geodetski zavod odbio sve zahteve PKB Korporacije a.d. kojim je tražena promena u katastru nepokretnosti i upis prava privatne svojine u korist Kombinata.

 

       Ministarka na strani Malog

 

Na ove odluke rukovodstvo PKB-a ulaže žalbe koje u leto 2015. usvaja Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i to odlukom ministarke i potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović.

Kao obrazloženje poslužio je Sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koje koristi PKB od 1. jula 2007. godine, kojim je konstatovano da država ima vlasništvo nad Korporacijom shodno vrednosti svoje imovine koju je unela, a u koju spada i zemljište.

Protiv ovako nakaradnog pravnog tumačenja, kojim se Sporazum ne proglašava nezakonitim, već se zakon menja po potrebama sporazuma, Pravobranilaštvo podiže tužbe pred nadležnim Upravnim sudom.

Republička vlada 18. decembra 2015. donosi „preporuku" (tačnije: naređuje) Republičkom pravobranilaštvu da povuče sve podignute tužbe, a samo tri dana kasnije, 21. decembra, odbor direktora PKB-a donosi odluku o otpočinjanju postupka prodaje dela imovine Korporacije. U tom trenutku Pravobranilaštvo se još uvek nije izjasnilo o Vladinoj preporuci, ali se nekome, očigledno, žurilo.

Odluku direktora prihvata nekoliko dana kasnije i Skupština akcionara, koja se sastoji od samo jednog člana, budući da država ima vlasništvo nad 99,755 odsto svih akcija PKB-a. Predsednik ove jednočlane skupštine je Jovo Guteša, jedva pismeni traktorista koji je pre ove funkcije bio zaposlen u pečurkani gradonačelnika Beograda Siniše Malog u Vršačkom Ritu. U međuvremenu je ovaj klimoglavac dospeo i u državnu službu, tačnije u Carinsku ispostavu u Vatinu.

Siniša Mali je od početka izuzetno zainteresovan za poklanjanje PKB-a nekom svom tajkunu. Ovaj samozvani ekonomsko-finansijski stručnjak na jednom sastanku sa aktivom PKB-a izrekao je ordinarnu glupost kako kamate na kredite ne utiču na proizvodnju PKB-a. Kada su mu prisutni objasnili da plaćene kamate moraju da se prebace na teret pojedinih pogona i da tako poskupljuju proizvodnu cenu, pa samim tim utiču i na konkurentnost proizvoda, Mali je promenio temu.

Poznavaoci prilika znaju kako Aleksandar Vučić uopšte ne mora svom bratu od tetke, Siniši Malom, da naredi da se ugradi u cenu preduzeća koje se prodaje, već je dovoljno da mu samo pruži mogućnost da to učini, kao što je to slučaj i sa PKB-om.

Kada je preuzeo mesto gradonačelnika Beograda, Mali je dobio u nasleđe i ugovor između grada i PKB-a o oduzimanju vrednog zemljišta za potrebe izgradnje mosta preko Dunava (danas „Most Mihajla Pupina"), kao i pristupnih puteva. Sporazumom nije određena ni visina, a ni vrsta nadoknade koja treba da bude isplaćena Kombinatu, već je to ostavljeno za neku kasniju priliku.

Sa mesta gradonačelnika i samim tim najvažnijeg čoveka u PKB-u, koji je u vlasništvu grada, Mali je situaciju razrešio tako što je u ime Kombinata obavestio samog sebe kao gradonačelnika da se Korporacija odriče naknade za ovo zemljište.

Po onome što se zna, radi se o nekoliko stotina hektara najvrednijeg zemljišta koje PKB poseduje i čijom prodajom bi se sakupilo dovoljno novca da se otplate skoro svi dugovi ove Korporacije.

Naime, PKB je nedavno prodao pet hektara zemljišta koje je imao na teritoriji beogradske opštine Palilula i to za cenu od 700.000 evra po hektaru. Takođe je i „Imleku" prodao dva hektara po ukupnoj ceni od milion evra.

 

       Fingirani dugovi

 

Ukupni dugovi PKB-a iznose oko 70 miliona evra, od čega skoro polovinu potražuju država i njene agencije, a naplata tih dugova bi mogla da se odloži, da ima političke volje. S obzirom da Korporacija poseduje polovinu površine gradske opštine Palilula, a ima i veoma vredno zemljište u Zemunu i Surčinu, prodajom malog dela svojih nepokretnosti ona bi se lako oslobodila tereta dugovanja i nastavila odlično poslovanje kao preduzeće u rukama grada.

Upravo to ne žele vlastodršci, jer jedna ovakva kompanija bila bi dokaz kako privatizacija nikako nije ni jedini, ali ni najbolji recept za izlazak iz krize. Osim toga, u slučaju da PKB ostane u državnim rukama, Mali i njegovi saučesnici ne bi dobili nikakvu proviziju.

Zbog toga Republika i grad Beograd kreću u sinhronizovanu akciju urušavanja Korporacije i obaranja njene vrednosti. Javnosti se situacija u ovom gigantu lažno predstavlja, jer ne samo da se potencira na postojanju dugova iz prethodnog perioda (koji bi lako mogli da se otplate), već se ukazuje i na to da PKB nastavlja da loše posluje i da pravi gubitke. To, apsolutno, nije tačno.

PKB Korporacija a.d. je 2014. godinu završila sa dobitkom, a taj trend bi se nastavio i naredne godine, da Vlada nije izmenila svoju uredbu o plaćanju premije za mleko. Po toj izmenjenoj Uredbi PKB je uskraćen za 80 odsto premije koja bi mu inače pripadala, odnosno od marta 2014. do kraja 2015. samo na ovaj način u njegovoj kasi se pojavio manjak od oko 700 miliona dinara.

Inače, jedino je PKB-u novom Uredbom smanjena premija na mleko, tako da je on primoran da posluje u neravnopravnoj tržišnoj utakmici u kojoj konkurenti imaju početnu prednost.

Umesto da traži izmenu nepravedne Uredbe, PKB pod kontrolom Siniše Malog poniznički ćuti.

Pošto je tako u javnosti stvorena lažna slika da Kombinat mora da se proda kako budžet više ne bi pokrivao njegove dugove, pristupilo se pljačkanju koje se naziva „privatizacija". U tom klupku imamo različite interese srodnih, ali ipak odvojenih grupa i pojedinaca.

Na jednoj strani su različiti interesi dve trenutno sukobljene grupacije: Investicionog fonda Salforda i konzorcijuma Miodrag Kostić i Petar Matijević.

 

       Dve mafije – Salford i MK gropu

 

Nedavni sukob Andreja Jovanovića iz kompanije Novi Brendovi  , krovne kompanija Investicionog fonda Salford , sa vlasnikom MK grupe Miodragom Kostićem na biznis forumu na Kopaoniku, samo je nastavak rata koji se do sada vodio daleko od očiju javnosti.

Jovanović je uvredio Kostića, izjavom da je opšte poznato da je skraćenica njegove firme MK, zapravo skraćenica za Mito i Korupcija…

U dosadašnjem ratu Salforda ( čiji je većinski kapital odbeglog ruskog tajkuna pokojnog Borisa Berezovskog) i MK grupe  može se reći da je Kostić doživeo nekoliko poraza. Salford ga je izgurao iz mnogih oblasti poslovanja i posvađao sa ljudima sa kojima sarađuje u oblasti otkupa mleka, kojima su date instrukcije da prekinu svaku saradnju sa MK Grupom.

Salford je postavio i pravila da neće otkupiti mleko krava koje su hranjene stočnom hranom kupljenom kod MK grupe, ali to je samo jedan od šamara koji su ove kompanije jedna drugoj lupale protekle dve godine.

U tom periodu Kostić je rastao po pitanju obima poslovanja i profita, ali je i Salford rastao i to trideset odsto brže. Kostić se suočio i sa gubicima u Ukrajini, pa je delovalo da će tajkun iz Vrbasa izgubiti rat. Preokret je nastupio kada su kompanije Petra Matijevića i Miodraga Kostića osnovale konzorcijum i najavile da će pokušati da kupe Poljoprivredni Kombinat Beograd.

Ovo udruživanje izazvalo je paniku kod Salfordovih stručnjaka. Naime, ukoliko Kostić i Matijević uspeju da kupe PKB, Salford bi trajno izgubio prvo mesto u biznisu sa srpskim mlekom, mlečnim proizvodima, i pratećim poslovima, koji na godišnjem nivou donosi profit od nekoliko milijardi dolara.

Posao je veoma kompleksan i podrazumeva nekontrolisan uvoz mlečnih proizvoda u Srbiju, izvoz našeg kvalitetnog mleka, uvoz mleka u prahu, proizvodnju mleka iz mlečnog praha i njegovo plasiranje srpskim potrošačima kao svežeg, snabdevanje proizvoda od mleka stočnom hranom i izvoza viškova stočne hrane… U okruženju, Salford litar mleka plaća 28 evrocenti, dok u Srbiji ta cena iznosi 25 evrocenti. Samo na ovaj način ovaj investicioni fond godišnje zarađuje desetine miliona evra.

 

       Subvencije povlašćenima

 

Salford, Matijević, Kostić i drugi veliki igrači utiču i na to ko može da dobije subvencije iz budžeta namenjene poljoprivredi. Mlekare koje sarađuju sa Salfordom najredovnije dobijaju subvencije i prve su na listi kada država otkupljuje mleko u prahu za robne rezerve, dok je PKB-u ukinuto davanje subvencija.

Kompanija Salford ima dobre veze u vrhu Srpske napredne stranke, gde mu bezgraničnu podršku pruža gradonačelnik Beograda Siniša Mali, ali i Vučiću bliski Goran Vesić.

Ne treba zaboraviti da je sin gradonačelnika Beograda, Teodor, jedno vreme bio zaštitno lice za reklamu mlečnih proizvoda Imleka koji je poslovao u okviru Salfordove grupe. Navodno za ovo je Teodor Mali dobio 50.000 evra, mada upućeni tvrde da je suma bila daleko veća i da nije isplaćena kao honorar za sina, već kao klasičan mito.

Kostić, koji je na sve načine pokušao da se približi naprednjacima, nije uspeo da spoji nemoguće. Njegovu dobru saradnju sa Pajtićem Vučić nije hteo da toleriše, vrata su mu ostala zatvorena. Udruživanje sa Petrom Matijevićem u Kostićevoj glavi je bila dobitna kombinacija, jer je Matijevićev sin Bojan, kao se priča, u dobrim odnosima sa bratom Aleksandra Vučića, Andrejem.

Upućeni tvrde da Skupšitna grada Beograda nije raspuštena. jer je Siniša Mali obećao da će privatizacija PKB-a ipak biti obavljena. Činjenica da PKB nije uspeo na poslednjem tenderu da proda tajkunima za pedeset odsto njegove ionako već umanjene vrednosti, nije prepreka da pokuša da ga proda za trideset odsto na sledećem tenderu

Nezavisni stručnjaci tvrde da PKB vredi najmanje duplo više od njegove procenjene vrednosti koja iznosi svega oko 300 miliona evra. Kada je vršena procena imovine, krajem 2014. godine, svo zemljište je tretirano kao poljoprivredno, mada se najveći deo njega nalazi u urbanoj zoni Beograda i može da se koristi i građevinsko zemljište.

Pošto je proglašeno da PKB-u prete stečaj i bankrot kada se krajem maja ove godine sa njega skine zaštita koju je uživao kao preduzeće u restruktuiranju, te da zato mora pod hitno i po bilo kojoj ceni da se proda, država je početnu cenu na tenderu postavila na 154 miliona evra , odnosno na polovinu potcenjene procenjene vrednosti.

Da postoji samo sukob između Salforda i Matijević – Kostićevog konzorcijuma, rešenje bi se našlo relativno brzo. U igru, međutim, ulazi i nemački gigant Tenis, koji najavljuje otvaranje klanica u Srbiji i za te potrebe želi da kupi 15.000 hektara plodne zemlje.

Tenis nema nikakvog interesa u proizvodnji mleka, već samo u klaničarskoj industriji. Njemu bi odgovaralo da PKB preuzme ili Salford ili neko drugi ko bi se primarno bavio uzgajanjem krava muzara.

Tenis je, kako je Tabloid već pisao, u svojoj postojbini, Nemačkoj, poznat ne samo po lošem odnosu prema radnicima, već i po "nekonvencionalnom" načinu poslovanja, što je eufemizam koji, između ostalog, označava i davanje mita.

Sa jedne strane, Tenis ne želi da Matijević uđe u PKB i proširi na taj način svoju klaničarsku delatnost, ali mu, sa druge strane, savršeno odgovara da Kombinat preuzmu domaći mešetari koji će brzo da se odreknu primarne delatnosti i da oranice rasprodaju kao građevinsko zemljište.

Tenis i njegovi ovdašnji klijenti, na prvom mestu Aleksandar Vučić, zato sada procenjuju da li mogu da imaju dovoljno poverenja u Matijevića i Kostića koji signaliziraju da im je PKB obična investicija u atraktivno građevinsko zemljište.

Od ishoda ovih pregovora zavisiće i sudbina PKB-a, odnosno da li će on odmah ili nešto kasnije u bescenje biti prodat i ko će biti kupac. Čak i ako se u ovom trenutku odustane od privatizacije, to nikako ne znači da će Kombinat i njegovi zaposleni moći da odahnu, već pokazuje jedino da se čeka povoljniji trenutak.

Taj, za vlast i potencijalnog kupca dobar trenutak može da nastupi već ovog leta, kada poverioci, računajući tu i državu i njene agencije, mogu da krenu u prinudnu naplatu svojih potraživanja, čime bi se PKB doveo u blokadu.

Bez jasnog i prihvatljivog programa reogranizacije poverioci ne bi odustali od prinudne naplate, ali i u slučaju donošenja takvog programa postoji mogućnost da od vlasti instruisani poverioci odbiju da čekaju na svoja potraživanja, jer se žuri tajkunu kome je Kombinat obećan.

Pre rasparčavanja, dok je PKB imao zaokruženu proizvodnju, koncept kombinata je smišljen na način da se razvija proizvodnja, omoguće radna mesta, te zadovoljavaju društvene potrebe.

Višak koji je kombinat kao celina generisao, bio je podređen tom cilju. S druge strane, tranzicija u kapitalizam menja logiku poslovanja. Rasparčani PKB je korporacija koja posluje u novom kontekstu. Krajnji cilj sada je profit, a ne društvene potrebe, rad i proizvodnja.

 

       Prodajom se najavljuje glad

 

Između ostalog, prodajom PKB-a gubi se mogućnost uticanja na cenu hrane koja je u Srbiji, spram primanja njenih građana, već sada preskupa. Ukoliko bi ostao u javnom vlasništvu PKB bi mogao da funkcioniše kao kombinat čiji je primarni cilj da obezbedi hranu koja je dostupna svima.

Preduzeća koja se bave samo primarnom proizvodnjom su u većem riziku zbog toga što njihova uspešnost i produktivnost zavise od niza faktora na koje ne mogu da utiču ili ne mogu da predvide. Tu spadaju između ostalog, vremenske prilike, najezde bolesti i parazita itd.

S druge strane prerađivačka industrija može kupovati sirovine, što iz drugih krajeva zemlje, što iz drugih zemalja. Trgovina takođe može nabavaljati robu iz mnogo izvora. Zato je njihovo poslovanje sigurnije odnosno manje rizično od primarne proizvodnje.

Oduzimanje prerade i trgovine od PKB Korporacije i njeno svođenje skoro isključivo na nivo primarne proizvodnje, imali su svojevremeno za cilj da umanje kako potencijal ove kompanije da preživi, tako isto i njenu vrednost.

Bez obzira na sve to, PKB je zadržao i čitav niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija i danas poseduje i održava oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i o 1.000 kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

PKB se stara i o vodovodu i kanalizaciji ne samo sopstvenih pogona i naselja, već i najvećeg dela opštine Palilula u Beogradu. Takođe na teritoriji te opštine održava veliki deo javnih površina.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi da bi što je mogao brže mogao da obrne uloženi novac i da tako zadovolji ne samo sopstvenu, već i gramzivost vlastodržaca.

Prodaje se poljoprivredno zemljište koje je u vlasništvu PKB Korporacije, stočni fond (26 hiljada grla stoke), mehanizacija i objekti, ali isto tako i poznati i prepoznatljivi brend, kao i sigurna pozicija na tržištu na kome je ovaj gigant prisutan već duže od 70 godina. Za sve ovo bi Petar Matijević platio najviše 91 milion evra, što nije ni trećina procenjene vrednosti Kombinata.

 

    A 1. Uzor Amerikancima, balast Malom

Kada je istaknuti član komunističke partije Jugoslavije Petar Zečević zvani Veliki od močvare pored Beograda posle Drugog svetskog rata napravio najveću agro kompaniju u Evropi, koja je i danas najveća korporacija iz te oblasti na starom kontinentu, postavio je lestvicu tako visoko da je samoproklamovani dobri menadžer Siniša Mali nikada neće preskočiti, tvrdi u izjavi za Tabloid profesor poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić.

Ševarlić kaže da je najbolji dokaz da Mali nije nikakav menadžer ta što on PKB nije uspeo da proda ni za 50 odsto njegove vrednosti. On je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno PKB posetio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

I profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

TERITORIJALNO I DUHOVNO SAKAĆENJE DRŽAVE PREDSTAVLJAJU SE KAO NOVE POBEDE SRBIJE!!?

 

Pobedili smo!? Koga? Najveće prijatelje, Nemce, Amere, arapske prinčeve, drage komšije? Ako su prijatelji, kako smo uopšte došli u situaciju da se protiv njih tako žestoko borimo i toliko radujemo pobedi? Ako nisu, to ćemo debelo platiti.

Tako će ono što je odavno jasno svakom razumnom u Srbiji, doći će iz dupeta u glavu i šarlatanima na vlasti, koji otimaju od svojih građana da bi kupovali strane prijatelje koji nam rade o glavi.

 

               Mile Isakov

 

Dok samo ovo pisao, Vučić obaveštava javnost da je plate i penzije, koje je smanjio za desetak hiljada dinara sad povećao za nekoliko stotina dinara, a od ušteđene razlike, pet miliona evra poklonio građanima Srebrenice, koji su ga nedavno kamenovali. Sa očiglednom namerom da se on iskupi i predstavi kao Mesija.

Da li bi Vučić podneo ostavku da je Kosovo primljeno u UNESKO? Ne bi, naravno. Pa, onda nema pravo ni da se hvali time što ovog puta nije prošlo. Da je Kosovo postalo član, on bi održao još jednu komemorativnu konferenciju za medije na kojoj bi naciji saopštio kako je u pitanju viša sila, kako je Srbija mala zemlja a svet nepravedan.

Otkud mu onda pravo da sad, kad se to sticajem okolnosti nije dogodilo, svu slavu pripisuje sebi i u pobedničkom transu saopštava kako Srbija više nije mala, nije mala? Kako je pod njegovim vođstvom naučila da ne gubi u međunarodnoj areni i kako je stekla pobednički mentalitet, što će se videti i na sledećoj Olimpijadi na kojoj ćemo, on nam garantuje, osvojiti duplo više medalja nego na prethodnoj. Kakve sad to ima veze i kakve on ima veze sa time?

Olimpijada je sportsko takmičenje u kojem caruje fer plej, tako da je potpuno neumesno praviti takva poređenja sa ucenama i zavrtanjem ušiju na svetskoj političkoj paradi nasilja nad pravom i pravdom.

A to što će neki mladi ljudi iz Srbije svojim sportskim talentom i moralom, radom i odricanjem, čeličnom voljom i hrabrošću, osvajati medalje, biće samo njihova zasluga i u najmanju ruku nečasno je grebati se o njihove uspehe. Na njihov pobednički moral se može uvek računati, za razliku od politike i političara jer tu nema morala.

Bolje bi mu bilo da razmisli o tome kako je moguće da nam upravo njegovi najveći prijatelji, idoli i uzori, Nemačka i Austrija, Saudijska Arabija i Arapski Emirati, Švedska i Švajcarska, tako zdušno otimaju teritorije i identitet.

Da najveće i najuticajnije članice Evropske unije budu inspiratori i agitatori teritorijalnog i duhovnog sakaćenja države koju navodno žele da prime u svoje redove. Da objasni, pre svega sebi, kakvo to pomirenje i saradnju u regionu on gradi, kad svi susedi uredno glasaju protiv vitalnih interesa Srbije. I Hrvatska i Slovenija i Bugarska i Mađarska i Makedonija i Crna Gora.

Imaju oni svojih obaveza, naravno, ali imaju ih i Slovačka, koja je glasala protiv prijema Kosova, kao i Rumunija i Grčka, koje su bile uzdržane, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, kojoj samo Republika Srpska ne dozvoljava da se okrene protiv nas.

Imamo i mi obavezu da svoju spoljnu politiku uskladimo sa sa evropskom, pa ipak nismo uveli sankcije Rusiji zbog posebnih odnosa koje imamo sa tradicionalnim saveznicima. Ne samo zato što nismo hteli, već pre svega zato što nismo smeli da se odreknemo podrške i zaštite koju sa te strane imamo u Savetu bezbednosti i svim međunarodnim organizacijama, naročito kad zagusti.

Zar i naše najbliže komšije, sa kojima smo zajedno prolazili kroz najveća iskušenja u istoriji, nisu mogle da nađu izgovor u potrebi za dobrosusedstvom i mirom u regionu, ako ne iz solidarnosti ono bar iz razumevanja, jer oni bolje od svih drugih znaju do čega je Srbiji najviše stalo i šta je najviše boli.

To se posebno odnosi na Makedoniju i Crnu Goru, koje mi razumemo i stoga pravimo razliku. Makedoniji, naprimer, nije previše zameriti jer znamo na šta su sve spremni Albanci u njoj, kojih nije malo. Ali, režimu Mila Đukanovića, koji se zbog svojih mafijaških rabota besprizorno ulizuje Zapadu, tako što uvek prvi čačka otvorene rane Srbije, mora se adekvatno odgovoriti. Bez mešanja u unutrašnje stvari Crne Gore, mada se on dobrano mešao u srpske devedesetih godina.

Umesto što uzvikuje parole kako niko više ne može da gazi Srbiju, jer to ne zavisi od njega, Vučić bi mogao i morao da obezbedi da je bar ne zapišavaju avlijaneri sa tek ustanovljenim državnim pedigreom kojem je upravo Srbija kumovala.

Ne mislim da treba insistirati na nekakvom strahopoštovanju ali mora postojati respekt, koji se opet mora zaslužiti. A respekt se ne stiče tako što se zbog sopstvenih, ličnih grehova iz prošlosti ponižava cela nacija i država.

Sa svim susedima treba lepo, ali svakome dati do znanja gde mu je mesto. Međutim, to može samo neko ko zna gde je njegovo. Vučić to ne zna, ali što je još gore ne zna ni Srbija koju on vodi. Srbija je idejno i moralno dezorijentisano društvo u kojem beda diktira standarde i ponašanje.

Vučić to koristi i sve građane koji bedno žive tretira kao bednike, o čemu najbolje svedoči najavljeno povećanje plata i penzija, za bednih dvesta-trista dinara. Nije onda čudo što nas tako tretiraju i svetski moćnici i što se na nama istresaju i bedniji od nas. Zbog svega Srbija mora preispitati svoje prioritete i sva prijateljstva, kako bi utvrdila gde je, šta je i šta joj valja činiti, sa kime i kako može dalje.

Svet se rapidno menja i ovo UNESKO glasanje očigledan je dokaz tome, a vlast koja misli da je to njena pobeda očigledno ništa od toga ne razume. A kad ne razume, ne može iz toga izvući ni pouke. A to opet znači da se ne možemo nadati ničem dobrom.

Nije ovo nikakva pobeda Srbije, samo je odložena egzekucija nad njom. Njeno ponižavanje i čerupanje će se nastaviti, posle ovog neslavnog pokušaja još žešće, sve dok ona na to bude pristajala. Na glasanju o Kosovu, ovom prilikom pobedile su one države koje su odlučile da se suprotstave američkoj hegemoniji u svetu, koja traje od kraja hladnog rata.

Najpre onih najvećih i sve uticajnijih Rusije i Kine, a onda i brojnih manjih kojima je preko glave kolonijalnijalističkog odnosa prema njima. SAD nisu više šerif planete, pa čak ni zajedno sa evropskim satelitima nisu više neprikosnoveni sudija.

Ekonomski i vojno sve moćnije, Rusija i Kina, naučile su igru štapa i šargarepe, sve su angažovanije na svetskoj sceni i sve uspešnije koriste svoje potencijale i prednosti. Ta alternativa unisonom svetskom poretku, koja se posle nekoliko decenija pojavila, dočekana je sa odobravanjem od svih država kojima je do slobode i prosperiteta, a inače pun kufer američkog diktata i siledžijskog uvođenja demokratije. I ovo glasanje je rezultat tog buđenja. Nisu oni glasali da zaštite Srbiju, nego sebe.

Srbiji niko ne može pomoći ako ona sama ne preduzme nešto da pronađe svoje mesto i ulogu u novim međunarodnim uslovima. A mogla bi da uhvati priključak sa novim svetskim trendovima i brže od mnogih, zahvaljujući tradicionalnom prijateljstvu sa predvodnicima novog talasa, kod kojih ima donekle i privilegovan status. U savremenim geostrateškim uslovima, koji menjaju odnos snaga na planeti, dalje insistiranje na ulasku u EU po svaku cenu, deluje kao ulazak u četnike 1945 godine.

Ponižavajuće i uvredljivo povećanje

Niko normalan, naravno, ne može imati ništa protiv humanitarne pomoći ljudima u nevolji, u Srebrenici ili bilo kom drugom gradu u okruženju, ali kad se galantno poklanja izuzetno velikih pet miliona evra u istom danu kad se građanima Srbije, od kojih je to oteto nasilnim smanjenjem plata i penzija, vraća mizernih par stotina dinara, onda to mora da izazove žestoke reakcije. Ne zato što nema solidarnosti, nego zato što objašnjenje da, eto, ima se, može se, jer su to građani Srbije uštedeli, vređa njihovu inteligenciju i ljudsko dostojanstvo.

Naročito penzionera, koji su svoje penzije odavno pošteno zaradili, a kojima se neprestano nameće osećaj da su teret društva i da parazitiraju na račun države. Naprotiv, sve što ova država ima stvorili su upravo oni, a njihove penzije su njihova imovina, njihovo stečeno pravo.

Pošto sam i ja jedan od njih, znam kakav je osećaj kad ti neko uzme desetak hiljada od Ustavom i zakonom zagarantovanih mesečnih primanja, a onda vrati nekoliko stotina dinara i to proglasi povećanjem. Taj te očigledno proglašava za budalu. Isti je slučaj i sa onima kojima minimalne penzije nisu ni smanjivane, kad kaže kako sa povećanjem od dvesta dinara nikad nisu bile veće.

Presna laž, jer i te su penzije u poslednje dve godine realno umanjene za preko deset procenata, a sada će ih veliki vođa i dobročinitelj povećati za čak 1,25%, pa treba da mu budu zahvalni.

Umesto da nam vrati naše pare, on nam daje bakšiš za humanost koju je on u naše ime demonstrirao u Srebrenici. Istovremeno, daje nam i utešnu nagradu, slavodobitno saopštavajući da će TV pretplata, umesto 500 dinara, kako je zakonom utvrđeno, mesečno biti samo 150 dinara, a da će ostalo dodati država iz budžeta. Odakle?

Pa opet od uštede koju je on ostvario otimačinom od naših zarada. Umesto da od pošteno zarađene plate i penzije, sami plaćamo svoje obaveze, pa i TV pretplatu, on će je plaćati umesto nas našim novcem, kao da smo retardirani.

Proglasio se našim starateljem pa će on upravljati našim novcem, on će umesto nas plaćati TV pretplatu, umesto nas maloumnih i pakosnih, on će biti humanitarac u Srebrenici, plaćajući našim novcem svoje dugove i svoje ambicije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PROSVETARSKE EGZIBICIJE MINISTRA VERBIĆ SRĐANA

 

Mada je prosveta jedan od najvažnijih stubova svakog zdravog i uspešnog društva, u Vučićevoj Srbiji ona je svedena na najbedniji nivo u svojoj istoriji. Država koja se ponosi Nikolom Teslom, Mihailom Pupinom, Milutinom Milankovićem, Jovanom Cvijićem, Mikom Alasom i čitavom plejadom veličanstvenih naučnika, danas pristupa đacima kao "klijentima", a nastavnom kadru kao "osoblju".

Vučićev gej-ministar, Srđan Verbić, sasvim očekivano, odmah je okrenuo leđa prosvetnim radnicima, čim je stigao nalog iz Brisela da počne otpuštanje nastavnog kadra. U tako opasnoj pozi, ubrzo će ga zateći jesen, kad će ogorčeni i besni prosvetari potražiti pravdu mimo kriminalnih sindikata. Kažu, brža će biti njihova batina od Verbićevih tanušnih nogu.

 

                    Nikola Vlahović

 

Zbog izričitog zahteva evropske administracije iz Brisela, Vlada Srbija je dobila zadatak da što pre uđe u proces masovnih otpuštanja zaposlenih iz prosvete, koja takođe spada u "ciljnu grupu" za likvidaciju kao i svi drugi iz javnog sektora. Zbog toga će u narednih tri meseca, Vučićev ministar Srđan Verbić pokušati da na ulicu istera oko 10.000 prosvetnih radnika iz osvnovnih i srednjih škola.

Hoće li mu to poći za nejakom rukom?

Naime, prosvetni radnici već uveliko prete da će braniti svoje ustavom zagarantovano pravo na rad, i to svim sredstvima, sve do građanske neposlušnosti. Zbog ovako oštre reakcije, uplašio se grdno "svileni" Verbić, pa je već počeo da izmišlja razne načine kako da izbegne direktan sukob sa ogorčenim prosvetarima, izjavivši pri tom i nešto skandalozno:

"…Viškove u prosveti rešićemo ukrupnjavanjem norme. Ako postoje četiri nastavnika sa 25 odsto časova, onda ćemo nastojati da to dobije jedan nastavnik. Ostala tri nastavnika ćemo pokušati da raspodelimo na druga mesta, a nekima ćemo ponuditi otpremnine. Verujem da mnogo njih želi da dobije pristojnu otpremninu jer s onim što zarađuje ionako ne mogu da prežive…".

Bes prosvetnih radnika tek će se videti u septembru i oktobru mesecu, a mnogi od njih ga već odavno optužuju da se ni on ni njegovi saradnici ne bave problemima prosvete, već traganjem za načinom da otmu ogroman novac iz budžeta.

Od kako ga je Vučić doveo u Ministarstvo prosvete, ovaj tunjavi gej, napravio je toliko štete, da će neki sledeći kandidat za ministra morati dobro da razmisli hoće li se prihvatiti te funkcije.

Jer, pošten čovek na groblju (u ovom slučaju prosvetnom) može samo da plače i da tuguje. Između ostalog, Verbić je u Ministarstvu zadržao i vratio skoro sve kompromitovane i nesposobne kadrove pokojnog Gaše Kneževića, nekadašnjeg ministra prosvete, koji su jedino sposobni da opljačkaju sopstvenu državu i narod.

Od prvog dana ministrovanja, Srđan Verbić i njegova mala grupa "nežnih prijatelja" uporno smišljaju načine kako da što više i što lakše otmu ogromne količine novca iz budžeta i to preko nekoliko fantomskih agencija, poput Jedinice za upravljanje projektima, istraživanje i razvoj, Centra za promociju nauke i Fond za inovacionu delatnost, Nuklearni objekti Srbije…naime, reč je o Agencijama koje nemaju nikakvu stvarnu ulogu u našem naučnom i prosvetnom životu.

Oko Verbića, kome je glavna preporuka bila naučna stanica Petnica (odakle su ponikli i drugi, mlađani i "talentovani" gejevi, poput Lazara Krstića), nalaze se ljudi koji imaju problematične akademske biografije.

Tu se posebno ističu pomoćnik za visoko obrazovanje Milovan Šuvakov (1979) i šef kabineta, umetnik Nemanja Đorđević (1984) kome je ovo prvi pravi posao u životu (do tada je radio samo kao honorarac). Tu je i Vigor Majić, nekadašnji zamenik Gaše Kneževića, za koga nije bilo dokaza da je završio ijedan fakultet, ali je kasnije, kažu, "pribavio" neku diplomu.

Okružen ovim i sličnim profilom saradnika, Verbić samo obavlja uslužne poslove u korist svoga gospodara Vučića. Njegova profesionalna i naučna biografija takođe je prepuna nejasnih detalja i problematična je s vrha do dna. Ni on nije imao u trenutku imenovanja na tako odgovornu funkciju nijednog radnog dana u prosvetnim ustanovama Srbije, niti je ikakve direktne veze imao sa nastavom ili slično.

 

       Lopovi sa licencom

 

Ali, to je tek deo problema, jer srpska prosveta grca u haosu koji je sve širi i sve dublji. U centru tog vrtloga su glavne žrtve: đaci i nastavni kadar. Tu je i problem udžbenika, jer nema škole bez knjige, a školske knjige u Srbiji danas piše i štampa ko god hoće i kako god hoće! Prema izjavi Tabloidovog sagovornika iz Zavoda za izdavanje udžbenika, školske knjige u Srbiji štampa čak 89 izdavača, i to bez ikakve povezanosti i smisla!

Postoje čak i udžbenici za fizičko vaspitanje u nižim razredima osnovne škole, a nisu definisani ni kompleti udžbenika po predmetima, tako da ni učenici više nemaju pravilan odnos prema njima.

Među učenicima šestog i sedmog razreda osnovnih škola u Srbiji, više od 90 odsto njih uopšte nije koristilo udžbenik iz matematike! Razlog je više nego jasan: ima ih više, piše ih svako i izdaje svako.

Nastavnici matematike u toj situaciji sami "kreiraju" nastavu "iz više izvora". A, kao što je poznato, u matematici nema dve istine, nego samo jedna! "Više izvora" može samo da pomuti razum mladih ljudi.

U srednjim stručnim školama, „pokrivenost" predmeta udžbenicima ne prelazi 50 odsto, a ima i knjiga starijih od 25 godina! Ovi udžbenici, kao i oni za pripadnike nacionalnih manjina i za decu s posebnim potrebama, smatraju se niskotiražnim, te izdavači izbegavaju da ih štampaju. Poseban problem je nepostojanje udžbenika i nastavnih sredstava za talentovanu i darovitu decu.

Neko je iz Verbićevog ministarstva i ovde došao na "epohalnu" ideju, da se udžbenik jednog izdavača koristi određen broj godina (najmanje četiri), "radi ekonomičnosti". I ne samo to, nego je predloženo da problem izbora udžbenika bude rešavan nekakvim sistemom licenciranja izdavača, što bi se, naravno, plaćalo i otvorilo nove mogućnosti za korupciju.

Naime, svi licencirani ušli bi u registar izdavača, samo ako ih odabere minimum deset odsto škola! To bi značilo da izdavač pozove telefonom deset direktora škola, dogovori se sa njima i podeli pare!

Sve ovo će se najverovatnije naći u novom Zakonu o udžbenicima i nastavnim sredstvima, a nacrt će, kažu, biti na javnoj raspravi tokom oktobra. Baš u vreme kad će deset hiljada prosvetnih radnika krenuti da juriša na nadležno ministarstvo.

Velika je tajna kako je sve ovo rešeno sa elektronskim udžbenicima, gde je, formalno, predviđeno redovno godišnje "usklađivanje njihovog sadržaja s naučnim dostignućima". A, ko ih i kako "usklađuje", to je najblaže rečeno državna tajna!

Preti ministar Verbić svojim unjkavim i otegnutim glasom ovih dana, pa između ostalog, preko svojih seiza, kaže: "…Gotovo je i s vikend-seminarima za stručno usavršavanje, a predložiće se novi načini obrade lektire. Ocenjivači će biti proveravani, posebno ako isti uporno ima sve najviše ocene za udžbenike koje pregleda ili najniže…".

Verbić uporno pokušava da se predstavi kao "avangarda", da smišlja nove načine kako da šokira one koji zagovaraju ozbiljne reforme školstva a ne njegove gej-fantazije od kojih je svima muka, osim nekolicini sindikalaca koji se već godinama ničega ne gade. Samo da se režim na vlasti oseća što ugodnije.

Dakle, Verbić se javno zalaže za preispitivanje predmeta Priroda i društvo, tj. pita se on iz svoje gej perspektive, da li taj predmet uopšte pripada društvenim ili prirodnim naukama!

Dalje, ovaj zloćudi Vučićev ministar poteže i pitanje građanskog vaspitanja i verske nastave, koja i dalje ostaju otvorena. Međutim, i ovde njegova gej-psihologija ovako razmišlja: udžbenici za građansko vaspitanje biće standardizovani, a o verskim pitanjima, radije se ne bi izjašnjavao.

 

       "Ukrupnjavanje" sirotinje

 

Uskoro se u srpske škole, po svemu sudeći, uvode novi izborni predmeti i povećava broj onih koji se mogu birati. Besplatnih udžbenika neće biti, bar ne u sadašnjem obliku.

Da bi ipak nekako pokazao da ima "plemenitu misiju", Verbić je došao na ideju da "razmatra mogućnost" da se obezbede besplatne knjige, ali samo đacima iz socijalno ugroženih porodica.

Verbić veselo dodaje: "…I to trajno, bez vraćanja knjiga". Kao da je nešto senzacionalno u pitanju, a ne obaveza države prema najsiromašijoj deci. Uzgred, u svim evropskim državama, knjige su besplatne sve do prvog razreda srednje škole, a u nekim zemljama su besplatne tokom celog školovanja jer država dotira prosvetu kao jedan od najbitnijih stubova društva.

Najavljeni Verbićev plan nekakvog "ukrupnjavanja" u prosveti, dugoročno gledano je podla zamisao nastala na temelju ideje da se Srbija u što kraćem roku nađe među onim državama takozvanog trećeg sveta, gde inače u jednom odeljenju sedi i po 130 učenika (u nekim islamskim zemljama centralne i istočne Afrike)! Konačan cilj je da jednog dana Kuran zameni srpski Bukvar!

Udarac koji će Srbija na taj način dobiti preko prosvete (ubrzanom promenom svesti najmlađih), imaće nesagledive posledice. Naime, siromaštvo je već odavno ovde postalo način života, a kad su đaci siromašni, pa još "ukrupnjeni", onda će ostvarenje zločinačke ideje odbegle Mirjane Marković, da Srbija "realno pripada civilizaciji siromaštva", doživeti svoju najperverziniju formu.

Njen nekadašnji saborac, Aleksandar Vučić, taj lažno preobraćeni vampir iz devedesetih, garantovao je lično svojim nalogodavcima u Briselu i Londonu, da će i prosveta u Srbiji biti zbrisana.

Uz prećutnu saglasnost servilnih prosvetnih vlasti, i po blagoslovu iz Vučićevog kabineta, na jug Srbije, u Preševo i Bujanovac, svakog avgusta meseca stižu sveže odštampani udžbenici na albanskom jeziku, za đake albanske nacionalnosti.

Ovoga puta to se nije dogodilo, pa je Jonuz Musliju iz Preševa, zapretio da će započeti proteste zbog nedobijanja odobrenja da se uvezu udžbenici štampani u Albaniji i Kosovu i Metohiji!!!

Tako je i ove godine, još u maju mesecu, ministar obrazovanja, nauke i tehnologije, u vladi separatističkog Kosova, Arsim Bajrami, "ponudio" Albancima u Preševu i Bujanovcu pomoć kosovske vlade u obrazovanju – snabdevanje udžbenicima na albanskom jeziku.

Bajrami je u opštinama na jugu Srbije otvoreno govorio o nesposobnosti srpskih prosvetnih vlasti, te da će Vlada Kosova "pružiti svu svoju podršku" kako bi Albanci s juga Srbije imali "povoljne uslove za obrazovanje". Još je blagonaklono dodao da se nada da će Vlada Srbije imati razumevanje za saradnju kosovske vlade i Albanaca u Preševskoj dolini u oblasti obrazovanja!

Da Srbija zaista ima ozbiljnu vladu, ovako nešto je izdaja bez presedana. Ali, ne i za Vučića. Njemu ovakav skandal znači manifestaciju "demokratija bez presedana"!

Na ovaj način, već godinama, i spoljni i unutrašnji remetilački faktori ne dozvoljavaju da srpska inteligencija, posebno ona u prosveti, ima život dostojan veka u kome živimo. Sa druge strane, puno je talentovane dece u Srbiji, velikih pobednika na međunarodnim takmičenjima iz nauke i obrazovanja, koje Zapad sistematski, preko institucija sistema, odmah stavlja pred izbor: ili će gladovati kod kuće, ili će otići u neku od stranih zemalja i tamo dati doprinos razvoju tuđiih zemalja.

To je suština i smisao Verbićevih "ukrupnjavanja" i Vučićevih "ušteda". Da ostanemo i bez mozga.

 

       Ministar proizvodi 1.000 nastavnika viška

 

(Verbić započinje rat sa sindikatima i prosvetnim radnicima)

Forum srednjih stručnih škola iz Beograda, i predsednik ove organizacije, Milorad Antić, uputili su 30. jula ove godine otvoreno pismo javnosti povodom ideje resornog ministra Srđana Verbića, da za početak "proizvede" prvih hiljadu "prekobrojnih" prosvetnih radnika. U pismu se između oslaog kaže:

"Prema mišljenju Foruma srednjih stručnih škola (FSSŠ), poslednji potezi prosvetnog ministra gospodina Srđana Verbića, umalo da  1. septembra izazove veliki haos u srpskoj prosveti i najverovatnije još jedan veliki štrajk prosvetnih radnika.

Naime, ministar prosvete je zaboravio šta je potpisao ili njegov potpis možda nije validan. Nakon dugog štrajka i potpisanog Sporazuma (dva sindikata su to učinila 18. februara, a druga dva 24. aprila), formirana je radna grupa predstavnika sindikata i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNTR) sa ciljem da se naprave izmene Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV).

Kroz rad ove radne grupe, došlo se do nekih novina koje je MPNTR kategorisalo kroz nekih sedam glavnih izmena: precizniji uslovi za registrovanje proširene delatnosti škole, centri kao podrška multifunkcionalnosti škola, jačanje kolektiva u upravljanju školom, čvršća saradnja roditelja (staratelja) sa školom, blagovremeno isticanje svih informacija i procesa kao baza transparentnosti sistema obrazovanja, svaka škola i predškolska ustanova obavezna je da ima svoj zvanični sajt, a lokalna samouprava mora da bude deo ovog interesnog procesa…

Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja zatim organizuje „putujući cirkus" sa javnim raspravama: prvi okrugli sto, u okviru javne rasprave o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, održan je u sredu, 1. jula u Nišu. Tema okruglog stola bile su ustanove i druge organizacije.

Drugi okrugli sto je održan u Kragujevcu, u četvrtak 2. jula. Tema zaposleni i zapošljavanje. Na okruglom stolu u Novom Sadu, u ponedeljak, 6. jula, razgovaralo se o obavezama i pravima učenika i roditelja. U Beogradu, skup je bio održan u utorak i sredu, 7. i 8. jula. U utorak, 7. jula tema okruglog stola – organi ustanove, a 8. jula razgovaralo se o svim novinama koje donosi zakon.

Na zadnjoj seansi tog Verbićevog „putujućeg cirkusa", kao sasvim slučajno, penzionisani pravnik MPNTR (uz otpremninu od 15.000 evra) gospođa Smilja Krneta, navodi da se članovima 130 i 131 krši Ustav Republike Srbije, jer zaposleni u prosveti ne smeju da imaju veća prava od nezaposlenih i da će svaki ustavni sud oboriti te članove.

U tom momentu, niko od prisutnih nije mogao da replicira pomenutoj gospođi, pošto je ovaj skup izuzetno dobro izrežiran od strane prosvetnog ministra gospodina Srđana Verbića ili nekog drugog ostala je nepoznanica. Toliko uvređeni i poniženi, prosvetni radnici napustili su ovu poslednju javnu raspravu.

Da je ovo bilo očigledno zamajavanje svih prosvetara i njihovih sindikata, kao i da Sporazum pro-forme postoji potvrdila je Vlada Republike Srbije 18. jula kada je na svojoj sednici usvojila Zakon o izmenama ZOSOV-a sa izmenom samo člana 144: Prestanak radnog odnosa.

Član 144: Radni odnos zaposlenog u ustanovi prestaje u skladu sa zakonom, na osnovu rešenja direktora.

Nastavniku, vaspitaču ili stručnom saradniku prestaje radni odnos na kraju školske godine u kojoj navrši 40 godina staža osiguranja ili 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja.

Iako je ministar, gospodin Srđan Verbić, posle tih pet meseci štrajka, dao čvrsto obećanje da će se do 1. septembra usvojiti izmene ZOSOV-a sa tačno definisanim članovima 130 i 131, očigledno je da od toga neće biti ništa.

Ovo je još jedan veliki šamar prosvetnim sindikatima kao i svim prosvetnim radnicima. Pa se postavlja pitanje ministru Verbiću i MPNTR: „Zašto toliko varate i ponižavate prosvetne radnike?"

Neusvajanjem ova dva člana u potpunosti nije primenljiv ni član 5 PKU. Odnosno primenljiv je samo u prvom stavu koji se odnosi na to da će preuzimanje važiti samo na nivou lokalne zajednice – grada, dok će neko iz susedne sredine koji je ostao bez dela norme biti uskraćen. Kolege koje su radile sa nepunim radnim vremenom neće moći da popune svoju normu, pa je ukrupnjavanje sistema samo prazna priča.

Posebno zabrinjava ćutanje sindikata koji su štrajkovali i borili se za svoje koleginice i kolege da ne ostanu bez radnog mesta i pripremljene otpremnine od 200 evra po godini staža, jer je ministar Verbić u pravu kada tvrdi da će 1.000 prosvetnih radnika biti višak.

Očigledno je da u MPNTR postoje lica koja povlače poteze u skladu sa dnevno političkim potrebama. FSSŠ još jednom apeluje na MPNTR da se urazumi i da što hitnije uvrsti dogovorene članove u Zakon o izmenama ZOSOV-a kao i izmenu člana 142 koji se odnosi na disciplinski postupak, čiju smo izmenu mi predložili, da ne bi bilo po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi".

FSSŠ je ogorčen i na ministarstvo i na sindikate, što radna grupa nije u uvrstila u Zakon o izmenama ZOSOV-a, zaštitu nastavnika, pa se nadamo da će uvrstiti naš predlog, vezan za to, a koji smo takođe predali MPNTR."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆEV PRIVID „EVROPSKIH INTEGRACIJA“ KROZ OBEĆANJA, ZASTRAŠIVANJE I MALE I VELIKE PREVARE …

 

Više od tri godine predsednik Vlade Srbije i samozvani "Vođa", teroriše građane preko svih medija, tvrdeći da nikada nisu bolje živeli i da će im se nešto strašno dogoditi ako mu ne poveruju u to. Mada je reč o najsiromašnijoj zemlji evropskog kontinenta, ovaj tiranin čini sve da Srbiju dodatno rasturi i opljačka.

Da bi mu to uspelo, služi se svim oblicima prevara. Prevara je glavni instrument njegove vladavine. Nije prošao nijedan dan od kako je na vlasti, a da nekoga nije prevario, doveo u zabludu ili mu podmetnuo laž ili falsifikat. Masovne prevare koje svakodnevno sprovodi preko medija, već su mu se vratile kao bumerang i čeka ga "dan besa" ojađenih građana. Ali, pre nego što se popeo na vladarski tron, prevario je i sve one koji su mu dali novac da bi pobedio na izborima. Mnogi od njih jedva čekaju da uskoro padne sa vlasti pa da mu naplate svoja potraživanja.

 

                            Nikola Vlahović

 

Početkom 2013. godine, čudeći se što predsednik Vlade Srbije ništa ne čini da odbrani sopstvenu zemlju od američkog nasilja i otimanja Kosova, Pavel Dorohin, deputat ruske Dume, rekao je da se Srbija nalazi na ozbiljnom raskršću:

"…Sa jedne strane kucate na zatvorena vrata Evropske unije, a sa druge, vrata Rusije su vam odavno širom otvorena! Samo od vas i vaše vlade zavisi da li želite da budete slabi sa slabom Evropom ili jaki sa jakom Rusijom. Nismo više u devedesetim godinama prošlog veka, kada Rusija zaista nije bila ni približno onome što je danas. Sada, imamo preko 500 milijardi dolara zlatnih i deviznih rezervi, držimo više od 40 odsto ukupnih prirodnih energenata na planeti…".

Zašto ove činjenice nisu bile od važnosti Vučiću i njegovoj vladi? Zašto su mu bile draže lažne investicije arapskih šeika i stalne ucene koje dolaze iz Evropske unije i Amerike?

Zapadne diplomatsko-obaveštajne službe odavno su prepoznale u njemu veliki izdajnički potencijal i profil teškog sociopate, čoveka koji može da u momentu pljune na sve ono što je do juče za njega bilo svetinja, spremnog da uzdigne sve ono protiv čega je bio.

Shvativši da je reč o nemoralnom, beskarakternom i šizoidnom čoveku, Zapad ga je prihvatio kao "prelazno rešenje", kao malog, prljavog diktatora, čija je politička prošlost ružna a budućnost još crnja.

Sve do nedavno, pokazao se kao vrlo korisna investicija kad je u pitanju rasturanje Srbije. U tuđe ime je priznao postojanje lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, prevarom je uveo i kosovsko-metohijske Srbe u albanske institucije.

Prevarama, zastrašivanjem i podmićivanjem, stvorio je medijsko jednoumlje, kakvo nije bilo ni u vreme jednopartijske države. Prevarama i pretnjama, uništio je najveće privredne potencijale u Srbiji, a sve za račun zapadnih kompanija kojima je odredio i povelike subvencije pod izgovorom "privlačenja investicija".

Masovnu pljačku građana proglasio je "ekonomskim reformama", likvidaciju srpske privrede nazvao je "istorijskim zaokretom ka savremenoj i efikasnoj ekonomiji", lažne investicije proglasio je "ulaganjima od istorijske važnosti", teror njegovih stranačkih batinaša koji traje po gradovima i u unutrašnjosti Srbije, proglasio je "izrazom narodne volje", a umesto borbe protiv pada nataliteta i izumiranja srpskog naroda, ponudio je naseljavanje imigranata iz islamskih zemalja u prazne kuće po srpskim selima.

Konačno, Zapad ga je odbacio, a Rusija ga nikada nije ni htela. Ostao je sam i spreman na sve, samo da preživi na vlasti.

Početkom ove godine, u Zaječaru, prevarom je krenuo i u kampanju za dalji opstanak njegove vlasti…Slagao je ne trepnuvši, da će za godinu dana u Srbiji biti smanjena nezaposlenost, povećana industrijska proizvodnja i smanjen deficit, te da će rešavanje teške ekonomske krize i zapošljavanje novih ljudi biti sledeće pitanje na čijem rešavanju će se odgovorno i temeljno raditi…

Ali, odmah posle reda obećanja, krenuo je sa redom zastrašivanja: "…Moraćemo da se odreknemo mnogo toga, da preduzmemo najteže moguće mere, ali i da promenimo svest!".

Vučićeva omiljena prevara kojom sluđuje javnost, svedena je na samo jednu rečenicu: „Postali smo pouzdan partner svima, ali i od njih očekujemo da budu pouzdan partner Srbiji!".

Istina je gorka: Srbija nema partnera, ima samo onih koji eksploatišu njene resurse i koriste najjeftiniju, robovsku radnu snagu, kakve nema ni u jednoj drugoj državi Evrope, a možda i na planeti.

Ali, Vučić nastavlja onako kako je uvek i radio. Prevarom je došao do vlasti, prevarom je tu vlast održavao tri godine, a krajem ovog leta, prevarom je krenuo u još jednu predizbornu kampanju, mada mu je njegov američki gazda prilikom poslednjeg susreta skrenuo pažnju da to ne čini, nego da rekonstruiše vladu i čeka svoj neizbežni kraj.

Prevarom je, takođe, održavao privid "evropskih integracija" , mada se Srbija nije ni približila pregovorima. Prvom polovinom ove godine poslužio se značajem Vidovdana kod Srba pa je rekao da će Srbija 28. juna, "…posle ko zna koliko godina i vekova, imati pobednički Vidovdan", misleći na početak pregovora sa Evropskom unijom.

Ništa od toga se nije desilo ni tada niti će se desiti u budućnosti. Ali, zbirom takvih malih i velikih prevara , on već tri godine drži čitavu naciju u pokornosti i uverenju da nije sve tako crno kao što izgleda.

Kad mu na velikoj sceni ne ide, onda bi ponekad svratio do opštinskih odbora svoje stranke pa obećava: "…Ove godine ćemo slaviti jednu malu pobedu, ali pobedu koja će značiti mnoge nove pobede – više asvaltiranih ulica, više zaposlenih i bolju perspektivu za našu decu…".

Kad nestane nade, on nudi nadu-lažnu, naravno: "…Moramo da pokrenemo Srbiju, i da sarađujemo i sa onima koji su loše govorili o nama. Dovodićemo strane, ali i domaće investitore i hvalićemo se time što smo zaposlili 20, 30, 100 ljudi i što smo otvorili nova radna mesta!".

Konačno, kad oseti da mu niko ne veruje u to što priča, uhvati se za mikrofon i podilazi građanima pa kaže: "…Želim da se zahvalim na tome što nam verujete… Mi bez vašeg poverenja ne vredimo ništa i bez vaše snage ne možemo ništa. Nama je jedino potreban dogovor sa narodom!".

 

       Lagao je na svakom koraku

 

Tri godine strašnih pljački i prevara Vučićeve vlasti, ostavile su dubokog traga na građanima Srbije. Kako u njihovoj duši tako i u njihovom džepu.

‚Konačno, svako je mogao da se uveri da nijedan od njegovih "projekata" nije bio istinit nego lažan, da su sve njegove velike najave "investicija" bile takođe jedna velika prevara ili, još gore, ogromna šteta po interese Srbije (kao što je slučaj sa "Beogradom na vodi").

Kolike su Vođine nebeske laži i dokle je spreman da ide sa njima, govori i činjenica da je u slučaju nemačkog automobilskog giganta Mercedesa", unapred znao da on u Srbiju neće uložiti nijedan evro.

Uprkos tome, svečano se fotografisao ispred deset „Ikarbusovih" autobusa koji od „Mercedesa" nemaju baš ništa! Vučićeva laž kako "Mercedes dolazi u Srbiju" odmah je demantovana iz Nemačke: "Mercedes" nikada i nije ni imao nameru da investira u Srbiju! Ali, varajući javnost, Vučić je uporno tvrdio da cela jugoistočna i istočna Evropa već stoje u redu i nestrpljivo čekaju „srpski Mercedes"!

Epilog je poznat. Ikarbusov falsifikat danas može jedino da posluži raspalom gradskom saobraćaju u Nišu, Beogradu i Novom Sadu.

Prevarom je Vučić sakrio i višestruko štetan ugovor sa "Fijatom" koji je potpisao Mlađan Dinkić, prevarom je pokušao da sakrije i kriminalne ugovore potpisane prilikom prodaje Železare Smederevo US Still.u (za koji Aleksandar Vlahović nikada nije odgovarao), na prevaru je u Vladu Srbije uveo nekoliko ključnih ljudi bivšeg režima, a prevarom se poslužio i u slučaju Bogoljuba Karića (zvanično ga njegova vlada traži, a nezvanično, preko Bogoljubovog brata i supruge, sarađuje sa njim).

Prevarom je pokušao da dovede kompanije arapskih šeika (pre svih, "Al Dahru"), da im pokloni naše najbolje poljoprivredno zemljište , da im omogući da koriste besplatno rečni tok Dunava kroz Srbiju prilikom transporta poljoprivrednih proizvoda, pa pokupuju sve postojeće poljoprivredne kombinate…

Hvaleći se time, rekao je: "…Zainteresovani su da ulažu pre svega u navodnjavanje zemljišta, da povećaju produkciju i prinose za tri, četiri možda i pet puta. Mi smo spremni da prihvatimo i njihovu tehnologiju, i njihovo znanje i njihove ljude i investicije! Modernizaciju Srbije više niko ne može da spreči!".

Ali, srećom, ni "Al Dahra" ni druge srodne kompanije nisu htele ni da čuju da ulažu u novu infrastrukturu, nego su tražili da država Srbije sve sama, o svom trošku pripremi za eksploataciju, a da onda oni dođu i primene svoje pustinjske "agro-tehničke mere". Prethodno je Vučić takođe prevario i Arape rekavši kako će "Srbija učiniti sve što je potrebno", samo da dođu i uberu letinu nekoliko puta godišnje!

 

       Prevareni traže objašnjenje

 

Varajući građane u svakom "projektu" i prilikom svake "investicije", vremenom je stekao naviku da laže određenim redom. Najpre počne da laže u vezi stvarnog broja kvadratnih metara objekta koji promoviše, i visine "ulaganja", pa tek onda u vezi broja zaposlenih i mogućeg profita.

Spisku njegovih nezaboravnih laži, svakako treba dodati i onu kad je rekao da će posle potpisivanja više ugovora sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, doći do ulaganja u veliku fabriku čipova koja će biti najveća investicija u Srbiji u poslednje tri decenije. Preciznije, rekao je tom prilikom i ovo: "…Biće to najveća investicija u Srbiji od 1980 godine u Srbiji i spasonosno rešenje za našu zemlju…".

Mada je za tri godine svaki put javno uhvaćen u laži, nastavio bahato da sprovodi svoj pljačkaški plan. Štete od njegovih prevara su dostigle više desetina milijardi evra i dolara, a neke od njih nemerljive su, jer je reč o uništavanju nacionalnih resursa koji nemaju cenu.

Da bi odvratio pažnju od kriminalnih ugovora koje je potpisivao i koje danas drži daleko od javnosti, pod ključem, svakodnevno smišlja zavere protiv samog sebe, držeći milione građana u nekoj vrsti vanrednog stanja.

Vučić kao na ubrzanoj traci proizvodi afere o navodnom ugrožavanju aktuelne vlasti čime se baca prašina u oči građanima.

U poslednje vreme, njegove prevare postale su do te mere providne, da ga i ona retka novinarska pitanja izbacuju iz ravnoteže, pa ispoljava bes i galami na svakoga ko se usudio i najmanji prizvuk kritike njegove vlasti.

Prošle godine, kad su prolećne poplave harale Srbijom, do javnosti su stigli dokazi o manipulaciji u izboru firme koja će biti zadužena za ispumpavanje vode u kopu "Tamnava-Zapadno polje". Vučić je odlučio da se posluži lažima i optuži sve druge oko njega da lažu! Doslovno je rekao: "…To su napisali obični lažovi koji su dobili pare od gospodina Devenporta i EU da govore nešto protiv Vlade Srbije!".

Devenport je povodom ovoga od njega zatražio hitno izjašnjenje. Patološki lažov nije ni trepnuo nego se obrušio na medije i "lošu interpetaciju" onoga što je stvarno rekao! Ubrzo, nakon što je još nekoliko puta brutalno prevaren, Devenport je počeo da zaobilazi Vučića. Danas ga je nemoguće videti u njegovoj blizini.

Kad je Vučićev dugogodišnji politički idol Vojislav Šešelj pušten iz Haga, ne znajući kako će se on ponašati posle zatvora i da li je spreman na osvetu zbog izdaje, odmah je njegov izlazak na slobodu proglasio "pokušajem SAD da destabilizuju Vladu Srbije". I ovu izjavu je, preko posrednika, morao da objašnjava tadašnjem američkom državnom podsekretaru Vilijamu Barnsu. I tom prilikom je napao "nepoznatog počinioca" da mu je tu izjavu podmetnuo.

Skoro dve godine, svakodnevno se koristio najbestidnijim lažima kako bi javnost uverio da će na milion i 750 hiljada kvadratnih metara savskog priobalja u Beogradu, nići čitav velegrad na vodi.

Uskoro je "produžio rok" za još jednu godinu, a onda krenuo u veleizdajničku akciju kakvu niko pre njega nije izveo: usvojen je Leks specialis, kojim su suspendovani zakoni Republike Srbije, samo da bi šeici iz Emirata dobili na poklon najatraktivnije gradsko građevinsko zemljište na Balkanu.

Potpisan je ugovor kakav nijedna država na svetu ne bi potpisala (detaljno o tome u ovom broju na stranama 10, 11 i 43), kojim je suspendovano i domaće zakonodavstvo i suverenitet zemlje.

 

       Vučićeve prevare sa vojnom industrijom

 

Početkom 2013. godine, Vučić je plan o velikim prevarama podigao "na najviši nivo". Naime, u vreme kad je još uvek bio prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane, u Abu Dabiju je sa šeikom Abdulahom bin Zajedom, ministrom spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata i bratom prestolonaslednika Muhameda bin Zajeda, potpisao više sporazuma, od kojih nijedan nije bio u interesu Srbije, a neki od njih su direktno upereni protiv nacionalne bezbednosti Srbije.

Tom prilikom, potpisani su Sporazum o međudržavnoj saradnji, Sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja, Sporazum o saradnji u oblasti odbrane i Ugovor o strateškom partnerstvu.

Posledice ove njegove "misije", vidljive su danas najviše na stanje u takozvanoj namenskoj industriji, odnosno, vojnim fabrikama naoružanja i opreme. Kako je slagao radnike u namenskoj proizvodnji i dokle ih je doveo, govore i sledeći primeri…

Naime, pritisak na te fabrike da postignu isporuke svih narudžbina, doveo je do čestih eksplozija i nesreća u kojima stradaju zaposleni. Poslednja takva, sa teškim posledicama, desila se u Lučanima, a pre toga u valjevskom "Krušiku" u maju ove godine.

Ali, bez obzira na usmrćene i ranjene, Vučićeva propaganda sve pripisuje "ljudskom faktoru", a sa druge strane njegova vlast sve čini da u namenskoj proizvodnji istera što više ljudi na ulicu.

Naime, Fabrike odbrambene industrije Srbije (OIS), koje su u državnom vlasništvu, nisu ovih dana dobile saglasnost Vlade da zaposle nove radnike, iako su im potrebni za održavanje kontinuiteta proizvodnje namenjene stranim tržištima.

Tako je fabrici Zastava oružje, odbijen je zahtev da zaposli 300 novih proizvodnih radnika, mašinskih inženjera, tehničara i zanatlija, koji nedostaju već duže od godinu dana, s obzirom na veliki pritisak koji trpi zbog nenormalno velikog broja izvoznih ugovora, koje je Vučić lično potpisao.

I pored toga što su vojne fabrike značajni izvoznici sa sopstvenim deviznim prihodom, Vođa ih tretira kao i druge "krave muzare", javna preduzeća iz kojih treba iscediti sa što manje ulaganja što više para.

Vučićevom ličnom odlukom, u novembru prošle godine, svim zaposlenima u fabrikama namenske proizvodnje (Zastava oružje, Krušik iz Valjeva, Sloboda iz Čačka, Prvi partizan iz Užica, „Milan Blagojević" iz Lučana i Prva iskra iz Bariča ) plate su smanjene za 10 odsto. Tako su na najgrublji način shvatili kako ih je Vučić bezočno prevario kad im je obećao "evropske plate", kad krene izvoz.

Treba podsetiti i da je državna kompanija Ujedinjenih Arapskih Emirata zadužena za razvoj naoružanja i vojne opreme, neposredno nakon Vučićevih "sporazuma", odmah je naručila srpske raketne sisteme "Alas"  , mada ih je tek trebalo proizvesti.

Reč je, inače, o supermodernom projektu naše vojne industrije, jer takozvana ubojna glava "Alasa" emituje sliku koja se prenosi do komandnog mesta, što omogućava izbor optimalne udarne tačke, pa i preusmeravanje na drugi cilj.

Vučić je slagao Arape da "mi to možemo da proizvedemo u velikim količinama i u rekordnom roku", a onda je počeo nezapamćen pritisak na našu vojnu industriju. Rezultati su takvi da ona danas stenje pod pritiskom posla, smanjenja broja zaposlenih i smanjenja plata.

Ali, ono najgore se već desilo: naše raketne sisteme "Alas", Emirati već odavno preprodaju raznim islamskim ekstrimistima i njihovim režimima, a spremni su da ih ustupe i budućoj vojsci albanskog Kosova, čim ona bude i zvanično osnovana! Uostalom, Vučić odlično zna da su neke od vodećih kompanija iz Emirata, veliki sponozor albanskog režima na Kosovu.

Još jedna grandiozna Vučićeva prevara, desila se prilikom njegovog obraćanju predsedniku Ruske federacije Vladimiru Putinu, kad je rekao da Srbija ima ruske avione tipa MIG 29 i da oni ne mogu da lete, jer nema akumulatora za njih! Iz Rusije je krajem avgusta 2014. godine, odmah stigao poklon, dva kompleta akumulatora za MIG-ove, koji je odobrio lično Vladimir Vladimirovič.

Ali, Vučić je i ovom prilikom varao, jer se godinu dana kasnije, krajem ovog proleća, u jednoj rutinskoj kontroli Ministarstva odbrane, da u jednom od vojnih skladišta u Pančevu leže čak 302 aktivne akumulatorske ćelije, proizvedene u valjevskom "Krušiku", kupljene za potrebe Vojske Srbije još u decembru mesecu 2009. godine!

Od tog broja bilo je moguće kompletirati čak 18 akumulatora (jedan se sastoji od 16 ćelija), što je bilo dovoljno da polete svi ispravni MIG-ovi srpskog vazduhoplovstva! Zbog svega ovoga, nebo nad Srbijom je mesecima bilo nebranjeno.

Ove jeseni, nekakva "Gašićeva komisija", utvrđuje ko je kriv za ovaj skandalozni propust. Svi putevi vode ka njegovom neposrednom gazdi. Ali, na njegova vrata niko neće zakucati.

 

     A 1. Vučićeve želje i obećanja u Vašingtonu

(Objavljueno na portalu Teleprompetr.rs)

Obećanja Aleksandra Vučića koja je izneo tokom poslednjeg sastanka sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom, koja su iz vrlo pouzdanih američkih izvora dospela na portal "Teleprompter", govor o Vučićevim prevarama, spremnosti na izdaju i obračun sa svima koji mu smetaju.

Razgovor je inače vođen u "četiri oka", a izvor iz Vašingtona ekskluzivno otkriva obećanja koja je Vučić ostavio u Beloj kući.

Prema njegovim rečima, Vučić je od američke administracije tražio pomoć u sklanjanju Tomislava Nikolića sa političke scene. Kako bi realizovao taj plan, Vučić je zatražio odobrenje za raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima, uključujući i predsedničke.

Vučić je Bajdenu predložio opciju da on bude predsednik Republike, a sadašnji ministar finansija Dušan Vujović da postane predsednik Vlade.

– Da bih mogao da ispunim obećanja, tražim od Vas podršku i pomoć za raspisivanje izbora u aprilu na svim nivoima, rekao je Vučić Bajdenu.

Zauzvrat, Vučić je, između ostalog, obećao da će uvesti sankcije Rusiji, napomenuvši da ga u tome koče Tomislav Nikolić i Ivica Dačić.

– Ni ja, niti bilo ko u mojoj porodici, nismo orijentisani ka istoku. Rusija vrši pritisak na mene preko Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Ukoliko bi mi pomogli da postanem predsednik Republike, a Vujović predsednik Vlade, ja bih imao prostora da se posvetim velikim državničkim poslovima u Srbiji u kojoj neće biti korupcije, pa makar morao da se obračunam i sa svojim najbližim prijateljima i rođacima, obećao je Vučić.

Vučić je rekao da će izaći u susret Evropskoj uniji i migrante naseliti u napuštena sela.

– Izaći ću u susret i Evropskoj uniji oko migranata. Mi imamo mogućnost da naselimo napuštena sela u Srbiji. Najveći pritisak na mene vrše Rusi preko Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Kada bih bio predsednik, verujem da bi mogao sve da očistim jer verujem u zapadne vrednosti, rekao je Vučić američkom potpredsedniku tokom sastanka.

Vučić se osvrnuo i na odličnu saradnju koju ima sa albanskim premijerom Edijem Ramom. Obećao je da Srbija neće kočiti članstvo Kosova u UNESCO.

– Odlično sarađujem sa Ramom. Pokušaj huligana i mafijaša da pokvare te odnose nije uspeo. Pozdravljam i pružam podršku Isi Mustafi (premijer Kosova prim. aut.) i Hašimu Tačiju oko formiranja Zajednice srpskih opština. Garantujem Vam da Srbija neće blokirati Kosovo da uđe u UNESCO. Dajem vam garancije i za mir u Federaciji Bosne i Hercegovine i jačanje federalne vlade, a ja ću Milorada Dodika staviti pod svoju kontrolu, citira izvor portala Teleprompter.rs iz Vašingtona koji je imao uvid u sadržaj razgovora između Vučića i Bajdena.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI JE PRIVATIZACIJA PREDUZEĆA ZA SITNE PARE KAO PROCES PLJAČKI BEZ SMETNJI…

 

Posao svakog dosadašnjeg direktora Agencije za privatizaciju, bio je da "sistemski" uništi do kraja sva ona preduzeća u kojima je država vlasnik, kako bi mogla jeftino da budu prodata "poznatim kupcima". Odličan primer za ovo je i preduzeće "EPS Turs", na čije čelo je postavljen čovek sa iskustvom u uništavanju sindikalnih letovališta. Sistem uništavanja podrazumeva i određeni red postupaka: najpre se zatvaraju kapaciteti, prave enormni dugovi i preduzeće neumitno klizi u stečaj, iako raspolaže imovinom koja bi mogla da mu donosi milione evra prihoda svake godine.

 

                     Milan Malenović

 

Na čelo Agencije za privatizaciju početkom ove godine, postavljen je ekonomista Ljubomir Šubara, inače blizak saradnik nekadašnjeg gradonačelnika Kruševca i sadašnjeg ministra odbrane, Bratislava Gašića.

Šubara je prvi direktor Agencije za privatizaciju, koji ne može da se direktno dovede u vezu sa tajkunom Dankom Đunićem, koji je vedrio i oblačio srpskom kriminalnom tranzicijom.

Značajna je i činjenica da su se protiv Šubare, u trenutku imenovanja na ovu funkciju, vodili disciplinski postupci. U svom prvom obraćanju javnosti, on je izjavio kako očekuje da će biti poslednji direktor Agencije, odnosno da će za njegovog mandata biti okončan postupak privatizacije u Srbiji. Moguće je da će tako biti, ali to nikako nije vest kojom trebamo da se radujemo.

U Srbiji je sinonim za privatizaciju "rasprodaja", a ponekad i "poklanjanje".

Ceo postupak je doveden do apsurda najnovijim izmenama zakona, po kojima jedno preduzeće jednostavno mora da bude privatizovano. Ako se u javnoj aukciji ne nađe kupac, Agencija može da se odluči na prodaju putem neposredne pogodbe, a to tek otvara vrata za neviđene manipulacije.

Šubara je kao čovek već uhvaćen u finansijskim špekulacijama u svoju korist (zbog toga što je nezakonito sebi kao stečajnom upravniku u FAM-u povisio platu, protiv njega je podneta prijava) pravi čovek, na pravom mestu, u pravo vreme.

Sva preduzeća u Srbiji, u kojima je državni kapital koji treba privatizovati dolaze pod ingerenciju Agencije za privatizaciju. Po podacima sa sajta Agencije, u ovom trenutku u portfoliju Akcionarskog fonda nalaze se 759 preduzeća, od kojih su 648 aktivno u procesu privatizacije.

U Sloveniji, koja je mnogo mudrije prošla kroz privatizaciju u odnosu na Srbiju, umesto Agencije za privatizaciju postoji Državni holding koji upravlja državnim portfolijom i to tako da akcenat nije na prodaji, već na uspešnom vođenju preduzeća.

Po potrebi, i ako je to isplativo, pojedine akcije iz portfolija se iznose na berzu i država i na taj način zarađuje, bez da gubi kontrolu nad preduzećima koja imaju perspektivu.

U Srbiji ni jedno preduzeće nema perspektivu, pa su sva ona poverena Šubari na milost i nemilost. Razrađeni način prodaje u kome svi dobijaju, a jedino država i narod gube, uspešno i redovno se primenjuje.

Radi se o tome da se uspešno preduzeće uništi preko nesposobnih i korumpiranih direktora, a zatim bud-zašto proda onom ko je spreman najviše para da plati Šubari i onima koji ga štite.

Svaki vlasnik kapitala, pa tako i država, ima pravo da postavi svog zastupnika u preduzeću koji kontroliše rad direktora. Taj zastupnik kapitala ima pravo i da postavi direktora preduzeća, a odluku o imenovanju u praksi isključivo donosi sam Šubara. Zastupnici kapitala su tako obične glasonoše koje održavaju kontakt između Agencije i nadzornog odbora preduzeća (ako ga ima), odnosno direktora.

Tako Agencija postavlja zastupniku kapitala koga će da postavi na mesto direktora. Ta osoba zatim efikasno uništava preduzeće.

Ali, zastupnik kapitala ništa ne preduzima, niti sme nešto da učini bez Šubarine dozvole, tako da se proces pljačkanja odvija bez smetnji. Kada se dospe na rub propasti gde postoje samo dve solucije (bankrot ili privatizacija za sitne pare) nalazi se "iznenada" privatizacioni kupac kome se preduzeće prodaje za deseti, neretko i stoti deo njegove realne vrednosti.

U slučaju da se kasnije javnost i istražni organi zainteresuju za genezu propasti i privatizacije, žrtveno jagnje je najčešće zastupnik kapitala, iako je on u celoj priči najmanje kriv, jer su se o svemu direktno dogovarali direktor Agencije za privatizaciju i direktor privatizovanog preduzeća.

Jedan od bisera srpske privrede koji bi po pomenutom modelu uskoro trebao da bude privatizovan je "EPS Turs" d.o.o. iz Beograda. Iako ga je svojevremeno osnovao EPS da bi vodio odmarališta i restorane društvene ishrane ovog preduzeća, ono je danas nezavisno privredno društvo u kome je jedini vlasnik Republika Srbija.

Na čelo ovog preduzeća 25. aprila 2014. dolazi Milisav Perunović. Pomenutog dana ugovor o radu sa Perunovićem je u ime "EPS Tursa" potpisao Petar Petrović. U članu 6 Ugovora predviđeno je da plata direktora iznosi 150.000 dinara neto.

Izvori iz "EPS Turs", međutim, tvrde da direktor Perunović sa raznim dodacima prima svakog meseca 170.000 dinara, odnosno duplo više od svog prethodnika.

Jedna veoma bliska saradnica Ljubomira Šubare, koja iz razumljivih razloga želi da ostane anonimna, tvrdi kako svi direktori javnih i državnih preduzeća, predsednici i članovi nadzornih odbora postavljeni od dolaska naprednjaka na vlast moraju polovinu svojih prihoda da izdvajaju za stranku. Tako i Perunović efektivno prihoduje koliko i njegov prethodnik, a razlika ide "onima gore".

U leto 2014. "EPS Turs" dolazi u blokadu zbog loše poslovne politike. Radnici tvrde da se i ranije dešavalo da preduzeće pred samu letnju sezonu uđe u minus, ali da se sve to pokrivalo tokom sezone, pa bi na kraju godine na računima bio iskazan i plus.

Za razliku od svojih prethodnika Perunović je smatrao kako nema para da se otvaraju sva letovališta, tako da je prihod u toku tog leta bio nedovoljan i za isplatu poverilaca i za plate zaposlenih.

Da bi "doprineo finansijskoj konsolidaciji preduzeća", kako je sam tvrdio, Perunović 4. jula 2014. donosi odluku kojom retroaktivno, od februara 2014, pa najkasnije do kraja te godine nalaže da se zaposlenima isplati samo 70 odsto zarade.

Kako je turistička sezona loše odrađena, para ni kasnije nije bilo dovoljno, pa Perunović 17. oktobra 2014. donosi odluku broj 3834 kojom ukida privremenost odluke od 4. jula, tako da umanjena isplata plata važi i danas.

Tog dana on se, međutim, setio sebe, svoje partije i svoje verne desne ruke, pa odlukom 3833 od umanjenja zarada izuzima: samog sebe, odnosno Milisava Perunovića, direktora, kao i Daneta Ćurčića, šefa restorana.

Na osnovu ovoga bi moglo da se zaključi kako je pomenuti restoran značajan, čim se njegov šef nagrađuje. Međutim, taj restoran je izmišljen, jer se radi o restoranu društvene ishrane u direkciji EPS-a u Beogradu, koji je EPS već bio oduzeo "EPS Tursu". Ćurčić, dakle, prima platu za izmišljeno radno mesto i to prima 100 odsto, dok ostali radnici raspoređeni na prava radna mesta primaju 70 odsto plate?!?

Svojevremeno je i sam Perunović imao iste privilegije, kada je kao direktor hotelskog kompleksa u okviru "Rekreatursa" otkrio kako rođaci tadašnjeg generalnog direktora u Čanju drže pekaru i samoposlugu koju su na divlje prikačili na instalacije "Rekreatursa" i tako pet godina izbegavali plaćanje struje. Da ne bi ovo prijavio nadležnima, Perunović je formalno smenjen sa mesta direktora, ali je nastavio da prima platu.

Dešavalo se i ranije da "EPS Turs" bude u blokadi, ali su one bile kratkog veka. Uvek se nalazio način da se račun odblokira. Od 18. septembra 2014. do danas je to preduzeće u neprestanoj blokadi kod Narodne banke Srbije i to za ukupan iznos od 36.498.707,14 dinara. Sve je to, najvećim delom, nastalo zahvaljujući Perunovićevoj politici namernog uništavanja firme. Zaposleni odgovorno tvrde da je direktor u stalnoj i direktnoj vezi sa Šubarom sa kojim dogovara dalje poteze, odnosno kako što pre i što lakše "EPS Turs" dovesti do bankrota.

Letovalište "Babin zub" na Staroj planini je već zatvoreno, navodno zbog renoviranja, koje nikako da počne. Ove godine nisu radili ni kapaciteti u Crnoj Gori, a da nikome od ovdašnjih radnika nije jasno zašto. Radnicima u Budvi, međutim, sve je jasno i to odavno.

Vila u Bečićima je zatvorena za turiste, ali je koriste radnici hotela "Park" iz Budve (posluje u sastavu "EPS Tursa") koji u njoj borave. Račun hotela je odavno u blokadi, a radnicima se plate ne isplaćuju, već preživljavaju tako što dele eventualni dnevni pazar. Radi se skoro isključivo o sezonskim radnicima, dok stalno zaposleni koji uživaju poverenje direktora redovno primaju platu i to metodom koju i sam direktor koristi za sebe samog.

Perunović je 21. jula 2015. u ime "EPS Tursa" potpisao sa "Samostalnom sindikalnom kompanijom Sloboda Čačak" Ugovor o upućivanju (Asignaciji).

U članu 2 Ugovora objašnjeno je da ovom uplatom Sindikat isplaćuje svoje dugove za turističke aranžmane iz neke izmišljene godine. Navedena je doslovno "205. godina", ali je ostalo otvoreno pitanje da li pre ili posle rođenja Hrista.

Članom 1 je regulisano da će Sindikat uplatiti 60.000 dinara na dogovoreni račun uz obrazloženje da se radi o zaradama zaposlenih za april 2014. i to u neto iznosu, jer su doprinosi već isplaćeni, a naveden je i BOP broj koji to dokazuje.

Ne radi se ovde ni o kakvoj brizi rukovodstva za radnike, kako bi neko pomislio, već o običnoj pohlepi. Naime, pomenuta suma je odmah sledećeg dana, znači 22. jula isplaćena sa računa "EPS Tursa" na račun 250-0001007758536-21, a koji pripada Perunoviću.

Direktor na ovaj način obezbeđuje plate za sebe i svoje poslušnike, jer je ovo samo jedan od desetina sličnih slučajeva.

O svemu je odavno obaveštena Agencija za privatizaciju, ali se Šubara ne oglašava. Perunović je izbor "onih na vlasti", a u njihov, kao ni u svoj posao Šubara se ne meša. Njemu je samo važno da ima uredne, visoke prihode i da prljavi posao uništenja jednog preduzeća obave drugi, koji će kasnije za to i odgovarati.

Da je Perunović kojim slučajem uspešan, bio bi odavno smenjen, kao što se desilo direktorima preduzeća iz reda za privatizaciju koji podnose pozitivne finansijske izveštaje.

Tako je nedavno Šubara članovima nadzornog odbora hotela "Prag" a.d. u Beogradu naredio smenu direktora, iako je ovo jedini beogradski hotel sa četiri zvezdice koji je pozitivno poslovao bez primanja azilanata.

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

NI GLADNOM NE DAJU DA JEDE: BUDUĆNOST RADNIKA NESIGURNA, PA SU I KRITERIJUMI ZA KORISNIKE NARODNIH KUHINJA POOŠTRENI!!

 

Samo zbog aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom u Srbiji će u naredne dve godine bez posla ostati još 100.000 koji će se pridružiti armiji nezaposlenih koja je zvanično dosegla broj od preko 760.000 ljudi. Onaj ko u Srbiji ostane bez posla ne može da računa ni na kakvu državnu pomoć. U najboljem slučaju nekoliko meseci dobija naknadu za nezaposlene koja je obično manja od minimalca. Zbog raznih administrativnih prepreka broj korisnika ove naknade ne dostiže ni 10 odsto ukupnog broja zvanično prijavljenih nezaposlenih.

 

                   Milan Malenović

 

Bez obzira na sve pokušaje veštačkog održavanja preduzeća u životu, država će najkasnije do kraja leta morati da objavi kako nema rešenja za oko 175 firmi sa preko 55.000 radnika, što je samo jedan manji deo preduzeća koja ove godine moraju da se zatvore.

Za početak odabrana su preduzeća u postupku restruktuiranja koji mora da bude okončan, a njima treba dodati i radnike preduzeća koja su već sada u procesu privatizacije, ali za koje nema zainteresovanih kupaca.

Neće mnogo bolje proći ni radnici onih firmi koje budu uspele da se privatizuju, jer većina kupaca želi preduzeće, a ne njegove zaposlene.

Važeći Zakon o radu za koji svi osim ministra za rad Aleksandra Vulina tvrde da je za radnike najgori u istoriji Srbije, predviđa veoma jednostavan način rešavanja viška zaposlenih: dovoljno je da poslodavac smatra kako mu je određeni radnik višak i da ga otpusti uz davanje minimalne otpremnine (ako na računu firma uopšte ima para), koja se obračunava na osnovu minulog rada samo u toj firmi, ne i u odnosu na celokupni minuli staž.

Država je poslodavac u firmama koje usled neuspele privatizacije odlaze u stečaj, a zatim u likvidaciju. Za 188 preduzeća sa ukupno nešto manje od 5.000 zaposlenih država je već procenila da nema realnih mogućnosti da budu privatizovana i da moraju u stečaj, tako da zaposleni u njima sada mogu da biraju jedino između "socijalnog programa" i neizvesno iščekivanja da se u poslednjem momentu ipak desi neko čudo i preduzeće preživi.

Za "socijalni program", odnosno za uzimanje otpremnine od po 200 evra za svaku godinu provedenu u preduzeću koje se napušta, do sada se odlučilo 2.574 radnika, odnosno njih oko polovina od ukupnog broja.

Neki su odbili, jer su ucenjivani da se istovremeno odreknu naplate zaostalih plata, a neki još nisu ni obavešteni. Prema računici Ministarstva rada i socijalne politike, svaki radnik će u proseku dobiti po 4.500 evra.

Uzimanjem otpremnine, radnik se u Srbiji odriče svih ostalih prihoda koji mu po zakonu pripadaju kada ostane bez posla. Pomoć za nezaposlene u ovoj državi je nešto što skoro niko ne dobija, a i oni koji imaju tu "sreću" da nešto para dobiju, teško da od toga mogu da prežive.

Po procentu nezaposlenih koji primaju novčanu naknadu od Nacionalne službe zapošljavanja (NSZ) Srbija je skoro na afričkom nivou. Po poslednjim podacima u Srbiji svega 8,8 odsto nezaposlenih prima novčanu naknadu, a od evropskih zemalja iza nas su jedino Albanija, Makedonija i Bosna i Hercegovina. U Crnoj Gori naknadu prima 35,6 odsto nezaposlenih, Hrvatskoj 20 odsto, Rumuniji 35,6 odsto, a Bugarskoj 25,6 odsto, dok je, među evropskim zemljama, najveća pokrivenost u Nemačkoj i Austriji i iznosi oko 90 odsto.

Nezaposleni u Srbiji može u najboljem slučaju, ako uopšte nešto i dobije, da računa na dobijanje naknade u periodu od tri meseca do godinu dana (izuzetak čine oni kojima do penzije nedostaje manje od dve godine, koji sve vreme mogu da primaju naknadu) i to između 80 i 180 odsto minimalne zagarantovane plate u Republici.

Od dobijanja naknade su izuzeti svi oni koji sporazumno ili samovoljno raskinu radni odnos ili su pri napuštanju preduzeća dobili otpremninu. U slučaju dobijanja otpremnine, država se obavezala da otpuštenom radniku daje naknadu za nezaposlene samo u visini razlike između dobijene svote i onoga što bi se dobilo od NSZ-a, ali pošto su otpremnine po pravilu tako podešene da pokrivaju ceo period u kome bi se dobijala naknada, to znači da bivši radnici ne dobijaju od države ni dinara od para koje su godinama uplaćivali u fond za nezaposlene.

Otpremnine se isplaćuju u neto iznosu, ali pošto nisu mesečna zarada, na njih se ne plaćaju doprinosi, tako da radnik koji se odluči za takozvani "socijalni program" mora da računa sa tim da mu ubuduće neće biti uplaćivana penzija.

Zbog u proseku 4.500 evra, koji ni u siromašnoj Srbiji ne predstavljaju novac sa kojim može da se započne neki ozbiljniji samostalni posao, radnik rizikuje svoju i budućnost svoje porodice u vremenima koja dolaze, a u kojima iz zdravstvenih razloga ili zbog starosti neće moći da radi. O ovome malo ko razmišlja, a najmanje republička Vlada čiji osnovni zadatak bi upravo trebalo da bude da štiti narod.

Kao da ovo samo po sebi nije dovoljno da do kraja izgladni ono malo građana koji su nastavili da žive u ovoj zemlji, Vlada kroz najnovije izmene i dopune Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti dodatno smanjuje visinu naknade za nezaposlene time što određuje drugačije obračunavanje osnovice kojim se ona umanjuje.

U kriznim vremenima, kao što su ova, ozbiljna država mora da povuče dva poteza: prvo da proširi i ojača socijalnu mrežu kako bi sprečila gladovanje stanovništva, a da zatim povećanjem investicija pokrene privredu i poveća zaposlenost. Naprednjačka Srbija čini upravo sve suprotno od ovoga.

 

       Ankete i trikovi

 

Umesto da štiti radnička prava samozvani levičar Aleksandar Vulin, na žalost ovog naroda danas na mestu ministra za rad, ne tako davno je predlagao da se svaka pomoć nezaposlenima uslovi time da je primalac – zasluži.

Kao da nije dovoljna zasluga to što je trenutno nezaposleni godinama od svoje plate uplaćivao doprinose od kojih je jedan deo išao u fond NSZ-a iz koga se isplaćuju naknade nezaposlenima, Vulin je insistirao na radnom angažovanju onih koji od države traže naknadu za nezaposlene ili socijalnu pomoć?!

U oktobru mesecu je Vlada donela uredbu kojom je suspendovala i Ustav i sve relevantne zakone i odredila da svi radno sposobni korisnici socijalne pomoći moraju da se odazovu pozivu centra za socijalni rad i da prihvate zaduženje koje im se odredi.U slučaju odbijanja sledi prvo umanjenje ionako mizerne socijalne pomoći, a u ponovljenom slučaju i njeno ukidanje.

U većem delu države centri za socijalni rad su iz različitih, formalnih razloga odbili da primene ovu uredbu, ali je ona ponegde i zaživela.

U Smederevu se za poslednje dve godine broj nezaposlenih povećao, ali je broj osoba koje imaju pravo da koriste Narodnu kuhinju prepolovio – sa preko 1.000 sveo se na svega njih 500. Razlog za ovo je drakonsko pooštravanje uslova za dobijanje potvrde o pravu na uzimanje jednog besplatnog obroka dnevno (i to samo radnim danima). Između ostalog traži se i potvrda da je korisnik radno angažovan!?

Onaj ko radi, valjda, prima i platu, pa mu oskudni obrok iz kazana Narodne kuhinje nije neophodan. Smederevska birokratija, očigledno, misli drugačije.

Za celu ovu godinu u budžetu je predviđeno svega 16 milijardi dinara za otpremnine radnicima koji će ostati bez posla pošto im se preduzeća gase, ali i za pomoć onima koji bi da pobegnu iz nezaposlenosti kroz program samozapošljavanja. To je sva državna investicija u nova radna mesta u ovom vremenu nezabeležene privredne krize.

Prosečna predviđena otpremnina od 4.500 evra po radniku taman je dovoljna da se opremi jedan kiosk ili mala bakalnica. Ako nezaposleni još mora da plaća i kiriju za lokal u kome bi da privređuje, pomenuta suma mu nije dovoljna ni za jedan mesec rada. Toliko o državnim investicijama za pomoć nezaposlenima.

Još je gora situacija kod investicija lokalnih samouprava u programe samozapošljavanja. Broj korisnika je smešno mali, a birokratska procedura za dobijanje para toliko komplikovana, da to već na samom početku odbija mnoge koji bi se prijavili.

Konačno, kada uspe da prikupi i priloži svu neophodnu dokumentaciju "srećni" nezaposleni dobije svotu novca koja mu je jedva dovoljna da otvori ulični štand za prodaju švercovane robe, ali je zauzvrat obavezan da sebi najmanje godinu dana uplaćuje doprinose i porez na dohodak, od kojih para on faktički sa sve kamatama vraća ovu takozvanu "bespovratnu" pomoć.

 

       Država je potpuno zaboravila na narod, koji je za nju samo       opterećenje.

 

Umesto da počnu zaista da pomažu narod da preživi i da pokrene neki posao od koga bi mogao da se izdržava, aktuelni vlastodršci su pribegli spinovanju i izmišljanjem statističkih podataka od kojih razumnom građaninu može samo da pripadne muka. Ponovo vlast priča o navodnom padu stope nezaposlenosti, iako i Međunarodni monetarni fond govori sasvim suprotno.

Prvo treba razlučiti realnu stopu nezaposlenih od anketne i administrativne. Administrativna stopa nezaposlenih se dobija tako što se saberu prijavljeni nezaposleni i zaposleni građani, pa se taj broj podeli sa brojem nezaposlenih.

U ovom slučaju ostaje jedan veliki procenat stanovništva izvan statističkog posmatranja, a to su oni koji su nezaposleni, ali iz nekog razloga nisu obuhvaćeni evidencijom Nacionalne službe zapošljavanja.

Administrativna stopa nezaposlenosti je, međutim, najbliža onoj realnoj koja se dobija tako što se ukupan broj radno sposobnog stanovništva podeli sa brojem prijavljenih zaposlenih – razliku čine nezaposleni. I ovako po administrativnoj metodi umanjen broj nezaposlenih je u prošloj godini iznosio strašnih 30 odsto.

Do anketne stope nezaposlenosti se dolazi istraživanjem reprezentativnog uzorka, ali u skladu sa definicijama zaposlenih i nezaposlenih lica koje koristi Međunarodna organizacija rada.

Anketna stopa nezaposlenosti u trećem kvartalu 2014. u Srbiji je iznosila 17,6 odsto?! Između ostalih trikova, dovoljno je da neko u prethodnom mesecu bude jedan jedini dan radno angažovan, pa da statistički od nezaposlenog postane zaposlen.

Eto jednog bitnog dometa Vulinove ideje o prisilnom zapošljavanju.

Tako je vlast kao povećanje zaposlenosti prikazala rast od dva odsto uplata u PIO fond, ali je prećutala da je do tog rasta došlo administrativnim putem, tako što je novac sa računa Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje prebačen na račun PIO fonda kako bi se obezbedila isplata penzija.

Mešetareći dalje sa anketnim putem dobijenim rezultatima, vlast Aleksandra Vučića dolazi do zaključka kako broj nezaposlenih opada, a uskoro će narod da ubeđuje kako uopšte ni nema nezaposlenih, a oni nesrećnici koji kopaju po kontejnerima u potrazi za parčem hleba su obični plaćenici tajkuna koji bi da sruše ovaj režim.

Sve matematičke operacije mogu da se provere obrnutim redosledom, tako da se tačnost rezultata sabiranja vidi i kada od dobijenog rezultata odbijemo jedan broj koji smo sabrali i vidimo da li je preostao drugi sabrani broj.

Upoređivanjem realnih brojeva koje daje Zavod za statistiku sa procentima izraženim u vezi broja nezaposlenih u odnosu na ukupno radno sposobno stanovništvo vidimo da se broj radno sposobnih iz meseca u mesec smanjuje. To nije nemoguće, jer neki odlaze u penziju, drugi nestaju po nekom birokratskom razlogu iz evidencije NSZ-a, a dosta je i onih koji napuštaju zemlju u potrazi za srećom ili umiru od iznemoglosti i gladi.

Upravo zbog ovih poslednjih vlast bi trebalo manje da se hvali navodnim uspehom i smanjivanjem nezaposlenosti.

 

      A 1. Markovo štimovanje bilansa

Nezaposleni, koji su godinama uplaćivali u fond NSZ-a, u najboljem slučaju mogu da računaju sa kratkotrajnom pomoći u iznosu od 80 odsto najmanje zagaarantovane plate. Za razliku od njih, miljenici i poslušnici vlasti dobijaju daleko više.

Članovi Internet tima Srpske napredne stranke koji su se iskazali u pljuvanju po političkim neistomišljenicima i u veličanju lika i dela Aleksandra Vučića, dobili su od stranke dobro plaćene poslove u javnim preduzećima ili državnim organima. Pojedinci čak nastavljaju da aktivno rade za IT tim čak i u radno vreme u instituciji u kojoj su zaposleni i gde dobijaju platu iz budžeta u koji uplaćuju svi građani Srbije.

Oni koji iz nekog razloga nisu našli uhlebljenje u administraciji, a takvih je četrdesetak, od stranke mesečno dobijaju po 200 evra i jedan obrok dnevno, što je više od republičkog minimalca i za 50 odsto više od zagarantovane najniže naknade za nezaposlene. Novac je obezbeđen iz crnih fondova nastalih uzimanjem sredstava iz prispele pomoći za nastradale u prošlogodišnjim poplavama.

Direktor Vladine kancelarije za pomoć i obnovu poplavljenih područja Marko Blagojević ranije se proslavio nameštanjem anketnih rezultata o popularnosti političkih stranaka. Danas štimuje bilanse Kancelarije kojoj je na čelu.

Po njegovim poslednjim nastupima u javnosti vidi se da je Kancelarija isključivo sprečavala zloupotrebe pomoći od strane građana. Niko se, međutim, nije bavio pitanjem tačnosti izveštaja o pristiglom novcu, odnosno činjenicom da nije sav pristigli novac zvanično evidentiran.

Grupa Srba iz Australije je još prošlog leta ukazala na to da je objavljeni izveštaj o prilivu australijskih dolara u Fond za pomoć postradalima netačan i da je sa ovog kontinenta poslato desetak puta više para i to samo od naših iseljenika (ne računajući pomoć australijskih državnih institucija). Niko se do danas od zvaničnika nije oglasio povodom ovoga.

Pare su nestajale i iz drugih donacija i najveći deo njih je završio u džepovima funkcionera na vlasti, a sada se ostatak preko bivšeg frizera iz Loznice, Slaviše Mićanovića, u gotovini isplaćuje naprednjačkim botovima.

 

       A 2. Proizvodnja nove sirotinje

Međunarodna organizacija rada (MOR) je oštro kritikovala sve zemlje, među kojima je i Srbija, koje u vremenima privredne krize smanjuju izdvajanja za socijalnu zaštitu i naknadu za nezaposlene.

"Teret sređivanja budžeta prebačen je na stanovništvo u trenutku kada je teško pronaći posao, pa je podrška potrebnija nego ikad", istakla je direktorka odeljenja za socijalnu zaštitu MOR-a Izabel Ortiz, ukazujući da je zaštita nezaposlenih, penzionera i nesposobnih za rad od 1947. prihvaćena kao univerzalno ljudsko pravo.

U Srbiji izdvajanja za pomoć nezaposlenima iznose tri odsto bruto domaćeg proizvoda, što je manje nego u većem delu bogatih zemalja, ali više nego u nekim zemljama regiona poput Crne Gore, Bugarske i Rumunije gde, međutim, i do tri puta veći procenat nezaposlenih dobija naknadu.

Sa druge strane, za penzije i druge vidove podrške penzionerima izdvaja se u Srbiji oko 13 odsto BDP-a, što je u samom vrhu i među zemljama s visokim prihodima, a na prvom mestu među zemljama sa srednjim prihodima, među koje je Srbija svrstana, zajedno sa Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Makedonijom, Albanijom, Mađarskom, Bugarskom i Rumunijom. Kako su penzije ovde mizerne, jasno je da je bruto domaći proizvod Srbije u odnosu na broj stanovnika prenizak, što samo po sebi dovoljno govori o "uspešnosti" ekonomske politike ove i svih ranijih vlasti.

Države koje nisu u boljem položaju od Srbije, kao na primer Makedonija, kao jedan od vidova pomoći socijalno ugroženom stanovništvu donele su zakone o otpisu dugova prema javnim preduzećima, kao što je, na primer, EPS. Neke su otišle i korak dalje, kao Mađarska, pa su bankama naložile otpis dela duga za kamate na uzete kredite. U Srbiji u međuvremenu plene i kuće nezaposlenima koji duguju za struju, stvarajući tako nove socijalne probleme i beskućnike.

 

      A 3. Zatvaranje još 500 preduzeća

Međunarodni monetarni fond je prognozirao porast nezaposlenosti u Srbiji do kraja ove godine. Na ovo je republička Vlada spremno odgovorila promenom obračuna osnovice plate (kako bi se još više smanjilo izdvajanje za naknade nezaposlenima), kao i novim prepravljanjem statističkih rezultata.

Koristeći anketni metod izračunavanja stope nezaposlenosti u Srbiji, MMF je zaključio kako je krajem 2014. godine bez posla bilo 19.7 odsto radno sposobnog stanovništva Srbije. Po istom tom metodu, krajem ove godine, a po predviđanju MMF-a, ovde će bez posla biti 20,7 odsto stanovništva sposobnog za rad, dok će na kraju 2016. ta stopa iznositi čak 22 odsto. Realno je već sada jedna trećina stanovnika bez regularnog zaposlenja.

Stopa siromaštva je u Srbiji na kraju 2014. godine zvanično iznosila zastrašujućih 24,6 odsto, a novim Vladinim merama ona će još više rasti, bez obzira na svu statističku kozmetiku kojom pokušava da se sakrije činjenica kako u stvarnosti polovina stanovnika Srbije već danas živi ispod granice siromaštva.

Po dogovoru sa MMF-om Srbija do kraja godine mora da zatvori preko 500 preduzeća sa oko 30.000 radnika. Smanjenjem broja zaposlenih u javnom sektoru bez posla će ostati još oko 50.000 ljudi, dok će privatizacijom javnih preduzeća na biro rada biti poslato najmanje 27.000 radnika.

Sve u svemu, samo po aranžmanu sa MMF-om do 2017. godine oko 100.000 građana Srbije ostaće bez posla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PODMITLJIVI POLITIČARI I KOCKANJE DRŽAVNIM BUDŽETOM PREKO UREDBE O PODSTICAJU ZA DIREKTNE INVESTICIJE!!

 

Bivši ministar i nekadašnji predstavnik "finansijske vlasti", Mlađan Dinkić, više nije zvanično u srpskoj politici, ali se njegov zao duh još uvek oseća. Naime, prema njegovom "modelu" uništenja srpske privrede i njenih resursa, uvedene su obilate subvencije stranim "investitorima". Do danas je na ime pomoći koju je država Srbija isplatila belosvetskim kompanijama više stotina miliona evra. Došlo je dotle da se iz budžeta finansiraju čak i strane hot-lajn kompanije! Za svako predviđeno radno mesto strana kompanija dobija iz budžeta Srbije i do 7.000 evra. Do nedavno, te subvencije su se kretale i do 10.000 evra. U praksi, te kompanije niko ne obavezuje da i zaista zapošljavaju radnike! Zakonom je određeno samo to da strani poslodavac "predvidi" radno mesto"!

 

                        Milan Malenović

 

Radnike u Srbiji sada na ulicu isteruju i Vučićeva vlada i subvencionisane strane kompanije, kao što je slučaj u pribojskom FAP-u, a ima i slučaja uslovljavanja, da se ugasi domaća kompanija kako bi strana ušla na srpsko tržište (slučaj švedske Ikee i domaćeg Simpa iz Vranja). U međuvremenu, građani u Srbiji sve više gladuju, i sve je veći broj onih koji će zahvaljujući subvencionisanom "povećanju" broja radnih mesta ostati bez posla.

Jedva godinu dana je aktuelna vlast izdržala u apstinenciji od Dinkićevog modela subvencionisanja stranih "investitora". Početkom aprila Vlada je slavodobitno razglasila kako je budžetski deficit, navodno, manji od onog planiranog i odmah se krenulo u imitiranje pijanog milionera.

Jedan od isprobanih načina za prebacivanje para iz budžeta u privatne džepove upravo su pomenute subvencije po Dinkićevom metodu. Jedna od bitnih razlika u odnosu na period od pre jeste ta što danas Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) igra marginalnu ulogu, dok sve odluke donosi Vlada i sprovodi ih preko na brzinu sklepane Komisije za kontrolu državne pomoći.

Nekada nezaobilazni začin u svakoj investicionoj čorbi SIEPA se sada spustila na nivo savetodavnog tela koje investitorima ne može više da pruži nikakvu konkretnu pomoć.

Kada je na mesto ministra privrede došao Saša Radulović počelo je razgrtanje kriminalne prljavštine čelnika pomenute Agencije i u martu 2014. je pokrenut krivični postupak protiv ranije direktorke Jasne Matić i njenih naslednika Vesne Perić i Božidara Laganina, kao i bivšeg zamenika direktora Bojana Jankovića.

Za direktora Agencije tada je postavljen potpuno neiskusni Nikola Janković. S obzirom da i on, isto kao i aktuelni predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež, potiče iz frankfurtskih "Vesti", dnevnih novina koje na srpskom jeziku izlaze u Zapadnoj Evropi, postavlja se pitanje da li srpskom privredom upravlja balkanska građevinska mafija, koja je finansirala pomenuti list, ili nemačka obaveštajna služba BND.

U svakom slučaju, postavljanje žutokljunog Jankovića na ovako značajno mesto bio je signal da se SIEPA polako, ali sigurno gasi. U to vreme su javnost ministri Vučićeve vlade zasipali informacijama kako nema više para za raskalašno finansiranje "investitora" i kako će se prestati sa tim. Sada, odjednom, para opet ima i za tako nešto, kao da je Vlada u međuvremenu otkrila velika nalazišta nafte.

U potpunoj tišini i daleko od očiju javnosti Vlada je izglasala novu Uredbu o podsticajima za direktne investicije koja po svojim pljačkaškim potencijalima prevazilazi čak i ono što je svojevremeno zamislio Mlađan Dinkić.

Ukratko, strani "investitor" može da bira između subvencija po novootvorenom radnom mestu i povraćaja uloženih sredstava.

Za jedno radno mesto, umesto ranijih 10.000 evra, "investitor" sada može da dobije najviše 7.000 evra, i to za devastirana područja, s minimalnim sopstvenim ulaganjima od 250.000 evra.

Privrednici koji pokreću proizvodnju u područjima koja se smatraju razvijenim (recimo u okolini Beograda, Novog Sada ili Niša) mogu da računaju na 3.000 evra po zaposlenom. Izuzeci potvrđuju pravilo, videće se kasnije.

Druga opcija je finansijska pomoć države na osnovu veličine investicije. Onaj ko pokreće proizvodnju vrednu 50 miliona evra od države može da dobije 25 miliona (polovinu investicije!?), a ako zaposli više od 200 radnika, ta sredstva se uvećavaju za još 10 odsto dvogodišnjih troškova za bruto plate. Onaj ko zaposli više od 500 radnika, dobiće dodatni podsticaj od 15 odsto, a za više od 1.000 radnika 20 odsto troškova za plate.

Sve u svemu, država bi na ovaj način mogla da postane većinski vlasnik takvih preduzeća, a ne običan davalac bespovratnih zajmova. Teško je i zamisliti stadijum ludila onoga ko je predložio i usvojio pomenutu Uredbu.

Pravila po kojima se dodeljuju subvencije su više nego rastegljiva i nikoga u suštini ni na šta ne obavezuju. Grad Beograd, prema pomenutoj Uredbi, spada u razvijena područja u kojima je najviša subvencija 3.000 evra po novootvorenom radnom mestu.

Prva subvencija po obnovljenom Dinkićevom modelu ide američkoj kompaniji NCR (National Cash Registers) i to četiri miliona evra za 800 novih radnih mesta, odnosno po 5.000 evra za jednog novog radnika.

NCR od 2012. posluje u Beogradu i u prestonici će ostati centar njenih poslovnih aktivnosti u Srbiji, što znači da, po potrebi, subvencije mogu da budu i veće od onih propisanih Uredbom.

Otvaranju predstavništva NCR-a 2012. godine prisustvovao je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i tadašnja ambasadorka Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Meri Vorlik. Potpredsednik korporacije NCR Džef Mekroski objasnio je da je Srbija izabrana za centar budućeg poslovanja NCR zbog "visoko obrazovane radne snage, koja govori strane jezike, odlične infrastrukture i pomoći Vlade Srbije".

Slično je ponovio i potpredsednik kompanije Dorsman 2014. godine, a skoro istovetnu rečenicu je krajem marta ove godine, prilikom dodele najnovijih subvencija, izgovorio i aktuelni ambasador SAD u Srbiji Majkl Kirbi.

NCR se u Srbiji ne bavi nikakvom proizvodnjom, najmanje onom namenjenom izvozu. Ovde postoji običan call-centar (narodski hot-lajn) za podršku klijentima u inostranstvu. Zbog čega je razvoj hot-lajna toliko značajan za ministra Željka Sertića i celu Vladu Srbije da u to investiraju četiri miliona evra narodnih para i to za dodatne subvencije?

Naime, ono što su i Sertić i članovi delegacije američke kompanije prećutali, jeste da je Mlađan Dinkić krajem aprila 2013. sa potpredsednikom NCR-a Majklom Olaflinom već potpisao jedan ugovor o subvencionisanju otvaranja 300 novih radnih mesta i da je Republika Srbija to tada platila 2,6 miliona evra. Upućeni smatraju da su novčane subvencije NCR-u bile isplaćene i u 2014. godini, mada za sada nema pouzdanih podataka.

Koliko je Srbija značajna za NCR govori i podatak da ova kompanija, iako već tri godine prisutna u Srbiji, nije uopšte registrovana pod svojim imenom u Agenciji za privredne registre, a da je ugovor sa Sertićem potpisao Rik Makuark, nižerangirani zastupnik kompanije.

Prema rečima Makuarka, NCR je u Srbiju uložio 6,4 miliona evra (plus 2,6 miliona dobijenih od Dinkića) i otvorio do sada ukupno 621 radno mesto. Sertić, sa svoje strane, tvrdi kako će sa 800 novih radnika NCR u Srbiji zapošljavati 1.600 ljudi, što samo za sebe dovoljno govori o poznavanju matematike od strane aktuelnog ministra privrede.

Osim toga, Sertić uz sve to pokušava da nas ubedi kako će NCR za otvaranje 800 novih radnih mesta uložiti 43 miliona evra, iako je Makuark na istoj konferenciji za štampu tvrdio kako je NCR za 600 radnih mesta prethodno platio, sa sve subvencijama, devet miliona evra. Ako već žele da nas lažu, neka se makar usaglase pre konferencije za štampu.

 

      Da bi švedska Ikea došla u Srbiju, treba ugasiti Simpo iz Vranja!

 

Direktne novčane subvencije nisu jedini oblik pomaganja sirotih stranih "investitora" kako bi uložili u Srbiju.

"Igl Hils", ili kako god da se zove kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koja će, navodno, da gradi "Beograd na vodi", besplatno od siromašne Srbije dobija uređeno građevinsko zemljište sa sve neophodnim priključcima. Koliko će Srbija u to morati da investira javnosti niko nikada nije smeo da saopšti, ali poznavaoci prilika smatraju da račun na kraju za građane Srbije neće biti ispod tri milijarde evra.

U senci "Beograda na vodi" skoro neprimetno se provukao jedan drugi sličan, mada daleko jeftiniji, ali i daleko razorniji projekat. Radi se o izgradnji robne kuće iz lanca Ikea u blizini auto-puta kod Bubanj Potoka.

Svojevremeno je Vlada Demokratske stranke, zajedno sa gradskim većem Beograda u kome je DS takođe imao većinu, Ikei namenila zemljište nedaleko od Kvantaške pijace na Bežanijskoj Kosi. Već su bile ugovorene i provizije koje će republički i gradski funkcioneri dobiti za poklanjanje zemljišta švedskom proizvođaču nameštaja, ali je posao na kraju propao zbog nerazjašnjenih imovinsko-pravnih odnosa u vezi dodeljene parcele.

U to vreme je, da podsetimo, Ikea planirala da ovde izgradi svoju centralu za jugo-istočnu Evropu, ali je posle propasti posla sa demokratama pomenuta centrala nikla u Zagrebu. Zemljište kod Bubanj Potoka sada je predviđeno za izgradnju običnog prodajnog objekta.

Da se na poklon daje samo pomenuto zemljište, to bi još moglo i da se razume i nekako opravda. Na poklon se, međutim, daju i životi naših ljudi.

Kompaniju Ikea osnovao je Ingvar Kamprad, danas u devetoj deceniji života, 1943. godine, preciznije: godinu dana pošto je pristupio švedskom ogranku nacional-socijalističke partije, Neošvedskom pokretu (Nysvenska Rorelsen), čiji je dugo vremena bio i finansijer. Naziv preduzeća je akronim od početnih slova njegovog imena, Ingvar Kamprad, roditeljske farme Elmtaryd i naziva parohije Agunnaryd u Švedskoj.

Kada je 1994. godine u vojno neutralnoj Švedskoj obelodanjena Kampradova nacistička prošlost udruženja potrošača pozvala su na bojkot Ikee u skoro svim evropskim zemljama. Preduzeću je pretio poslovni krah i Kamprad je odlučio da se pred pritiskom javnosti povuče ne samo sa čela ovog giganta već i iz njegove vlasničke strukture. Ovo je urađeno samo formalno, jer je preko navodno neprofitnog udruženja Kamprad i dalje većinski vlasnik Ikee i poseduje ličnu imovinu od oko 17 milijardi evra.

Potpuno u duhu svoje nacističke ideologije Kamprad se trudi da što je moguće više stanovnika Srbije ubije, ovog puta ne mecima i otrovnim gasom, već nemaštinom.

Ikea je svojevremeno pokazivala interesovanje da kupi srpsko preduzeće Simpo iz Vranja. Sa ovim preduzećem Ikea je već imala, za nju, više nego pozitivna poslovna iskustva, jer je kao svoju investiciju u zajedničkom poslu vrednu pola miliona evra predstavila isporuku mašina za krojenje štofova koje realno ne vrede više od 200.000 evra. Samo na tom jednom poslu Ikea je od Simpa na prevaru uzela preko 300.000 evra.

Umesto investiranja u Simpo, Ikea je iz ove vranjanske firme izvlačila novac.

Većinski vlasnik Simpa je Republika Srbija, a ona se ni ne trudi da ovo preduzeće sačuva. Početkom aprila Vlada je odobrila sredstva za socijalni program za ukupno 1.589 zaposlena u privrednom sistemu koji je krajem 2013. zapošljavao 4.413 radnika. U međuvremenu su se čuli glasovi iz državnog vrha kako Simpu nema spasa i da je za sve najjeftinije da ova kompanija ode u stečaj.

Cena ulaska Ikee u Srbiju je, dakle, gašenje Simpa i otpuštanje nekoliko hiljada radnika kojima je, kao i članovima njihovih porodica, plata u ovom preduzeću jedini izvor prihoda. Za razliku od pregovora od pre četiri godine, sa Ikeom ovog puta nije dogovoreno ništa više od otvaranja jednog jedinog prodajnog mesta nadomak Beograda (pre četiri godine se razmišljalo o dva gigamarketa u Beogradu i po jednim u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu) i to bez centra regionalnog predstavništva. Osim besplatnog zemljišta sa svim neophodnim priključcima i dozvolama Srbija će nacisti iz inače miroljubive Švedske pokloniti i Simpo iz Vranja, ali bez radnika.

Simpo je za Ikeu značajan zbog svog posebno povoljnog statusa na ogromnom ruskom tržištu na koje Ikea sve teže ulazi, posebno od kako se pre nekoliko godina na međunarodnim medijima pojavila istina o mračnoj prošlosti Kamprada i o još mračnijoj poslovnoj mreži koju je ispleo kako bi prikrio svoje prave interese. Zbog toga je vrhu Ikee potreban Simpo, ali oslobođen radnika.

Najmanje je u celoj priči važno preko koga će Kamprad da preuzme Simpo. To ne mora da bude Ikea, koja ionako predstavlja poslovnog Frankeštajna. Moguće je da će kao finansijer da se pojavi luksemburška banka Ikano iza koje stoji porodica Kamprad ili neko treće preduzeće iz ove skandinavske poslovne hobotnice.

Pošto već plaćamo umiranje od gladi sopstvenih građana, zašto ne bismo stranim "investitorima" poklanjali šakom i kapom šta god da im se prohte?

"Zašto pravimo cehove o kojima ne znamo ništa", pitao se nedavno profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ivan Vujačić ukazujući na to da niko u javnosti ne zna koliko će u narednom periodu Srbiju koštati Železara Smederevo.

Ovo preduzeće je, međutim, primer za ugled kako će nadalje da se izvlače pare iz državnog budžeta pri čemu stranci ni za šta neće biti odgovorni, a još manje će morati da ulože makar i neku crkavicu kao što je to ranije bilo. Kockarska partija u kojoj se unapred zna pobednik i koji ništa ne rizikuje.

Država iz budžeta oprema fabriku "investitoru" iz Finske, a radnike isteruje na ulicu

Skoro da je neiscrpna saga o dolasku finskog SISU u pribojski FAP. Soumen Erikoisajoneuvot Oy (SISU) pominje se već godinu dana kao neko ko bi spasao FAP, mada se model, po kome bi to bilo učinjeno, ne zna ni dan danas. SISU se, inače, nije pominjao ni u razgovorima Aleksandra Vučića prilikom njegove nedavne posete Helsinkiju.

Uprkos tome što je finsko preduzeće samo jedno od pet pravnih i jednog fizičkog lica koji su poslali validne ponude na tender za izbor strateškog partnera FAP-a, ono je u očima naših podmitljivih političara sigurni pobednik.

Zbog toga se o trošku srpske države preuređuju i renoviraju proizvodni pogoni koji su Fincima interesantni, a to je isključivo Preseraj u kome će ostati zaposleno sedamdesetak radnika. Korporacija FAP je 2013. godinu završila sa ukupno 1.108 zaposlenih, a Aleksandar Vučić je na početku pregovora sa finskim preduzećem 2014. najavio da će po njihovom preuzimanju FAP-a biti zaposleno još 200 novih radnika.

Renoviranje je plaćeno iz budžeta, ali su strogo poštovani svi zahtevi koje su postavili Finci. Srbija je, faktički, sagradila i opremila fabriku koju će oslobođenu od radnika da pokloni stranom "investitoru"!

Kako sada može da se vidi biće "privatizovan" samo jedan deo FAP-a i to po modelu sličnom onom primenjenom nedavno u Železari Smederevo: srpske pare i strana "pamet".

Poslednjih godinu dana samo u sređivanje Fincima interesantnog pogona i upravne zgrade, država Srbija je investirala milione evra, a desetine miliona će dati za socijalni program viška zaposlenih.

Još uvek se ne zna šta će SISU da uloži u FAP, jer kako tvrdi Zoran Zaković, direktor pribojskog preduzeća, pregovori se tajno vode u Beogradu između predstavnika Finaca i srpske Vlade. Pribojci ni o čemu nisu obavešteni.

Kada SISU na pomenut način preuzme samo jedan pogon i to sa samo 70 zaposlenih, sa Ministarstvom privrede će naknadno potpisati ugovor o subvencijama pomoću koga će dobiti desetine miliona evra da bi se zaposlili dodatni radnici, a vlast će to da obrazloži "povećanjem poverenja stranih investitora u Srbiju".

Upravo je tu rečenicu pre godinu dana izgovorio Željko Sertić povodom sklapanja u Ikarbusu do sada jedinog autobusa koji ima Mercedesovu karoseriju. Recept je, dakle, odavno poznat.

Vučićeva vlada ne vodi računa ni o kontroli poštovanja ugovora od strane "investitora" kome se plaća da bi ovde ulagao. Nije važno kako je narodu, bitno je da je ministrima stiglo dovoljno para.

Slovenačko "Gorenje" je dobilo 10.000 evra za jednog novozaposlenog, zbog čega je čak i nedodirljivi Mlađan Dinkić svojevremeno morao da ode sa ministarskog mesta, a ubrzo je ovo preduzeće otpustilo nekoliko stotina radnika. Smatra se da je samo u pogonu u Valjevu otpušteno između 600 i 700 zaposlenih.

Italijanski "investitor" dobio je po 2.000 evra da bi zaposlio nove radnike u valjevskoj fabrici Vali, a početkom ove godine je otpustio njih 250.

Najdrastičniji primer je južnokorejske Jure koja je dobila 10.000 evra za svakog novozaposlenog kome su, zatim, davali plate ispod zakonom propisanog minimalca, bez prava na plaćeno bolovanje ili godišnji odmor.

 

    A 1. Vlada Srbije poklanja 4 miliona evra jednoj od najbogatijih kompanija na svetu

Korporacija NCR ima nekoliko delatnosti: proizvodi samouslužne mašine, bankomate, fiskalne kase, reguliše njihovu prodaju, instalaciju, održavanje i slično. Radi se o ogromnoj kompaniji sa 26.000 zaposlenih širom sveta, koja ostvaruje profit putem ofšor poslovanja, odnosno izmeštanjem svoje proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom. NCR svoje usluge i proizvode pruža drugim velikim svetskim kompanijama poput Simensa, BlackBerryija, McDonald’sa i Walmarta.

Njena poslovnica u Srbiji sastoji se od timova koji pružaju IT usluge i podršku u vidu nabavke delova, popravke tih aparata, projektovanja i logistike.

U Beogradu se nalazi deo NCR-a koji služi kao informatički i korisnički servis za druge firme širom sveta. Operateri povezuju kupce i ponuđače usluga u 180 zemalja, od Azije, preko Evrope do Amerike.

Servis koji posluje u Beogradu nekada je bio u Budimpešti, gde je plata po operateru iznosila 1.000 evra i to bez bilo kakvih državnih subvencija. Isti radnik, uprkos subvencijama srpske države, u Beogradu za isti posao dobija 500 evra.

Upućeni tvrde kako NCR direktno ne zapošljava radnike, već ih iznajmljuje preko drugih preduzeća na koje prebacuje odgovornost za plaćanje plata, doprinosa i poreza na plate, kao i postupanje u okviru zakona. Ako je tako, a evidentno je da se NCR pod svojim imenom ne nalazi u Agenciji za privredne registre, pitanje je kome i za šta se uplaćuju milioni evra za zapošljavanje novih radnika?

Koliko zaista vrede četiri miliona evra koje će NCR ove godine dobiti od Srbije, pokazuje podatak Uprave za agrarna plaćanja Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Srbije kako je za premiju za mleko za četvrti kvartal 2014. svim proizvođačima ovih dana isplaćeno 464,4 miliona dinara, odnosno nešto manje od četiri miliona evra. Za koliko bi BDP uvećalo 800 poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji da je, kojim slučajem, njima umesto NCR-u srpska Vlada poklonila po 5.000 evra?

Potpuno je, zato, apsurdno pričati o nekom poboljšanju standarda u Srbiji kada upravo zbog nikakvih subvencija agraru plaćamo najskuplju hranu u Evropi, pri čemu ni poljoprivrednici nemaju nikakvu zaradu. Kajmak kupe oni na vlasti.

 

    A 2. Jedno radi MMF, drugo priča Vučićeva vlada

Veliko je pitanje da li je zaista ostvareno smanjenje budžetskog deficita u meri kako to Vlada tvrdi i čime obrazlaže ponovno davanje novčanih subvencija stranim "investitorima".

Sa Međunarodnim monetarnim fondom dogovoren je deficit od 55 milijardi dinara za prva tri meseca, a vlast tvrdi kako je minus između 20 i 25 milijardi, mada je stvarni deficit 40 milijardi. Apsurdno je misliti da je smanjenje budžetskog deficita usledilo usled povećanih fiskalnih prihoda zbog povećanja realne proizvodnje. Ako opada proizvodnja, opadaju i prihodi od poreza na promet, plate, akcize i slično.

 

©Geto Srbijia

materijal: List protiv mafije