Архива

Archive for август 2014

POTCENJIVAČKI STAVOVI ILI SMISAO ZA HUMOR PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“!!!

31. августа 2014. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić nije običan, normalan zločinac. Pun je svet poremećenih, trivijalnih likova, koji vrše najstravičnija zlodela, ali samo je Vučić serijski oceubica. Milošević je bukvalno likvidirao Stambolića, Đinđić samo politički Mićunovića, Dinkić Labusa, Đilas Tadića…Duplo nemoralniji, Vučić je uništio obojicu svojih očeva, prvo Vojislava Šešelja, a onda i Tomislava Nikolića. Čovek koji je dva svoja ključna politička "oca" izdao, izdigao je sebe na nivo neprikosnovenog vladara Srbije. O genezi njegovog izdajstva i "oceubistva", piše Predrag Popović, nekadašnji Vučićev prijatelj i glavni urednik dnevne Pravde i Nacionala.

 

               Predrag Popović

 

Da bi uspeo, Tomislav Nikolić je u svoju političku karijeru uložio sve što je imao i mogao. Na scenu je stupio kao antikomunistički jurišnik Veljka Guberine. Posle prvog izbornog neuspeha, razbio je Narodnu radikalnu stranku i napravio Srpsku radikalnu stranku.

Sa svojim idolom, kumom i „novim bratom" Šešeljem nosio je glogov kolac u Kuću cveća da probode kumrovačkog vampira Broza. U vreme Miloševićevog režima bio je hapšen, zatvaran i prebijan u Skupštini. Hrabro se obračunavao i s liderima DOS-a, javno pozivajući na dvoboj Čedu Jovanovića, Đinđiću je najavljivao smrt. Batinama je pretio Vladanu Batiću i Draganu Veselinovu, a kajao se što 6. oktobra 2000. nije bio pred Narodnom bankom da Dinkića ubije kao zeca. U Skupštini se tukao s kolegom Branislavom Pomoriškim i policajcima.

U nastupu nežnosti, priznao je da samo Marjana Rističevića ne bi likvidirao, jer o njega „ni sablja ne može da se okrvavi".

Žestoke nacionalističke stavove dokazivao je u praksi. Krajem 1991. priključio se kragujevačkoj dobrovoljačkoj jedinici, koja je provela nekoliko meseci u Slavoniji. Za zasluge u borbi za oslobođenje vaskolikog srpstva dve godine kasnije na Romaniji je promovisan u čin četničkog vojvode.

Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, pozivao je izdajnika Miloševića da se ubije. Kad je NATO bombardovao Srbiju, Nikolić je sina Radomira poslao u vojsku, obećavajući da će, ako dođe do kopnene intervencije, zajedno s drugim sinom, Branislavom, uzeti pušku i otići na Kosovo. Već tada je u dobrovoljce upisao i tek rođenog unuka Dimitrija. Nikolić je sa Šešeljem delio dobro i zlo. Mnogo je žrtvovao, mnogo je i dobio.

S rastom političkog rejtinga, stizali su i stanovi, automobili, pare. Na surčinskom aerodromu, kad je ispraćao vođu na Službeni put u Hag, posle poslednje kafe, konobaru koji je doneo račun Toma je mudro rekao: „Šešelj će da plati za sve".

Proročanstvo se ispunilo. Za sve što su zajedno radili, platio je samo Šešelj. Nikolić je progutao kokardu i bedž „Stop haškoj tiraniji" i uz nesebičnu pomoć stranih diplomata i domaćih tajkuna demolirao SRS. Tokom raskola trpeo je kletve i najbrutalnije pretnje, a dobio je i nekoliko šamara. Nekoliko puta je, navodno, izbegao atentate koje je naručivao njegov bivši vođa. Uporedo s tim, upuštao se i u političke avanture, kao što je samoubilački štrajk glađu i žeđu, na koji ga je nagovorio, naravno, Vučić.

Na kraju, upornost se isplatila. Iz petog pokušaja, u maju 2012. pobedio je na izborima i postao predsednik Srbije.

Uzalud. Da bi uspeo u politici, morao je da uloži sve što ima. Da propadne, bio mu je dovoljan samo Vučić. Posle svega što je pretrpeo, i u SRS i u SNS-u, Tomislav Nikolić je stekao samo protokolarni status predsednika države. Bez stranke, izgubio je realnu moć i uticaj na političke procese. Sve mu je oduzeo „sin" Aleksandar Vučić

Toma je morao da zna šta ga čeka. Znao je s kim ima posla. Znao je i Vučić, zato je lako i brzo izvršio drugo oceubistvo.

Toma je čovekoliki primat.

Bar milion puta sam u Vučićevom prisustvu vrlo ružno govorio o Šešelju. Na moje tvrdnje da je Šešelj primitivac, prevarant i ludak, Vučić je odgovarao na dva način, ćutanjem ili, češće, promenom teme razgovora. Najžešću diskvalifikaciju upotrebljavao je samo poredeći svog vođu i mene: „Imate isti karakter, mnogo ste teški".

Koristio je svaku priliku da u medijima istakne divljenje vođinim intelektualnim sposobnostima, herojstvu i doslednosti u odbrani ideologije srpskog nacionalizma. Dok je ispraćao Šešelja u Hag, nudio se da robuje zajedno s njim, spreman da i sam ponese teret optužbi za ratne zločine, ne zaboravljajući da pritom zapreti „banditu" i „đubretu" Đinđiću, koji je montirao suđenje „najvećem živom Srbinu".

Zakletve u vernost utamničenom div-junaku uzdigao je s nivoa stranke i politike, tvrdeći da će svog „predsednika i prijatelja" čekati do sudnjeg dana. Bez i mrve stida, patetično je obećavao da, kad ga dobije, treće dete neće krstiti dok se kum Šešelj ne vrati. Kad je šef radikala štrajkovao glađu u Haškom tribunalu, Vučić je u Beogradu postio na vodi i hlebu, moleći se za spas duše i tela svog idola. Kako je koji funkcioner napuštao SRS, tako bi se na njega obrušavao bes mladog generalnog sekretara, najagresivnijeg Šešeljevog kerbera u otadžbini. Na otpadnike je bacao kletve, klevete i uvrede, dokazujući da svako ko izda Šešelja, izdaje Srbiju i srpstvo.

Takve javne istupe, na diskretnijim brifinzima u kabinetu u Magistratu i u svom stanu u „Ju biznis centru" rasteretio je samo preteranih izliva emocija, ne prestajući da se zaklinje u vernost vođi. Ni najbližim saradnicima nije ostavljao prostor za nesporazum, za sumnju u njegovu lojalnost. U prvo vreme po Šešeljevom odlasku u Hag, Vučić je hvalisavo naglašavao kako ga šef zove pet puta dnevno, i da duže priča s njim nego sa svojom suprugom Jadrankom i sinovima.

Preda mnom, Vučić, dok se nije transformisao u naprednjaka, nikada nije izrekao ni jednu ružnu reč o Šešelju.

S druge strane, Tomu nije štedeo. Javno je prezentovao dužno poštovanje prema zameniku predsedniku SRS-a, a i u privatnim susretima, u mom prisustvu, obraćao mu se na isti snishodljiv način, bez intimizacije, oslovljavajući ga sa „Vi". Istovremeno, čim bi Toma okrenuo leđa, Vučić bi počeo da mu se ruga, uvek s istim žarom.

U jesen 1995, Nikolić je objavio knjigu „Pismo sa adresom". Dok sam s njim, tim povodom, pravio intervju u skupštinskom restoranu, s nama je sedeo Vučić. Kad smo završili posao, Toma je otišao za drugi sto, da ruča. Pitao sam Vučića da li je čitao tu knjigu.

Nisam, ali siguran sam da je dobra. Toma piše kao Dostojevski. Desnom rukom – zablistao je mladi radikal vrhunskim humorom. – Toma je vrlo načitan, oduvek je voleo lepu književnost. Godinama je šetao kragujevačkim grobljem i čitao epitafe na nadgrobnim spomenicima. Ali, nemoj to da mu pominješ, on misli da je epitaf ime nekog stranog diplomate.

Da bi potvrdio ispravnost svojih potcenjivačkih stavova, pokazao je glavom u Tominom smeru i rekao:

– Pogledaj kako jede. Ne prinosi kašiku ustima, nego spušta glavu. Čovekoliki primat, zaostao u razvoju!

Ipak, to ga nije sprečavalo da u vitrini na vidnom mestu, odmah ispod Šešeljevih, složi i sve Tomine knjige. A imao je šta. Prateći Šešeljev autorski ritam, Nikolić je u izdanju SRS-a objavio čak 24 impozantna dela, manje lascivnih naslova, ali s jednakim dokazima savremenog srpskog političkog beščašća.

Za razliku od Tome, ja sam bar prelistao dve-tri njegove knjige. On ukupno nije u rukama držao toliko knjiga -smejao se Vučić.

Kad su Vladimir Beba Popović i Nataša Kandić, krajem 2005, u medije plasirali optužbe da je Tomislav Nikolić u Antinu ubio nekoliko staraca i pijan ih bacao u bunar i bazen, Aleksandar Vučić je ustao u odbranu svog šefa. Uz sebi svojstvenu histeriju, obrušio se na lažljive tužibabe, pre svega na Kandićku. Šokiran težinom uvrede Nikolićeve časti, pretio joj je finansijskom kaznom i dugogodišnjom robijom. Tako je pričao u javnim nastupima. Daleko od kamera, iznosio je mnogo drugačije dokaze Nikolićeve nevinosti.

– Čuj, Toma vršio ratne zločine!? Ma, on je vojvoda od kazana. U ta dva-tri meseca, koliko je proveo u Slavoniji, pekao je rakiju i pekmez. Metka nije ispalio. Jedina vatra s kojom se susretao bila je ona s roštilja, a na nju je junački odgovarao komadima svinjetine. Kako je on ratovao, dobro smo i prošli. Doduše, čuo sam da je zaista prolio krv za svoju otadžbinu. Ali, tamo u Bajčetini, kad se potukao s nekim komšijom oko međe – tvrdio je Vučić.

 

      Dragica, najmilija Tomina nekretnina

 

Kao generalni sekretar SRS-a, Vučić nikada nije ništa ružno govorio o Šešeljevoj porodici. Da, ponekad bi priznao da ga nervira Jadrankino arogantno ponašanje, ali uvek se trudio da bude svim Šešeljima na usluzi. Nikolu, najstarijeg Vojinog sina, zaposlio je u „Pravdi", a njegov jedini radni zadatak bio je da dođe po platu.

Tak kasnije, kad je pukla radikalska tikva, uvređen što mu Šešelj proklinje decu, uz obaveznu patetiku, tobož uzdržavajući se od ogovaranja tvrdio je da je Nikola propalica kome je on, Vučić, otplaćivao astronomske kockarske dugove za koje ni Vojislav nije znao. Za ostale Šešeljeve sinove govorio je da imaju šanse za uspeh u životu, nemaju očev karakter, povukli su na mamu.

Nikolićevu porodicu nije štedeo uvreda i podsmeha. Posebno mu je bila inspirativna Dragica.

U vreme dok sam uređivao „Pravdu" Vučić me nazvao i zatražio da pošaljem novinarsku ekipu na „događaj dana".

– Poslaću ti adresu galerije u kojoj će večeras biti otvorena izložba najznačajnije srpske slikarke – rekao je krajnje ozbiljnim glasom.

– Ko je slikarka? Biljana Vilimon?

– Ne, Vilimonka nije u tom rangu. Velika umetnica zove se Dragica Nikolić. Na izložbi će biti i njen muž Tomislav. Molim te, neka novinari naprave lepu reportažu, nahvalite je, ona to voli…

– Da li si video njene slike? – pitao sam.

– Ne, video sam nju i to mi je dovoljno!

I kasnije nije propuštao priliku da se našali na račun slavne šumadijske samouke slikarke. Po Nikolićevom odlasku iz SRS-a, radikali su ga optužili da je u Bajčetini tajkunskim parama podigao „čardak ni na nebu ni na zemlji" vredan 600.000 evra. Da bi to demantovao i dokazao da mu je kuća mnogo skromnija, Toma je prihvatio Vučićev predlog i pristao je da tu vilu posete novinari „Pravde". U reportaži, pored ostalih, objavio sam i fotografiju dečjeg kupatila u kome je mozaik napravila lično Dragica. Ta fotka je obradovala Vučića.

– Jel’ vidiš kako je to dobra slikarka? – rugao se. – Čak ni moja Milica, kad je imala tri godine, nije znala tako vešto da ispunjava bojanke. Eto, Dragica je u plavo obojila kockice u kupatilu i proglasila sebe umetnicom. Zaista, bolest je svačija…

Umetničke ambicije današnje prve dame Srbije Vučića su mnogo manje nervirale od navodne pohlepe svih članova porodice Nikolić. Kad god bi se Toma ponovio nekim stanom ili automobilom, Vučiću je skakao pritisak.

U jednom tekstu u „Pravdi" citirao sam aforizam o tome kako neki ljudi imaju mrlje u biografiji, a ima i onih mrlja koje su pod stare dane dobile biografiju.

– Da li si to pisao o Tomi? – pitao je Vučić. – Ako jesi, tačno si ga opisao. Do 1998, dok nije ušao u vladu i upoznao tajkune, Toma je bio kao crkveni miš. Vozio je neki razdrndani „jugo", a od nekretnina imao je samo Dragicu. Od tada je postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Veruj mi, za sve loše što nam se dešava krivi su upravo takvi pohlepni bednici. Da sam hteo da se na takav način bavim politikom i ja bih stekao ogromnu imovinu. Neki će reći da sam glup, ali neka. Mogu da pričaju o meni šta hoće, ali niko ne može da kaže da sam od nekoga nešto ukrao ili dobio. Ja se ne bavim politikom da bi mi neko poklonio pare, stan ili auto. Ne stidim se svog siromaštva. Držim da bi više trebalo da se stide oni koji su se obogatili na nečastan način…

O svojim visokomoralnim stavovima i Nikolićevoj pohlepi detaljno je obaveštavao medije i Šešelja, sve tajno.

Čim bi Toma kupio neki stan, Vučić bi o tome obavestio medije. Uvek po istom principu. On plasira informaciju – stan na toj i toj lokaciji, košta toliko i toliko – i legendarno pitanje „Okle pare", pod uslovom da se u istom tekstu objavi i njegovo, Vučićevo, zgražavanje zbog laži koje objavljuju „sluge Tadićevog režima".

Da nije Vučića, javnost verovatno nikada ne bi saznala da je Nikolić prodao stan u „Ju biznis centru" za 140.000 evra i za iste pare u Bulevaru AVNOJ-a (danas Bulevaru Zorana Đinđića) kupio dva, od kojih jeftiniji košta 250.000 evra. Takođe, isti „anonimni izvor" dojavio je novinarima i da je Nikolić dobio kredit od 450.000 evra od Hipo Alpa Adrija banke, iako ne postoje zakonske osnove za to, da bi kupio stan u „pametnoj zgradi" kod kineske ambasade na Novom Beogradu.

Kad je ta vest objavljena u „Presu", pitao sam Vučića što podatke nije dao meni, da pustim u „Pravdi".

– Neka „Pres" izgura ovu priču, ima takvih stvari i za „Pravdu". Kad dođe vreme bavićemo se stanovima Tominog sina Branislava. Još prikupljam podatke, ali čujem da je kupio stan na Dedinju vredan 850.000 evra. Neuspešni fudbalski trener, koga je tata sad ubacio u Fudbalski savez Srbije, kupio je stan u istoj zgradi u kojoj i Radomir Antić. Logično, kolege su. Branislav je bio pomoćni trener u Teleoptiku, a Antić je uzimao titule s madridskim Atletikom i Realom, vodio je Barselonu i našu reprezentaciju. Ne znam kako ih nije sramota…

Tračeve o švalerskim avanturama svih članova porodice Nikolić, koje je Vučić širio, neću da citiram ovom prilikom, toliko su degutantni da bi ih urednici cenzurisali.

Istovremeno, Vučić je te informacije, potkrepljene dokumentima i fotografijama, nosio u Hag, da Šešelja obavesti o Nikolićevim koruptivnim aktivnostima, vezama s tajkunima i političkim protivnicima, ali i da dokaže svoju lojalnost vođi. Da bi ih zavadio, koristio je sva sredstva.

Šešelju je davao stenograme Nikolićevih razgovora s Borisom Tadićem, a onda bi Tomu podjarivao pričom da Šešelj namerno sabotira svaku izbornu kampanju i obara im rejting kako bi ih sprečio da dođu na vlast. Pored političkih kompromitacija, iritirao je i Šešeljevu sujetu.

Još 2005, kad je Nikolić otišao na letovanje, Vučić je organizovao štampanje i lepljenje plakata s porukom: „On uživa na Kubi dok mu kum trune u haškom zatvoru". Za tu akciju vrlo gorljivo optužio je Gorana Vesića, svog sada vrlo bliskog drugara i saradnika. Isti scenario primenio je u leto 2008, neposredno posle hapšenja i izručenja Radovana Karadžića Hagu i mitinga na kome je ubijen radikal Ranko Panić, a pred puč u SRS, kad je Toma otišao na odmor u Tursku.

 

      Tomina mumija leži u sarkofagu

 

Za sve vreme saradnje u „Pravdi", o političkim i unutarstranačkim stavovima i namerama Vučić me nikada nije obaveštavao, niti je preda mnom sa svojim saradnicima razgovarao o tim temama. Ipak, znao sam šta se dešava u trouglu Šešelj-Nikolić-Vučić.

Neposredno posle predsedničkih izbora, u maju 2008, Vučić mi je prvi put priznao da postoji pakao u radikalskom raju. Nekim sporednim povodom došao je do mog stana. Kao i uvek, nije ulazio, samo smo napravili nekoliko krugova oko Gospodar Jevremove i Braće Jugovića.

Izbori su završeni, Nikolić je tesno poražen od Tadića, SRS i DSS nisu osvojili dovoljno mandata da formiraju vlast, trebalo im je da privole SPS za koaliciju. Isti odnos preslikan je i u gradskoj skupštini.

Vučić nije ostavljao prostor za strah od mogućeg kršenja predizbornog dogovora o podršci Koštuničinih i Dačićevih odbornika, bio je apsolutno siguran da će uskoro biti promovisan u gradonačelnika Beograda. Ukus pobede pokvario je tekst opet u „Presu", koji je objavio vest da se Tomislav Nikolić posvađao sa Šešeljem i da mu je u oči rekao da podnosi ostavku na mesto zamenika predsednika stranke.

– Šta se to desilo? – pitao sam te večeri Vučića.

Šešelj je tajno, da nama nije rekao, razgovarao s Koštunicom i ponudio mu mesto premijera. Ne znam kako je to Tomi objasnio, Toma nije hteo da mi detaljno priča šta se dogodilo, razmenili smo samo nekoliko rečenica, telefonom, nismo se ni videli. Ne opravdavam njegov postupak, ali razumem ga. Znam koliko je nervozan, nije mu lako da podnese sve ovo. Ne znam… Plašim se da je Toma blizu odluke da, ako nam propadne ova prilika, krene nekim drugim putem.

– Šta to znači?

– Ne znam. Toma dobija jasne signale raznih uticajnih ljudi da bi bilo dobro da se osamostali, u ovoj ili nekoj drugoj stranci. Mislim da je vrlo blizu odluke da se upusti u to. S jedne strane, ovo maltretiranje više nema smisla, a, s druge, otvara mu se mogućnost da uradi nešto korisno. Kad kažem korisno, ne mislim samo za njega nego za celu Srbiju. Iznenadio bi se kad bih ti nabrojao ko bi sve podržao takav projekat. Ima mnogo moćnih i bogatih ljudi koji su shvatili da je došlo vreme za promene.

– Gde si ti u toj priči?

Smrknuti izraz lica Vučić je odjednom promenio u širok osmeh:

– E, brate, to ga svi pitaju. Znaš šta im kaže? Svakoga potapše po ramenu i kaže: „Vučić je moja briga, ja ću s njim da se dogovorim". E, pa, malo se prevario. Ne može on da se dogovara u moje ime, ne idemo u paketu. Neka im priča šta hoće, ja ću ga uveriti da greši.

I uverio ga je. Dok je Nikolić udarao temelje SNS-a, Vučić je tihovao u svom vinskom podrumu, poručujući preko „Pravde" i „Kurira" kako se povlači iz politike, baviće se marketingom, biće prevodilac, gutač vatre, bilo šta… Kroz to vreme, slatko se rugao Tomi, koji je preko naslovnih strana vapio „Vučiću, javi se, stvarno nema smisla…" Na moje pitanje zašto ne krene svojim putem, bez Šešelja i Nikolića, dao je jasan odgovor:

– Rano je. Prema poslednjim istraživanjima, radikali imaju 13 odsto podrške, Toma 9, a ja 7, iako se nigde ne izjašnjavam. Kad bih osnovao svoju stranku sigurno bih odmah prešao i Šešelja i Tomu. Ali, rano je.

Na kraju, kad je postigao željenu cenu, pristao je na transfer u SNS. Ostvario je sve svoje snove i Nikolićeve košmare. Na prvim sledećim izborima, Tomislav Nikolić je smenio Tadića, SNS je osvojila manje nego što je očekivala, a Vučić je uverljivo izgubio u trci za gradonačelnika Beograda.

U noći kad je objavljeno da je Srbija dobila novog predsednika, počeo je egzodus Vučićevih saradnika u Nikolićev tabor. Naivni, nisu shvatali da SNS, više voljom stranaca nego srpskih glasača, mora da uđe u vlast. Da je ostao bez stranke i Nikolić je shvatio tek prekasno, zato se onoliko uplakao kad je prepuštao lidersku poziciju Vučiću.

Nikolić je stradao zbog svoje hrabrosti. Znao je s kim ima posla, a opet se uhvatio ruku pod ruku s Vučićem. Zato sada plaća cenu. Mediji pod Vučićevom kontrolom sada se ne bave Đilasom, Tadićem, Dinkićem, pa ni Šešeljem, ali zato se detaljno obračunavaju s Nikolićevim letovanjem, diplomatskim pasošem njegove tašte, cenom Dragičinih haljina, seksualnom orijentacijom savetnika Antića i besmislenim niklovanim planovima predsednikovog prijatelja Bačevića, eskperta za kopanje Morave.

I danas, iako već pobeđen, Nikolić predstavlja omiljenu Vučićevu metu za podrugivanje. Nedavno, kad je dao izjavu da nije zadovoljan brzinom kojom se odvija obnova Obrenovca, Nikolić je izazvao revolt Vučića.

– Toma je nezadovoljan? To poručuje s neke turske plaže? Ja radim po ceo dan, a on? Otkad je postao predsednik kao da je legao u sarkofag i obamro. Ponekad ga malo odmotaju Dragica i Baćević, vide da se nije promenio, balzamovan je. Puste ga pred kamere, on kaže da je ljut i nezadovoljan, pa opet zamre. Kako ga nije sramota da, takav, kritikuje ovo što radim – nervirao se Vučić na brifingu s dvojicom svojih kumova i jednim glavnim urednikom.

Poražavajuća je činjenica da Vučić u Srbiji nema iskrenijeg i ozbiljnijeg protivnika od Nikolića. Iako pritisnut godinama i apatijom, Toma neće bez borbe prihvatiti ulogu nove Vučićeve žrtve. Ako odluči da mu se suprotstavi, moraće da izađe iz sarkofaga i krene ispočetka. Naravno, kakav je, ne zaslužuje moju podršku, ali uveren sam da će Nikolić politički nadživeti Vučića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Advertisements

TROJANSKI KONJ CIA U SRBIJI, I UGOVORNA „POVOLJNA VARIJANTA“ RAVNA KATASTROFI

29. августа 2014. Коментари су искључени

 

Svi poslovi Emirata u Srbiji imaju za cilj samo da služe kao paravan iza koga će se kriti šverc oružja i pranje para, koje će najvećim delom ići posredstvom Mirabanke, finansijske ustanove iz Emirata, koja je nedavno dobila preliminarnu dozvolu Narodne banke Srbije da može da počne sa radom u Srbiji. Navodne investicije Ujedinjenih Arapskih Emirata u Srbiju, pa i one u nekadašnji JAT, nisu samo bezobzirna pljačka ove zemlje, već i paravan iza koga se krije ozbiljan međunarodni kriminal. Nekoliko svetskih medija su o ovome izvestili, upozoravajući da se sve odvija pod nadzorom CIA-e, a da će ceh na kraju platiti građani Srbije koji će najviše ispaštati kada nam evropske države budu ponovo uvele sankcije zbog pomenutih kriminalnih aktivnosti.

 

 

              Milan Malenović

 

Uprkos ovim činjenicama, koje, očigledno, nisu zabrinule domaće bezbednosne službe, Mohamed Dalan, Palestinac i višestruki tajni agent, saradnik CIA-e i specijalni savetnik za bezbednost šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana, obavio je posao "približavanja Srbije i Emirata", čime je otvorio put pranju novca i švercu oružja preko srpskog preduzeća "Jugoimport-SDPR". Za to ga je predsednik Republike, Tomislav Nikolić i odlikovao!

Mesecima najavljivano objavljivanje ugovora između Republike Srbije i JAT-a, sa jedne strane, i Etihada i Ujedinjenih Arapskih Emirata sa druge strane, pretvorilo se u farsu. Na konferenciji za štampu predsednik vlade Aleksandar Vučić pokazao je nekoliko dokumenata, od kojih ni jedan nije onaj originalni, prvobitni ugovor na osnovu koga se već godinu dana odvija saradnja srpske nacionalne aviokompanije i arapskog partnera.

Najstariji je Ugovor o investicijama od 1. avgusta 2013. koji bi trebalo da bude okvirni ugovor po kome se dalje postupa. To nije ugovor sa jasno i detaljno definisanim pravima i obavezama, već samo široko postavljena osnova za dalje dogovore, i nije podoban za praktičnu primenu. Najčudnije je to što pored potpisa predstavnika Etihada nema pečata, a isti nedostaje i na svim ostalim ugovorima.

Ovo ne bi bilo neobično da se radi o primercima ugovora koji su deponovani u Etihadu, ali je više nego čudno, pošto su to ugovori koje ima naša Vlada. Kako, u slučaju spora, Srbija uopšte može da dokaže da je druga strana prekršila ugovor, ako nema od nje potpisan i pečatiran primerak?

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović je otkrio kako taj ugovor nije onaj o kome je govorio, kada je tvrdio da se nalazi zaključan u sefu. Ostala dva ugovora prikazana javnosti su interesantna po tome što su oba zaključena 31. jula ove godine, odnosno dve nedelje pre nego što ih je Vučić obznanio. Jedan je aneks ugovora od pre godinu dana, dok je drugi Okvirni ugovor o transakciji (OUT).

U suštini OUT redefiniše sve ranije zaključene ugovore, pa je nejasno zbog čega je istog dana potpisan i Aneks ugovora o investicijama. Cela ova ujdurma je i zamišljena da bi se narednih meseci pažnja javnosti usmeravala na ovu stranu, kako bi u tišini mogao da bude odrađen jedan drugi posao, o kome se ne priča, a koji je daleko pogubniji po Srbiju.

 

      Crna Gora, Dalanova baza za pranje para

 

Dok će Etihad, po ugovoru, u Air Serbiu investirati najviše do 100.000.000 dolara, i to se objavljuje na svim medijima, dotle se ćuti o ugovoru vrednom 200.000.000 dolara sklopljenom prošle godine između Emirates Advanced Research and Technology Holding (EARTH) iz UAE i srpske kompanije Jugoimport SDPR, a to je samo početak međusobne saradnje.

Pomenuti ugovor se odnosi na prodaju srpskog raketnog sistema ALAS Emiratima, a u planu je daleko šira saradnja. Sa izdvajanjem 19 milijardi dolara samo u 2012. godinu za kupovinu novog oružja i stanovništvom manjim od milion ljudi, UAE je najnaoružanija država na svetu, računajući komade naoružanja po glavi stanovnika.

UAE nije samo veliki kupac oružja, već i jedan od najvećih švercera oružja na svetu. Švajcarska je 2012. privremeno suspendovala dozvole za prodaju naoružanja Abu Dabiju, pošto su ručne bombe proizvedene u Švajcarskoj, a prodate Emiratima, pronađene kod pobunjenika u sirijskom građanskom ratu.

Trgovina je ponovo odobrena, pošto su zvaničnici UAE pismeno obavestili Švajcarce kako "osim ručnih bombi nikakvo drugo naoružanje poreklom iz Švajcarske nije dostavljeno pobunjenicima u Siriji".

Dobro obavešteni izvori tvrde kako je osnov saradnje Jugoimport SDPR-a i EARTH-a, odnosno Srbije i UAE, postavljen u oblasti razmene vojnih obaveštenja, saradnje vojnih policija i specijalnih snaga, kao i na polju informativnih i komunikacijskih tehnologija i visokotehnološke odbrane. Ovo tvrdi portal middleeasteay.net (MEE), specijalizovan za objavljivanje vesti na engleskom jeziku, sa prostora Bliskog i Srednjeg Istoka.

Timoti Eš, jedan od direktora američke Standard Banke, ispričao je novinaru Roriju Donahjuu kako su mu 2013. srpski zvaničnici priznali da znaju da UAE istražuje mogućnosti "nabavke naoružanja koje bi preuzeli njihovi prijatelji u regionu Bliskog i Srednjeg Istoka".

Posle zamrzavanja odnosa između Beograda i Abu Dabija, jer su Emirati bili prva arapska zemlja koja je priznala Kosovo, od 2012. godine, kontakti su sve učestaliji i na sve višem nivou.

Za ovo se pobrinuo Mohamed Dalan, Palestinac i višestruki tajni agent. On je jedno vreme bio glavni obaveštajac u Gazi, i tamošnji moćnik, dok je na vlasti bio Fatah, jer je prethodno bio čovek od poverenja Jasera Arafata.

Bio je i uticajna ličnost Zapadne Obale (nekadašnji deo Jordana, anektiran od strane Izraela), ali je u nemilost pao pošto je vlast preuzeo radikalniji Hamas. Izrael i okupirane teritorije je napustio nakon što ga je juna 2011. palestinski predsednik Mahmud Abas optužio za proneveru novca i špijunažu u korist Izraela.

Centar Dalanovih aktivnosti u Istočnoj Evropi je u Crnoj Gori, čije državljanstvo poseduje od 2012. godine. Engleski portal MEE tvrdi kako postoje jasne indicije da Dalan Crnu Goru koristi za pranje para, koje je ukrao Palestincima.

Dalan ima veliki broj preduzeća registrovanih u Crnoj Gori, među njima Levant International Incorporation, koji se bavi konsaltingom i menadžmentom i Manarah Holding, osnovan za ulaganja u nekretnine. Procenjuje se da Dalan ima oko 120 miliona dolara imetka.

Najbliži Dalanov saradnik je Mohamed Rašid, Kurd iz Iraka, bivši ekonomski savetnik Jasera Arafata, koji je na čelu nekolicine Dalanovih preduzeća. I on sam poseduje više preduzeća u Crnoj Gori, a od firmi u vlasništvu braće Đukanović i ostalih ljudi bliskih režimu Rašidove kompanije su zaradile najmanje 13 miliona evra.

Još jedan partner Dalana je Sami Saviris, egipatski milijarder koji od 2011. ima crnogorsko državljanstvo, i obećava da će uložiti milijardu dolara u izgradnju i uređenje poluostrva Luštica, u Kotorskom zalivu.

Dalan je iskoristio svoje veze (on je specijalni savetnik za bezbednost šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana, prestolonslednika UAE), da organizuje posetu Đukanovića Emiratima, piše engleski portal MEE, tokom koje je crnogorski premijer pohvalio Srbiju svojim arapskim domaćinima, i preporučio im investiranje u srpsku industriju naoružanja.

Potvrdu da je upravo Dalan odigrao ključnu ulogu u zbližavanju Srbije i Emirata nalazimo i u obrazloženju zbog čega je ovom odbeglom Palestincu dodeljen srpski orden. Kako je navedeno u aprilu 2013. odlikovanje mu se daje zbog njegovog doprinosa poboljšanju odnosa između Srbije i UAE!

 

      Šeikovi plaćenici iz Blekvotera

 

Dalan je pravi čovek za posredovanje u trgovini oružjem, jer i sam ima bogato iskustvo u tome. Fatah, palestinska partija kojoj je ranije pripadao, optužila ga je da je oružje izraelskog porekla prodavao tadašnjem libijskom predsedniku Moameru Gadafiju, sa čijim sinom se sreo u Španiji, kako proizilazi iz jedne depeše iz 2012. godine objavljene na sajtu Vikiliks.

Još jedan zadatak Dalan ima u Srbiji, a to je da ovu zemlju stavi pod kontrolu CIA-e. Srpski organi su već informisani o tome da je Dalan veoma blizak prijatelj sa nekadašnjim šefom pomenute američke službe, Džordžom Tenetom.

Engleski portal MEE prenosi i mišljenje jednog srpskog analitičara, kako su SAD zabrinute zbog srpskog približavanja Rusiji, zbog čega UAE koriste kao trojanskog konja, da bi se infiltrirali u sam vrh srpskih vlasti. Prethodni pokušaj da tu ulogu odigra Turska nije uspeo, zbog tradicionalne odbojnosti Srba prema Turcima, tvrdi pomenuti portal.

Srbija je iz geopolitičkih razloga značajna za SAD, jer se smatra neutralnom zemljom na Bliskom Istoku i tradicionalnim prijateljem Arapa, ali od nedavno je bliska i sa Izraelom. UAE i Izrael zvanično nemaju diplomatske odnose, ali imaju dosta razvijene tajne poslovne odnose, pa tako i u sferi naoružanja.

Informativno – novinska agencija UPI (osnovana još 1907. godine) prenela je krajem januara 2012. da je vojna i bezbednosna saradnja UAE i Izraela u prethodnoj 2011. godini dostigla nivo od 300 miliona dolara. Zalivski monarsi tradicionalno izbegavaju da se javno povezuju sa Izraelom, pa je veza preko Srbije idealna za prikrivanje tajne trgovine oružjem.

Dalan se, naime, i dalje povezuje sa Mosadom, izraelskom tajnom službom, istina ne više direktno, kao dok je bio u samom Izraelu, već preko prijatelja, Palestinca Adnana Jasina, sa prebivalištem u Sarajevu.

Ne treba smetnuti sa uma da postoji još jedna mogućnost saradnje Jugoimporta i Emirata. Ugledni američki list The New York Times objavio je 14. maja 2011. da je prestolonaslednik UAE, šeik Muhamed bin Zajed, angažovao Erika Princa, osnivača zloglasne agencije za bezbednost Blackwater Worldwide, da organizuje privatnu plaćeničku vojsku. Ove jedinice imaju više uloga, između ostalog da čuvaju vladarsku porodicu i guše eventualne unutrašnje pobune.

Pošto šeik smatra kako muslimani neće da pucaju na druge muslimane, angažovani su plaćenici iz Kolumbije. Prekaljeni srpski ratnici iz proteklih ratova bili bi veoma rado viđeni kao članovi ove privatne vojske šeika Muhameda, koja u UAE ima status specijalnih snaga, a sporazum između Jugoimport SDPR-a i EARTH-a upravo ističe saradnju u ovom sektoru.

Svi poslovi Emirata u Srbiji imaju za cilj samo da služe kao paravan iza koga će se kriti šverc oružja i pranje para, koje će najvećim delom ići posredstvom Mirabanke, finansijske ustanove iz Emirata, koja je nedavno dobila preliminarnu dozvolu Narodne banke Srbije da može da počne sa radom u Srbiji.

Zbog toga šeici u Air Serbia ne ulažu ni dolar svog novca, već daju samo pozajmicu od 40 miliona dolara, koju će kasnije vraćati svi poreski obveznici u Srbiji, dok će teret finansiranja ove kompanije sve vreme nositi država Srbija.

Potemkinova sela, Beograd na vodi, milijarde najavljene, a nikada uplaćene za srpske oranice, sve to služi da bi se domaća i svetska javnost obmanula da Emirati ozbiljno ulažu u Srbiju, i da stotine miliona dolara koje se budu provlačile kroz račune Mirabanke potiču iz legalnih poslova, a ne iz trgovine oružjem. Kada Jugoimport bude uhvaćen u švercu oružja, sankcije međunarodne zajednice pogodiće Srbiju, a arapski šeici će mirno posao nastaviti preko neke nove zemlje, čija je vlast dovoljno podmitljiva da pristane na ovo.

     A 1.

   Arapi dobili i Aerodrom "Nikola Tesla" na poklon!

Ugovorom između Srbije i Etihada od 31. jula 2014. predviđa se da će naša država nastaviti da finansira domaćeg avio-prevoznika, ali će prihod, ako ga bude bilo, deliti sa arapskim partnerom!

Državne subvencije će u sledećih dve godine iznositi preko 97 miliona evra, koliko je jasno naznačeno u samom ugovoru, mada postoje još tri stavke bez navedenih svota.

Ulaganja Srbije u JAT, i stalna obaveza prema AS-u biće u formi davanja i obaveza uključujući kombinaciju kapitala, zajmova i drugih finanansiranja i/ili aranžmana finansiranja, kako bude zajednički dogovoreno.

U paragrafu 2.5. Srbija se obavezuje da će do 31. decembra 2016. godine sa 42 miliona dolara finansirati potrebe Air Serbie (AS) u pogledu manjka obrtnog kapitala, odnosno gotovine. Pored toga, Srbija se obavezala da 2014. i 2015. godine pomogne AS-u sa još 40 miliona dolara radi smanjenja troškova poslovanja!

Srbija se obavezala i da finansira poboljšanje i povećanje kapaciteta Keteringa (za to se izdvaja 10,1 miliona dolara) i Su-Porta (koštaće nas sa 4 miliona dolara).

Za otpremnine viška zaposlenih budžet Srbije snosi troškove u ukupnom iznosu, odnosno ne samo onaj zakonski minimum i ta obaveza postoji i za sva otpuštanja koja će se dešavati sve do kraja 2016. godine. Pošto menadžment vode arapski partneri, to znači da će oni radnike otpuštati o trošku srpskih poreskih obveznika.

Analitičari i stručnjaci koji su pročitali pomenuti ugovor ukazuju na naređivački ton koji se odnosi na državu Srbiju. Drastičan primer su paragrafi Ugovora u kojima se kaže da „Republika Srbija prima na znanje da će AS biti neophodna stalna podrška RS vezana za finansijsku sposobnost Društva".

Namera je strana, kako se navodi u samom Ugovoru, da svako finansiranje koje obezbedi RS bude obezbeđeno od strane RS u svojstvu Vlade RS, a ne u svojstvu akcionara AS-a, i da se izvrši tako da se isto ne računa ni kao povećanje kapitala, niti obaveza za AS!

To je jedinstven slučaj da neko plaća, a da ne dobija ništa zauzvrat, pa da čak bude lišen i prava da pozajmljeno dobije nazad. Takav vid „podrške" države, odnosno taj nivo subvencija nije dozvoljen pravilima i standardima Evropske unije. Biće zanimljivo posmatrati kako će Vlada Srbije na svom evropskom putu uspeti da se odbrani od zahteva iz Brisela da prestane s dotacijama za Er Srbiju.

U paragrafu 7.8 (linijsko održavanje) upućuje na tendenciju preuzimanja JAT tehnike, i to besplatno, ali će zato da plati dodatnih 14 miliona za nabavku nove opreme. Osim toga, zaostali dugovi AS-a prema Tehnici otpisaće se, a to će, opet, ići na teret budžeta.

Ugovorom je srpska Vlada oprostila AS-u prošlogodišnji dug od 13 miliona dolara za usluge aerodroma Nikola Tesla. Pošto je država većinski, ali ne i jedini akcionar Aerodroma, biće zanimljivo videti reakciju ostalih akcionara kojima je na ovaj način, bez njihovog pristanka, smanjena dividenda. Biće zanimljivo videti i reakcije ostalih avio-kompanija koje koriste aerodrom u Beogradu.

German Wings i Wizzair, dve kompanije poznate po izuzetno jeftinim kartama, su se već povukli sa beogradskog aerodroma nezadovoljne monopolističkim ponašanjem AS-a.

Ugovorom AS traži popuste od aerodroma Nikola Tesla, ali te olakšice treba da obezbedi Vlada Srbije. Tako "domaći" avioprevoznik pod kontrolom Etihada traži: poseban terminal, poseban prostor za kargo i pravo da se bavi poslovima iz delatnosti koje je do sada obavljao Aerodrom (prihvat i otprema putnika stranih kompanija), poseban parking za svoje putnike na aerodromu, učešće države u troškovima rekonstrukcije, popust od 50 odsto na takse i prenos imovine Aerodroma na Su-Port (kako bi mogao da obavlja poslove za koje sada nije licenciran).

Ugovorom se zahteva od srpske Vlade da naredi svim zaposlenima u državnoj administraciji da moraju da putuju Air Serbiom. Te karte će Srbija morati da plaća preko posebnog Etihadovog sistema, odnosno specijalno za to formirane agencije Eagle Travel, smeštene u bivšim prostorijama JAT-a u ulici Vojvode Dragomira u Beogradu.

Vidi se već iz ovoga da Etihad ne samo da je besplatno dobio JAT, odnosno Air Serbiu, već će na poklon dobiti i aerodrom Nikola Tesla. Srbija, sa svoje strane, dobija dalje troškove. Ako je ovo povoljna varijanta, kako tvrdi Aleksandar Vučić, šta li je onda po njemu katastrofalno?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

KORIST I OD SRPSKOG SMEĆA: KAPITALISTI IZ AMERIKE I EVROPSKE UNIJE SE UTRKUJU I ZA DOMAĆE DEPONIJE

27. августа 2014. Коментари су искључени

 

Đuri Horvatu i Zvonku Bedeu, hrvatskim privrednicima, posao sa srpskim smećem je godinama nameštao Oliver Dulić, bivši ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, kada je otišao u opoziciju umesto u zatvor, Horvat je poslove realizovao sa ministarkom Zoranom Mihajlović, a u biznis je bila uključena i američka ambasadorka Meri Brus Vorlik. Recikliranje otpada donosi veliku zaradu, ali uglavnom preko sive zone.

 

 

                      Vuk Stanić

 

Godišnje 850.000.000 evra (850 miliona) iznosi zarada od prerade pet ambalaže, koju Srbi bace u đubre . Najveći deo zarade od srpskih pet flašica ostvaruju hrvatski kraljevi đubreta Zvonko Bede, Drava international iz Osjeka i Đuro Horvat, odnosno Tehnix (u daljem tekstu Tehniks).

Osim u Hrvatskoj, jedan deo pet flaša se prerađuje i u Rumuniji.

Đuri Horvatu i Zvonku Bedeu je posao sa srpskim đubretom godinama nameštao Oliver Dulić bivši ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, ali kada je Dulić otišao u opoziciju umesto u zatvor, deo poslova nastavila je za Horvata da realizuje bivša ministarka energetike i zaštite životne sredine Zorana Mihajlović. Ona je odobrila realizaciju ugovora kojeg je sa Horvatom potpisao Dulić.

Iz budžeta Srbije je za "Projekat Federacije Roma" plaćeno 1,1 milion evra. Projekat je podrazumevao da se od firme Tehniks kupi linija za sortiranje otpada.

Istu takvu liniju Horvat je prodao i Makedonskoj državi, ali su je Makedonci platili tek 250.000 evra. Prilikom realizuje ovog projekta u Kikindi, ministar odbrane bio je Aleksandar Vučić, pa je uz 1,1 miliona evra besplatno na raspolaganje stavljena i zgrada Vojske Srbije koja se nalazi u krugu bivše kasarne Servo Mihalj.

Mihajlovićeva i Vučić su definitivno bili spremni da pomognu realizaciju projekata koje su sa Dulićem započeli Zvonko Bede i Đuro Horvat. Ipak položaj koji je u vreme Tadića i Dulića u Srbiji imao Tehniks, smatra se zlatnim periodom ove kompanije.

Dulić je posao organizovao tako da se pet ambalaža koja se prikupi u Srbiji, sakupljačima plaća 200 evra za tonu. Mlevenje i hladno pranje ove ambalaže obavaljalo se do nedavo u Boru, u fabrici Eurofoil d.o.o koju je sredstvima Fonda za razvoj kupio beograđanin Milojica Obradović i prodao je Hrvatu Zvonku Bedeu, a od prošle godine kamuflirali su se u selu Gajdobra pored Bačke Palanke.

Iz Gajdobre se ambalaža vozi na preradu u Hrvatsku, gde biva reciklirana, a od recikliranog materijala se proizvodi nova plastična ambalaža. Firma GPG d.o.o, čiji je vlasnik Goran Zlatković je angažovana za finalne proizvode od recikliranog PET-a. Ovog puta po toni se zaradi 17.000 evra (17 hiljada).

Treba istaći da tehnologija sa kojom raspolažu Japanci omogućava da pet ambalaža bude reciklirana više od petnaest puta. Tehnologija koju i Japanci koriste je Nemačka!

Inspektorka Prodanović u službi rodnog kraja

U Srbiji se svake godine sakupi 50.000 tona pet ambalaže, i kada se to pomnoži sa 17 hiljada, kolika je zarada po toni, prilikom recikliranja dobija se iznos od 850 miliona u prodatoj ambalaži, od recikliranog PET-a. Da se Dulić pitao za sve, svih pedeset hiljada tona bilo bi upućeno u fabriku Drava international Osjek, ali nije se pitao samo on.

Bojan Pajtić, predsednik pokrajinske Vlade tražio je svoj deo novca od đubreta, a Tadić je pristao.

Pajtićevo đubre se skuplja u Novom Sadu, u okviru kompanije "Green Teck", a na jugu Srbije za Pajtićev deo kolača zadužena je firma "Denny Pet" iz Niša.

Pajtićeva kombinacija je drugačija od Dulićeve, i po krajnjoj lokaciji odvoza smeća koje u ovom slučaju na recikliranje ne ide u Hrvatsku, već u Rumuniju. Od ukupno 850 miliona kolika je zarada u poslu sa srpskim pet flašama, više od dve trećine novca uzima hrvatski Dravainternational i Tehniks, koji, naravno, uredno plaća i one koji su mu omogućili da se ovog posla domogne.

Zahvaljujući Duliću, poreski obveznici Srbije su pet puta preplatili Horvatove linije za recikliranje, koje su osim u Kikindi, instalirane u Obrenovcu, Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Pirotu.

Svaki put bi oprema koju Horvat, inače prodaje za 250 hiljada evra, bila prodata po ceni od milion evra. Policiji je do danas bio problem da ovo i dokaže. Inspektorka Prodanić iz Uprave Policije za Beograd dobila je predmet na obradu. Prodanićeva je rodom iz Osjeka. Zahvaljujući njenoj “revnosnoj“ obradi podataka, Tehnix je nastavio nesmetano da prodaje hrvatski bofl od opreme, i nakon što su žuti otišli sa vlasti. Tehniks je čak otvorio Beo Tehnix d.o.o. u Kumodraškoj ulici u Beogradu.

Osim Dulića, Vučića i Zorane Mihajlović i Nebojše Ćirića, u priču sa srpskim đubretom bila je uključena i američka ambasadorka Meri Vorlik.

Vorlikova je zajedno sa hrvatskim ambasadorom Željkom Kuprešakom, Dulićem, Nebojšom Ćirićem u Boru otvorila fabriku Eurofoil, u kojoj su po pedeset odsto bili suvlasnici kum Laleta Sekulića, Miško Obradović i hrvatska firma Drava Internacional.

Ispostavilo se da naši političari i strani ambasadori pomažu ove dve hrvatske firme, koje rade paralelno. Jedna pljačkajući budžet Srbije prodajom Tehniksovih linija za sortiranje PET flaša po pet puta višim cenama od tržišnih, i to bez prethodno raspisanih tendera.

Druga, Dravainternational odvozi PET flaše u Osjek, lepo sortirane našom mukom i znojem, i tamo ih prerađuje u visoko isplativu sirovinu, na kojoj zarađuju 17.000 evra po toni.

Pretpostavaljamo da su hrvatski biznismeni lepo nagradili sve koji su im pomagali u ovim lukrativnim poslovima. U prilog tome ide i vest koja se u medijima pojavila, nedugo, nakon otvaranja fabrike u Boru: "Američka ambasadorka Meri Vorlik u nekretnine u Beogradskoj opštini Vračar investirala je 2,5 miliona evra."

Iz vlasničke strukture u ovoj borskoj fabrici posle kraćeg vremena povukao se Obradović, i kao stoodstotni vlasnik se tada upisala hrvatska firma Drava International.

 

      "…Srbi hoće skalameriju"

 

Fabrika je počela loše da posluje, a ambicije vlasnika i rukovodstva da uđu u ozbiljne poslove sa borskim rudnicima, gde su očekivali deo zlatnog i bakarnog kolača je propao.

Policija je počela da se interesuje za ceo projkat, i sumnja se na više kriminalnih aktivnosti. Ambasadorka Vorlik je pre isteka mandata, a bez objašnjenja, prebačena sa mesta ambasadora, na nižu funkciju, konzula u grad Melburn, u dalekoj Australiji.

Pokrovitelj projekta bila je sada likvidirana KBC banka. KBC je od samog dolaska u Srbiju loše poslovala, i brzo je zapala u probleme sa likvidnošću. Među kadrovima ove banke radili su i ljudi ranije osuđivani za krivična dela. Jedan od njih je bio i izvršni direktor Petar Stefanović. Stefanović osuđen na zatvorsku kaznu, u vreme dok je bio direktor Centro Banke.

Kod ove banke, za sredstva je konkurisala firma čiji je projekat za reciklažu uradio Energoprojekt. Sredstva su prvobitno odobrena, a odluka je potom promenjena. KBC banka je ukrala projekt i sa njim konkurisala za bespovratna sredstva EU. Evropska unija odobrila je KBC banci 19 miliona evra, a u fabriku u Boru investirano je oko milion

Preostalih 18 miliona evra bili su predmet policijske istrage, ali je po svoj prilici zbog upletenosti američkih diplomata, sve zaustavljeno. Diplomatski imunitet omogućava da visokorangirane diplomate ne budu krivično gonjene.

U trenutku pisanja ovog teksta Eurofoil u koji je navodno investirano 19 miliona, bio je 280 dana u blokadi. Iznos blokade bio je 62,4 miliona dinara…

KBC banka je bankrotirala, a njene poslove preuzela je Sosijete Ženeral.

Treba istaći i da je deo opreme sa kojim je fabrika u Boru radila, kupljen od kompanije Tehniks, da se ta oprema pokazala loše u ovoj ali i u drugim fabrikama..

Za linije koje je Oliver Dulić kupovao od Tehniksa, u početku nisu raspisivani tenderi. Tek je pod pritiskom javnosti, prilikom nabavke opreme za beogradsku gradsku čistoću raspisan tender decembra 2012.

Uslovi tendera bili su takvi da je mogao konkurisati samo Tehnix. Citiramo tekst iz tendera: "ponuđač opreme mora imati reference koje su ekvivalent nacrtu iz tendera" – ovo je značilo da bolje reference od firme Tehnix nisu dolazile u obzir, pošto su bile opisane karakteristike njihove opreme.

Đilas i Dulić su hteli da reference koje ima samo firma Tehnix! Uslovi tendera zasmejali su ozbiljne ponuđače opreme. Glasno su komentarisali: "Srbi hoće skalameriju".

Zbunjujuće je to što su posle svega u Gradskoj čistoći tvrdili da hrvatske linije nisu bile predmet kupoprodaje, već kompenzacije. Ovo nelogično objašnjenje je otvorilo pitanja zašto u uslovima tendera nije spomenuta mogućnost kompenzacije, a nejasno je ostalo i šta je uopšte i sa čime kompenzovano?

Oprema je zvanično trebalo da bude u stanju da preradi šest tona đubreta na sat, ali se u praksi ispostavilo da Tehniksove transportne trake ne mogu da izdrže ni daleko manje kapacitete.

U nekim reciklažnim centrima linije nikada nisu ni radile, što je slučaj sa pomenutom linijom kupljenom za grad Beograd.

Odlazak demokrata sa vlasti je donekle promenio situaciju u poslovima sa srpskim đubretom, mada je kako smo istakli, nova ministarka životne sredine ispoštovala skoro sve ranije potpisane štetne ugovore.

Procenjuje se da je zbirna vrednost pet ambalaža i drugih sekundarnih sirovina koje se dobijaju od srpskog đubreta, kao što su bakar, litijum, aluminijum, gvožđe, staklo, stari papir, organski otpad, i sve drugo što se ne može reciklirati, ali se može pretvoriti u energiju, više od dve milijarde evra na godišnjem nivou!

Najveći posao od svih poslova u oblasti đubreta je otkup starih transformatora od Elektro privrede Srbije. Iz transformatora se vadi bakar, koji je nekada vredniji i od novog transformatora iste snage, a manje zapremine. Osim bakra stari transfomatori sadrže i veću količinu gvožđa, koje se seče i prodaje. Krug igrača koji mogu da učestvuju u ovoj igri je strogo kontrolisan.

 

      Meri Vorlik upravlja iz daljine…

 

Pre nekoliko godina Evropska unije je dala novac kako bi se u Srbiji utvrdile divlje deponije, i otvorile ekološki kontrolisane. Novac je potrošen, i skoro ništa nije urađeno po tom pitanju. Ipak, na realizaciji ovog projekta ne insistira više ni EU, jer su deponije prevaziđena stvar. Deponije su sada izvor (sekundarnih) sirovina, imaju ulogu sličnu onoj koju su nekada imali rudnici. Deponije su sada organizovane kao nalazišta najrazličitijih sirovina i pogonskog goriva. Đubre se delimično sortira u domaćinstvima i upućuje ka reciklažnim centrima. U tim centrima se prave gotove sirovine za proizvode od plastike, alumijuma, stakla, starog papira

Kao i kod nas, i u Evropskoj uniji najveći poslovi su sa bakrom i litijumom. Neke sirovine se recikliraju i do sedamnaest puta. Ostatak đubreta koje nije moguće reciklirati odlazi u spalionice, koje su tako organizovane da se spaljeno đubre pretvara u energiju za grejanje, ili za proizvodnju struje.

Zvanično EU od svog smeća svake godine zaradi 24 milijarde evra, ali čak i u Evropskoj uniji veći deo ovog posla je u sivim tokovima, i po raznim pretpostavkama stvarna vrednost je oko deset puta veća. (240 milijardi evra)

Mnogi kapitalisti iz EU i SAD sada su bacili oko na srpske deponije, kojih po evidenciji sekundarnih skupljača sirovina ima na 2.378 lokacija u Srbiji. Prema podacima EU, u pitanju su 164 opštinske deponije i 4.500 divljih.

Pametna država nikada ne bi dozvolila da stranci uđu u ovaj sektor. Sa druge strane, još u vreme ambasadorke Meri Vorlik, stranci su počeli vredno da rade na preuzimanju srpskih resursa sekundarnih sirovina. Još tada je izrađen projekat preuzimanja deponije u Vinči na kojoj se nalaze tone i tone litijumskog đubreta, kao i drugog vrednog otpada…

Odlazak Meri Vorlik sa mesta ambasadora u Srbiji na mesto konzula u Australiji nije značio i prekid njenih poslovnih kontakata sa ljudima iz oblasti sekundarnih sirovina.

Zapravo, baš u Australiji ona je dobila mogućnost da produbi kontakte sa francuskom firmom Veolija. Veolija je jedna od najvećih firmi u Australiji u oblasti recikliranja, a sa Vorlikovom su pretpostavlja se kontaktirali kako bi im dala kontakte za preuzimanje deponije u Vinči.

Kontakt na koji je ova francuska firma upućena u Srbiji je Goran Vesić gradski menadžer grada Beograda.

Vesić je, podsetićemo, nedavno u medijima izjavio da će na školovanje u Francusku poslati više mladih kadrova, kako bi se specijalizovali za oblast zaštite životne sredine.

Interesantno je potsetiti i na Vesićev nedavni susret sa francuskim funkcionerom Žanom Polom, koji je u francuskoj glavni čovek za javne nabavke. Zli jezici tvrde da je razgovarano o načinima kako da se zaobiđu zakonske obaveze o raspisivanju tendera.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVIJA ISTORIJA ŠVERCA DUVANA NA NAŠIM PROSTORIMA

25. августа 2014. Коментари су искључени

 

Od raspada nekadašnje Jugoslavije, pa sve do danas, jedina zajednička "privredna grana" bivših bratskih republika, bio je i ostao šverc takozvane akcizne robe, duvana, alkohola i drugih proizvoda od kojih svaka ozbiljna država na svetu ubira prihode.

 

              Mersiha Hadžić

 

Mada zvanično, zakon u Srbiji, kao i u zemljama bivše SFRJ, predviđa rigidne mere za one koji se bave nelegalnim prometom duvana, ali i za one registrovane koji u promet stavljaju cigarete bez akciznih markica, šverc ove robe teče nesmetano.

U očuvanju takozvanih održivih prihoda u većini zemalja u regionu nekadašnje Jugoslavije, doneti su takozvani "akcizni kalendari": tako je, na primer, Makedonija usvojila desetogodišnji kalendar, Srbija petogodišnji, Albanija četvorogodišnji, dok je Bosna i Hercegovina strogo definisala godišnja povećanja.

Ipak, i dalje ostaje činjenica da je za sve zemlje na Balkanu, ilegalna trgovina duvanom glavni rizik po održivost prihoda od akciza. Ovo je i bio razlog da se sve zemlje koje su na taj način ugrožene, udruže u borbi protiv šverca akcizne robe, posebno duvana, koji je na prvom mestu po ostvarenom profitu. Bitka za duvan koja u kontinuitetu traje između države i mafije, ravna je specijalnom ratu u kome svaka strana učestvuje svim raspoloživim sredstvima.

Koliko je važno da se zaustavi šverc duvan, i ostale akcizne robe u Srbiji, govori i podatak da je budžetski deficit stalno povećan za oko 1,5 milijardi evra. tačnije, toliko su svi građani na šteti od ilegalnog prometa duvana.

Nelegalna trgovina rezanim duvanom i cigaretama, u svim zemljama Balkana nanosi ogromne gubitke, pa je na jednom prošlogodišnjem skupu ekonomista, tim povodom, iznet podatak da bi za visinu izgubljene dobiti, za samo nekoliko godina, region mogao da izgradi putnu infrastrukturu svetske klase, sa pratećim objektima i zapošljavanjem najmanje 10 odsto odsto od ukupnog broja nezaposlenih.

Duga je i još uvek u velikoj meri nepoznata novija istorija šverca duvana (i drugih akciznih roba) na prostoru nekadašnje SFRJ. Koreni ovog profitabilnog "zanata" kojim se podzemlje u regionu i danas bavi, sežu daleko, u posleratnu Jugoslaviju. Počelo je švercom hercegovačke "Škije", kvalitetnog rezanog duvana na koji je država imala monopol, a kasnije je, ona bogata, socijalistička Jugoslavija, vršila tranzit duvana u takozvane "treće zemlje" i na tome lepo zarađivala.

Raspadom SFRJ, taj državni monopol preuzele su frakcije obaveštajnih službi i kriminalne grupe koje su bile pod njihovom kontrolom. Kako je u pitanju veliki novac, "za stolom" su bili i "veliki igrači".

U Srbiji je režim Slobodana Miloševića imao najveću udeo u švercu duvana. U zenitu njegove vladavine, a posebno tokom ratnih devedesetih, švercom cigareta bavio se svaki vojni "liferant", ali, oni glavni "distributeri", bili su sve sama zvučna imena.

Od Marka Miloševića i Vlade Kovačevića zvanog Tref, pa sve do Radovana Stojičića-Badže (nekadašnji načelnik resora Javne bezbednosti) i mnogih drugih bliskih ondašnjem vođi.

Jedna od verzija zašto je ubijen Radovan Stojčić Badža, tada zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije je tvrdnja da je zadržao i prisvojio dva šlepera cigareta koji su pripadali poznatoj kriminalnoj organizaciji Sveta Kruna iz Pulje (Italija).

Posle pada Miloševića, već 2001. godine, hrvatski nedeljnik "Nacional", koji je vodio pokojni Ivo Pukanić, objavljuje seriju tekstova o švercu duvana i ilegalnim aktivnostima. Mnogi danas pretpostavljaju da je Pukanić ubijen zbog istraživanja kriminalnih radnji vezanih za šverc duvana.

Dok se na terenu Srbije i Crne Gore odvijao pravi rat za primat nad švercom cigareta, i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, tekao je isti proces. Sa znatno manje žrtava. Mnogi od današnjih tajkuna u Hrvatskoj i BiH, počeli su svoj "biznis" švercom duvana. Vodeće političke stranke iz devedesetih, SDA i HDZ, izdržavale su se skoro isključivo tom delatnošću. Iz tih partijskih preduzeća, nikli su biznismeni tipa Ivice Todorića u Hrvatskoj ili Fahrudina Radončića u BiH.

Danas u Hrvatskoj koja je članica EU, ima 1.500 farmera koji, na površini od oko 6.000 hektara, godišnje proizvode 12.000 tona duvana. Za njih radi i desetak hiljada sezonaca, a od ove proizvodnje zavisi i još dve hiljade ljudi koji su stalno ili honorarno zaposleni u trgovini i preradi duvana, kao i u proizvodnji i distribuciji duvanskih proizvoda.

Iz ovih brojki, lako je zaključiti da su mogućnosti šverca duvana naširoko otvorene, uprkos svim zabrana i kontrolama koje sprovodi Evropska unija. U borbi za tržište pre dve godine istakla se i hrvatska duvanska kompanija TDR, koja je za prodaju u Srbiji zahtevala skoro monopolski položaj.

Ipak, dominacija švercerskih kanala ide južnije ka Balkanu. To je shvatila i Evropska kancelarija za suzbijanje nelegalne trgovine i finansijskih prevara (OLAF) koja vodi ukupno četiri istrage, i sve četiri su u Crnoj Gori, od kojih se jedna odnosi na šverc duvana. Nije teško pretpostaviti, prvi osumnjičeni je Milo Đukanović!

OLAF, koji deluje pri Evropskoj komisiji, ima više sektora, a Sektor za osoblje EU odnosi se na postupanje članova svih evropskih institucija, što uključuje i predstavnike institucija EU u Crnoj Gori. Sektor za duvan i falsifikovanu robu isključivo se bavi nelegalnom trgovinom cigaretama i lažnim proizvodima.

U javnosti su se nedavno pojavile sumnje da je proizvodnja brenda cigareta "Kleopatra" u Duvanskom kombinatu u stečaju, u aranžmanu sa sumnjivim kompanijama, paravan za šverc cigareta.

Mada prilično neverovatno zvuči, u zabačenoj i siromašnoj varoši na severu Crne Gore, u Mojkovcu, OLAF je pronašao da postoji i radi ilegalni pogon za proizvodnju cigareta namenjenih švercu.

Fabrika u Mojkovcu, prema njihovom izveštaju, ima otvoren "švercerski koridor" prema Kosovu. Prema raspoloživim saznanjima, pripadnik MUP-a Crne Gore, nezadovoljan što ne može da nabavlja i kupuje robu iz tog proizvodnog pogona u Mojkovcu, iz revolta je prijavio taj ilegalni proizvodni pogon!

Sadašnja situacija u vezi šverca cigareta iz Crne Gore, znatno je drugačija od situacije u periodu 1994. do 2001. godine. Crna Gora je, u poslednjih nekoliko godina, bila tranzitna zemlja za cigarete koje se uglavnom krijumčare unutar zemalja Evropske unije.

Drugi veliki koridor koji danas funkcioniše ide iz Makedonije, preko Preševa i dalje za Evropu. Države bivše Jugoslavije nešto vide a nešto "ne vide". Ono što "ne vide", ide u džepove omiljenih režimskih tajkuna. Tako je bilo devedesetih, tako je i danas.

(Nastaviće se)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKI PREVARANTI U LAZAREVCU I KOLUBARI

22. августа 2014. Коментари су искључени

 

Kad razbojnici umesto u zatvoru završe kao opštinski funkcioneri, a lažni doktori nauka umesto osramoćeni i u zatvoru postavljeni za direktore, onda je to nepogrešiv signal da je Srpska napredna stranka "na delu". O slučaju lažnog docenta koji je "akademsku karijeru" stavio na raspolaganje REIK Kolubari, ali i o drugim nepočinstvima…

 

 

 

U "zlatno vreme" komunizma u Jugoslaviji, radnici samoupravljači su imali prilike da se školuju o trošku radne organizacije i od običnih radnika postanu fakultetski obrazovani. Naravno i u to "zlatno vreme" bilo je fakulteta za "specijalnu namenu diplomiranja".

Tako se mladi Slobodan Radosavljević, vrsni varilac sa Montaže bagera uputio iz REIK "Kolubara" u Rakovicu na FON, po diplomu. O trošku radne organizacije, a na preporuku Saveza komunista je i diplomirao i magistrirao.

Kasnije je uspeo da doktorira iz oblasti bezbednosti i zaštite na radu, na Rudarsko-geološkom fakultetu, ali na nekom njegovom isturenom odeljenju. Intrigantno je da na istom fakultetu postoji još tri (3) istovetne doktorske disertacije. Ovom vrsnom variocu samoupravljaču ni prepisani doktorat nije bio dovoljan, te je sebi isposlovao zvanje docenta na Univerzitetu u Čačku.

Pored toga što predaje na nekim višim školama po Čačku, lažni doc. dr Slobodan Radosavljević je već godinu dana direktor sektora za zaštitu i unapređenje životne sredine u Rudarskom basenu "Kolubara". Između ostalih njegovih zaduženja (o kojima je ranije pisano), on je zadužen za dodelu sredstava Gradskoj opštini Lazarevac, na ime raznih ekoloških taksi.

To ne bi bilo zabrinjavajuće, da lažni doc.dr Slobodan Radosavljević nije i član Opštinskog Veća Gradske opštine Lazarevac tj. član Saveta za zaštitu životne sredine.

To radno telo Opštinskog Veća je zaduženo za potrošnju novca od ekoloških taksi. Dakle, sa jedne strane lažni doc. dr Slobodan Radosavljević u ime zagađivača daje novac opštini Lazarevac, a sa druge strane u ime opštine Lazarevac određuje kako se troši taj novac. To se u Zakonu zove "sukob interesa". Novac o kome je reč iznosi na godišnjem nivou oko 300 miliona dinara.

Da taj sukob interesa ne bi bio toliko očigledan, lažni doc. dr Slobodan Radosavljević je za predsednika Saveta za zaštitu životne sredine opštine Lazarevac, postavio Đorđa Đuknića, svog čoveka. Tako lažni doc.dr Slobodan Radosavljević ne upada u prvi plan, a sve odluke formalno donosi Đorđe Đuknić.

Tog čoveka je lažni doc. dr Slobodan Radosavljević izabrao, jer ga je lako uceniti i kontorlisati. Naime, Đorđe Đuknić nema čak ni formalno ništa od škole, a jedina preporuka mu je podebeo krivični dosije u SUP. Javno se i na svom fejsbuk profilu hvali slikom, na kojoj ga policajac hapsi tokom gej parade u Beogradu, 10. oktobra 2010.

Ceo postupak za nasilničko ponašanje i ugrožavanje javne bezbednosti je volšebno prekinut i Đorđe Đuknić je oslobođen čim su njegovi voljeni naprednjaci došli na vlast u maju 2012. Tada je i postavljen za opštinskog funkcionera.

Đuknić je inače predsednik nevladine organizacije "Ekološki pokret Lazarevca" kojoj je jedina svrha uzimanje novca iz opštinskog budžeta za nepostojeće ekološke projekte.

Dakle, kao predsednik Saveta za zaštitu životne sredine opštine Lazarevac, svojoj ekološkoj nevladinoj organizaciji odobrava bespovratna sredstva za nepostojeće projekte u ekologiji.

Da li je to možda još jedan sukob interesa? Veliki je prijatelj sa visokim funkcionerima SNS, pa se na svom fejsbuk profilu hvali i slikom sa Jorgovankom Tabaković. Očigledno je da dobar deo novca proneverenog preko "Ekološkog pokreta Lazarevca" završava u rukama visokih funkcionera SNS.

Sloboda od krivičnog gonjenja očito ima svoju cenu. U prvo vreme i lažni doc. dr Slobodan Radosavljević je i sam poslovao preko Đuknićeve ekološke organizacije, a onda je kada su se apetiti povećali rešio da osnuje i sopstvenu. Vrlo je intrigantno da ekološka organizacija lažnog doc. dr Slobodana Radosavljevića ima sedište u Gornjem Milanovcu i zove se "GM Eko Balans".

Zašto bi beogradska opština Lazarevac davala novac namenjen zaštiti životne sredine, ekološkoj organizaciji iz Gornjeg Milanovca? Da li je ovo još jedan sukob interesa i još jedan vid samovolje SNS vlasti?

Rudarski basen "Kolubara" daje novac Gradskoj opštini Lazarevac, zato što uništava i zagađuje životnu sredinu na teritoriji opštine Lazarevac, kako bi se otklonili štetni efekti toga. Tako je u teoriji.

Zašto onda opština Lazarevac, novac namenjen otklanjanju ekološke štete šalje u Gornji Milanovac, do kojeg iz Lazarevca treba sat i po vožnje Ibarskom magistralom? Šta to Rudarski basen zagađuje u Gornjem Milanovcu, pa mora da se plati nevladinoj ekološkoj organizaciji iz Gornjeg Milanovca?

Apsolutno ništa. A zašto se plaća? Treba pitati lažnog docenta doktora Slobodana Radosavljevića, direktora sektora zaštite životne sredine u Kolubari, člana Saveta za zaštitu životne sredine opštine Lazarevac i osnivača nevladine ekološke organizacije "GM Eko Balans" iz Gornjeg Milanovca.

Koliko je lažni docent doktor Slobodan Radosavljević nezamenjiv u SNS za obavljanje njihovih prljavih poslova govori i podatak iz Sektora za ljudske resurse Rudarskog basena, gde stoji da on u ovom trenutku ima 43 godine neprekidnog redovnog radnog staža, bez beneficiranog staža. Kada se uzme u obzir broj godina koje je proveo kao varilac, a zna se da varioci imaju najveći broj meseci po godini beneficiranog radnog staža, po svim Zakonima o radnim odnosima, od Tita naovamo, dolazimo do zaključka da je lažni doktor nauka Slobodan Radosavljević napunio preko 50 godina radnog staža.

U trenutku kada menadžment Kolubare iz SNS na čelu sa Miloradom Grčićem, svim radnicima koji se približe 40-oj godini radnog staža skida bodove sa plate i daje niža rešenja o radnom rasporedu samo da bi ih naterali u penziju, nije jasno zašto se lažnom doktoru nauka Slobodanu Radosavljeviću oprašta 50 godina radnog staža? Za šta im treba taj čovek nego da pere novac po Kolubari i po opštini?

I pored 300 miliona dinara, koje godišnje daje Rudarski basen opštini Lazarevac, na zaštiti i unapređenju životne sredine nije učinjeno ništa. Vazduh na celoj opštini Lazarevac ima miris fenola iz Sušare uglja, stanovnici sela koja su na obodu kopova trpe nesnosnu buku od mašina, koja plaši i stoku i živinu, što utiče na prinose jaja i mleka i kvalitet mesa. Zemlja je zagađena od štetnih materija i otpadnih voda iz pogona Kolubare, pa ni žitarice, povrće i voće ne uspeva kao što bi trebalo. Pepeo iz Termoelektrane Kolubara (TEK) se širi vazduhom…

Tako je to kad razbojnici umesto u zatvoru završe kao opštinski funkcioneri, a lažni doktori nauka umesto osramoćeni i u zatvoru postavljeni za direktore, ali to je valjda način SNS.

Važno je da se šume u vlasništvu Rudarskog basena seku bez kontrole i drvo odlazi niko ne zna gde i kome. Važno je da je Rudarski basen uzeo ogromne kredite za zaštitu životne sredine, a da su oni iskorišćeni za izgradnju veštačkog jezera na reci Kolubari i platoa za hipodrom i hotele i kupleraje, što je izazvalo poplavu polovine Rudarskog basena. Važno je da pare dolaze i da pare odlaze. Niko ne pita otkuda su došle ni kuda idu, a naša će deca dobiti račun od Nemaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEROŠINA: KAFANSKE BRIGADE I GLADNI GRAĐANI…

20. августа 2014. 1 коментар

 

Grupa građana iz opštine Merošina, obratila se pismom redakciji zbog zastrašujućeg stanja u kome se i grad i ceo ovaj kraj nalaze. Uz neznatne intervencije, redakcija objavljuje njihovo pismo.

 

 

 

„Poštovani Glavni i odgovorni uredniče, pišemo Vam u nadi da će ovaj poslednji vapaj nas građana opštine Merošina uspeti, da naš glas preko Vas i Vaših novina dopre do građana Srbij,e koji su takođe u sličnom ili gorem položaju.

U opštini Merošina, jednoj od najnerazvijenijih u Republici Srbiji, gde se većinsko stanovništvo pretežno bavi povrtlarstvom i voćarstvom, glavna voćka je čuvena Oblačinska višnja, od koje bi ovaj narod mogao da živi, a zapravo teškom mukom preživljava, svojim poslednjim atomima snage.

Skori otkup višnje je bio za ne verovati: oko 25 dinara po kilogramu! Tim parama nismo mogli ni najosnovnije troškove oko gajenja da pokrijemo, već nas je država svesno odvela u režirani gubitak. Kao da je nekome bio cilj da se uništi ovde i poslednji brend kojim je Srbija, a i naš kraj bio nadaleko čuven.

Doživeli smo da, kao opština u kojoj preovlađuje zemljoradnja, narod bude "na kazanu" u Crvenom Krstu Merošina. Svakog dana njih 900 čeka na hranu. Iz dana u dan taj broj se sve više povećava. To se krije kao najstrožije čuvana državna tajna!

Da bi bilo jasnije o čemu se radi, da dodamo da administrativni deo opštine (bez sela) broji 950 stanovnika! Sa selima, opština Merošina ima oko 15-20 hiljada stanovnika. Ali, velike su migracije i tačan broj niko i ne zna.

Opštinske službe su u rasulu, na poslu umesto u kancelarijama pune su okolne prodavnice i kafane. Za tradicionalne dane "Oblačinske višnje" 14 i 15 juna ove godine, postignut je rekord u jedenju, pijenju i arčenju državnih para.

Nepotrebni koncert organizovan za 200-300 duša na Oblačinskom jezeru, plaćen je neutvrđenom sumom novca. Koliko, to zna samo predsednik opštine, Bojan Nešić. A u narodnim kuhinjama, nema ni makarona!

Bojan Nešić je kadar Srpske napredne stranke i drži vatrene govore u slavu svoga Vođe. Vođa je smenio je prethodno rukovodstvo samo zato što nije znalo da krade pare.

Nego bitno je da u Oblačinski jezero nastupio je nagli pomor riba, jer ih rukovodstvo opštine sa svojim prijateljima tamani u kafani koja je za njih otvorena 24 sata dnevno. Dok narod gladuje, rukovodstvo besramno ždere.

Koliko su SNS "kafanske" brigade u Merošini aktivne, govori i podatak da im je malo Oblačinsko jezero, nego ribu tamane i u obližnjem, dva kilometra udaljenom, Krajkovačkom jezeru.

U sprezi sa lokalnom stanicom policije, koja se godinama unazad proslavljala po svojim aferama oko pasoša, fiktivnih prijava Albanaca sa Kosova i fiktivne kupovine kuća od strane Albanaca, deluje i čitava izdajničko-mafijaška grupa kojom, nesumnjivo, komanduje lični Milorad Veljović, direktor policije. Na tim veleizdajničkim poslovima, mafija državna i ona koja deluje u njihovoj senci, zaradila je milione evra.

Iz cele te afere zapamćeno je hapšenje komandira policije i tri policajca. Ali, pravo "jezgro" niko nije smeo ni da takne. I sadašnje stanje u istoj stanici policije daleko je od dobrog.

Vlada sistem nepotizma, nezameranja, javašluka, a sadašnji komandir Novica je nedorastao svom poslu i zadatku.

Plašljiv, neodlučan i sav nemušt i skučen. To odgovara dobro organizovanoj grupi lešinara u Merošini. Da narodu pije i poslednju kap krvi.

Hvala na razumevanju što ćete objaviti ovaj tekst o sračunatoj i režiranoj propasti ove opštine.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NJIH NE TREBA ŽALITI: SLATKE PARE LEGALIZOVANIH UTERIVAČA DUGOVA

18. августа 2014. 3 коментара

 

Grupa privatnih izvršitelja je, poput roja skakavaca, napala na mizerne penzije, i bez sredstva za život ostavila, najmanje, dvesta hiljada starih i siromašnih ljudi, puneći tako, osim svojih, i džepove doskorašnjeg pomoćnika ministra pravde Miloša Vazure i genralnog sekretara Vlade Srbije Novaka Nedića, koji potom procenat, kako tvrde, daju svom gazdi Aleksandru Vučiću. Smrt, od napada privatnih izvršitelja, nadvila se kao gradonosni oblak nad Srbijom. Oni ne dolaze kući, uglavnom ne plene ništa, ali uzimaju sve.

 

              Pišu: Insajderi I- 4 i 7

 

Pošalju penzionom fondu dopis, blokiraju isplatu dve trećine penzije, naplate kamatu, takse, sudske i svoje, te honorare za uspešno obavljen posao. A to sve toliko košta da “izvršni dužnik“ do kraja života ostaje u ropstvu, a izvršiteljima kaplje li kaplje. Naravno, oni daju deo Vučićevim dečacima, a oni svom gazdi. Objavljujemo pismo pouzdanih insajdera koje rasvetljava ovaj zločinački poduhvat

Bivša ministarka pravde Snežana Malović i državni sekretar Slobodan Homen osmislili su način kako da opljačkaju najsiromašnije građane, koji ne mogu da pružaju otpor. Ustrojili su privatne izvršitelje, organizovali njihovu obuku, polaganje ispita, pljačkajući sve ostale kandidate skupim taksama za ispite, osim onih koji su bili predviđšeni za izbor, jer su pripadali žutoj mafiji.

Pljačka je višestruka. Tako su javna komunalna preduzeća, poput Infostana Beogradskih elektrana, EPS-a, Vodovoda i kanalizacije, PTT-a, novosadske Informatike i drugih javnih komunalnih preduzeća po gradovima Srbije, po nalogu svojih direktora, koji su pripadali bandi iz DS-a, po nekoliko desetina hiljada predmeta prosleđivala privatnom izvršitelju.

Stručne službe bi, u ime izvršitelja, i sa njegovim pečatom, dužnicima dostavljale rešenje o izvršenju, koje je dostavljano i penzionom fondu, ili preduzeću ili ustanovi u kojoj dužnik radi. Izvršitelj bi odmah dobio avans od po 4.300 dinara po svakom predmetu, bez obzira da li će izvršenje moći da se sprovede, jer veći broj dužnika nema ni posao, ni penziju, mora se pleniti ono što ima u kući, ako je ima, a možda će otimati i decu…

Grupa izvršitelja je, tako, bez ikakvog truda i rada, dobila na račun po nekoliko miliona evra, koje su delili sa bandom Snežane Malović, a danas to rade sa Milošem Vazurom, doskorašnjim pomoćnikom Nikolice Selakovića i Novakom Nedićem, generalnim sekretarom Vlade Srbije. I oni, kažu, dele plen sa nezajažljivim Aleksanrom Vučićem.

Nekoliko stotna hiljada penzionera i zaposlenih građana dobijaju zabranu na dve trećine mesečne penzije, ili plate, zbog duga za kounalne usluge. Primera radi, penzioner sa prosečnom penzijom od 15.000 dinara ostaće samo sa pet hiljada dinara mesečno da živi!

Naravno, to je nezamislivo u zemljama Evropske unije, u SAD-u i drugim zemljama koje, koliko toliko brinu o svojim građanima. Aleksandra Vučića zanima samo grabež. Kada ispred vrata ugledate privatnog izvršitelja, ostanite pribrani. Pogledajte mu u oči. I palite. Nećete pogrešiti.

A ko su ti ljudi? Evo šta pišu oni koji znaju ko su oni i njihova nedela.

“…Obaveštavamo Vas da je korupcija najveća oko premijera i da nismo u stanju da reagujemo.

Recimo, nakon kriminalne podele predmeta EDB-a izvršitelju Isidori Ranković, krenuli smo da ispitujemo ovaj slučaj, jer je očigledno da je neko dao, a neko primio mito. Ispitivanjem ovog slučaja saznali smo da je još jedna kriminalna podela predmeta dogovorena.

Reč je ovog puta o preduzeću EPS Snadbevanje. Preduzeće EPS-a poseduje u ovom trenutku oko 200 hiljada predmeta koje sprema da podeli. Predmeti se prodaju za određeni procenat, i taj iznos uzimaju ljudi iz EPS-a, konkretno kontakt čovek je Dragan Veljić, direktor direkcije za pravne i opšte poslove.

Ovaj gospodin kod direktora EPS Snadbevanja Žarka Markovića lobira da se predmeti dodele kancelarijama koje su pristale na davanje mita, a to suMihajlo Dragović, Dragana Stojkov, Tamara Cenkov, Mile Simojlović, Ivana Bukarica, Ivan Mladenović, Miloš Mitrović, Dragana Dobrilović, Nenad Jovanović (budući izvršitelj).

Novak Nedić i Miloš Vazura se ugrađju na ovaj procenat.

Glavni čovek za izvršitelje je Miloš Vazura, pomoćnik ministra pravde. On je došao na mesto pomoćnika samo kako bi bio u kontaktima sa izvršiteljima, jer je čuo da su tu lepe pare. Ceo plan oko EPS-a je upravo on smislio.

Svom kumu Novaku Nediću je predložio ceo plan. Novak Nedić je generalni sekretar Vlade Srbije. Voli skupe satove i automobile, plan mu se svideo. On je lično pre dva meseca još intenzivirao druženje sa Draganom Veljićem, kada je i upoznao Veljića i Vazuru, i tom prilikom predočio da je njegov kum glavni za izvšitelje u ministarstvu, i da imaju plan.

Ishod celog sastanka bio je da se predmeti podele samo onim kancelarijama koji su voljni da daju novac, a da izvršitelje nađe Miloš Vazura. Da je plan unapred smišljen i odrađen od strane ovog doskorašnjeg pomoćnika, govori i sledeća činjenica. Miloš Vazura svojim ljudima sređuje ispit za izvršitelja i imenovanje, a onda predmete EPS-a. A to je recimo Miloš Mitrović.

Dokazi su sledeći: do sada je bila praksa da kada jedna grupa položi ispit, kandidati dostave biografiju, pa se imenuju za određeno područje suda. Tek kada se ta grupa, koja je prethodno položila ispit imenuje za određene gradove, zakazuje se novi ispit. Međutim, pošto Miloš Mitrović nije ispunjavao uslove do pre mesec dana za polaganje ispita, ljudi koji su položili ispit još pre pola godine, nisu mogli da se imenuju, jer nije bilo konkursa za imenovanje.

Tek kada je Miloš Mitrović stekao uslov da bude izabran za Beograd, zakazan je ispit. To sve zato što je za Beograd ostalo samo još šest mesta za izvršitelje. Da se poštovala ranija praksa, ovaj kandidat ne bi mogao da upadne u Beograd, jer bi se popunilo svih šest mesta za Beograd, iz one grupe kandidata koji su prethodno položili ispit.

Dokaz svemu ovome je i činjenica da se žurilo sa polaganjem zakletve koja je bila 10 jula. Zašto im se žuri? Upravo zato što je pomoćnik Vazura dogovorio sa Draganom Veljićem iz EPS-a da se predmeti izvršiteljima podele do 15. jula. Dakle imenovanje je obvljeno pet dana pre podele predmeta u EPS-u.

Da je ovo sve tačno govori i broj bodova na ispitu. Recimo Miloša Mitrovića, jer je bio prvi na listi, iako nigde nije radio, barem ne izvršenja (piskarao je nešto u komori izvršitelja, gde ga je zaposlio pomoćnik ministra, preko bivšeg predsednika komore, u stvari nije ništa ni radio, jer je predsednik komore znao čiji je Miloš Mitrović drug).

On je, recimo, imao više bodova na ispitu od jedne sudije, koja ceo život radi izvršenja, i ne samo to, nego je i predsednik Izvršnog odelenja u Prvom osnovnom sudu u Beogradu (sudija Mirjana Dimitrijević).

Kako je moguće da on ima više bodova od jedne sudije koja je učestvovala i u pisanju zakona? Miloš Vazura je sredio da se za izbor izvršitelja gleda najviše ocena na testu. Tako je njegov drug bio prvi na listi, sudija pretposlednja. Kriterijumi nisu nigde propisani, niti stalni, menjaju se iz ispita u ispit.

Idemo dalje: pisali ste o Isidori Ranković i o tome kako je dobila silne predmete u EDB-u. Miloš Vazura je pomogao Isidori Ranković da dobije predmete EDB-a, preko svog kuma, koji je u to vreme bio zamenik generalnog sekretara (a sada je generalni sekretar) Novaka Nedića, još je istu otvoreno zaštitio u ministarstvu.

Naime, posle takve podele predmeta u EDB-u, svi od izvršitelja su sumnjali na korupciju, pa su onda teškom mukom uspeli da smene dotadašnjeg predsednika komore, koga je isto tako štitio Vazura. Kada je pomoćnik osetio da će Mihajlo da bude smenjen, pokušao je da za predsednika instalira svog čoveka, Bojana Kostića, ali mu plan nije uspeo.

Posle smene izabrano je novo rukovodstvo, koje je odmah nakon ustoličenja tražilo da se iz disciplinske komisije isključi Isidora Ranković, i Aleksandar Pavlović (dobio isto puno predmeta u Kraljevu, preko Miloša Vazure) umesto njih imenuju drugi izvršitelji.

Naravno, bez obzira što komora predlaže dva izvršitelja za disciplinsku komsiju, odgovor iz ministarstva bio je negativan. Navodno, ministar Nikolica Selaković ih je izabrao na četiri godine.

Dakle, umesto da se ministarstvo samo zapita ima li korupcije tu gde neko dobije 15 hiljada predmeta, i da samo inicira da se iz disciplinske komisije isključe takvi ljudi, ali ne, ono ih štiti, ne da. Naravno, jer sva korupcija i kreće iz ministarstva, od ovog dečka koji nema formalno jaku funkciju, ali je pozivanjem na kuma i Vučića, uspeo da ima veliku moć u ministarstvu.

Zapravo, koja je njegova uloga u ministarstvu, to niko ne zna, kao ni šta radi. Isti princip bio je i sa Draganom Stojkov, i nju je novo rukovodstvo razrešilo iz komisje za izradu zakona, ali princip je isti. Buduća notarka je ostala u komisiji. Istine radi, Novak Nedić je lično zvao Nemanju Protića (obzirom da je on predsednik Izvršnog odbora) da nikako ne dozvoli da se Isidora smeni iz komisije. Otkud generalnom sekretaru Vlade pravo da se u to meša, sem novca?

Što se Novaka Nedića tiče on je glavna zaleđina pomoćniku ministra Vazuri. Oni su i kumovi. Kada su neki izvršitelji otišli kod Novaka Nedića u Vladu, koji su takođe članovi SNS-a (Novak Nedić je i predsednik pravnog saveta stranke) da se žale na Miloša Vazuru, i ukazivali na sumnju da je korumpiran i da im je tražio pare za predmete, Novak Nedić ih je ubeđivao da je to zato što je u stvari Miloš Vazura određen ispred stranke da otkrije korupciju u redovima izvršitelja, i da je agent provokator, te da će svi koji su spremni da daju mito, biti brzo pohapšeni.

Izvršitelji koji su bili na ispiranju mozga kod Nedića su: Jelena Burmazović, Nikola Sćepanović i Nemanja Protić. Njima je Nedić obećao predmete, naravno pošto je video kakvi su bez provizije. Time, je u stvari, zaštitio kuma. Naravno, nakon što ih je ubedio, otišao je sa kumom u restoran, i sit se ismejao zajedno sa Mihajlom Dragovićem i Draganom Stojkov.

Za još nešto je Miloš Vazura pre mesec dana uzeo pare. On je obećao Dragani Stojkov, nakon što joj je sredio ispit za notara, da ode u notare, a da istovremeno ima i izvršiteljsku kancelariju. Obzirom da je to nemoguće po zakonu, smislio je sledeće.

Da Dragana Stojkov imenuje nekog za svog zamenika, pa će on mimo konkursa da ubedi ministra da se zamenici, koji imaju ugovor sa izvršiteljem imenuju za izvršitelja, za područje tog suda, da se ne bi gasile kancelarije!

Dakle, ovako bi se mimo konkursa i zakona imenovali ljudi, bez konkurencije za sud koji žele. Da su Milošu Vazuri od značaja Dragana Stojkov i Mihajlo Dragović, govori i sledeća činjenica. Nekada su ovi ljudi bili u organima komore. Izvršitelji su imali ogromnu većinu da ih smene, čak su i skupili polovinu potpisa od ukupnog broja izvršitelja za zakazivanje skupštine, iako je dovoljno samo 10 odsto.

Ni tada, iako je skupština morala da bude zakazana po statutu u narednih mesec dana, nisu uspeli da je zakažu i smene Stojkovu i Mihajla. Upravo zato što su pare zbližile pomoćnika i ovo dvoje. Onda su izvršitleji upali u kancelariju kod izvršitelja Dumića, koji je po statutu i mogao jedino da zakaže skupštinu, i rekli mu da ne idu iz kancelarije dok ne zakaže skupštinu. Tako je pučem unutar same komore zakazana skupština.

Međutim, ni tada se Miloš Vazura nije smirio. Istog dana je zvao Jelenu Burmazović i Nikolu Sćepanovića da dođu u ministarstvo i obećao im predmete, ali da ovog puta podrže Mihajla Dragovića i Draganu Stojkov.

Cilj im je bio, pošto je skupština zakazana, da se ne održi, odnosno da tačka o smeni bude poslednja, a da do tada se skupština odugovlači. Tako je Jelena Burmazović pričala satima neke gluposti, čak je i Isidora Ranković pričala sat vremena, samo da ne dođe do smene, tj. poslednje tačke.

Skupština je trajala osam sati, ali na kraju ishod je bio sledeći – Mihajlo Dragović 20 glasova, Aleksandra Trešnjev 80 glasova. Međutim, Jelena Burmazović je opet ostala na obećanjima za predmete, nju smatraju za budalu, i koriste je kako stignu. A takođe i Kostu Aleksića iz Novog Sada je zvao neko iz firme (mislim direktor) "Informatika" i rekao mu da mu je iz ministarstva rečeno da ne ide na tu skupštinu. Isti je ovo ispričao na samoj skupštini, bio je sav izbezumljen, ali, ipak je došao na skupštinu. I tu postoji priča.

Preduzeće "Informatika" iz Novog Sada je sve predmete jedno vreme davala jednom izvršitelju, otprilike 40 hiljada godišnje, i to Sveti Ćurčiću. Dečko je polu-nesposoban.

Protiv njega je pokrenut ozbiljan disciplinski postupak, predmete nije zavodio, pare na namenskom računu koje služe samo da bi se prebacilo preduzeću nije prebacivao. Dakle, i samo preduzeće je tu oštećeno. (Namenski račun je, u stvari, račun na koji građani upalaćuju dug za koji su utuženi, a onda izvršitelj taj iznos prebacuje preduzeću, po pravilu taj račun treba da bude uvek na nuli, jer su to pare, u stvari, komunalnog preduzeća. Kod ovog izvršitelja on je u milionima izražen, što je ustanovila nova disciplinska komisija, koju je poslalo novo rukovodstvo).

Naravno, sve je moguće kad imate Vazuru za saveznika, sa prvom prijavom koja je bila protiv ovog izvršitelja se ne zna kako je završila. Tako je Svetislav Ćurčić ostao i dalje bez ikakvih posledica da radi.

O svemu ovome došli smo operativnim saznanjima, jer smo se bavili ovom temom, nakon natpisa u novinama i nekih indicija koje smo imali. Ono što smo nesumnjivo utvrdili je da se Novak Nedić sastajao sa direktorima JKP-a, i da ih je lobirao za određene izvršitelje. Preko baznih stanica može lako da se utvrdi da je Novak Nedić kontaktirao određene direktore i da je pred svaku podelu predmeta on, odnosno njegov kum, učestalo zvao direktore, kako bi ih lobirao."

(Grupa policijskih službenika)

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

%d bloggers like this: