Архива

Posts Tagged ‘ebola’

ZAJEČAR: VELIKI PINOKIO U MALOM GRADU

21. октобра 2014. Коментари су искључени

 

– Ko god od vas bude imao problema sa direktorom ili funkcionerom SNS, koji je dobio mandat da predstavlja SNS, ili nekog primenite da krade ili laže, dođite, recite mi i taj više neće moći da radi posao koji se tiče građana.

Ovu „nadahnutu" izjavu Lažni car Šćepan Debeli (Saša Mirković, nominalni predsednik Skupštine grada Zaječara a faktički uzurpator svih funkcija u ovom gradu) dao je svojoj BEST TV 29. maja 2013. godine, pred same vanredne izbore. Pri tome, vreme je pokazalo, nije ni pomislio da bi se ta izjava, ili obećanje kako god, mogla odnositi na njega i njegove najbliže saradnike. Nažalost, problem nije samo u tome: Lažni car Šćepan Debeli je u suštini patološki lažov, koji Zaječarcima gotovo svake nedelje „proda" po neku masnu laž. Naravno, zbog ograničenog prostora moći ćemo samo da se pozabavimo nekim biserima iz njegovog inače bogatog lažovskog arsenala, pred kojim bi baron Minhauzen izgledao kao amater.

 

                  Vuksan Cerović

 

Da Zaječar i Zaječarci ulaze u vreme bezobzirnog laganja postalo je jasno još 2012. godine, kada je Mirković kao potpredsednik PRS (Pokret radnika i seljaka za jednokratnu upotrebu), započeo kampanju uoči tadašnjih redovnih lokalnih izbora. Slovio je kao kandidat za gradonačelnika, a evo šta je sve obećao, a njegova verna BEST TV ushićeno obnarodovala:

– Moraju da se naprave zemljoradničke zadruge preko kojih će se dati novac domaćinima. Svaka kuća mora da dobije po 10.000 evra, da prve godine počne da radi, a druge godine da počne da donosi prinose. Ako ja budem postao gradonačelnik, svaka porodica koja se bavi poljoprivredom dobiće 10.000 evra stimulativnih sredstava iz budžeta grada… (Grljan, 2. aprila 2012. godine).

Istu ovu priču Mirković je ponovio u Šljivaru, Gamzigradu, Dubočanu i još nekim zaječarskim selima. Obećavao je građanima da će grad osnivati zemljoradničke zadruge i deliti evriće šakom i kapom. Pri tome građanima nikada nije rakao gde će naći tolike evre, jer nije ni nameravao da obećanje ispuni.

U toj PRS – ovskoj kampanji, obećavao je još subvencije za preduzetnike koji zapošljavaju radnike, svim porodicama pomoć u odnosu na broj dece, niže takse za privrednike, vraćanje „Toplane"…

U istom stilu nastavio je nakon što je lokalna vlast u Zaječaru, na čijem je čelu osam godina bio Boško Ničić, predsednik Pokreta Živim za krajinu i potpredsednik URS-a, potpuno zaribala zbog mnogih mutljavina oko putovanja, investicija, zanemarivanja školstva i ulaganja za Zaječar ogromnog novca u megalomanske rukometne planove.

Ovog puta lagao je kao predstavnik SNS, u čije je redove odmah posle izbora sa kompletnim zaječarskim PRS-om pretrčao, jer je mudro procenio da su mu tako šanse da se domogne vlasti znatno veće.

– SNS, zajedno sa svojim koalicionim partnerima, neće nikada da učestvuje u pregovorima, niti da formira vlast sa ljudima, koji su sistematski uništavali grad Zaječar i sve građane Zaječara. (BEST TV 20. januar 2013.)

Da je debelo slagao nedvosmisleno potvrđuje činjenica da je svemoćni Lažni car Šćepan Debeli danas bukvalno okružen ljudima od najvećeg poverenja bivšeg gradonačelnika Boška Ničića.

Oni su pomoćnici gradonačelnika, većnici, načelnici služni, kadrovici – jednom rečju ljudi od najvećeg poverenja. Čak je 5. avgusta ove godine formirana odbornička grupa „Zaječar u srcu" koju čine bivši Ničićevi odbornici Slađana Jovanović, Dobrila Danković, Ljubiša Petković, Dragana Milićević i Mirjana Smiljanić.

Grupa je sa SNS, koji je u Zaječaru zapravo maska za PRS, potpisala koalicioni sporazum. Šef odborničke grupe je poverljivi Ničićev čovek Ljubiša Petković, a po opštoj oceni ne radi se o bilo kakvoj političkoj ljubavi nego o sopstvenim interesima. Pošto su ti ljudi bili deo vlasti koja je po Mirkovićevim rečima uništavala Zaječar i Zaječarce i sa kojima ne može biti nikakve saradnje, očigledno je lagao.

Uoči vanrednih lokalnih izbora Lažni car Šćepan Debeli sipao je lažna obećanja kao iz rukava. Još kao član Privremenog organa obećao je da će sve sednice tog tela biti javne (BEST TV 24. aprila 2014.), a sve su bile zatvorene za javnost. Istog dana najavio je zabranu korišćenja službenih automobila u privatne svrhe i opet slagao.

Vozilo Opel Astra, navodno preneto Centru za kulturu koristio je isključivo i kao svoje Marko Jeftić koga je doveo iz Beograda. Drugo vozilo iste marke koristio je Tomislav Pavlović, bivši načelnik Gradske uprave za dolazak na posao iz Bora i povratak kući.

U tom vozilu je, nažalost, nedavno nastradao. U Gradskoj upravi pričaju da jedno vozilo marke „Škoda" koristi Milan Božović, pomoćnik za saobraćaj koga je takođe doveo iz Beograda. Kasnije je obećao da će sva službena vozila biti označena nalepnicama i opet slagao.

– Nakon mog izbora za gradonačelnika svakoj firmi koja počne proizvodnu delatnost na teritoriji grada Zaječara, za svakog zaposlenog radnika, biće iz budžeta izdvojeno po 10.000 evra..! (BEST TV 15. maj 2013.)

– Sve nezaposlene trudnice nakon izbora dobiće posao. Svi koji ih zaposle imaće subvencije iz gradskog budžeta… (BEST TV 31. maj 2013.).

– Nakon izbora svi penzioneri sa najnižim primanjima dobijaće jednokratnu pomoć… (BEST TV 6. jun 2013.)

– Sa profesionalnog sporta prebacili smo 15 miliona na socijalna davanja i isto toliko za pomoć nezaposlenim porodiljama, koje će od 1. juna dobijati po 30.000 dinara mesečno (BEST TV, 14, jun 2013.).

– Od danas počinje revizija poslovanja Gradske uprave, svih javnih preduzeća i javnih ustanova. (BEST TV 29. jul 2013.).

– Predsednik Skupštine grada Zaječara Saša Mirković pokrenuo je inicijativu da Zaječar bude klinički centar, koji će žiteljima Timočke krajine pružati zdrastvenu zaštitu na najvećem nivou…Inicijativu je u razgovoru sa Mirkovićem podržala ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović. (BEST TV, 28. avgust 2013.)

Lažovskih bisera ima sijaset i trebalo bi mnogo prostora da ih sve citiramo. Od obećanja da atraktivni istorijski vredan objekat „Vodenica" više nikad neće biti „dat na korišćenje miljenicima vlasti", navodnog „zahteva gradonačelniku Velimiru Ognjenoviću da smanji broj pomoćnika i članova veća", obećanja da će se budžetom za 2014. godinu za podsticaj male privrede i poljoprivrede izdvojiti 300 miliona diunara (23. oktobar 2013.), organizovanju ORA „Zaječar 2013" pa pomerene za narednu godinu (5. oktobar 2013), izgradnje pasarele iznad pruge kod silosa „Žitoprometa" u sklopu izgradnje novog mosta (10. februar 2014), obezbeđivanja računara svakom prvaku (20. februar 2014.), obećanja da će grad formirati mlekarsku zadrugu ( 21. februar 2014), do gomile laži i njega i njegovih saradnika oko saradnje sa Vudstok, gotovo nijedna reč koju je izgovorio nekrunisani gospodar zaječara nije bila istina.

Mnogi Zaječarci lokalnu vlast doživljavaju kao privatno preduzeće u kome je jedini gazda Saša Mirković. Ljudi su zapošljavani tako što su, umesto radne biografije i diplome direktorima donosili ceduljice na kojima je pisalo kolika treba da im bude plata.

Taman posla da ne budu primljeni. Samo u Agenciji za strateški razvoj d.o.o. bilo je zaposleno desetak ljudi iz Beograda, koji Zaječar nikada očima nisu videli. Koliko ljudi radi na izmišljenim radnim mestima i funkcijama, ili radi kod jednog, a platu prima kod drugog budžetskog korisnika malo ko zna.

Pomenuta Agencija je po svemu sudeći trebala je da bude paravan za mutljavine Lažnog cara Šćepana Debelog i njegovih pulena. Iz pouzdanih izvora saznali smo da se Ljubomir Vučković v. d. direktora. već tada žalio da je Mirković, mimo Agencije kojoj je to trebala da bude delatnost, preko Gradske uprave direktno ugovarao razne poslove.

Žalio se, takođe, da su mu neprekidno slati kadrovi sa ultimativnim zahtevima da budu zapošljeni sa dobrim platama i da je od njega ultimativno traženo da potpiše ugovor o zakupu rezidencijalnog Genex apartmana od 260 kvadrata sa garažom, po ceni od 360 hiljada dinara mesečno.

U taj prostor, koji je trebao da bude nekakva Kancelarija Zaječara u Beogradu, "uselile" su se Mirkovićeve sekretarice Danijela Jovanović, Dragana Luković i Mara Bojbaša, kao i izvesni Stevan Milićević, koji su u međuvremenu zapošljeni u Agenciji za strateški razvoj. Prostor je opremljen novcem iz budžeta grada Zaječara.

Na Vučkovića je, saznali smo, vršen veliki pritisak da potpiše ugovor o zakupu pomenutog prostora što je on odbio. Ko je potpisao ugovor i da li je zakup prostora plaćen javnost nije nikada upoznata, ali se zna da je Kancelarija Zaječara u Beogradu brzo ukinuta.

Ukinut je i Vučković tako što je 4. aprila 2014. godine Skupština grada donela rešenje o njegovom razrešenju, uz obrazloženje da privredno društvo na čijem je čelu bio nije postiglo očekivane rezultate. Vučković nije bio na sednici, a na pitanje koji to rezultati nisu postignuti rečeno je da je čovek bolestan. Pred Osnovnim sudom u Zaječaru, saznali smo, pokrenuo je sudski spor zbog nezakonitog razrešenja.

Ima indicija da Vučković, nije smenjen samo zbog odbijanja da bude paravan i da potpiše ugovor o zakupu prostorija u Beogradu. Iz vrlo pouzdanog izvora saznali smo da je odbio da Agencija za strateški razvoj grada Zaječara potpiše ugovor sa TV BELAMI iz Niša vredan pet miliona dinara za kampanju koja sa Agencijom za strateški razvoj nije imala nikakve veze.

Te pare su, navodno, bile namenjene za finansiranje kampanje SNS u Nišu i Sokobanji za parlamentarne izbore. Da li je taj ugovor potpisan i da li je novac uplaćen javnosti je nepoznato. U svakom slučaju nadležni bi to trebali da provere.

Agencije za strateški razvoj više nema, ali je mnogo veći problem što su svi direktni i indirektni korisnici budžeta grada Zaječara, nemilice zasipani lažnim obećanjima, suočeni sa velikom besparicom, dugovima i sudskim sporovima.

U isto vreme traju građevinske bahanalije nove vlasti, koja ulaže ogroman novac u građevinske projekte koji nisu prioritetni (most na Crnom Timoku, rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića i uređenje starog groblja), što plate radnika kasne mesecima, što su tri ustanove u likvidaciji (Ustanova za sport, Centar za kulturu i Turistička organizacija) istu sudbinu dele JP "Objedinjena naplata" i "Agencija za ruralni razvoj", a JKP "Kraljevica" je oterano u stečaj. Umesto obećanog zapošljavanja 600 radnika u ovoj godini bez posla je ostalo sedamdesetak.

Da bi se to prikrilo na sceni je neviđeni medijski mrak. Lokalne televizije umesto izveštavanja o skupštinskim zasedanjima posao otaljavaju čitanjem dnevnog reda i izjavama Saše Mirkovića, dok odbornici opozicije posle sednica mikrofonu ne mogu ni da privire.

Naravno, to ima cenu. U izveštaju o šestomesečnom izvršenju budžeta, koji odbornicima još nije dostavljen, piše da su mediji dobili 89 odsto, poljoprivreda 1,10 odsto, javni prevoz 2,0 odsto a srednje škole 4, 20 odsto sredstava planiranih za ovu godinu.

Kako stvari stoje svetla na kraju tunela nema. Svi putevi vode iz Zaječara, a nijedan u Zaječar. Nažalost.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI DRŽAVA MORA BAŠ U SVE DA SE MEŠA; ČUVARI NARODA ILI DEMONSTRACIJA SILE!??

13. октобра 2014. Коментари су искључени

 

U ličnom obezbeđenju Patrijarha Irineja u svakoj smeni učestvuje pet pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. I veliki broj episkopa je, takođe, pod zaštitom srpske policije. Pripadnike MUP-a plaćaju svi građani Srbije, pa bi bilo logično da im se objasni koga slušaju pripadnici tog ministarstva – resornog ministra ili crkvene verodostojnike. Ako slušaju ministra, onda ne bi bilo loše saznati kako to Nebojša Stefanović ima pravo da određuje ko će ulaziti u crkvu. A, ako slušaju crkvene vlasti, onda je pitanje zašto ih plaćamo iz budžeta. Izgleda da je neko u Srpskoj pravoslavnoj crkvi toliko uticajan da može da komanduje i policijom i toliko bahat da određuje ko će i zašto da uđe u crkvu.

 

                     I. Milanović

 

Više se ne zna da li je država crkvena ili je crkva državna. Raščinjavanje i hapšenje monaha Antonija i prebijanje Dejana Nestorovića pred očima patrijarha i episkopa, rečito govori o duhovnom sumraku u SPC i diktaturi u državi.

Monah Antonije (Davidović) svojevremeno je raščinjen jer je ostao verni sledbenik takođe raščinjenog vladike Artemija. Taj unutarcrkveni spor koji trebaju da rešavaju nadležne institucije Srpske pravoslavne crkve, neko je planski pretvorio u spor u koji su upleteni državni organi. U Srbiji, po svemu sudeći, država mora u sve da se meša.

Da bi bilo jasnije šta se dešava, treba reći da je Monah Antonije bio organizator krsnog hoda – litije, koja je 27. septembra trebalo da ide od Saborne crkve u Beogradu do zgrade Vlade u Nemanjinoj ulici. Skup je uredno bio prijavljen u policijskoj stanici Stari Grad, koja je mesno nadležna i koja ga nije zabranila.

Monah Antonije je dobro poznat ne samo po svom protivljenju nekim dešavanjima u SPC-u, već i kao protivnik gej parade koja je bila zakazana i održana dan kasnije, 28. septembra. Sloboda govora nije jednosmerna ulica, ali ni to ne važi u Srbiji. Litija je bila odobrena, isto kao i gej parada, ali je monah Antonije bio nepoželjan ispred zgrade Patrijaršije i Saborne crkve, pa je zato i skup, faktički, onemogućen.

Zbog toga su pripadnici Protivterorističke jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova uhapsili monaha Antonija Davidovića, još na samom početku mirnog i dozvoljenog skupa. Uhapsili su samo njega, a ostale učesnike nisu dirali, što pokazuje da je jedino monah Antonije bio sporan.

Samo hapšenje (koje su prisutni u prvom trenutku shvatili kao otmicu, jer pripadnici PTJ-a nisu bili uniformisani, nisu se ni legitimisali, a preko lica su navukli vunene kape) izveo je Predrag Maćešić, nekadašnji pripadnik JSO, a sada PTJ, poreklom iz sela Krnjak u Krajini, ali je on bio puki izvršilac, jer je naređenje stiglo sa daleko višeg nivoa. Oko ponoći istog dana prekršajni sudija je oslobodio monaha Antonija.

Srpska pravoslavna crkva ima ne samo snažan upliv u državna posla, već uživa i državnu oružanu zaštitu. Neko u SPC je toliko iznad i izvan svih zakona, da čak daje sebi za pravo da određuje ne samo ko će da bude na ulici ispred Patrijaršije, već i ko sme da uđe u crkvu.

U isto vreme kada su privodili monaha Antonija u Beogradu, u Novom Sadu pripadnici ličnog obezbeđenja patrijarha Irineja i članova Svetog Sinoda prebili su Dejana Nestorovića na ulazu u tamošnju Sabornu crkvu. Saradnik „Tabloida" Đorđe Višekruna, koji je bio očevidac ovog događaja, tvrdi da je litiji koja je održana u organizaciji SPC-a prisustvovalo pedesetak bezbednjaka. Skoro da ih je bilo koliko i vernika. U prvom momentu je izgledalo da su oni iz nekog privatnog preduzeća, ali će se ubrzo videti da su radnici MUP-a.

Kada je Dejan Nestorović krenuo za litijom u Sabornu crkvu, na njega je skočilo pet-šest članova obezbeđenja i počelo da ga besomučno tuče. Sve se odigravalo na desetak metara od Patrijarha i sveštenika, od kojih su se neki na trenutak okrenuli, pogledali nemilu scenu, a zatim skrenuli pogled i nastavili dalje, kao da se ništa ne dešava.

Nestorović je nekoliko dana ranije na jednoj televiziji iz BiH pričao o duplom moralu koji vlada u vrhu SPC-a. Posle toga su stizali anonimni preteći pozivi njemu i njegovom ocu koje je on prijavio policiji. Ni na kraj pameti mu nije bilo da će neko pokušati da ga spreči da uđe u crkvu i to u prisustvu samog Patrijarha, jer crkva nije Patrijarhova niti sveštenikova imovina, već dom Gospodnji. Bar tako smatraju vernici.

Ubrzo je ispred Saborne crkve u Novom Sadu stigla pozvana patrola policije koja je uzela izjave od Nestorovića i nekolicine očevidaca. Skrenuta im je pažnja i na činjenicu da je kamera sa obližnje prodavnice sve snimila, ali snimak policiju nije interesovao. Nije ih interesovalo ni ko su počinioci batinanja koji su i dalje mirno stajali ispred ulaza u crkvu, jer su dobro znali da su i oni službena lica.

U ličnom obezbeđenju Patrijarha Irineja u svakoj smeni učestvuje pet pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. I veliki broj episkopa je, takođe, pod zaštitom srpske policije.

Pripadnike MUP-a plaćaju svi građani Srbije, pa bi bilo logično da im se objasni koga slušaju pripadnici tog ministarstva – resornog ministra ili crkvene verodostojnike. Ako slušaju ministra, onda ne bi bilo loše saznati kako to Nebojša Stefanović ima pravo da određuje ko će ulaziti u crkvu. A ako slušaju crkvene vlasti, onda je pitanje zašto ih plaćamo iz budžeta.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLICIJA U VANREDNOM STANJU: VLADAVINA LIČNIH GARDI A NE ZAKONA

10. октобра 2014. Коментари су искључени

 

Za haos u srpskoj policiji, direktno su odgovorni predsednik Vlade Aleksandar Vučić i njemu najbliži ljudi. Poigravanje sa jednim od stubova stabilnosti svake uređene države, dovelo je do toga da je bezbednost zemlje ugrožena. Kako to u praksi izgleda, videlo se poslednjih meseci na osnovu skandaloznih režiranja krivičnih dela (poput slučaja "Kantrimen"). Ali, kap je prelila čašu kad je za potrebe medijske kompromitacije Žandarmerije i policije, iskorišćen i slučaj Vučićevog brata Andreja, koji se na još nerazjašnjen način pojavio kao jedina "žrtva" septembarske gej-parade u Beogradu.

 

                 major Goran Mitrović

 

Direktor srpske policije zamolio je u nedelju 4. oktobra policajce koji su u štrajku “da poslušaju ministra unutrašnjih poslova i da nastave sa radom“. Da rade i ćute. Kakvo povećanje plata, kada će im već oktobarske zarade biti umanjene za deset procenata? Kakav prekovremeni rad, dnevnice, kakve uniforme, kada para nema?

Vučićeva kamarila je nezajažljiva, kradu kao ludi. Pomenuti direktor Milorad Veljović, koji je već devet godina na čelu policije, snosi istorijsku odgovornost što je srpska politička vlastela iz zemlje iznela, kako tim podacima raspolaže nemačka služba BND – peko 84 milijarde evra.

Vrh srpske kriminalističke policije, uključujući i direktora Veljovića, bio je direktno uključen u pokrivanje iznošenja novca, posmatrao je pljačkanje fondova, banaka, javnih preduzeća, kreditnih linija, rudnog bogatstva…

Srpska policija je u punom rasulu: nenaoružana je, bez odeća i uniformi, bez kompjutera, automobila i drugih tehničkih sredstava neophodnih za rad. Uslovi u kojima rade srpski policajci su neizdrživi.

Čim je preuzeo vlast, Aleksandar Vučić je krenuo u napad i na policiju. “UKP špijunira Vučića i Tomu!“, “Na udaru policijske mafije“, česti su naslovi u novinama, počev od 2. novembra 2012. godine, kada je Vučićev kum i konsiljero Nikola Petrović započeo rat sa srpskom policijom, preteći smenama i hapšenjima vrhu policije, u nameri da je potpuno učini poslušnom i spremnom za hapšenja i nameštanja sudskih postupaka, onima koje Petrović označi krivim.

Vučićev i Petrovićev dnevnik Informer svakodnevno je najavljivao hapšenja Rodoljuba Milovića, Milorada Veljovića, komandanta Žandarmerije Bratislava Dikića…A glavari MUP-a su se međusobno gložili, cinkarili i borili za Vučićevu milost.

I sa gladnom i mizerno plaćenom policijom Vučić misli da može surovo da vlada i premlaćuje građane. Istovremeno on svom snagom ruži policiju i podmeće joj afere.

Poslednju aferu Vučić je namestio žandarmeriji koja je obezbeđivala Paradu ponosa 28. septembra. Kada se vratio iz Tekije, uveren da je sve prošlo mirno, i da ne mora da beži iz zemlje, Vučić je objavio snimak koji je snimila N1 Televizija na kojoj se vidi da žandarmi tuku njegovog brata Andreja i njegove telohranitelje.

Andrej Vučić je tim povodom dao sledeću izjavu za Tanjug: “…Naime, nas četvorica smo išli sa Slavije ka stanu mojih roditelja u Krunskoj ulici, i bili zaustavljeni od jedinice Žandarmerije“

Incident sa prebijanjem se desio na uglu ulica Svetozara Markovića i Birčaninove, što se može potvrditi gledanjem snimka na kome se vide oglasne table agencije Ponte, koje stoje na zgradi pored koje se dešava incident. Ta zgrada se nalazi na raskrsnici Svetozara Markovića i Birčaninove. Vidi se grupa osoba (u kojoj je navodno i Andrej Vučić) koja se kreće Birčaninovom ulicom nadole, iz pravca Slavije ka ulici Kneza Miloša i odjednom pokušava da se probije kroz kordon.

“…Ja ne znam nijednog Beograđanina, a posebno ne brata premijera, i posebno ne u toku održavanja gej parade, kada je ceo centar blokiran… koji bi pokušao da od Slavije peške dođe do Krunske ulice tako što bi skrenuo u Birčaninovu ulicu i išao njenom levom stranom prema reci do raskrsnice sa Svetozara Markovića, nakon čega bi skrenuo levo u ulicu Svetozara Markovića, prema Kliničkom centru Srbije. Da bih potvrdio i dodatno objasnio svoju tezu, šaljem i sliku tog dela grada sa označenom Krunskom ulicom i mestom incidenta.“- piše nam čitalac iz Beograda.

-Dalje- pita se on – kako je moguće da brat premijera i brat gradonačelnika, imaju lično obezbeđenje, ali nemaju svoj automobil, nego su primorani da idu peške od Slavije do Krunske, i to kroz Birčaninovu ulicu, koja vodi od Krunske ulice, umesto ka njoj?

Pored toga, kako to da se igrom slučaja, baš tada, u tom trenutku i na tom mestu, našla ekipa internet televizije N1, koja je napravljena pre svega pet meseci…da snimi taj incident? Novinarima koji su prisustvovali paradi je pusta raskrsnica ulica Svetozara Markovića i Birčaninove sigurno bila najmanje zanimljiva lokacija za izveštavanje i kampovanje. Otkud onda ta N1 televizija tu?

Takođe, zašto se na snimku vidi kako mladići bacaju flaše vode preko glava žandarma u zid zgrade preko puta njih,a tačno pored kamere tzv. N1 televizije? Koja je poenta tog bacanja flaša u prazno?

Dalje, kako je moguće da za minimum tri minuta, koliko je trajao incident i privođenje, niko drugi od očevidaca koji su se našli tu (a ima ih, što se čuje i vidi na snimku) nije stigao da lepo uslika ili snimi navodnog Andreja Vučića i Predraga Malog?

I za kraj, kako je moguće da niko iz javnosti nije video nijednu od osoba sa snimka otkako su kobajagi odvedeni na VMA? Kako je moguće da niko od novinara nije ni probao da dođe u kontakt sa njima na VMA? Koji dokaz trenutno postoji, osim videa na kome se lica ne prepoznaju, da su Andrej Vučić i Predrag Mali pretučeni tog dana?

Žandarmi sa kojima je razgovarao potpisani novinar, tvrde da je incident unapred režirao komadant Žandarmerije Milenko Božović. On je doveo Vučićevog brata sa njegovim vojnim telohraniteljima koji su vređali žandarme, gađajući ih flašom i udarajući Heklerom, jer su se legitimisali kao premijerovi čuvari.

Žandarmi su odgovorili na napad tek kada su im životi bili ugroženi. Andrej je vikao na žandarme, psujući im majku što čuvaju pedere po naređenju njegovog brata, takođe pedera. Vučić voli da uživa u prljanju ljudi. Igranje sa policijom skupo će ga koštati. Zanimljivo je napomenuti i to da obe vojne službe bezbednosti još nemaju direktore!

 

      A 1.

    Jedan vampir kruži Beogradom

Penzionisani potpukovnik Dragoljub Živković, bio je pripadnik Obaveštajne uprave. On je priveden 2003. godine zbog sumnje da je radio u korist strane države, a optužen je i za špijunažu, lažno predstavljanje i falsifikovanje isprava i posedovanja veće količine oružja.

Pripadnicima podzemlja izdavao je legitimacije vojne službe, davao im lažne lične karte, i sve to debelo naplaćivao. Predmet je iz Vojnog suda u Beogradu ustupljen Višem sudu u Beogradu, a postupak protiv Živkovića okončan je 2006. godine – oslobađajućom presudom.

Špijunaža nije mogla biti dokazana, pa mu je na teret stavljeno odavanje vojne tajne, ali ni za to nije bilo dokaza, pa je oslobođen. Osuđen je zbog falsifikovanja službenih isprava i posedovanja veće količine oružja.

Živković je radio u Obaveštajnom centru Obaveštajne uprave od 28. decembra 1998. do 31. oktobra 2008, kada je penzionisan sa 44 godine života.

Nije objašnjeno ni kako je ostvario pravo na penziju, kada je osuđen za faslifikovanje službenih dokumenata. Osumnjičen je i da je falsifikovao vojnu legitimaciju za Miroslava Kuraka, sada optuženog da je ubica Slavka Ćuruvije.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je došlo do ovih saznanja i tražilo je 22. aprila 2013. detaljne informacije od Vojno-obaveštajne agencije (VOA) o ovom slučaju. Naime, otkriveno je da je potpukovnik Živković tri puta overio službenim pečatom vojne pošte 3906 Beograd vojnu legitimaciju koju je napravio na ime Kuraka.

Overio ju je 22. decembra 1997, 27. jula 1998. i 27. jula 2001. Otisak pečata i legitimacije su zaplenjeni septembra 2003. i Živković je kasnije zbog toga bio osuđen u Vojnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu.

Penzionisani pukovnik Dragan Živković nastavlja da hara Srbijom. Pouzdani izvori tvrde da od visokih službenika MUP-a Srbije Bogdana Pušića i Vladimira Božović dobija službene informacije, i da potom ucenjuje biznismene.

Ako neko od njih ne plati, biva uhapšen. Pisao je lažne prijave i protiv Milana Jankovića, iz Privredne komore Beograda, jer mu nije primio u stalnu radni odnos sina, koji je narkoman, i policija ga uvek pusti nakon privođenja, jer neko interveniše.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KORIST I OD SRPSKOG SMEĆA: KAPITALISTI IZ AMERIKE I EVROPSKE UNIJE SE UTRKUJU I ZA DOMAĆE DEPONIJE

27. августа 2014. Коментари су искључени

 

Đuri Horvatu i Zvonku Bedeu, hrvatskim privrednicima, posao sa srpskim smećem je godinama nameštao Oliver Dulić, bivši ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, kada je otišao u opoziciju umesto u zatvor, Horvat je poslove realizovao sa ministarkom Zoranom Mihajlović, a u biznis je bila uključena i američka ambasadorka Meri Brus Vorlik. Recikliranje otpada donosi veliku zaradu, ali uglavnom preko sive zone.

 

 

                      Vuk Stanić

 

Godišnje 850.000.000 evra (850 miliona) iznosi zarada od prerade pet ambalaže, koju Srbi bace u đubre . Najveći deo zarade od srpskih pet flašica ostvaruju hrvatski kraljevi đubreta Zvonko Bede, Drava international iz Osjeka i Đuro Horvat, odnosno Tehnix (u daljem tekstu Tehniks).

Osim u Hrvatskoj, jedan deo pet flaša se prerađuje i u Rumuniji.

Đuri Horvatu i Zvonku Bedeu je posao sa srpskim đubretom godinama nameštao Oliver Dulić bivši ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, ali kada je Dulić otišao u opoziciju umesto u zatvor, deo poslova nastavila je za Horvata da realizuje bivša ministarka energetike i zaštite životne sredine Zorana Mihajlović. Ona je odobrila realizaciju ugovora kojeg je sa Horvatom potpisao Dulić.

Iz budžeta Srbije je za "Projekat Federacije Roma" plaćeno 1,1 milion evra. Projekat je podrazumevao da se od firme Tehniks kupi linija za sortiranje otpada.

Istu takvu liniju Horvat je prodao i Makedonskoj državi, ali su je Makedonci platili tek 250.000 evra. Prilikom realizuje ovog projekta u Kikindi, ministar odbrane bio je Aleksandar Vučić, pa je uz 1,1 miliona evra besplatno na raspolaganje stavljena i zgrada Vojske Srbije koja se nalazi u krugu bivše kasarne Servo Mihalj.

Mihajlovićeva i Vučić su definitivno bili spremni da pomognu realizaciju projekata koje su sa Dulićem započeli Zvonko Bede i Đuro Horvat. Ipak položaj koji je u vreme Tadića i Dulića u Srbiji imao Tehniks, smatra se zlatnim periodom ove kompanije.

Dulić je posao organizovao tako da se pet ambalaža koja se prikupi u Srbiji, sakupljačima plaća 200 evra za tonu. Mlevenje i hladno pranje ove ambalaže obavaljalo se do nedavo u Boru, u fabrici Eurofoil d.o.o koju je sredstvima Fonda za razvoj kupio beograđanin Milojica Obradović i prodao je Hrvatu Zvonku Bedeu, a od prošle godine kamuflirali su se u selu Gajdobra pored Bačke Palanke.

Iz Gajdobre se ambalaža vozi na preradu u Hrvatsku, gde biva reciklirana, a od recikliranog materijala se proizvodi nova plastična ambalaža. Firma GPG d.o.o, čiji je vlasnik Goran Zlatković je angažovana za finalne proizvode od recikliranog PET-a. Ovog puta po toni se zaradi 17.000 evra (17 hiljada).

Treba istaći da tehnologija sa kojom raspolažu Japanci omogućava da pet ambalaža bude reciklirana više od petnaest puta. Tehnologija koju i Japanci koriste je Nemačka!

Inspektorka Prodanović u službi rodnog kraja

U Srbiji se svake godine sakupi 50.000 tona pet ambalaže, i kada se to pomnoži sa 17 hiljada, kolika je zarada po toni, prilikom recikliranja dobija se iznos od 850 miliona u prodatoj ambalaži, od recikliranog PET-a. Da se Dulić pitao za sve, svih pedeset hiljada tona bilo bi upućeno u fabriku Drava international Osjek, ali nije se pitao samo on.

Bojan Pajtić, predsednik pokrajinske Vlade tražio je svoj deo novca od đubreta, a Tadić je pristao.

Pajtićevo đubre se skuplja u Novom Sadu, u okviru kompanije "Green Teck", a na jugu Srbije za Pajtićev deo kolača zadužena je firma "Denny Pet" iz Niša.

Pajtićeva kombinacija je drugačija od Dulićeve, i po krajnjoj lokaciji odvoza smeća koje u ovom slučaju na recikliranje ne ide u Hrvatsku, već u Rumuniju. Od ukupno 850 miliona kolika je zarada u poslu sa srpskim pet flašama, više od dve trećine novca uzima hrvatski Dravainternational i Tehniks, koji, naravno, uredno plaća i one koji su mu omogućili da se ovog posla domogne.

Zahvaljujući Duliću, poreski obveznici Srbije su pet puta preplatili Horvatove linije za recikliranje, koje su osim u Kikindi, instalirane u Obrenovcu, Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Pirotu.

Svaki put bi oprema koju Horvat, inače prodaje za 250 hiljada evra, bila prodata po ceni od milion evra. Policiji je do danas bio problem da ovo i dokaže. Inspektorka Prodanić iz Uprave Policije za Beograd dobila je predmet na obradu. Prodanićeva je rodom iz Osjeka. Zahvaljujući njenoj “revnosnoj“ obradi podataka, Tehnix je nastavio nesmetano da prodaje hrvatski bofl od opreme, i nakon što su žuti otišli sa vlasti. Tehniks je čak otvorio Beo Tehnix d.o.o. u Kumodraškoj ulici u Beogradu.

Osim Dulića, Vučića i Zorane Mihajlović i Nebojše Ćirića, u priču sa srpskim đubretom bila je uključena i američka ambasadorka Meri Vorlik.

Vorlikova je zajedno sa hrvatskim ambasadorom Željkom Kuprešakom, Dulićem, Nebojšom Ćirićem u Boru otvorila fabriku Eurofoil, u kojoj su po pedeset odsto bili suvlasnici kum Laleta Sekulića, Miško Obradović i hrvatska firma Drava Internacional.

Ispostavilo se da naši političari i strani ambasadori pomažu ove dve hrvatske firme, koje rade paralelno. Jedna pljačkajući budžet Srbije prodajom Tehniksovih linija za sortiranje PET flaša po pet puta višim cenama od tržišnih, i to bez prethodno raspisanih tendera.

Druga, Dravainternational odvozi PET flaše u Osjek, lepo sortirane našom mukom i znojem, i tamo ih prerađuje u visoko isplativu sirovinu, na kojoj zarađuju 17.000 evra po toni.

Pretpostavaljamo da su hrvatski biznismeni lepo nagradili sve koji su im pomagali u ovim lukrativnim poslovima. U prilog tome ide i vest koja se u medijima pojavila, nedugo, nakon otvaranja fabrike u Boru: "Američka ambasadorka Meri Vorlik u nekretnine u Beogradskoj opštini Vračar investirala je 2,5 miliona evra."

Iz vlasničke strukture u ovoj borskoj fabrici posle kraćeg vremena povukao se Obradović, i kao stoodstotni vlasnik se tada upisala hrvatska firma Drava International.

 

      "…Srbi hoće skalameriju"

 

Fabrika je počela loše da posluje, a ambicije vlasnika i rukovodstva da uđu u ozbiljne poslove sa borskim rudnicima, gde su očekivali deo zlatnog i bakarnog kolača je propao.

Policija je počela da se interesuje za ceo projkat, i sumnja se na više kriminalnih aktivnosti. Ambasadorka Vorlik je pre isteka mandata, a bez objašnjenja, prebačena sa mesta ambasadora, na nižu funkciju, konzula u grad Melburn, u dalekoj Australiji.

Pokrovitelj projekta bila je sada likvidirana KBC banka. KBC je od samog dolaska u Srbiju loše poslovala, i brzo je zapala u probleme sa likvidnošću. Među kadrovima ove banke radili su i ljudi ranije osuđivani za krivična dela. Jedan od njih je bio i izvršni direktor Petar Stefanović. Stefanović osuđen na zatvorsku kaznu, u vreme dok je bio direktor Centro Banke.

Kod ove banke, za sredstva je konkurisala firma čiji je projekat za reciklažu uradio Energoprojekt. Sredstva su prvobitno odobrena, a odluka je potom promenjena. KBC banka je ukrala projekt i sa njim konkurisala za bespovratna sredstva EU. Evropska unija odobrila je KBC banci 19 miliona evra, a u fabriku u Boru investirano je oko milion

Preostalih 18 miliona evra bili su predmet policijske istrage, ali je po svoj prilici zbog upletenosti američkih diplomata, sve zaustavljeno. Diplomatski imunitet omogućava da visokorangirane diplomate ne budu krivično gonjene.

U trenutku pisanja ovog teksta Eurofoil u koji je navodno investirano 19 miliona, bio je 280 dana u blokadi. Iznos blokade bio je 62,4 miliona dinara…

KBC banka je bankrotirala, a njene poslove preuzela je Sosijete Ženeral.

Treba istaći i da je deo opreme sa kojim je fabrika u Boru radila, kupljen od kompanije Tehniks, da se ta oprema pokazala loše u ovoj ali i u drugim fabrikama..

Za linije koje je Oliver Dulić kupovao od Tehniksa, u početku nisu raspisivani tenderi. Tek je pod pritiskom javnosti, prilikom nabavke opreme za beogradsku gradsku čistoću raspisan tender decembra 2012.

Uslovi tendera bili su takvi da je mogao konkurisati samo Tehnix. Citiramo tekst iz tendera: "ponuđač opreme mora imati reference koje su ekvivalent nacrtu iz tendera" – ovo je značilo da bolje reference od firme Tehnix nisu dolazile u obzir, pošto su bile opisane karakteristike njihove opreme.

Đilas i Dulić su hteli da reference koje ima samo firma Tehnix! Uslovi tendera zasmejali su ozbiljne ponuđače opreme. Glasno su komentarisali: "Srbi hoće skalameriju".

Zbunjujuće je to što su posle svega u Gradskoj čistoći tvrdili da hrvatske linije nisu bile predmet kupoprodaje, već kompenzacije. Ovo nelogično objašnjenje je otvorilo pitanja zašto u uslovima tendera nije spomenuta mogućnost kompenzacije, a nejasno je ostalo i šta je uopšte i sa čime kompenzovano?

Oprema je zvanično trebalo da bude u stanju da preradi šest tona đubreta na sat, ali se u praksi ispostavilo da Tehniksove transportne trake ne mogu da izdrže ni daleko manje kapacitete.

U nekim reciklažnim centrima linije nikada nisu ni radile, što je slučaj sa pomenutom linijom kupljenom za grad Beograd.

Odlazak demokrata sa vlasti je donekle promenio situaciju u poslovima sa srpskim đubretom, mada je kako smo istakli, nova ministarka životne sredine ispoštovala skoro sve ranije potpisane štetne ugovore.

Procenjuje se da je zbirna vrednost pet ambalaža i drugih sekundarnih sirovina koje se dobijaju od srpskog đubreta, kao što su bakar, litijum, aluminijum, gvožđe, staklo, stari papir, organski otpad, i sve drugo što se ne može reciklirati, ali se može pretvoriti u energiju, više od dve milijarde evra na godišnjem nivou!

Najveći posao od svih poslova u oblasti đubreta je otkup starih transformatora od Elektro privrede Srbije. Iz transformatora se vadi bakar, koji je nekada vredniji i od novog transformatora iste snage, a manje zapremine. Osim bakra stari transfomatori sadrže i veću količinu gvožđa, koje se seče i prodaje. Krug igrača koji mogu da učestvuju u ovoj igri je strogo kontrolisan.

 

      Meri Vorlik upravlja iz daljine…

 

Pre nekoliko godina Evropska unije je dala novac kako bi se u Srbiji utvrdile divlje deponije, i otvorile ekološki kontrolisane. Novac je potrošen, i skoro ništa nije urađeno po tom pitanju. Ipak, na realizaciji ovog projekta ne insistira više ni EU, jer su deponije prevaziđena stvar. Deponije su sada izvor (sekundarnih) sirovina, imaju ulogu sličnu onoj koju su nekada imali rudnici. Deponije su sada organizovane kao nalazišta najrazličitijih sirovina i pogonskog goriva. Đubre se delimično sortira u domaćinstvima i upućuje ka reciklažnim centrima. U tim centrima se prave gotove sirovine za proizvode od plastike, alumijuma, stakla, starog papira

Kao i kod nas, i u Evropskoj uniji najveći poslovi su sa bakrom i litijumom. Neke sirovine se recikliraju i do sedamnaest puta. Ostatak đubreta koje nije moguće reciklirati odlazi u spalionice, koje su tako organizovane da se spaljeno đubre pretvara u energiju za grejanje, ili za proizvodnju struje.

Zvanično EU od svog smeća svake godine zaradi 24 milijarde evra, ali čak i u Evropskoj uniji veći deo ovog posla je u sivim tokovima, i po raznim pretpostavkama stvarna vrednost je oko deset puta veća. (240 milijardi evra)

Mnogi kapitalisti iz EU i SAD sada su bacili oko na srpske deponije, kojih po evidenciji sekundarnih skupljača sirovina ima na 2.378 lokacija u Srbiji. Prema podacima EU, u pitanju su 164 opštinske deponije i 4.500 divljih.

Pametna država nikada ne bi dozvolila da stranci uđu u ovaj sektor. Sa druge strane, još u vreme ambasadorke Meri Vorlik, stranci su počeli vredno da rade na preuzimanju srpskih resursa sekundarnih sirovina. Još tada je izrađen projekat preuzimanja deponije u Vinči na kojoj se nalaze tone i tone litijumskog đubreta, kao i drugog vrednog otpada…

Odlazak Meri Vorlik sa mesta ambasadora u Srbiji na mesto konzula u Australiji nije značio i prekid njenih poslovnih kontakata sa ljudima iz oblasti sekundarnih sirovina.

Zapravo, baš u Australiji ona je dobila mogućnost da produbi kontakte sa francuskom firmom Veolija. Veolija je jedna od najvećih firmi u Australiji u oblasti recikliranja, a sa Vorlikovom su pretpostavlja se kontaktirali kako bi im dala kontakte za preuzimanje deponije u Vinči.

Kontakt na koji je ova francuska firma upućena u Srbiji je Goran Vesić gradski menadžer grada Beograda.

Vesić je, podsetićemo, nedavno u medijima izjavio da će na školovanje u Francusku poslati više mladih kadrova, kako bi se specijalizovali za oblast zaštite životne sredine.

Interesantno je potsetiti i na Vesićev nedavni susret sa francuskim funkcionerom Žanom Polom, koji je u francuskoj glavni čovek za javne nabavke. Zli jezici tvrde da je razgovarano o načinima kako da se zaobiđu zakonske obaveze o raspisivanju tendera.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: