Архива

Posts Tagged ‘novinar’

MEDIJSKI AGRESIVAC: ZAVOĐENJE REDA U DRŽAVI PREKO MEDIJSKOG SPEKTRA SRBIJE!!!

25. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Kraj svake tiranije, uvek je obeležen glasnim pevanjem u slavu vođe i njegovog režima. Srbija živi u epohi medijskog ludila u kome sa svih televizija, sa talasa svih radio stanica i sa stranica svih novina, govori samo jedan čovek, Aleksandar Vučić. Laže o svojim velikim pobedama, o tome kako je Srbija prebogata zemlja a njeni građani srećni i zadovoljni.

Na čelu tih medija nalaze se opasni klovnovi, dobro plaćeni i spremni u svakom momentu da ga opevaju kao velikog državnika, mada svi znaju da je u pitanju opasan bolesnik. O odlazećem diktatoru i njegovom odnosu prema novinarkama i novinarima piše Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde, dugogodišnji Vučićev blizak saradnik.

 

                  Predrag Popović

CVRSTA RUKA MEDIJSKOG SPEKTRA SRBIJE-1

 

Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu – da zavede diktaturu u Srbiji. Iako je zaražen tom ambicijom, Aleksandar Vučić u svojoj bolesti uživa, a pate svi normalni građani.

Vlast nije promenila Vučića, samo ga je raskrinkala. Ko god više veruje svojim očima nego njegovim lažima, posle tri i po godine naprednjačke torture, shvata da se na vrhu vladajuće piramide nalazi opaki faraon, koji je spreman da svoj tron brani na sve načine, naročito strahom i nasiljem.

Okupirao je političku scenu, državne institucije je pretvorio u centre za udomljavanje starleta nepismenih stranačkih kadrova, privredu je rasteretio od radnika, a mediji mu služe za hajke na nepodobne pojedince i lečenje vlastitih kompleksa.

Svih 28 sati svog radnog dana Vučić posvećuje isključivo odbrani kulta svoje bezličnosti. Bez reda u glavi, red u državi zavodi preko medija. Nesposoban da uradi bilo šta korisno za građane, na vlasti pokušava da se održi uz pomoć kolektivne hipnoze. Da bi to ostvario, morao je da se promoviše u nezvaničnog glavnog i neodgovornog urednika svih srpskih televizija i novina.

Još pre ulaska u politiku, Aleksandar Vučić se zaljubio u medije. Privukla ga je mogućnost da preko njih plasira političke i privatne intrige i spletke, preti i vređa protivnike, a da hvali sebe i sebi slične. Na njegovu žalost, ljubav nije uzvraćena.

 

         Ej, blago meni, kad me Voja ženi…

 

Otkad je ušao u politiku, Vučić zloupotrebljava i svoju porodicu. Pre nego što se oženio, kukao je zbog napada na njegovog batu Andreja, koji je u svakoj izbornoj kampanji izazivao incidente, tukao se i bio privođen i hapšen. E, kad ga je Šešelj naterao da se venča sa Ksenijom Janković, tada u poodmakloj trudnoći, Vučićeva patetika se razmahala.

U decembru 1998. javno je kukao kako, siromah, sa suprugom i maloletnim sinom živi kao podstanar u garsonjeri od 26 kvadrata. Dok je to izgovarao, sa suzama u očima, već tri meseca je u džepu nosio rešenje kojim mu je vlada Mirka Marjanovića poklonila stančić od sto četrdeset kvadrata u elitnom beogradskom naselju „Ju biznis centar".

Glavne maskote radikalskih i naprednjačkih kampanja bili su prestolonaslednik Danilo i princeza Milica. Ćerku je politizovao čak i izborom imena, koje joj je dao po Milici Rakić, devojčici koja je tokom bombardovanja ubijena u Batajnici, kako bi dokazao svoj velikosrpski zanos i otpor NATO zlikovcima.

Suprugu Kseniju, koja je bila voditelj na PINK-u nije promovisao u medijima. Dopuštao joj je da se oglašava samo kad mu je bilo potrebno da demantuje tekstove o njegovom švarelisanju s televizijskom voditeljkom Gordanom Juzbašić, i priče o tome kako ju je pretukao skoro do smrti. Nasilničko ponašanje Vučić je saradnicima i svedocima objašnjavao osvetom za „ono što je uradila".

Šta mu je Ksenija „uradila" znali su svi u njegovom okruženju. Kad sam prihvatio poziv da uređujem „Pravdu", neki od Vučićevih saradnika su stekli uverenje da sam „njihov", pa su mi otkrivali detalje te, najsramnije, njegove tajne. U širenju prljavog veša najangažovanije su bile Jadranka Joksimović, Ana Stefanović, supruga dr Nebojše, i direktor Đorđe Minkov.

Dijalozi i dijagnoza

U opisu mog radnog mesta bila je i obaveza da početkom svakog meseca napravim predlog plata svih članova redakcije. Sa tim spiskom, jedno jutro mi je u kancelariju došao direktor Minkov i, sav skrušen, zapitao zašto na njemu nema Nevene Janković.

– Ko je to? – pitao sam.

Opisao mi je devojku koja liči na dečka, malo je čudna, ali ponaša se korektno, pristojna je i lepo vaspitana.

– Kako ne znaš? Ona je Vučićeva svastika… – rekao je.

Pošto nije predala radnu listu, što znači da ništa nije radila, odbio sam da joj odredim platu. Isto veče, na sastanku na koji me pozvao sasvim drugim povodom, Vučić me je, skrušen kao Minkov, zamolio da mu „ne pravim problem sa Nevenom".

Molim te, trpi je. Iz svog džepa ću dati pare za njenu platu, neka radi šta hoće, a tebi bi bilo najbolje da i ne dolazi u redakciju. Od nje nećeš imati nikakve koristi, može samo da nanosi štetu – rekao je gazda Vučić.

Obojica, i Minkov i Vučić, bili su u pravu. Nevena se ponašala korektno, ali širila je najpodlije tračeve, neprestano se pozivajući na Vučića. To sam shvatio kao izraz genetike, pošto je i Ksenija takva. U lice se smeška, a pri tom smišlja i pakuje najpodlije gadosti.

Jadranka Joksimović je često znala da bane u redakciju. Cvrkutava i koketna, puna ambicije da sa facom pedesetogodišnjakinje glumi nestašnu tinejdžerku, uvek bi mi ulepšala dan. Tako enegrična, jednom je još s vrata oplela po Neveni:

– Kako trpiš ovu Vučićevu pastorku? Odvratna je…

Iako prvo nije verovala da nisam upućen u afere porodice Vučić, gorljivo je izogovarala Kseniju i Nevenu. Po njenim tvrdnjama, Ksenija je 1984, kao maloletnica, rodila vanbračnu ćerku.

Da ne bi iritirala malograđansku sredinu, Nevenu je predstavljala kao sestru. Aleksandar je za to saznao mnogo posle venčanja s Ksenijom, kad su već dobili sina Danila. Zbog toga mrzi Kseniju, zlostavlja je i vređa.

Bez obzira na sve te detalje, priču sam shvatio kao običan trač. Znao sam da Joksimovićka mrzi Vučića jer nije pomogao njenom bratu Predragu da izbegne odsluženje zatvorske kazne zbog nekakvog razbojništva, pa nisam hteo da joj verujem, niti me, u krajnjoj liniji, sve to zanimalo.

Istu verziju, s mnogo više gorčine, ispričala mi je Ljiljana Đurđevac, tada uticajna novosadska radikalka, a kasnije naprednjakuša. Ljuta na Vučića jer nije podržao njenog miljenika, ako može tako da se kvalifikuje, vladiku Porfirija u finansijskom skandalu u Radio-difuznoj agenciji.

Na te priče nadovezala se Ana Stefanović, koju je, krajem 2009, Vučić postavio za direktora „Pravde", umesto Minkova. Lepa i kabasta, a odlično informisana, Ana je često svraćala u moju kancelariju na čašicu pića i tračeva.

– Oho, bila ti je u poseti Vučićeva tašta? – rekla je jednom prilikom, sa pakosnim osmehom.

Videla je da je tog dana u redakciju svratila starija koleginica, nekada zvezda „Politikinih" izdanja, koja se proslavila biografijama komandanata Vojske Republike Srpske. Ana Stefanović, logično, o radu te novinarke nije znala ništa, ali bila je dobro upućena u pikanterije koje su povezale nju i Vučića.

Njen sin je Kseniji napravio dete, Nevenu. Nije hteo da se oženi, pa je pobegao u inostranstvo. Priča se da se u Parizu venčao s nekom crnkinjom s kojom ima dvoje dece. Imao je sreće, spasao se Ksenije…ispričala mi je supruga aktuelnog ministra policije s plagiranim doktoratom.

Lep sinopsis za holivudsku romansu s elementima misterije i horora. Pošto sam imao, a i dalje imam, previše svojih problema, nisam se bavio Vučićevim. Ne, dok mi on opet nije digao pritisak s pričom o Neveninim novinarskim egzibicijama.

– Zašto nije potpisan intervju s Gocom? – bilo je prvo što me pitao u jednom ponoćnom pozivu.

– O čemu pričaš? Ko je Goca?

Nevena je napravila intervju s Gocom Tržan, objavljen je na srednjim stranama. Zašto nije potpisan? – proširio je pitanje. Čuo sam kako ga Ksenija brifuje, zahtevajući da insistira na mom objašnjenju. I dobio je adekvatno objašnjenje:

– Boli me…za Gocu i za Nevenu. A i za Kseniju. Čujem šta dobacuje, pa joj reci neka Nevenu ponekad pošalje na posao. Posle šest meseci prvi put je nešto napisala, a sad pravi problem što nije potpisana…

Mogao sam da mu psujem mamu Angelinu, Vučić bi svejedno ponavljao da nije u redu što mu svastika/pastorka nije potpisana.

Pola sata kasnije, opet je nazvao.

– Vidiš li s kakvim ludacima imam posla? Izvini, bilo mi je lakše da tebe iznerviram, nego da trpim njih dve – rekao je i otvorio dušu, odnosno ono što mu je ostalo od nje.

– Znam sve, znam kakva je Nevena. Obaveštavaju me šta priča po redakciji. Što je još gore, dođe ovde, pa truje Kseniju. Ne mogu da ih podnesem. Ksenija je napravila budalu od mene. Lagala mi je da joj je Nevena sestra, a ne ćerka. Kao idiot, poslednji sam saznao da je Ksenija imala dete pre nego što smo se venčalinaricao je Vučić nad zlom sudbom.

No, te teme on smatra zabranjenim. Ne mari za porodice Ćuruvije, Aleksandre Juras, kao ni za urednike i novinare Magazina Tabloid i svih ostalih žrtava njegovih političkih i drugih zločina. Oni nisu bitni, neka stradaju. A, stradaće ako pomenu da je sin Danilo leto proveo na jahti odbeglog kriminalca Bogoljuba Karića i da noći provodi bančeći po splavovima i noćnim klubovima.

 

          Silovatelj medija, rođen u tuđoj krvi

 

Vučićev moralni kompas uvek pokazuje u pravcu njega. Veličanstvenog i nedodirljivog. I svemoćnog.

Muku mu prave tekstovi u kojima mu se pominje porodica. Za one u kojima se problematizuju prevare poput „Beograda na vodi", Etihada, nameštenog tendera za „Tamnavu", priznanja nezavisnog albanskog Kosova, pljačke penzionera i otpuštanja radnika, za njih ne brine.

Te teme će lako amortizovati manipulacijama preko podobnih medija. Sa druge strane, sve normalne građane ne zanima ko je pravi Vučićev otac, zašto se tajno razveo i još tajnije venčao, s koliko novinarski se švalerisao, ko su mu i kakva deca.

Neuporedivo su ozbiljnije posledice koje će Vučićeva tiranija ostaviti na Srbiji.

Zato urla na „bandu reketaša". Na taj ton i rečnik je navikao u krugu svoje porodice i najbližih saradnika. Što se mene tiče, ne samo reket, nego od njega ne bih uzeo ni lek. Niti bih mu ga dao. Neka preti, tuži i hapsi.

Njegovo nasilje neće iznenaditi nikoga ko se seća Slavka Ćuruvije, iza koga je ostao krvavi trag koji vuče pravo prema Aleksandru Vučiću. Tačno je primetio jedan opozicionar – Vučić je rođen u krvi. Da, u tuđoj krvi.

Ne mogu da me slome moralno i fizički, ako hoće da me uklone moraće da me ubiju – rekao je Slavko Ćuruvija nekoliko dana pre nego što je tadašnji režim, u kome je Vučić bio ministar protiv informisanja, realizovao tu ideju.

Svako ko drži do dostojanstva, istine i pravde danas mora da citira tu Ćuruvijinu izjavu. Pa, neka Vučić opet radi što misli da mora. Uostalom, i Hitler je 1942. bio mnogo jak, ali svi su, pa i on, znali da će na kraju izgubiti rat.

Iako je uveren da je jači od zdravog razuma, i Vučićeva diktatura ima kraj.

Mediji, bar onaj ispravniji deo, prikazivali su ga onakvim kakav jeste – sablasno smešan, kvaran, podao i primitivan. Na televiziji je izgledao komično, kao zli klovn koji sebe neosnovano smatra ozbiljnim igračem, a novine su štancovale tekstove u kojima su ga podsećale da će kad-tad odgovarati zbog huškanja na ratove i dobrovoljnog davanja tuđe krvi.

Ljut zbog odbijanja, Vučić je odgovorio u skladu sa svojim karakteromsilovao je medije. Svaki put kad su se stekle okolnosti. Radio je to javno, pred više miliona svedoka, uživajući u sadističkim perverzijama.

Prvi put kad je došao na vlast, u crno-crvenoj koaliciji 1998. godine, kao ministar protiv informisanja naišao je na kakav-takav otpor tzv. nezavisnih novinara. Slobodu javne reči ugasio je anticivilizacijskim zakonom, koji mu je omogućio da zabranjuje rad, montira sudske postupke, pleni redakcijsku i privatnu imovinu, kreira atmosferu linča i progoni defetiste koji su sumnjali u uspeh njegovih ratnih avantura. Pojedini učesnici tog sukoba mišljenja, poput Slavka Ćuruvije, završili su na Novom groblju.

Sa istom strašću, još moćniji i agresivniji, Vučić danas neprikosnoveno vlada medijima. Umesto političkih i ekonomskih programa za izlaz iz krize, narodu nudi rijaliti-programe na svim svojim televizijama.

Vlasnici privatnih televizija s nacionalnom frekvencijom bespogovorno ispunjavaju želje diktatoru.

Kako i ne bi, kad su ucenjeni. Željko Mitrović javno priznaje da i ne spava zbog Vučića. Ne sme da rizikuje. Šta ako se, dok on drema, Vučić seti pokojne Andree Bojanić i njenog ubice Aleksandra prestolonaslednika Mitrovića?

Kakav je, premijer bi mogao da svoje sluge iz pravosuđa uputi da sprovedu istragu koja bi utvrdila ko je zaista odgovoran za tragični saobraćajni udes, kako su i zašto svedoci menjali iskaze, šta se dešavalo na VMA, pre nego što je princ pristao da, u društvu oca i advokata, ode u policiju, koja je vlasniku Pinka dala snimke bezbednosnih kamera s mesta nesreće, da on i njegova svita samo izvrše uviđaj i uvere se da je pokojna devojčica sama izazvala nesreću.

 

         Groktanje preko "Informera"

 

Željko Mitrović je svakakav, samo nije naivan. Posle te dve tragedije, čiji tragovi vuku ka njemu, shvatio je da je đavo odneo šalu i poslao mu Vučića. Za dvadeset godina turbulentnih odnosa, u kojima su se preplitali periodi saradnje i sukoba, Mitrović je imao mnogo prilika da se uveri da je Vučić najopasniji agresivac koji je zaseo na vlast.

Predrag Ranković Peconi, vlasnik televizije Hepi i još desetak firmi, nema teret privatnih skandala, ali Vučić može, hoće i želi da ga ucenjuje pritiskom na biznis.

Peconi svakog meseca plaća četiri miliona evra kreditne rate. Dovoljno je da sa jednom ratom zakasni, pa da mu se poslovni sistem raspadne kao kula od karata – pretio je Vučić.

S obzirom da Peconi važi za starog i izdašnog finansijera Socijalističke partije Srbije, logična je i njegova zebnja da će se, pre ili kasnije, naći na udaru svemoćnog vladara.

U nešto lagodnijoj poziciji nalaze se TV Prva i B92. Vlasnici kiparske kompanije „Astonko holdings limited", koji su preko svoje istoimene beogradske ćerke-firme kupili te dve televizije, ponašaju se kao i drugi stranci koji ulaze u srpske medije.

Uređivačku politiku su prilagodili interesima režima, stoje na usluzi vladaru i kad god on poželi ustupaju mu prostor i sve ostalo. U najlagodnijoj poziciji nalaze se Vučićevi štampani bilteni „Kurir" i „Informer".

Medije su poslednjih dve decenije osnivali razni politikanti, kontroverzni biznismeni, pa i mafijaški bosovi. Izdavačka preduzeća su korišćena za pranje para, utaju poreza i slična krivična dela. ‚‚Na udaru najtežih optužbi našli su se mnogi izdavači, ali samo je

Radisav Raja Rodić priznao da je kriminalac. Uhapšen je u septembru 2009, a mesec dana kasnije podignuta je optužnica koja ga je teretila da je, u saradnji s još troje osumnjičenih, oštetio više banaka, poslovnih partnera i budžet Srbije za oko 10 miliona evra.

‚‚Posle godinu dana, vlasnik „Kurira" se nagodio, osuđen je na dve godine zatvora i šest godina zabrane rada u medijima. Firmu je samo preneo na ime sina Aleksandra i nastavio po starom. U vreme dok je trajao sudar zakona s klanom Rodić, Rajin sin Aleksandar se skrivao u Jajincima, u kući velikog Ace, današnjeg diktatora.

‚‚Iako je njihova emotivno-kriminalna veza na neko vreme bila uzdrmana, pošto su Rodići podvili rep pred Draganom Đilasom, sve je došlo na svoje kad je SNS preuzeo vlast.

Aca Rodić je diktatoru ustupio na raspolaganje svoj „Kurir", preko koga su vođene kompromitujuće kampanje protiv svih režimskih protivnika. Ipak, „Kurir" i klan Rodić ne mogu da se porede sa „Informerom" i Draganom J. Vučićevićem. Ono što je Vučić u politici, to je Vučićević u novinarstvu. Obojica su dokazani lažovi i prevaranti, štetočine s istom vrstom patologije.

Vučićević se zalepio za Vučića kao guma za otčepljivanje wc-šolje. Sada je guma prljava, ali to njima ne smeta. Naprotiv, miris koji proizvode stvara im utisak beskrajne moći. To je i logično, pošto sarađuju s istim kriminalcima i na isti način se obračunavaju s nepodobnim pojedincima.

Vučić je na primeru svog moralnog dvojnika Vučićevića dokazao da štampa nije tigar, nego svinja od papira. I to dobro dresirana. Sve što Vučić misli, Vučićević grokće i, valjajući se u naprednjačkom glibu, baca blato na svakoga ko zasmeta. „Informer" nisu novine, nego dnevna dijagnoza mentalnog stanja diktatora.

Kako izgleda Vučićev obračun s onima koji misle drugačije, najbolje ilustruje primer Slavka Ćuruvije. Čim je „Dnevni telegraf" počeo da objavljuje informacije o skandalima radikalske vlasti u Zemunu, 1997. godine, Ćuruvija je targetovan za odstrel. Napad je, naravno, predvodio Vučić.

Uslovljen vlastitim karakterom, tadašnji generalni sekretar SRS-a nije mogao da se zadrži samo na novinskom prepucavanju. U svim nastupima, u medijima i sa skupštinske govornice, Vučić je rafalnim uvredama gađao Ćuruviju, ali to mu se činilo nedovoljnim, pa je sukob spustio na najprljaviji nivo, gde se osećao kao svoj na svome.

U januaru 1998. godine, Vučić je štampao pornografski pamflet protiv Ćuruvije. Uz desetak eksplicitnih fotografija seksa nekog muškarca sa televizijskom voditeljkom Aleksandrom Juras, objavljeno je pismo Petra Panića, tadašnjeg šefa radikalskog obezbeđenja, a današnjeg Vučićevog kuma, člana Glavnog odbora SNS-a, dvostrukog ubice i svemoćnog specijalnog savetnika u Bezbednosno-informativnoj agenciji. U novijoj istoriji Srbije nikada ništa prljavije od toga nije objavljeno.

Ni to nije zadovoljilo Vučićevu patologiju. Korak dalje otišao je 16. februara 1998. u intervjuu magazinu „Argument".

– Jedna lažljiva, prljava novina, „Dnevni telegraf" objavila je neistinite tekstove o meni. Slavku Ćuruviji to nikada neću zaboraviti i platiće mi kad-tad. To je objavio kad mi se rodio sin i Ćuruvija će to platiti. Ja sam čovek koji ne zaboravlja ni dobro, ni zlo. To je moja lična stvar. Skupo će to platiti Ćuruvija, ja ću mu to vratiti… – režao je Vučić.

Preteće obećanje je ispunio nekoliko meseci kasnije, kad je stao na čelo hajkaša na Ćuruviju i „Dnevni telegraf".

Presudu je, izgleda, izvršio neko drugi. Ćuruvija je 11. aprila 1999. izrešetan sa 17 metaka u leđa. Na dan sahrane, Vučić je, prilikom slučajnog susreta, dvojicu bivših urednika „Dnevnog telegrafa", s veselim osmehom pitao: „Gde vam je Ćuruvija, je l’ pobegao iz zemlje ili je u zemlji?"

Dokazujući večnu mržnju, kasnije je s ponosom govorio da ne pije alkohol, napio se, tvrdio je, samo tri puta u životu – 1. kad je Zvezda u Bariju osvojila titulu šampiona Evrope, 2. kad je ubijen Slavko Ćuruvija i 3. kad je Zvezdan Jovanović Zmija streljao Zorana Đinđića.

Pritiskom na beogradske štamparije, „Dnevni telegraf" je 1998. prognao iz Srbije u Crnu Goru, gde se štampa i ovaj broj „Tabloida".

Na Ćuruviju je istresao osvetnički bes zato što je „objavio neistine na dan kad mu je rođen sin Danilo". Patološku potrebu da sažaljenje javnosti i opravdanje za svoju agresivnost i sada pokušava da izazove optužbom na račun Magazina Tabloid, koji, eto, pominje njegovu porodicu, pa čak i nekog Saliha za koga se tvrdi da mu je pravi otac.

Naravno, laž do laži. Prvo, autori „Tabloida", koji su objavljivali informacije te prirode, pominjali su, kao što Aleksandar i Angelina Vučić dobro znaju, Fahrija Muslijua, a ako je u to umešan i neki Salih, neka o tome brine tata Anđelko.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KORIST I OD SRPSKOG SMEĆA: KAPITALISTI IZ AMERIKE I EVROPSKE UNIJE SE UTRKUJU I ZA DOMAĆE DEPONIJE

27. августа 2014. Коментари су искључени

 

Đuri Horvatu i Zvonku Bedeu, hrvatskim privrednicima, posao sa srpskim smećem je godinama nameštao Oliver Dulić, bivši ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, kada je otišao u opoziciju umesto u zatvor, Horvat je poslove realizovao sa ministarkom Zoranom Mihajlović, a u biznis je bila uključena i američka ambasadorka Meri Brus Vorlik. Recikliranje otpada donosi veliku zaradu, ali uglavnom preko sive zone.

 

 

                      Vuk Stanić

 

Godišnje 850.000.000 evra (850 miliona) iznosi zarada od prerade pet ambalaže, koju Srbi bace u đubre . Najveći deo zarade od srpskih pet flašica ostvaruju hrvatski kraljevi đubreta Zvonko Bede, Drava international iz Osjeka i Đuro Horvat, odnosno Tehnix (u daljem tekstu Tehniks).

Osim u Hrvatskoj, jedan deo pet flaša se prerađuje i u Rumuniji.

Đuri Horvatu i Zvonku Bedeu je posao sa srpskim đubretom godinama nameštao Oliver Dulić bivši ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, ali kada je Dulić otišao u opoziciju umesto u zatvor, deo poslova nastavila je za Horvata da realizuje bivša ministarka energetike i zaštite životne sredine Zorana Mihajlović. Ona je odobrila realizaciju ugovora kojeg je sa Horvatom potpisao Dulić.

Iz budžeta Srbije je za "Projekat Federacije Roma" plaćeno 1,1 milion evra. Projekat je podrazumevao da se od firme Tehniks kupi linija za sortiranje otpada.

Istu takvu liniju Horvat je prodao i Makedonskoj državi, ali su je Makedonci platili tek 250.000 evra. Prilikom realizuje ovog projekta u Kikindi, ministar odbrane bio je Aleksandar Vučić, pa je uz 1,1 miliona evra besplatno na raspolaganje stavljena i zgrada Vojske Srbije koja se nalazi u krugu bivše kasarne Servo Mihalj.

Mihajlovićeva i Vučić su definitivno bili spremni da pomognu realizaciju projekata koje su sa Dulićem započeli Zvonko Bede i Đuro Horvat. Ipak položaj koji je u vreme Tadića i Dulića u Srbiji imao Tehniks, smatra se zlatnim periodom ove kompanije.

Dulić je posao organizovao tako da se pet ambalaža koja se prikupi u Srbiji, sakupljačima plaća 200 evra za tonu. Mlevenje i hladno pranje ove ambalaže obavaljalo se do nedavo u Boru, u fabrici Eurofoil d.o.o koju je sredstvima Fonda za razvoj kupio beograđanin Milojica Obradović i prodao je Hrvatu Zvonku Bedeu, a od prošle godine kamuflirali su se u selu Gajdobra pored Bačke Palanke.

Iz Gajdobre se ambalaža vozi na preradu u Hrvatsku, gde biva reciklirana, a od recikliranog materijala se proizvodi nova plastična ambalaža. Firma GPG d.o.o, čiji je vlasnik Goran Zlatković je angažovana za finalne proizvode od recikliranog PET-a. Ovog puta po toni se zaradi 17.000 evra (17 hiljada).

Treba istaći da tehnologija sa kojom raspolažu Japanci omogućava da pet ambalaža bude reciklirana više od petnaest puta. Tehnologija koju i Japanci koriste je Nemačka!

Inspektorka Prodanović u službi rodnog kraja

U Srbiji se svake godine sakupi 50.000 tona pet ambalaže, i kada se to pomnoži sa 17 hiljada, kolika je zarada po toni, prilikom recikliranja dobija se iznos od 850 miliona u prodatoj ambalaži, od recikliranog PET-a. Da se Dulić pitao za sve, svih pedeset hiljada tona bilo bi upućeno u fabriku Drava international Osjek, ali nije se pitao samo on.

Bojan Pajtić, predsednik pokrajinske Vlade tražio je svoj deo novca od đubreta, a Tadić je pristao.

Pajtićevo đubre se skuplja u Novom Sadu, u okviru kompanije "Green Teck", a na jugu Srbije za Pajtićev deo kolača zadužena je firma "Denny Pet" iz Niša.

Pajtićeva kombinacija je drugačija od Dulićeve, i po krajnjoj lokaciji odvoza smeća koje u ovom slučaju na recikliranje ne ide u Hrvatsku, već u Rumuniju. Od ukupno 850 miliona kolika je zarada u poslu sa srpskim pet flašama, više od dve trećine novca uzima hrvatski Dravainternational i Tehniks, koji, naravno, uredno plaća i one koji su mu omogućili da se ovog posla domogne.

Zahvaljujući Duliću, poreski obveznici Srbije su pet puta preplatili Horvatove linije za recikliranje, koje su osim u Kikindi, instalirane u Obrenovcu, Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Pirotu.

Svaki put bi oprema koju Horvat, inače prodaje za 250 hiljada evra, bila prodata po ceni od milion evra. Policiji je do danas bio problem da ovo i dokaže. Inspektorka Prodanić iz Uprave Policije za Beograd dobila je predmet na obradu. Prodanićeva je rodom iz Osjeka. Zahvaljujući njenoj “revnosnoj“ obradi podataka, Tehnix je nastavio nesmetano da prodaje hrvatski bofl od opreme, i nakon što su žuti otišli sa vlasti. Tehniks je čak otvorio Beo Tehnix d.o.o. u Kumodraškoj ulici u Beogradu.

Osim Dulića, Vučića i Zorane Mihajlović i Nebojše Ćirića, u priču sa srpskim đubretom bila je uključena i američka ambasadorka Meri Vorlik.

Vorlikova je zajedno sa hrvatskim ambasadorom Željkom Kuprešakom, Dulićem, Nebojšom Ćirićem u Boru otvorila fabriku Eurofoil, u kojoj su po pedeset odsto bili suvlasnici kum Laleta Sekulića, Miško Obradović i hrvatska firma Drava Internacional.

Ispostavilo se da naši političari i strani ambasadori pomažu ove dve hrvatske firme, koje rade paralelno. Jedna pljačkajući budžet Srbije prodajom Tehniksovih linija za sortiranje PET flaša po pet puta višim cenama od tržišnih, i to bez prethodno raspisanih tendera.

Druga, Dravainternational odvozi PET flaše u Osjek, lepo sortirane našom mukom i znojem, i tamo ih prerađuje u visoko isplativu sirovinu, na kojoj zarađuju 17.000 evra po toni.

Pretpostavaljamo da su hrvatski biznismeni lepo nagradili sve koji su im pomagali u ovim lukrativnim poslovima. U prilog tome ide i vest koja se u medijima pojavila, nedugo, nakon otvaranja fabrike u Boru: "Američka ambasadorka Meri Vorlik u nekretnine u Beogradskoj opštini Vračar investirala je 2,5 miliona evra."

Iz vlasničke strukture u ovoj borskoj fabrici posle kraćeg vremena povukao se Obradović, i kao stoodstotni vlasnik se tada upisala hrvatska firma Drava International.

 

      "…Srbi hoće skalameriju"

 

Fabrika je počela loše da posluje, a ambicije vlasnika i rukovodstva da uđu u ozbiljne poslove sa borskim rudnicima, gde su očekivali deo zlatnog i bakarnog kolača je propao.

Policija je počela da se interesuje za ceo projkat, i sumnja se na više kriminalnih aktivnosti. Ambasadorka Vorlik je pre isteka mandata, a bez objašnjenja, prebačena sa mesta ambasadora, na nižu funkciju, konzula u grad Melburn, u dalekoj Australiji.

Pokrovitelj projekta bila je sada likvidirana KBC banka. KBC je od samog dolaska u Srbiju loše poslovala, i brzo je zapala u probleme sa likvidnošću. Među kadrovima ove banke radili su i ljudi ranije osuđivani za krivična dela. Jedan od njih je bio i izvršni direktor Petar Stefanović. Stefanović osuđen na zatvorsku kaznu, u vreme dok je bio direktor Centro Banke.

Kod ove banke, za sredstva je konkurisala firma čiji je projekat za reciklažu uradio Energoprojekt. Sredstva su prvobitno odobrena, a odluka je potom promenjena. KBC banka je ukrala projekt i sa njim konkurisala za bespovratna sredstva EU. Evropska unija odobrila je KBC banci 19 miliona evra, a u fabriku u Boru investirano je oko milion

Preostalih 18 miliona evra bili su predmet policijske istrage, ali je po svoj prilici zbog upletenosti američkih diplomata, sve zaustavljeno. Diplomatski imunitet omogućava da visokorangirane diplomate ne budu krivično gonjene.

U trenutku pisanja ovog teksta Eurofoil u koji je navodno investirano 19 miliona, bio je 280 dana u blokadi. Iznos blokade bio je 62,4 miliona dinara…

KBC banka je bankrotirala, a njene poslove preuzela je Sosijete Ženeral.

Treba istaći i da je deo opreme sa kojim je fabrika u Boru radila, kupljen od kompanije Tehniks, da se ta oprema pokazala loše u ovoj ali i u drugim fabrikama..

Za linije koje je Oliver Dulić kupovao od Tehniksa, u početku nisu raspisivani tenderi. Tek je pod pritiskom javnosti, prilikom nabavke opreme za beogradsku gradsku čistoću raspisan tender decembra 2012.

Uslovi tendera bili su takvi da je mogao konkurisati samo Tehnix. Citiramo tekst iz tendera: "ponuđač opreme mora imati reference koje su ekvivalent nacrtu iz tendera" – ovo je značilo da bolje reference od firme Tehnix nisu dolazile u obzir, pošto su bile opisane karakteristike njihove opreme.

Đilas i Dulić su hteli da reference koje ima samo firma Tehnix! Uslovi tendera zasmejali su ozbiljne ponuđače opreme. Glasno su komentarisali: "Srbi hoće skalameriju".

Zbunjujuće je to što su posle svega u Gradskoj čistoći tvrdili da hrvatske linije nisu bile predmet kupoprodaje, već kompenzacije. Ovo nelogično objašnjenje je otvorilo pitanja zašto u uslovima tendera nije spomenuta mogućnost kompenzacije, a nejasno je ostalo i šta je uopšte i sa čime kompenzovano?

Oprema je zvanično trebalo da bude u stanju da preradi šest tona đubreta na sat, ali se u praksi ispostavilo da Tehniksove transportne trake ne mogu da izdrže ni daleko manje kapacitete.

U nekim reciklažnim centrima linije nikada nisu ni radile, što je slučaj sa pomenutom linijom kupljenom za grad Beograd.

Odlazak demokrata sa vlasti je donekle promenio situaciju u poslovima sa srpskim đubretom, mada je kako smo istakli, nova ministarka životne sredine ispoštovala skoro sve ranije potpisane štetne ugovore.

Procenjuje se da je zbirna vrednost pet ambalaža i drugih sekundarnih sirovina koje se dobijaju od srpskog đubreta, kao što su bakar, litijum, aluminijum, gvožđe, staklo, stari papir, organski otpad, i sve drugo što se ne može reciklirati, ali se može pretvoriti u energiju, više od dve milijarde evra na godišnjem nivou!

Najveći posao od svih poslova u oblasti đubreta je otkup starih transformatora od Elektro privrede Srbije. Iz transformatora se vadi bakar, koji je nekada vredniji i od novog transformatora iste snage, a manje zapremine. Osim bakra stari transfomatori sadrže i veću količinu gvožđa, koje se seče i prodaje. Krug igrača koji mogu da učestvuju u ovoj igri je strogo kontrolisan.

 

      Meri Vorlik upravlja iz daljine…

 

Pre nekoliko godina Evropska unije je dala novac kako bi se u Srbiji utvrdile divlje deponije, i otvorile ekološki kontrolisane. Novac je potrošen, i skoro ništa nije urađeno po tom pitanju. Ipak, na realizaciji ovog projekta ne insistira više ni EU, jer su deponije prevaziđena stvar. Deponije su sada izvor (sekundarnih) sirovina, imaju ulogu sličnu onoj koju su nekada imali rudnici. Deponije su sada organizovane kao nalazišta najrazličitijih sirovina i pogonskog goriva. Đubre se delimično sortira u domaćinstvima i upućuje ka reciklažnim centrima. U tim centrima se prave gotove sirovine za proizvode od plastike, alumijuma, stakla, starog papira

Kao i kod nas, i u Evropskoj uniji najveći poslovi su sa bakrom i litijumom. Neke sirovine se recikliraju i do sedamnaest puta. Ostatak đubreta koje nije moguće reciklirati odlazi u spalionice, koje su tako organizovane da se spaljeno đubre pretvara u energiju za grejanje, ili za proizvodnju struje.

Zvanično EU od svog smeća svake godine zaradi 24 milijarde evra, ali čak i u Evropskoj uniji veći deo ovog posla je u sivim tokovima, i po raznim pretpostavkama stvarna vrednost je oko deset puta veća. (240 milijardi evra)

Mnogi kapitalisti iz EU i SAD sada su bacili oko na srpske deponije, kojih po evidenciji sekundarnih skupljača sirovina ima na 2.378 lokacija u Srbiji. Prema podacima EU, u pitanju su 164 opštinske deponije i 4.500 divljih.

Pametna država nikada ne bi dozvolila da stranci uđu u ovaj sektor. Sa druge strane, još u vreme ambasadorke Meri Vorlik, stranci su počeli vredno da rade na preuzimanju srpskih resursa sekundarnih sirovina. Još tada je izrađen projekat preuzimanja deponije u Vinči na kojoj se nalaze tone i tone litijumskog đubreta, kao i drugog vrednog otpada…

Odlazak Meri Vorlik sa mesta ambasadora u Srbiji na mesto konzula u Australiji nije značio i prekid njenih poslovnih kontakata sa ljudima iz oblasti sekundarnih sirovina.

Zapravo, baš u Australiji ona je dobila mogućnost da produbi kontakte sa francuskom firmom Veolija. Veolija je jedna od najvećih firmi u Australiji u oblasti recikliranja, a sa Vorlikovom su pretpostavlja se kontaktirali kako bi im dala kontakte za preuzimanje deponije u Vinči.

Kontakt na koji je ova francuska firma upućena u Srbiji je Goran Vesić gradski menadžer grada Beograda.

Vesić je, podsetićemo, nedavno u medijima izjavio da će na školovanje u Francusku poslati više mladih kadrova, kako bi se specijalizovali za oblast zaštite životne sredine.

Interesantno je potsetiti i na Vesićev nedavni susret sa francuskim funkcionerom Žanom Polom, koji je u francuskoj glavni čovek za javne nabavke. Zli jezici tvrde da je razgovarano o načinima kako da se zaobiđu zakonske obaveze o raspisivanju tendera.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVIJA ISTORIJA ŠVERCA DUVANA NA NAŠIM PROSTORIMA

25. августа 2014. Коментари су искључени

 

Od raspada nekadašnje Jugoslavije, pa sve do danas, jedina zajednička "privredna grana" bivših bratskih republika, bio je i ostao šverc takozvane akcizne robe, duvana, alkohola i drugih proizvoda od kojih svaka ozbiljna država na svetu ubira prihode.

 

              Mersiha Hadžić

 

Mada zvanično, zakon u Srbiji, kao i u zemljama bivše SFRJ, predviđa rigidne mere za one koji se bave nelegalnim prometom duvana, ali i za one registrovane koji u promet stavljaju cigarete bez akciznih markica, šverc ove robe teče nesmetano.

U očuvanju takozvanih održivih prihoda u većini zemalja u regionu nekadašnje Jugoslavije, doneti su takozvani "akcizni kalendari": tako je, na primer, Makedonija usvojila desetogodišnji kalendar, Srbija petogodišnji, Albanija četvorogodišnji, dok je Bosna i Hercegovina strogo definisala godišnja povećanja.

Ipak, i dalje ostaje činjenica da je za sve zemlje na Balkanu, ilegalna trgovina duvanom glavni rizik po održivost prihoda od akciza. Ovo je i bio razlog da se sve zemlje koje su na taj način ugrožene, udruže u borbi protiv šverca akcizne robe, posebno duvana, koji je na prvom mestu po ostvarenom profitu. Bitka za duvan koja u kontinuitetu traje između države i mafije, ravna je specijalnom ratu u kome svaka strana učestvuje svim raspoloživim sredstvima.

Koliko je važno da se zaustavi šverc duvan, i ostale akcizne robe u Srbiji, govori i podatak da je budžetski deficit stalno povećan za oko 1,5 milijardi evra. tačnije, toliko su svi građani na šteti od ilegalnog prometa duvana.

Nelegalna trgovina rezanim duvanom i cigaretama, u svim zemljama Balkana nanosi ogromne gubitke, pa je na jednom prošlogodišnjem skupu ekonomista, tim povodom, iznet podatak da bi za visinu izgubljene dobiti, za samo nekoliko godina, region mogao da izgradi putnu infrastrukturu svetske klase, sa pratećim objektima i zapošljavanjem najmanje 10 odsto odsto od ukupnog broja nezaposlenih.

Duga je i još uvek u velikoj meri nepoznata novija istorija šverca duvana (i drugih akciznih roba) na prostoru nekadašnje SFRJ. Koreni ovog profitabilnog "zanata" kojim se podzemlje u regionu i danas bavi, sežu daleko, u posleratnu Jugoslaviju. Počelo je švercom hercegovačke "Škije", kvalitetnog rezanog duvana na koji je država imala monopol, a kasnije je, ona bogata, socijalistička Jugoslavija, vršila tranzit duvana u takozvane "treće zemlje" i na tome lepo zarađivala.

Raspadom SFRJ, taj državni monopol preuzele su frakcije obaveštajnih službi i kriminalne grupe koje su bile pod njihovom kontrolom. Kako je u pitanju veliki novac, "za stolom" su bili i "veliki igrači".

U Srbiji je režim Slobodana Miloševića imao najveću udeo u švercu duvana. U zenitu njegove vladavine, a posebno tokom ratnih devedesetih, švercom cigareta bavio se svaki vojni "liferant", ali, oni glavni "distributeri", bili su sve sama zvučna imena.

Od Marka Miloševića i Vlade Kovačevića zvanog Tref, pa sve do Radovana Stojičića-Badže (nekadašnji načelnik resora Javne bezbednosti) i mnogih drugih bliskih ondašnjem vođi.

Jedna od verzija zašto je ubijen Radovan Stojčić Badža, tada zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije je tvrdnja da je zadržao i prisvojio dva šlepera cigareta koji su pripadali poznatoj kriminalnoj organizaciji Sveta Kruna iz Pulje (Italija).

Posle pada Miloševića, već 2001. godine, hrvatski nedeljnik "Nacional", koji je vodio pokojni Ivo Pukanić, objavljuje seriju tekstova o švercu duvana i ilegalnim aktivnostima. Mnogi danas pretpostavljaju da je Pukanić ubijen zbog istraživanja kriminalnih radnji vezanih za šverc duvana.

Dok se na terenu Srbije i Crne Gore odvijao pravi rat za primat nad švercom cigareta, i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, tekao je isti proces. Sa znatno manje žrtava. Mnogi od današnjih tajkuna u Hrvatskoj i BiH, počeli su svoj "biznis" švercom duvana. Vodeće političke stranke iz devedesetih, SDA i HDZ, izdržavale su se skoro isključivo tom delatnošću. Iz tih partijskih preduzeća, nikli su biznismeni tipa Ivice Todorića u Hrvatskoj ili Fahrudina Radončića u BiH.

Danas u Hrvatskoj koja je članica EU, ima 1.500 farmera koji, na površini od oko 6.000 hektara, godišnje proizvode 12.000 tona duvana. Za njih radi i desetak hiljada sezonaca, a od ove proizvodnje zavisi i još dve hiljade ljudi koji su stalno ili honorarno zaposleni u trgovini i preradi duvana, kao i u proizvodnji i distribuciji duvanskih proizvoda.

Iz ovih brojki, lako je zaključiti da su mogućnosti šverca duvana naširoko otvorene, uprkos svim zabrana i kontrolama koje sprovodi Evropska unija. U borbi za tržište pre dve godine istakla se i hrvatska duvanska kompanija TDR, koja je za prodaju u Srbiji zahtevala skoro monopolski položaj.

Ipak, dominacija švercerskih kanala ide južnije ka Balkanu. To je shvatila i Evropska kancelarija za suzbijanje nelegalne trgovine i finansijskih prevara (OLAF) koja vodi ukupno četiri istrage, i sve četiri su u Crnoj Gori, od kojih se jedna odnosi na šverc duvana. Nije teško pretpostaviti, prvi osumnjičeni je Milo Đukanović!

OLAF, koji deluje pri Evropskoj komisiji, ima više sektora, a Sektor za osoblje EU odnosi se na postupanje članova svih evropskih institucija, što uključuje i predstavnike institucija EU u Crnoj Gori. Sektor za duvan i falsifikovanu robu isključivo se bavi nelegalnom trgovinom cigaretama i lažnim proizvodima.

U javnosti su se nedavno pojavile sumnje da je proizvodnja brenda cigareta "Kleopatra" u Duvanskom kombinatu u stečaju, u aranžmanu sa sumnjivim kompanijama, paravan za šverc cigareta.

Mada prilično neverovatno zvuči, u zabačenoj i siromašnoj varoši na severu Crne Gore, u Mojkovcu, OLAF je pronašao da postoji i radi ilegalni pogon za proizvodnju cigareta namenjenih švercu.

Fabrika u Mojkovcu, prema njihovom izveštaju, ima otvoren "švercerski koridor" prema Kosovu. Prema raspoloživim saznanjima, pripadnik MUP-a Crne Gore, nezadovoljan što ne može da nabavlja i kupuje robu iz tog proizvodnog pogona u Mojkovcu, iz revolta je prijavio taj ilegalni proizvodni pogon!

Sadašnja situacija u vezi šverca cigareta iz Crne Gore, znatno je drugačija od situacije u periodu 1994. do 2001. godine. Crna Gora je, u poslednjih nekoliko godina, bila tranzitna zemlja za cigarete koje se uglavnom krijumčare unutar zemalja Evropske unije.

Drugi veliki koridor koji danas funkcioniše ide iz Makedonije, preko Preševa i dalje za Evropu. Države bivše Jugoslavije nešto vide a nešto "ne vide". Ono što "ne vide", ide u džepove omiljenih režimskih tajkuna. Tako je bilo devedesetih, tako je i danas.

(Nastaviće se)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PARE I SRBI: GLAVNI AKTERI TV REDAKCIJE NA SRPSKOM JEZIKU SU „IZDAJNICI KOJE ALBANCI RADO PLAĆAJU ALI I PREZIRU“

7. јуна 2014. Коментари су искључени

 

Kosovska (albanska) vlada u Prištini otvoreno se ruga zahtevu međunarodne zajednice da u srpska zajednica ima svoj televizijski kanal. Da bi zadovoljila formu, ali ne i suštinu, Tačijeva vlast je osnovala Radio televiziju Kosova (RTK) na srpskom jeziku i tamo zaposlila najgore diletante, nemoralne poluinteligente i zalutale lumpenproletere, spremne da glorifikuju i ovu lažnu državu i njene samozvane vođe. Naš izvor u Prištini, poslao je svoje viđenje stanja u marionetskoj Radio televiziji Kosova. Redakcija bez skraćenja prenosi njegov tekst.

 

 

 

O neverovatnim dešavajima na RTK 2 , tačnije, novoosnovanom TV programu Radio-televizije Kosova na srpskom jeziku, mogao bi se napisati kriminalni roman. Šta je uopšte RTK 2?

Naime, takozvana međunarodna zajednica je na inicijativu Društva novinara Kosova i Metohije (DNIKM) i Udruženja novinara Srbije (UNS) inicirala otvaranje nezavisnog kanala na srpskom jeziku.

Izdajnička samostalna stranka (SLS) sa predsednikom Slobodanom Petrovićem, bivšim portirom u kulturnom centru „Boro i Ramiz" u Prištini, a sadašnjim zamenikom premijera Hašima Tačija, podržala je u Skupštini Kosova da se srpski kanal pripoji Radio-televiziji Kosova (RTK), koja je poznata po najcrnjim lažima o ubistvima albanske dece, i izazvala masovni pogrom nad Srbima 2004. godine.

Tu perverznu i antisrpsku ideju podržao je i Petar Miletić, anonimni, propali novinarčić, lokalnog kalibra, sadašnji potpredsednik Skupštine Kosova koji je inače od albanskih institucija zadužen da nadzire i cenzuriše taj virtuelni program. Oko 10% budžeta RTK, što je oko 110.000 evra mesečno, trebalo bi da se ulaže u program na srpskom, ali stvarnost je očajna, pare se kradu nemilice.

Što kroz nameštene nabavke, što kroz beskrupolozno upošljavanje članova porodice Joksimović, njihovih rođala i trabanata. Albanci su napravili kablovski kanal koji se vidi samo u nekim srpskim sredinama, Srbi ga uglavnom ne gledaju, na internetu ga nema, a služi kao paravan za pranje novca i upošljavanje ljudi s manjkom inteligencije ili obrazovanja.

Za direktora ovog monstruoznog projekta postavljen je čovek koji slovi za izdajnika srpskog naroda, a pamte ga i Albanci kao tužnog beskičmenjaka koji je jedno vreme koristio i Miloševićevom RTS, kao marginalni, lokalni novinarčić, nepismen čovek koji je pod sumnjivim okolnostima, pod stare dane, diplomirao novinarstvo u Kosovskoj Mitrovici. Godine 1999, i ranije, kao istaknuti član SPS-a, dizao je hajku na Albance, ali sada je njihov najbliži saradnik, koji se trudi da medijski blati i pomaže na taj način gašenju srpskih institucija na Kosovu i Metohiji.

Kažu i Albanci za njega da "po ličnoj potrebi menja četničku kokardu i albanskog orla na grudima". Među kolegama je poznat kao lažov i bolesnik, koji godinama vara pristojnu i smernu suprugu sa izvesnom Aleksandrom Jovanović, koja je jedva završila srednju školu, a u starom sistemu je dobila i psihijatrijsku dijagnozu, što se pažljivo krije od javnosti.

Svoju švalerku je zaposlio kao urednicu deska RTK 2, a ona maltertira sve kolege koje su takođe rođaci ili prijatelji Žarka ili kosovskih moćnika. Ona urniše pogotovo žene, o čemu priča cela Priština.

Nije tajna da je novinarka RTK 2 Sonja Ristić završila na psihijatrijskom lečenju jer je imala slom živaca od torture kojoj su je izložili manijaci Aleksandra Jovanović i Žarko Joksimović, a nedavno je ta ugledna i nagrađivana novinarka dala otkaz.

Međutim, nisu oni vrh piramide zla. Iza svega stoji generalni direktor RTK Mentor Šalja, i njegova zamenica Anamari Repić koja je kobajagi Srpkinja a javno proklinje sve što je srpsko a veliča ubice Srba, kako i ne bi kada skoro nema albanskog političara na Kosovu koji zna da je spremna na intimu sa svakim za položaj i oko 5.000 evra koliko nezvanično prima, samo osnovna neto plata joj je 1.800 evra (a gde su devizne dnevnice, i krađa preko „tala" za nabavku programa, po sistemu pola meni, pola tebi, kao i mesta u albanskim upravnim odborima?).

Kupila je Anamarija od svoje impozantne plate stanove u Budvi i Beogradu. Što na svoja, što na tuđa imena. Po inkasiranju ne zaostaju ni Žarko Joksimović i njegova životna manijakalna pratilja Aleksandra Jovanović.

U ekipi  su i Aleksandar Bojanić i njegova žena Ana Jorgić. Prvu ženu i dvoje dece taj bivši robijaš ostavio je bez alimentacije u užoj Srbiji, zna se i da je tukao do krvi zbog čega se razveo, a sada ne izdržava prethodnu iako mu je sa srednjom školom, i robijaškom „diplomom" plata više od 1.000 evra, a kažu i da hiljade evra izvlači i na javnim nabavkama, kao i kroz dnevnicu i plate svoje nove žene Ane Jorgić.

Potvrdu da nije osuđivan je lažirao. U ekipi ovih opasnih lopova je i Marija Milijić, trećerazredna novinarka iz Niša koja je izbačena sa katedre psihologije u Nišu jer je dekan ustanovio da je nemoralni, nevaspitani psihopata sa bipolarnim poremećajem.

Nju neosnovano smatraju najobučenijim kadrom, iako nema nikakav fakultet iza sebe, a ni iskustvo osim rada na petorazrednoj niškoj lokalnoj televiziji. Specijalitet joj je da za RTK 2 ide da izveštava iz rodnog Niša i da uzima 150 evra deviznih dnevnica po danu, kao da je u stranoj zemlji a ne kod kuće.

I to je moguće, jer igra važnu ulogu: uporno poriče da su otetim Srbima 1999. godine na Kosovu vađeni organi, pa je glavni kadar za izdajnicu koju Albanci rado plaćaju ali i preziru. Kolege pričaju da je došla iz Niša nedavno, a da se toliko ulizuje Albancima da koristi svaku priliku da se verbalno ispovraća po svemu što predstavlja Srbiju i srpstvo.

Uz nju lepo ide i novinarčić koji u Srbiji ne bi bio ni kafe kuvarica na TV B 92, večiti student ekonomije Marko Zakić, koji je zadužen da u programu forsira antisrpske sadržaje, uz takođe srednjoškolca zanatske škole Siniše Kostića koji je godinama prodavao srpsko ime i prezime Radio Kforu za nešto manje od 2.000 evra mesečno, kako bi učestvovao u zaglupljivanju srpskog naroda.

Tu je i autentična izdajnica, Milica Stojanović, sestra gradonačelnika Gračanice, Branimira Stojanovića, koja u Gračanici viče da je Kosovo Srbija, ali, dok uređuje vesti u RTK, za velike pare, onda je Kosovo nezavisna država. Tu se pojavila i izvesna Tatjana Slavić koju je Radio Kfor isterao pošto im se smučilo njeno asocijalno i problematično ponašanje.

U društvu potkupljenih i prodatih duša je i Marija Stanojković, mlada, zgodna novinarka koja je švalerka pomenutog portira, a sadašnjeg zamenika premijera Kosova, Slobodana Petrovića.

Srpska javnost bi se iznenadila i činjenicom da web sajt TV Kosova, pored žigola Anamari Repić, Ivana Novakovića, za albanski novac radi i Andrija Igić, dopisnik RTS-a s Kosova! O svemu tome je u više medijskih nastupa govorio osvedočeni profesionalac, izbačeni glavni i odgovorni urednik RTK 2, Zoran Ćulafić, koji je preduzeo sve mere da pomenuti banditi odgovaraju.

Da je Srbija ozbiljna zemlja sve bi ih optužila za veleizdaju i zabranila bi im da prelaze administrativnu liniju koju ti izdajnici nazivaju granicom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PALMA NA JUGU SRBIJE: KADRIRANJE ČLANOVA JEDINSTVENE SRBIJE PO LESKOVCU

19. јануара 2014. 1 коментар

 

Jedna od stranaka na vlasti u Leskovcu je i Jedinstvena Srbija. U ovom malom gradu ova mala stranka je pozapošljavala sve svoje članove, a i njihove rođake u javnim preduzećima. Uoči donošenja vladine uredbe o zabrani daljeg zapošljavanja u javnom sektoru JS je ugurala na desetine svojih pristalica na državne jasle.

 

          D. Mančić

 

Institucija pod imenom Centar za stručno usavršavanje u Leskovcu, do pre dve godine je imala samo četiri zaposlene osobe, a danas ih ima petnaestoro, i to u stalnom radnom odnosu. Nepotizam, ortačko-burazerski vid zapošljavanja ovde je bio više nego čigledan.

Prošle godine je zaposlena čak i sestričina zamenika gradonačelnika Dragana Jovanovića, koja je po struci , "tehnolog pekarstva“ , onda aprila meseca ove godine sin odbornice Vesne Stojković.

On je odmah postavljen na mesto zamenika direktora, imao je veoma visoku platu kao svi načelnici, ali pošto nema fakultet, morao je da bude pomeren na niže mesto. Onda 5. decembra prošle godine, kao šlag na tortu, dolazi do zapošljavanja šest članova Jedinstvene Srbije kao i odbornika Ivana Krstića.

Građani Leskovca jedva spajaju kraj sa krajem a partija Jedinstvena Srbija im se ruga partijskim zapošljavanjima. Ovako mala partija je u Centru za socijalni rad i Centru za stručno usavršavanje zaposlila veliki broj članova.

Svrha otvaranja Centra za stručno usavršavanje u obrazovanju jeste da u skladu sa regionalnim potrebama i strategijom razvoja obrazovanja na nacionalnom nivou, organizuje seminare za prosvetne radnike u njihovom mestu rada ili neposrednoj blizini i time omogući značano smanjenje troškova stručnog usavršavanja. On je takođe i mesto gde se vrši vrednovanje i praćenje kvaliteta stručnog usavršavanja, kao i mesto okupljanja i razmenjivanja profesionalnih iskustava. Tako je, bar, zamišljeno.

Načelnik gradske uprave za inspekcijske poslove Bratislav Jović, inače još jedan član Jedinstvene Srbije, takođe je primio pet osoba u radni odnos, i to troje u komunalnu policiju i dvoje u komunalnu inspekciju.

Svi oni rade po ugovoru, ali je pre uredbe Vlade Srbije o zabrani novih zapošljavanja od 5. decembra ove godine raspisan konkurs da se prime u stalni radni odnos. Među ovim osobama je i potpredsednik JS Srđan Dinić koji je primljen kao komunalni inspektor, a ćerka jednog odbornika sa završenom Hemijsko-tehnološkom školom radi kao administrativni radnik. Inače, Dinić je dao otkaz u preduzeću ,,Porečje Vučje“ da bi prešao na državne jasle, a ujedno je i član Upravnog odbora Javnog preduzeća ,,Toplane“.

Načelnik Jović bi mogao uskoro da bude smenjen, jer je u sukobu sa predsednikom partije JS Draganom Markovićem Palmom, a na njegovo mesto verovatno dolazi šef građevinske inspekcije, inače brat dr. Dragana Jovanovića, Srđan Jovanović iz sela Zalužnje.

Direktor Centra za Socijalni rad u Leskovcu, Boban Ilić, za nekih godinu i po dana od kada je na funkciji, a kadar je Jedinstvene Srbije, zaposlio je pet radnika i to: dvoje u obezbeđenju, jednu sekretaricu i to sestru gradskog većnika, po jednu ekonomistkinju i jednog pravnik.

JS stranka Dragana Markovića-Palme zaposlila je preko 30 ljudi u javnim preduzećima 2013. godine u Leskovcu. Zašto predsednik nije doveo nijednu investiciju u Leskovac? Znamo da u Jagodini svakog meseca otvara po nekoliko firmi, a u Leskovcu svoje članove zapošljava u javnim preduzećima.Tako mala stranka je zaposlila ovoliki broj ljudi, koliko su onda ove veće zaposlile?

Podestimo se Palmine izjave na konvenciji njegove partije u Leskovcu:

"…Jedinstvena Srbija zalagaće se za brže otvaranje novih radih mesta u svim delovima Srbije, posebno u najnerazvijenim krajevima poput Jablaničkog okruga."

Od svega toga uspeo je samo da otvori nova radna mesta na teret budžetskih sredstava. Gradska uprava za urbanizam sa načelnikom Žikicom uporno izbegava da izda građevinsku dozvolu za nadogradnju objekta bivšeg farmaceutskog giganta, Srboleka, koji je kupljen februara meseca od strane preduzeća Jeanci Serbia DOO. Na sastanku sa investitorom gradonačelnik je više puta obećao završetak papirologije. Naime, Jeanci je svu dokumentaciju predao u zakonskom roku i zakonskim okvirima.

Po svemu sudeći, grad Leskovac gubi jednu lepu investiciju i 400 radnika ostaje bez posla. Ali ni to nije sve, jer u Jugohemu radi preko 300 radnika, koji će, takođe zbog bahatosti lokalnih čelnika, ostati bez posla. Da li će gradska vlast i njih da zaposli u javnim preduzećima?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

<span>%d</span> bloggers like this: