Архива

Posts Tagged ‘skupoca’

UDISANJE VAZDUHA JE JEDINO BESPLATNO: KOLIKO MOGU DA BUDU POSLEDICE VUČIĆEVIH TAJNIH UGOVORA SA ŠEICIMA, A SVE U IME DRŽAVE!??

6. фебруара 2016. 1 коментар

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić se prema svom prijatelju, prestolonasledniku Abu Dabija, obavezao da će najkvalitetniju zemlju u bescenje dati preduzećima iz ove zemlje na slobodno upravljanje.

Zbog otpora ovdašnje javnosti, ali daleko više zbog ozbiljne zabrinutosti Evropske Unije da će se time pomagati islamistički pokreti u Evropi, ovaj dogovor još nije realizovan. Zbog toga UAE preti da će odustati od dalje finansijske pomoći Srbiji.

Pala je u vodu i Vučićeva priča da će mu Arapi dati milijardu dolara za budžet. Naprednjačka vlast je tako građane stavila pred izbor da poklone svoju zemlju strancima ili odmah ili posle bankrota.

 

                        Milan Malenović

 UZIVANJE PO SRBIJI ZA MALE PARE6

 

Za razliku od srpskih birača, zalivski šeici odlično pamte šta im je obećao Aleksandar Vučić i ne praštaju mu njegove laži. Upravo je to razlog zbog koga je došlo do blagog, ali vidljivog zahlađenja odnosa između vlastodršca iz Srbije i prestolonaslednika Ujedinjenih Arapskih Emirata. Uz to dolazi i činjenica da zbog drastičnog pada cena nafte prinčevi iz pustinje raspolažu sa manje novca nego ranije i postaju oprezniji u svojim investicijama.

Najvažnija strateška investicija šeika je zakup plodnih oranica u Vojvodini. Zbog pritiska ovdašnje javnosti taj posao ne može da se obavi ni onako brzo niti jeftino kao što je Vučić obećao svojim arapskim prijateljima.

Zatim je došlo odlaganje privatizacije „Telekoma" u kojoj su Emirati takođe imali finansijski interes. Kap koja je prelila čašu jeste, međutim, najavljena privatizacija Aerodroma „Nikola Tesla"  o kojoj se ozbiljno razmišlja još od neuspeha privatizacije državnog teleoperatera.

Budžet Srbije za 2016. bio je tako projektovan da će u toku ove godine doći do najmanje jedne velike privatizacije kako bi se ublažio projektovani deficit. Pošto ništa drugo krupno nije zanimljivo za strane investitore Vučićeva vlada je morala na prodaju da ponudi Aerodrom u Beogradu koji odlično posluje uprkos tome što je najveći korisnik njegovih usluga, „Er Srbija", oslobođen plaćanja.

Takvo poslovanje je predviđeno ugovorom kojim je Srbija 49 odsto vlasništva nad domaćom avio-kompanijom poklonila „Etihadu"  iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Da bi se ugovor i dalje poštovao i posle privatizacije, država bi morala novom vlasniku da plaća troškove koje napravi „Er Srbija", a to teško da je moguće zbog ograničenja koja nameće Međunarodni monetarni fond. Za prošlu godinu „Er Srbija" je trebala da plati 22 miliona evra aerodromskih usluga, ali mu je to odlukom Vlade oprošteno.

Izlaz bi bio da arapski investitor preuzmu Aerodrom „Nikola Tesla" i da nastavi sa otpisom dugova „Er Srbije", ali zalivski petro-milijarderi ne vide ekonomsku logiku za sebe u takvom poslu. Posebno ne ako kupoprodajna cena ostane na nivou od pola milijarde evra, što je najmanje četiri puta više od trenutne realne vrednosti Aerodroma. Osim toga, zašto bi kupovali ono što im je srpska Vlada ionako već besplatno dala na korišćenje?

Vučićeva ideja je bila da krajem prošle godine ponovi romantičnu noć sa šeikom Muhamedom bin Zajedom al Nahjanom, kao onda kada su se upoznali u hotelu „pozlaćenih zidova", kako je to premijer Srbije slikovito opisao, i da tom prilikom dogovori neko rešenje. Zbog toga je odlučio da Novu Godinu dočeka u luksuznom apartmanu hotela u Dubaiju, gde bi mu se tokom boravka pridružio i prestolonaslednik UAE.

U poslednjem trenutku, međutim, iz Abu Dabija je stigla vest kako prestolonaslednik zbog drugih obaveza nije u mogućnosti da dođe na sastanak. Na uljudnom diplomatskom jeziku to je značilo da on i Vučić nemaju o čemu da razgovaraju i da predsednik srpske Vlade mora prvo da ispuni ono što je ranije obećao, a to je, na prvom mestu, da u bescenje preda vojvođanske oranice.

Po saznanjima upućenih i iznetih u okviru jednog istraživanja koje je organizovala fondacija National Endowment for Democracy (NED),  Vlada Srbije je planirala da najmanje 100.000 hektara najkvalitetnijeg zemljišta u Vojvodini preda u bescenje strancima, od čega će najmanje 60.000 hektara biti dato po sporazumu Aleksandra Vučića i šeika Muhameda bin Zajeda. Poređenja radi, Poljoprivredni koncern Beograd (PKB) raspolaže sa 21.000 hektara.

Predsednik Vlade Srbije je svom arapskom partneru obećao da cena zakupa hektara neće iznositi više od 50 odsto cene koja se sada naplaćuje srpskim poljoprivrednicima i da će trajanje ugovora biti najmanje 30 godina. Arapska kompanija će zemljištem slobodno raspolagati, odnosno neće biti uslovljena šta na njemu da radi i kako da raspolaže dobijenim proizvodima.

Prema proceni stručnjaka, arapski „investitor" bi bez ikakvih dodatnih ulaganja već od početka eksploatacije, svake godine zarađivao između 250 i 1.000 evra po hektaru, u zavisnosti koju bi kulturu zasadio. Na ovaj način bi šeici godišnje mogli da zarade i do 60 miliona evra, odnosno 1,8 milijardi evra tokom trajanja ugovora!

Posebnu poslasticu čini, međutim, dozvola za slobodno upravljanje hidro potencijalima na zakupljenom zemljištu, navodno za potrebe navodnjavanja. Umesto toga, Arapi su planirali da vodu prerađuju i izvoze na Arabijsko poluostrvo gde ona vredi više od benzina.

Na ovaj način bi oni ostvarili dodatni prihod od oko 50 miliona evra godišnje, što zajedno sa zaradom od poljoprivrednih kultura i uzgoja stoke iznosi više od 100 miliona evra svake godine. Zauzvrat bi u srpski budžet godišnje uplaćivali manje od 15 miliona evra na ime zakupa.

Zbog žestokog otpora ovdašnje javnosti, ali i zbog sumnji iznetih u zapadnoevropskim medijima da će se na ovaj način finansirati islamističke organizacije na Balkanu, srpska Vlada je zastala sa ostvarivanjem ovog dogovora, mada se od njega nije definitivno odustalo. Do ispunjenja dogovorenog, međutim, Srbija ne može da računa na dalja ulaganja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Od UAE srpska vlast je na prvom mestu očekivala povoljan kredit u visini do dve milijarde evra, takođe za popunjavanje ovogodišnjeg budžetskog deficita. Ugovor je trebalo da bude potpisan ovog proleća, ali je sada to postalo veoma neizvesno.

Ministar finansija Dušan Vujović je prilikom rasprave o budžetu za 2016. na sednici Vlade rekao kako su faktički iscrpljene mogućnosti uvođenja novih poreza i parafiskalnih nameta. Ni narod, a ni privreda nemaju više para kojima bi pokrivali deficite u budžetu. Potrebno je novo zaduživanje, apelovao je Vujović i sam svestan da je u ovom trenutku veoma teško doći do iole povoljnih kredita. Zbog situacije na međunarodnom tržištu kapitala lako može da nam se desi da ponovo uzimamo kredite sa godišnjom kamatom od sedam i više odsto.

U Srbiji se sve naplaćuje. Još je jedino udisanje vazduha besplatno, ali je pitanje koliko još dugo.

Prvi čovek Mreže sa poslovnu podršku Dragoljub Rajić nedavno je upozorio kako su građani opterećeni sa više od 300 različitih poreza, nameta i parafiskalnih opterećenja. „…Prosečna bruto zarada građana je 500 evra, kada od toga država uzme na ime poreza, doprinosa, ali i kroz PDV na robu u prodavnicama, na komunalije, akcize i slično, građanima ostane mesečno 180 evra, i to onima koji zarađuju legalno", tvrdi Rajić.

Prava istina je, međutim, da je prosečna plata u novembru prošle godine u Srbiji iznosila 361,25 evra i bila je najniža u regionu.

Da bi se nezaposleni prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje potrebno je da za takse izdvoji oko 1.500 dinara. Naplaćuje se i taksa za izdavanje uverenja o stečenoj školskoj spremi, bez koje prijava nije moguća.

Podnosioci zahteva za socijalnu pomoć od nedavno moraju da plaćaju i potvrdu o prebivalištu i državljanstvu, koje su ranije za njih bile besplatne. Bez ovih potvrda oni ne mogu da ostvare svoje pravo na mizernu mesečnu pomoć od 7.000 dinara na koju imaju pravo samo devet meseci godišnje.

Tu, jednostavno, nema više para za popunjavanje republičkog budžeta. Jedini izlaz je priliv novca iz inostranstva.

Preostaju nam, zato, još samo arapski partneri predsednika Vlade, koji bi nam dali pare, ali da mi njima poklonimo celu zemlju sa svim njenim resursima. A i to je neizvesno dokle god Aleksandar Vučić i šeik bin Zajed ne prevaziđu međusobne privatne nesuglasice.

 

    A 1. Na Srbiju niko više ne računa

Svetski priznat sajt za praćenje ekonomskih kretanja, Numbeo, kome na čelu stoji naše gore list, Mladen Adamović, na listi 39 evropskih zemalja rangiranih po kupovnoj moći stanovništva Srbiju svrstava na 34. mesto. Iza nas su još samo Makedonija, Albanija, Moldavija i građanskim ratom razorena Ukrajina.

Indeks kupovne moći stanovnika Srbije je jedva četvrtina prvorangirane Švajcarske, odnosno dve trećine indeksa Hrvatske. Čak i Bosna i Hercegovina, koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji bila tretirana kao nerazvijena republika, ima za jednu četvrtinu jači indeks kupovne moći građana od nesrećnika koji ovde žive.

Čak i kada bi srpska Vlada uspela da obnovi dobre odnose sa arapskim investitorima i dobije kredit pod povoljnim uslovima, to ne bi mnogo pomoglo građanima Srbije. „Dojče Vele" je 14. decembra 2015. objavio kako Srbija u 2016. ulazi sa zvaničnom stopom nezaposlenosti od 22 odsto, ali da svaki drugi mlad čovek nema posao niti realnu perspektivu da se zaposli. Zbog toga mladi, obrazovani ljudi napuštaju Srbiju i posao traže u inostranstvu.

Da bi se pokrenula srpska privreda u ovoj godini je potrebno uložiti najmanje dve do dve i po milijarde evra. Umesto toga, država planira da u 2016. godine kroz programe podsticanja u privredu uloži samo 20 miliona evra i to pod uslovom da stigne kredit od dve milijarde evra. U protivnom, ni tih para neće biti.

Ministar privrede Željko Sertić uprkos ovome najavljuje da će 2016. biti godina preduzetništva. On, kao i ostali članovi Vlade, zanemaruje činjenicu da je časopis „Forbs" na listi od 144 zemlje rangiranih po kvalitetu mogućnosti za investicije Srbiju svrstao na 83 mesto, iza Albanije, Makedonije, Bosne i Hercegovine i ostalih zemalja u regionu. Ovo pokazuje da ozbiljni strani investitori, posebno u ovom vremenu opšte finansijske krize, na Srbiju uopšte ne računaju kao na zemlju u koju vredi ulagati.

 

    A 2. Visoko rangirani samo po korupciji

„Dojče Vele" je sredinom decembra naveo kako je najveći problem za poslovanje i život u Srbiji nezapamćeno visok nivo korupcije. Nemački radio je tom prilikom naveo i neke cene: za prolaznu ocenu u školi daje se do 300 evra, za doktorski rad 3.000 evra, posebna nega prilikom porođaja košta 1.000 evra, koliko se u proseku naplaćuje i za glatko dobijanje građevinske dozvole.

Na listi 174 zemalja sveta koju je objavila organizacija "Transparency International" Srbija je na nezavidnom 78. mestu po pitanju korupcije.

Nemački „Dojče Vele" takođe ukazuje na činjenicu da aktuelna vlast ništa nije učinila da se ovo stanje popravi. Agencija za borbu protiv korupcije postoji već pet godina, ali su njene ingerencije više nego skromne. „…Naš najveći problem je što slučajeve koje otkrijemo ne možemo da procesuiramo pred sudom niti na drugi način da sankcionišemo", rekao je ovom radiju Vladan Joksimović iz Agencije za borbu protiv korupcije.

U prošloj godini je Agencija prijavila 11 slučajeva korupcije na visokom nivou, ali je samo jedan stigao do suda i okončao se nagodbom. Reč je o Dušanu Bajatoviću koji mora da plati kaznu od 200.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SNS PARTIJSKI ŠARLATAN NA FUNKCIJI DIREKTORA U „KRUŠIK“-u!!!

28. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Direktor valjevskog „Krušika“ i njegova finansijska direktorka, snažno su vezali svoje poslovne i ljubavne poglede na svet. O ovoj, tako tipičnoj „kabinetskoj“ vezi i njenim posledicama, piše grupa zaposlenika ove Holding kompanije, kojima je dozlogrdilo da gledaju kako režimski šarlatani vode u propast ovu, nekada moćnu i uglednu firmu.

 

               Mersiha Hadžić

 

Ređaju se afere u valjevskoj fabrici „Krušik“ kao na pokretnoj traci…“Košenje trave“, “ Afera Audi“i „Falsifikovani rezultati poslovanja“ ostaju u senci najnovije afere generalnog direktora fabrike, Mladena Petkovića i dela aktuelnog rukovodstva.

Poslednja dva meseca, nijedan drugi direktor u Srbiji, nije punio više novinskih stubaca i članka na internet portalima, od SNS partijskog šarlatana Mladena Petkovića. Uprkos svim činjenicama i dokazima njegovih zloupotreba, manipulacija i nesposobnosti, opstaje zahvaljujući zaštiti i podršci najvažnijih perjanica vladajuće stranke, umesto adekvatne sankcije i odlaska u zaborav, u jednom krajnje kontroverznom postupku biva izabran za generalnog direktora fabrike „Krušik“, dana 11.12.2014. godine.

Priče o „platonskoj ljubavi„, tada v.d. izvršne direktorke i direktorke komercijalnog sektora, Brankice Radovanović (devojačko Polić), bojažljivo su se mogle čuti, nakon samo par meseci od dolaska Mladena Petkovića na čelo fabrike. Zajedničke poslovne obaveze i provedeno vreme, vrlo brzo su prerasli u nešto više, pa su tako, Mladen Petković i Branka Radovanović, uz probleme, i „uspehe Krušika“, počeli da dele i postelju…

Ovaj odnos dugo se pokušavao sakriti, ali činjenice koje su isplivale pre par dana razgolitile su aktere i proizvele novu aferu u „Krušiku„…

Na odlaske i dolaske na posao iz Beograda, Mladen Petković, nakon „Afere Audi“ koristi službeno vozilo marke Škoda Octavia, registarskih tablica VA-028-KV. Ovo vozilo često se moglo videti u Lazarevcu poslednjih meseci, ali tome niko nije pridavao posebnu pažnju, jer u okolini ovoga grada v.d. direktor ima rodbinu.

Tom automobilu od strane JPKP „Lazarevac“ nedavno je napisana kazna za parkiranje u ulici Dimitrija Tucovića u Lazarevcu. U navedenoj ulici, u iznajmljenom stanu, nekoliko metara od parkiranog automobila, živi mlada direktorka sektora finansija u „Krušiku“, Branka Polić!

Prema rečima jednog od radnika iz obližnjeg lokala, ovo vozilo se svakodnevno može videti na ulicama Lazarevca i to u jutarnjim časovima, kada, citiramo „krupniji gospodin dolazi po komšinicu i obično oko dva sata kada se zajedno vraćaju i odlaze u stan“. Za praktikovanje zajedničkih dolazaka i odlazaka sa posla, istim automobilom uverili smo se svojim očima više puta početkom decembra.

Branka Polić (1986) zaposlila se u fabriku „Krušik“ u oktobru 2011.god. Dolaskom Mladena Petkovića (1978) na čelo fabrike 03.01.2014.god. (kao v.d. izvršni direktor fabrike) novom sistematizacijom i „naprednim“ kadriranjem, u martu mesecu 2014. godine, biva imenovana na mesto finansijskog direktora fabrike. Na tako odgovorno i zahtevno mesto, u procesu „konsolidacije i oporavka fabrike“, dolazi apsolutna početnica, sa samo dve godine iskustva. Slučajnost?

Branka Polić svoje devojačko prezime Radovanović, zamenila je udajom 10.08.2014.god. Sa mužem živi u pomenutoj Ulici Dimitrija Tucovića u Lazarevcu, odakle svakoga dana putuje za Valjevo. Mladen Petković je oženjen i otac troje dece. Živi sa porodicom u Beogradu.

Poslednja informacija iz valjevskog sela Dupljaj, gde je rođena Branka Polić i gde joj žive roditelji, je da će direktorka finansija, nakon samo tri meseca ponovo morati da menja ličnu kartu. Razlog skorog razvoda možete da pogodite šta je i ko je.

To su ti napredni kadrovi i „eksperti“ iz „Krušika“, koji su ovaj angažman shvatili kao samo jednu referencu u CV-ju i priliku da u zemlji bez sistema i kriterijuma napreduju i dalje.

Oni će danas da konsoliduju fabriku, pokrenu proizvodnju, naprave uspeh? Koliko svojim amaterizmom, nezalaganjem, improvizacijama i neznanjem koštaju „Krušik“ otkrićemo nažalost vrlo brzo. Samo mesečna nadoknada Mladena Petkovića za „rukovođenje“ fabrikom, iznosi preko 200.000 dinara (6 prosečnih plata zaposlenih), a čovek, do sada, nikada nije proveo više od 20 sati sedmično u fabrici.

Mladen Petković, SNS partijski parazit i šarlatan dobio je mandat da vodi fabriku u naredne četiri godine. Ako ne po ostvarenim „100 puta boljim rezultatima“ gotovo sigurno ostaće upamćen kao rekorder po broju afera. Zar sa ovakvima SNS očekuje bilo kakav uspeh na sledećim izborima?

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA I PROJEKAT „FAS“: UZ POMOĆ BELOSVETSKIH MEŠETARA IZVUĆI ŠTO VIŠE PARA I OTIĆI IZ SRBIJE SA PROFITOM!!!

21. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Nije pitanje da li će „Fiat“ da napusti Srbiju, već kada će to da se desi. Pitanje je i koliko će do kraja da iznosi ukupan ceh koji će srpski poreski obveznici imati da plate za ovu avanturu. Ugovor Srbije i „Fiat“ grupe iz Torina je državna tajna, ali su pojedini strani mediji objavili neke njegove delove. Iz toga proizilazi da je Srbija do sad platila preko 1,2 milijardi evra, da je, iako oslobođen skoro svih fiskalnih nameta, „Fiat“ u ovom trenutku našoj državi dužan 2,4 milijarde dinara i da je on u ukupnoj dubiozi od oko 1,3 milijarde evra. Uz sve to, Srbija ovoj fabrici u Kragujevcu novčano i dalje pomaže sa oko 200 miliona evra godišnje.

 

 

 

 

 

              Milan Malenović, Bernadro Vitulano

FIAT U ODLASKU2

      

Pred sam kraj 2014. godine pronele su se glasine, kako „Fiat“ planira da napusti Srbiju i proizvodnju sadašnjih modela iz Kragujevca preseli na neku drugu lokaciju, najverovatnije u Brazil. Ova vest nije potpuno neočekivana, jer italijanski koncern već uveliko proizvodnju seli u oblasti u kojima planira povećanje prodaje.

Generalni direktor koncerna „Fiat“ S.p.A. iz Torina (većinskog vlasnika fabrike u Kragujevcu) Serđio Markione još je u januaru 2014. najavio kako će sedište kompanije, radi poreske uštede, iz Italije preći ili u Veliku Britaniju ili u Holandiju. Ako može da se preseli sedište firme osnovane još 1899. godine u Torinu, i to ne bilo koje firme već jedne koja je zaštitni znak Italije, zašto ne bi mogla da se iseli i proizvodnja iz fabrike koja je pokrenuta tek 2008. godine?

Celokupna italijanska privreda se poslednjih godina, a posebno od 2008. godine, kada je izbila globalna ekonomska kriza, okreće latino-američkom tržištu. „Fiat“ je u Brazilu neprekidno prisutan od 1973. godine i tamo u međuvremenu proizvodi više od deset različitih modela svojih vozila. Osim toga, „Fiat“ u Južnoj Americi ima i fabrike u Argentini (od 1995.) i u Meksiku (od 1968. godine).

Prema poslednjim podacima, najveća proizvodnja „Fiatovih“ modela u Evropi (izvan Italije) bila je u Poljskoj, 640.000 vozila godišnje, što desetostruko premašuje najbolji učinak kragujevačke fabrike. „Fiat Auto Poland“ s.a. je u stoprocentnom vlasništvu „Fiat grupe“ iz Torina, za razliku od „Fiat automobila Srbija“ doo (FAS), u kome Srbija, iako je najviše investirala, zvanično učestvuje samo sa trećinom kapitala.

Koliko je FAS u planovima torinskih direktora bio skrajnut u zapećak govori podatak da je on proizvodio samo dva modela „Fiatovih“ vozila, dok se, recimo, u pogonu u Turskoj (oko 400.000 automobila godišnje) proizvodi tri puta više modela, dok fabrika u Poljskoj od 2015. preuzima i proizvodnju modela 500 koji se sklapa u Kragujevcu, pored već nekoliko različitih modela, od kojih neki ne pripadaju „Fiatu“ (na primer „Ford Ka“).

Ni planirani bescarinski izvoz u Rusiju ne bi značajnije promenio ovu turobnu statistiku, jer je u najboljem slučaju tamo moglo da se izveze samo 10.000 vozila.

FAS, očigledno, nikada nije ni bio ozbiljno zamišljena italijanska investicija, pa će njegov odlazak iz Srbije pogoditi najviše same radnike u toj fabrici, dok će, sa druge strane, rasteretiti ovdašnji budžet.

 

 

      Težina „tranzicionog fonda“

 

 

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović svojevremeno je izjavio kako je imao priliku da vidi osnovni ugovor sklopljen između Srbije i „Fiat“ S.p.A, ali ne i eventualne anekse. O sadržaju osnovnog ugovora nije smeo ništa da saopšti javnosti, jer je bio vezan obavezom čuvanja državne tajne, a ugovor upravo to jeste – najstrože čuvana državna tajna.

Ipak, na svom blogu Radulović je objavio jedan veoma interesantan članak, preuzet iz hrvatskih medija, koji odlično oslikava u šta se Srbija upustila na nagovor Mlađana Dinkića.

U članku, koji je originalno objavio list „7-dnevno“, između ostalog stoji kako je po nezavisnom revizorskom izveštaju agencije „Ernst&Young“ samo u 2012. FAS iskazao poslovni gubitak od 45 miliona evra, dok je u 2011. gubitak bio 54,5 miliona evra. Do kraja 2013. akumulirani gubici FAS-a iznosili su 8.863.505.000 dinara.

Gubici bi bili daleko veći da veštački nije prikazan dobitak, koga, u stvari, nema. Radi se o kratkoročnim zaduživanjima koja su zatim knjigovodstvenim slalomom prikazani kao poslovni prihod, tvrdi „7-dnevno“, a prenosi Radulović na svom blogu.

Prema ugovoru čiji sadržaj Radulović ne sme da iznese javnosti, ali zato to smeju hrvatski novinari, FAS je oslobođen skoro svih obaveza prema Srbiji! Ovo preduzeće ne plaća porez idućih deset godina, ne plaća komunalne naknade, ne plaća doprinose na plate radnika (radnicima zdravstveno i sve ostalo plaća država Srbija), struju dobija po privilegovanoj ceni, određene saobraćajnice je morala da sagradi Srbija o svom trošku, a na strani 17 izveštaja „Ernst&Young“ piše : „Kredit koji garantuje vlada Republike Srbije po kamatnoj stopi nižoj od tržišne tretira se kao državno davanje“. Uz sve to, država je subvencionisala svaki auto koji se proda u Srbiji sa tri hiljade evra, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo drugih proizvođača koji svoje automobile prodaju u Srbiji.

I za tekuću godinu Vlada premijera Aleksandra Vučića već je planirala subvencije FAS-u u visini od 174 miliona evra. Ali, ni to ne mora da bude sve.

U budžetu za 2015. planirano je još milijardu evra koje članovi kabineta mogu da podele po svom diskrecionom pravu, odnosno – kome hoće. Za FAS bi zato u obzir došlo i još 130 miliona evra dodeljenih ministarstvu na čijem je čelu Aleksandar Vulin, a za navodnu isplatu „tranzicionog fonda“, odnosno nedefinisanih otpremnina za nepoznate radnike.

Takođe, može da se zagrabi i iz kase „Subvencije privatnim investitorima“ koja je „teška“ 55 miliona evra, a tu je i budžetska rezerva od oko 10 miliona evra. Ministarstvo privrede ima čak 14,5 milijardi dinara za podsticanje privrede, od čega 6,5 milijardi za podsticaje investitorima i još tri milijarde dinara za subvencionisanje kamata za kredite privredi.

Mogućnosti za odlivanje para su, dakle, velike.

 

Uprkos činjenici da je FAS oslobođen gotovo svih fiskalnih davanja, njegovi dugovi prema Republici Srbiji do kraja 2014. narasli su na čak 2,4 milijarde dinara. Očigledno je da nisu redovno plaćani ni subvencionisani računi za struju!

Zauzvrat su Italijani preko naduvanih računa za materijal od koga se u Kragujevcu samo sklapaju (zašrafljuju) automobili, kao i za navodne konsultantske usluge iz Srbije do sada izvukli stotine miliona evra profita.

 

      Bačeno najmanje pola milijarde evra

 

Koliko je tačno otvaranje fabrike u Kragujevcu koštalo Srbiju, niko ne može danas sa sigurnošću da kaže. Samo za otplatu ranijih dugova „Zastave“ i za socijalni program, Srbija je svojevremeno platila oko pola milijarde evra.

Ovome treba dodati i subvencije za svako novootvoreno radno mesto, koje su dosezale i 15.000 evra po radniku (za 3.000 radnika to je 45 miliona evra), izgradnju infrastrukture, subvencije za svako prodato vozilo u Srbiji… Sve u svemu, hrvatski mediji su tvrdili kako je za otvaranje FAS-a plaćeno preko 1,2 milijarde evra i da su to, navodno, podaci dobijeni iz samog „Fiata“ S.p.A iz Torina.

Prema trenutnim procenama, FAS je u dubiozi od skoro 1,3 milijarde evra, a to će sve morati da plate srpski poreski obveznici kada „Fiat“ pobegne iz Srbije, kao što nas je sa dugovima svojevremeno ostavio „Ju Es Stil“.

Najinteresantnije je to što niko javnosti ne sme da objasni koje su garancije da „Fiat“ S.p.A. po isteku desetogodišnjeg aranžmana, ako ne i pre, neće napustiti Srbiju koja će u ovaj sumanuti investicioni projekat do tada uložiti više od dve milijarde evra. Niko javnost ne sme da obavesti ni koje su garancije date da će dvotrećinski vlasnik, a to je torinski „Fiat„, namiriti sve poverioce, među kojima je i država Srbija, odnosno, solidarno, svi njeni građani.

Odgovor je jednostavan: takve garancije niti su tražene, niti su date.

Celokupni aranžman je zamišljen po ugledu na nekadašnji „Sartid„, odnosno tako da se uz pomoć belosvetskih mešetara izvuče i poslednji cent iz Srbije.

Priča o velikom izvozu u Rusiju, kojom je naivnom narodu trebalo da bude obrazloženo enormno investiranje u kragujevačko Potemkinovo selo, samo je bila dimna zavesa. Sa ili bez carinskih olakšica izvoz FAS-a u Rusiju je mizerno mali: u Rusiju je 2012. iz Kragujevca otišlo samo 215 Fiata 500!?

Modeli koji se proizvode u Kragujevcu nisu nimalo interesantni ruskim kupcima, pa makar ih delili za džabe, kao svojevremeno „Yugo“ u Americi.

Ovo se znalo od samog početka, jer je „Fiat“ decenijama prisutan na ruskom tržištu i odlično poznaje ukus tamošnjih kupaca.

Ideja je 2008. bila da se pod firmom raznoraznih subvencija i plaćanja naduvanih faktura iz Srbije izvuče još nekoliko milijardi evra koje će međusobno da podele rukovodioci i akcionari „Fiat“ S.p.A. sa jedne strane i srpski vlastodršci sa druge strane.

Siguran odlazak italijanskog proizvođača automobila još tada je bio planiran za 2018. godiu i to će se najkasnije tada i desiti, osim ako nekim čudom na političkoj sceni ne vaskrsne Mlađan Dinkić ili neki njegov klon i sklopi novi pljačkaški ugovor sa Italijanima.

Do tada će Srbija, uz već investiranih preko milijardu evra, godišnje u FAS ubacivati još po više od dve stotine miliona evra, a trpeće i dugove koje je prema njoj napravilo ovo preduzeće. Najmanje još milijardu evra će na taj način da se odlije u Italiju, odnosno preko te zemlje u džepove ljudi na vlasti. To je jednako vrednosti jednogodišnjeg roda žitarica u Srbiji.

Sve će to na kraju platiti građani Srbije, a sa plaćanjem će početi već ove, 2015. godine. Budžetski deficit za ovu godinu bi trebao da bude 191,3 milijarde dinara. Tako je zamišljeno. Da bi se finansirali rashodi koji obično brže stižu od prihoda, planirano je dalje zaduživanje Srbije i to za daleko više nego što iznosi projektovani deficit. Ukupno će se ove godina Srbija zadužiti za 450 milijardi dinara, a to je skoro polovina celokupnih budžetskih prihoda.

Najveći deo novca država će osigurati emitovanjem vrednosnih papira na domaćem finansijskom tržištu u domaćoj i stranoj valuti. Emitovanjem evroobveznica na međunarodnom tržištu Vlada Srbije namerava da osigura do 180 milijardi dinara.

Planirano je da se do 79,3 milijarde dinara osigura iz zajmova kod domaćih i međunarodnih komercijalnih i multilateralnih finansijskih institucija i stranih vlada.

Oko pet odsto celokupne sume za koju će Srbija da se zaduži potrebno je samo za ovogodišnje „subvencije“ FAS-u, knjižene pod različitim imenima. Čak i kada bi se svi ti krediti otplatili realnim budžetskim prihodina (što je malo verovatno), a ne novim zaduživanjem (što je verovatnije), Srbija mora da plaća kamate, a to će biti teret za sledeće generacije.

Ako je i tačno da je „projekat FAS“ smislio Mlađan Dinkić kako bi sa tadašnjim vlastodršcima pokrao novac, ostaje opravdano pitanje zašto sadašnja vlast još uvek sprovodi ovaj kriminalni ugovor i zbog čega ne hapsi aktere? Verovatno zato što i ona sama dobija dobar deo kolača.

 

      A 1. Neka bude-šta bude

„Fiat“ je skraćenica od Fabbrica ItalianaAutomobili Torino (Italijanska fabrika automobila Torino). Ta reč ima značenje i u latinskom gde znači „neka bude“. Fabriku je 11. jula 1899. osnovao Đovani Anjeli stariji, deda kod nas daleko čuvenijeg Đovani Anjelija mlađeg, sa još sedam kompanjona.

Prvi model bio je 3,5 HP (imao je samo 3,5 konjskih snaga) koji je do kraja 1900. napravljen u 20 primeraka. Model se dalje razvijao i 1903. je postao 12 HP koji je proizveden u 134 primerka.

Od 1960. „Fiat“ je klasični mešoviti koncern, koji osim proizvodnje drumskih vozila ima i proizvodnju lokomotiva, vozova, avionskih motora i ostalo.

U 2013. je ovaj koncern zapošljavao 225.587 radnika u celom svetu (od toga 3.668 u Srbiji) i ostvario promet od 86,816 milijardi evra uz prihod od 1,951 milijardu evra (u Srbiji 1.131.301.000 dinara, odnosno oko deset miliona evra).

Koncernu danas pripadaju sledeće marke: Fiat, Alfa Romeo, Lancia, Abarth S.p.A. & Co, Maserati S.p.A, Ferrari S.p.A. (sprema se delimična prodaja) i Chrysler Group LLC (koji obuhvata marke: Chrysler, Jeep, Dodge, Ram, SRT i Mopar).

„Fiat“ je prvu fabriku u Srbiji otvorio 1955. u Kragujevcu i to u zajedničkom poduhvatu sa tadašnjom „Zastavom“.

U Poljskoj je prvi model „Fiata“ proizveden 1920. godine. Proizvodnja je posle Drugog svetskog rata obnovljena 1965. poznatim modelom Fiat 125.

U nekadašnji SSSR „Fiat“ stiže 1966. godine kada državnom preduzeću „AvtoVAZ“ pomaže da izgradi fabriku na Volgi. Grad koji je nikao oko te fabrike dobija ime Toljatigrad, po Palmiru Toljatiju, vođi italijanskih komunista.

U Španiji je „Fiat“ proizvodio automobile u periodu od 1950. do 1981. kada se povukao zbog optužbi za raniju saradnju sa fašističkim režimom Franciska Franka. Njegov tamošnji pogon, SEAT, dospeva u većinsko vlasništvo nemačke „Folksvagen“ grupe, pošto je prethodno bio nacionalizovan od strane španske države. Manjinski akcionari su godinama bezuspešno vodili sporove oko oduzete imovine, a jedan od njih, (kasniji poslanik u Evropskom Parlamentu) Rues Mateos, je sredinom osamdesetih godina tražio azil u Nemačkoj tvrdeći da je politički progonjen u Španiji.

I u Severnoj Koreji se od 2002. proizvode dva modela po licenci „Fiata“ i to bazirana na modelima Siena i Doblo.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAVODNO NEZAVISNO SUDSTVO I TUŽILAŠTVO PEVAJU PO VUČIĆEVIM TEKSTOVIMA

8. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković.

 

                Milan Glamočanin

 

Advokati u Srbiji nastavljaju štrajk, odlučeno je na skupštini Advokatske komore Srbije održanoj 22. decembra prošle godine. Pregovori sa predstavnicima Ministarstva pravde Srbije traju nedeljama, bezuspešno. O ostavci ministra Nikolice Selakovića premijer Vučić i ne razmišlja.

Dok tumara po Srbiji, predajući ključeve od stanova i kuća onima koji su ih izgubili u majskim poplavama, i dok obilazi kopove RB Kolubara, na kojima on i njegov brat Andrej zgrću milione evra, premijer nema vremena da primi predstavnike srpske advokature.

Njemu je to ispod časti. Očigledno je da ne plaćaju, a ranije se zadužio kod ministra Nikolice, uzimajući od njegovog brata Dragana, belosvetskog hohštaplera, protiv koga se u SAD-u vodi krivični postupak zbog prevara teških preko 300 miliona dolara, velike svote novca.

Tužna je sudbina države u kojoj advokati štrajkuju četvrti mesec, a premijera taj štrajk ne zanima! On brani ministra i one koje je njegova klika u to ministarstvo instalirala.

Ministarstvom pravde, na žalost, osim mladoumnog ministra Selakovića, rukovodi organizovana kriminalna grupa ministrovih istopolnih prijatelja. Preporuka za važnu funkciju u ministarstvu pravde je pripadnost LGBT zajednici, sklonost ka korupciji, potpuna nekompetentnost za rad u ovom ministarstvu.

Advokati su podneli krivičnu prijavu protiv državnog sekretara Biljane Pavlović, optužujući je da je, kao potpuno nekompetentna, učestvovala u komisiji za ispitivanje kandidata za izbor notara, da je zajedno sa profesorom Pravnog fakulteta u Beogradu, Dejanom Đurđevićem uzimala novac za ispite, i da je deo prosleđivala Nikolici Selakoviću, a on je uzimao, od svakog buduće notara po 50 hiljada evra. I on je polovinu davao premijeru Vučiću.

Biljana Pavlović, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođena je 06.05.1961. godine u Beloj Crkvi. Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Završila je specijalističke studije iz oblasti „Notar – Javni beležnik" na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2010. godine. Položila pravosudni ispit 1997. godine.

Radila je u periodu od 10.10.1990. godine do 30.11.1998. godine kao rukovodilac pravne službe u društveno trgovinskom preduzeću „Trgobanat" u Beloj Crkvi. U periodu od 01.12.1998. godine do 09.04.2003. godine, radila kao sudija Opštinskog suda u Beloj Crkvi. Od 10.04.2003. godine do 31.12.2009. godine radila kao sudija u Opštinskom sudu u Pančevu.

Kao pomoćnik direktora za nemedicinske poslove u periodu od 28.12.2010. godine do 19.09.2012. godine radila u Gradskom Zavodu za medicinsku hitnu pomoć. U periodu od 27. jula do 6. maja obavljala je funkciju direktora direkcija-za-upravljanje-oduzetom-imovinom.

Dakle, ova gospođa je prva violina u Selakovićvom lopovskom horu, koji peva po Vučićevim tekstovima.

Radomir Ilić, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođen je 5. juna 1983. u Beogradu. Nakon što je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, od 2007. godine prvo radi kao tužilački pripravnik u Petom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, a pošto je 2010. godine položio pravosudni ispit, postaje tužilački saradnik u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu.

Početnu obuku za nosioce pravosudnih funkcija na Pravosudnoj akademiji Republike Srbije završio 2013. godine. U avgustu iste godine izabran je za zamenika osnovnog javnog tužioca u Beogradu. Tokom obuke na Pravosudnoj akademiji, stekao je više sertifikata iz oblasti krivičnog prava i prava zaštite deteta.

U septembru 2012. postavljen je za posebnog savetnika ministra pravde, a, pored ostalog, bio je koordinator radne grupe za izradu Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Tokom 2013. postaje ekspert UNODC za primenu Konvencije UN za borbu protiv korupcije, potom zamenik šefa pregovaračkog tima za Poglavlje 23.

Predstavnik je Republike Srbije u Regionalnoj antikorupcijskoj inicijativi, kao i u Grupi država protiv korupcije (GREKO).

Nela Kuburović, pomoćnik ministra – Sektor za pravosuđe, rođena je 7. aprila 1982. godine, u Sarajevu, Bosna i Hercegovina.

Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2005. godine. Tokom studija, pohađala je dvogodišnju nastavu u okviru programa „Pravna klinika". Bila je stipendista fonda za mlade talente Vlade Republike Srbije.

Od februara 2006. radila je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu, gde, nakon volonterskog staža i pripravničke prakse, postaje sudijski pomoćnik. Pravosudni ispit položila je 2008. godine.

Od decembra meseca 2008. do avgusta 2009. godine, radila je u Ministarstvu pravde Republike Srbije, kao savetnik za pružanje stručne pomoći Visokom savetu pravosuđa. Nakon obrazovanja Administrativne kancelarije Visokog saveta sudstva, u avgustu 2009. godine, zasnovala je radni odnos u Sektoru za normativne poslove, a od maja 2013. godine, bila je i načelnik Odeljenja za statusna pitanja sudija u Visokom savetu sudstva.

Bila je angažovana u radnim grupama za izradu Nacrta Etičkog kodeksa sudija i Nacrta pravilnika za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova, kao i u radu Komisije za odlučivanje o prigovoru sudijskih pomoćnika na rešenje predsednika suda o ocenjivanju. Bila je na dvonedeljnoj praksi u Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.

Žalosno je, ali istinito, da sudijski pomoćnik piše Etički kodeks sudija! Sve je to moguće u zemlji Srbiji.

Sa ovakvim funkcionerima Ministarstva pravde srpski advokati, među kojima je veći broj onih koji su bili sudije Vrhovnog suda Srbije i sudije u najvišim pravosudnim instancama, moraju da pregovaraju sa ministrom koji nema položen pravosudni ispit, i njegovim pomoćnicima i državnim sekretarima koji ne znaju šta je sudnica.

Sa ministrom pravde Srbije, srećom, srpski advokati odbijaju svaki razgovor. Oni traže njegovu neopozivu ostavku, a ministar se devojački nespretno uporno udvara premijeru, gledajući mu u leđa.

Ako u istoriji Srbije treba zapisati velikim slovima i upamtiti njihove vođe, onda su to srpski advokati, koji su odlučili da mesecima žive bez prihoda, ali da Srbiju urede kao pravnu državu. Iako je to nemoguće, sa ovom vlašću, koja je nastavila da urušava već urušene institucije demokratskog društva, kao što je nezavisno sudstvo i tužilaštvo.

 

      A, o delenju pravde, potrošili smo mnogo reči…

 

Sudski postupci u Srbiji, uglavnom, traju predugo, ali je neverovatno da izvršenje pravosnažne presude traje duže od decenije, iako izvršni dužnik ima dovoljno para! Upravo to i jeste razlog zašto se odugovlači sa izvršenjem, jer je sudijama draže da pare uzimaju za sebe, nego da isplate izvršnog poverioca.

Dušan Dražić iz Inđije je 8. avgusta 1990. godine, od sugrađanina Milovana Petrovića pozajmio 100.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivuvrednosti. Ugovorom o zajmu se obavezao da dug vrati u roku od pola godine i za to je garantovao celokupnom svojom i imovinom svog tadašnjeg preduzeća „Trimeksa".

Dražić je imao više nego dovoljno imovine za datu garanciju, jer je posedovao u tom trenutku, osim porodične kuće, i poznati lokal „Galeriju" u centru Inđije, dok je na skladištu „Trimeksa" bilo četrdesetak šlepera različite robe.

Kako Dražić dug nije vraćao, Petrović je pokrenuo sudski postupak, zaveden u sudu u Inđiji pod brojem P923/91, koji se, kao što je to običaj u Srbiji, odužio. Konačno je dobio za pravo, a presuda je postala pravnosnažna i izvršna. Muke tek tada počinju.

Sudija Olivera Drča Amidžić uz pomoć svoje koleginice Katice Gorjanović stalno odlaže izvršenje. Po potrebi, predmet "zaluta" i u arhivu.

Nesrećni Petrović, koji je i sam bio privatnik i novac mu je preko potreban, angažuje različite advokate koji samo uzimaju novac i ništa ne rade. Beogradski advokati Živojin Vučković i Predrag Jovanović, koje je Petrović u jednom trenutku takođe angažovao, su se čak dogovarali sa dužnikom.

Pre nekoliko godina je Dražić preminuo, pa je došlo do novog zastoja u izvršenju. Pre smrti on je, kako sumnja Petrović, svu svoju imovinu (u međuvremenu je prodao i kafe „Galeriju" uprkos izvršnom postupku) uložio u restoran „Satelit" na starom novosadskom putu koji je preneo u vlasništvo svoje dece. Sada se postavlja i pitanje, da li će posle toliko godina bitke za povraćaj svojih para Petrović uopšte imati odakle da se naplati, jer kako su sudije pokojnom Dražiću omogućavale da svoju imovinu sakrije, to isto mogu da čine i njegovim naslednicima.

Po zakonu, za štetu koju sudije pričine strankama, u vezi sa svojim radom i postupanjem, odgovara Republika Srbija. Da li će ove sudije i dalje presuđivati?

 

      A. 1 Kad sud poštuje “jake“

Potpredsednik Skupštine Srbije Igor Bečić, rođen 5. juna 1971. u Vrbasu, danas je zvanično magistar industrijskog menadžmenta. Navodno je magistraturu stekao na univerzitetu "Union" u Beogradu, a prethodno je diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu.

Ono što u njegovoj zvaničnoj biografiji ne piše jeste da je protiv njega Opštinsko javno tužilaštvo u Vrbasu 19. februara 2004. podiglo optužnicu pred Opštinskim sudom u Vrbasu zbog nabavljanja i korištenja falsifikovane diplome.

Kako stoji u optužnici KT 258/03, u sudu zavedenom pod brojem K. 33/04 na strani 2 stoji da je Bečić "u prvoj polovini 2001. godine od NN lica zvani Lule iz Niša, nabavio lažnu javnu ispravu radi upotrebe, falsifikovanu diplomu Više poslovne škole iz Novog Sada br 01-2572 od 19. jula 2001. godine, a sve u nameri da tako nabavljenu lažnu javnu ispravu upotrebi kao pravu."

Bečić ima poslaničko iskustvo u Skupštini Srbije od 1997. godine do danas. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine, a u sazivu 2004. godine, izabran na većinskoj listi. Iskustvo je sticao i kao dugogodišnji član odbora za finansije, inostrane poslove, kontrolu službi bezbednosti i Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Član je stalne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO-a od 2006. godine.

S obzirom na sve ovo, najverovatnije mu je poslanički imunitet pomogao da ne bude dalje procesuiran.

U pomenutoj optužnici prvooptuženi je Jovan Miljanić, danas direktor JP "Prevoz putnika" u Vrbasu. Miljanić, rođen 1. oktobra 1956. u Vrbasu, nabavio je u toku 1996. falsifikovanu diplomu Ekonomskog fakulteta iz Subotice i istu iskoristio kako bi 31. avgusta 1998. godine bio imenovan za direktora JP "Vrbas".

Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, Bečić je kao kadar vladajuće Srpske napredne stranke ne samo narodni poslanik, već i službenik JP "Srbijagas" sa mesečnom platom od 130.000 dinara. Zanimljivo je da je Bečić , iako je sposoban da obavlja više funkcija, istovremeno i ratni vojni invalid sa mesečnom invalidninom od 6.000 dinara.

Sve dok u januaru 2013. nije prešao u "Srbijagas", Bečić je bio i službenik u JP "Vrbas" preduzeću u kome je Miljanić uz pomoć lažne diplome bio direktor, gde je mesečno zarađivao još 25.500 dinara. Sud u Vrbasu je zaturio Bečićev predmet. Iako je radio kao kondukter u gradskim autobusima, bio je viđen radikal, a potom naprednjak. Uz to i poslanik.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRIMINALNA BIOGRAFIJA JE NAJBOLJA PREPORUKA ZA POSAO U NARODNOJ BANCI SRBIJE

6. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Poštovani, ovo je otvoreno pismo i pitanje za guvernerku Jorgovanku Tabaković, a povodom njenog bahatog i nesavesnog rada u delu zapošljavnja u NBS, kao i učestvovanju u odlučivanju u izboru Menadžmenta poslovnih banaka i osiguravajućih društava! Da li ona nekome polaže račune?

 

 

 

Povodom zapošljavanja u NBS trebalo bi biti normalno da se zaposleni u NBS biraju i zapošljavaju transparentno, tj. da se svima da šansa da imaju mogućnost da se takmiče u izboru za rad u NBS.

Međutim, izgleda da je glavni kriterijum guvernerke u izboru kadrova, da je kandidat kriminalac. Primer takvog izbora je Zorana Obradovića, direktora Agencije za osiguranje depozita .

Zoran Obradović, koji je ne ulazeći u njegove kompetencije, posle par meseci postavljanja na tu funkciju uhapšen je zbog primanja mita.

Ovde govorimo samo o moralnim kriterijumima, ne ulazeći, na primer, u to koju je štetu napravio za tako kratko vreme (prenevši milijarde dinara Agencije za osiguranje depozita kod Univerzal banke(?).

Jedno vreme je bio i poverenik za Beobanku u stečaju, i verovatno je imao iskustva i naučio je model ponašanja.

Sve ovo ukazuje kako se sklapaju kockice, tj da se biraju samo iz zatvorenih interesnih grupa kriminalaca kojima pripadaju, i Ti koji ih biraju. Očito nigde nema kontinuiteta i saradnje (bivše i sadašnje vlasti) osim u sistemu izbora „moralno podobnih".

Isti je slučaj i sa Verom Medić. Samo da znate ovo je matrica nemoralnih koji funkcionišu po sistemu koncentričnih krugova. Ova dama je nekad radila u Agenciji za osiguranje depozita, a možete misliti, kakva je kad joj je dat otkaz zbog zloupotreba u Agenciji.

Znači, i sa takvim kriminalnim dosijeom ona se zapošljava i poveravaju joj se tako odgovorne pozicije kao i u Privrednoj banci Beograd, pa i pored svega šta je radila, ona ima preporuku i šansu da radi u NBS.

I na kraju, nije ni pomenuta dama target, ovo samo govori o onima koji su za ovo odgovorni, a to je pre svega ko upravlja i rukovodi NBS, A kad već pričamo o odgovornosti NBS onda je to pre svega davanje saglasnosti NBS za članove izvršnih odbora i Upravnih odbora, kao i ingerencije koje NBS ima u kontroli poslovnih banaka.

Vera Medić je kao član Kreditnog biroa PBB omogućila Miroslavu Bogićeviću da ošteti banku za 15 miliona evra, a u pritvor je otišla s novog posla – iz Narodne banke Srbije!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEO SPISKA NEZAKONITIH RADNJI U POJEDINIM POLICIJSKIM UPRAVAMA U UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE

 

Gledano očima običnog čoveka, policiju uvek gledamo kroz prizmu represije i polugu Države, sve do onog momenta kada je nekom od nas neophodna pomoć policajca. Nikada nam na pamet ne padne niti imamo želju da steknemo uvid u uslove u kojima oni žive i rade, i sa kojim problemima se sreću u obavljanju svojih dužnosti. Ovde objavljujemo nekoliko pisama koja su poslali policijski službenici iz Kruševca, Niša i Čačka, a koja govore o deliću problema i nepravdi sa kojima se oni sreću pri obavljajnju svojih poslova.

 

 

 

      Kruševac: Saopštenje za javnost Sindikata srpske policije

U prostorijama PU Kruševac u ranim jutarnjim satima 9. 12.2014.g., prilikom ispraćaja na smenu, komandir SPI Kruševac Momir Minić u svojoj kancelariji, ščepao rukama za revere od uniforme policijskog službenika Rašić Ljubišu, koji je inače član Sindikata srpske policije i uz pogrdne reči brutalno izbacio iz kancelarije. Usled gubljenja ravnoteže Rašić se zateturao, udario o vrata susedne kancelarije i pao u istu, nakon čega se javio u bolnicu, radi ukazivanja pomoći.

Ovaj incident je dodatno izazvao uznemirenje, kako zaposlenih u PU Kruševac, tako i rukovodstva i članove Sindikata srpske policije, tim pre što je naš kolega Rašić Ljubiša juče zvanično počeo da radi, posle 103 dana provedenih na bolovanju, a na kojem se nalazio zbog posledica zlostavljanja na radu od strane istog komandira u avgustu mesecu ove godine.

Razlog ovakvog postupka komandira SPI Kruševac je jer naš kolega Rašić Ljubiša je dana 25. 8. 2014.g., podneo zahtev za pokretanje postupka sprečavanja od zlostavljanja na radu. U svom zahtevu on se pritužuje na ponašanje i postupanje svog komandira u odnosu prema njemu, a koji predstavljaju mobing jer je vikao na njega, zatim uskraćivao istom korišćenjem zakonite obaveze za korišćenjem pauze za topli obrok za vreme smene. Pritom se prema njemu odnosio, na ponižavajući način ispred većeg dela kolektiva, i na najgrublji mogući način naređivao da učini nešto za šta nije bio obavezan.

U svom nastojanju da naškodi našem kolegi i članu Sindikata srpske policije, načelnik PU Kruševac Miljan Petrović, pismeno traži izjašnjenje MUP-a Srbije, da li je još uvek na snazi Pravilnik iz 1977.g., kako bi po istom sproveli disciplinski postupak protiv Rašić Ljubiše, i na taj način zaštitili komandira SPI Kruševac, a samim time našeg kolegu zastrašili i odvratili od namere da istraje u zaštiti svog dostojanstva i ljudskih prava. Ovim postupkom se želelo po ko zna koji put da se žrtva predstavi krivcem.

Nakon sprovedenog postupka medijacije dana 08.09.14.g., lice za podršku donosi odluku, da postupak mirenja nije uspeo i istu potpisuje u svojstvu posrednika, što je nedopustivo, jer nije posrednik u postupku. Zbog ovog događaja Rašić Ljubiša je protiv komandira podneo prekršajnu prijavu za učinjeni prekršaj iz oblasti JRM, tužbu za zlostavljanje na radu i krivičnu prijavu za KD iz čl.357 st.1 KZ R.Srbije.

Mi u Sindikatu smatramo da je nedopustivo ovakvo ponašanje komandira SPI Kruševac, Momira Minića i svakog drugog rukovodioca, koji želi da se fizički obračuna sa potčinjenim a koji nisu po njihovoj meri i na taj način obračunavaju sa „neposlušnima". Zbog ovakvog čina najoštrije osuđujemo svaki oblik nasilja i ovaj pojedinačni nasilnički poduhvat komandira.

Ovo je očiti pokazatelj i rezultat, loše kadrovske politike u PU Kruševac, u smislu da se na rukovodeća mesta postavljaju ljudi loših moralnih, stručnih i profesionalnih kvaliteta.

Upravo zato ne čudi ovakvo ponašanje pojedinih rukovodnih radnika ako uzmemo u obzir činjenica da se postavljenja i imenovanja vrše po osnovu rođačke, poznaničke i partijske veze ili neke druge moćne zaleđine, od kojih se očekuje samo lojalnost i ništa drugo.

Diskreciono pravo načelnika u ovakvim slučajevima gubi na značaju jer se svodi samo na samovolju tog suverena koji imenuje rukovodioce i starešine, deleći pritom radna mesta po svom ličnom nahođenju, zloupotrebljavajući tako termine kao što su potreba službe i bezbednosna provera, praveći pritom namerne razlike kod zaposlenih i time narušavajući međuljudske odnose i gazeći po pravima zaposlenih, a da za te postupke nikada i nikome ne odgovara za svoje postupke.

Predsednik RC SSP za Kruševac

Zvonko Lazarević

…………

      Apel iz Policijske uprave Niš

Poštovani, obraćamo Vam se u vezi nezakonitog i kriminalnog rada pripadnika Policije u Nišu, i to grupe za suzbijanje krijumčarenja i narkomanije, tačnije kako samih radnika, tako i njihovog šefa Dejana Jovanovića, i načelnika Službe kriminala Dejana Anđelkovića. Širok je spisak nezakonitih radnji kao i kršenja propisa, počev od nezakonitog hapšenja i pritvaranja ljudi bez ikakvih dokaza, podmetanja dokaza, prebijanja ljudi

Negde aprila meseca 2014.g. pomenuta dvojica šefova u PU Niš, sa ostalim inspektorima za narkotike su u Leskovcu uhapsili Momčilović Dejana i Jovanović Nenada iz okoline Leskovca, zbog prodaje droge.

Inspektori niške policije su naveli Momčilović Dejana i Jovanović Nenada da nabave opojnu drogu, i to tako što su im tražili da istu kupe, kako bi je prodali na teritoriji Niša. Samu ovu delatnost policajci iz Niša su izveli bez saglasnosti, kako samog vrha MUP-a tako i PU Niš, a i odobrenja tužioca i suda za takvo postupanje.

Inspektori sa nadimcima Dule i Riči, a po usmenom odobrenju načelnika Dejana Anđelkovića i šefa Dejana Jovanovića našli su se nadomak Leskovca sa uhapšenim Momčilović Dejanom i Jovanović Nenadom, kojom prilikom su od njih tražili opojnu drogu.

Kako isti nisu imali, inspektori su im rekli da nabave i da će im oni dobro platiti. Nakon toga Momčilović i Nenad Jovanović nabavljaju oko 4 kilograma droge, koju daju inspektorima iz Niša, i to nadomak Leskovca.

Tu bivaju pretučeni i privedeni u PU Leskovac, gde su i pritvoreni. Od 4 kg. droge; na samom auto putu inspektori Dejan Jovanović, Riči i Dule odvajaju 2 kg, koje prijavljuju kao da su je oduzeli od uhapšenih, dok se za ostala 2 kg. gubi svaki trag.

Sve ovo je urađeno bez odobrenja i saglasnosti, kako tužilaštva, tako i suda. Da je bio obavešten sud i tužilaštvo, cela akcija bi bila snimljena, tako da se ne bi moglo ukrasti 2 kg. droge, a i policajci koji su kupili drogu bi imali odobrenje suda za kupovinu, te bi se pojavili kao svedoci na suđenju u Leskovcu.

Da je sve ovo istina. može se lako utvrditi, kako u samo Leskovcu od leskovačkih inspektora, tako i što će se poligrafski testirati inspektori za narkotike u policiji u Nišu.

(Unapred zahvalni službenici PU Niš)

…………

      ČAČAK: Kako je kriminalizovana kriminalistička policija

Na načelničko mesto u čačanskoj kriminalističkoj policiji 2012. dolazi Predrag Pavlović, dotadašnji šef Odseka krim.policije. Na svoje bivše mesto postavlja Acu Jaćimovića, svog pulena koji se godinama bavio prisluškivanjem pomoću neovlašćeno instalirane opreme za prisluškivanje, koja se i danas koristi u PU Čačak, a nije odobrena iz vrha MUPa.

Predrag Pavlović, odmah svom pulenu daje službeno vozilo na korišćenje, iako mestu šefa Odseka isto ne pripada. Aca vozilo Fiat Grande punto, sada ČA 034-PN, a pre i druga, koristi za svoje privatne potrebe, prevoz radnika, materijala za gradnju kuće, vozi decu u školu, trening, ide u švaleraciju, prodavnicu, poseduje službeni auto 24 časa dnevno.

Protiv zakona je zatamnio stakla na Puntu ČA 034PN, koji je od skoro uzeo, malo za promenu, da ne vozi isti auto, kako bi sakrio tragove. Aca oko 9 sati ode sa posla, završi privatne poslove, prevoz dece u školu, treninge, oko 15h se vrati na posao da održi nekakve sastanke. Popodne ostane duže, kao nešto radi, kako bi pisao prekovremene sate koje će mu Predrag odobriti, ipak su ista ekipa. Sve to isto radi i načelnik OKP Pavlović.

Radni dan Pavlovića izgleda kao u bajci. U 7 h odveze ćerku na posao u Dom zdravlja, vrati se kući, pa oko pola osam dođe u SUP, do 9 časova krstari internetom sedeći u tuđoj kancelariji, u 9 odlazi na sastanak kod načelnika, od 10 službenim autom odlazi kod ljubavnice, koja ima cvećaru preko puta autobuske stanice u Čačku, vozi je gde treba, obave privatne poslove, oko 14 časova se vrati, pročita novine, odveze ćerku sa posla kući, pa oko 15 i 30 ode i sam kući, službenim autom. Popodne službenim autom ode do ljubavnice, teretane, kući, pa opet u grad, naravno službenim autom. Vikendom voza službeni auto po želji, oko Čačka, Kraljeva, sve sa ljubavnicom…

Formiranje mreže pulena i uvlakača: Aca i Predrag su izvršili niz promena u kriminalističkoj policiji, na dobra i dobro plaćena mesta postavili su svoje pulene. Dejan Marjanović, Acin čovek od poverenja, postavljen na radno mesto potražne delatnosti, ne slučajno, pre toga sklonjen Vojo Radoičić, vođen i disciplinski postupak kako bi se Vojo sklonio.

Na potražnoj delatnosti se zna ko se od krimosa traži, da li ga traži neki drugi sud, ili policija, i te se informacije prodaju čačanskim krimosima. Radojica Milikić, postavljen za Acovog zamenika, u zamenu za cinkarenja, kao nagradu dobija da „radi" za praznike.

Na radnim mestima provere vozila, postavio je svoju ekipu kako bi pojedinim švercerima vozila gledali kroz prste. Niko se ne nalazi na radnom mestu kao pre 2012.g. Aco će to tumačiti zasićenošću istim poslom. Napominjemo da se rad za praznike u policiji plaća dvostruko više nego normalan rad.

Primer, za Vaskrs 2014. Radojica sedi kući, a Aco mu piše da radi, i tako tri dana, po dve i po dnevnice, oko 10.000 dinara dodatne nagrade. Svi puleni pišu prekovremene sate, dežurstva, sve se to debelo plaća. Plata poraste i za 30 posto mesečno, plus nagrade za navodne aktivnosti.

Da ne poverujete koliko se zaradi tako. Deo ide i Aci. To isto radi i Aco, pa ga Predrag nagradi. Takođe, svoje pulene stavi da dežuraju noću za praznike, a ako imaju aktivnosti u noći, to se plaća i tri puta više po satu, tako da sat rada noću dođe oko 1.000 dinara. Naravno on im prizna koliko napišu, do maksimalno dozvoljenog broja sati.

Drugi način formiranja mreže odanih ljudi: Milošević Mileta i Dragan Savić. 26.1. 2012. intervenišu na autoplacu u Mrčevcima, pucaju na lica koja su zategli u krađi, prijave to Peđi i Acu, oni im kažu da je sve uredi, ida ćute o tome, oni će to srediti.

Tako ih drže u šaci, da bi za njih obavljali prljave poslove, evo i koje. Ubrzo nakon toga, specijalno tužilaštvo najavljuje Aci i Predragu da će doći u Čačak u pretres kod Simović Maria, zelenaša, preko koga Aco i Predrag daju novac na kamatu.

Predrag i Aco šalju svoje dužnike, Draganu i Miletu, da Mariu pošalju poruku da skloni dokaze, laptop, beležnice. Poruka je službeni poziv kao građaninu, za neko bezvezno delo, ali to znači, sakrivaj dokaze. Sutradan, u pretresu, specijalni tužilac ne nalazi laptop niti dokaze, Mario je osuđen na osnovu izjava dužnika, a ne na osnovu dokaza iz kuće.

Kada je pre godinu dana inspektor Šaponjić pokušao da ukrade Samsonajt kofer iz policije, u večernjim satima, uočavaju ga Aco i Predrag, ne prijavljuju tu krađu, a sada Šaponjić ima dug prema njima, za prljave poslove.

Aco Jaćimović je na putu ka Guči sa bratom, napravio kuću od preko 300 kvadrata, i to sve od kada je postavljen za šefa Odseka krimin. policije, kakva slučajnost. Supruga mu ne radi, jedna plata i kuća niče.

Pravi akrobata. Po gradu kruži priča da mu je prozore kupio narkodiler Grujo, i naravno, nikada nije ni priveden, od kada je Aco postao šef, on se u svim akcijama zaobilazi, čak ni u akciji Grom nije rađen..

Za vreme akcija MUP-a, u Čačku su privedeni sitni uživaoci, ni jedan krupniji diler. Svi oni krupniji plaćaju zaštitu Acu i Predragu. Inspektori narkomanije su zaplenili više od 100 kg. marihuane, ali na magistrali, sve je to išlo za Beograd, ništa nisu uradili u Čačku, pa svi su pod zaštitom vodećih ljudi krim.policije.

Posebna priča je oprema za prisluškivanje koja je postavljena u Čačku, iako nije predviđena sistematizacijom MUP-a. Pogađate, pod direktnom kontrolom je Jaćimovića, i tu je postavio svoju ljubavnicu, Milu Rajković, ima poverenja u nju, i ona je uvek ta koja prisluškuje .kada nema naredbe suda.

Aco se sa svojom suprugom Slavicom bavi i ilegalnom prodajom srebrnog nakita i satova, toliko se bezbedno oseća da sve drži u kući, na putu za Guču. Imaju Facebook profil „Srebro na poklon Čačak", uzmeš šifru nakita, sata, pošalješ sms na broj 060.3333645, daš adresu i stigne ti pouzećem, nigde se ne pojavljuju kao prodavci. Ovo lako možete proveriti na Facebook.u i slanjem poruke poručite nešto.

(Radnici PU Čačak)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANKARSKO MULJANJE I PRIKRIVANJE PUTEVA NOVCA OPLJAČKANOG OD GRAĐANA SRBIJE

13. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Banke, prvenstveno one u većinskom državnom vlasništvu, poslednjih dve decenije su jedan od važnih izvora para za vladajuće slojeve Srbije. ,,Srpska banka" iz Beograda je desetine miliona evra svojih para dala tajkunima bliskim vlastima, koji za te kredite nisu položili nikakve valjane garancije. Na primer, „Srpska banka" je u 2013. godini, uprkos tome što je bila na pragu blokade i uvodenja prinudne uprave, košarkaškom klubu „Crvena zvezda" donirala čak 26.528.884,73 dinara. U to vreme, potpredsednik ovog kluba bio je Andrej Vučić, a na funkciji je bio i Predrag Mali, brat sadašnjeg gradonačelnika Beograda, Siniše Malog.

 

                    Milan Malenović

 

Sada se razmišlja o pripajanju "Srpske banke", „Jubmes banci", u kojoj država na razlicite nacine poseduje trecinu akcija. Planirano je i da gubitke preuzme Narodna banka Srbije, odnosno republicki budžet. Ukratko, platice narod!

Srpske banke stoje na staklenim nogama i to je svima poznata činjenica. Posebno su ugrožene banke u kojima država ima većinski paket akcija. Jedna od njih je „Srpska banka" a.d. u kojoj je država Srbija vlasnik cak 99,1 odsto akcija.

„Srpska banka" (berzanska skraćenica SRBN) iz Beograda nastala je iz nekadašnjeg Vojnog servisa Narodne banke Jugoslavije, koji je opsluživao kompletnu namensku industriju tadašnje Jugoslavije. U pocetku je poslovala pod imenom „Yu garant banka", a 2003. se preimenovala u „Srpsku banku" a.d.

Po konačnom izveštaju za 2013. godinu, ova banka je sa kapitalom od 4.311.687.000 dinara i 436 zaposlenih ostvarila poslovni prihod od 3.586.406.000 dinara i iskazala gubitak od 340.285.000 dinara.

Iz ovih brojeva se, medutim, ne vidi pravo stanje „Srpske banke" a.d. Prema izveštaju Narodne banke Srbije obelodanjenom u jesen 2013. godineSrpska banka" je imala čak 29 milijardi dinara uloženih u rizične kredite, koji su, uglavnom, nenaplativi!

U isto vreme, ona je na svojim računima imala samo 26 miliona evra koje su joj gradani poverili na štednju, a njena ukupna aktiva je po izveštaju za celu 2013. godinu iznosila svega 28.056.533.000 dinara.

Banka je, oćigledno u prošloj godini bila nesolventna ili na samoj granici. U trenutku kada je Narodna banka izdala svoj izveštaj o stanju bankarskog sektora u Srbiji na kraju prvog polugodišta 2013. godine, i kada se upalila crvena lampica za uzbunu, „Srpska banka" je kod osam povezanih lica i 14 pravnih lica imala preko deset odsto svog kapitala.

Njima je praktično plasirala 8,2 milijarde dinara. Na spisku su bile kompanije "Simpo","Farmakom" u vlasništvu Miroslava Bogićevića (grobara srpskih banaka), "Interkomerc" u vlasništvu Gorana Percevica, pirotski "Tigar", "Banini", "Interkop", „Jugoimport SDPR", požeški "Inmold"…

Još godinu dana ranije, odnosno u septembru 2012. godine, "Srpska banka" je dospela pod lupu nadzornih organa Narodne banke Srbije, ali i istražih organa MUP-a Srbije. U to vreme je istraživan rad „Agrobanke" koja je otišla u stečaj upravo zbog nenaplativih kredita deljenih šakom i kapom finansijerima tadašnje partije na vlasti – Demokratske stranke. Trag od tih tajkuna je vodio i do „Srpske banke".

Medu pomenutim finansijerima su bile i mnoge od kompanija koje su uzimale i kredite od „Srpske banke" u kojoj je država vodila glavnu rec, zbog čega se opravdano sumnjalo na takozvano „burazersko" poslovanje. U to vreme je direktor banke bio Ivan Maričić, koji je na tu funkciju, došao sa mesta direktora Uprave za trezor koja posluje u okviru Narodne banke Srbije.

Iz „Srpske banke" Maričić (u meduvremenu smenjen sa direktorskog mesta i postavljen za savetnika novog direktora) definitivno odlazi u oktobru 2013. i postaje savetnik za restruktuiranje upravo Miroslava Bogicevica, najveceg dužnika banke. Sa sobom je poveo i bivše saradnike: vozača Miodraga Miloševića i službenicu iz sektora za privredu Danku Božić.

 

      Jalovinom iz rudnika, garantovao za kredit

 

O specijalnim odnosima Bogićevića i „Srpske banke", odnosno Maričića, marta meseca ove godine javno je progovorio nekadašnji rukovodilac rizika te banke, Branko Vučetić, koji je posao u njoj izgubio samo zato što je ukazivao na mahinacije oko dodele kredita pomenutom šabackom tajkunu. Izmedu ostalog, Bogićević je jednom hipotekom garantovao za više kredita, a desetine miliona evra zajma je dobio i garantujući jalovinom iz svojih rudnika.

Po prvim rezultatima istrage, najvažniji učesnici akcije izvlačenja para iz „Srpske banke" i njihovog prebacivanja Bogićeviću i ostalima bliskim ljudima Demokratske stranke bili su, osim direktora Maričića, još i tadašnja potpredsednica Upravnog odbora Vidosava Džagić i tadašnja predsednica UO Biljana Janjić iz brokerske kuce „Mediolanum".

U okviru pridobijanja finansijera Demokratske stranke za sebe koje je sprovodio pretnjama hapšenjem ako ne pristanu, Aleksandar Vučić je početkom septembra 2013. ponovo pokrenuo akciju borbe protiv korupcije i tada se na meti istražnih organa opet našla i „Srpska banka".

Već sredinom oktobra su iz Narodne banke Srbije stigle nezvanične informacije kako će ova banka biti pripojena „Jubmes banci" da bi se na taj način omogućio nastavak poslovanja i sprečio bankrot.

U meduvremenu niti je došlo do najavljenog spajanja, niti je istraga o dodeli sumnjivih kredita otišla dalje od pocetka. U prilog spajanju „Srpske banke" i „Jubmes banke" iznosile su se činjenice da „Jubmes banka" posluje veoma uspešno, da je veoma oprezna u plasmanima, ali da joj je potrebno širenje koje bi mogla da postigne pomenutom fuzijom. Nasuprot tome je stajala činjenica kako je „Jubmes", iako uspešna, ipak daleko manja banka od „Srpske banke" i da ne bi mogla na svoja pleca da preuzme ovo spajanje.

Kada je u pitanju dalji tok istrage, veoma je jasno šta se desilo pa da ona bude momentalno zaustavljena. „Srpska banka" je u 2013. godini, uprkos tome što je bila na pragu blokade računa i uvodenja prinudne uprave, Košarkaškom klubu „Crvena zvezda" donirala čak 26.528.884,73 dinara.

U to vreme, potpredsednik ovog kluba bio je Andrej Vučić. Prema saznanjima istraživača iz tima "Internet andergraund" Srbijom upravlja Aleksandar Vučić sa bratom Andrejom i još trojicom drugara i sva je moć u njihovim rukama – vlast je istrgnuta iz institucija i uzurpirana od strane ove grupe. Davanje pomenute „donacije" bilo je, u suštini, kupovina indulgencije (oproštajnice) za ranije grehe.

U KK „Crvenoj zvezdi" je tada na funkciji bio i Predrag Mali, brat Siniše Malog (koga je upravo Andrej preporučio svom bratu), još jedan akter juriša na kordon žandarmerije tokom nedavne gay parade u Beogradu.

Da bi bio siguran da će novcem moći da otkupe slobodu, direktor „Srpske banke" i njegovi saučesnici iste godine, u vremenu teške besparice, doniraju 18 miliona dinara još jednom članu vladajuće koalicije.

Ovaj novac je otišao gradu Jagodini gde je na vlasti Jedinstvena Srbija na čijem je čelu Dragan Marković Palma, koalicioni partner SNS-a u republickoj Vladi. Ukupno je ova banka u 2012. i 2013. na razna „sponzorstva" i „donacije" potrošila cak 133,5 miliona dinara, od čega je 40 miliona plaćeno za sponzorstva, i tako svoje rukovodstvo sačuvala od sigurnog hapšenja. Veza sa naprednjacima nikako nije slucajna, vec dobro smišljena i unapred planirana.

Umesto Maričića, koji je očigledno sakupljao novac za Demokratsku stranku, u maju 2013. na čelo „Srpske banke" dolazi Zlatan Peručić, dotadašnji savetnik direktora „Srbijagasa" Dušana Bajatovica i direktor „Beobanke" u vreme dok su devedesetih godina prošlog veka milijarde tadašnjih nemackih maraka, uštedevine gradana, netragom nestale. Na mesto prvog čoveka „Srpske banke" dospeo je kao kadar Srpske napredne stranke kojoj se u meduvremenu priklonio.

 

       Dobro plaćeni državni funkcioneri garantuju…

 

Još jedan čovek koga su naprednjaci "amnestrirali" je i stari Miloševićev kadar, Zoran Lilić, bivši predsednik SR Jugoslavije, koji je dospeo na funkciju predsednika Upravnog odbora „Jubmes" banke, sa kojom je „Srpska banka" pod vodstvom Peručića trebalo da se spoji i da se tako u potpunosti prikriju tragovi ranije pljačke para.

U martu mesecu ove godine Peručić je otišao sa mesta direktora na kome ga zamenjuje Vesna Jokanović. Da se od stare prakse neće odustati i da će sve biti, kao i ranije, obavijeno gustom maglom, garantuje i član sadašnjeg Upravnog odbora „Srpske banke" Vidosava Džagic, već spominjana u aferi dodele kredita nelikvidnim preduzecima, koja je istovremeno i državni sekretar Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, na koje mesto je došla pošto je prethodno bila predsednica saveta u Ministarstvu prosvete i nauke. Garanti su i drugi funkcioneri banke koji su istovremeno i dobro plaćeni visoko pozicionirani službenici Vlade Srbije.

Članovi Izvršnog odbora (direktori) „Srpske banke" sada su: Vesna Jokanović, Srdan Nikolić i Milan Lučić. U Upravnom odboru banke sede: Nada Popović (predsednik), Ljubomir Đurović, Zoran Tubić, Vidosava Džagić i Slobodan Čikarić.

Kao predsednica UO „Srpske banke" Nada Popović prihoduje mesećno 170.000 dinara, a kao načelnik u Ministarstvu odbrane zaraduje još 92.000 svakog meseca. Zoran Tubić je pomoćnik ministra prosvete i tu zaraduje 150.021,74 dinara, dok kao član UO mesečno dobija samo 1.000 dinara, koliko za isti posao prihoduje i Ljubomir Đurović, koji tvrdi da mu je to, navodno, jedini izvor prihoda.

Iz Ministarstva odbrane dolazi i Slobodan Čikarić koji tamo zauzima neimenovanu funkciju na kojoj mu je plata 77.900 dinara, dok u „Srpskoj banci" za članstvo u UO i još jednom odboru dobija 1.250 dinara.

Slučaj Vidosave Džagić je posebno interesantan, jer se u Agenciji za privredne registre vodi još uvek kao član Upravnog odbora „Srpske banke", ali po izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije ona to, navodno, nije još od 19. avgusta 2014. godine?! Dok je uredno prijavljivala prihode i funkcije, ona je kao član UO mesecno zaradivala 96.166,50 dinara, a još 24.041,50 dinara je dobijala kao clan jednog odbora banke, dok je u Ministarstvu prosvete, kako tvrdi, volontirala.

„Srpska banka" je tako jedan od najočiglednijih primera kako se novac uzima od gradana i privrede i prebacuje u džepove vlastodržaca i tajkuna bliskih vlastima. Srbija je od svojih osiromašenih i gladnih gradana već uzela preko 100 miliona evra da bi platila štetu na istovetni način nacinjenu "Agrobanci", a sada, kada se smanjuju penzije i ukidaju socijalni dodaci, morače da izdvoji još nekoliko desetina miliona evra da bi sanirala "Srpsku banku".

 

      A 1.

    I bivši predsednik je shvatio da se od penzije ne živi

Trenutno je nejasan status bivšeg predsednika Savezne republike Jugoslavije, Zorana Lilica, iz „Jubmes banke" (kojoj bi trebalo da se pripoji „Srpska banka"), koji je po podacima iz Agencije za privredne registre predsednik Upravnog odbora te banke, dok je po izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije samo njegov član.

U svakom slucaju, Lilić se odrekao penzije koja mu je pripadala kao bivšem predsedniku Jugoslavije i danas na ime rada u „Jubmes banci" dobija 336.371 dinar, a još 51.466 dinara mesecno prihoduje kao predsednik Upravnog odbora JP „Putevi Srbije". U „Srpskoj banci" a.d. Republika Srbija je vlasnik 99,10436 odsto akcija, drugi po velicini akcionar je „Sloboda" iz Čačka sa 0,16384 odsto.

U „Jubmes banci" Republika Srbija ima 20,07595 odsto akcija, drugi po veličini akcionar je „Beobanka" u stecaju (6,62158 odsto), a treći je kastodi račun „NLB banke" (6,57129 odsto).

U ovoj banci akcije imaju i bivša SFRJ (5,32792), Ministarstvo finansija i trezora BiH (3,59033 odsto), kao i Ministarstvo finansija Republike Makedonije (1,73759 odsto), dok „Jugoimport SDPR" poseduje 3,43391 odsto akcija ove banke.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI SAD: GLUMA DEMOKRATIJE I PROSVETLJENOSTI OD STRANE KADROVA TREĆE SRBIJE

8. октобра 2014. Коментари су искључени

 

Bivši član Pokrajinskog odbora SNS za Vojvodinu Đorđe Višekruna, piše o tome kako je i zbog koga, grad Novi Sad doživeo pravi finansijski potop, kako stranka pod nazivom "Treća Srbija" vrši kriminalne radnje za račun Srpske napredne stranke, kako bivši robijaši postaju privatni izvršitelji prinudne naplate, zašto u Vojvodini više nema opozicije i kako je bilo moguće da osiromaši nekada prebogata javna preduzeća "Informatika" i "Lisje". Trećom Srbijom direktno komanduje naprednjački "bos", profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, dr Aleksandar Bata Milovančev, trenutno direktor Luke Novi Sad.

 

                   Đorđe Višekruna

 

Spisak afera koje je napravila navodna stranka Treća Srbija za vreme svog kratkog postojanja je poprilično dug. Od afere sa "Sogaz osiguranjem", finansiranja snimanja albuma Slobodana Trkulje, tendera za nabavku goriva, plaćanja kafanskih računa službenom karticom menadžmenta preduzeća, pa sve do najnovije afere angažovanja uterivača dugova.

Kao udarnoj pesnici SNS u Vojvodini funkcionerima Treće Srbije je dozvoljeno sve a naročito da kradu za račun SNS-a, kupuju glasove i bave se svim mogućim nelegalnim aktivnostima pritom uopšte ne strahujući od zatvora. Danas se sve ovo radi čak javno, na očigled birača, zaposlenih, građana. Treba izmeniti Krivični zakonik da krađa za račun i u korist SNS-a ne bude krivično delo.

Treća Srbija je skup mladih neobrazovanih i nevaspitanih ljudi koji su kao takvi sposobni da za nekoliko meseci upropaste MMF tako da za njih budžet Grada Novog Sada ne predstavlja naročit izazov.

Naprednjaci su dovukli najveći šljam i otpad u Novi Sad i napravili Treću Srbiju kao udarnu pasnicu SNS. Aleksandar Vučić ceni i podržava ljude koji poseduju lopovske i prevarantske sposobnosti što se jasno vidi na primeru tkz. lidera Treće Srbije.

Ova "ekipa" je došla u Novi Sad (Bosna, Crna Gora, Lika, Slavonija…), snabdevena legendama i mitskim pričama o navodnom lokalpatriotizmu, iako tu nema Novosađana nego su to ljudi koji su Novi Sad videli prvi put pre nekoliko godina nakon izbora.

Došao je predsednik Treće Srbije iz Zrenjanina da bude odbornik, pa i on glumi novosađanina…Ima ih, i svi su oni navodno veliki nacionalisti, pa onda guslari, ratni veterani, menadžeri, špijuni, gestapovci, busaju se i foliraju po gradu kao pavijani.

Pošto takvi mladi i neiskusni direktori ne znaju baš ništa da rade osim da kradu, jer nemaju ni iskustvo ni znanje za nešto drugo, oni uzgred uhode i proganjaju zaposlene u Javnim preduzećima koja su dobili na upravljanje, a često su i slobodnomisleće građane Novog Sada, koji im stanu na put. To je glavna meta njihovih ucena, pretnji i ostalog arsenala da se tobože neko uplaši i ućutka.

Kadrovi Treće Srbije svakodnevno putem lokalnih medija narušavaju multikulturni i višenacionalni ambijent koji su generacije novosađana gradile unoseći nemir u kuće nacionalnih manjina retorikom koja ne priliči ni 21 veku ni srpskoj kulturi, već pre fašističkoj propagandi u Nemačkoj između dva svetska rata. Jezikom mržnje i podela je danas obojena kulturna politika grada Novog Sada, koju sprovode kadrovi Treće Srbije.

Stavljajući u prvi plan trivijalne teme kadrovi Treće Srbije prizivaju duhove prošlosti i svetlu srpsku prošlost dok nam krađom gradskog budžeta uništavaju svaku nadu da ćemo u budućnosti živeti u modernom i razvijenom evropskom gradu.

Frakcija Srpske napredne stranke koja nosi naziv Treća Srbija iz dana u dan ne prestaje da iznenađuje i šokira građane Novog Sada. Pre svega se promoviše jedan obrazac ponašanja koji potpuno odudara od novosadske kulture i stila života, tu dominiraju teror, pretnje zaposlenima, bahato ponašanje, krađe i nestručnost.

Treća Srbija je interesna grupa, čiji je broj glasova na proteklim izborima bio na nivou statističke greške i pored skupe kampanje ali ona je osnovana od strane SNS, koji je održava i podržava iz razloga obavljanja prljavih poslova, krađe, skretanja pažnje javnosti, rasipanja glasova te stvaranja lažne konkurencije. Novosađani se često pitaju, „zašto su nam naprednjaci nabacili ovu bedu" ne shvatajući da ta beda upravo radi za naprednjake!

Treća Srbija je objekt ona nije subjekt, ona samo izvršava naloge Gradskog odbora SNS i nema nikakvu samostalnost u delovanju. Projekat SNS-a pod nazivom Treća Srbija nema ideologiju ni program kao druge stranke to je firma za izvlačenje para iz javnih preduzeća i gradskog budžeta.

Podatak da je Treća Srbija u poslednjim preletanjima kupila dva pokrajinska poslanika pokazuje da ova interesna grupa raspolaže značajnim finansijskim sredstvima ali koja više nisu u budžetu Novog Sada već na privatnim računima.

S obzirom da je delatnost javnih preduzeća Informatika kao i Lisje (u kojem je do pre mesec dana Treća Srbija imala direktora) isključivo naplata računa od građana (uz minimalne rashode) neverovatno je da su ova JP prvi put u svojoj istoriji poslovala sa gubitkom. To nije pošlo za rukom ni jednoj stranci do sada ali Trećoj Srbiji jeste, zaista su eksperti kada je lopovluk u pitanju.

Sa ovakvim sposobnostima, kadrovi Treće Srbije se na najbolji mogući način preporučuju Aleksandru Vučiću za sklapanje sličnog angažmana na republičkom i pokrajinskom nivou.

Građani Novog Sada su u potpunom šoku kako je uopšte moguće da preduzeće poput Informatike bude u minusu, kada ima isključivo prihode. Od dolaska Treće Srbije prema građanima je represija maksimalno pojačana, do sada su utuženja za neredovne platiše bila na svakih šest meseci a danas su na svaka tri meseca. Pa tako građanima masovno na vrata kucaju privatni izvršitelji zbog duga od nekoliko hiljada dinara i sa troškovima izvršenja od 17.900 dinara.

Inače zaposlenima u JKP Informatika nije poznata procedura odabira ovih uterivača ali je prava tragedija kada vam na vrata kucaju krivično osuđivana lica a danas borci za pravdu-izvršitelji! Informatika danas ima preko 300 zaposlenih i taj broj se svakodnevno povećava članovima SNS kao i 12 direktora.

Direktori Informatike su lako prepoznatljivi u Novom Sadu jer se u kasnim večernjim časovi kreću u automobilima Audi A8, a uz automobil dobijaju i radnice Informatike, najčešće novozaposlene, sav taj prekovremeni noćni rad po kafanama plaćaju građani Novog Sada.

Inače svi funkcioneri Treće Srbije su osnovali po nekoliko nevladinih organizacija i to često dve nedelje pred konkurs, a da projekat bude finansiran iz budžeta grada pobrinuće se kadar Treće Srbije zadužen za kulturu tačnije Gradski sekretar za kulturu koji je inače i predsednik komisije za dodelu finansijskih sredstava.

Od ukradenog novca iz budžeta grada namenjenog kulturi Treća Srbija je kupila "Novosadske novine", a u planu je da kupi još nekoliko lokalnih medija. Sve firme koje su vodili ili i dalje vode kadrovi Treće Srbije su doživele potop.

I pred narodom i pred Evropom i zapadom Vučić i SNS moraju da glume demokratiju i prosvetljenost. Zato će da osnivaju sve više organizacija kao što je Treća Srbija.

Na prvi pogled narodu naprednjaci zaista deluju kao oličenje kulture i poštenja nasuprot kadrovima Treće Srbije koji i jesu dovedeni da glume veštačku konkurenciju.

Naprednjaci maksimalno promovišu Treću Srbiju i daju joj prostor u medijima kako bi građanima zgadili i smučili i samu pomisao izlaska na izbore. Slično je Milošević 90-tih godina koristio Šešelja. Šešelj, Vučić i Nikolić su otvoreno promovisali putem SRS fašizam i mržnju, da bi naspram njih Milošević i njegov SPS izgledali "umerenije", a zapravo je Milošević bio iza svega.

Isto se može reći i za današnju zvaničnu opoziciju, koja je više tu da glumi opoziciju nego da bude prava opoziciju. I dok će SNS biti čistih ruku, Treća Srbija će da radi sav prljav posao za njih! Genijalno smišljeno, da se Vlasi ne dosete prave namere, a to je potpuno ukidanje Vojvodine i potpuno brisanje vojvođanskog identiteta. Time žele da slome svaki otpor u Vojvodini kako bi njom lakše vladali.

Ekstremno desničarske organizacije, nastale nakon 2000. godine, poput Dveri, iz kojih je nastala Treća Srbija, dolaze u međusoban sukob, ali to ne treba shvatiti kao postojanje pluralizma i demokratije, već kao borbu za primat u čoporu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTA BI SA PRUGOM?! OPSTRUKCIJA RUSKOG KREDITA ZA ŽELEZNICU U ORGANIZACIJI VLASTI

2. октобра 2014. Коментари су искључени

 

Javno preduzeće „Železnice Srbije" a.d. je u teškoj krizi, ali Vlada već duže od mesec dana ne može da se odluči koga će postaviti na funkciju generalnog direktora. Dvojica izvršnih direktora, Svetozar Ćapin i Predrag Janković, pokušali su pravi puč u preduzeću, koji je osujetilo resorno ministarstvo. Ko je stajao iza njihove šokantne odluke da odbiju ruski kredit od 800 miliona dolara?

 

              Mersiha Hadžić

 

Javnosti je Svetozar Ćapin postao poznat pošto ga je Odbor direktora JP „Železnice Srbije" 7. avgusta 2014. imenovao za generalnog direktora. Iza zvučnog naziva „Odbor direktora" krila su se u stvari samo dva člana: Ćapin i njegov prijatelj Predrag Janković. Dva sata kasnije resorno ministarstvo Vlade Republike Srbije je poništilo ovaj izbor.

U međuvremenu, dok je još bio generalni direktor Železnice, Ćapin je podneo i ostavku na funkciju izvršnog direktora za strategiju razvoja i zajedničke poslove. Uprkos tome, tvrde zaposleni, on i dalje potpisuje sve akte i prisustvuje svim važnim sastancima.

U toku svog „mandata" od dva sata na mestu generalnog direktora, Ćapin je stigao da bez odgovarajuće procedure smeni direktora Sektora za unutrašnju bezbednost i zaštitu i na to mesto postavi svog prijatelja Gorana Radića, koji je u Železnice došao samo nekoliko meseci ranije. Radić je na ovo odgovorno radno mesto, sa koga ima pristup ratnim i bezbednosnim planovima, kao i vojnim šiframa, došao bez prethodnih bezbednosnih provera.

Zaposleni u Železnicama Srbije su Ćapinu nedavno uputili pismo sa osam pitanja na koje su očekivali odgovore, koje nikada nisu dobili. U tom pismu ga oni pitaju da li je tačno da je za vreme radnog veka na poslu bio u proseku dva i po sata dnevno, i da je zaveo sveukupno samo desetak predmeta. Zaposleni, koji redovno protestvuju ispred sedišta „Železnica Srbije" u Beogradu, u pomenutom pismu iznose sumnju da je Ćapin od preduzeća dobio više stanova.

Redovna, zakonom propisana procedura zahteva da Vlada Srbije predloži Skupštini akcionara „Železnica Srbije" a.d. tri izvršna direktora koja posle izbora formiraju Odbor direktora i između sebe biraju generalnog direktora. Umesto te procedure Ćapin i Janković su u Odbor sami, bez saglasnosti Vlade i Skupštine akcionara, kooptirali Momčila Tunića.

Ovo je faktički bio puč kojim su Ćapin i njegovi pomagači pokušali da privatizuju jedno od najvećih državnih preduzeća u Srbiji. Uprkos ovome, resorna ministarka i potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović nije imala snage i hrabrosti da iz „Železnica Srbije" odstrani obojicu aktera. Ćapin je smenjen sa mesta generalnog direktora istog dana kada je bio izabran, ali je rešenjem Mihajlovićeve postao kodirektor i sva rešenja potpisuje zajedno sa Jankovićem.

Pomoćnik generalnog direktora za pravne poslove, Zoran Lukić 19. avgusta doneo je rešenje broj 34/2014-668 kojim Ćapinu 18. septembra 2014. godine prestaje radni staž u „Železnicama Srbije" radi odlaska u penziju. U slučaju Ćapinovog odlaska u penziju Janković bi automatski ostao jedini koji bi vršio funkciju generalnog direktora!

Inače, u Agencije za privredne registre kao generalni direktor „Železnica" još uvek se vodi Dragoljub Simonović, čiju smenu Vlada uopšte nije zvanično prijavila, iako je objavila da poslove generalnog direktora zajedno obavljaju druga dva čoveka – Janković i Ćapin. Ovakav haos u javnom preduzeću, koje je prošle godine zapošljavalo 18.225 radnika, u istoriji još nije viđen.

A 19. septembar, Železnice Srbije saopštile su da je "bord direktora" odlučio da odbije ruski kredit od 800 miliona evra za modernizaciju srpskih pruga, i da je raspustio odbor koji je radio na tom projektu" A “bord direktora" su Ćapin, koji je od tog dana zvanično u penziji, i Janković!

Ministarka Zorana Mihajlović oglasila se istog dana, saopštavajući javnosti da je “ministarstvo šokirano ovom odlukom, i najavila hitnu smenu Ćapina i Janković, jer koče realizaciju ruskog kredita za obnovu pruga na Koridoru 10.“

"Železnica je državno preduzeće i oni koji koče investicije ne mogu da budu izvršni direktori i biće smenjeni" – rekla je Mihajlović, govoreći o posledicama odluke Odbora direktora Železnica koji je, umesto da potpiše Aneks 2 ugovora o realizaciji ruskog kredita za obnovu pruga na Koridoru 10 rasformirao Projektni tim i Radnu grupu za pregovore.

Mihajlović je za RTS rekla da se još od marta čeka završetak pregovora o tom aneksu i da se na taj način koči ruski kredit od 800 miliona evra.

"Ovim se koči ruski zajam od 800 miliona evra i blokira se rekonstrukcija pet deonica, a ostavlja se i loš utisak o Železnicama Srbije, i Srbiji kao državi", rekla je Mihajlović. Ona je dodala da je posledica takve odluke i gubitak investicija i novih kompanija koje bi mogle da budu angažovane na tim projektima. Ona je dodala da će se nastaviti rad na potpisivanju tog i ostalih aneksa, kojih je ukupno pet.

"Železnica je platila pet miliona evra za kredite koje nije povukla. Svako ko potroši evro građana Srbije za nešto što nije urađeno, neće biti na tom mestu", navela je ministarka, i odvukla da bi, da nije rešena ova situacija, moglo je da se desi da i na projektu modernizacije pruge Beograd-Budimpešta iskrsne sličan problem.

U razgovoru za redakciju, Ćapin tvrdi da je postupao po naređenju Vučićevog šefa kabineta

Vođa protiv ruskih i srpskih interesa uvek radi ispod žita.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEŠETARI STRUJE I PARA: KO TO UPRAVLJA ŽICAMA DALEKOVODA I MASNO ZARAĐUJE???

30. септембра 2014. 1 коментар

 

Čim je Vučić došao na vlast, imenovao je svoga kuma Nikolu Petrovića za direktora "Eleketromreže Srbije", Umesto da se, kako je najavljivao, obračuna sa kriminalcima kalibra Hamovića i Lazarevića, Vučić im se pridružio, kako bi "Elektromreže Srbije" završile u rukama Hamovića i Lazarevića, I to se desilo. Platiće njih dvojica Vučiću još koliko treba. O tome piše insajder redakcije zaposlen u EPS-u.

 

             Insajder E- 9

 

Javno preduzeće "Elektromreže Srbije" je jedino preduzeće koje je u statusu javnog preduzeća izdvojeno iz EPS-a. Sva kasnija izdvajanja firmi bila su u statusu društava sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.) gde je preko organa upravljanja, kao što su Upravni odbor i Skupština tog preduzeća, EPS i dalje odlučivao o njihovom poslovanju, ali za njihove gubitke u poslovanju nije snosio nikakvu odgovornost kao osnivač.

 

     Šta je u stvari JP "Elektromreže Srbije"?

 

Jednostavno rečeno, prenosni sistem je kao autostrada električne energije; to su svi dalekovodi preko kojih struja putuje od proizvođača, svi transformatori koji dok struja putuje žicama smanjuju napon struje, sve trafo-stanice koje još više smanjuju napon struje kako bi on bio sveden na neki odgovarajući, da kada se približi gradovima ili fabrikama koje struja napaja, opet bude smanjen na nivo na kom bi električne mašine i uređaji mogli da koriste tu struju.

Struja se proizvodi sa velikim naponom i on se usput smanjuje, ali se ne smanjuje količina struje, već samo njena jačina. Tako bar uče decu iz opšteg tehničkog obrazovanja.

Dakle, JP EMS predstavlja autoputeve struje po celoj Srbiji, a transformatori su kao tuneli, tu struja malo uspori. Kada struja siđe sa "autoputa" (EMS) ona ide na "regionalne puteve" koji predstavljaju Elektro-distribucije (ED, koje su delovi EPS-a), preko čijih malih trafoa i bandera i žica struja doputuje do nas građana.

Kada se izvozi, struja mora da putuje kroz prenosni sistem JP EMS, ali i kada se izvozi, struja mora da putuje kroz prenosni sistem JP EMS. Ta usluga se kao na autoputu struje naplaćuje.

JP "Elektromreže Srbije" žive i postoje da naplaćuju "drumarinu" za struju koja prolazi njihovom "autostradom struje". JP "EMS" dakle ne trguje strujom, samo joj obezbeđuje autoput po kojem ona putuje.

Trgovinom strujom se u državi Srbiji bavi JP "EPS" kroz svoju Direkciju za trgovinu električnom energijom, zatim nezaobilazni "Rudnap" u vlasništvu Vojina Lazarevića i još nezaobilazniji "Energy Financing Team-EFT" u vlasništvu Vuka Hamovića.

Vlada Republike Srbije je 19. juna 2013. podnela Agenciji za privredne registre RS (APR) izmenjen Osnivački akt preduzeća JP "Elektromreže Srbije", koji je promenila 4. juna 2013. da bi pored osnovne delatnosti preduzeća, kroz novi Osnivački akt, pokušala da u članu 7. "provuče" da JP "EMS" treba da se bavi i trgovinom strujom.

APR odbija takav izmenjen Osnivački akt, pošto on nije u skladu sa registrovanom pretežnom delatnosti preduzeća, koja je "prenos električne energije i upravljanje prenosnim sistemom pod šifrom delatnosti 35.12".

APR postupa apsolutno u skladu sa zakonom, jer JP "EMS" nije registrovan za trgovinu električnom energijom, niti za kako su u izmenjenom Osnivačkom aktu naveli: "organizovanje tržišta električne energije". Dokaz o tome je Rešenje o odbačaju (BD 81266/2013) , koje je javno dostupni podatak na sajtu APR kada se nađu podaci o privrednom društvu JP "EMS".

Dakle, Vlada Ivice Dačića i njegovog prvog potpredsednika Aleksandra Vučića želela je da JP "EMS" koji je prenosni sistem struje, pretvori u trgovca strujom. To bi bilo kao kada bi JP "Putevi Srbije" u zaustavnoj traci autoputa Beograd-Niš postavili da prodaju automobile.

Jedina logika koja bi tome vodila je da autoput ima veze sa automobilima, pa kad se već po njemu voze, mogu tu i da se prodaju. Po toj logici bi prenosni sistem struje (EMS) trebao da postane trgovac strujom. Međutim, za to nije registrovan i to je u prvi mah odbijeno.

Direktor preduzeća EMS kao njegov zakonski zastupnik se žali na Rešenje o odbačaju Agencije za privredne registre, i to ministarstvu nadležnom za položaj privrednih društava (Ministarstvo privrede).

Istovremeno, Ministarstvo privrede nalaže Agenciji za privredne registre da usvoji žalbu Nikole Petrovića sa obrazloženjem da pod "prenos električne energije i upravljanje prenosnim sistemom pod šifrom delatnosti 35.12 spada i trgovina strujom" što je apsolutna glupost, međutim APR je po Rešenju Ministarstva privrede morao da postupi tako da je žalba usvojena, Rešenjem o usvajanju (BD 81266/2013/01) od 3. oktobra 2013. godine.

Ovim Rešenjem je usvojen izmenjeni Osnivački akt JP "EMS" koji potpisuje predsednik Vlade R.Srbije Ivica Dačić. Da sve tu nije u zakonskom roku, potvrđuje činjenica da je Ministarstvo privrede usvojilo žalbu Nikole Petrovića 19. 7. 2013. a to je 4 dana pre nego što je dobilo Rešenje od APR da je registracija izmenjenog Osnivačkog akta odbijena.

Dakle, znali su da postupaju protivzakonito i spremili su dopis na vreme.

Zašto bi neko hteo da "autoputeve struje" pretvori u trgovce strujom? Vlast nas kroz medije indoktrinira kako nam treba "berza struje" koju će navodno EMS da organizuje. Zašto bi se EMS time bavio kada EPS već ima Direkciju za trgovinu električnom energijom?

EPS je registrovan između ostalog za trgovinu strujom i ima kapaciteta i iskustva da se time bavi, a EMS nema. Zašto državi Srbiji treba još jedan trgovac strujom u njenom vlasništvu? Jasno je da ne treba. Međutim, setimo se čime se bave cenjena gospoda Hamović i Lazarević: trgovinom strujom.

Po Zakonu o privatizaciji kada se prodaje neka firma, uslovi za kupca su da je on već određeni deo godina u delatnosti preduzeća koje kupuje. To je u Zakon o privatizaciji stavljeno da bi firme kupili ozbiljni investitori iz iste privredne grane, kako bi bila osigurana budućnost preduzeća, a ne da ga neko kupi i ugasi i rasproda imovinu.

Vuk Hamović i Vojin Lazarević već godinama pokušavaju da se dočepaju EMS-a, ali da bi bili potencijalni kupci EMS-a sprečava ih uslov da mora da se bave delatnošću preduzeća koje kupuju, a to je prenos električne energije.

Oni nemaju u svom vlasništvu nijedan prenosni sistem, oni su mešetari, kupuju i prodaju struju. Zato je Vlada Srbije našla način kako da im proda EMS: dodaće protivzakonito u Osnivački akt EMS, delatnost kojom se bave Vuk Hamović i Vojin Lazarević, a to je trgovina strujom. Tako su oni mislili da su rešili problem "da breg ipak dođe Muhamedu".

Posedovati prenosni sistem električne energije je najčistiji posao u energetskom sektoru. Ne nalaziš se u proizvodnji, ne "prljaš ruke", nemaš veliki broj zaposlenih, nisu potrebna velika investiciona ulaganja već samo blagovremena i sitna održavanja, imaš obezbeđen posao zauvek, jer će tvojim dalekovodima zauvek ići tuđa struja, a ti ćeš naplaćivati "putarinu".

Svi ostali delovi elektroenergetskog sektora moraju da se bave brojnim kupcima, dobavljačima, remontima, opremom, radnicima u najmanje 20 puta većem obimu nego što je to slučaj sa prenosnim sistemom. Zato je prenosni sistem najčistiji i najprofitabilniji biznis.

Međutim, rukovodstvo EMS na čelu sa Nikolom Petrovićem želi pre privatizacije da se EMS udalji iz proizvodnje što je više moguće, kako bi taj biznis postao još čistiji, i sa još manje odgovornosti i manje posla. Zato su 11. septembra 2014. trafo-stanice od 110/35 kilovolti predate iz nadležnosti EMS u nadležnost EPS (elektrodistribucijama: EDB, Centar, Elektrosrbija, Jugoistok, koje su u sastavu sistema EPS).

Kakav je to prenosni sistem koji se odriče trafo-stanica koje kako smo rekli smanjuju napon? Oni, ustvari, žele samo da upravljaju žicama na dalekovodima u EMS i da naplaćuju "putarinu" za struju. Ne interesuje ih održavanje sistema, a trafo-stanice moraju da se održavaju.

Hamović i Lazarević žele da sa što manje rada, održavanja, radnika i posla dobijaju što više para. Zato je EPS-u predato vlasništvo nad trafo-stanicama, pa neka se onaj ko kupi EPS bavi održavanjem istih, dok će Hamović i Lazarević samo skidati kajmak preko EMS-a.

Potvrdu za to nalazimo u vestima novinskih agencija Beta i Tanjug od 11. 9. 2014. godine, gde piše: "…Antić je potpisao ugovor o davanju na korišćenje i upravljanje transformatorskih stanica privrednim društvima ‘EDB’, ‘Centar’, ‘Elektrosrbija’ i ‘Jugoistok’…".

Ministar Aleksandar Antić, nakon potpisivanja ugovora sa predstavnicima tih preduzeća, objasnio je novinarima da je time praktično definisana organizacija u okviru sistema i otklonjen problem, jer ranije nije bilo u potpunosti naznačeno ko vodi računa o transformatorskim stanicama 110/35, i da su one nekada bile u nadležnosti EMS-a.

On je rekao da novim Zakonom o energetici one "više nisu deo prenosnog, već distributivnog sistema, i da je sada definisana nadležnost nad njima, odnosno održavanje i upravljanje tim stanicama povereno je ovim preduzećima".

Objavljena je i vest da je ministar rudarstva i energetike potpisao ugovore sa direktorima sva četiri privredna društva za distribuciju električne energije o davanju na korišćenje i upravljanje transformatorskih stanica od 110 kilovolti.

To su Elektrodistribucija "Beograd’ (EDB), Elektrodistrubucija "Centar" iz Kragujevca, "Jugoistok" iz Niša i "Elektrosrbija" iz Kraljeva. Direktori tih preduzeća su ocenili da će preuzimanje odgovornosti za te trafostanice doprineti stabilnosti snadbevanja, ali su primetili da bi eventualan problem mogao biti "nedostatak elektro-inženjera i elektro-montera."

Jasno je da će otpustiti višak elektro-montera iz EMS-a, a da li će iste primiti u EPS, to se ne zna, jer je na snazi Zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru. Verovatno će nekoga i zaposliti za elektro-montere za održavanje tih stanica, ali po partijskoj liniji SNS-a, kako su i dosad zapošljavali po EPS.

Kako bi "Elektromreže Srbije" sigurno završile u rukama Hamovića i Lazarevića, kako im je obećano, potrebno je da na čelu EMS bude čovek od poverenja Aleksandra Vučića.

Najbliži Vučićev prijatelj Nikola Petrović je imenovan za direktora JP EMS 21.12.2012. Iako je u međuvremenu Narodna skupština Republike Srbije donela Zakon o izboru direktora javnih preduzeća, koji predviđa izbor direktora na konkursu, Nikola Petrović je i dan danas na čelu EMS-a, bez bilo kakvog konkursa i pravnog osnova.

Jedini dokument kojim su nekako pokušali da legalizuju Petrovićev ostanak na čelu EMS-a je upravo pominjani izmenjeni Osnivački akt EMS. U članu 41. tog akta u prelaznim odredbama stoji da će "Direktor imenovan 21. decembra 2012. nastaviti da obavlja tu funkciju do imenovanja direktora u skladu sa zakonom".

Krajnji rok za završetak konkursa za direktore JP po Zakonu o JP je istekao 30. 6. 2013. a Osnivački akt je prihvaćen od APR tek 3. 10. 2013.

Konkurs za direktora EMS nije nikada raspisan. Nikola Petrović je direktor bez ikakvog pravnog osnova i protivno zakonima ove države.

Vlada Aleksandra Vučića i Ivice Dačića je i u slučaju direktora EPS prekršila Zakon o privrednim društvima, ne samo što je direktor u statusu vršioca dužnosti dve pune godine, već ponajviše zbog toga što je ISTA OSOBA dobila dva uzastopna mandata kao vršilac dužnosti direktora.

Zakon kaže da ako se posle isteka mandata vršiocu dužnosti direktora ne izabere direktor, osoba koja je bila vršilac dužnosti ne može ponovo biti izabrana za vršioca dužnosti.

Zakon je egzaktan. Aleksandar Obradović je protivzakonito dobio drugi mandat vršioca dužnosti direktora EPS-a. Dva generalna direktora, u dve najvažnije elektroenergetske firme u Srbiji su protivzakonito postavljena, i to ni manje ni više, od strane Vlade Srbije. Ona Vlada koja krši Zakone sopstvene države time po Ustavu čini "državni udar". Vlada našeg milog Vođe to čini svakog dana.

 

    A 1.

   Restruktuiranje, dakle-rasparčavanje

Pod pritiskom MMF-a, Svetske banke i vlasnika međunarodnog krupnog kapitala Javno preduzeće Elektroprivreda Srbije ušla je 2005. godine u proces restruktuiranja.

Prvi i najznačajniji korak u rasparčavanju EPS bio je izdvajanje prenosnog sistema električne energije u posebno javno preduzeće. Tako se 1. jula 2005. godine u Agenciji za privredne registre registruje novo javno preduzeće pod imenom JP "Elektromreže Srbije". Pravna forma "javno preduzeće" znači da mu je osnivač Republika Srbija, i da je u svom poslovanju samostalno od firme EPS, od koje je nastalo. Takođe, znači da je pred zakonom JP EMS isti kao JP EPS, dakle odgovara sopstvenom Upravnom odboru, koji odgovara Vladi Republike Srbije, a ne odgovara Upravnom odboru EPS-a, iz kojeg je nastao.

 

    A 2.

   Vučić dobio 200 hiljada dolara da ćuti

Večernje novosti su 14. maja 2004. godine objavile vest da je propao pokušaj Anketnog odbora Narodne skupštine Srbije, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, poslanikom Srpske radikalne stranke, da se utvrdi istina oko uvoza i trgovine električnom energijom: “…Posle dvomesečnog istraživanja Anketni odbor Skupštine Srbije rastao se neobavljena posla."

Svako ko se ponadao da će Anketni odbor Skupštine Srbije razmrsiti klupko sumnji u "aferi struja, mazut i bankarske transakcije s energentima" – prevario se. To će se, verovatno, desiti i onima koji su uvereni da će, na osnovu prikupljene ogromne dokumentacije i svedočenja svih važnijih aktera, tačku na "slučaj" staviti policija, tužilaštvo i sud.

Svesni ovakvog epiloga, svi članovi Anketnog odbora (šestoro ih je, i to iz DSS, G 17 plus, SPO-NS, SPS, DS i SRS) složni su otuda ponajviše samo u jednome:

U pitanju je toliko stručna materija da bi najbolje bilo sve prepustiti nekoj zaista nezavisnoj, i to inostranoj revizorskoj kući na – procenu!

A, za tako nešto potreban je poprilično veliki paketić dolara i evra, svejedno. Uz dvomesečan rad Anketnog odbora i angažovanje 28 svedoka, a taj trošak (na teret budžeta Skupštine) još nije izračunat, i uz angažovanje revizora, lako se može desiti da sve košta više nego što je eventualno napravljeno štete u poslovanjima EPS i NIS sa londonskim firmama "Interfejs" i EFT.

Podeljen po partijskoj liniji pripadanja (i predizbornih potreba), Anketni odbor podelio se i po načinu na koji je iste stvari gledao različitim očima. Otud i njihova – četiri izveštaja parlamentu.

Đorđe Mamula, Milko Štimac i Dragan Jovanović, svoje potpise stavili su iza "nosećeg" izveštaja Anketnog odbora. Oni za "uočene propuste" okrivljuju prethodnu Vladu Srbije, jer "nije imala nikakvu strategiju ni jasnu energetsku politiku, niti je išta učinila da zakonski uredi oblast deponovanja i trgovanja strujom, mazutom"… Takođe, smatraju da su tvrdnje o "astronomskoj šteti nanetoj srpskim državnim kompanijama" bez osnova, sračunate na zgrtanje predizbornih poena.

Ogorčen što ove njegove kolege ne vide isto što i on, Aleksandar Vučić (SRS) nije odustao od početne izjave o "kumovsko-mafijaškim vezama Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića (EFT i Interfejs) i čelnih ljudi NIS, EPS i vlasti" (on dodaje: "i bivše i sadašnje").

Zahvaljujući tim vezama, ukazuje Vučić, srpske državne firme radile su na svoju štetu, a profit zgrtali kumovi i prijatelji i pritom se još i finansirale DSS i G 17 plus.

Anketni odbor Narodne skupštine Srbije formiran je na zahtev Srpske radikalne stranke, a najžešći kritičar je bio Aleksandar Vučić, označavajući Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića ovejanim kriminalcima koji su opelješili Elektroprivredu Srbije i Naftnu industriju Srbije.

Iznenada, Vučić se ućutao, jer je, tvrde upućeni, a te činjenice su namerno objavili Hamović i Lazarević, isplaćen sa 200 hiljada dolara, koji su uplaćeni na njegov londonski račun. Izvesna količina dolara je legla i na račun Srpske napredne stranke!

Aleksandar Vučić se, za novac, odriče svake ideje, i služi svakom, ako mu se plati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: