ZAŠTITA DIREKTORA NOVOSADSKE LUKE: VISOKA REPUTACIJA ZA DOKTORA OPČINJENOG MATERIJALNIM VREDNOSTIMA…

 

Vanredni profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu Aleksandar Milovančev je godinama na glasu. On nije profesor za katedrom, ali njegovi eksperimenti sa ljudima su originalni. Uz asistenciju svoje vanbračne supruge Mire Ač, devizne penzionerke, Milovančev je sa “pažnjom“ pomagao pacijentkinjama na Institutu za plućne bolesti, kojim je rukovodio, a one su mu testamentom ostavljale stanove, kuće, milione dolara.

Potom je on, kao human čovek, pomogao pacijentkinjama da imaju laku smrt. Kada su ga najurili iz DS-a, otišao je kod čiča Tome, a Vučić mu je omogućio da postane direktor Luke Novi Sad. Tu šansu nije propustio.

Nastavio je sa eksperimentima, a švercujući preko Luke kokain, direktor u belom mantilu je u saradnji sa narko mafijom zaradio preko 30 miliona evra. Protivnike je nemilice ubijao i uklanjao, a stradali su i oni koji su za njega ubijali. Opisujemo u nekoliko nastavaka “eksperimente“ profesora Milovančeva, od koga bi svaka mafija mogla da nauči. Možda će u zatvoru napisati i memoare, koji će i druge odvesti na robiju…

 

                Arpad Nađ

 

 

Kriminalna biografija Milovančev Aleksandra Bate, vanrednog profesora Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, direktora Luke Novi Sad i člana Glavnog odbora Srpske napredne stranke, rečito govori na kakve kadrove je lični režim Aleksandra Vučića računao prilikom osvajanja vlasti. Sa takvom "reputacijom" i podrškom "sa najvišeg mesta", Milovančev danas hara Vojvodinom.

Milovančev Aleksandar Bata, vanredni profesor Medicinskog Fakulteta u Novom Sadu, bio je nekada ljuti vojvođanski autonomaš, i poznati osvetoljubivi "žuti kadar". Tako je bilo, sve dok ga, zbog istrage oko mrtvih baba (Jelice i drugih baba) koje su otkrivene po podrumima na Institutu za plućne bolesti , a koje su on i njegova supruga Ač Mira doživotno izdržavali u zamenu za nasleđivanje, nisu razrešili sa funkcije na Institutu za plućne bolesti.

Tada su otkrivene i malverzacije sa nabavkama na Institutu, pa je doktor Milovančev, iz inata, preko noći, postao srpski nacionalista, u Vučićevom radikalskom jatu, jedva dočekavši novu funkciju direktora Luke Novi Sad. Tamo, pored kranova i šlepera…

Udružen sa svojom nevenčanom i znatno starijom suprugom, koju je preko Vučićevih radikala bio ustoličio na Novosadskom Sajmu, gde je ova vremešna gospođa, kao predsednik Nadzornog odbora uspela sa direktorom Lukačom da napravi gubitak, koji je dosad neviđen u ovom javnom preduzeću.

Gradonačelnik Vučević Miloš bio je primoran da gospođu Ač, koja je primala na Novosadskom sajmu mesečno oko 400.000 dinara, otera, zbog velikog kriminala, jer je i sve svoje firme uključila u “poslovanje“ sa Sajmom.

Gospođa Ač je pohlepna stara žena koja prima penziju već 40 godina od muža nemačkog državljanina, koji je umro pod čudnim okolnostima. Ona sa Milovančev Aleksandrom ima dva vanbračna sina, a zbog penzije od 3.000 maraka nikada se nisu venčali.

Zbog prestanka prihodovanja na Novosadsklom sajmu, došlo je do žestokog obračuna između gradonačelnika Vučević Miloša i Milovančeva.

U gradskom odboru SNS u Novom Sadu Milovančev je zamenik predsedniku Vučeviću.

Prvo veliko slavlje oko svog postavljanja na kranove novosadske Luke, doktor Milovančev je propratio pečenjem vola, kojeg je dobio od prodavca smrdljivih bataka, Petra Matijevića, da bi uticao kod Aleksandra Vučića da se zataška njegov slučaj, posle izlaska iz zatvora. Svi poznatiji novosadski odbornici SNS-a, opisivali su to slavlje sa velikim gađenjem, navodeći imena svih učesnika, uključujući i članove DS-a, koji su Batini lopovski jataci.

Akteri državnog posla su doktoru Milovančevu u svojoj emisiji poželeli da zaposli oba sina preko SNS-a i postane "kapetan Bele lađe" na Dunavu, jer to još nije probao, kao ni sviranje na harmonici… Ali zato njegov sin Milovančev dr Nikola, u očevom restoranu u Luci često zapeva u društvu Ivane Olujić Oluje, koju je direktor Milovančev zaposlio na dobro plaćenom mestu. Ova pevaljka je, da podsetimo, odgovarala pred Specijalnim sudom u Beogradu, u duvanskoj aferi.

Komšije svakodnevno viđaju Milovančeva kako u večernjim časovima, dolazi mrtav pijan svojim džipom (i uvek sa drugim šoferom), jer u takvom stanju sam ne sme da vozi…

Kako je ovaj bračni par, (Bata Milovančev i Mira Ač) poznat po svojoj bolesnoj pohlepi, uspeo da uđe u Vučićev klan? Jednostavno…

Vučićeva prva supruga, bolovala je od teške bolesti aorte i trebala joj je hitna operacija. Dok se Milovančev povlačio po pokrajinskoj Policijskoj upravi, u kojoj ga je zdušno ispitivan posle ubistva inspektora Glušice (od izjava do detektora laži) stigla je vest od njegovog kolege, poznatog kardiovaskularnog hirurga Pavla Kovačevića, da se Vučićeva supruga može operisati u Francuskoj, kod njegovog prijatelja, profesora Kifera. Odmah se Milovančev brže-bolje učlanio u SNS i ponudio Aleksandru Vučiću da mu o svom trošku završi oko operacije supruge Ksenije.

Odlazi Bata tako u Pariz sa svojom suprugom Mirom i bračnim parom Vučić, a budući Vođa ga odmah prebacuje u glavni odbor SNS-a. Ostalo je istorija.

Kreće njegov uspon u Novom Sadu, gde su ga privremeno zaustavili kadrovi Demokratske stranke, serijom istraga. Milovančeva u Novom Sadu uglavnom poznaju kao izuzetno lošeg čoveka. Upućeni kažu da je poznat po zavisti koja ide do beskrupuloznosti. Opčinjen je materijalnim ili ljudskim vrednostima, onih koji su veći od njega.

Milovančev i njegova supruga Ač Mira nisu samo uzimali lažne svedoke kod smrti baba koje je lečio dr Milovančev, već su i sami lažno svedočili, kada je bivši zamenik direktora "Srbijagasa", Radoslav Vujačić, koji je već hapšen u "aferi Azotara", usmrtio dete vozilom, u naselju Kamenjar, vozeći u pijanom stanju (dozvoljena brzina bila 40 km/h a on vozio 100 km/h sa 2,5 promila alkohola).

Tada lažno svedoče Mira Ač i Bata Milovančev, koji su negirali nalaz uviđaja policajaca iz patrole koja je stigla na lice mesta, za nagradu, uzimaju nešto iz prtljažnika Radoslava Vujačića!

U znak zahvalnosti, Dušan Bajtović je frimama Ač Mire omogućio da vrše gasifikaciju i zaradi milione evra. Zbog lažnog svedočenja!

Za vreme izbora za gradonačelnika Novog Sada, Aleksandar Milovančev svom snagom ometa Igora Mirovića, jureći po svim izbornim jedinicama gde potplaćuje korumpirane članove SNS-a da agituju protiv njega.

Uz to, svaki put kad dolazi od Tomislava Nikolića, na sva glas po gradu priča kako je Aleksandar Vučić "lud ko’ struja", i da više voli da popije sa Tomislavom, koji, takođe, neće ni da čuje da ludi Vučić dolazi kod njega u kabinet kad hoće i kako hoće.

Milovančev i dr Matijašević imali su grupu za likvidaciju u jedinici Intenzivne nege (babama je prvo uzimana socijalna anamneza, pa su sa Instituta odvođene kući kod Milovančevih, gde su davale imovinu u zamenu za doživotno izdržavanje), ali se Bata u međuvremenu vešto sakrio u SNS, iza leđa Aleksandra Vučića!

Babe su odlazile na onaj svet po ubrzanom postupku. Naknadna obdukcija starice, koja je ekshumirana, je zabeležila anomalije u vezi uzroka smrti na 33 strane, a to je opisao sudski lekarski tim na celu sa prof. Draganom Draškovićem, kojeg je Milovančev lično medijski proganjao kao ljubavnika Vesne Pajtić, i koji je pokrao desetine miliona evra iz KC Vojvodine.

U izjavi oko likvidiranih starica za medije dr Sava Nenić, lekar optužio je Aleksandra Milovančeva, i izneo niz činjenica kako su babe likvidirane u Intenzivnoj nezi, preko ekipe za eutanaziju Aleksandra Milovančeva.

Roditelji dr Milovančeva pobegli su posle rata preko Klagenfurta u Austriju, u vreme istraživanja po Vojvodini saradnje sa fašističkim okupatorom od strane OZNE. Loš deo ove biografije porodice Milovančev, oprao je otac njegove znatno starije nevenčane supruge Mire Babić (Ač joj je prezime bivšeg muža), koji je bio poznati udbaš sa Dinare – prezime Babić.

Mira Ač, iako starija od njega pet godina, donela mu je pozamašan miraz, kao udovica bogatog Jevreja dr Ača, koji je pobegao iz Srbije u Nemačku, i koga je pod sumnjivim okolnostima pregazio šleper u Nemačkoj.

Milovančev je za vreme rata u Slavoniji posekao hrastovinu i od toga napravio pilanu u Vrbasu. Opustošio je spačvanske šume. Predstavljao se lažno da je lekar Crvenih beretki, što su oni odlučno negirali. Posle 5. oktobra Milovančev je pobegao u Frankfurt, u kome ima nekoliko stanova ii čekao je rasplet događaja.

Firma njegove supruge Ač Mire posluje sa toalet papirom, tečnim sapunima i papirom za faks, i to i danas prodaje preko tri Instituta u Kamenici.

Vratimo se njegovom poslu u Luci Novi Sad.

U septembru mesecu 2013. godine, Milovančev Aleksandar za savetnika generalnog direktora doveo je Govedarica Aleksandra. Govedarica Aleksandar je sin Govedarice Milutina Miše , koji je 70-tih godina bio direktor firme Centropapir u Novom Sadu, koju je opljačkao, a nakon toga pobegao u Beč, gde je do 1995 godine bio u bekstvu od pravosudnih organa. Govedarica se u Srbiju vratio 1995 godine, kada je zbog sukoba oko imovine, sa bivšom suprugom Govedarica Tatjanom, koja je u međuvremenu našla mlađeg, fizički nestao negde u Bosni.( Ubijen).

Govedarica Aleksandar, savetnik generalnog direktora Milovančev Aleksandra je u periodu 2001 – 2005 godine, kod očevog prijatelja Miodraga Kostića u MC Komercu bio direktor za spoljnu trgovinu (u vreme afere prepakivanja šećera, zbog koje je Srbiji bio zabranjen izvoz šećera. MK Group i Agroglobe (u sastavu MK Group) su komintenti za koje Luka Novi Sad najviše vrši pretovar.

Govedarica Aleksandar je kum Maje Gojković.

Prosečna zapremina barže je 1.500 tona. Prosečna cena koju naplaćuje Luka po toni pretovara je 4 eura. Prostor za manipulaciji je ogroman (umanjivanje količine pretovara koji Luka fakturiše). Luka pretovara i 100.000 tona mesečno (godišnje oko 1.000.000 tona).

Već 27. avgusta 2013. godine Milovančev objavljuje rat predsedniku nadzornog odbora g. Todoroviću, kojem u pismu “stavlja opasnost u izgled“, podsećajući ga da on, Milovančev, ima vlast u Luci, koju je dobio kao poklon od čiča Tome, da obrće milione evra dajući i čiča Tomi i njegovoj Bubici (Dragici Nikolić) lepe poklone. (Oni koji poznaju Milovančeva, tvrde da od njega pre možete uzeti bubreg, nego poklon!).

Od septembra meseca 2013. godine, od dolaska na mesto savetnika po isključivoj odluci (nepisanoj) Milovančeva Aleksandra , bez konsultacija i odluke Izvršnog odbora, bez formalno pravnih ovlašćenja, sva upravljanja finansijama i utvrđivanje količine pretovara vršio je isključivo Govedarica Aleksandar. Od septembra meseca 2013, od dolaska na mesto savetnika, bez formalno pravnih ovlašćenja donosio je odluke iz nadležnosti Izvršnog odbora, čak je odobravao i službena putovanja generalnom direktoru!

Dana 14.10.2013 godine bez odluke Izvršnog odbora Milovančev Aleksandar odlukom br. 2510, Govedarici Aleksandru odobrava službeno putovanje u London. Takođe, dana 14.10.2013 godine bez odluke Izvršnog odbora, bez formalno pravnih ovlašćenja, Goverdarica "za" ime i u ime generalnog direktora Milovančev Aleksandra, potpisuje odluku br. 2509, kojom se Milovančev Aleksandru odobrava službeno putovanje u London.

U obe odluke, u preambuli se navodi da se odluke donose na osnovu zaključka Odbora izvršnih direktora (sednica Izvršnog odbora nije održana,nema zapisnika). U svim odlukama generalnog direktora Milovančev Aleksandra, od 17.07.2013 pa do danas, u preambuli se navodi da generalni direktor odluku donosi na osnovu odluke ili zaključka odbora Izvršnih direktora. Ne postoji ni jedan sastanak Izvršnog odbora,n e postoji ni jedan zapisnik sa sastanka Izvršnog odbora,ne postoji ni jedan zapisnik o rezultatima glasanja članova Izvršnog odbora, ne postoji ni jedan zaključak ili odluka Izvršnog odbora.

Razlog putovanja u London Milovančev Aleksandra u periodu 28.10.2013 – 30.10.2013 godine i Govedarice Aleksandra u periodu 26.10.2013 – 30.10.2013 godine se nalazi u činjenici da se u tom periodu održavao Investicioni dan Srbije u Londonu. U Londonu se nalazi sedište firme M.A.C.E. Group internacional. M.A.C.E Group ima i sedište u Beogradu. Direktor M.A.C.E d.o.o Beograd je Branislav Simović, kum Govedarica Aleksandra.

U Londonu su vršeni lobiranje i pregovori da M.A.C.E Group internacional uđe u Javno privatno partnerstvo sa Luka Novi Sad AD. Nakon povratka iz Londona zaključen je ugovor (br.U -0202) o izradi studije za razvoj Luke Novi Sad. Ugovor su zaključili Simović Branislav, (kum Govedarica Aleksandra),direktor M.A.C.E D.o.o Beograd i Milovančev Aleksandar, generalni direktor Luka Novi Sad. Vrednost ugovora je 9.000.000 dinara. Plaćanje po ugovoru odobravao je Govedarica Aleksandar.. Ugovor je bio fiktivan. Kome su otišli milioni dinara Luke Novi Sad?

Simović Branislav, direktor MACE D.o.o Beograd, kum Govedarica Aleksandra je međunarodni kriminalac u beloj košulji i kravati. Gospodin Simović je od 1998 – 2004 godine "radio" u Ujedinjenim arapskim emiratima (UAE)!

MACE d.o.o Beograd i Simović Branislav su bili konsultanti Philip Morisa u Nišu i Delta sitija u Beogradu! MACE d.o.o Beograd i Simović Branislav su konsultanti za izgradnju fudbalskog, nacionalnog stadiona Srbije. Luka Novi Sad im treba za krijumčarenje i šverc belog i žutog praha.

Luka (lučko područje, prema zakonu) je pod "nadzorom uprave carina", čiji je direktor Miloš Tomić, Vučićev čovek od najvećeg poverenja.

MACE postoji i u Podgorici i u Skoplju. Regionalni direktor MACE za Balkan je Simović Branislav. MACE u Podgorici i Branislav Simović bili su konsultanti za izgradnju luksuzne luke Porto Montenegro.

U februaru 2014 godine izvršena je nepotrebna nabavka vozila. Nabavka vozila izvršena je na lizing od ALD Automotive d.o.o. iz Beograda. Uslove je dogovarao Govedarica Aleksandar.

Govedarica je verziran za dogovor oko uslova lizinga. Govedarica je u periodu od decembra 2010 – avgusta 2013 ( septembru počeo da radi u Luka Novi Sad) radio u Uni kredit leasing Srbija d.o.o. iz Beograda. Zajedno sa nabavkom vozila za Luku, Govedarica Aleksandar izvršio je nabavku novog Grand Cherokee (džip – vrednost 72.800,00 eura)

Dogovorio je da ALD AUTOMOTIVE d.o.o. Beograd, preuzme njegov stari džip Grand Cherokee,vrednost džipa su računali 25.000,00 eura.

Razlika do 72.800,00 eura podeljena je na rate, s tim što je veći deo vrednosti prebačen na rate kojim Luka Novi Sad AD otplaćuje svoja vozila.

Registarski brojevi u nizu: Novokupljena vozila Luke Novi Sad su: Fiat frimont BG 778 OR; Lančia Thema BG 787 TD – službeno vozilo generalnog direktora Milovančev Aleksandra; Fiat 500L BG 780 GR; Fiat 500L BG 780 GO; Fiat Doblo BG 795 ML; Grand Cherokee BG 783 RP – vozilo Govedarica Aleksandra.

Koliko je novca Milovanćev potrošio za vozni park, za najskupocenija vozila, dok istovremeno zaposlenim radnicima, koji po ceo dan ostavljaju svoj znoje, ne uplaćuje doprinose za socijalano i penzizijsko-invalidsko osiguranje? Ko se od zaposlenih pobuni, Milovačev poziva svoju pajser brigadu, koja prvo zastrašuje, a onda i bije!

Novinar Magazina Tabloid razgovarao je, daleko od poslovnih prostorija Luke, sa zaposlenima koje je Milovančev šikanirao od svog dolaska, pretio im ubistvima, Vučićem, Tomom, Vučevićem, načelnikom novosadske policije, njihovim šefom Ivicom Dačićem, Dušanom Bajatovićem…

Zabeležili smo njihova svedočenja, a oni tvrde da su i iz bezbednosnih službi od njih uzimali iskaze, kako Milovančev, kod istovara belog praha i drugih akciznih roba, taj istovar kontroliše lično, i u prisustvu svojih žestokih momaka…Nabrajali su nam ko sve od kontroverznih biznismena prisustvuje istovaru i utovaru belog praha…

Luka Novi Sad je javno preduzeće, u vlasništvu Republike Srbije. Odgovornost za zlodela i kriminal u Luci snosi i predsednik Vlade Srbije !

Državna revizorska institucija još nije završila proveru poslovanja Luke. Njen nalaz trebalo bi da dobiju i poslanici Skupštine Srbije. Neki od nih obećali su novinaru Magazina Tabloid da će postaviti poslanička pitanja, tražeći odgovor o poslovanju Luke i njenog direktora – profesora medicine!

U martu 2016. godine Ministarstvo pravde je uputilo javni poziv zainteresovanim kupcima za Luku Novi Sad AD. U javnost je puštena glasina da su Nemci najzainteresovaniji za Luku Novi Sad AD.

Ovo je prevara i obmana. Luku će sigurno kupiti šeici iz Ujedinjeni arapski emirati.

Beograd na vodi je, takođe, jedna velika perionica prljavog novca. TZV. investitor je i Emirata. Nadzor nad izgradnjom Beograda na vodi vrši MACE d.o.o Beograd i Simović Branislav, koji je od 1998 – 2004 godine navodno radio u Emiratima.

Nakon što se pojavio tekst u prošlom broju Magazina Tabloid, Milovančev je odmah došao u Beograd, da od čiča Tome traži da ga hitno pošalje na neko ambasadorsko mesto. Koje ambasadorsko mesto je tražio, nije nam poznato.

A poznato je da je od Petra Matijevića, najopasnijeg srpskog trovača, uzeo preko dva miliona evra, za “zaštitu od progona“. Naime, gradonačenik Vučević i njegov otac su advokati u Novom Sadu, i sve sudije strahuju od njih. Milovančev je lično birao sudije u Novom Sadu, a one su brzo ukinule pritvor Petru Matijeviću…

 

     A. 1. Voli automobile, muči žene

Milovančev dr Nikola, stariji sin Ač Mire i Milovančev Aleksandra, po završetku studija specijalizirao je navodno, plastičnu hirurgiju u Brazilu, kod najpoznatijeg profesora-hirurga. Voli skupe automobile, brzu vožnju, muziku, voli da zapeva.

Njegova verenica Nataša Silađi je sekretar u Luki. Nikola orgija noću po Novom Sadu. Nasilan je prema ženama, često maltretira devojke u čijem je društvu, za novac. Putuje po svetskim metropolama.Sredinom juna otac je kupio Nikoli nov auto – Porsche 911 – 991 Liftsystem VA, koji je plaćen 187.890 evra. Ima se, može se. Njegov otac, samo od pretovara i šverca belog praha, do sada je “uštedeo“ preko 30 miliona evra.

 

    A. 2. Naoružan do zuba

Milovančev dr Aleksandar kod Policijske uprave Novi Sad ima registrovana 22 komada vatrenog oružja! On je, dok je pljačkao za vreme rata spačvanske šume, bio ugledni socijalista. Ostao je u dobrim odnosima i sa pretposlednjim načelnikom Policijske uprave za Novi Sad Stevanom Krstićem. Prijatelji Miovančeva tvrde da on ima još dvostruko više neregistrovanog oružja, iz kojeg su i izvršena neka ubistva. Dok su “žuti“ bili na vlasti, a on deo tog tima, Milovančev je bio miljenik i te vlasti.

Osim ubijenog Vojislava Škrbića, Milovančev je žestoke momke nabavljao i u Ukraijini, u gradić Mukačevo, blizu Ljvova, sedišta profašističkih snaga Ukrajine.

 

    A 3. Diplomate ga vole

Milovančev Aleksandar je rado viđen gost na diplomatskim prijemima. Upućeni tvrde da ga je promovisao Majkl Devenport, a koji je blizak prijatelj Branislava Simovića. Jude, ustvari, svi vole. Da li se i dr Milovančev odužio g. Devenportu, nismo uspeli da saznamo. Za sada. Ali slike dovoljno govore.

 

    A 4. Voli novinare, ako mu služe

U Luku Novi Sad Milovančev je zaposlio Nikolin Ljubišu, uglednog novinara, bivšeg glavnog urednika RT Vojvodina. Dao mu je platu oko 2.500 evra mesečno. Zadatak Nikolina je da organizuje gošćenja sa novinarima, dopisnicima beogradskih medija – listova Kurur, Blic, Alo, Novosti… koje časti ićem i pićem, a za izvršene usluge i nagradi sa po 200, puštajući dezinfomacije o onima koji mu smetaju.

U poslednje vreme, od kada su svi mediji pod Vučićevom kontrolom Milovančev nema baš puno prostora za upliv u medije, sa svojim dezinformacijama, koje su, uglavnom, odnose na rad Igora Mirovića i Jorgovanke Tabaković i njene porodice.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKA: SKRIVANJE KRIMINALNIH AFERA FUNKCIONERA VLADAJUĆE STRANKE

 

Primer ATP "Vojvodina" u stečaju pokazuje kako u Srbiji nije važno koliko se para ulaže u poslovanje, već koliki se mito daje vlastima. Ilija Dević je investirao milione evra svojih para, nije ni dinara uzeo od države, povećao broj zaposlenih i na kraju ostao bez svega, zbog sprege korumpiranih političara i sudija i njihove veze sa narko-mafijom.

 

                Milan Malenović

 

Evropska komisija je još 2012. od vlade Republike Srbije tražila da preispita 24 sporne privatizacije i da je obavesti o rezultatima. Uprkos silnim obećanjima da će to biti učinjeno, Vlada ništa nije uradila po tom pitanju.

Među spornim privatizacijama nalazi se samo jedna u kojoj je, po mišljenju Evropske komisije, oštećen investitor. U pitanju je Autotransportno preduzeće „Vojvodina" a.d.  i njen vlasnik Ilija Dević.

Po izveštaju Centralnog registra za hartije od vrednosti, na dan kada je nastajao ovaj članak, Agencija za privatizaciju poseduje 42,81 odsto akcija ovog preduzeća, dok Ilija Dević ima 38,84 odsto akcija nad kojima postoji zaloga prvog reda. A sve je počelo da bolje ne može da bude, i dugo je izgledalo da je ovo najuspešnija privatizacija ikada izvedena u Srbiji.

Već u prvoj godini po preuzimanju firme Dević je ispunio celokupne investicione obaveze. Proširio je i delatnost uzimajući na lizing 30 autobusa za nove međugradske i međunarodne linije. Potpisao je sa „Setrom" i „Mercedesom" ugovore o zastupništvu. Rezultat svega ovoga bilo je i zapošljavanje novih 200 radnika, a realizacijom svih započetih poslova ATP „Vojvodina" bi otvorila još 1.000 novih radnih mesta.

Za sve ovo Dević nije tražio ni dinara subvencija od države. Iako je sve lepo zamislio i veoma uspešno sprovodio, on je u svojim kalkulacijama, međutim, napravio jednu fatalnu grešku koja će ga skupo koštati: zaboravio je na obaveznu stavku „podmićivanje vlastodržaca" u Srbiji.

Iako to mnogima zvuči neverovatno, sadašnja autobuska stanica u Novom Sadu je – nelegalna. Vlasnik te stanice nije registrovan za međumesni i međunarodni saobraćaj, a da bi to učinio mora prvo da se promeni osnivački akt, za šta je zadužen grad Novi Sad.

Čak i kada bi se to desilo, mada je malo verovatno da bi GSP „Novi Sad" uveo međunarodne linije, stara stanica bi morala da bude rekonstruisana kako bi ispunila zakonske standarde, a to bi koštalo više od izgradnje nove stanice.

Da bi se prevazišao ovaj problem gradska uprava 2007. potpisuje ugovor sa ATP „Vojvodinom" da ona izgradi novu autobusku stanicu. Tadašnja gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković  ovaj sporazum je javnosti predstavljala kao veliki uspeh, jer ni država, a ni lokalna samouprava za ovaj, inače hitan i neizostavan posao, neće potrošiti ni jedan jedini dinar iz budžeta. Sve troškove snosio je privatni investitor, odnosno Dević.

Finansijska konstrukcija je bila brzo sklopljena, jer su banke rado davale kredite, pošto je po poslovnom planu bilo predviđeno dnevno 2.000 polazaka sa stanice. Već 2008. objekat je bio gotov i mogao je da počne sa radom.

Da bi nova stanica, nazvana MAS (međumesni autobuski saobraćaj) / uspešno poslovala, stara stanica je morala da prestane sa radom. Ilija Dević tvrdi kako je Ministarstvo infrastrukture tek posle višemesečnog natezanja donelo rešenje o zabrani naplate staničnih usluga na staroj stanici (čime bi ona faktički prestala da posluje), ali da ono nikada nije potpisano ni realizovano. Kako tvrdi Dević, jedan izvor iz Ministarstva mu je poverio kako tadašnji ministar Velimir Ilić ne dozvoljava potpisivanje.

Prolazile su tako nedelje, pa i meseci. MAS nije mogao da ostvaruje prihode, pa tako ni ATP „Vojvodina" nije mogla da vraća dugove. Konačno je 15. decembra 2008. proglašen stečaj nad ovim preduzećem.

Zahtev za uvođenje stečaja podnela je „Čačanska banka", tada u većinskom državnom vlasništvu. Realnog povoda za ovakav zahtev nije bilo, jer je dug bio mali u odnosu na celokupnu imovinu preduzeća. Osim toga, kredit je bio osiguran hipotekom i garancijom „Dunav osiguranja". Međutim, pošto je država bila većinski vlasnik „Čačanske banke" odmah je upućenima bilo jasno da je naređenje o podnošenju zahteva došlo sa „više instance".

Ovo je posebno postalo jasno kada je samo osam dana po početku stečajnog postupka Agencija za privatizaciju raskinula ugovor o privatizaciji, iako je Dević blagovremeno podneo zahtev za odlaganje uplate pristigle rate. Iako je Agencija uvek bila više nego velikodušna prema privatizacionim kupcima i u pojedinim slučajevima čak na više godina odlagala uplatu već druge rate, u ovom slučaju je bila nemilosrdna.

Uopšte nije bilo teško utvrditi pravi razlog za eliminaciju ATP „Vojvodine" i MAS-a i čiji su interesi bili iza tog čina. Godinama pre toga je uočeno da autotransportna preduzeća i njima pripadajuće autobuske stanice u Vojvodini u najvećem broju slučajeva kupuju nepoznati ljudi koji se nikada ranije nisu bavili ovom delatnošću, a nisu bili poznati ni po tome da su dovoljno bogati za taj posao.

Kada je počelo da se razmotava klupko oko aktivnosti Darka Šarića, utvrdilo se da iza privatizacije pomenutih preduzeća u najvećem broju slučajeva stoji njegov kompanjon Anton Stanaj, ali i zaštićeni svedok protiv Šarića i ljudi koji su za njega „prali" pare, Mile Jerković.

Ovi ljudi su intervenisali kod tadašnjeg državnog vrha da se onemogući da lice koje im ne pripada preuzme najvredniji deo kolača – ATP „Vojvodinu" i MAS. Za Stanaja je utvrđeno da je bio jedan od najvažnijih finansijera Srpske radikalne stranke u Vojvodini, iz koje je ponikla Maja Gojković (čiji brat mu je bio advokat u krivičnom postupku). Višegodišnji predsednik Gradskog odbora SRS Novi Sad, a sadašnji visoki funkcioner Srpske napredne stranke, Igor Mirović, bio je u periodu od 2004. do 2008. direktor Zavoda za izgradnju grada u Novom Sadu.

Po tvrdnjama Ilije Devića, koje je izneo i u svojoj krivičnoj prijavi iz decembra 2014, njih dvoje su „2005. i 2006. godine prvo doneli odluku i sklopili ugovor s njim o izgradnji nove međumesne autobuske stanice u Novom Sadu, da bi potom počeli da opstruišu sprovođenje ugovora i da namerno ometaju početak rada nove međumesne autobuske stanice".

Kada se ova saznanja uporede sa onima iz postupka protiv Darka Šarića i njegove kriminalne grupe, postaje jasno da su Maja Gojković i njeni saradnici od pomenutih kriminalaca dobijali novčani podsticaj da ne dozvole da Devićev MAS zaživi.

Pomenutom krivičnom prijavom Dević je obuhvatio i bivšeg direktora javnog preduzeća „Urbanizam" iz Novog Sada Aleksandra Jeftića, sadašnjeg zamenika gradonačelnika Miroja Jovanovića i bivšeg predsednika Skupštine grada Novog Sada Zorana Vučevića, a protiv njegovog sina i aktuelnog gradonačelnika Miloša Vučevića podneo je prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.

Konkretan razlog za podnošenje ovih prijava bila je pravnosnažna sudska presuda Privrednog apelacionog suda po kojoj je Novi Sad Deviću morao da isplati odštetu od 14 miliona evra zbog kršenja ugovornih obaveza.

Vrhovni kasacioni sud je sumu smanjio na 4 miliona evra, koliko je i uplaćeno "Vojvodini", tada već pod stečajnim upravnikom, a gde su pare otišle nije poznato.

Umesto da se regresno naplati iz imovine funkcionera koji su skrivili štetu, gradska vlast Novog Sada novac isplaćuje iz budžeta koji solidarno pune svi stanovnici ovog grada.

Iako se očigledno radi o organizovanoj kriminalnoj grupi, Više tužilaštvo ne prosleđuje predmet Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, niti samo preuzima istragu, već prijavu šalje Osnovnom tužilaštvu, kao da se radi o krivičnom delu male vrednosti. Narko evrima dobijenim od Stanaja, Gojkovićeva u ovoj zemlji očigledno može sve da postigne.

Tužilaštvo za organizovani kriminal nije, međutim, bilo neodlučno kada je trebalo uhapsiti samog Iliju Devića  i to po iskonstruisanoj optužnici koju bi bolje sastavio neki prosečni osnovac.

Naime, srpska Vlada je do kraja decembra 2013. morala da obavesti Evropsku komisiju o napretku u istrazi 24 sporne privatizacije. Pošto je jedini investitor koji je oštećen u ovim slučajevima bio Dević, osoba bez odgovarajućih političkih veza, policija je predala tužilaštvu neke materijale navodno nađene u dokumentaciji ATP „Vojvodine", pa je Vlada mogla ovaj slučaj da proglasi rešenim i da se time pohvali pred EK.

Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević je u februaru 2014. kao poseban primer „borbe protiv kriminala" označio privođenje Ilije Devića. Pošto su mediji zadovoljili svoju znatiželju, a Vlada dovoljno izeksploatisala ovaj slučaj za svoju sopstvenu promociju, Dević je pušten iz pritvora, a ceo slučaj zaboravljen. Ispostavilo se, naime, i to već u prethodnom postupku da su priloženi dokumenti u suštini fragmenti tendenciozno izvučeni iz konteksta i kao takvi nepodobni da se na njima zasniva optužnica.

U svom dopisu upućenom redakciji „Tabloida" Ilija Dević, osim pomenutih političara i državnih funkcionera, za glavne progonitelje smatra: zamenika načelnika UKP-a i šefa rasformirane Radne grupe za ispitivanje spornih privatizacija Bogdana Pušića, zamenike Republičkog javnog tužioca Đorđa Ostojića i Snežanu Marković, kao i sudije Stojana Jokića i Nevena Vukašinovića.

Lista bi mogla da se proširi sa još desetak imena, jer su mnogi pohitali da za novac narko-kartela upropaste jednu od najuspešnijih privatizacija u Srbiji. Konačno se u celu priču umešao i Vrhovni kasacioni sud sa namerom da ponovo nepravdu prikaže kao pravdu, pa je presudio kako je grad Novi Sad ispravno postupio što nije ispoštovao svoje ugovorne obaveze, jer bi time, navodno, bio uspostavljen monopol i to u korist privatnog preduzeća.

Sudije, verovatno, nisu čule da ni u jednom gradu u Srbiji ne postoje dve autobuske stanice za međumesni i međunarodni saobraćaj i da su u većini slučajeva one u vlasništvu privatnih pravnih ili fizičkih lica. Osim toga, da bi se sprečila zloupotreba monopolskog položaja, zakon predviđa da Privredna komora Srbije određuje cene korišćenja tih stanica, a ne njihovi vlasnici.

Kako god se ova afera bude završila, najveći gubitnici biće bivši zaposleni. Njih 500 je dobilo otkaze istog dana kada je pokrenut stečajni postupak. Radnika u ATP „Vojvodina" više nema, ali ima zaposlenih i to čak tri direktora: Bojan Škrbić, Ljubinka Živković i Milan Plećaš. Kako bi sakupili pare za svoje plate oni sprovode bezobzirnu rasprodaju pokretne i nepokretne imovine preduzeća.

Konačnu reč u ovom slučaju daće Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, kao i Evropska komisija koja i dalje vodi istragu, bez obzira što ovdašnja vlast tvrdi da je predmet rešen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EFEKAT BEZ DOMINA: AKO JE SADA OVO SPASAVANJE SRBIJE, KAKO LI TEK IZGLEDA NJENO PROPADANJE!!??????

 

Kao najcrnje rupe kroz koje nepovratno propadaju milijarde evra, gradovi i opštine u Srbiji predmet su bolesne pljačke koju sprovodi naprednjačka horda pod komandom Aleksandra Vučića i njegovih lokalnih računopolagača.

Od Subotice do Vranja, svi budžeti lokalnih samouprava podređeni su potrebama primitivne feudalne vladavine vladajuće partije. Vučić ucenjuje sve gradonačelnike koji nisu članovi SNS, preko resornih ministarstava, uskraćuje im novac iz budžeta, opstruiše kredite i donacije, a onda ih optužuje za nerad i nepsosobnost.

Pod takvim pritiskom, mnogi prelaze u SNS. Razmere trogodišnje naprednjačke otimačine i uništavanja dobara, dovele su do toga da preko dva miliona ljudi u gradskim sredinama doslovno gladuje, a masovna zatvaranja preduzeća i otpuštanje radnika samo uvećavaju ovu očajnu masu.

 

                           Nikola Vlahović

 

Krajem protekle, 2015. godine šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije Zoran Babić, prilikom otvaranja kancelarije svoje stranke u Mrčajevcima kod Čačka, rekao je, bez imalo srama, da je njegov Vođa uspeo da spasе zemlju koja je bila na korak od bankrota!

Sve suprotno od onoga što se zbiva u stvarnosti, jer je većina opština i gradova u Srbiji, dolaskom naprednjaka na vlast, čekajući na Vučićeve lažne investitore, pala u teško dužničko ropstvo ili bankrot.

Istina, treba imati u vidu da je Babić tokom svog tužnog odrastanja bio ometen u razvoju, i posledice teških mentalnih oštećenja, vidljive su na njemu i danas. Ali, bez obzira na to, jednu radnju savršeno obavlja: sposoban je 24 sata dnevno da se divi svom gazdi, kao najodaniji pas.

I dok je ovaj mali tragikomični provincijski ljigavac svakog dana slavio tiranina, stanje u Srbiji je bivalo sve gore. Posle tri godine naprednjačkog divljanja, bankrot i propadanje najvećih srpskih gradova i opština potpuno su sahranili svaku nadu da će iko iz ove generacije živ dočetaki nekakav boljitak.

Zbog svega ovoga, Vučić već dugo vremena beži od susreta sa građanima u unutrašnjosti Srbije i sklanja se čak i od svojih podanika u lokalnoj samoupravi. I kad se negde uglavnom nenajavljeno pojavi, oko njega je živi zid sastavljen od obezbeđenja i partijskih udvorica, samo da ga neko ne bi nešto neprijatno pitao ili, ne daj bože, pljunuo po sred čela, iz neposredne blizine.

Tako je krajem prošle godine, putujući prema Vrnjačkoj Banji, u širokom luku izbegao da dođe u Kraljevo, koji je jedan od najugroženijih gradova u Srbiji, baš zahvaljujući njegovim "reformama".

Reč je o strateški možda najvažnijem urbanom centru, graničnoj zoni ispod koje više ne važe zakoni Republike Srbije (tako tvrde i ekstremisti u Sandžaku i albanski separatisti na Kosovu). Uprkos tome, Kraljevo je zaboravljeno, a privredna i socijalna situacija u gradu je iz dana u dan je sve teža. Nema novih proizvodnih pogona, ali ima otpuštanja! U gradskoj skupštini, jedan odbornik se gorko našalio rekavši da se "u ovom gradu bolje živi danas, nego sutra!".

U prilog tome navedeni su i podaci o broju radnika otpuštenih u protekloj godini, a reč je o preko 3.500 ljudi. Protekle godine je samo u jednom mesecu bez posla ostalo više od dve hiljade radnika! Jedan broj njih je u očaju prihvatio nekakav program Vlade Srbije o pomoći pri rešavanju tehnoloških viškova, pa su mizerne otpremnine uzeli, a šta će dalje, niko ne zna.

Na biro rada otišli su i dugogodišnji radnici Fabrike vagona, "Autotransporta", ali i "Magnohroma" koji je bio planiran za prodaju (opet!) do kraja godine. U gradu je do 2012. godine još uvek bilo registrovano čak 94 građevinske firme, a sada ih ima tek dvadesetak, od kojih pola nema nikakvog posla.

Da je u pitanju mrtav grad, najbolje govori i podatak da od 3.500 stanova, čija je gradnja započela još u dalekoj 2008. godini, 80 odsto nikada nije dovršeno, niti će biti, kako sada izgleda. Sve ovo i mnogo toga još, Vučić je kao premijer bio dužan da čuje i vidi u Kraljevu, ali je u njegovom stilu, kukavički pobegao.

U Centru za socijalni rad, iz meseca u mesec povećava se broj zahteva za bilo kakvu pomoć, dok se, istovremeno, u gradskoj skupštini nalaze primitivni likovi koji ne bi mogli, kako neko reče, da rukovode ni javnim toaletom, a kamoli da odlučuju nešto za ovaj grad. Mnogo je članova SNS, bračnih parova, bliskih rođaka, pa i čitavih "dinastija" koji rade u skupštini grada, pa koriste činjenicu da su "vlast", šire svoj privatni biznis i ne plaćaju nikakve poreze i doprinose…

Prvih dana 2016. godine, gradonačelnik Kraljeva Tomislav Ilić je iz stranke Nova Srbija prešao u Srpsku naprednu stranku. Pritisak je bio takav da je Ilić birao između ostavke i fotelje. Izabrao je ovo drugo.

Propadanje i stalna opasnost od bankrota, vidljivi su i u Užicu, gde lokalna vlast ne sme ni da izađe pred građane. Gradonačelniku su nametnuti partijski kadrovi, u gradskom veću i javnim preduzećima, koji nemaju nikakve rezultate, iskustvo, znanje, ideje. Nekima su direktorske funkcije u državnim ustanovama, čak i prva zaposlenja!

Koliki je haos u Užicu, govore i ovi podaci: glupošću i neznanjem, grad je izgubio donaciju Švajcarske od skoro 5 miliona evra, projekat za preradu otpadnih voda vredan 15 miliona evra je doveden u pitanje, budžet se puni prodajom gradskih parcela i uvećanim porezom na imovinu građana (što može da uradi i dete sa pet razreda osnovne škole), a broj stranačkih (SNS-SPS) kadrova koji su zajahali po nekoliko direktorskih funkcija, niko ne može da utvrdi.

U danima najvećeg aerozagađenja, gradska Toplana je koristila mazut u kotlarnicama koje su prilagođene za gas, a gradska vlast je odustala od zahteva Vladi za status ugrožene sredine. Zbog "obećanog boljeg života", sukobi u okviru vladajuće koalicije oko funkcija u Užicu, dostižu ovih dana vrhunac.

U mesecima koji predstoje, počeće ogorčena bitka za vlast u Užicu, a građani kako se snađu…

I propadanje Kruševca se intenzivno nastavlja, što se vidi u gradu na svakom koraku. Oko 4.500 radnika kojima je "ponuđen" otkaz, prihvatili su najmanju moguću otpremininu i to je njihovim porodicama privremeno jedini izvor prihoda za preživljavanje! Svako od njih je hranio prosečnu četvoročlanu porodicu, pa nije teško izračunati da će najmanje još deset hiljada ljudi doći "na kazan", ako i toga uopšte bude bilo, jer je Kruševac ukinuo i neke narodne kuhinje zbog besparice.

Jedan od tri najveća grada u Srbiji, Niš, stalno se nalazi pred bankrotom ili u krajnje neizvesnom finansijskom stanju, koje preti potpunim slomom svih funkcija gradskih preduzeća. Čak je i jedan "disident" iz vladajuće Srpske napredne stranke, profesor Dragan Čorbić, inače odbornik u Skupštini grada, optužio gradsku vlast da je "lenja, neodgovorna, neozbiljna i nekompetentna i ovaj grad je pred bankrotom" i dodao da se državni revizori "hvataju za glavu" zbog lošeg stanja.

Ovo je bilo dovoljno da odbornička masa iz SNS skoči na njega. Čorbić je stigao da kaže da Niš svakog dana propada i da su zato odgovorni oni iz izvršne vlasti Srpske napredne stranke. Gradonačelnik Zoran Perišić, po funkciji najodgovorniji za stanje u gradu, doslovno je pobegao sa "poprišta".

Na zapadu Srbije, sve opštinske i gradske kase u Loznici, Šapcu, Ljuboviji i drugde su na gubitku, a zbog potpune privredne izolacije, život u Valjevu je potpuno paralizovan. Poslednja investicija desila se još za vreme prvog mandata Borisa Tadića, pa mnogi i ne pamte da je bila bitka oko otvaranja pogona slovenačkog "Gorenja", koja Valjevu nije donela nikakvu korist.

Da je život stao, vidi se na svakom koraku: nema pozorišta, bioskopa, državnog fakulteta, hale sportova, uništen je (i nikad sasvim saniran) kej Kolubare nakon poplava, preduge su liste čekanja u bolnici, nerešeno pitanje zdanja Doma vojske, saobraćaj u zelenoj oazi reke Gradac, zagađenost vazduha tokom zime i velika nehigijena u Domu zdravlja i bolnici.

Nezaposlenost je ogromna u odnosu na broj stanovnika, ali više od svega građane Valjeva deprimira činjenica da se u ovoj nekada živoj sredini osećaju kao u zabačenoj mesnoj zajednici, jer nemaju čak ni market koji bi radio 24 sata.

Ali, zato je uočljiv odlazak najkvalitetnijih lekara iz bolnice, najboljih inženjera, programera, ali i najboljih zanatlija koje je Valjevo imalo (mnogi među njima u najboljim godinama, građevinski radnici, vozači, varioci…svi su već odavno u inostranstvu).

Istovremeno, grad je postao i stecište kriminala, a vidljiv je i preveliki broj kladionica i kockarnica, propadanje starih građevina u Tešnjaru…Poslednja ozbiljna investicija, ovde je viđena u davna vremena, dok je Dušan Mihailović (bivši ministar policije) bio gradonačelnik.

Leskovac je nakon dovođenja naprednjačkog gradonačelnika Zorana Cvetanovića, čoveka sa profilom polu-idiota, potonuo u najcrnje beznađe. Reč je o sobi koja ne ume pravilno da izgovori nijednu rečenicu, ali je zato sposoban da ucenjuje članstvo SNS zaposleno u opštinskim institucijama, sa pretnjom da će ostati bez posla ako ne daju "za stranku" i, naravno, za njega.

Cvetanović jeste predmet opšte sprdnje i velike sramote građana Leskovca, ali nikome nije do smeha. Grad već godinama nema nikakvu perspektivu, a trend odlaska radno sposobnih u najboljim godinama života, zastrašujući je.

U šumadijskim gradovima, poput Čačka, Kragujevca, Gornjeg Milanovca i drugde, novac lokalne samouprave jedva podmiruje potrebe za plate zaposlenih i ogromnoj, preteškoj birokratskoj mašini. Skoro dvesta hiljada stanovnika Kragujevca i prigradskih naselja, nalazi se na egzistencijalnoj nuli. Masovna je nezaposlensot, i niko ne zna kako će se prehraniti u 2016. godini!

Na istoku Vojvodine, u "začaranom trouglu", između Kikinde, Ade i malog Iđoša, vlada apsolutno beznađe, jer novca nema ni za ono najosnovnije. Mračnu sliku stanja simbolizuje most na Tisi između Ade i Padeja, koji je predat na upotrebu još 24. decembra 2010. godine, a još je nezavršen, bez upotrebne je dozvole i odgovarajućih pristupnih saobraćajnica! A, reč je o kapitalnom objektu koji bi trebalo da bude najkraći drumski pravac do Rumunije!

I Novi Sad, kao drugi grad po veličini u Srbiji, suočio se sa kriminalnom politikom koju sprovode pojedini paralelni centri moći koje je uspostavila Vučićeva stranka u ovom gradu. Naprednjački gradonačelnik, Miloš Vučević, proizveo je za tri godine samo to da grad izgleda još siromašnije i još propalije. Stručni ljudi zamenjeni su "nestručnim rođacima", sve članovima SNS, a sva komunalna preduzeća dovedena su skoro do bankrota.

Neka od njih, poput zloglasne "Informatike", imaju sve atribute mafijaške organizacije i njome danas vladaju politički sateliti i "džokeri" Srpske napredne stranke. Svaki drugi građanin Novog Sada je nezaposlen i ne oseća se bezbedno, zbog opšteg kriminala, kakav ovde nikada u istoriji nije do sada postojao.

Jedino čime se Vučićeva horda ovde bavi je rođačko i stranačko zapošljavanje, politička trgovina, zloupotrebe i isisavanje novca iz gradskih preduzeća da bi povratili svoju investiciju i mogli opet da kupe glasove i još više pljačkaju ovaj grad.

U pljačku se uključio i gradonačelnikov otac, Zoran Vučević, koji je preko firme svoga kuma prevario najmanje hiljadu građana Novog Sada i okoline. Od opljačkanih para, pola miliona evra je završilo u džepu Aleksandra Vučića, kako bi njegov sin zaseo u fotelju gradonačelnika.

Na sceni je i ogroman posao pranja novca, preko Zavoda za izgradnju grada i "investicija", u stambeno-poslovne centre preko kojih bi taj prljavi kapital trebalo da se umnoži. Dosadašnji reket uziman od građevinskih preduzeća nije bio dovoljan.

Vreme nije saveznik Vučeviću i njegovoj pljačkaškoj družini. Izbore je nemoguće izbeći, a novac hitno treba stvoriti. Istovremeno, raspoloženje građana je takvo da je pad naprednjaka u Novom Sadu i drugim vojvođanskim gradovima, takođe neizbežan.

Beograd, kao glavni grad i slobodno govoreći, država u državi, predstavlja svojevrsnu mašineriju preko koje godinama teče pljačka teška više milijardi evra, koje završavaju na računima stranih i domaćih kompanija, vladajuće oligarhije i istaknutih pojedinaca sa kriminalnom reputacijom.

Jedan od njih je i sadašnji gradonačelnik Siniša Mali, koji je nastavio tamo gde je njegov prethodnik Dragan Đilas stao. Za samo tri godine Vučićeve diktature, prema procenama jednog nezavisnog ekonomiste, iz Beograda je oteto oko 5 (pet) milijardi evra čistog novca.

Štetu nanetu preko kriminalnih ugovora sklopljenih sa "arapskim prijateljima", teško je i sabrati, ali svakako nije manja od pomenute cifre. Samo otimanje najskupljeg gradskog građevinskog zemljišta na Balkanu, u priobalju Save , za potrebe šeika iz Emirata, neprocenjivo je, jer je tim veleizdajnički ugovorom Beograd zauvek izgubio taj dragoceni prostor.

U pljačku Beograda, uključile su se i velike bankarske korporacije, kakva je Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD)  , koja se pojavljuje i kao investitor u mnogim slučajevima. Most na Adi koji će otplaćivati generacije Beograđana, a koji već danas košta preko 400 miliona evra, samo je jedan od "projekata" koje je inicirala i kreditirala EBRD.

Novcem od provizije za ovaj most, koji predstavlja grandioznu prevaru, bivši gradonačelnik Dragan Đilas potkupio je Aleksandra Vučića i njegovu stranku, kako bi sebe amnestirao od krivičnog gonjenja.

Dolaskom Siniše Malog (čoveka koji je "ugrađen" u svaki tender koji je protekle decenije raspisivala Agencija za privatizaciju) na mesto gradonačelnika, svi Đilasovi "poslovi" su nastavljeni još većim žarom, a započeti su i novi u kojima je do sada, preko raznih "kreditnih linija", oprano preko dve milijarde evra! Pljačka novca namenjenog za izgradnju metroa, počela je već, mada Beograd neće videti metro ni za dvadeset godina!

Tamo gde ne može da se "ugovori" adekvatna provizija, veštački podigne cena posla ili uzme velika provizija, onda tender pada! Tako je nedavno propao i jedan "manji" tender, težak dva miliona evra (reč je bila o izgradnji jednog tunela u Beogradu) jer se nije prijavila nijedna kompanija da taj projekat sprovede u delo.

Naravno, ne zbog toga što je taj poduhvat bio komplikovan, nego zato što je kriminalna družina na čelu sa Sinišom Malim, imala ideju da "skloni" makar milion evra u dogovoru sa onim koga odaberu na tenderu. Kandidat za takvo nešto se nije pojavio. Trebalo je da firma bude i vrhunski stručna i spremna na vrhunski kriminal!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafiije

NOVI SAD: GLUMA DEMOKRATIJE I PROSVETLJENOSTI OD STRANE KADROVA TREĆE SRBIJE

 

Bivši član Pokrajinskog odbora SNS za Vojvodinu Đorđe Višekruna, piše o tome kako je i zbog koga, grad Novi Sad doživeo pravi finansijski potop, kako stranka pod nazivom "Treća Srbija" vrši kriminalne radnje za račun Srpske napredne stranke, kako bivši robijaši postaju privatni izvršitelji prinudne naplate, zašto u Vojvodini više nema opozicije i kako je bilo moguće da osiromaši nekada prebogata javna preduzeća "Informatika" i "Lisje". Trećom Srbijom direktno komanduje naprednjački "bos", profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, dr Aleksandar Bata Milovančev, trenutno direktor Luke Novi Sad.

 

                   Đorđe Višekruna

 

Spisak afera koje je napravila navodna stranka Treća Srbija za vreme svog kratkog postojanja je poprilično dug. Od afere sa "Sogaz osiguranjem", finansiranja snimanja albuma Slobodana Trkulje, tendera za nabavku goriva, plaćanja kafanskih računa službenom karticom menadžmenta preduzeća, pa sve do najnovije afere angažovanja uterivača dugova.

Kao udarnoj pesnici SNS u Vojvodini funkcionerima Treće Srbije je dozvoljeno sve a naročito da kradu za račun SNS-a, kupuju glasove i bave se svim mogućim nelegalnim aktivnostima pritom uopšte ne strahujući od zatvora. Danas se sve ovo radi čak javno, na očigled birača, zaposlenih, građana. Treba izmeniti Krivični zakonik da krađa za račun i u korist SNS-a ne bude krivično delo.

Treća Srbija je skup mladih neobrazovanih i nevaspitanih ljudi koji su kao takvi sposobni da za nekoliko meseci upropaste MMF tako da za njih budžet Grada Novog Sada ne predstavlja naročit izazov.

Naprednjaci su dovukli najveći šljam i otpad u Novi Sad i napravili Treću Srbiju kao udarnu pasnicu SNS. Aleksandar Vučić ceni i podržava ljude koji poseduju lopovske i prevarantske sposobnosti što se jasno vidi na primeru tkz. lidera Treće Srbije.

Ova "ekipa" je došla u Novi Sad (Bosna, Crna Gora, Lika, Slavonija…), snabdevena legendama i mitskim pričama o navodnom lokalpatriotizmu, iako tu nema Novosađana nego su to ljudi koji su Novi Sad videli prvi put pre nekoliko godina nakon izbora.

Došao je predsednik Treće Srbije iz Zrenjanina da bude odbornik, pa i on glumi novosađanina…Ima ih, i svi su oni navodno veliki nacionalisti, pa onda guslari, ratni veterani, menadžeri, špijuni, gestapovci, busaju se i foliraju po gradu kao pavijani.

Pošto takvi mladi i neiskusni direktori ne znaju baš ništa da rade osim da kradu, jer nemaju ni iskustvo ni znanje za nešto drugo, oni uzgred uhode i proganjaju zaposlene u Javnim preduzećima koja su dobili na upravljanje, a često su i slobodnomisleće građane Novog Sada, koji im stanu na put. To je glavna meta njihovih ucena, pretnji i ostalog arsenala da se tobože neko uplaši i ućutka.

Kadrovi Treće Srbije svakodnevno putem lokalnih medija narušavaju multikulturni i višenacionalni ambijent koji su generacije novosađana gradile unoseći nemir u kuće nacionalnih manjina retorikom koja ne priliči ni 21 veku ni srpskoj kulturi, već pre fašističkoj propagandi u Nemačkoj između dva svetska rata. Jezikom mržnje i podela je danas obojena kulturna politika grada Novog Sada, koju sprovode kadrovi Treće Srbije.

Stavljajući u prvi plan trivijalne teme kadrovi Treće Srbije prizivaju duhove prošlosti i svetlu srpsku prošlost dok nam krađom gradskog budžeta uništavaju svaku nadu da ćemo u budućnosti živeti u modernom i razvijenom evropskom gradu.

Frakcija Srpske napredne stranke koja nosi naziv Treća Srbija iz dana u dan ne prestaje da iznenađuje i šokira građane Novog Sada. Pre svega se promoviše jedan obrazac ponašanja koji potpuno odudara od novosadske kulture i stila života, tu dominiraju teror, pretnje zaposlenima, bahato ponašanje, krađe i nestručnost.

Treća Srbija je interesna grupa, čiji je broj glasova na proteklim izborima bio na nivou statističke greške i pored skupe kampanje ali ona je osnovana od strane SNS, koji je održava i podržava iz razloga obavljanja prljavih poslova, krađe, skretanja pažnje javnosti, rasipanja glasova te stvaranja lažne konkurencije. Novosađani se često pitaju, „zašto su nam naprednjaci nabacili ovu bedu" ne shvatajući da ta beda upravo radi za naprednjake!

Treća Srbija je objekt ona nije subjekt, ona samo izvršava naloge Gradskog odbora SNS i nema nikakvu samostalnost u delovanju. Projekat SNS-a pod nazivom Treća Srbija nema ideologiju ni program kao druge stranke to je firma za izvlačenje para iz javnih preduzeća i gradskog budžeta.

Podatak da je Treća Srbija u poslednjim preletanjima kupila dva pokrajinska poslanika pokazuje da ova interesna grupa raspolaže značajnim finansijskim sredstvima ali koja više nisu u budžetu Novog Sada već na privatnim računima.

S obzirom da je delatnost javnih preduzeća Informatika kao i Lisje (u kojem je do pre mesec dana Treća Srbija imala direktora) isključivo naplata računa od građana (uz minimalne rashode) neverovatno je da su ova JP prvi put u svojoj istoriji poslovala sa gubitkom. To nije pošlo za rukom ni jednoj stranci do sada ali Trećoj Srbiji jeste, zaista su eksperti kada je lopovluk u pitanju.

Sa ovakvim sposobnostima, kadrovi Treće Srbije se na najbolji mogući način preporučuju Aleksandru Vučiću za sklapanje sličnog angažmana na republičkom i pokrajinskom nivou.

Građani Novog Sada su u potpunom šoku kako je uopšte moguće da preduzeće poput Informatike bude u minusu, kada ima isključivo prihode. Od dolaska Treće Srbije prema građanima je represija maksimalno pojačana, do sada su utuženja za neredovne platiše bila na svakih šest meseci a danas su na svaka tri meseca. Pa tako građanima masovno na vrata kucaju privatni izvršitelji zbog duga od nekoliko hiljada dinara i sa troškovima izvršenja od 17.900 dinara.

Inače zaposlenima u JKP Informatika nije poznata procedura odabira ovih uterivača ali je prava tragedija kada vam na vrata kucaju krivično osuđivana lica a danas borci za pravdu-izvršitelji! Informatika danas ima preko 300 zaposlenih i taj broj se svakodnevno povećava članovima SNS kao i 12 direktora.

Direktori Informatike su lako prepoznatljivi u Novom Sadu jer se u kasnim večernjim časovi kreću u automobilima Audi A8, a uz automobil dobijaju i radnice Informatike, najčešće novozaposlene, sav taj prekovremeni noćni rad po kafanama plaćaju građani Novog Sada.

Inače svi funkcioneri Treće Srbije su osnovali po nekoliko nevladinih organizacija i to često dve nedelje pred konkurs, a da projekat bude finansiran iz budžeta grada pobrinuće se kadar Treće Srbije zadužen za kulturu tačnije Gradski sekretar za kulturu koji je inače i predsednik komisije za dodelu finansijskih sredstava.

Od ukradenog novca iz budžeta grada namenjenog kulturi Treća Srbija je kupila "Novosadske novine", a u planu je da kupi još nekoliko lokalnih medija. Sve firme koje su vodili ili i dalje vode kadrovi Treće Srbije su doživele potop.

I pred narodom i pred Evropom i zapadom Vučić i SNS moraju da glume demokratiju i prosvetljenost. Zato će da osnivaju sve više organizacija kao što je Treća Srbija.

Na prvi pogled narodu naprednjaci zaista deluju kao oličenje kulture i poštenja nasuprot kadrovima Treće Srbije koji i jesu dovedeni da glume veštačku konkurenciju.

Naprednjaci maksimalno promovišu Treću Srbiju i daju joj prostor u medijima kako bi građanima zgadili i smučili i samu pomisao izlaska na izbore. Slično je Milošević 90-tih godina koristio Šešelja. Šešelj, Vučić i Nikolić su otvoreno promovisali putem SRS fašizam i mržnju, da bi naspram njih Milošević i njegov SPS izgledali "umerenije", a zapravo je Milošević bio iza svega.

Isto se može reći i za današnju zvaničnu opoziciju, koja je više tu da glumi opoziciju nego da bude prava opoziciju. I dok će SNS biti čistih ruku, Treća Srbija će da radi sav prljav posao za njih! Genijalno smišljeno, da se Vlasi ne dosete prave namere, a to je potpuno ukidanje Vojvodine i potpuno brisanje vojvođanskog identiteta. Time žele da slome svaki otpor u Vojvodini kako bi njom lakše vladali.

Ekstremno desničarske organizacije, nastale nakon 2000. godine, poput Dveri, iz kojih je nastala Treća Srbija, dolaze u međusoban sukob, ali to ne treba shvatiti kao postojanje pluralizma i demokratije, već kao borbu za primat u čoporu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIJE BITNO KAKAV SI, VEĆ ČIJI SI: MARIFETLUCI POZNATI NADLEŽNIMA, A NIKO NE REAGUJE

 

Bivši vozač Službe državne bezbednosti Dragan Lukač, prešao je put od kradljivca goriva i guma, do doktora nauka i direktora Novosadskog sajma. Za manje od godinu dana, na račun ove firme, obogatio se i on i svi njemu lojalni saradnici, članovi Nadzornog odbora. Korumpirajući njih, sebi je obezbedio slobodan pristup "robi i kapitalu" i postavio sebe u centar odlučivanja. Umesto tendera, tu su pogodbe.

 

          Arpad Nađ

 

Posle decenija uspešnog poslovanja Novosadski sajam AD pravi gubitke, a radnicima kasne plate. Istovremeno čelnici ovog mešovitog akcionarskog društva sa većinskim državnim udelom žive na visokoj nozi, bezbedni od sudskog gonjenja dok su naprednjaci neka vlast u Srbiji.

Predstavnici aktuelne vlasti su gori od termita – uništavaju sve čega se dotaknu. Krađa, otimačina i izvlačenje para iz državnog budžeta najnormalnije su pojave. Bivši direktor novosadskog sajma Goran Vasić nije poznat po nekom poštenju, ali je, ipak, za sobom u kasi ostavio 78 miliona dinara.

Za manje od devet meseci od kako je preuzeo funkciju direktora preduzeća AD Novosadski sajam, Dragan Lukač je ne samo potrošio pomenutu svotu, već je po završnom računu za 2013. Sajam u minusu od 25 miliona dinara, a radnicima kasne plate.

Čim je došao na funkciju Lukač je odlučio da obnovi vozni park, ali samo u delu koji koriste on i njemu odani poltroni. Prvo je auto-salonu Stojanov na Zrenjaninskom putu prodao automobil marke Mercedes, službeno vozilo prethodnog direktora, za samo 800.000 dinara i jedan Citroen C5 za 630.000 dinara. Do 9. januara 2014. u dvorištu Sajma su stajali automobili džip marke Hjundai I-55, svega nekoliko godina stari Mercedes i jedna Škoda Superb. Tog dana su pomenuta vozila nestala i ne zna se gde su završila.

Od pomenutog salona Stijanov, Dragan Lukač kupuje za preko 40.000 evra tri automobila Fijat 500L, kao i vozilo marke Lančija Vojadžer, produžena verzija, za 40.000 evra iako je to vozilo skoro dve godine stajalo u salonu, jer niko nije hteo da ga kupi.

Od auto-salona Inter-Srem kupljena je Škoda Rapid za 15.000 evra i Škoda Jeti za 1.580.769,05 dinara. Konačno, parama Novosadskog sajma, Lukač za sebe kupuje Škodu Superb za preko 30.000 evra, jer stalno zamišlja kako je neki važni političar, a oni se, uglavnom, voze ovim kolima.

Direktor Lukač je rođen 12. marta 1961. godine u Novim Karlovcima, gde je završio osnovnu školu sa prosekom 3. Nekako je završio i srednju ekonomsku školu u Staroj Pazovi, pa pošto nije bio za studije 1981. postaje šofer u Državnoj bezbednosti i kao takav uspeva u periodu od 1985. do 1988.da završi Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu.

Bio je blizak sa autonomašima, ali menja tabor kada su ovi izgubili vlast u Vojvodini i u DB-u postaje operativac koji prati državne neprijatelje raznih boja: od informbirovaca do ustaške emigracije iz Hrvatske. Iz službe je izbačen nakon što je uhvaćen kako iz službenih vozila krade gorivo i gume.

Shvativši da nije bitno šta si, već čiji si, Lukač se politički aktivira, prvo u SPS-u, koji napušta posle 2000. godine kada prelazi u Demokratsku stranku, kojoj okreće leđa kada je video da ona gubi vlast i vraća se socijalistima. U međuvremenu je završio neki privatni fakultet i negde nabavio titulu doktora nauka.

Odmah po dolasku na čelo Novosadskog sajma Lukač daje da mu se preuredi kabinet koji danas podseća na prestonu dvoranu nekog afričkog diktatora. Da bi mogao lakše da pljačka, on već prvog dana direktorovanja ukida službu javnih nabavki i uvodi sistem direktnih pogodbi, u kome je, zna se, njegova zadnja reč.

Po radnom ugovoru broj 395/13 od 15. marta 2013. godine Dragan Lukač od Sajma prima mesečnu platu u iznosu od 2.600 evra neto. Po članu 13 ovog ugovora Lukač u slučaju da bude razrešen dužnosti ili sam podnese ostavku ima pravo na otpremninu u visini od 12 bruto mesečnih plata (osnovna zarada uvećana za minuli rad, regres i topli obrok)!?

Dobro obavešteni tvrde da Lukač još uvek prima novčanu naknadu koja mu pripada kao bivšem predsedniku Regionalne privredne komore Novog Sada, a dobija i pare za obavljanje još sijaset drugih funkcija.

Dragan Lukač je formalno predsednik Izvršnog odbora Novosadskog sajma AD čiji su ostali članovi: Gordana Ćuk, Andrea Knezi, Jelena Marinković i Saša Bilinović. Suštinski Lukač je jedini direktor, jer je sa većinom ostalih u neprestanom ratu. Njihovi sukobi su već poprimili te razmere da su u posredovanje morali da se uključe i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević i predsednik gradske skupštine Siniša Sević.

Direktor punu podršku ima od Nadzornog odbora, posebno od njegove predsednice Mire Ač, vremešne gospođe od nekih 70 godina koja ćutke sve potpisuje. Zauzvrat i ona ima udela u podeli plena, pa njena finansijska renesansa običnog čoveka ostavlja bez daha. U međuvremenu je ona svom starijem sinu kupila Polikliniku za estetsku hirurgiju smeštenu u ulici Maksima Gorkog 30. Obezbedila mu je i opremila preko 200 kvadratnih metara prostora i nabavila opremu vrednu više od 300.000 evra.

Članica Nadzornog odbora je i Olivera Simović, ujedno i šef Kancelarije za ekonomski razvoj Novog Sada koja je bila emotivno bliska sa gradonačelnikom Vučevićem. Njen muž, poznat kao Lale, ima štampariju Rebez i marketinšku agenciju koja monopolistički zastupa gradske službe: Urbanizam, Zavod za izgradnju grada (ZIG), Spens, Zelenilo, Lisje…

Olivera je članica još nekih pet komisija na gradskom nivou. Nedavno je kupila novi džip vredan 30.000 evra i svima se hvali kojom brzinom je zaradila prvih milion evra.

Goran Višnjić je takođe član NO Novosadskog sajma. Prilikom imenovanja na mesto direktora ZIG-a prikazao je lažnu diplomu iz Sarajeva po kojoj je diplomirani ekonomista. Kada je pokrenuta istraga o ovome, proglasio je tu diplomu nestalom u požaru (?!), a onda odnekud izvadio drugu, ovog puta iz Tuzle.

Posle intervencije gradonačelnika Vučevića kod direktora policije Milorada Veljovića i načelnika novosadske policije Stevana Krstića predmet je sakriven na dnu neke fioke.

Višnjić nije samo poznat po falsifikovanjima diploma, već i po zloupotrebi službenog položaja. Iako je u mogućnosti da stopira istrage u Srbiji u inostranstvu je nemoćan, tako da je Bosna i Hercegovina za njim raspisala međunarodnu poternicu zbog ranijih dela iz oblasti privrednog kriminala. Početkom godine je zajedno sa porodicom i gradonačelnikom Vučevićem koji je takođe poveo svoju porodicu, bio u Sloveniji na odmoru. Račun je platio Novosadski sajam, a sve je knjigovodstveno ispeglala Gordana Ćuk.

Ovo je bilo putovanje pomirenja, jer Vučević i Višnjić jedno vreme nisu pričali nakon što je Olivera Simović napustila gradonačelnika Novog Sada i emotivno se zbližila sa Višnjićem.

Vladimir Stojković, pomoćnik gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, još je jedan član Nadzornog odbora sa lošom biografijom. Naime, vozeći službeni automobil marke Škoda Fabia, u pripitom stanju on je u julu mesecu 2013. udario jednog dečaka na biciklu. Na svu sreću, sve je prošlo bez većih posledica, a uviđaj je radio lično načelnik novosadske policije Stevan Krstić, pa je na kraju ispalo kako je momak samog sebe pregazi!

Stojković od stranih investitora spremnih da ulože u Novi Sad traži proviziju od 10 do 20 odsto, a sarađuje i sa Višnjićem, pa tako jedan drugome nameštaju poslove uzimanja provizije.

Dejan Mandić je u okviru grada Novog Sada zadužen za finansije, a na Novosadskom sajmu je član Nadzornog odbora. Prijatelj je sa Lukačem još iz vremena kada su obojica radila za Državnu bezbednost, pa zato nije insistirao da se uradi presek računa kada je Lukač postavljen za direktora, niti ga interesuje završni godišnji račun. Nedavno je na početku Somborskog bulevara kupio kafić, a i džip marke Nisan, produžena verzija sa tovarnim prostorom, vredan preko 30.000 evra.

Svi ovi marifetluci su poznati nadležnima, ali niko ne želi da reaguje, jer svi imaju koristi od Lukača i njegovih krađa. Na dočeku Nove godine u Gradskoj kući, u VIP loži, zajedno su slavili Vučević i Lukač sa ostalim gradskim funkcionerima. Na stolu je bilo i od ptice mleko, kako kaže naš narod, a račun niko nije platio iz svog džepa. Zato ne treba da čudi što je Novosadski sajam prvi put u svojoj 90 godina dugoj istoriji u dugovima.

Zbog praznog računa Sajma nedavno nije mogla da bude plaćena ni faktura restorana Novak u ulici Novosadskog sajma br. 4, od preko milion dinara. Dobro se jelo, još bolje pilo…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEKA OD DOSTIGNUĆA NAPREDNJAČKOG GRADONAČELNIKA U PUNJENJU I PRAŽNJENJU GRADSKE KASE

 

Nova gradska vlast u Novom Sadu nema para za trudnice, invalide ili penzionere, ali ima da plaća lumperajke gradonačelnika, investira u dubiozne nevladine organizacije, kao i da prašta porez najbogatijima.

 

         Đorđe Višekruna

 

Svaki dan prolazim industrijskom zonom Novog Sada, sablasno pustom i praznom: više podseća na azil za pse lutalice nego na nekadašnji motor razvoja Vojvodine. Novosađane je pogodio grom u obliku SNS-a. To je još jedan grom u izvedbi naprednjaka, ali ne prema glavnim dilerima droge, nego prema privredi.

Ono što Demokratska stranka nije uspela da sahrani, ona preduzeća koja su ostala zdrava i uspešna, naprednjaci su kao grobari uspeli da bace na kolena, na izdisaju im se uzimaju zadnji atomi snage, reketiraju se i javno i tajno i putem partijskih komesara za bezbednost i putem gradskih odluka.

I Hitler i Turci su ubijali narod sa više milosti od naprednjaka. Novosađani se moraju izboriti za lokalne izbore kako bi nova vlast hitno ukinula naprednjački danak i harač. Neophodno je hitno ukidanje odluke skupštine grada Novog Sada o utvrđivanju stope poreza na imovinu za pravna lica i zahtev za umanjenje poreza na imovinu za fizička lica od 25 odsto.

Ova odluka je otvoreni poziv investitorima da u Novom Sadu ništa ne grade i ne otvaraju radna mesta. Ova odluka je dokaz potpunog odsustva osećaja za realnost gradonačelnika Miloša Vučevića i naprednjaka, jer je posledica uništavanja privrede Novog Sada.

Nova vlast mora hitno da ukine odluku o utvrđivanju stope poreza na imovinu donetu od strane Skupštine grada Novog Sada dana 29. januara 2013. godine, a koja važi od 01. januara 2014. godine. Ovo su konkretni primeri kako naprednjaci uništavaju novosadska preduzeća.

Preduzeća koja imaju imovinu vrednu preko 50 miliona dinara sa 380.000 dinara plus 2 odsto od vrednosti imovine. To je godišnji porez na imovinu. Preduzeća koja imaju imovinu vredniju od 10.000.000 a manju od 25.000.000 dinara dinara trebaju da plate 40.000 dinara plus 0,6 odsto vrednosti imovine. Preduzeća vredna od 25 miliona do 50 miliona plaćaju porez na imovinu 130.000 dinara plus 1 odsto vrednosti imovine. Mikro, mala i srednja preduzeća koja žive i preživljavaju, a imaju neki lokal vredan 10 miliona dinara, odnosno 85.000 evra, treba da plate 40.000 dinara plus 0,6 odsto vrednosti.

Ovaj porez je viši od kamatnih stopa koje naplaćuju banke za investicione kredite. Za 12 godina, što je kraće za 8 godina od dugoročnog investicionog kredita, grad želi da naplati kroz porez celokupnu investiciju. Nisu tajkuni oni koji imaju 500m2 ili 1.000 m2 poslovnog prostora. Očigledno odsustvo poznavanja elementarnih ekonomskih parametara dovelo je do ove sramne i pljačkaške odluke, jer jedan i dva odsto su profitne stope, a kamatne stope na investicione kredite banaka se kreću od 0,75 odsto za veće do 1,75 odsto za manje i banke od toga žive.

Miloš Vučević je podigao porez na imovinu fizičkih lica, ali je napravio izuzetke, pa tako Tatarsko brdo (poznato kao Brdo lopova) i Kamenjar (poznat kao Dolina lopova), ne spadaju u elitna naselja, bez obzira na velelepne vile tu sagrađene, nego su kvalifikovani kao zapuštene zone sa minimalnom stopom poreza. Upravo se u ovim elitnim naseljima nalaze kuće članova Gradskog odbora, ali i finansijera SNS – od ministra Igora Mirovića pa nadalje.

Vučević je doveo lažnog investitora i pred kamerama najavio otvaranje fabrike za proizvodnju klima uređaja za vozove u Rusiji i Belorusiji, kao i zapošljavanje 600 Novosađana. Gde su obećane investicije, gde su nova radna mesta?

Miloš Vučević je samo formalno otvorio tržni centar BIG, čak je na otvaranje pozvao svog mentora Vučića. To je jedan od niza apsurda u Novom Sadu, jer je celu investiciju ugovorila prošla gradska vlast. Naprednjaci su samo presekli traku i slikali se za medije.

Gradonačelnik Novog Sada je tako napravio gradski budžet, da svaka mesna zajednica dobija za godinu dana po 500.000 dinara (i slovima: pola miliona dinara).

Kada se saberu plate sa doprinosima samo za jednog radnika u MZ, vidi se da pomenuta suma ni izdaleka nije dovoljna. Sa druge strane je za finansiranje nevladinih organizacija predviđeno šest miliona evra, ali zato nema para za trudnice, nema ni za invalide, ni za penzionere…

Na ovu krizu dati za nevladine organizacije 660 miliona dinara je suludo i nehumano, jer je to oko tri odsto rashodne strane budžeta. Za dve godine Vučević nije dao ni jedan jedini dinar da se završe započeti vrtići u PU "Radosno detinjstvo".

Miloš Vučević je u budžetu grada povećao stavku "troškovi gradonačelnika" sa 35 na 109 miliona dinara, znači preko tri puta. Da nije postao supermen kao Vučić, da se možda neće pojavljivati na tri mesta istovremeno? Da li to znači da će gradonačelnik povećati za isti procenat svoje aktivnosti u toku 2014?

On je duplirao porez na imovinu, ali su zato u republičkom parlamentu poslanici SNS iz Novog Sada glasali da se porez na prihode od zakupa poslovnih prostora ne uplaćuje u lokalni budžet nego u republički. To je njegova briga o standardu Novosađana.

Miloš Vučević je podneo krivičnu prijavu protiv Tomislava Bokana i čak štrajkovao pred sudom tražeći da se Bokan uhapsi zbog kupovine glasova, da bi potom sa tim istim Bokanom napravio koaliciju. Vučević priča o moralu, a on vlada Novim Sadom u ime Vučića, a ne u ime naroda, jer je bio treći na lokalnim izborima.

 

©Geto Srbija

^{materijal: Lst protiv mafije}

GDE ĆE ZAVRŠITI MILIONI EVRA ZA PROJEKAT “AKVA PARK” – NEPOZNANICA ZA SVE STRUKTURE NOVOG SADA!?

 

Novosadski sajam je u prethodnom periodu, pod novim rukovodstvom, trošio prosečno deset miliona dinara mesečno na potpuno nepotrebne nabavke, odnosno prebacivao je taj novac u džepove privatnika i političara. O tome svedoči saopštenje za javnost Udruženja malih akcionara od 20. decembra 2013.

 

 

Od neregularnog dolaska na čelo Novosadskog sajma, pa sve do danas, a to je otprilike nepunih osam meseci, dr Dragan Lukač, sadašnji generalni direktor, uspeo je da potroši sve novce koje je njegov prethodnik ostavio na računu, a radi se o sumi od oko 78 miliona dinara.

Svi napori i apeli Udruženja malih akcionara Novosadskog sajma u cilju očuvanja kapitala društva svedeni su na kritike upućene generalnom direktoru zbog nenamenskog trošenja sredstava kao i zanemarivanja osnovne delatnosti i unapređenja poslovanja, što će proizvesti gubitke i štetu za akcionare Novosadskog sajma.

Udeo u kapitalu koji poseduju mali akcionari kreće se oko 12 odsto sa tendencijom rasta. Ovim putem još jednom napominjemo da je Novosadski sajam akcionarsko društvo, a ne javno preduzeće, gde svim akcionarima treba obezbediti jednaku poziciju oko uvida u poslovanje.

Ovde takođe ističemo da smo i u prethodnom periodu kao Udruženje bili ignorisani od strane tadašnjih direktora i da se takva praksa nije promenila ni ovoga puta, već je kontinuitet negativnog nastupanja nastavljen.

I pored uveravanja Gradskih moćnika, a pogotovu novog gradonačelnika Miloša Vučevića da se taj trend omalovažavanja malih akcionara neće nastaviti dok je on na vlasti, ispostavilo se da je to lep marketinški trik u nastupu prema akcionarima. Eksponent te vlasti i prvi čovek Novosadskog sajma ne samo da se nije udostojio da primi delegaciju malih akcionara nego nikada nije odgovorio niti na jedan naš dopis. Bahatost i rasipništvo u vođenju Novosadskog sajma kao da je postala opsesija novog direktora, a da pri tome nikog ni zašta ne pita. Naši apeli i negodovanje upućeni Nadzornom odboru Novosadskog sajma naišli su na zid ćutanja i ostali bez odgovora.

Informacije kojima Udruženje malih akcionara raspolaže ukazuju da generalni direktor Dragan Lukač već nekoliko meseci ne komunicira sa većinom članova Izvršnog odbora, oduzevši im ingerencije u sektorima koje vode, izuzimajući ih iz procesa poslovanja i rukovođenja, što se negativno odražava na poslovanje. Generalnom direktoru nisu potrebni pomoćnici i savremenici, jer je uspostavio apsolutističku vlast.

Takvo ponašanje iniciralo je sastanak Izvršnog odbora Novosadskog sajma i arbitražu gradskih čelnika (gradonačelnika Miloša Vučevića i predsednika gradske skupštine Novog Sada gospodina Siniše Sevića) u procesu normalizacije odnosa na relaciji generalni direktor – Izvršni odbor, za koju se nadamo da će uroditi plodom.

Takođe ovim putem izražavamo svoju sumnju prema pompezno najavljenoj investiciji od nekoliko miliona evra u projekat "AQVA PARK" na Novosadskom sajmu. Način na koji ga je promovisao generalni direktor Lukač, a da se pre toga nije konsultovao ni sa jednim relevantnim činiocem, kako u gradu Novom Sadu, tako ni na pokrajinskom i republičkom nivou, poprilično je apsurdan. Zamislite investiciju od nekoliko miliona evra, a da sa tom činjenicom nisu upoznati Nadzorni odbor akcionarskog društva Novosadski sajam niti Skupština društva.

Za tu investiciju nije čuo niko u Zavodu za izgradnju grada, niti gradonačelnik, niti iko od akcionara. Način na koji se generalni direktor Sajma obraća medijima je više nego neozbiljan i zabrinjavajući. Pošto se uporno tvrdi kako postoji završen projekat, akcionari se pitaju koliko je ta projektna dokumentacija plaćena i da li će ceo posao izgradnje famoznog Akva parka ostati samo na tome? Sumnjamo da je Akva park šarena laža za javnost i dobra prilika za ličnu promociju.

Ovim putem želimo da obavestimo sve medije na kakav problem nailazi Udruženje malih akcionara u okruženju bez pravnog miljea, te smo prinuđeni da na ovaj način izrazimo svoje negodovanje. Cilj udruženja malih akcionara je da štiti svoj kapital i da stalno obaveštava javnost i ukazuje svim akcionarima na neodgovorno činjenje pojedinaca iz redova uprave.

 

     A 1.

    Pismo bez odgovora

Udruženje malih akcionara je 14. novembra 3013. godine pismeno od predsednice Nadzornog odbora Novosadskog sajma gospođe Mire Ač tražio obaveštenje koliko je utrošeno na renoviranje pedesetak kancelarija, toaleta, svečanog salona i kabineta generalnog direktora, kao i izveštaj potpisan od lica zaduženog za nadzor radova i fakture koje se odnose na pomenuto uređenje. Takođe se postavilo i pitanje da li je direktor Lukač i formalno ukinuo službu za javne nabavke. Na ovo pismo još nije odgovoreno.

Po fakturi broj 0170 izdatoj od strane "Ivković atelje" sztr od 8. novembra 2013. Novosadski sajam je bio dužan da plati ukupno 2.374.560,00 dinara za 600 "svečanih korica za medalju u kombinaciji dva materijala, zlatotisak loga i teksta na korici, pripremu i štampu teksta medalje". Na fakturi se nalaze rukom dopisane dve primedbe: "Bilinović neće da potpiše" i "Vera Pantović da šifrira primedbe".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI SAD: PAJTIĆEVE “PTICE” POČELE DA “PEVAJU”!

 

  Novosadski tajkun Petar Matijević kome su nadležni organi oduzeli pasoš, preti svom političkom zaštitniku da će "zajedno da potonu ako dođe do nečega".

Piše: Arpad Nađ

 

  Kad ljubav političara i kriminalaca iscrpi svoj rok trajanja, obračun je neizbežan.

U slučaju Bojana Pajtića i Petra Matijevića, epilog je u toku.

Pitanje je samo ko će prvi "da potegne".

Hoće li Pajtić obezbediti Matijeviću da ode u zatvor ili će Matijević "progovoriti" kako bi tamo zajedno otišli?

Hoće li Matijević poći stopama svoga izbegličkog sabrata, Aleksandra Gajića (Isusa iz Bobote), i mirno sačekati dolazak kriminalističke policije?

Koliko je miliona otetih od građana dobio Nenad Čanak, a koliko je pokrala gospođa Vesna Bolidovski-Pajtić?

Zašto i Vojvodina propada i nije više razvijena nego siromašna, i kakvu su priliku zbog toga dobili mađarski nacionalisti?

  Nedavno su nadležni državni organi oduzeli pasoš Petru Matijeviću, čuvenom preprodavcu smrdljivih bataka, mesaru-izbeglici iz Dalmacije i nekadašnjem vojnom liferantu koji je zaradio milione na prevaru.

Od tog trenutka, njemu je njegova imperija lanac mesara "Matijević", počela da liči na robijaški lanac!

U strašnoj panici od "razvoja događaja", sve češće se viđa sa svojim dojučerašnjim zaštitnikom, predsednikom Izvršnog veća pokrajine Vojvodine, Bojanom Pajtićem.

Ali, na njegovu žalost i Pajtić je sve nervozniji…

Izvori iz Pajtićevog okruženja, govore da je Matijević saopštio Pajtiću da mogu da "potonu" zajedno u slučaju da "stvari krenu po zlu".

  Matijevićev mlađi sin Bojan, poznat u Novom Sadu kao agresivni narkoman koji za pojasom sve češće nosi pištolj, pogotovo od kada su greškom, u sred belog dana, umesto njega rafalom upucali izvesnog "Žapca" u piceriji kod zemljaka Aleksandra Gajića, a na deset metara od policijske stanice.

Mlađem Matijeviću je, da podsetimo, otac doslovno montirao (inscenirao, lažirao…) otmicu da bi oprao prvi milion evra koji je dobio od Arkana na pozajmicu!

Sa Bojanom Pajtićem, Matijević vodi sve češće rasprave i oko nekih kredita od "Metals Banke" (koji unovčeni sada leže u "Tesla Banci" u Zagrebu) i upozorava Pajtića kako mu je dao donaciju u predizbornoj kampanji, i to vidu nekih inkubatora u vrednosti od milion evra!

Svedoci ovog konflikta tvrde da je i njega Pajtić podsetio koliko mu je dao novaca da otvori  preko noći tih svojih 150 prodavnica pokvarenog mesa, uvezenog sa nemačkih deponija koji tamo služe za prehranu afričke sirotinje.

Pomenuo mu je Pajtić i onih 200.000 jutara zemlje po Vojvodini  koje je hteo prodati  Hrvatima (a davao je njemu, svaki hektar za jedan evro, kao što je pokojni premijer Đinđić davao Miodragu Kostiću).

Podsetio ga je Pajtić i na to kako je stekao celokupnu mehanizaciju, silne kombajne  i prasilišta sa krmačama (koje je Matijević kao  priprosti nasilnik  životinjskih apetita prodao i pare stavio u svoj džep a kombinate i radnike po Vojvodini  upropastio).

Kad je ostao bez odgovora na ove Pajtićeve "adute", Matijević je vidno nervozan krenuo u svađu sa komšilukom oko  jednog običnog  kontejnera za đubre, jer je naučio da on bude gazda sa bilo čega, pa makar i običnog kontejnera.

  Prošlog leta je "nastupio" sa trulim mesom  iz svojih prodavnica, sipajući u njega neki otrov i tako potrovao sve ptice u Futoškoj ulici, jer su ga nervirale vrane  koje su kakile po krovovima  njegovih velelepnih  vila koje je gradio mimo svakog građevinskog  a kamoli urbanističkog plana  u dogovoru sa svojim zemljakom, direktorom ZIG-a,  Borislavom Novakovićem, zvanim Bora Konj, a uz apanažu i klimanje glavom najvećeg pokrajinskog reketaša Bojana Pajtića.

Poput  svog  zemljaka Aleksandra Gajića (poznatog po nadimku Isus iz Bobote) Matijević čeka dolazak kriminalističke policije, a obojica ucenjuju Bojana Pajtića da će "kad propevaju pesma biti dugačka".

Treći iz "Pajtićevog špila", Mirko Dubroja,  naučio je lekciju i povukao se na vreme.

Više ne ispravlja tokove Dunava vađenjem peska bez dozvole i naknade, a prestao je da prekopava stara pravoslavna groblja u Novom Sadu jer  nema ni Borislava Novakovića-Bore Konja u ZIG-u da nad kostima mrtvih grade profitabilne stanove  za izbeglice.

Jer, kako izgleda, i njemu se sprema  u Okružnom tužilaštvu debela optužnica i nije slučajno što je podneo ranije ostavku a i sam priča da će ukoliko do toga dođe "više pevati i  od Saše Dragina".

Dušan Elezović, poznatiji kao "Dule konobar", takođe uskoro ide "na onu stranu", jer je  mnogim svojim drugarima odobravao višemilionske kredite u evrima u Razvojnoj banci Vojvodine, odakle je,  nekoliko dana posle izbora, između ostalog poslao 500.000 evra na adresu Krunska ulica br. 42,  bez naznačenog primaoca da ožalošćena žuta porodica veselo podeli.

Postoji dokumenat o tome.

 

 

 

  Stranku Nenada Čanka napustila je Aleksandra Jerkov koja mu je redovno isplaćivala mesečno po 200.000 dinara, iako nikad nije bila zaposlena.

Isplivao je na površinu i ostatak smrada iz Čankove glasačke mašine: gospodin Aleksandar  Jeftić,  bivši direktor Zavoda za urbanizam je isplaćivao po 700.000 dinara mesečno, gospodin dr.  Nenad Aradski  kao bivši direktor hitne pomoći, plaćao je po 300.000 dinara mesečno.

Robert Kolar, jedan od direktora EGZITA  200.000, dr Radovan Latinović, bivši zamenik pokrajinskog sekretara za zdravstvo 200.000, Branko Bjelajac, direktor vodovoda, 400.000 dinara.

Aleksandar Marton iz Zrenjanina, kao predsednik Skupštine opštine 300.000 (svi se pitaju odakle) a zna se da je propali  doktor  dr. Mileta Mihajlov, kao gradonačelnik Zrenjanina plaćao Bojanu Pajtiću  a Aleksandar Marton  Nenadu Čanku reket iz prodatih i upropašćenih firmi po Banatu, dok su  Gorana Kneževića budno čuvali u zatvoru.

  Spisak Čankovih darodavaca koji su davali mesečne apanaže direktno u ruke svom predsedniku stranke iznosi šest stranica, a svaka ima po 33 imena, i svi su plaćali od 200.000 do 700.000 dinara mesečno.

Jedna firma iz Sombora mu je davala po sedam miliona dinara mesečno, a jedna iz Zemuna tri miliona dinara.

Koliki je reket uzimao dr Bojan Pajtić samo se može naslutiti.

On i njegova supruga više ne žive na istoj adresi.

On  živi sa svojim momcima na Bulevaru Evrope a ona u stanu u ulici Pap Pavla.

Pajticev novi momak je izvesni Vladan Milošević iz ulice Danila Kiša  koji je rođen 1978. godine.

Suprugu Vesnu Bolidovski-pajtić "posećuju" izvesni dr Gvozdenović  i  uvek dr Drašković, na principu "koliko ko da".

  Koliko je dr Vesna Bolidovski opelješila državu radeći  u  Kliničkom centru Vojvodine niko ne zna ali radi se o desetinama miliona evra  koje su ugrađene u mermer po prostorijama i velelepnim hodnicima u kojima ima manje zaposlenih a kamoli stručnjaka i specijalista nego sto ima prostorija.

Da to nije glavni problem pričaju krišom zaposleni koji tvrde da ima opreme u skladištima koja ima neprocenjivu vrednost i svoj upotrebni trenutak a da niko nije svestan ni šta je sve kupljeno, ni za čega služi a kamoli o kolikim se količinama takve opreme radi.

Sofiji Bolidovski (Pajtićevoj svastici) koja je očni lekar i pretenduje da bude i nastavnik na fakultetu i ima privatnu očnu kliniku, sav inventar je kupila njena sestra.

Pare su potrošene.

Vojvodina je postala  nerazvijeni region koji su upropastili političari koji su se krili iza leđa nacionalnih manjina sa secesionističkim pretenzijama a usput su dilovali  zemljište, fabrike i bankovni kapital sa najokorelijim kriminalcima a narodu su umesto bolje budućnosti zamazivali oči, reklamirali čak i fabrike metli u predizbornoj kampanji a usput su uništavali sve pred sobom, bez imalo iluzija sem svesti o sopstvenom  ništavilu  uzeli lepe provizije ko od dobavljača, ko od sponzora a ko od onoga koje sve dobio za džabe.

  Priliku da svoj doprinos raspadu Vojvodine daju dobili su i mađarski nacionalisti.

Tako je Tamaš  Korhec pisao poverljivo pismo Bojanu Pajtiću da traže da imaju direktore mađarske nacionalnosti u dve prestižne srpske gimnazije ( "Jovan Jovanović Zmaj" i  "Svetozar Marković".

Prva Gimnazija na kojoj piše Prva Srpska Gimnazija a darovanje je Barona Bajića  iz pretprošlog veka ( i zemlja i zgrada) nije bila mađarska gimnazija ni za vreme vladavine mađarske okupacije!

U tom istom pismu  punom gluposti Korhec piše da je direktorovanje tim gimnazijama od njihovog uskog nacionalnog interesa!

Direktor gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj",  Radoslav Stojković, imao je isto tako čudnu ideju da ovu ustnovu prepusti u vlasništvo pravoslavne crkve zajedno sa bibliotekom i zemljištem mada nikad nije pripadala ni po kojem osnovu crkvi.

To je trebao biti poklon za  "žutog" vladiku Irineja Bulovića.

Na svu sreću, žuta banda je izgubila grad i vladika Irinej Bulović je kratko mastio bradu kao i gospodin Korhec svoje aspiracije.

©Geto Srbija

List protiv mafije