Архива

Posts Tagged ‘sankcije’

ДОКАЗИВАЊЕ ПОДАНИШТВА: ОЗАКОЊЕЊЕ ТУЂИХ ИНТЕРЕСА НАД СОПСТВЕНИМ НАРОДОМ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ!!!

18. јануара 2017. Коментари су искључени

 

Слободнији су ови људи са копљем на слици, него што су слободни Срби и остали држављани Србије који живе и по законима новог светског поретека изгласаних од стране Народних посланика Скупштине Србије а уз подршку Владе у Србији, и наравано, увек уз незаобилазно оправдање да је све у духу испуњавања обавеза у складу са Преговарачким поглављем 31-о спољној и безбедносној политици ЕУ!!!

Врховна власт у Србији стално губи из вида чињеницу да се сваким потписивањем разних споразума са страним државама и њиховом ратификацијом у Скупштини Србије, оних повољних по државу што је корисно, али се потписују и они неповољни којима се окруни и део суверенитета и интегритета Србије, па још више забрињавајуће представљају и потписани спроразуми о статусу снага НАТО алијансе (или војске неке стране државе) који се односе на ограничавање територијалног интегритета државе домаћина а на које је она изричито пристала!!!

Један од таквих закона је усвојен на другом ванредном заседању по хитном поступку фебруара прошле године, а да није изазвао скоро никакву пажњу јавности, а тек сигурно није ни код народних посланика који нису ни схватили саму садржину закона за кога су гласали, при том превиђајући да су све становнике Србије, као појединце, претворили у вазале, и себе, и чланове својих породица обавезали да активно спроводе ограничења које је нека међународна институција или Савет ЕУ донела против наше државе или неког појединца, па макар и они сами (посланици) били на удару.

 

 

SLOBODNIJI SU OVI LJUDI SA KOPLJEM NEGO SRBI POD ZAKONIMA NOVOG SVETSKOG PORETKA6

 

На почетку, морамо кратко да се подсетимо на претерано сервилан (покоран) поступак Вучићеве Владе у Србији према ЕУ августа 2014.год, када је само на основу једног упућеног дописа (од стране ЕУ) названог „ед мемоар“ у коме је ЕУ тражила и очекује од Републике Србије да се не користи предностима које има као држава, у смислу трговинских споразума са Русијом, па је само на основу таквог, словима искуцаног папира (који нема ни заглавље ко га шаље, ни број, ни потпис и печат у дну…), Александар Вучић на функцији Председника Владе у Србији, обећао машинерији бриселског бирократског апарата, да ће учинити све да Србија као држава сама себи као и сопственом народу, уведе санкције да би жеље бриселског табора биле задовољене!!!

Таквим поступком Председника Владе у Србији, покорност Србије је доказана (самоувођењем и спровођењем санкција које је увела Влада Србије са Вучићем на челу), па су поред државе, штету претрпели и домаћи извозници пољопривредних производа а државни буџет оштећен!!!

Шта ли тек све може да се догађа када неки орган међународне или регионалне иинституције, у циљу остваривања различитих циљева западних интереса све то образложи оним деловима из члана 2. овог Закона, па затим донесе одлуку о некогј врсти санкција и мера ограничавања против Србије и њеног народа!!???

Као могућност, навешћемо само један мали, безначајан али сасвим могући пример мера ограничавања који би могао да нпр. Савет ЕУ (који има право и дозволу да донесе одлуку о мерама ограничавања према некој држави чланици) донесе одлуку и према појединцу или групи физичких лица, донету можда и због жеље неког њиховог европског бирократе на функцији који није био задовољан извесним поступањем државних органа или поступцима неких Срба и осталих грађана Србије!!!

Па тако, постоји могућност да нпр. Шеф канцеларије ЕУ у Србији (данас је то Енглез Девенпорт), због неколико појединаца (нпр. у питању су Мика, Пера и Лаза) који као запошљени у неком прииватном медију, континуирано и јавно критикују његов рад раскринкавајући његове активности чија функција све више поприма садржај рада гувернера „провинције ЕУ“, па он поднесе захтев неком телу ЕУ – Савету ЕУ, да донесу одлуку о мерама ограничавања према тим лицима, и та одлука буде прослеђена Властима у Србији да те мере спроведу!!!!????

А затим се тим лицима, поред забрана напуштања Србије, ограничи располагање и личним средствима које имају на својим рачунима, као и да уживају својинска овлашћења на својој имовини, па Влада у Србији донесе и одлуку да се том лицу забрани да привремено користи свој стан ни директно ни индиректно (члан 12)!!! У таквом случају би вероватно и председник Месне заједнице, па чак и управник зграде (по новом закону о становању) добили своје задатке и морали да узму учешће у испуњавању одредби међународних мера ограничавања, јер такав закон обавезује и физичка лица у споровођењу истог!!!

У овом случају поред полиције, органа Скупштине Општине (где то лице живи), би чак и главни уредни или власник тог медија био обавезан да примењује мере ограничења према својим радницима (Мики, Пери и Лази који бритким пером освешћују масе и доприносе расту тиража његовог медија), јер би у супротном био кажњен од стране Власти Србије, па би као предузетник морао да плати прекршајну казну од 50.000 до 300.000 динара зато што су та тројица преко медија поново „испљували“ неке поступке Девенпорта према нашој отаџбини!!!

А истовремено би и Мика, Пера и Лаза као физичка лица, могли да буду додатно прекршајно кажњени новчаном казном од 20.000 до 100.000 динара (чл.28.ст.2.).

А ако лице и даље настави да крши такве санкције, може да буде кажњено и затвором по одредбама Кривичног законика РС по чл.384а., и то прво од 3 месеца до 3 године, а ако наступе много штетне последице (у овом случају по Девенпорта, на пример), онда се лицу може изрећи мера затвора од 1 до 8 година!!!!

Такве мере би вероватно могле да буду примењене и према неком физичком лицу, појединцу који је, схвативши праву скривену намеру неког, пуном лове службеника Европске банке за обнову и развој и раскринкао га, и изразио своје јавно негодовање па му врло слободно то саопштио у лице, или се понашао некултурно према неком члану ОЕБС, или неком бриселском бирократи који дозвољава себи да се истреса па и када није у праву, против поступака државних органа Србије или према поступцима (који му нису по вољи) неког појединца или групе, али се зато нама не дозвољава да истом мером или речником одговоримо на његову пропаганду!!!!

Oвако скројен закон може додатно да веже руке нашој држави на начин да, на нпр. нека међународна институција донесе меру да се неки закони и одлуке правосудних органа Србије према неком лицу (нпр. Албанцима који се налазе на оптужницама нашег Тужилаштва за ратне злочине) морају суспендовати (зато што су ти бирократи проценили да је то наводно корисно „ради очувања међународног (регионалног) мира и безбедности“, па се суспендују све одлуке судских органа Србије против починилаца злочина  учињених према Србима и осталим грађанима наше државе!!!?????

Или шта ако дође до ситуације да неки међународн или регионални орган у коме је Србија члан, донесе одлуку, завијену у шарену лажу украшену лепом машницом, којом се од Србије захтева да предузме мере у циљу ограничавања и суспендовања билатералног уговора са нпр. Републиком Српском, (а са Русијом обавезно), или да у име „очувања међународног мира и безбедности“ одустане од својине на делу своје територије КиМ која се сада налази под међународном управом!!??????

А онда на сцену ступају и режимски медији да мобилишу јавност, као и главни носиоци: сви државни органи, од највиших уз помоћ полиције па до оних крајњих полуга власти, рачунајући и разне општинске инспекторе, итд, итд… да би сузбили свако незадовољство и отпор народа Србије због оваквих мера ограничавања!!!????

Све је по закону па и репресија коју омогућава и овакав закон, као још један од мноштва донешених у име новог светског поретка и у интересу заинтересованих корпорација да се, између осталих полититичких циљева, домогну и природнох богатстава у власништву Србије на територији АП КиМ.

Па наравно да је све у духу преговарачког Поглавља 31 (3.31.4) са ЕУ које се односи на усклађивање спољне и безбедносне политике ЕУ а сам закон је скројен у складу са Националним програм РС у ЕУ, и донешен је приоритетно, због чега су усвајање и форсирали највиши државни органи Србије-читај Влада!!!!

Једино није јасно зашто је власт у Србији журила са усвајањем овог закона правдајући то усаглашавањем са Законима ЕУ, када по члану 72.ст.3. Споразума о стабилизацији и придруживању није морала да толико жури јер тамо између осталог пише:

„Усклађивање ће, нарочито у раној фази, бити усредсређено на основне елементе правних тековина о унутрашњем тржишту, правосуђе, слободу и безбедност, као и на друга подручја везана за трговину. У каснијој фази Србија ће се усредсредити на преостале делове правних тековина Заједнице.“

И на крају, после укидања мера ограничавања, права завршница је садржана у члану 26. овог Закона, у коме се каже да правни субјекти или физичка лица који су претпрпели неку врсту штете (а која је настала спровођењем међународних мера ограничавања), не могу подносити никакав захтев за накнаду штете против Републике Србије, државних органа, правних или физичких лица надлежних за спровођење међународних мера ограничавања!!

Никако нам није јасно зашто су чланови Владе у Србији, заједно са својом скупштинском већином, журили да један онакав закон усмерен и против својих грађана додатно ограничавајући њихове слободе, донесу по хитном поступку!!?????

Доказивање подаништва је једини тачан одговор на горње питање…!!!!

 

П.С. (A увођење санкција Милораду Додику од стране Америке, не обавезују Србију, зато што су те санкције увеле власти САД а не неко међународно тело које има правао да некоме наметне санкције, али не искључује се право неке државе да самостално уводи санкције против неке државе или неких становника те државе. То значи да и Србија може увести сличне санкције било којој страној личности, па и оној која нпр. има своју фирму или рачун у Србији, или процени да би такво лице могло представљати опасност по стабилност Републике Србије)!!

 

©Гето Србија

SAŠA MIRKOVIĆ NEZAMENJIV, A U BUDŽETU ZAJEČARA, PARA ZA ONO OD ČEGA SE ŽIVI, NEMA!!!

27. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Ni najveći pesimisti u Zaječaru nisu mogli da zamisle šta će ih zadesiti nakon što ih jeAleksandar Vučić „usrećio" Sašom Mirkovićem, estradnim menadžeom koji je u ovom gradu uspostavio hijerarhiju vlasti kakva ne postoji u pravnom sistemu Srbije. Ta vlast brine samo o sebi, a one koji se sa njim ne slažu progoni pretnjama, ucenama, krivičnim prijavama, otkazima pa čak i kršenjem elementarnih ljudskih prava. Zaječar je, ipak, počeo da se budi, pa Mirkoviću i njegovim pionima, skupljenim s koca i konopca, postaje sve teskobnije…

 

             Vuksan Cerović

TIMOCKO RAZBACIVANJE PARA1

 

– Mirkoviću, lopove. Mirkoviću, lopove! – orilo se iz par stotina grla nezadovoljnih Zaječaraca, koji su 11. decembra uveče protestvovali ispred zgrade Skupštine grada Zaječara, baš u trenutku kada su odbornici po hitnom postupku (od 76 sednica koliko je Mirković do sada zakazao samo dve su bile redovne) diskutovali i glasali o budžetu za 2015. godinu.

Odmah posle te sednice održana je ekspresno još jedna, na kojoj je na osnovu nepotpisanog „Zahteva radnika" razrešen dužnosti Miljan Gogić, upravnik zaječarskog Pozorišta „Zoran Radmilović", inače sin Dragana Gogića, odbornika koji je Mirkoviću otkazao poslušnost.

Nekoliko dana kasnije protest je ponovljen i tada su izneti zahtevi koji, pojednostavljeno rečeno glase: da Saša Mirković, predsednik Skupštine i Velimir Ognjenović formalni gradonačelnik Zaječara podnesu ostavke, da Budžetska inspekcija Ministarstva finansija izvrši kontrolu trošenja budžeta Zaječara u 2013. i 2014. godini, da se raskine štetni ugovor FK Timok i Timočke televizije i radija, da se raskine štetni ugovor o zakupu poslovnih prostorija od strane iste medijske kuće, objave podaci o broju i kvalifikacijama „stručnjaka" koje je Mirković doveo iz Beograda, Bora i drugih gradova, građanima saopšti za koje su namene trošene pare iz budžetskog fonda za zaštitu životne sredine u 2013. i 2014. godini i koji su ekološki problemi u tom periodu rešeni, koliko je građane koštala Mirkovićeva vožnja privatnim automobilom za koju se računi plaćaju platnom karticom grada Zaječara… Već su najavljena nova okupljanja, pa će ova zima u Zaječaru biti sasvim sigurno vruća, bez obzira na metereološke prilike.

 

      Buncanje o razvoju

 

Prema ciframa koje stoje u izuzetno nepreglednoj Odluci o budžetu, zaječarska vlast će u narednoj godini raspolagati sa 2.439.733.993,00 dinara, uključujući i sredstva kredita od 146.272.177,00 dinara.

Obzirom da je za devet meseci ove godine raspolagala sa manje od 42 odsto te sume, teško je poverovati da će sredstva u budžetu u 2015. godini prekoračiti iznos od dve milijarde, što znači da je osnovni finansijski dokument poprilično prenaduvan.

Toga su, očigledno je, svesni i naredbodavci falš matematike, koji su posle sednice požurili da kažu kako je budžet „razvojni", mada u njemu razvoja nema ni u tragovima. Uostalom, to najbolje potvrđuju sledeći podaci: za podršku postojećoj privredi planirana su mikroskopska sredstva (550.000 dinara), za podsticanje preduzetništva 3.000.000, za samozapošljavanje 1.200.000 dinara, za podsticanje poljoprivrede 10.000.000 i tako redom. Jednostavno rečeno, za ono od čega se živi u budžetu neće biti para pa se priča o razvoju svodi na puko buncanje.

Nije mnogo povoljnija situacija ni kada je reč o komunalnoj izgradnji. Na spisku koji je datu okviru Odluke o budžetu mahom su projekti i objekti čiji je završetak bio planiran za ovu godinu (rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića, most preko Crnog Timoka, uređenje starog zaječarskog groblja, izgradnja kanalizacije sa učešćem građana, rekonstrukcija Sokobanjske ulice…).

Ti objekti će progutati više od polovine planiranih para za komunalnu izgradnju.

Među pomenutim projektima, dva su pravi biseri. Najpre rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića. Do sada je napravljen kružni tok (kružić tokić ili petoparac kako ga zovu Zaječarci), koji je početkom septembra, uz hvalospeve lokalnoj vlasti, svečano otvorila Zorana Mihajlović, podpredsednica Vlade i ministar za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu. Ovih dana, nakon inspekcijskog nadzora, ispalo da je taj objekat zapravo divlja gradnja, jer je izgrađen suprotno odredbama Generalnog urbanističkog plana, kojim je na tom prostoru predviđena pešačko trgovačka zona.

Lokacijska dozvola je poništena, pa ispada da je ministarka, svesno ili nesvesno, svojim prisustvom podržala urbanističko nasilje, kojim je Zaječaru naneta trajna šteta.

Drugi biser je uređenje starog gradskog groblja. Taj projekat je započet nizom nezakonitosti u JKP „Kraljevica", koja je sada u stečaju (kada je raspisana javna nabavka nisu bila obezbeđena sredstva, ugovor vredan 47,7 miliona dinara je potpisalo neovlašćeno lice itd).

Ugovor je preuzeo grad Zaječar, rok je odmah sa 90 produžen na 120 dana, ali je već sasvim jasno da će A.D. „Put", jedini ponuđač i izvođač radova znatno premašiti i taj rok. Budžetom za 2015. godinu predviđeni su dodatni radovi u iznosu od 30 miliona dinara!? Pojedini ljudi od struke kažu da ne bi bilo loše da se neko stručan pozabavi stvarnom cenom koštanja radova.

Zaječar će, ulaganjem oko 80 miliona dinara na starom groblju dobiti 500 – 1000 grobnih mesta, što je dovoljno za godinu dana, a u međuvremenu novo gradsko groblje na Malom Stupnju, gde je već sahranjeno oko 700 Zaječaraca, liči na pravo ruglo.

Opelo pokojnicima se služi u kapeli na starom groblju, a onda se organizovano, ili kako se ko snađe, voze međunarodnim putem do groblja na Molom Stupnju na kome, čim padne kiša, trebaju bezmalo ribarske čizme.

Mnogi Zaječarci, koji još nisu zaboravili da koriste zdrav razum, postavljaju opravdano pitanje da li vlast Saše Mirkovića od starog groblja pravi „turističku atrakciju" na račun groblja koje će se koristiti u narednim decenijama. Nije malo ni onih koji sumnjaju da se iza ulaganja tolikog novca u staro groblje kriju neke prljave rabote.

 

      Silom sačuvana većina

 

Iako je tokom prošle i početkom ove godine Skupština grada udarnički i sve po hitnom postupku radila i za 15 meseci nanizala čak 74 sednice (u proseku pet mesečno), jesenas je privremeno prikočila. Dogodilo se to nakon što je Izvršni odbor SNS iz te stranke isključio Sašu Mirkovića, jer se oglušio o izričit zahtev Glavnog odbora da nijedan član te stranke ne može imati dve funkcije.

Ta vest je obradovala mnoge Zaječarce, koji su olako zaključili da je samovolji i svevlasti Saše Mirkovića i njegovih piona koji su unazadili Zaječar i gurnuli ga u bedu i beznađe, došao kraj.

Ispostavilo se da nije baš tako, jer je odluka o isključenju iz stranke zalutala u magli na Čestobrodici, a ispalo je da ni zahtev Glavnog odbora nije bio baš toliko izričit koliko zvučao.

Uz podršku pomenute Zorane Mihajlović, koja je svojski dezinformisala javnost poričući nadležnost Izvršnog odbora da isključi nekoga ko je član Glavnog odbora SNS, mada u Statutu stranke ta nadležnost postoji, a verovatno i još nekih visokih funkcionera SNS, Mirkoviću na pamet ne pada da podnese ostavku na mesto predsednika Skupštine grada Zaječara ili poslanika u Skupštini Srbije.

Umesto toga krenuo je u žestoku kampanju protiv Tomislava Nikolića, predsednika Srbije, koga je bez pardona nazvao prevarantom, i njegovog sina Radomira Nikolića, predsednika Izvršnog odbora, što nedvosmisleno upućuje na zaključak da unutar vladajuće stranke postoje podele, u kojima je Mirković sitan, ali koristan igrač. Koliko koristan i da li će mu se ta uloga isplatiti budućnost će pokazati.

Politička, ili bolje reći politikantska boranija, sastavljena od preletača iz URS-a i u javnim preduzećima, ustanovama pa čak i u Gradskoj upravi uhljebljenih PRS-ovaca, koju je oko sebe okupio Saša Mirković, kada je svoj PRS preobukao u uniformu SNS i tako došao u priliku da sa funkcijom predsednika Skupština postane sva vlast u Zaječaru, bila je ozbiljno pokolebana vešću o njegovom smenjivanju, pa čak 40 dana sednica nije sazivana.

U tom periodu desile su se brojne politički mutne radnje. Mirkovićeva vlast, koja je udarnički zapošljavala odbornike, njihove supruge i članove familije, vešto je iskoristila te obeležene karte, nekima usput pripretila gubljenjem radnih mesta i većina je opet stabilizovana. Jedino je ostalo nejasno da li je sada u Zaječaru na vlasti SNS ili grupa građana „Pokrenimo Zaječar".

Da bi sve to izgledalo makar formalno čisto, zaječarski vlastodršci su se setili odavno zaboravljenog Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Ali, umesto kriterijuma koji su tim Zakonom predviđeni, iz sistematizacija ustanova brisana su radna mesta po naređenju Velimira Ognjenovića, izvršitelja volje svemoćnog Saše Mirkovića. Čak je i potpisnik ovih redova dobio primamljivu ponudu ako prestane da se u „Tabloidu" bavi Mirkovićevom vladavinom. Pošto ponuda nije prihvaćena ceh je platio njegov sin, čije je radno mesto u Centru za kulturu i turizam CEKIT ekspresno ukinuto.

Protiv odbornika Dragana Gogića, koji je odbio da klekne ispred gospodara, podneta je krivična prijava zbog navodnog podsticanja gradonačelnika Velimira Ognjenovića da mu iz kase grada da 7.000 evra, mada Gogić kategorično tvrdi da je pozajmicu, koju nije dobio, tražio privatno od Saše Mirkovića, a on ga uputio na gradonačelnika.

Protiv Miljana Gogića, koji je ekspresno smenjen sa funkcije upravnika Pozorišta „Zoran Radmilović", na osnovu nepotpisanog „zahteva radnika" i bez predloga Upravnog odbora, podneta je prijava „zbog krivičnog dela u vezi sa javnim nabavkama…" prilikom rekonstrukcije i adaptacije zgrade pomenute ustanove kulture, mada Gogić junior tvrdi da je adaptacija plaćena znatno manje nego što je planirano, da je posao dobiila firma koja je dala najnižu ponudu i da Uprava za javne nabavke nije imala nikakvih primedbi. U Zaječaru smo čuli priču iz više izvora da je problem nastao zbog toga što posao nije dobio izvođač po volji lokalne vlasti.

Bilo kako bilo Mirković je povratio za trenutak poljuljanu vlast, pa još može da se o trošku Zaječaraca, koliko mu je god volja, „službeno" vozika navodno sopstvenim automobilom marke Mercedes Benz tip S 350, koji uopšte nije njegovo vozilo, nego je vlasništvo firme NBG LIZING DOO, Beograd, dato na korišćenje privrednom društvu Orbita rent a car DOO, Bulevar Mihajla Pupina 181, Novi Beograd.

Pošto u rešenju broj 114-47, od 20. 6. 2014. godine, koje je potpisao sada pokojni Tomislav Pavlović, načelnik Gradske uprave Zaječar, doslovno piše: „Predsedniku Skupštine grada Zaječara Saši Mirkoviću, odobrava se korišćenje sopstvenog automobila Mercedes reg. BG-808-WĆ, radi obavljanja službenog posla predsednika Skupštine i narodnog poslanika Skupštine Srbije", ispada da je Mirković navedeno rešenje dobio na prevaru. I ne samo to.

U Uredbi o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika doslovno piše: „Ako zbog hitnosti, odnosno potreba službenog posla državni službenik ili nameštenik ne može koristiti ni prevoz u javnom saobraćaju ni službeno vozilo, on, po pismenom odobrenju ovlašćenog lica (u kome su navedeni razlozi hitnosti, odnosno potreba službenog posla), može koristiti sopstveni automobil."

Mirković "sopstveni" automobil koristi stalno, a u Gradskoj upravi kažu da gorivo plaćeno karticom za gorivo EKO Serbia AD, koja je vlasništvo grada i nosi broj registracije vozila, ne pravda na osnovu putnih naloga. Kako ga pravda mogli bi da se raspitaju nadležni. Izgleda da ima mnogo ozbiljnijih kandidata za krivične prijave od Gogića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOMAĆI I GOSTI: DOK SRPSKE ŽRTVE ČEKAJU PRAVDU, ALBANSKI PUT U EVROPU IDE PREKO SRPSKOG GOSTOPRIMSTVA

9. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Slamanje Srbije i njenog državnog suvereniteta, pri samom je kraju. Istovremeno, američki projekat Velike Albanije, sve je bliži svojoj realizaciji. Ove dve činjenice su u korelaciji: nema Velike Albanije bez male, osakaćene i ponižene Srbije. To treba 10. novembra da potvrdi albanski premijer Edi Rama kad bude gost kod Aleksandra Vučića koji je spreman da prihvati "novu realnost".

 

                Mersiha Hadžić

 

Albanski premijer Edi Rama dolazi u zvaničnu posetu Srbiji, 10. novembra. Ova vest ne bi imala velikog značaja da joj nije prethodilo niz provokacija koji Srbiju i njen suverenitet dovode u pitanje.

Rodeni brat Edija Rame, napravio je ove jeseni nezapamćenu političku provokaciju, sa zastavom velike Albanije, tako što je na stadionu"Partizana" (14. oktobra), prilikom fudbalske utakmice Srbija-Albanija, okačio na minijaturnu bespilotnu letilicu (takozvani Dron).

Pre tog dogadaja, najavljen je dolazak predsednice samoproglašene albanske države Kosovo, Atifete Jahjage u Beograd, mada je reč o tvorevini nepriznatoj i u medunarodnim okvirima.

Treća i najveća provokacija, desila se još krajem avgusta meseca ove godine, kad je iz okruženja glavnog "protektora" za Srbiju, Majkla Devenporta, najavljena promena Ustava Srbije, u kome će albansko Kosovo kao nezavisna država biti i zvanično priznato.

U meduvremenu je i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, morao da odustane od poziva da ode u Belgiju na obeležavanje stote godišnjice od početka Prvog svetskog rata, zato što je organizator odlučio da postavi zastavu lažne države Kosovo, i da medu zvanicama bude i predstavnik te nazovi-države.

Sprdnju sa Srbijom, nastavio je albanski premijer Rama, izjavom da je u protokolu posete Srbiji i Beogradu predvideno da mu gradonacelnik srpske prestonice ritualno preda ključeve Beograda, kao Sulejmanu Veličanstvenom.

Sve ovo i mnogo toga još, predstavlja tek mali deo redovnog nasilja nad suverenošcu i dostojanstvom države Srbije, koju svakodnevno sprovode veliki evropski i američki "prijatelji" pomanitalog srpskog premijera, Aleksandra Vučića. Zapad je odlučio da potpuno ponizi Srbiju i natera je da prizna ono što se priznati ne može i ne sme: albansku državu na svojoj teritoriji.

Dolazak Edija Rame 10. novembra u Beograd, zvaniČno ima za cilj postizanje istorijskog pomirenja. Sa kim da se Srbija miri, to niko od srpskih vlasti nije pitao predstavnike albanske države.

Jer, Srbija sa Albanijom nije ratovala. Na početku prošlog veka, Srbija je tri puta odbila da podeli Albaniju na tri dela, na predlog Grcke i Italije. Početkom ovoga veka, Albanija je stala uz separatističku državu svojih sunarodnika na Kosovu. Ni tada Srbija nije prekinula diplomatske odnose sa Albanijom. Niti je bila u ratu sa njom.

Još ranije, devedesetih godina, sve albanske vlasti u sadejstvu sa americkim vojno-obaveštajnim akcijama, jednodušno su radile na razbijanju Srbije. Mafijaško ćutanje albanskih vlasti na nepobitne dokaze bivšeg švajcarskog tužioca, Dika Martija, da su Srbi sa Kosova otimani i da su im u Albaniji vadeni vitalni organi i prodavani preko posrednika u Tursku, razlog je više da srpske vlasti ne pristanu na bilo kakav dijalog, dok se krivci za ovaj zločin ne pronadu.

Umesto toga, Aleksandar Vučić je pristao da ugosti Edija Ramu u Beogradu i da mu omogući da poseti opštine na jugu Srbije, Bujanovac i Preševo, gde živi većinsko albansko stanovništvo.

Redakcijski izvori u ove dve opštine govore da se sprema spektakularan doček albanskom premijeru i da, istovremeno, Albanci na Kosovu spremaju oružane provokacije i napade na preostale kosovske Srbe, kako bi tog dana, stavili do znanja vlastima u Beogradu, ko je "glavni" i "ko se pita".

Uz svesrdnu podršku američke vojno-obaveštajne mreže u Srbiji i na Kosovu, albanski separatisti nameravaju da ponove ono što su uradili 17. marta 2004. godine, paleći srpske kuće, pravoslavne crkve i manastire i ubijajući Srbe, gde god su ih videli.

Mirnim izborima u Ukrajini održanim prvih dana novembra i konačnim razgraničenjem Novorusije od ove države, anglo-američki imperijalizam izgubio je teren za provociranje Rusije. Ali, ono što im nije pošlo za rukom u Ukrajini, pokušaće na jugu Srbije. Dolazak Edija Rame, samo je prvi čin u tom scenariju.

Prilike na Kosovu su takve da je vreme za nasilje idealno. Američka ambasada u Prištini vec nekoliko meseci učestvuje u opstrukciji formiranja vlade. Parlament lažne države ne može da se formira, nove izbore je teško održati jer su sukobljeni klanovi Hašima Tacija i Ramuša Haradinaja odlučni u nameri da idu do kraja, po cenu velikih sukoba. Rešenje za izlazak iz ove krize je napad na preostale Srbe na Kosovu.

Do kojih granica je ova kriminalna paradržavna tvorevina otišla, govori i podatak da je u toku istraga korupcije u Euleksu. Ogroman novac od albanskih narko-kartela je plaćen kako bi iz haškog zatvora bio osloboden jedan od OVK zločinaca, Fatmir Ljimaj.

Istragu vodi Britanac Kenet Din. Pitanje je hoće li ova istraga ikada biti obavljena kako treba. Americke obaveštajne službe, koje su i stvorile OVK, spremne su da brane svoje "čedo".

O cčemu, u svetlu ovih dogadaja, Edi Rama i Aleksandar Vučić treba da pričaju? Dnevna štampa na albanskom u Prištini uveliko piše o tome kako ce Vučić i Rama potpisati nekakav sporazum o završetku auto-puta Priština-Niš, jer je autoput Priština-Tirana nekomercijalan. Tačnije, njime se ne ide u Evropu. Albanci traže izlaz ka severu. Na šta je sve Vučić spreman da pristane!!?

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

 

VRŠILAC DUŽNOSTI „ŠEFA MAFIJE“ IGRA ULOGU KOORDINATORA U MINISTARSTVU PRAVDE

20. октобра 2014. 1 коментар

 

Velimir Vidić ima titulu „koordinator za zatvore", koja mu odlično stoji, jer on i jeste za zatvor, ali kao osuđenik. Pod njegovim nadzorom i u njegovoj organizaciji srpski budžet je opljačkan za milione evra, a u svemu mu pomažu članovi njegove porodice koje je lično zaposlio na ključnim mestima. Sve dosadašnje pokušaje da se sprovede istraga o ovim krađama Vidić je zaustavio, jer se na njegovom platnom spisku nalaze i ministar pravde Nikola Selaković i direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović.

 

              Igor Milanović

 

U biografiji Velimira Vidića, koordinatora za zatvore u Ministarstvu pravde, piše da je završio Višu trenersku školu, do 1999. godine bio je upravnik Okružnog zatvora u Peći i da je odatle pobegao tokom NATO agresije u centralnu Srbiju, gde ubrzo dospeva na mesto upravnika Okružnog zatvora u Padinskoj Skeli.

Kao upravnik ovog zatvora Vidić je pokazao svoje drugo lice, jer se do tada smatralo da je častan čovek. Puštao je da osuđena lica budu maltretirana, a da zaposleni hranu namenjenu osuđenicima nose u svoje privatne prodavnice i tamo je prodaju. Posle toga 2008. godine Vidić postaje upravnik KPZ Zabela.

Već u junu mesecu 2010. godine, Vidić se, iako u međuvremenu penzionisan, pojavljuje kao specijalni savetnik ministarke pravde Snežane Malović, a kasnije postaje i koordinator u ministarstvu, u to vreme još po ugovoru o delu. Radno mesto "koordinatora" do tada nije postojalo, a izmišljeno je specijalno za Vidića. Tako je pored penzije od stotinak hiljada dinara, on mesečno prihodovao još najmanje 200 hiljada za posao koordinacije i specijalnog savetovanja.

Internim dopisom Ministarstva pravde od 31. decembra 2012. broj 7-00-81/2012-03 potpisanog od strane direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) Milana Stevovića i upućenog Milanu Mrakoviću iz istog ministarstva, potvrđeno je da dotadašnji penzioner Velimir Vidić primljen u stalni radni odnos u Ministarstvu pravde!

Velimir Vidić nije zaboravio ni članove svoje najuže porodice, pa tako 30. maja 2011. lično potpisuje rešenje broj 112-01-197/1/2011-03 kojim svoju suprugu Mirunu Vidić postavlja na do tada nepostojeće radno mesto u Centralnom zatvoru u Beogradu. Za potrebe zaposlenja Velimir izmišlja i biografiju svoje supruge u kojoj navodi kako je ona, navodno, do tada bila zaposlena u KPZ Istok.

Ovaj zatvor je 1999. izmešten sa Kosova i Metohije, a osuđenici i zaposleni su raspoređeni po ostalim zatvorima u Srbiji. Zaposleni iz KPZ Istoka ne sećaju se da su ikada pre agresije NATO-a i izmeštanja zatvora na poslu videli Mirunu, niti da je ona ikada formalno bila zaposlena u toj ustanovi.

Velimirova i Mirunina ćerka Maja Vidić je završila Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Leposaviću, ali joj to nije smetalo da se odmah posle diplomiranja zaposli u Ministarstvu pravde, i to čak kao savetnik direktora UIKS-a za bezbednost zatvora?! Njen posao je, u stvari, da "pegla" brljotine koje naprave članovi kriminalne grupe koju je oko sebe okupio njen otac. U Ministarstvu pravde je zaposlen i Velimirov sin.

Koliko je Maja Vidić sposobna za funkciju koju obavlja, pokazuje i jedna njena inspekcija KPZ Zabele, gde je pokazujući na velike mašine za pranje posteljine pitala šta je to. Pošto je dobila odgovor iznenađeno je prokomentarisala kako je bila ubeđena da su to agregati ili rashladni uređaji za obližnju kuhinju.

Ovako strateški raspoređeni članovi porodice Vidić lako i brzo dolaze na čelo takozvanog „Kosovskog klana" u Ministarstvu pravde, za koji se smatra da faktički upravlja svim srpskim zatvorima. Klanu pripadaju bivši radnici zatvora na Kosmetu, koji su posle NATO okupacije južne srpske pokrajine prešli na rad u zatvore u Centralnoj Srbiji i Vojvodini.

Vidić je najvažniji kadrovnik u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, i bez njegovog aminovanja niko ne može da bude zaposlen ili premešten na drugu dužnost. Tako se jedno vreme govorilo da će zapovednik straže u KPZ Zabeli Goran Nenadović biti prebačen u neki od zatvora u unutrašnjosti kako bi bio bliže porodici. Nakon što je Nenadović prešao u SNS i za potrebe ove stranke organizovao paravojne formacije u Braničevskom okrugu, Vidić je odlučio da ga ostavi na radu u najvećem zatvoru na Balkanu.

Nenadović je najvažnija veza između Vidića i stražara u KPZ Zabela koji žele da plate kako bi bili prebačeni u Specijalno odeljenje ovog zatvora u kome borave osuđeni za organizovani kriminal, a gde su plate daleko više nego u ostatku zatvora. Za ove premeštaje zaposleni su dužni da plate i do nekoliko hiljada evra. Deo tih para odlazi Vidiću, a deo zadržavaju Nenadović i saradnici.

Nenadovićev zamenik je Janko Stanišić, koji se ponadao da će postati zapovednik straže i dobiti veći procenat od mita koji plaćaju stražari. Pošto od Nenadovićevog odlaska nije bilo ništa između njega i ambicioznog zamenika je buknuo rat.

Ulje na vatru u ovom sukobu doliva načelnik Istražnog zatvora u Požarevcu Željko Matijević. Istražni zatvor pripada Kazneno popravnom zavodu u Zabeli, a Matijević očekuje da će posle odlaska ili zapovednika Nenadovića ili njegovog zamenika Stanišića on postati novi zamenik zapovednika i tako dobijati procenat od para koje iz Zabele odlaze Vidiću.

Matijević je prethodno radio u vojsci, zatim je bio zapovednik u zatvoru u Smederevu, odakle dolazi u KPZ Zabelu, posle toga prelazi na rad u Ženski zatvor u Požarevcu, vraća se u Zabelu i na kraju u jesen 2012. dolazi u Istražni zatvor.

Sa svih navedenih radnih mesta on je otpuštan ili mu je sugerisano da da otkaz kako ne bi bio krivično gonjen. Uprkos tome, a zahvaljujući svom prijateljstvu sa Vidićem, kojim se otvoreno hvali, Matijević je čak napredovao u službi.

Kao načelnik Istražnog zatvora Matijević svoje potčinjene vređa, psuje i maltretira, otvoreno im preti svojim drugom Vidićem i tera ih da jedni protiv drugih pišu prijave. I od osuđenika traži da izmišljaju prijave protiv zaposlenih koji mu nisu po volji, a zauzvrat im daje povoljniji tretman.

U Srbiji u svakom trenutku ima 10.000 lica lišenih slobode, a za izdtžavanje svake od tih osoba iz budžeta izdvaja po 1.500 dinara dnevno, što iznosi ukupno 15 miliona dinara dnevno, odnosno 450 miliona dinara mesečno.

Osim udela iz ove sume Vidić i njegova klika uzimaju i procenat od velikih građevinskih radova koji se dodeljuju samo odabranim preduzećima. Trik koji se ovde koristi je veoma jednostavan i papirološki je sve pokriveno.

Građevinska firma koja je angažovana za izgradnju ili renoviranje nekog zatvora za radnike uzima osuđenike kojima uprava zatvora kao nagradu daje pojačanu ishranu (dodatnu konzervu paštete ili mesnog nareska) i odobrenje za nagradne posete i pakete od porodice.

Izvođač radova, međutim, Upravi za izvršenje krivičnih sankcija fakturiše kao da su sve vreme radili kvalifikovani radnici koji dobijaju visoke dnevnice. Tako zarađen novac se deli među učesnicima, a deo obavezno mora da dobije i Vidić koji im zauzvrat obezbeđuje zaštitu u samom Ministarstvu pravde.

Vidića uopšte ne interesuje kakvo je stanje u srpskim zatvorima. Njemu je samo bitno da on i njegova porodica zarade dovoljno para i da se o njihovim marifetlucima ne priča.

Posle serije članaka u Tabloidu o stanju u najvećem srpskom zatvoru, Vidić je 8. septembra 2010. posetio KPZ Zabelu i naredio straži da ispita ko od osuđenih lica medijima dostavlja informacije. Sa lanca pušteni i krvožedni Vidićevi jurišnici posle toga su besomučno prebili dvadesetak osuđenika koje su na ispitivanje izvodili i usred noći. Istraga o ovome je stopirana sa vrha Ministarstva pravde.

Na mesto upravnika Specijalnog zatvora za osuđenike sa visokim kaznama u Padinskoj Skeli, Vidić postavlja Milana Pavlovića koji je ranije bio upravnik KPZ Sremska Mitrovica.

Nekoliko meseci je Pavlović bio paralelno i upravnik KPZ-a u Sremskoj Mitrovici i novosagrađenog zatvora u Padinskoj Skeli, nazvanog „Nova Skela". Pošto je došao na udar zaštitnika građana za lica lišena slobode Miloša Jankovića, zbog neljudskih uslova koji su vladali u KPZ Sremska Mitrovica, a bio je pominjan i u nekim aferama podmićivanja zaposlenih od strane osuđenika, Pavlović po Vidićevoj želji napušta ovaj zatvor i od tada je samo upravnik „Nove Skele".

U ovom zatvoru, po izveštajima osuđenika, ali i samih zaposlenih, vladaju neviđeni teror i korupcija. Novac koji rodbina uplaćuje osobama na izdržavanju kazne se ne knjiži i po nekoliko nedelja, a jedini način nabavke osnovnih potrepština je u kantini, koju kao i ostale po zatvorima u Srbiji monopolistički snabdeva „Nelt", a gde su cene po nekoliko puta više od onih u prodavnicama. Uvođenju ovog monopoliste kumovao je lično Vidić koji zauzvrat dobija deo tako zarađenih para.

Osuđenik V.M. (puno ime i prezime poznati redakciji) koji izdržava kaznu u „Novoj Skeli" tokom ovog leta podneo je nadležnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv stražara Nikole Rankovića, Aleksandra Veličkovića i Aleksandra Tasića u kojoj ih optužuje da su ga, dok je štrajkovao glađu zbog nanetih nepravdi, odveli u zatvorsku ambulantu koja nije pod video nadzorom i tu ga, pred prisutnom medicinskom sestrom, krvnički tukli ubeđujući ga da odustane od štrajka.

O postojanju ove krivične prijave obavešten je Pavlović, koji je to predočio Vidiću. Ni jednom od njih dvojice nije odgovaralo da tužilaštvo ispituje šta se dešava iza zidina ovog kazamata, pa je Vidić uz pomoć svojih ljudi u Ministarstvu pravde zaustavio istragu.

Ovo nije prvi put da Vidić zaustavi neku istragu protiv njemu bliskih ljudi, ali i protiv njega samog. Pre nekoliko godina je policijska patrola u toku noći došla u stan pravnice u KPZ Nišu Vesne Petrović sa nalogom za privođenje njenog sina Mlađana. U stanu su policajci zatekli samo Vesnu i Velimira Vidića koji je bio u gaćama.

Patrola je sačinila službenu belešku o ovome, koja je prosleđena i Ministarstvu pravde, ali se tamo niko nije interesovao za ljubavne avanture koordinatora Vidića. Mlađan Petrović je nešto kasnije uhapšen i osuđen zbog ilegalnog posedovanja oružja i droge. Noćni prijatelj njegove majke, Vidić, mu je sredio da ne ode u zatvor, već da kaznu sa nanogicom odsluži u kući.

Vidić se redovno privatno viđao sa Tomislavom Mitićem, zvanim „Deset posto", tadašnjim direktorom „Deligrada", firme koja posluje u sklopu KPZ Niš. Mitić je bio poznat po lažiranju konkursa za javne nabavke i sklapanju za zatvor nepovoljnih, ali za njega samog veoma isplativih ugovora sa privatnicima.

Mitić se sa Vidićem rado sastajao u restoranu "Stara Srbija" u Nišu, koji časni rukovodioci zatvora izbegavaju u širokom luku, jer se za njegovog vlasnika sumnja da je član kriminalne grupe izvesnog Šice, osuđenog od strane Suda za organizovani kriminal na višedecenijsku kaznu zatvora.

O čemu su Vidić i Mitić tajno razgovarali pod budnim okom mafije, teško da će se ikada saznati. Njihovo druženje je prestalo kada je Mitić posle velikog pritiska domaćih i stranih organizacija za borbu protiv korupcije smenjen sa mesta direktora "Deligrada". Vidić je i ovog svog saradnika zaštitio od krivičnog gonjenja, jer bi se u tom postupku otkrilo da je deo proneverenih i pokradenih para završio u džepovima Vidića i njegove ćerke Maje, pod čijom su kontrolom rađeni nadzori poslovanja Mitića i "Deligrada" kada, navodno, nisu nađene nikakve nepravilnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOTARSKI HAOS: BEZ POLOŽENOG NOTARSKOG ISPITA POSTALI NOTARI!!

5. октобра 2014. Коментари су искључени

 

Više od deset dana u Srbiji su štrajkovali advokati. Nije bilo suđenja, i nekoliko desetina hiljada predmeta odloženo je za presuđenje za nekoliko meseci.

Advokatura u Srbiji je u beznadežnom položaju. Advokati su svedeni na proletere, i advokatski proletarijat nije imao izbora, nego da štrajkom skrene pažnju da nisu u stanju plaćati državne namete i poreze, jer siromašni građani nisu više sposobni da plaćaju njihove usluge. U većini krivičnih postupaka sudovi okrivljenima određuju branioca po službenoj dužnosti, ili se okrivljeni sami brane, jer nemaju novca, a za kazne do pet godina zatvora, nije obavezna odbrana.

 

                 Milan Glamočanin

 

Ministar Nikolica Selaković nije bio uzbuđen. Nije mu se žurilo. Pregovore sa advokatima započeo je tek 22. septembra, desetog dana od njihovog štrajka.

Arogancija ministra pravde proizilazi iz njegovih ličnih odnosa sa premijerom Vučićem. Nikolicin brat Dragan Dejvid Selaković vršlja po SAD-u i debelo plaća Vučića, da njegovog brata drži na mestu ministra pravde Srbije. Takav skot nikada, u dugoj istoriji Srbije, nije mogao biti ni činovnik u ovom nadležstvu.

Sve čega se latio ministar Selaković, donelo je građanima Srbije nesreću.

Izborom privatnih izvršitelja Selaković je omogućio naprednjacima da na ova mesta postave svoje ljude, i tako, za desetine miliona evra opljačkaju javna preduzeća, plaćajući utuženja, od kojih više od polovine ne može biti naplaćeno.

Izborom notara u Srbiji, takođe će građanima oduzeto ustavno pravo da sklapaju ugovore i da prodaju svoju imovinu.

U pismu koje objavljujemo, notari opisuju hronologiju nameštenog konkursa i izbora koji je izvršio ministar Nikolica Selaković. Takođe, tarifa usluga notara je zastrašujuća. Za samo pola sata, koliko traje postupak overe ugovora o prodaji, ili zameni nepokretnosti, notar zaradi godišnju platu hirurga!

Savetujemo građane da se odjave iz svojih gradova, u kojima postoje notari, da se privremeno prijave u opštini gde nema notara, i da u sudu overe ugovor, i tako sačuvaju deset hiljada evra, koliko bi notar njihovog novca stavio u svoj džep.

A notar u pismu upućenom našoj redakciji navodi:

"…U novinama do sada je objavljeno više članaka u kojima je objašnjeno šta je sve Ministarstvo pravde nezakonito uradilo pre i nakon uvođenja notarstva u pravni sistem Srbije.

Međutim, potrebno je i sa ovog aspekta, posle skoro mesec dana rada notara, ukazati zbog čega je uvođenje notarstva potpuni promašaj.

Kao prvo, iz ovakvog nakaradanog načina uvođenja notarstva, gde je izabrano 93 (umesto 100) od ukupno 371 notara, odnosno 26 % od ukupnog broja, a sa druge strane, samo u Beogradu je izabrano 44 od ukupno 64, odnosno 2/3 izabranih notara, vidi se nesklad u broju sada primljenih notara u odnosu na ukupan broj.

Ovakvim izborom Ministarstva pravde od preko 2/3 ukupnog broja notara koji su izabrani za Beograd, ministarstvo može da kontroliše kompletnu Notarsku komoru-sistem, ne samo zbog toga što je ova 44 notara ministar izabrao , već i zbog toga što je i Beograd sa izabranim brojem notara dominantan u svemu o čemu će se odlučivati unutar notarske profesije.

Ministarstvo pravde je pokazalo nameru da kontroliše i notarski sistem, i zbog toga što je izabralo za notare lica koja nisu imala položen notarski ispit u momentu raspisivanja konkursa, i to Miodrag Đukanović, Ana Petrović, Srbislav Cveiić, Aleksandra Beštić, Iva Sekulić-Graovac, Jovanka Jovanović i Saša Bošković, kao i lica koja su pala na popravni ispit, i to Ivana Grabež, Milovan Glišić, Jasna Bojadžijevska, Dejan Radulović, Danka Carić, Savo Mićković, Dragana Smiljević, Slavica Jovanović…

Nezakonitim uvođenjem notarstva, ozbijlno je narušen pravni sistem Srbije, i povređeno ustavno načelo jednakosti građana. Advokatska komora Beograda pokrenula je dve inicijative za ocenu ustavnosti pojedinih odredbi Zakona o javnom beležništvu, koje nisu u skladu sa Ustavom.

U pripremi je, nova inicijativa za ocenu ustavnosti propisa o javnom beležništvu, jer u ovom momentu u 15 gradova i opština u Srbiji, važi Zakon o javnom beležništvu, i u njima isključivo notari obavljaju određene pravne poslove , a u preostalim opštinama i gradovima u Srbiji, (oko 100) taj posao obavljaju sudovi. Znači, ono što po Zakonu o javnom beležništvu ne može sud u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Valjevu i dr. mora sud u svim ostalim opštinama u Srbiji, odnosno isključivo sud.

Tako, na primer, u svim beogradskim opštinama, zatim u Bečeju, Valjevu, Jagodini, Kragujevcu, Leskovcu,Loznici, Nišu, Pazaru, Novom Sadu, Pančevu, Somboru, Staroj Pazovi , Subotici i Šapcu za sastavljanje Ugovora o prometu nepokretnosti, sud nema nikakvu nadležnost, već su za te poslove nadležni isključivo notari, a u svim ostalim opštinama u Srbiji notari nemaju nikakvu nadležnost, jer ne postoje, i za te poslove je nadležan iskljućivo sud. Ista je stvar sa zaključenjem Ugovora o doživotnom izdržvanju, ugovorima o ustupanju i raspodeli imovine za života i dr.

U jedinstvenom pravnom sistemu Republike Srbije ne bi smelo da se za pojedine opštine predvidi isključiva nadležnost notara, a u drugim opštinama da iste te poslove radi sud.

U pitanju je očigledno kršenje Ustava .

Smisao uvođenja notarstva, a Srbija ga je uvela poslednja u Evropi, i to na ovako nakaradan način je, pre svega u rasterećenju sudova, sa ciljem poboljšanja pravnog sistema Srbije.

Da li je uvođenjem notarstva došlo do rasterećenja sudova? Naravno da nije, jer notari u Beogradu i navedenim gradovima rade za sada samo posao promet nekretnina. Ranije, do uvođenja notarstva, taj posao su radili činovnici sa srednjom stručnom spremom, koji su radili na overama u sudovima, što znači da su notari samo zamenili činovnike na šalteru suda.

Do danas, za mesec dana u Beogradu ni jedan notar nije sastavio ni jedan Ugovor o doživotnom izdržavanju, niti Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života i dr., koji ugovori su izuzeti iz nadležnosti sudija.

Takvih ugovora je inače i ranije bilo veoma malo, tako da o nikakvom rasterećenju sudija ne može biti ni reči. Znači, u ovom momentu većina poslova koji su u nadležnosti notara i dalje je ostala u nadležnosti sudova, čak i u gradovima gde je notarstvo uvedeno, pa se postavlja pitanje zbog čega se notarstvo uopšte uvodilo.

S tim u vezi je i važno pitanje, zbog čega se ne vrši popunjavanje upražnjenih notarskih mesta, kako u Beogradu, tako i u drugim gradovima ? Zašto se ne raspisuje konkurs?

Da li se isto tako čeka možda Nova godina i zimski godišnji odmor, da se "provuče" izbor "zimskih" notara, kao što je to urađeno 1. avgusta, kada su prvi notari izabrani za vreme godišnjih odmora, sa namerom da uvođenje notarstva bude realizovano sa što manje kontrole javnosti. Postavlja se onda pitanje, šta je bila namera za ovakvo nakaradno uvođenje notarstva?

Odgovor se nameće: namera je da se uzme novac, i da se postojeći notari pozicioniraju što bolje u pravnim poslovima prometa nekretnina i kod banaka.

Ovako uvedeno notarstvo niti će doprineti rasterećenju sudova, niti će smanjiti broj sporova, ali će se zato većina notara obogatiti i moći će kako je rekao bivši premijer Zoran Živković "da vrati novac koji je notar dao, da bi bio izabran za notara". Kako je moguće da prođe nezapaženo da je Zoran Živković u Skupštini Srbije 31. 8. 2014. dao takvu izjavu, da mu niko od prisutnih poslanika nije odgovorio, niti pitao da li ima dokaze za takvu tvrdnju? Ni tužilaštvo, ni policija nisu reagovali na takvu izjavu bivšeg premijera. Umesto da pitaju Zorana Živkovića odakle mu saznanja da je takav izbor notara bio korumpiran, nadležni organi se prave kao da on ništa nije rekao.

Kako se Srbija nalazi u procesu pridruživanja EU, koja je i dala novac za poboljšanje pravnog sistema u zemlji, preko nemačke organizacije GIZ, zatim uvođenje katastra i dr. logično bi bilo da se onaj ko je dao pare zainteresuje za to kako su te pare potrošene, i kakvi su efekti postignuti!

Posle prvih mesec dana rada, jasno je da je uvođenje notarstva u Srbiji čist promašaj. Zbog čega se ne raspisuje konkurs za izbor novih notara? U ovom momentu su ispunjeni uslovi da se raspiše konkurs za popunu praznih mesta u Beogradu. Zbog čega se ne raspisuje takav konkurs? Razlog je očigledan. Sada konkurs raspisuje Notarska komora Srbije.

Notarska komora u dogovoru sa Ministarstvom pravde (obzirom da će i ubuduće ministar imenovati notare) imaju nameru da organizuju još dva tri ispitna roka za one notare koji će biti imenovani, i kada njihovi kandidati budu te ispite položili, za njih će biti raspisan konkurs, kao što je to bio slučaj sa konkursom od 5. juna 2014.godine. Čeka se protek vremena, a kada iduće godine bude izvršen izbor novih notara, postavlja se pitanje, imajući u vidu u kakvom vremenu živimo, ko će se još sećati neuspešnog uvođenja notarstva u Srbiji?

Inače, priprema se teren da se prilikom popunjavanja upražnjenih notarskih mesta za notare prime privatni izvršitelji koji nisu primljeni po ovom prvom konkursu (Raićević Veljko, Dragović Mihajlo, Stoikov Dragana, Ranković lsidora, Mladenović lvan, Nikolić Aleksandar), zatim biće primljeni oni kandidati koji budu položili u ispitnim rokovima od oktobra 2014. i dalje, kao i Ljiljana Blagojević, bivši pomoćnik ministra pravde, Gordana Ćelić Liubibratić , rukovodilac u Ministarstvu pravde, Danijela Vazura, sestra pomoćnika ministra pravde i dr.

Još jednu notornu laž predstavlja informacija da je sa notarstvom usluga jeftinija nego ranije. Prema članu 21. Javnobeležničke tarife, javni beležnik će naplatiti, npr. za overu Ugovora o prometu nepokretnosti koji ima vrednost 200.000 eura, ukupno 68.400 dinara, za nepokretnost vrednosti 300.000 eura 86.000 dinara, za nepokretnost od 400.000 Eura 111.600 dinara. I što je nekretnina skuplja, cena notarske usluge progresivno raste! Za predugovor treba platiti još 50% od usluge notara, tako da je za overu nepokretnosti od strane notara, na vrednost nekretnine preko 60.000 eura, usluga notara skuplja višestruko, a za nepokretnosti velike vrednosti notar može naplatiti i do 720.000 dinara, odnosno maksimum 6.000 Eura.

Kako notar može po javnobeležničkoj tarifi (čl. 21) naplatiti i za predugovor još 50% od 720.000 dinara, odnosno 360.000 dinara proizlazi da za promet samo jedne nepokretnosti velike vrednosti može naplatiti 1.080.000 dinara! Manje od tog iznosa, inače, zaradi hirurg koji obavi 200 operacija za godinu dana. I da budemo još precizniji, taj iznos notar mora naplatiti, inače čini disciplinski prestup koji kao sankciju ima prestanak notarske delatnosti (čl. 11. javnobeležničke tarife).

Znači, za nepokretnosti velike vrednosti sada treba izdvojiti 1.080.000 dinara (član 21 javnobeležničke tarife) dok je ranije ta usluga kod suda koštala maksimum 39.000 dinara. odnosno 325 Eura, što znači da je notarska usluga skuplja skoro 30 puta.

Ranije je ta usluga, kad je overavao Ugovor pred sudom građanina koštala najviše 39.000 dinara, bez obzira na veliku vrednost nepokretnosti. U svim opštinama gde nije uvedeno notarstvo, (a ima ih preko 100 u Srbiji), građane bi trebalo da košta sudska taksa na ime overe Ugovora najviše 39.000 dinara , bez obzira na vrednost predmetne nepokretnosti, a u gradovima gde je notarstvo uvedeno, kako smo već naveli, tri, pet, pa i dvadeset puta više.

Država se dosetila, pa će ubuduće u gradovima gde nema notara, sudije sastavljati notarske zapise, i naplaćivati notarsku naknadu za njihovu izradu. Zbog toga što sudije to ne znaju, jer nisu položili javnobeležnički ispit, do danas od uvođenja notarstva nijedan takav ugovor nije sačinjen, ni u jednom sudu u Srbiji.

Ova glupost, da sudiie sastavljaju notarske zapise kod prometa nepokretnosti, proširena je i na sastavljanje ugovora o deobi zajedničke imovine supružnika i vanbračnih partnera , zatim ustupanje i raspodelu imovine za života, sastavljanje ugovora o doživotnom izdržavanju i cena koštanja notarske usluge koja je takođe višestruko skuplja nego ranije, primenjuje se i na ove ugovore. Najodgovorniji za ovakvo stanje u srpskom pravosuđu su po prirodi stvari ministar pravde Nikola Selaković i njegov kolega sa Pravnog fakulteta u Beogradu Dejan Đurđević, koji je, iako nestručan, osmislio takav način uvođenja notarstva u pravni sistem Republike Srbije."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEŠETARI STRUJE I PARA: KO TO UPRAVLJA ŽICAMA DALEKOVODA I MASNO ZARAĐUJE???

30. септембра 2014. 1 коментар

 

Čim je Vučić došao na vlast, imenovao je svoga kuma Nikolu Petrovića za direktora "Eleketromreže Srbije", Umesto da se, kako je najavljivao, obračuna sa kriminalcima kalibra Hamovića i Lazarevića, Vučić im se pridružio, kako bi "Elektromreže Srbije" završile u rukama Hamovića i Lazarevića, I to se desilo. Platiće njih dvojica Vučiću još koliko treba. O tome piše insajder redakcije zaposlen u EPS-u.

 

             Insajder E- 9

 

Javno preduzeće "Elektromreže Srbije" je jedino preduzeće koje je u statusu javnog preduzeća izdvojeno iz EPS-a. Sva kasnija izdvajanja firmi bila su u statusu društava sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.) gde je preko organa upravljanja, kao što su Upravni odbor i Skupština tog preduzeća, EPS i dalje odlučivao o njihovom poslovanju, ali za njihove gubitke u poslovanju nije snosio nikakvu odgovornost kao osnivač.

 

     Šta je u stvari JP "Elektromreže Srbije"?

 

Jednostavno rečeno, prenosni sistem je kao autostrada električne energije; to su svi dalekovodi preko kojih struja putuje od proizvođača, svi transformatori koji dok struja putuje žicama smanjuju napon struje, sve trafo-stanice koje još više smanjuju napon struje kako bi on bio sveden na neki odgovarajući, da kada se približi gradovima ili fabrikama koje struja napaja, opet bude smanjen na nivo na kom bi električne mašine i uređaji mogli da koriste tu struju.

Struja se proizvodi sa velikim naponom i on se usput smanjuje, ali se ne smanjuje količina struje, već samo njena jačina. Tako bar uče decu iz opšteg tehničkog obrazovanja.

Dakle, JP EMS predstavlja autoputeve struje po celoj Srbiji, a transformatori su kao tuneli, tu struja malo uspori. Kada struja siđe sa "autoputa" (EMS) ona ide na "regionalne puteve" koji predstavljaju Elektro-distribucije (ED, koje su delovi EPS-a), preko čijih malih trafoa i bandera i žica struja doputuje do nas građana.

Kada se izvozi, struja mora da putuje kroz prenosni sistem JP EMS, ali i kada se izvozi, struja mora da putuje kroz prenosni sistem JP EMS. Ta usluga se kao na autoputu struje naplaćuje.

JP "Elektromreže Srbije" žive i postoje da naplaćuju "drumarinu" za struju koja prolazi njihovom "autostradom struje". JP "EMS" dakle ne trguje strujom, samo joj obezbeđuje autoput po kojem ona putuje.

Trgovinom strujom se u državi Srbiji bavi JP "EPS" kroz svoju Direkciju za trgovinu električnom energijom, zatim nezaobilazni "Rudnap" u vlasništvu Vojina Lazarevića i još nezaobilazniji "Energy Financing Team-EFT" u vlasništvu Vuka Hamovića.

Vlada Republike Srbije je 19. juna 2013. podnela Agenciji za privredne registre RS (APR) izmenjen Osnivački akt preduzeća JP "Elektromreže Srbije", koji je promenila 4. juna 2013. da bi pored osnovne delatnosti preduzeća, kroz novi Osnivački akt, pokušala da u članu 7. "provuče" da JP "EMS" treba da se bavi i trgovinom strujom.

APR odbija takav izmenjen Osnivački akt, pošto on nije u skladu sa registrovanom pretežnom delatnosti preduzeća, koja je "prenos električne energije i upravljanje prenosnim sistemom pod šifrom delatnosti 35.12".

APR postupa apsolutno u skladu sa zakonom, jer JP "EMS" nije registrovan za trgovinu električnom energijom, niti za kako su u izmenjenom Osnivačkom aktu naveli: "organizovanje tržišta električne energije". Dokaz o tome je Rešenje o odbačaju (BD 81266/2013) , koje je javno dostupni podatak na sajtu APR kada se nađu podaci o privrednom društvu JP "EMS".

Dakle, Vlada Ivice Dačića i njegovog prvog potpredsednika Aleksandra Vučića želela je da JP "EMS" koji je prenosni sistem struje, pretvori u trgovca strujom. To bi bilo kao kada bi JP "Putevi Srbije" u zaustavnoj traci autoputa Beograd-Niš postavili da prodaju automobile.

Jedina logika koja bi tome vodila je da autoput ima veze sa automobilima, pa kad se već po njemu voze, mogu tu i da se prodaju. Po toj logici bi prenosni sistem struje (EMS) trebao da postane trgovac strujom. Međutim, za to nije registrovan i to je u prvi mah odbijeno.

Direktor preduzeća EMS kao njegov zakonski zastupnik se žali na Rešenje o odbačaju Agencije za privredne registre, i to ministarstvu nadležnom za položaj privrednih društava (Ministarstvo privrede).

Istovremeno, Ministarstvo privrede nalaže Agenciji za privredne registre da usvoji žalbu Nikole Petrovića sa obrazloženjem da pod "prenos električne energije i upravljanje prenosnim sistemom pod šifrom delatnosti 35.12 spada i trgovina strujom" što je apsolutna glupost, međutim APR je po Rešenju Ministarstva privrede morao da postupi tako da je žalba usvojena, Rešenjem o usvajanju (BD 81266/2013/01) od 3. oktobra 2013. godine.

Ovim Rešenjem je usvojen izmenjeni Osnivački akt JP "EMS" koji potpisuje predsednik Vlade R.Srbije Ivica Dačić. Da sve tu nije u zakonskom roku, potvrđuje činjenica da je Ministarstvo privrede usvojilo žalbu Nikole Petrovića 19. 7. 2013. a to je 4 dana pre nego što je dobilo Rešenje od APR da je registracija izmenjenog Osnivačkog akta odbijena.

Dakle, znali su da postupaju protivzakonito i spremili su dopis na vreme.

Zašto bi neko hteo da "autoputeve struje" pretvori u trgovce strujom? Vlast nas kroz medije indoktrinira kako nam treba "berza struje" koju će navodno EMS da organizuje. Zašto bi se EMS time bavio kada EPS već ima Direkciju za trgovinu električnom energijom?

EPS je registrovan između ostalog za trgovinu strujom i ima kapaciteta i iskustva da se time bavi, a EMS nema. Zašto državi Srbiji treba još jedan trgovac strujom u njenom vlasništvu? Jasno je da ne treba. Međutim, setimo se čime se bave cenjena gospoda Hamović i Lazarević: trgovinom strujom.

Po Zakonu o privatizaciji kada se prodaje neka firma, uslovi za kupca su da je on već određeni deo godina u delatnosti preduzeća koje kupuje. To je u Zakon o privatizaciji stavljeno da bi firme kupili ozbiljni investitori iz iste privredne grane, kako bi bila osigurana budućnost preduzeća, a ne da ga neko kupi i ugasi i rasproda imovinu.

Vuk Hamović i Vojin Lazarević već godinama pokušavaju da se dočepaju EMS-a, ali da bi bili potencijalni kupci EMS-a sprečava ih uslov da mora da se bave delatnošću preduzeća koje kupuju, a to je prenos električne energije.

Oni nemaju u svom vlasništvu nijedan prenosni sistem, oni su mešetari, kupuju i prodaju struju. Zato je Vlada Srbije našla način kako da im proda EMS: dodaće protivzakonito u Osnivački akt EMS, delatnost kojom se bave Vuk Hamović i Vojin Lazarević, a to je trgovina strujom. Tako su oni mislili da su rešili problem "da breg ipak dođe Muhamedu".

Posedovati prenosni sistem električne energije je najčistiji posao u energetskom sektoru. Ne nalaziš se u proizvodnji, ne "prljaš ruke", nemaš veliki broj zaposlenih, nisu potrebna velika investiciona ulaganja već samo blagovremena i sitna održavanja, imaš obezbeđen posao zauvek, jer će tvojim dalekovodima zauvek ići tuđa struja, a ti ćeš naplaćivati "putarinu".

Svi ostali delovi elektroenergetskog sektora moraju da se bave brojnim kupcima, dobavljačima, remontima, opremom, radnicima u najmanje 20 puta većem obimu nego što je to slučaj sa prenosnim sistemom. Zato je prenosni sistem najčistiji i najprofitabilniji biznis.

Međutim, rukovodstvo EMS na čelu sa Nikolom Petrovićem želi pre privatizacije da se EMS udalji iz proizvodnje što je više moguće, kako bi taj biznis postao još čistiji, i sa još manje odgovornosti i manje posla. Zato su 11. septembra 2014. trafo-stanice od 110/35 kilovolti predate iz nadležnosti EMS u nadležnost EPS (elektrodistribucijama: EDB, Centar, Elektrosrbija, Jugoistok, koje su u sastavu sistema EPS).

Kakav je to prenosni sistem koji se odriče trafo-stanica koje kako smo rekli smanjuju napon? Oni, ustvari, žele samo da upravljaju žicama na dalekovodima u EMS i da naplaćuju "putarinu" za struju. Ne interesuje ih održavanje sistema, a trafo-stanice moraju da se održavaju.

Hamović i Lazarević žele da sa što manje rada, održavanja, radnika i posla dobijaju što više para. Zato je EPS-u predato vlasništvo nad trafo-stanicama, pa neka se onaj ko kupi EPS bavi održavanjem istih, dok će Hamović i Lazarević samo skidati kajmak preko EMS-a.

Potvrdu za to nalazimo u vestima novinskih agencija Beta i Tanjug od 11. 9. 2014. godine, gde piše: "…Antić je potpisao ugovor o davanju na korišćenje i upravljanje transformatorskih stanica privrednim društvima ‘EDB’, ‘Centar’, ‘Elektrosrbija’ i ‘Jugoistok’…".

Ministar Aleksandar Antić, nakon potpisivanja ugovora sa predstavnicima tih preduzeća, objasnio je novinarima da je time praktično definisana organizacija u okviru sistema i otklonjen problem, jer ranije nije bilo u potpunosti naznačeno ko vodi računa o transformatorskim stanicama 110/35, i da su one nekada bile u nadležnosti EMS-a.

On je rekao da novim Zakonom o energetici one "više nisu deo prenosnog, već distributivnog sistema, i da je sada definisana nadležnost nad njima, odnosno održavanje i upravljanje tim stanicama povereno je ovim preduzećima".

Objavljena je i vest da je ministar rudarstva i energetike potpisao ugovore sa direktorima sva četiri privredna društva za distribuciju električne energije o davanju na korišćenje i upravljanje transformatorskih stanica od 110 kilovolti.

To su Elektrodistribucija "Beograd’ (EDB), Elektrodistrubucija "Centar" iz Kragujevca, "Jugoistok" iz Niša i "Elektrosrbija" iz Kraljeva. Direktori tih preduzeća su ocenili da će preuzimanje odgovornosti za te trafostanice doprineti stabilnosti snadbevanja, ali su primetili da bi eventualan problem mogao biti "nedostatak elektro-inženjera i elektro-montera."

Jasno je da će otpustiti višak elektro-montera iz EMS-a, a da li će iste primiti u EPS, to se ne zna, jer je na snazi Zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru. Verovatno će nekoga i zaposliti za elektro-montere za održavanje tih stanica, ali po partijskoj liniji SNS-a, kako su i dosad zapošljavali po EPS.

Kako bi "Elektromreže Srbije" sigurno završile u rukama Hamovića i Lazarevića, kako im je obećano, potrebno je da na čelu EMS bude čovek od poverenja Aleksandra Vučića.

Najbliži Vučićev prijatelj Nikola Petrović je imenovan za direktora JP EMS 21.12.2012. Iako je u međuvremenu Narodna skupština Republike Srbije donela Zakon o izboru direktora javnih preduzeća, koji predviđa izbor direktora na konkursu, Nikola Petrović je i dan danas na čelu EMS-a, bez bilo kakvog konkursa i pravnog osnova.

Jedini dokument kojim su nekako pokušali da legalizuju Petrovićev ostanak na čelu EMS-a je upravo pominjani izmenjeni Osnivački akt EMS. U članu 41. tog akta u prelaznim odredbama stoji da će "Direktor imenovan 21. decembra 2012. nastaviti da obavlja tu funkciju do imenovanja direktora u skladu sa zakonom".

Krajnji rok za završetak konkursa za direktore JP po Zakonu o JP je istekao 30. 6. 2013. a Osnivački akt je prihvaćen od APR tek 3. 10. 2013.

Konkurs za direktora EMS nije nikada raspisan. Nikola Petrović je direktor bez ikakvog pravnog osnova i protivno zakonima ove države.

Vlada Aleksandra Vučića i Ivice Dačića je i u slučaju direktora EPS prekršila Zakon o privrednim društvima, ne samo što je direktor u statusu vršioca dužnosti dve pune godine, već ponajviše zbog toga što je ISTA OSOBA dobila dva uzastopna mandata kao vršilac dužnosti direktora.

Zakon kaže da ako se posle isteka mandata vršiocu dužnosti direktora ne izabere direktor, osoba koja je bila vršilac dužnosti ne može ponovo biti izabrana za vršioca dužnosti.

Zakon je egzaktan. Aleksandar Obradović je protivzakonito dobio drugi mandat vršioca dužnosti direktora EPS-a. Dva generalna direktora, u dve najvažnije elektroenergetske firme u Srbiji su protivzakonito postavljena, i to ni manje ni više, od strane Vlade Srbije. Ona Vlada koja krši Zakone sopstvene države time po Ustavu čini "državni udar". Vlada našeg milog Vođe to čini svakog dana.

 

    A 1.

   Restruktuiranje, dakle-rasparčavanje

Pod pritiskom MMF-a, Svetske banke i vlasnika međunarodnog krupnog kapitala Javno preduzeće Elektroprivreda Srbije ušla je 2005. godine u proces restruktuiranja.

Prvi i najznačajniji korak u rasparčavanju EPS bio je izdvajanje prenosnog sistema električne energije u posebno javno preduzeće. Tako se 1. jula 2005. godine u Agenciji za privredne registre registruje novo javno preduzeće pod imenom JP "Elektromreže Srbije". Pravna forma "javno preduzeće" znači da mu je osnivač Republika Srbija, i da je u svom poslovanju samostalno od firme EPS, od koje je nastalo. Takođe, znači da je pred zakonom JP EMS isti kao JP EPS, dakle odgovara sopstvenom Upravnom odboru, koji odgovara Vladi Republike Srbije, a ne odgovara Upravnom odboru EPS-a, iz kojeg je nastao.

 

    A 2.

   Vučić dobio 200 hiljada dolara da ćuti

Večernje novosti su 14. maja 2004. godine objavile vest da je propao pokušaj Anketnog odbora Narodne skupštine Srbije, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, poslanikom Srpske radikalne stranke, da se utvrdi istina oko uvoza i trgovine električnom energijom: “…Posle dvomesečnog istraživanja Anketni odbor Skupštine Srbije rastao se neobavljena posla."

Svako ko se ponadao da će Anketni odbor Skupštine Srbije razmrsiti klupko sumnji u "aferi struja, mazut i bankarske transakcije s energentima" – prevario se. To će se, verovatno, desiti i onima koji su uvereni da će, na osnovu prikupljene ogromne dokumentacije i svedočenja svih važnijih aktera, tačku na "slučaj" staviti policija, tužilaštvo i sud.

Svesni ovakvog epiloga, svi članovi Anketnog odbora (šestoro ih je, i to iz DSS, G 17 plus, SPO-NS, SPS, DS i SRS) složni su otuda ponajviše samo u jednome:

U pitanju je toliko stručna materija da bi najbolje bilo sve prepustiti nekoj zaista nezavisnoj, i to inostranoj revizorskoj kući na – procenu!

A, za tako nešto potreban je poprilično veliki paketić dolara i evra, svejedno. Uz dvomesečan rad Anketnog odbora i angažovanje 28 svedoka, a taj trošak (na teret budžeta Skupštine) još nije izračunat, i uz angažovanje revizora, lako se može desiti da sve košta više nego što je eventualno napravljeno štete u poslovanjima EPS i NIS sa londonskim firmama "Interfejs" i EFT.

Podeljen po partijskoj liniji pripadanja (i predizbornih potreba), Anketni odbor podelio se i po načinu na koji je iste stvari gledao različitim očima. Otud i njihova – četiri izveštaja parlamentu.

Đorđe Mamula, Milko Štimac i Dragan Jovanović, svoje potpise stavili su iza "nosećeg" izveštaja Anketnog odbora. Oni za "uočene propuste" okrivljuju prethodnu Vladu Srbije, jer "nije imala nikakvu strategiju ni jasnu energetsku politiku, niti je išta učinila da zakonski uredi oblast deponovanja i trgovanja strujom, mazutom"… Takođe, smatraju da su tvrdnje o "astronomskoj šteti nanetoj srpskim državnim kompanijama" bez osnova, sračunate na zgrtanje predizbornih poena.

Ogorčen što ove njegove kolege ne vide isto što i on, Aleksandar Vučić (SRS) nije odustao od početne izjave o "kumovsko-mafijaškim vezama Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića (EFT i Interfejs) i čelnih ljudi NIS, EPS i vlasti" (on dodaje: "i bivše i sadašnje").

Zahvaljujući tim vezama, ukazuje Vučić, srpske državne firme radile su na svoju štetu, a profit zgrtali kumovi i prijatelji i pritom se još i finansirale DSS i G 17 plus.

Anketni odbor Narodne skupštine Srbije formiran je na zahtev Srpske radikalne stranke, a najžešći kritičar je bio Aleksandar Vučić, označavajući Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića ovejanim kriminalcima koji su opelješili Elektroprivredu Srbije i Naftnu industriju Srbije.

Iznenada, Vučić se ućutao, jer je, tvrde upućeni, a te činjenice su namerno objavili Hamović i Lazarević, isplaćen sa 200 hiljada dolara, koji su uplaćeni na njegov londonski račun. Izvesna količina dolara je legla i na račun Srpske napredne stranke!

Aleksandar Vučić se, za novac, odriče svake ideje, i služi svakom, ako mu se plati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IZBOR NOTARA: KORUPCIJA, POHLEPA I BAHATOST SU VEŠTINE KOJE SU DOMINIRALE U NOTARSKIM KOMISIJAMA

24. септембра 2014. 4 коментара

 

Samo tri dana pre početka zvaničnog rada kancelarija javnih beležnika-notara, građani Srbije nisu imali ni njihov spisak, ni radno vreme, ni visinu taksi i tarifa koje će plaćati za zaključivanje pravnih poslova kod javnih beležnika. Na dan kad su javni beležnici zvanično počeli sa radom, većina njih nije ni položila odgovarajući ispit, niti je na bilo koji drugi način bila kvalifikovana da preuzme taj izuzetno odgovoran posao. Šta se zaista zbivalo u pozadini režimske propagande oko javnih beležnika, redakcija je je saznala od službenika Ministarstva pravde.

 

 

 

Prvog septembra sa radom je počelo 93 notara, umesto 100 , koliko je trebalo da bude izabrano, da bi se formirala javnobeležnička komora. Ali, to nije najveći problem. Veći problem je što nisu doneti svi propisi koji su neophodni za funkcionisanje notarske službe, a oni koji su doneti u Skupštini Srbije u nedelju 31. 8. 2014., odnosno dan pre početka rada notara, doneti su uz povredu ustava, jer ne mogu biti primenjivi pre isteka roka od 8 dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku, a biće primenjeni odmah, tj. od 1. septembra 2014. da bi notari mogli početi sa radom,

Inače, uslov za početak rada notara je da Komisija Ministarstva pravde obiđe sve notarske kancelarije, i da da svoju saglasnost za početak rada. Takva Komisija nije ni formirana, niti je obišla ni jednu notarsku kancelariju u Srbiji. Procedura je morala da bude sledeća: da se obiđe notarska kancelarija, sačini Zapisnik i donese rešenje o tome da prostor u kome će raditi notar ispunjava ili ne ispunjava uslove, i postavi rok za otklanjanje nedostataka…

Uostalom, sve to je propisano Pravilnikom o uslovima za obavljanje javnobeležničke delatnosti (Sl.glasnik Republike Srbije br.31/2011). Članom 11 navedenog Pravilnika propisano je da ministar imenuje tročlanu Komisiju od kojih najmanje jedan član mora biti javni beležnik, a Komisija pre započinjanja sa radom javnobeležničke kancelarije proverava ispunjenost uslova, kako u pogledu prostora, tako u pogledu opreme, inventara. Članom 12 propisano je da navedena Komisija donosi rešenje o ispunjenosti uslova za početak rada javnobeležničke delatnosti.

Komisija do početka rada, 1. 9. nije donela ni jedno rešenje kojim utvrđuje ispunjenost uslova za početak rada, a javni beležnici su počeli sa radom. Ali, nisu svi javni beležnici 1. 9. počeli sa radom. Da bi mogli da počnu sa radom, notari su morali da se umreže sa određenim službama, katastrom i dr. , a ni jedan od javnih beležnika to nije učinio.

Nezaključivanje ugovora o osiguranju u smislu čl. 150 Zakona o javnom beležništvu povlači i sankciju – prestanak rada notara. Ni taj uslov za početak rada notara nije ispunjen. Ministar pravde je više puta do sada izjavio da notari odgovaraju svojom imovinom za rad.

To jednostavno nije tačno, jer to nigde nije propisano. Uostalom, nikada nije ni vršeno anketiranje notara šta imaju od imovine, niti su dužni da svoju privatnu imovinu bilo kome prijave.

Nema podataka na internetu da je Komora uopšte formirana, niti da je izabran izvršni odbor, nadzorni odbor, disciplinska komisija…Štampa o tome ćuti.

 

      Izabrani bez položenog ispita!

 

Bivši premijer Srbije Zoran Živković, a sada poslanik u Skupštini Srbije izjavio je na pomenutoj sednici Skupštine "da će obzirom na visoku tarifu koja pripada javnim beležnicima, a koju ovaj narod ne može da plaća, određeni broj javnih beležnika zaraditi toliko, da će moći da vrati makar deo novca koji je javni beležnik dao za svoje imenovanje.“ Treba li ovakvom mišljenju bilo kakav komentar, obzirom da navedeni stav bivšeg premijera niko nije demantovao. Znači, u pitanju je čista korupcija, pohlepa i bahatost.

Srbija je država koja je poslednja u Evropi uvela notare u pravni sistem. Imala je priliku da to uradi transparentno, obzirom da su zemlje u okruženju sa sličnim pravnim sistemima notarstvo uvele i pre 20 godina. Umesto da koristi iskustvo drugih, notarstvo je uvedeno uz kršenje procedure, Zakona o javnom beležništvu i navedenih pravilnika, a problem će se javiti slično problemu sa izborom sudija.

Ministar pravde je imenovao notare na osnovu mišljenja Komisije koju je on formirao, a čije je mišljenje prihvatio u celini. Komisiju su sačinjavali Snežana Marković, predsednik i članovi Biljana Pavlović i profesor Dejan Đurđević.

Navedena Komisija je pre toga izvršila ispitivanje kandidata, odnosno, oni su bili članovi ispitne komisije koji su odlučivali ko je položio i sa kojom ocenom notarski ispit, a ko ne. Njih troje su bili istovremeno članovi ispitne Komisije, kao i konkursne Komisije, koja je birala notare. Na taj način je prekršeno ustavno načelo o zabrani sukoba interesa.

Ministar pravde je u celini prihvatio mišljenje Komisije koju je on imenovao, kako u pogledu imena svih 94 imenovana notara, tako i u pogledu mesta gde notari zasnivaju svoju nadležnost. Inače, Komisija je izvršila bodovanje tako što je ocenu na ispitu pomnožila sa 10, na to dodala staž kandidata i to jedan bod za svaku godinu staža , ali najviše 20 bodova, i na sve to dodala bodove po osnovu svog "utiska o kandidatima." Komisija je u potpunosti promenila zakonske uslove za izbor notara, i kako je i sama navela u svom pismu ministru pravde, nije primenila 3 od 4 kriterijuma propisana ćl. 29 stav 4 Zakona o javnom beležništvu za izbor notara. Kriterijumi propisani navedenim članom Zakona o javnom beležništvu su: uspeh na pravosudnom ispitu, uspeh na javnobeležničkom ispitu, vrsta pravnih poslova na kojima su kandidati radili, rezultati koje su kandidati postigli na radu.

Navedena Komisija je umesto 4 kriterijuma iz Zakona primenila samo jedan, i to uspeh na javnobeležničkom ispitu. A i taj kriterijum je primenjen tako da favorizuje kandidate nove Komisije. Umesto druga 3 kriterijuma, Komisija je uvela jedan svoj novi-nepostojeći kriterijumOpšti utisak komisije o kandidatima.

Na osnovu tog izmišljenog kriterijuma-opšti utisak članova komisije, koji je nosio do 15 bodova, 12 kandidata koji su konkurisali samo za Beograd je dobilo 0 bodova, a od 1 do 3 boda dobilo je 24 kandidata. I to bez ikakvog obrazloženja.

Postavlja se opravdano pitanje, kako je logički moguće da neko po osnovu dva propisana zakonska kriterijuma -vrsta pravnih poslova na kojima je kandidat radio i -rezultati rada koje je kandidat postigao dobije 0 poena.

Kako su više od polovine navedenih lica koji su dobili 0-3 boda advokati sa 15 i više godina staža, proizlazi da se ta lica uopšte nisu bavila advokaturom i da nemaju nikakve rezultate. A pritom komisija ne daje nikakvo obrazloženje za takav svoj stav. Ali zato oni koji su radili kod vojske, policije i državnoj administraciji imaju "neverovatne radne rezultate" i dobijaju po 15 bodova.

Kako je to Komisija uspela da oformi svoje mišljenje o pojedinim kandidatima, takođe je sporno. Naime, Komisija je obavljala intervju sa svakim kandidatom, tako što je npr. dana 16.7. 2014. obavila intcrvju sa 25 kandidata za 2 sata. Dana 17. 7. 2014., takođe je obavila intervju sa 17 kandidata za 2 sata, a 18. 7. 2014. je obavila intcrvju za 2 sata sa 26 kandidata, a 19. 7. 2014. intervju sa 31 kandidatom, takođe za 2 sata.

Kandidati su, inače, pozivani preko sajta Ministarstva pravde , sa koga su uzeti ovi podaci, a koji se dostavljaju u prilogu. Iz navedenih podataka se vidi, da je po kandidatu za intervju ostavljeno po 4 minuta, u koje vreme treba uračunati i vreme ulaska u prostoriju, upoznavanja sa Komisijom, potpisivanja izjava o saglasnosti za objavljivanje intervjua koji su snimani, zatim izlazak , kurtoazno pozdravljanje. Bilo je kandidata koji su o svom radu govorili samo pola minuta, a zatim su bili prekinuti uz zahvalnost što su došli. Kakve to veštine poseduje Komisija kada je u stanju da za 1 minut ili 2, stvori utisak o kandidatima, pitanje je koje ostaje bez odgovora.

Nepravilnosti koje su prethodile izboru notara su sledeće:

Sedam izabranih notara nije imalo položen ispit u momentu raspisivanja konkursa 5. 6. 2014. godine (podaci za Beograd), to su: Miodrag Đukanović, Ana Petrović, Srbislav Cvcjić, Aleksandra Beštić, Iva Sekulić-Graovac, Jovanka Jovanović i Saša Bošković.

Imenovani su ispit položili 23.7.2014. godine, odnosno 18 dana nakon raspisivanja konkursa. Među njima je kandidat Miodrag Đukanović, koji je izabran za predsednika Komore notara.

Znači, osnovni uslov je da bi neko konkurisao za notara, je da ima položen ispit, u momentu raspisivanja konkursa, što navedena lica nisu imala, a izabrani su za notare!

 

      Kako su padali na popravnom ispitu

 

Najmanje deset izabranih notara (podaci za Beograd) je na usmenom ispitu palo na popravni. To su: Ivana Grabež, Milovan Glišić. Jasna Bojadžijevska , Dejan Radulović, Danka Carić, Savo Mićković, Dragana Smiljević, Slavica Jovanović…

Navedena lica su bodovana kao da su položila ceo ispit u roku, što nije slučaj. Navedena lica su dobili najveći broj bodova od svih kandidata, a npr. Ivana Grabež, koja je pala na popravnom ispitu, zauzima prvo mesto na rang listi sa 116 poena medu 1.000 kandidata koji su polagali ispit.

Miodrag Glišić je treći sa 115 poena, a takođe je pao na popravni. Neshvatljivo je da lica koja su pala na popravni budu najbolji između svih kandidata koji su položili notarski ispit.

Neshvatljivo je da najveći broj poena za položen ispit dobije 10 kandidata koji su pali na popravni. Logično je i pravično da kandidat, koji je sa manjom ukupnom ocenom položio ceo ispit u roku dobije veći broj poena od onog kandidata koji je pao na popravni što kod ove Komisije nije bio slučaj.

Ukupna ocena se na ispitu dobijala zbirom ocena na pismenom i usmenom delu, podeljeno sa dva. Navedena lica su dobila visoke ocene na pismenom delu ispita jer su im testovi za pismeni deo ispita bili unapred dati.

Ti kandidati su dobili devetke i desetke. A onda su pali na popravni i nisu položili ceo ispit, jer nisu mogli da baš kod svih članova Komisije imaju protekciju. Ali su zato dobili ukupnu ocenu visoku, jer su, kako smo naveli, na pismenom delu ispita dobili najveće ocene.

Ogromna većina kandidata, 95% koji su položili ispit u aprilskom, majskom i junskom roku 2014. su iz Beograda. Ti rokovi su bili bespotrebni , jer je već postojao dovoljan broj kandidata koji su položili ispit za Beograd (preko 80, a biralo se 44), i završili sve seminare.

Ako se želelo da veći broj kandidata bude iz unutrašnjosti, čime bi se moglo opravdati uvođenje aprilskog i majskog roka, ne i junskog (obzirom da je konkurs već bio raspisan) trebalo je organizovati ispite u regionalnim centrima Nišu, Užicu, Novom Sadu. Ali to nije bila želja Komisije i Ministarstva pravde, i pokazalo se da su gotovo svi kandidati koji su polagali u ta 3 roka, bili iz Beograda. To su bili kandidati koje su Komisija i Ministarstvo pravde kasnije imenovali za notare, što znači da su ta 3 ispitna roka za te kandidate bili namešteni.

Od prvih 16 kandidata na rang listi, 14 je položilo ispit u aprilskom, majskom i junskom roku. Polaganje za junski rok je bilo 23.juna 2014., što nije po Zakonu, obzirom da je konkurs raspisan 18 dana ranije, odnosno 5. juna 2014.

Od 12 imenovanih notara za teritoriju Prvog osnovnog suda u Beogradu (opštine Stari Grad, Savski Venac, Palilula, Vračar i Zvezdara), 10 njih su položili ispit u aprilskom, majskom i junskom roku, 23 od 40 izabranih notara za glavne gradske opštine, položili su ispit u aprilskom, majskom i junskom roku 2014.godine. Svi kandidati koji su polagali 23 juna 2014. (posle raspisivanja konkursa) su iz Beograda.

Taj rok-junski je nezakonit i napravljen je sračunato za beogradske kandidate bliske Komisiji i ministru pravde, a u tom momentu u Beogradu je bilo viška 45 kandidata koji su položili ispit.

Za junskim ispitnim rokom nije postojala nikakva objektivna potreba. Taj rok je namešten za određene kandidate. Po izmišljenim kriterijumima komisije, koja je ocenu sa ispita množila sa 10, automatski su eliminisani kandidati koji su dobijali niže ocene na ispitu.

Tako je Ana Petrović, koja je pala na popravnom ispitu , dobila ukupnu ocenu 9,1 odnosno 91 poen. Imenovana je dobila na znanje najveću ocenu od svih kandidata, a bilo ih je preko 1000, a pala je na popravni. Zaista za Riplija.

"…Uradila posao za dva minuta"

Kandidati koji su polagali 2012. polagali su pred Komisijom sastavljenom od profesora Pravnog fakulteta (prof. Dragor Hiber, prof. Oliver Antić, prof. Nebojša Jovanović, prof. Bodiroga i pred sudijom Ustavnog suda Marijom Draškić). Pred tom Komisijom je bilo izuzetno teško položiti, i od 600 prijavljenih kandidata u majskom, septembarskom i novembarskom roku 2012. položilo je 55, odnosno 9 %. Ali, tih 55 kandidata koji su položili 2012.godine, po starom pravilniku i pred profesorskom Komisijom bilo je dovoljno da se "pokrije" Beograd.

Rezultati kandidata postignuti u ta tri ispitna roka objavljeni su na sajtu Ministarstva, i to ocena kandidata na pismenom delu ispita i ukupna ocena. Posle smene stare Komisije i formiranja nove, više nisu objavljivane ocene kandidata.

Od tih 55 koji su položili , svi su dobili ocenu od 6,00 do 7,00. Od tih 600 kandidata dobijena je samo jedna 8 (Danka Carić), a i ona je na usmenom pala na popravni. Navedeni podaci govore koliko je taj ispit bio težak, a da bi kandidat položio morao je kod svakog profesora da dobije najmanje ocenu 6.

Kada je ministar pravde video da je od 600 kandidata položilo 55 , odnosno da je te 2012. u majskom roku položilo 30, u septembarskom 19, a u novembarskom samo 6, što je bio očigledan pad i broja prijavljenih i onih koji su položili, smenjena je "profesorska Komisija", promenjen je Pravilnik o polaganju ispita i po novom Pravilniku donetom u aprilu 2013.godine održani su ostali ispitni rokovi.

Od aprila 2013. do juna 2014. održano je 11 ispitnih rokova i od oko 300 prijavljenih kandidata položilo je oko 140, odnosno blizu 50%. Po novom izmenjenom Pravilniku bilo je dovoljno da se položi kod većine od 5 (znači 3 ispitivača), što govori o tome da je kriterijum bio mnogo blaži (član 10 , stav 4 Pravilnika o javnobeležničkom ispitu (Sl. Glasnik RS 31/2013.).

Iz iznetog se vidi da je od 600 kandidata položilo samo 9% kod prethodne- smenjene Komisije i po starom Pravilniku, a da je prolaznost kod novoformirane Komisije skoro 50% od broja prijavljenih.

Najprofitabilnije opštine-centralne u Beogradu, Vračar, Stari Grad, Savski Venac, Zvezdara i Voždovac, dobili su kandidati koji su položili sa najvećim ocenama u aprilskom, majskom i u junskom roku 2014, pred novom Komisijom.

Komisiju, a ni ministra pravde nije interesovalo to što su kandidati koji su položili 2012.godine pred starom- profesorskom komisijom i po starom Pravilniku obučavani u najmanje 10 seminara koje su vodili notari iz Bosne, Nemačke, Francuske, Mađarske i dr, a u organizaciji GlZ-a. Obučenost kandidata za njih nije bio kriterijum, a to je logično najvažniji kriterijum. To govori o tome da je za Komisiju bilo važno da prođu njihovi kandidati, za koje su i raspisivani ispitni rokovi…

Komisija nije vrednovala radni staž kandidatima koji su imali više od 20 godina radnog staža. S druge strane, vrednovala je radni staž notarima koji su radili u policiji, vojsci i državnoj administraciji, gde po prirodi posla nisu ni mogli raditi poslove bliske građanskom pravu. Zbog svega navedenog ne čudi da je u udarnom dnevniku RTS-a u 19:30h dana 1. 9. jedan od notara izjavila “da je jedan posao toga dana uradila za 2 minuta.“ Takvoj izjavi nije potreban nikakav komentar.

U stručnoj javnosti vlada mišljenje da je izbor notara izvršen početkom avgusta, kada su ljudi na godišnjem odmoru, da bi javnost bila uskraćena o nezakonitom izboru notara.

Takođe se zna da postojeći notari neće raspisivati konkurs za prijem novih notara do iduće godine, da bi se oni pozicionirali što bolje u pogledu pribavljanja poslova i dobrih klijenata. A kada taj konkurs bude raspisan da će za notare biti izabrani Ljiljana Blagojević, doskorašnji pomoćnik ministra pravde, Danijela Vazura, sestra sadašnjeg pomoćnika ministra pravde i druga lica bliska postojećoj vlasti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OPSTRUKCIJA IZVOZA: SVESNO NANOŠENJE ŠTETE DOMAĆEM PROIZVOĐAČU I POGAŽENA REČ KOJU ĆE NAM RUSIJA ZAPAMTITI…

15. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Prikrivene sankcije koje je predsednik Vlade Aleksandar Vučić uveo Rusima neće moći večno da ostanu tajna. Vlada Srbije će pre ili kasnije morati da prekine ovu dvostruku igru i sa Ruskom federacijom započne korektne odnose, ili da se suoči sa potpunim sunovratom. Pokušaj zavođenja sankcija Rusiji, Evropsku uniju su do sada koštale 90 milijardi dolara, a šteta za Srbiju tokom narednih meseci popeće se na milijardu evra. Ali, bez obzira na to, Vučićeva vlada vrši opstrukcije izvoza u Rusiji tako što je izvozna procedura takva da izvoznici u Rusiju čekaju na neograničeno dugo.

 

                    Vuk Stanić

 

Zbog ovoga su kontigenti za Rusiju proteklih meseci stizali sa zakašnjenjem, dok su izvoznici ispadali neozbiljni. Veliki broj špeditera koji rade u Vojvodini, takođe učestvuje u rastezanju procedure, kada se pojave novi privredni subjekti koji žele time da se bave.

Usled smišljene opstrukcije izvoza u Rusiju od strane Vučićeve vlade, srpski privrednici su izgubili više od 300 miliona evra. Dodatnih sedam stotina miliona evra biće manji izvoz u Rusiju, jer su srpske mesne prerađevine dobile zabranu plasmana na ovo tržište.

Na prvi pogled delovalo je da će od EU sankcija Rusiji, Srbija imati velike koristi i izvoz u ovu zemlju je počeo da raste. Izvoz je još uvek u porastu, ali se privredni subjekti koji izvoze u Rusiju, sada nalaze pod pritiskom organa poreske uprave.

Nekoliko privrednika koji posluju sa ruskim firmama suočilo se proteklih nedelja sa nenajavljenim kontrolama poreske uprave. Ispostavilo se da poreski inspektori ne znaju šta traže, ali da od pretpostavljenih imaju naređenje da pronađu bilo šta. Ovakve kontrole usledile su nakon što je Evropska unija kontaktirala Aleksandra Vučića objašnjavajući mu putem demarša da Srbija nije samostalna i suverena država.

U demaršu koji mu je uručen pisalo je da će Srbija biti kažnjena ukoliko pomogne privrednicima da povećaju obim izvoza u Rusiju. Ono što ne piše, a rečeno mu je usmeno je da očekuju da izvoz Srbije u Rusiji prestane da raste.

Kako su kontrole privrednika usledile nakon ovih susreta, mnogi su pomislili da je naredbe o ovakvom postupanju izdao lično Vučić. Krugovi bliski premijeru, međutim, tvrde da nemaju veze sa tim i da je u pitanju igra koju im smeštaju, kadrovi G17 i DS, ranije instalirani u Poreskoj upravi.

Poreska uprava, na žalost, nije jedina državna institucija koja je udarila po onima koji sarađuju sa ruskim privrednicima. A, sve te ustanove, odgovaraju lično Vučiću! Jasno je ko ovde laže i vrši neviđenu presiju na izvoznike u Rusiju.

Pojavili su se carinici i službenici raznih ministarstava, koji opstruišu izvoz u Rusiju, tako da Vučićeve reči: "Nećemo uvoditi sankcije Rusiji" počinju da budu prazno slovo na papiru.

Podsetićemo da se zbog neprofesionalnog ponašanja službenika Ministarstva poljoprivrede Srbije, lista proizvoda koji mogu bez carine da se izvoze u Rusiju skratila. Sa liste su skinute mesne prerađevine koje je Srbija ranije mogla da izvozi u Rusiju. Sada to više niko ne može, jer je bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, nastavio praksu ovog ministarstva i dodatno srozao propise o kvalitetu hrane.

Nova ministarka Snežana Bogosavljević se poput ranijih ministara ne meša preterano u svoj posao. Ona ne preduzima ništa da ispravi postojeće pravilnike zbog kojih je zdravlje stanovništva ugroženo, a u Rusiju možemo od hrane da izvozimo samo smrznuto meso.

Ona i raniji ministri ministarstvo vode na takav način da je hrana koju jedemo opasna po zdravlje: puna je GMO organizama, antibiotika, olova, žive, kokcidiostatika, hormona i sedativa, pa su i Rusi sa razlogom rezervisani u odnosu na naše proizvode…

 

      Ko učestvuje u rastezanju procedure izvoza u Rusiju

 

Posle detaljne analize čega sve ima u našem voću, povrću, mesu, kukuruzu, nadležne ruske inspekcije uvele su dodatne analize i testiranja. Samo kvalitet može u Rusiju, poručili su tamošnji eksperti koji se nisu libili da udare i na moskovski Mekdonalds. Hrana biljnog porekla za sada nije dobila zabranu, ali je po pitanju mesa iz Srbije za Rusiju moguće da se izvoze još samo smrznute polutke ili žive (ali zdrave) životinje. Izvoz mesa sveden je na izvoz svinjskih polutki, jer goveđeg, ovčijeg, jarećeg nema ni za naše potrebe.

Osim svinjskih polutki dovoljno ima i smrznute piletine, ali je ona puna hormona i antibiotika, pa ne može da prođe ruske provere. U toj zemlji na crnu listu je dospela i američka piletina iz istih razloga kao i naša. Iz navedenog se vidi da, službenici naše države rade sve da se izvoz ne poveća, sada kada je hrana Rusima najpotrebnija.

Vučić će verovatno kada ga sa statističkim podacima suoče komentarisati da on nije kriv i da u pitanju nisu ljudi koje je u državnoj upravi zaposlila Srpska napredna stranka.

Javnost će mu možda i poverovati, osim ako narod ne bankrotira usled povećanog oprezivanja sirotinje i prazne državne kase koju nije napunio jer je propustio šansu izvoznog rasta ka Ruskoj federaciji. Osim toga, nigde u svetu se za loše poslovanje ne može okriviti sekretarica, već isključivo direktor, kao što ni za loše vođenje Vlade ne mogu da budu krivi pomoćnici i sekretari, već isključivo ministri i premijeri.

Zato, ni kada dođe trenutak da se istraži ko je kriv za loš privredni rast i propuštenu šansu za saradnju sa Rusima, neće biti krivi pomoćnici ministra koje je instalirala strana služba, već isključivo Predsednik Vlade, Aleksandar Vučić. On ih ne smenjuje, a na funkcije postavlja i ljude koji su još u vreme DOS-a pokazali da su kriminalci i državni neprijatelji.

Sa druge strane, Vučićevu situaciju otežava i činjenica da mu je iz EU krugova skrenuta pažnja da ne kažnjava carinike, koji su nedavno uhvaćeni da namerno rastežu proceduru carinjenja robe prilikom izvoza u Rusiju.

Za većinu roba iz naše države, izvoz u Rusiju je bez carine, ali da bi roba u Rusiju pod tim režimom ušla, potrebno je da se prethodno podvrgne ovdašnjoj izvoznoj proceduri. Tu proceduru sprovodi carina.

Ceo postupak ranije je trajao najviše 48 sati, ali, od kada je Rusija pod sankcijama, našim izvoznicima se dešava da na papire čekaju i do deset dana. Zbog ovoga su kontigenti za Rusiju proteklih meseci stizali sa zakašnjenjem, dok su izvoznici ispadali neozbiljni.

Veliki broj špeditera koji rade u Vojvodini, takođe učestvuje u rastezanju procedure, kada se pojave novi privredni subjekti koji žele time da se bave.

Zapravo među prevoznicima i proizvođačima je rasprostranjena je priča da ko nije već ušao u posao sa Rusima, to ne treba ni da pokušava jer su tu vrata svima zatvorena, a nakon demarša Evropske unije, država tu nikome neće ni pomagati.

U praksi postoji armija malih proizvođača koji proizvode robu koja bi mogla bez carina da se izvozi u Rusiju, ali se svako suočava sa nekim vidom hendikepa. Postoje proizvođači koji imaju problem sa plasmanom, jer ne proizvode dovoljno, robe.

Za njih bi rešenje bilo da se udruže sa drugim mali proizvođačima, ali ne postoji centar koji bi mogao da posreduje u takvim dogovorima. Takav centar bi mogao da ih poveže i sa prevoznicima, koji ne proizvode ništa, ali imaju međunarodne transportne dozvole za Rusiju.

Normalna država bi u ovakvoj situaciji osnovala agenciju, koja bi spajala privredne subjekte i izvoz bi rastao.

Na žalost, Vučić se obavezao da to neće raditi. Premijer je zvaničnicima EU,obećao i da neće biti ni kredita za podsticaj izvoza u Rusiju, tako da oni koji poseduju zemlju, ili druge kapacitete, ne mogu da računaju na jeftina sredstva iz budžeta kakva su u Srbiji u vreme Dinkića dobijali stranci za pokretanje proizvodnje.

Na ovaj način Vučić je i javno priznao da više nismo suverena i nezavisna država. Nikada od petog oktobra do danas nije bilo jasnije da je nad Srbijom uspostavljena kolonijalna uprava velikih sila.

Ovde se otvara i pitanje zašto evropski zvaničnici poput Dejvida Kamerona i Angela Merkel, nisu predvideli neku kompenzaciju štete za srpsku privredu, kada su nas pozvali da se priključimo sankcijama Rusiji. Ako nam dobro misle bio bi red da na primer: EU dok traju sankcije da Srbiji izvozi robe u EU pod istim uslovima kako izvozi i u Rusiju, a firmama koje odustanu od Rusije i plasiraju robu na tržište EU, Unija bi mogla platiti umesto njih sve poreze doprinose za radnike.

Naravno, ovakvi predlozi ne stižu iz Evropske unije, iz Unije stižu demarši, pretnje i lažna obećanja, koja za cilj imaju dalje srozavanje srpske ekonomije.

 

      Nasilje Brisela i nad građanima EU

 

Paradoks je to što je većina zemalja članica pristupila EU, baš zbog ekonomskih pogodnosti. Osinivanju EU, prethodilo je stvaranje Evropske zajednice, organizacije koje su za cilj imale uglavnom unapređenje privredne saradnje, dok su spoljna politika i nacionalni identitet bile kategorije koje niko nije dirao. Danas bi mnogi voleli da izađu iz kola u koje su se uhvatili, ali kao što Brisel obzira nema prema Srbima, nisu mu svete ni želje građana država članica.

Danas su u Evropskoj Uniji načela zajedničke spoljne politike i bezbednosti stavljeni ispred nacionalnih i ekonomskih interesa. Briselski političari i evropska štampa bez pardona propagiraju rusofobiju. Najtiražniji listovi u Nemačkoj i Holandiji na naslovnim stranama su objavljivali bez ikakvih dokaza, da je predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin odgovoran za poginule Holanđane u malezijskom avionu Boing 777.

Naslovi poput: "Putin je ubio moju ćerku" bili su danima normalna stvar. Kada je stvorena atmosfera u javnosti da treba mrzeti sve što je rusko, Amerika i Evropska unija uvele su Rusiji sankcije.

Na kraju su mediji prestali da se bave ovom temom, a u javnosti se nije pojavio nijedan relevantan dokaz da Vladimir Putin ima veze sa obaranjem ovog aviona. Nije se pojavio nijedan dokaz da sa obaranjem aviona imaju veze borci za nezavisnost istočnih provincija Donjeckoj i Luganskoj oblasti, dok sve više indicija ima da je avion oborila upravo Ukrajinska vojska! U međuvremenu građani EU, sa kojima je manipulisano tokom krize vezane za obaranje malezijskog aviona su se pobunili.

Španski seljaci su na protestu protiv sankcija kojima je njihova zemlja morala da se priključi, zapalili zastavu Evropske unije i pobacali voće koje ne mogu da prodaju Rusima.

Nezadovoljni sankcijama prema Rusiji su čak i u Estoniji, Finskoj, Norveškoj, Italiji. Sve ove zemlje veliki deo svoje proizvodnje plasiraju na rusko tržište, a zbog ruskih kontramera sada trpe veliku štetu. Najteže je grčkim seljacima, kojima zbog krize u kojoj se zemlja nalazi ne mogu da očekuju ni pomoć Vlade, dok će naknada za gubitak od neostvarenih poslova sa Rusijom pokriti tek deset odsto štete. Mnogi grčki poljoprivrednici i stočari će bankrotirati.

O svemu ovome bojažljivo su počeli da pišu i Evropski mediji. Za to vreme ukrajinska vojska je raketnim bacačima gađala civilne ciljeve. Ubijali su žene i decu, dok su vojnici masovno dezertirali i bežali u Rusiju. Umesto da preispitaju svoju spoljnu politiku, koja sada zvanično podržava ratne zločine nad ruskim stanovništvom u Ukrajini, EU se odlučila da zajedno sa Amerikom uvede dodatne sankcije Rusiji.

Ponovo se počelo sa medijskom pripremom, ovog puta nije spominjan avion malezijske kompanije, ali je izmišljena kopnena intervencija Ruske vojske u Ukrajini. Ponovo se medijima nude pseudo dokazi. Fotografije na kojima se ništa ne može razaznati, šalju se medijima uz propratno pismo kako je to satelitski snimak koji navodno dokazuje upad ruske armije u Ukrajinu. Ovaj put, svesni da su u prošlosti putem medija i ranije plasirane laži kao na primer o oružju za masovno uništenje u Iraku, građani EU, počeli su da se suprotstavljaju ovoj suludoj spoljnoj politici.

Najbolji primer koliko je EU postala nepopularna je činjenica da je u Nemačkoj na lokalnim izborima u parlament prvi put ušla partija AD, koja je protivnik EU. S obzirom da se Nemačka smatrala motorom EU i da su njeni građani u najvećoj meri podržavali tu zajednicu ovo je pokazatelj da su nemci počeli da budu svesni štetnosti spoljne politike Unije.

 

      Protiv rusofobije, za spas Evrope

 

Trenutno u spoljnoj politici EU nije zastupljen ekonomski interes nijedne države članice, ali jeste zastupljen interes pojedinih globalnih korporacija koje posluju u Sjedinjenim državama i bave se proizvodnjom oružja.

Kolika je moć globalnih korporacija koje tresu EU i SAD, govori i činjenica da svi koji nisu želeli da se priključe preporučenoj rusofobji bivaju kritikovani. Italijanska ministarki spoljnih poslova Federika Mogerini je u više navrata "osuđivana", što nije javno kritikovala predsednika Rusije Vladimira Putina. Njeno imenovanje na mesto šefa diplomatije EU, nije rado prihvaćeno u ratno-huškačkim krugovima NATO pakta, koji će je narednih dana verovatno staviti pod veliki pritisak. Osim običnih građana EU i pojedine države članice, su shvatile da nove sankcije prema Rusiji nisu baš pametna ideja.

Austrija, Slovačka i Češka čak i zvanično nisu oduševljene novim predlogom proširenih sankcija. Austrijski kancelar Verner Fajman je vrlo hrabro kritikovao spoljnu politiku Unije prema Rusiji. Protiv sam beskorisnog zveckanja oružjem i protiv sam daljih sankcija, koje samo nama samima i našoj privredi štete, rekao je Fajman.

Ni Slovački premijer Robert Fico ne želi više da podržava ovakvu politiku EU prema Rusiji. On je otvoreno najavio da će uložiti veto i izjavio je da su sankcije beznačajne i kontraproduktivne.

-Nema smisla uvoditi nove sankcije. Glasaću protiv, za dobrobit evropske ekonomije i naroda Republike Slovačke, izjavio je on.

Bojkotu novih sankcija pridružio se i Bohuslav Sobotka, predsednik Češke Vlade.

-Neverovatno je da je EU odlučila da uvede nove sankcije Rusiji, a da nije prethodno razmotrila druge načine da zaustavi nove sukobe u Ukrajini, u kojoj svakodnevno raste broj žrtava. Trebalo je da predložimo strategiju za zaustavljanje krvoprolića, a ne da pretimo novim sankcijama, koje će samo nama škoditi, zaključio je Sobotka.

Niko se za razliku od Vučića nije izjašnjavao po pitanju aneksije Krima, tu treba naglasiti i da Krim ne može biti ista pričao kao i Kosovo. Jer na Krimu nije izvršen genocid nad Ukrajincima, već se Ruska većina opredelila mirnim putem za promenu granica. Ovako nešto je dozvoljeno međunarodnim pravom. U slučaju Kosova postoji stvaranje države putem genocida nad narodima sa kojima se deli teritorija što je suprotno svim principima međunarodnog prava i povelji Ujedinjenih nacija.

Bilo bi lepo da Vučić još jednom otvori udžbenike međunarodnog prava, koje mu još od studentskih dana stoje na policama, a koje je često citirao dok je bio radikal i prestane sa pričom da je Krim isti slučaj kao Kosovo.

Osim deklarativnog protivljenja sankcijama Rusiji, trebalo bi da naredi i sprovede kraj opstrukcije, Južnog Toka i kraj opstrukcije izvoza u Rusiju. Ne zato što treba da bude rusofil i voli Putina, već zato što za tim postoji opravdani ekonomski interes. Vučiću bi neko trebalo da skrene pažnju da je Srbija pred bankrotom. Treba mu reći da oporezivanje penzija neće pomoći, kao što nam ni i EU neće pomoći, niti će nas primiti u članstvo kada bankrotiramo.

 

     A 1.

   Mihajlović: Ne vršim opstrukciju izvoza u Rusiju

Isražujući priču da potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović, vrši opstrukciju izvoza u Rusiju, tako što prevoznicima uskraćuje dozvole za međunarodni transport u ovu zemlju, istraživački tim redakcije od potpredsednice je zatražio da se izjasni o broju dozvola koje smo od Rusije tražili. Ministarka je izjavila da ona sigurno na taj način ne vrši opstrukciju izvoza u Rusiju i kao dokaz ponudila listu neiskorišćenih i izdatih dozvola. Iz Ministarstva je takođe poslata i sledeća zvanična informacija:

"…Sa Ruskom federacijom za 2014. godinu, razmenjeni su sledeći kontigenti :

1. Bilateralno tranzitne dozvole, koje važe za sva vozila, razmenjene su sa ruskom federacijom u količini od 6.500 dozvola od kojih je 3.822 iskorišćeno, a 1.069 je kod prevoznika neiskorišćeno. U ministarstvu je preostalo još 1.609 ovih dozvola, tako da se kao neizdato vodi 24, 07 odsto.

2. Bilateralno tranzitne dozvole za hladnjače, razmenjene su u obimu od 1.000, od čega je 629 iskorišćenih dozvola, dok je kod prevoznika 143 ovih dokumenata. U ministarstvu ih je preostalo čak 228, što je u procentima izraženo 22,8 odsto.

3. Kada su u pitanju dozvole za treće zemlje, razmenjeno je njih pedeset, a iskorišćeno ih je tek jedanaest, u kod prevoznika se nalazi 25 ovih dozvola. U ministarstvu ih je moguće povući još trinaest što čini ukupno šest odsto nerealizovanih dozvola.

Osim ove tri kategorije u fondu ministarstva je ostalo još tri odsto dozvola za hladnjače kao i ukupno 143 dozvole za sve ostale kategorije trećih zemalja nema…".

Podaci koje je ovde iznelo nadležno ministarstvo govori jasno da je ovoliko broj neiskorišćenih dozvola direktna posledica smišljene opstrukcije izvoza u Rusiju, kreirana od strane Vlade Srbije, odnosno Aleksandra Vučića. Sad je jasno i zbog čega su čelnici Evropske unije "odobrili" Vučiću da se zvanično ne pridruži sankcijama. Jer, on i to, kao i sve druge podlosti, radi iza leđa, nezvanično.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAJBOLJI MINISTAR: SVA DOSTIGNUĆA U RADU NEBOJŠE STEFANOVIĆA NA FUNKCIJI!!!

12. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Od dana kada je stupio na dužnost ministra policije, Nebojša Stefanović ne prestaje da lažima plasiranim preko režimskih medija, stvori sliku o sebi kao o čoveku koji rešava sve kriminalne zagonetke, koji sa lakoćom dolazi do krivaca i još lakše dolazi do "krunskih dokaza" protiv njih. Ovaj lažni doktor nauka i plagijator, koji je na volšeban način protrčao kroz fakultet, a da nije upoznao nijednog profesora na njemu, danas, sa pozicije ministra policije, laže i falsifikuje činjenice, montira krivične odgovornosti i donosi dokaze bez dokaza.

 

             major Goran Mitrović

 

Ko laže, taj i krade. Ko krade, taj i ubija, kažu…

Srpski ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović, pouzdano se zna, patološki je lažov, a da krade, to potvrđuje i njegovo “pozajmljivanje tuđih naučnih radova". A možda dr Stefanović i ubija. Recimo, za početak istinu.

Javnost je obaveštena da je stručna javnost osporila doktorat dr Nebojše Stefanovića, koji je on odbranio na Univerzitetu Megatrend. Dve trećine njegove doktorske disertacije su bukvalno prepisane od drugih autora, bez navođenja njihovih imena.

I dok se javnost spori o tome da li je dr Stefanović običan plagijator, po strani je ostavljena druga, teža činjenica.

Srpski ministar je nesupešno počeo studije medicine i prava, a onda se, bez položenog ispita na ovim fakultetima, upisao na treću godinu studija Univerziteta Megatrend!

Šta će tako genijalnom čoveku da toliko dugo studira? A treću i četvrtu godinu na studijama na Univerzitetu Megatrend, dr Nebojša Stefanović je završio za manje od godinu dana! Upućeni tvrde da on lično ne poznaje nijednog profesora koji su stavili potpis u njegov indeks. Njega je nosila profesorka ovog fakulteta Zorana Mihajilović, stranačka drugarica dr Nebojše Stefanovića.

A kada tako pametan momak za godinu dana završi fakultet, red je da i doktorira. Da preskoči magistarske studije, nego da odmah doktorira. Da mu se, veli on, odmah napiše i doktorat. Da svom imenu pridoda i titulu dr.

Vučićevi ministri su takvi. Ministar prosvete ne govori nijedan strani jezik, i takođe ima lažni doktorat! Ministar finansija Lazar Krstić je, sigurno je, završio samo gimnaziju, lažno se predstavljajući kao diplomac američkog prestižnog univerziteta Jejla.

 

      Dakle, ko krade, taj i ubija, kažu…

 

Ministar policije pokušava, uz pomoć srpskih medija koji su Vučićevi psi napadači, da prikrije vinovnike sobraćajnog udesa, u kojem je 25. jula, na Brankovom mostu, od posledica udesa smrtno stradao Luka Jovanović.

Iako je nezamislivo da istragu o saobraćajnoj nesreći vodi ministar policije, dr Stefanović nas danima bombarduje vestima o ovom događaju, dajući često smešne i protivurečne izjave.

Zašto je ministar toliko zainteresovan da se reči slučaj, koji se kvalifikuje kao krivično delo ugrožavanja bezbednosti saobraćaja, koje je u nadležnosti osnovnog suda, koji i vodi istragu, a ne objašanjava nam šta je sa slučajevima teških ubistava i razbojništava!

Ministar policije je Vučićev pas, koji laje na sve one koje Vučić označi kao mete. Tako je danima dr Stefanović nas obasipao pričama o Dragoslavu Kosmajcu, navodnom narkodileru, o njegovim milijardama evra zarađenih para, o njegovom kretanju…Sve je, dakle, imalo za cilj da se od g. Kosmajca otmu pare. I, odjednom – nikom ništa!

Drugovi Luke Jovanovića zakazali su bili protestno okupljanje za 31. avgust u 16,30 sati, na Brankovom mostu, tražeći od policije istinu. Ali, 30. avgusta, uveče, policija donosi rešenje o zabrani protestnog okupljanja Lukinih drugova! Ministar Stefanović, za svaki slučaj, angažuje jake policijske snage. U vreme najavljenog okupljanja, naši urednici koji su došli na zborno mesto, suočili su se sa policijskim kordonima, policijskim psima, dovedeno je i nekoliko konja iz policije.

Pritisak ministar policije vrši na sve medije, ali se, u ovom slučaju, neočekivano, Politika korektno i profesionalno ponela, prateći ovaj događaj.

Iako se nije očekivalo, Lukin otac, na pritisak svoje žene, Lukine maćehe, počeo je mizerno da se ponaša. Žena ga ponižava, držeći ga za ruke, stisnutih šaka, do izlazi iz policije, kao da idu sa venčanja.

O hapšenju navodnog vinovnika saobraćajnog udesa, a ne ubistva, Marka Milićeva, i lažnim izjavama ministra lažnog doktoranta Stefanovića, objavljujemo analizu njegovog lupetanja i obraćanja javnosti.

Pojavljivanje kineskih diplomata na konferenciji posvećenoj hapšenju Milićeva u Kini, može da objasni i prilog o slobodnom špijuniranju TE Drmno iz Kostolaca, i pretnja ministarke Mihajlović da će raskinuti ugovor sa Kinezima o izgradnji mosta Zemun – Borča, zbog loše izvedenih radova, da bi potom smerno potpisala ankes kojim Kinezima odobrava još dva miliona dolara, za dodatne radove.

Na žalost, niko od takozvanih opozicionih poslanika ne pokreće u Narodnoj skupštini pitanje njegovog opoziva.

 

      Laži i nelogičnosti u vezi sa hapšenjem Marka Milićeva

 

Vest o hapšenju osumnjičenog za ubistvo Luke Jovanovića, Marka Milićeva, objavljena je u domaćim medjima 1. septembra, u oko 19 sati. Prema izjavama ministra unutrašnjih poslova, Milićev je navodno uhapšen u Kini. Portal Teleprompter.rs je ranije pisao o nelogičnostima u vezi sa istragom ubistva. Međutim, i samo hapšenje Milićeva u Kini izaziva sumnje.

Prvo, ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, vodi glavnu reč kada je reč o istrazi ubistva Luke Jovanovića. Umesto da posao saradnje sa medijima i javnosti obavlja stručnjak koji lično učestvuje u samoj istrazi, glavnu reč u medijima vodi stranačka ličnost u ulozi ministra unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović.

Da se prisetimo, Stefanović je 18. avgusta održao konferenciju za štampu na kojoj je saopštio da je Marko Milićev osumnjičen za ubistvo Luke Jovanovića. On je još napomenuo da se osumnjičeni u tom trenutku nalazio u Turskoj.

– Mi očekujemo da će u narednih nekoliko dana, to je sada stvar tehnike, Turska će njega izručiti i da će on biti u našim rukama – rekao je Stefanović, koji očekuje da će Milićev biti bez problema izručen Srbiji. (Blic, 18.8.2014)

Dakle, prema istrazi policije, a na osnovu izjave ministra, Milićev se 18. avgusta nalazio u Turskoj.

Na konferenciji za štampu koja je održana 1. septembra povodom hapšenja Milićeva, ministra unutrašnjih poslova izneo je u potpunosti drugačiju priču.

– On je od 15. avgusta bio u Kini. Uhapsili su ga po poternici, a njemu je tamo istekla i boravišna viza. U Tursku je došao 10. avgusta, letom iz Beograda za Istanbul, a u Honkong je sleteo 13. avgusta odakle je otišao u centralnu Kinu, rekao je ministar. (Blic, 1.9.2014)

Ako je Milićev u Kinu sleteo 13. avgusta, zašto je ministar 18. avgusta izjavio da se Milićev nalazio u Turskoj?

Ministar je na konferenciji za novinare tog 18. avgusta još dodao:

– Istraga je sprovedena detaljno, imamo dosta podataka vezano za njegovo kretanje i kretanje drugih okrivljenih, koji nedvosmisleno ukazuju da je Milićev Marko (1981) počinilac ovog krivičnog dela, rekao je Stefanović. (Blic, 18.8.2104)

Ako je istraga "sprovedena detaljno", kako ministar tvrdi, kako je moguće da je policija bila uverena da se Milićev nalazio u Turskoj, kada je on tada već uveliko bio u Kini? Prema pisanju medija, na konferenciji koja je održana 1. septembra "ministar nije davao nikakve detalje o hapšenju na konferenciji za novinare".

 

      Kurirovi anonimni izvori

 

Ministru nije bio problem da odaje detalje o istrazi pre hapšenja, na šta je javnost burno reagovala i okrivila ministra za ugrožavanje istrage, ali mu je zato jezik bio pod ključem kada je trebalo da otkrije detalje posle hapšenja. Da li ovo ima smisla? Na konferenciji za štampu još je saopšteno da se Milićev nalazi u Kini u pritvoru. On je još dodao "da je Milićevu u Kini istekla boravišna viza, a da je u toj zemlji uhapšen po poternici koju je raspisala Srbija".

Sada, da li je Milićev uhapšen zbog prekoračenja boravišne vize ili zbog poternice koju je raspisala Srbija, nije baš najjasnije. Zar ne bi bilo logično da je Milićev prvo uhapšen na osnovu prekoračenja boravišne vize, pa tek onda, na osnovu provere, zadržan u pritvoru jer je za njime raspisana međunarodna poternica? Ko je raspisao drugu poternicu?

Prema rečima izvora "Politike", Milićev je uhapšen zbog sasvim drugih razloga koji su mnogo ozbiljniji od prekoračenja boravišne vize.

Milićev je u Kini priveden po poternici koja je za njim raspisana zbog trgovine narkoticima, a ne zbog učešća u saobraćajnoj nesreći zašta ga terete srpski istražni organi. Pošto se u Kini trgovci narkoticima streljaju, Milić je molio tamošnju policiju da ga pusti, objašnjavajući im da on u Srbiji ne odgovara za nedozvoljenu trgovinu narkoticima, već za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, otkriva "Politikin" izvor. (Politika, 2.9.2014)

Anonimni izvor "Kurira" je tom listu ispričao nešto drugačiju priču povodom hapšenja Milićeva zbog narkotika.

Milićev se najverovatnije uplašio da ga policija hapsi zbog droge. Kao što je poznato, zbog tog krivičnog dela, trgovine drogom, u Kini je predviđena smrtna kazna. On je zbog toga kineskim policajcima odmah priznao ko je i objasnio zbog čega za njim traga srpska policija, otkriva izvor "Kurira". (Kurir, 2.9.2014)

Pažljivo tumačite rečenične konstrukcije izjava izvora.

"Politikin" izvor tvrdi da je za Milićevim još ranije bila raspisana poternica i to zbog trgovine narkoticima. (Ko je uopšte raspisao tu poternicu Dakle, Milićev je trgovac narkoticima, kineske vlasti su ga uhapsile, on je tačno znao da ga hapse zbog droge, ali da ga Kinezi ne bi streljali, on je priznao da ga policija u Srbiji traži zbog ubistva, laički rečeno.

Tvrdnje "Kurirovog" izvora nose drugačije značenje. Milićev zna da se za njim traga zbog ubistva u Srbiji. Međutim, on nije bio siguran da li su ga uhapsili zbog ubistva ili zbog droge, a znajući da može biti streljan, Milićev je odmah rekao da ga traži srpska policija kako bi izbegao streljanje, laički rečeno.

Da li uočavate razliku? Izvor "Politike" ne iznosi sumnju u to da li je Milićev znao zbog čega je uhapšen, ali "Kurirov" izvor izražava sumnju koristeći reč "najverovatnije".

Šta nam ovo govori? Izvor "Politike" jasno poništava tvrdnje ministra Stefanovića da je uhapšen zbog poternice koju je raspisala Srbija. Međutim, "Kurirov" izvor ostavlja prostor za dalju interpretaciju. Da li je uhapšen zbog ubistva ili zbog droge. "Kurirov" izvor nagoveštava da je Stefanović možda u pravu, a možda i nije.

Sasvim je moguće da je "Kurir" izjavu ovog anonimnog izvora modifikovao kako se izjave ministar Stefanović ne bi u potpunosti diskvalifikovale.

Ako je Milićev uhapšen zbog trgovine narkoticima na osnovu neke druge poternice, koja je nama nepoznata, Kina ima pravo da ga zadrži i da mu sudi po njihovim zakonima. Međutim, ako je uhapšen zbog poternice Srbije, izručenje ne bi trebalo da predstavlja problem. Stefanović je izjavio da bi Milićev trebalo da se nađe u Srbiji za "najviše nekoliko nedelja". Veoma neodređen vremenski period, složićete se.

Nebojša Stefanović je izjavio da je Milićevu u Kini "istekla boravišna viza". Saobraćajna nesreća na Brankovom mostu se dogodila 25. jula. Desetak dana posle nesreće, Milićeva je, navodno zaustavila srpska policija zbog ukradenog vozila koji je u tom trenutku vozio, pišu novine. On je zatim pušten jer se za njim tada nije tragalo.

Milićev je sa svojim pasošem, 10. avgusta odleteo za Istanbul. 13. avgusta je navodno sleteo u Kinu i već 15. avgusta nalazio se u centralnoj Kini. Interpolova poternica raspisana je 19. avgusta.

Kurir je 25. avgusta objavio tekst u kojem prenosi reči neimenovanog izvora koji tvrdi da je Milićev bio lociran u Kini. Dakle, policiji je bilo potrebno najmanje 10 dana da ga locira u Kini? Da li je naša policija zaista toliko ekspeditivna? Moramo razlikovati dva pojma: boravišna viza (residency visa) i boravišna dozvola (resident permit).

 

      Kad nemoguće postane moguće

 

Ako preko interneta pokušate da pretražite sajtove kineskih ambasada ili kineskih institucija ili stručne sajtove koji se bave opisom procesa dobijanja viza za putovanja u Kinu, nailazićete samo na termin "resident permit" (boravišna dozvola). Velika je razlika između vize i dozvole. Pretražili smo internet u pokušaju da razjasnimo ta dva termina.

Najlakše je dobiti turističku vizu koja podrazumeva jedan ulazak u državu, ili više, ako se podnese zahtev. Turistička viza traje svega 30 dana. Boravišnu dozvolu je mnogo komplikovanije dobiti i proces traje duže od procesa za dobijanje obične vize.

Prema rečima Stefanovića, Milićevu je "boravišna viza" (smatramo da je taj termin pogrešno upotrebio jer smo u uputstvima nailazili samo na termine "viza" i "boravišna dozvola") istekla, pa je zatim usledilo hapšenje. Milićev je navodno uhapšen u petak, 29. avgusta. Ako turistička viza traje samo 30 dana, kog dana je Milićev uopšte dobio vizu? Hajde da kažemo da je Milićevu viza istekla tačno u petak 29. avgusta, kada su ga kineske vlasti i uhapsile.

Računajući unazad od 29. avgusta, a imajući na umu da viza traje 30 dana, Milićev je turističku vizu za Kinu dobio 31. jula. To bi značilo da je Milićev odmah nakon ubistva Luke Jovanovića otišao do ambasade Kine u Beogradu i podneo zahtev za turističku vizu!

Imajući u vidu to da je malo verovatno da je Milićev uhapšen istog dana kada mu je i istekla viza (29. avgusta), a ne zaboravite još papirologiju i period čekanja na odobrenje vize, pitanje je kada je Milićev uopšte izvadio vizu za Kinu? Da li je Milićev još pre ubistva izvadio i Tursku i Kinesku vizu ili je još od ranije imao kinesku vizu ili pak možda i boravišnu dozvolu na duži periodu koja je baš pred hapšenje istekla?

U javnosti se stiče utisak da je Milićev u Kinu pobegao zbog ubistva Luke Jovanovića. Međutim, uzimajući u obzir da se nesreća dogodila u petak, 25. jula u večernjim časovima, Milićev je morao da sačeka ponedeljak, 28. jula kako bi otišao do ambasade Kine sa zahtevom za izdavanje vize.

Da bi mu viza od 30 dana istekla 29. avgusta, kada je navodno uhapšen, Milićev je morao da dobije vizu 31. jula, četiri dana od prvog radnog dana nakon ubistva. Uzimajući u obzir da Milićev najverovatnije nije uhapšen na dan kada mu je istekla viza (29. avgusta) i da je za vizu bilo potrebno sačekati nekoliko dana, dolazi se do zaključka da je Milićev kinesku vizu ima još pre ubistva.

Zašto se onda u javnosti spekuliše da je Milićev u Kinu namenski pobegao zbog ubistva? Zašto se ranije nije znalo da Milićev ima i kinesku vizu? Kako je moguće da je naša policija 18. avgusta tvrdila da se on nalazi u Turskoj, kada je već uveliko bio u Kini?

Zašto se Milićev, nakon što je dobio kinesku vizu, vozikao u ukradenom automobilu po Srbiji kada ga je zaustavila policija? Zašto odmah po dobijanju vize nije napustio Srbiju?

Zašto je narko-diler Marko Milićev pobegao baš u Kinu gde se streljaju trgovci narkoticima?

Konačno, zašto se ispostavi da su zvanične izjave iz policije netačne u odnosu na "anonimne izvore" iz te iste policije? Da li mi to imamo jednu zvaničnu i jednu anonimnu policiju?

 

     A 1.

  Lažna kineska viza

Kineski državljanin Chan Yong od avgusta 2012. boravi sa falš vizom koja je izdata u ambasadi Srbije u Pekingu. Kada mu je istekla viza od tri meseca, Policijska uprava Požarevac pronalazi da je viza i dokumentacija na kojoj je urađena viza falsifikovana, i tada se meša ambasada koja preko MUP-a dozvoljava izdavanje nove boravišne vize na već postojeću falsifikovanu vizu od strane Kineza u Pekingu. Srpska policija ne reaguju po zakonu, i navedenog ne vode kod sudije da mu izrekne zabranu ulaska u Srbiju, nego se dozvoljava kršenje zakona.

Pomenuti Chang Yong se više puta se sastajao sa atašeom ambasade Kine, gde mu je davao poverljive podatke i dokumentaciju o Privrednom društvu TE-KO Kostolac (Termoelektrana i kopovi Kostolac), o bojleru i turbinama, kao i bezbednosti samog objekta.

Isto tako navedeni je član Komunističke partije, što dovodi u sumnju njegov dolazak u Srbiju, i označen je od strane vlasti, kao neko ko je potencijalni špijun.

Njegov posao je da se bavi samo prikupljanje informacija o PD TE-KO Kostolac, kao i ljudima, sa kojima pokušava preko skupih poklona da se sprijatelji, i tada dobija više informacija o svemu. Isto tako u 2013. se sreće sa raznim kompanijama i ljudima. Svi poslovi isplate i uplate idu preko Chang Yonga. Tarifa se zna, 10% za svaki dobijeni posao, kao što su liftovi, kao što je osiguranje radnika, kao sto je izolacija objekta, remont faze…

(Autor je policijski službenik PU Požarevac)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI SE OSTVARUJE – TAJKUNE NAGRADITI I ISCEDITI, A KOLUBARU KAO POKLON DATI NEMCIMA!??

10. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Insajder iz Kolubare, otkriva detalje o tome kako je, zbog podrške "finansijske podrške" Aleksandru Vučiću, bilo moguće da ovaj energetski gigant prošle godine proizvede čak milion tona rude više od onoga što je planirao da proizvede, a nije ostvario planirani profit niti je sačuvao ono što je profitirao za prvih šest meseci? Autor je istraživao i kako je Vučić u saradnji sa direktorom Kolubare, Miloradom Grčićem, prevario hiljadu i po radnika-"najamnika" i zašto "RB Kolubara" nije bila osigurana od poplava i drugih elementarnih nepogoda…

 

               Insajder K- 8

 

Prošle godine, u oktobru mesecu, pred televizijskim kamerama, direktor "RB Kolubara" Milorad Grčić izjavljuje da je: "Rudarski basen Kolubara u prvih 6 meseci 2013 godine ostvario dobit od nešto manje od 3 milijarde dinara (3.000.000.000), to jest, dve milijarde i devedeset miliona dinara (2.090.000.000)".

Ova izjava je isprava začudila sve pismene, jer dve milijarde i devedeset miliona može biti samo nešto preko dve milijarde dinara, nikako "nešto manje od tri milijarde dinara". Tu izjavu je integralno preneo TV GEM, a onda smo na TV Kolubara RTL, saznali od glasa spikerke iz off-a, koja je čitala podeljen materijal za medije, da je direktor ipak mislio na cifru od dve milijarde i devet stotina miliona dinara (2.900.000.000), što zaista jeste "nešto manje od tri milijarde dinara". Istu cifru je objavilo i propagandno glasilo Rudarskog basena i njegov dodatni bilten, kao i neki beogradski mediji.

Realno, brojanje do milijardu mu u poslu nikada i nije bilo potrebno, jer pazari u pečenjari u Obrenovcu, koju je doskora vodio. Da su nam bar doveli nekog uspešnog ugostitelja, pa da imaju sa čim da se podiče, ali ne: oni nam dovedoše čoveka koji je uspeo da upropasti svoj privatni biznis! Kako će onda da vodi najveću državnu u firmu u Srbiji?

U oktobru 2013. on izjavljuje da je Kolubara "od januara do kraja juna" ostvarila profit 2.900.000.000 dinara i da se taj trend nastavlja i da očekuje da će do kraja godine to biti i više. Ako je za šest meseci pozitivnog poslovanja zarađeno dve milijarde i devet stotina miliona dinara, onda se logično očekuje da do kraja godine bude zarađeno barem još toliko, dakle ukupno pet milijardi i osam stotina miliona dinara (5.800.000.000). Pogotovu zato što generalni direktor već u oktobru, dakle dva meseca pre kraja poslovne godine izjavljuje da se trend pozitivnog poslovanja nastavlja.

 

      Vučiću ekonomija, Grčiću matematika…

 

Odmah posle pisanja štampe u februaru 2014. godine o planovima za privatizaciju Kolubare, putem utapanja u nemačke kredite, Aleksandar Vučić je ekspresno sutradan u četvrtak dojurio u Kolubaru da obeća kako će da zaposli 1.470 radnika u Rudarski basen, koji rade na lizing preko Kolubara Usluga, da ponudi beskamatnu pozajmicu radnicima, sve samo da ćute.

Međutim u tom opštem kupovanju glasova izrekao je jednu iznenađujuću tvrdnju: "Vicepremijer je ukazao na to da je ‘Kolubara’ od 3,8 milijardi dinara gubitka došla do pozitivnog poslovanja od 800 miliona dinara, i naglasio da su to dobri rezultati (RTS, Vučić u Kolubari, 13.02.2014.god. 10:52h)".

Ovim je građanima Srbije saopštio da je Rudarski basen Kolubara u 2013. godini profitirao samo 800 miliona dinara.

Gde nestadoše onih 5 milijardi preko tih 800 miliona, koje je Milorad Grčić najavio kao realan profit za 2013. u oktobru samo dva meseca pre svođenja završnih računa? Gde su se istopile milijarde? Pet milijardi, da budemo precizni. Ili Grčić u oktobru 2013. nije govorio pravu istinu o finansijskom poslovanju Kolubare, ili je u februaru 2014. nije govorio Vučić. Okreni-obrni, fali negde 5.000.000.000 dinara.

Moguća je i treća opcija, a to je da je neko uspeo "kriminalom i korupcijom" da proneveri pet milijardi dinara iz Rudarskog basena, pre svođenja završnog računa. Međutim, tu opciju moramo odmah da isključimo, jer prosto je nemoguće da "vlast koja se bori protiv kriminala i korupcije" može da proneveri i jedan jedini dinar, a kamoli pet milijardi dinara!

Možda eto nije bilo dovoljno proizvodnje uglja, pa su se pare potrošile? Međutim u istom prilogu RTS dodaje: "Vučić je, prilikom posete Rudarskom basenu, rekao da je ‘Kolubara’ proizvela milion tona uglja više od planiranih bilansa…"

Kako je to moguće da je Kolubara proizvela čak milion tona više od onoga što je planirala da proizvede, a nije ostvarila planirani profit, čak nije sačuvala ni ono što je profitirala za prvih šest meseci 2013? Proizveli više nego što treba, a izgubili 5 milijardi dinara? Kako?

Ne, mi i dalje odbijamo i da pomislimo da je neko iz mudrog i poštenog rukovodstva SNS otuđio 5 milijardi dinara iz Kolubarinog profita!

Nije nam bitno što su na Voždovcu u novembru 2013. bili izbori i što su za mart 2014. planirani republički izbori. Prosto ne želimo da poverujemo da je SNS-u trebao novac za kampanju, pa su zahvatili po javnim preduzećima i njihovim profitima. To je nemoguće i to nadasve pošteni, dobri, samopožrtvovani Aleksandar Vučić nikada ne bi uradio. Stoga moramo reći da ne znamo gde su 5 milijardi dinara iz Kolubarinog profita, a ako neko zna, neka nas obavesti preko Informera!

U oktobru 2013. na "pripravničkoj" konferenciji za štampu Milorad Grčić je još izjavio: "Bitne su samo tri stvari: matematika, matematika i matematika". Nešto kasnije, na svom idolopokloničkom skupu u Areni, Aleksandar Vučić je izjavio: "Bitne su samo tri stvari: ekonomija, ekonomija i ekonomija". Očigledno je da Grčiću odlično ide matematika, a Vučiću ekonomija.

 

      Najamnici uzeti "na lizing"

 

Vučić je 13. februara 2014. odlučio i njihov problem da "reši" pa RTS u istom prilogu kaže: "Dodao je da je dobro što je Rudarski basen preuzeo 1.470 radnika iz preduzeća ‘Kolubara usluge’ koji su, kako je naveo, radili za 25.000 dinara, a sada će imati pristojnije uslove i bolje plate."

Malo nas buni činjenica da je direktor preduzeća Kolubara Usluge, ujedno prvi čovek lazarevačkog SNS Dragan Jevtić, na TV AVAX, TV GEM, TV Kolubara RTL, stalno demantovao pisanje Tabloida izjavom: "…Nije istina da se preko Usluga radi za 20.000 dinara, naši radnici ostvaruju po 40.000 dinara".

Tada je Vučić najavio da će svi ti radnici, njih 1.470 preći u Kolubaru da rade za punu platu, a ne da budu kao "Rumuni" na iznajmljivanje. U jeku martovske kampanje pred silnim TV kamerama prikazano je da su zaposlili 69 ljudi od 1.470, a da će ostatak primati sukcesivno.

To su kao papagaji ponavljali na svim lokalnim televizijama Milorad Grčić i Dragan Jevtić, dodajući: "…To obećao Aleksandar Vučić i ministarka energetike Zorana Mihajlović i samo se treba strpeti". Prenele to sve agencije: Beta, Tanjug, svi dnevni listovi: Politika, Blic, Danas i nezaobilazni Kurir i Informer.

Prođoše izbori, izabra se "vlast naroda" koja je uspela da pobedi "vlast tajkuna" a od posla još ništa. Državni sindikat Kolubare je krajem aprila 2014. u svom časopisu "Kolubarski Sindikalac" (koji se štampa na najkvalitetnijem papiru, na kojem se ne štampaju ni najskuplji modni časopisi u Parizu), objavio oštar uvodnik o tome kako "oni znaju ko su oni što lažu da radnici neće biti primljeni i da je potrebno samo strpljenje do avgusta 2014. jer Aleksandar Vučić, ministarka Mihajlović i direktor Grčić su obećali i to će tako biti".

Prođe i ovaj avgust 2014. a njih 1401 "najamnika", koji rade kao iznajmljeni "Rumuni", preko Usluga, i dalje su mučenici bez statiusa na Površinskim kopovima i nisu primljeni u stalni radni odnos. U međuvremenu je promenjen Zakon o radu koji predviđa da se "najamnici" mogu uzeti i privremeno-povremeno, "na lizing"!

U emisiji TV GEM – "Bez cenzure", 13. februara 2014., ministarki Mihajlović je proradila štitna žlezda pa joj je vrat bio sav naduven. U jednom momentu joj voditeljka postavlja pitanje: "…U medijima smo čuli i da tako kažemo žžž…(htela reći: žuta štampa) nagađanja ili citiranja o tome koliko će građani moći da dobiju od akcija EPS-a…"?

Na šta je ministarka prekida u pola pitanja: "…Aaa, ne, ja sam se uopšte iznenadila kada sam to videla. Niko o tome nije ni razgovarao. Jednog trenutka kada EPS bude izlazio na berzu i kada mi budemo počeli da razgovaramo uopšte o tome, onda ćemo pričati kolike će to biti akcije i kolika je to vrednost akcija, koje će građani dobiti.

Za sada, EPS će biti akcionarsko društvo sa jednim akcionarom koji se zove država, dok ne u toku ove godine praktično ne stane na noge, a onda ćemo dalje razgovarati o tome što se zovu mali akcionari i potpuno otvaranje tržišta".

Kada je u Skupštini Srbije birana Vlada, sačinjena od "vlasti naroda", mandatar Aleksandar Vučić izjavljuje u svom ekspozeu: "…EPS je najvrednija kompanija koja je u državnom vlasništvu, ali država dobija veoma malo prihoda od nje. Prošlogodišnji profit kompanije bio je blizu 20 milijardi dinara, ali je likvidnost kompanije loša.

Po planu poslovanja, generisani novčani tok i za ovu godinu biće negativan. Ipak, smatramo da za Srbiju strateški nije dobro rešenje da prodajemo većinski paket akcija EPS-a.

Najbolja opcija za EPS bio bi ulazak manjinskog partnera do kraja sledeće godine (jedna od vodećih svetskih firmi u energetskoj industriji). Taj partner bi birao većinu menadžmenta EPS-a i povećao efikasnost poslovanja. Država bi dobila i više profita iz poslovanja EPS-a i povećala bi se vrednost kompanije za slučaj da se kasnije odluči za privatizaciju ili listiranje na berzi. Ovaj proces (ulaska manjinskog akcionara) realno je moguće okončati u toku 2015. ili 2016. godine".

Eto, lepo je rekao Aleksandar Vučić: strana kompanija, kao manjinski akcionar dobija akcije i upravlja sa EPS, a građani će tek kasnije "možda dobiti akcije ako se odluči za privatizaciju".

Zar nije privatizacija kad država pokloni paket akcija nekoj stranoj kompaniji koja će da bira menadžment? Šta je to ako nije privatizacija? Manjinski partner, a bira menadžment? To nešto kao sa JAT-om ? Poklanjaju Nemcima akcije i oni će da vode preduzeće. Samo nije jasno kako to EPS ne zarađuje, kad je "vlast naroda već dve godine u oštrom obračunu sa kriminalom i korupcijom?"

Možda bi EPS zarađivao više kada bi se negde našlo onih 5 milijardi što nestadoše iz Kolubare samo u 2013. Sada je svima jasno da EPS neće ni izaći na berzu, da građani neće dobiti besplatne akcije, jer će akcije pokloniti Nemcima, a oni će postavljati menadžment EPS i njime upravljati i raspodeljivati profit. Transfer akcija će se obaviti direktnom pogodbom tj. poklonom.

 

      "Presvlačenje" iz starog u novo

 

Nezaobilazna "borba protiv kriminala i korupcije u kojoj neće biti pošteđenih" najbolje se vidi na primeru RB Kolubara. Svaki čovek koji je bio na rukovodećem položaju u prethodnim režimima, a pritom bio hapšen i bio pritvoren u istrazi za pronevere u Kolubari, odmah je dolaskom na vlast SNS, pušten iz zatvora i postavljen opet za rukovodioca.

Neki su postavljeni čak u iste pogone i sektore u kojima su krali godinama! Na njihova stara direktorska mesta došli su njihovi zamenici, a oni sad došli na mesta svojih starih zamenika. To se u šahu zove rokada. Kao zamenici imaju istu platu koju su imali kao kada su bili direktori. Mnogi su postavljeni i na više funkcije. Sa tih položaja vrše teror nad časnim i poštenim ljudima koji su svedočili protiv njih u istrazi.

Van svake pameti je da neko osumnjičen za: krivična dela protiv privrede, zloupotrebu službenog položaja i učestvovanje u organizovanom kriminalu, bude vraćen na isto radno mesto ili da bude zamenik svom bivšem zameniku, koji je sad na njegovom starom mestu formalno, a realno da vodi taj pogon ili sektor. Kako može neko protiv koga se vode takvi procesi, da ima status ovlašćenog službenog lica koje potpisuje ugovore i daje službene naloge?

Ni u Namibiji, ni u Zambiji toga nema, samo u Srbiji u kojoj je "vlast naroda". Svakog od njih je protivzakonito u firmi abolirao od krivice Milorad Grčić, dajući im ovlašćenja službenih lica tj. postavljajući ih za direktore. Jasno je ko dan, da to nije mogao da učini na svoju ruku, bez saglasnosti Aleksandra Vučića.

Stari-novi direktori sada fabrikuju dokaze za svoju odbranu i koriste svoje funkcije koje imaju u preduzeću da naređuju zaposlenima da proizvode lažne fakture, ugovore i prateću dokumentaciju i zavode ih u arhivi pod starim datumima iz vremena za koje se krivično terete. Takođe uništavaju originalnu dokumentaciju, jer fotokopije nisu merodavne na sudu. Zaposleni nemaju izbora, svima se preti otkazom, a onima koji su malo tvrđi orah preti se smrću, njihovom i članova porodice.

Protiv mnogih optuženih su odbačeni postupci "u svetlu novih dokaza" ili "usled nedostatka dokaza". Oni su sad poveli sporove protiv države da naplate milione zbog "neopravdanog boravka u zatvoru". Po celu noć se vesele po lazarevačkim kafanama i mlate sa svojim tužbama protiv države, dok naručuju pesmu: "Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine"…

Kada Sud nekome odredi pritvor u ovakvim slučajevima to se čini da se onemogući uticaj na svedoke i spreči uništenje dokaza. Ova "vlast naroda" koja je ista kao ona "narodna vlast" ih nije pustila iz zatvora za džabe, niti im je dala za džabe direktorske funkcije sa kojih mogu da vrše pritisak na svedoke i da proizvode ili uništavaju dokaze. Zna "vlast naroda na čelu sa Aleksandrom Vučićem" da su kod tajkuna pare.

Odlučio je da ih sve iscedi. Jedino što im je pokvarilo sreću je majska poplava, koju su sami izazvali jer su izmeštali tok reke Kolubare i pravili jezero, gde će sagraditi Hipodrom, kazina i kupleraje. To je otvorilo put da javnost sazna za njihove mračne planove.

     A 1.

   Zasluge za uspon Vođe

Pošto je u dogovoru sa starim-novim direktorima sav novac ispumpavan iz Rudarskog basena po oprobanim šemama i pripremana velika investiciona ulaganja u Hipodromski kompleks na jezeru, RB Kolubara je štedela na svemu, pa i na osiguranju.

RB Kolubara nije osigurana od poplava, a štetu od 370 miliona evra sada nema ko da nadoknadi. Najveći "poslovni potez" Milorad Grčića je bio taj što je proneverio 5 milijardi dinara samo u toku 2013. za potrebe predizborne kampanje Aleksandra Vučića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: