Архива

Posts Tagged ‘zeleznica’

U SRBIJI JE ZAKONOM ZAŠTIĆENA PLJAČKA U JAVNIM NABAVKAMA

10. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Srbija je u proteklih 14 godina izgubila oko 10 milijardi evra zbog korupcije u javnim nabavkama, a gde je taj novac nestao nije teško pogoditi. Više puta objavljeni podaci o preko 100 milijardi dolara iznetih iz Srbije, dovoljno govore o tome. Takođe, važno je reći i to da Srbija godišnje troši tri milijarde evra za javne nabavke, a korupcija i pljačka traje redovno, uz nesebičnu pomoć pravosuđa. Na taj način akteri uvek ostanu nekažnjeni, a trag opljačkanom novcu se redovno gubi.

Bivši šef delegacije Evropske unije u Srbiji, Vensan Dežer, tvrdio je pred kraj svog mandata, da Srbija na javnim nabavkama godišnje gubi oko milijardu dolara. Ovu informaciju niko nikada nije demantovao, a sve govori da je takvo stanje i danas.

Samo godinu dana posle poslednje izmene Zakona o javnim nabavkama sprema se nova izmena! Cilj te izmene može biti samo izmišljanje novih oblika otimanja preko javnih nabavki.

 

                    Milan Malenović

OBAVEZAN MITO KAO SKRIVENA PLJACKA

 

Najveći izvor visoke korupcije, odnosno davanja mita najvišim državnim službenicima, su javne nabavke. O kolikom novcu se tu radi, vidi se već iz pregleda statističkih podataka.

Za 15 godina privatizacije Srbija je dobila između 2,6 milijardi evra (kako tvrde stručnjaci) do tri milijarde evra (kako tvrdi vlast). Direktne strane investicije u Srbiju 2013. godine (za 2014. još nema pouzdanih podataka) iznosile su između 1,229 milijardi evra i 1,485 milijardi evra, u zavisnosti koju metodologiju obračunavanja primenjujemo.

Istovremeno, na javne nabavke se iz republičkog i budžeta lokalnih samouprava godišnje izdvoji između 2,5 i 3 milijarde evra. Vlastodršcima je, zato, daleko najisplativije da se ugrađuju u javne nabavke, nego u bilo šta drugo šta se dešava u Srbiji, mada su njihovi lepljivi prsti svuda umešani.

Od 2013. na snazi je novi Zakon o javnim nabavkama, čija se izmena najavljuje već za ovu godinu. Iako je na papiru sve u najboljem redu, iskustvo pokazuje da ni izbliza nije tako. Da nešto ne valja vidi se već iz činjenice da na najvećim konkursima uvek učestvuju ista preduzeća, što pokazuje da privrednici nemaju poverenja u vlast i da smatraju da je glupo da investiraju u nabavku konkursne dokumentacije i izradu ponude kada se pobednik unapred zna.

Postoje tri najčešće metode korupcije u javnim nabavkama. Prva je saradnja davalaca usluga sa državnim službenicima, gde ponuđač, da bi dobio posao, daje proviziju službeniku. Tu spadaju i česte izmene ugovora o nabavci, čime se drastično povećava prvobitna cena iz ponude.

Drugi način je kada se davaoci usluga dogovore o ceni koja je daleko iznad tržišne. Potom se ponuđač koji je izgubio tender pojavljuju kao podugovarač pobednika.

Treći je unapred prilagođen postupak nabavke i obelodanjivanje tenderskih informacija. Rezultat je da u tom slučaju ponudu šalje samo jedan, ili svega nekoliko ponuđača, zato što je tender namešten za određenog davaoca usluge. U Srbiji, svaki treći ugovor između preduzeća i javnih zvaničnika uključuje i davanje mita kroz razne oblike (novcem, robom ili uslugom).

Izbori državnih dobavljača i izvođača sve više postaju problematični. Republička komisija za zaštitu prava ponuđača u drugoj polovini prošle godine rešavala je čak 1.094 žalbe, 28 odsto više nego godinu ranije. Od toga je u čak 65 odsto slučajeva ustanovljeno da je žalba bila opravdana, dok ranijih godina prosek osnovanih primedbi nije prelazio 60 odsto.

Dakle, stanje je sve gore! Izveštaj ove komisije i Uprave za javne nabavke pred Odborom za finansije Skupštine Srbije biće uskoro jedan od povoda za izmene Zakona o javnim nabavkama.

 

       Novi zakon neće ništa promeniti

 

Zvanično, vladajuća stranka pokušava da nađe slabe tačke pa se već unapred hvale kako će biti kažnjen svako ko sabotira nabavke ili će biti isključen iz procesa javnih nabavki.

U perspektivi je, ustvari, donošenje takvog zakonskog akta kojim će pljačka u javnim nabavkama biti zaštićena kao i učesnici u toj pljački. Naručilac javnih nabavki u sadašnjoj situaciji, nekada i mesecima ne donosi odluku ko će dobiti posao.

To znači da se vrši pritisak na najpovoljnijeg ponuđača da se povuče iz postupka. Ovo stanje će se zakonom tako regulisati da će naručiocu (čitaj, predstavniku vladajuće koalicije), biti omogućeno da bez brige angažuje koga on hoće i da od njega kupuje za državne pare šta god hoće. Važno je samo da bude "transparentan" Vođi i njegovim "blagajnicima".

Kako ova "transparentnost" tačno izgleda vidi se iz primera nemačke firme "WMT Engineering & Service GmbH". Ova kompanija se bavi revitalizacijom postojećih i izgradnjom novih deponija za otpad. Njihova specijalnost je izgradnja deponija po najvišim standardima Evropske Unije.

Zahvaljujući takvom načinu rada i saradnji sa ovom kompanijom, Hrvatska je, na primer, za saniranje starih i izgradnju novih deponija platila iz budžeta samo 20 odsto ukupnih troškova, dok je ostatak finansiran preko dobijanja bespovratnih sredstava iz različitih evropskih fondova.

Početkom februara ove godine, predstavnici WMT-a su posetili i Niš koji ima velikih problema sa deponijom na Bubnju čije otpadne vode ugrožavaju zdravlje stanovništva. Nemačka delegacija je tada razgovarala sa članom gradskog veća zaduženom za komunalne poslove Milošem Banđurom. Na kraju je dogovorena razmena određenih podataka koji bi nemačkoj strani dali mogućnost izrade stručne analize i predloga sanacije, kao i nov razgovor nekoliko meseci kasnije.

Na žalost nemačkog preduzeća, ni jedan član njegove delegacije ni na koji način nije Banđuru dao do znanja da će biti nagrađen ako upravo ova kompanija dobije posao za čiju realizaciju je i EU već obezbedila deo sredstava.

Pošto je gradska uprava dostavila WMT-u tražene informacije, ugovoren je novi sastanak na kome bi nemačka strana iznela konkretne predloge sanacije. Ni prilikom dogovaranja tog sastanka niko zvaničnicima u Nišu nije pomenuo "proviziju", odnosno mito, pa se sve dalje odigravalo na sramotu Niša i cele Srbije.

Sastanak je bio ugovoren sa pomenutim Banđurom, ali se on na istom, održanom krajem maja ove godine, nije pojavio. Sugrađani su ga videli kako u to vreme sedi u kafiću u blizini niškog sedišta Srpske napredne stranke, čiji je član. U poslednjem trenutku je, pravdajući se obavezama, sastanak otkazao i gradonačelnik Niša Zoran Perišić, takođe član SNS-a.

Umesto nadležnih i stručnih osoba, nemačku delegaciju su primili partijski funkcioneri naprednjaka: koordinator za Niš Milan Stanojković i Žarko Đorđević. Na ovaj način je delegaciji, koja je prešla nekoliko hiljada kilometara kako bi sa kompetentnima konkretno razgovarala o rešavanju problema koji tišti sve Nišlije, stavljeno do znanja da sve odluke o javnim nabavkama, a u to spada i pomenuti posao saniranja deponije, donose isključivo aparatčici Srpske napredne stranke i to nakon izvršene analize isplativosti posla za njih same i za stranku kojoj pripadaju.

Novi Zakon o javnim nabavkama ništa neće promeniti u neodgovornom ponašanju odgovornih koji javnim nabavkama ne pristupaju za dobrobit naroda, već isključivo svoga džepa.

I dosadašnja zakonska rešenja su bila dosta dobra, ali je najveći problem bio što se nisu sprovodila, ponajviše zato što nije postojala sankcija za neodgovornost nadležnih. A nje nema ni u nacrtu novog Zakona o javnim nabavkama.

 

       Državnim funkcionerima mito od 30 odsto

 

Poznato je da je vođa naprednjaka Aleksandar Vučić zaljubljen u arapske šeike i njihove dolare koje nemilice stavlja u svoj džep. Njihov plan je da se kroz radove na pripremi zemljišta za „Beograd na vodi" izvuku stotine miliona evra iz budžeta i prebace na privatne račune.

Da bi se pristupilo realizaciji tog projekta potrebno je izmestiti Glavnu železničku stanicu u Beogradu na novu lokaciju, a to je takozvani „Prokop" koji se bezuspešno gradi već decenijama.

Kako bi se završio „Prokop" Srbija se zadužila kod Vučićevih arapskih partnera, ovoga puta ne iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, već iz Kuvajta. Radi se o svoti od preko 25 miliona evra.

Postupajući po aktuelnom Zakonu o javnim nabavkama naručilac posla, u konkretnom slučaju „Železnice Srbije" a.d. je o nameri raspisivanja konkursa 20. maja 2013. obavestio Upravu za javne nabavke.

U istom dopisu navedeno je da procenjena vrednost javne nabavke iznosi 20.250.000,00 evra. Rešenjem od 14 juna 2013. godine, Uprava za javne nabavke imenovala je „Toplički centar za demokratiju i ljudska prava" iz Prokuplja za građanskog nadzornika u postupku ove javne nabavke.

Po Zakonu je posao građanskog nadzornika da, kao neutralna strana, nadgleda sprovođenje tendera. U ovom slučaju je izabrano iskusno udruženje, javnosti poznato po otkrivanju afere nepostojeće elektronske prezentaciije Ministarstva za ekologiju, kada je bivši ministar Oliver Dulić svojim prijateljima za to platio 25.000 evra iz republičkog budžeta.

Pošto su se stekli zakonski uslovi, odluku o pokretanju postupka javne nabavke naručilac je doneo 17. septembra 2013. godine (broj odluke 300/2013-1068). Ukupna procenjena vrednost nabavke iznosila je 3.000.000.000 dinara, što je u odnosu na vrednost iz Plana nabavki (20.250.000 evra), prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja Odluke, bilo više za 5.924.767.17 evra, odnosno za 29,25 odsto.

„Železnice Srbije" 15. januara 2014. godine na Portalu javnih nabavki i svojoj internet strani objavljuju poziv za podnošenje ponuda i konkursnu dokumentaciju, a da o tome, kao i u slučaju pokretanja postupka javne nabavke, nije obavestila građanskog nadzornika.

Sadržina poziva za podnošenje ponuda bila je u suprotnosti sa prethodnim obaveštenjem, u delu u kojim je naručilac na nedvosmislen način iskazao nameru da zaključi 10 ugovora, jer se ovog puta tražio jedan ponuđač koji bi realizovao svih deset poslova. Samim tim su u startu već iz trke bile isključene manje firme koje nisu u stanju da same prihvate ovako zahtevan posao.

Građanski nadzornik je iz sredstava javnog informisanja saznao da je objavljen poziv za podnošenje ponuda, odnosno da je postupak javne nabavke pokrenut, te je zbog toga 16. januara elektronskom, a 17. januara preporučenom poštom uputio dopis tadašnjem generalnom direktoru naručioca, Dragoljubu Simonoviću, i obavestio ga da je postupanje naručioca u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama.

Odgovor u propisanoj formi nikada nije dobio.

Umesto pismenog odgovora direktora, predstavnik pomenutog udruženja građana je na sastanku sa članovima tenderske komisije dobio usmene odgovore koji su njega, kao i javnost, ostavili bez teksta. Na pitanje zašto shodno Zakonu nije na vreme i od strane nadležnih obavešten o pokretanju postupka, odgovoreno mu je: „Eto, i to se dešava".

Odgovor na pitanje zašto se, suprotno Odluci koju je odobrila Uprava za javne nabavke, umesto deset pojedinačnih partija raspisuje zbirni tender za sve, odgovor je glasio kako je tako praktičnije i jeftinije za „Železnice Srbije".

Ako je tako jeftinije, zašto je konačna cena viša za skoro šest miliona evra u odnosu na onu predviđenu prvobitnom Odlukom? Na ovo su članovi komisije rekli da imaju pravo na povećanje od deset odsto u slučaju skoka cena. Prevideli su pri tome dva detalja: povećanje iznosi skoro 30 odsto i javnost, za razliku od članova Komisije, zna matematiku.

Konačno, članovi Komisije nisu umeli da objasne ni zašto, suprotno Zakonu, nisu sproveli istraživanje tržišta pre određivanja vrednosti naručenih radova. Kako su onda, uopšte došli do pomenute cifre?

U suštini, radi se o tome da predviđeni radovi neće koštati ni 20 miliona evra, a razlika od šest miliona evra je provizija za naprednjačke kadrove na čelu države i „Železnica". Želja vlastodržaca je da se do poslednjeg centa iskoristi odobreni kuvajtski kredit, koji neće oni vraćati, već pošteni građani kojima se upravo zbog takvog ponašanja vlasti smanjuju prihodi, a povećavaju rashodi za takse i druge državne namete.

Ako pomenutu „proviziju" od 30 odsto uzmemo kao uobičajenu, ispada da nas kod prosečne vrednosti javnih nabavki od tri milijarde evra godišnje, košta skoro milijardu evra! Zbog toga što su državni funkcioneri u Srbiji nezajažljivi kad je primanje mita u pitanju.

Poređenja radi: planirani budžetski deficit ove godine je ispod dve milijarde evra i više od njegove polovine bi i bez smanjenja penzija i otpuštanja zaposlenih ili povećanjem cene struje bilo sanirano ukidanjem „provizija" na javne nabavke i to samo doslednim sprovođenjem zakona.

 

    A 1. Nova izmena Zakona o javnim nabavkama

Ministri i vladini "stručnjaci" sa kupljenim diplomama i doktoratima svakog dana javnosti dokazuju kako nisu dorasli funkcijama koje obavljaju. Samo godinu dana posle poslednje izmene Zakona o javnim nabavkama sprema se nova izmena i to ne samo zato što aktuelna rešenja nisu dobra, već i da bi se još više olakšalo nekažnjeno nepoštovanje onih propisa koji su za narod i budžet dobri, ali ne odgovaraju političarima naviklim na mito.

 

   A 2. Ko kupuje državnim parama, sklon je korupciji

Vrednost javnih nabavki na godišnjem nivou u Srbiji je oko 4 milijarde evra, što čini oko 15% društvenog proizvoda. Svaki procenat ušteda dakle ima veliki značaj. Za razliku od kupovine za sopstvene potrebe, lice koje kupuje državnim novcem nema motiv za najefikasnije trošenje sredstava i podložno je korupciji. Osnovni mehanizmi za promenu postojećeg modela ponašanja su ozbiljniji pravni okvir, stroža budžetska i eksterna finansijska kontrola, obezbeđivanje transparentnosti postupka i efikasne konkurencije među ponuđačima, kao i delimična centralizacija javnih nabavki.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SLUŽBI NASILJA ZAPADNIH OKUPATORA: PREDSEDNIK „VLADE U SRBIJI“ KAO DEO PROJEKTA VELIKOALBANSKOG ŠIRENJA

10. априла 2015. Коментари су искључени

 

Još 2005. godine, u nemačkom Bundestagu, prilikom rasprave o "harmonizaciji odnosa na Zapadnom Balkanu", pomenuta je ideja o izgradnji auto-puta koji bi spajao jugoistočnu Srbiju sa Kosovom i Albanijom. Ideja nije bila autentično Nemačka, nego je reč strategiji NATO pakta koja je zacrtana u januaru 2001. godine, kada je u Briselu, prvi put pomenuta mogućnost izgradnje jedne takve saobraćajnice. Razlozi su bili više nego jasni. U pitanju je pravljenje američkog "bezbednosnog koridora" preko centralnog Balkana i pozicioniranje Srbije kao kolonije NATO alijanse.

 

                  major Goran Mitrović

VERIFIKATORI VELIKE ALBANIJE-3

Krajem avgusta 2014. godine, i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, priznao je da je na početku svog kriminalnog mandata, predlagao bivšoj visokoj predstavnici EU, Ketrin Ešton, da Srbija bude glavni nosilac izgradnju auto-puta Niš-Priština. Reč je o investiciji koja bi koštala blizu milijardu evra (Vučićev "predračun" koji je pomenuo tokom svoje poslednje posete Berlinu, govori o 840 miliona evra).

Ideju NATO pakta da izgradnja auto-puta Niš-Priština bude deo odgovora na prisustvo ruskih bezbednosnih snaga na jugu Srbije, odlazeći srpski premijer Aleksandar Vučić, odlučio je da ostvari preko leđa svih građana Srbije, tako što će uzeti kredit od evropskih banaka, koji su mu već ponuđeni u tu svrhu.

Albanci sa Kosova koji su već uveliko krenuli u kupovinu zemlje uzduž budućeg koridora, a pripreme za izgradnju ove putne deonice koja je deo velikoalbanskog klina koju Amerika hoće da zabije u Srbiju, već su počele. U njima glavnu reč vodi Vučićeva vlada.

Istovremeno, dok on planira ovaj velikoalbanski projekat 21. veka, autoputna mreža u Srbiji je u katastrofalnom stanju. U centralnoj, zapadnoj i istočnoj Srbiji, Banatu i Sremu, stanje je takvo da bi svaka ozbiljna država već odavno uložila sva raspoloživa sredstva u njihovu izgradnju, a ne u autoput Niš-Priština-Tirana-Valona, koji je od interesa za Albance sa Kosova i iz Albanije, jer se njime povezuju sa srednjom Evropom.

Uprkos svemu, početkom ove godine (5. januara), na Vučićevu inicijativu (a uz podršku Brisela i Vašingtona), formirana je radna grupa Srbije i Albanije koja je sebi dala u zadatak da formuliše predlog zajedničkog dokumenta za saradnju (tačnije za izradu projekta autoputa od Niša do Tirane i Valone).

Kad taj deo posla bude gotov, projektna dokumentacija će biti predata Evropskoj komisiji na verifikaciju.

Poslednji čin ove naopake ideje, desiće se kad Srbija uzme već ponuđeni kredit kojim će veći deo auto-puta biti izgrađen. U Briselu je već skovana fraza ("infrastrukturni uslov privrednog razvoja i stabilnosti Zapadnog Balkana"), koja treba da prikrije stvarne razloge izgradnje putne trase Niš-Priština-Tirana-Valona.

Ali, Srbija kao glavni nosilac tereta izgradnje ovog auto-puta, još uvek ne zna koliko će on koštati! Procena ukupne vrednosti investicije nije ni na vidiku! Istina, Vučić je o nekim ciframa javno govorio, ali to nije ni izdaleka stvarni trošak.

Providno sročena izjava Vučićeve resorne ministarke Zorane Mihajlović, da je "taj autoput je za nas jako važan zato što ćemo ga vezati na takozvani ‘Plavi koridor’ – Jadransko-jonski autoput koji prolazi kroz Albaniju", govori o tome da je počeo i proces indoktrinacije građana Srbije, koji sve to treba da plate.

I dok traje priprema terena za još jednu pljačku Srbije i početak radova na ovom štetočinskom projektu, već postojeći plan o rekonstrukciji pruge Beograd-Bar, sredstvima ruskog kredita, polako dobija i svoje "anekse" koji su dodati po nagovoru "zapadnih prijatelja".

Reč je o skandaloznom planu da se izgradi i trasa priključka sa Albanijom, i to u nekoliko varijanti. Ali, zašto bi Srbija platila i trasu prema Albaniji i ko je to odlučio? Izvesno je da Rusija ovde ima poslednju reč, i nije teško pogoditi kakva će njihova odluka biti. Srećna je okolnost da ruskim parama neće ni biti izgrađeno ono što nije od ruskog interesa.

 

      Srpski dinar za albanski projekat

 

Na poslednjem sastanku ministara spoljnih poslova država regiona, održanog 25. marta ove godine u Prištini, Johanes Han (čovek sa neverovatnom namesničkom titulom "Komesar za dobrosusedstvo i pridruživanje"), ponudio je "dostupnih 100 miliona evra" iz evropskih fondova za izgradnju planirane saobraćajnice.

Reč je o novcu koji mora biti povučen ove godine i u pitanju je tek deseti deo vrednosti cele investicije. Znajući da je glavni teret izgradnje buduće saobraćajnice na sebe preuzela Vučićeva vlada, ministar spoljnih poslova lažne države Kosovo, Hašim Tači, imao je puno razloga da se raduje, pa je rekao da "projekat transportne mreže predstavlja konkretan korak saradnje zemalja regiona". Manje diplomatski rečeno: da će Srbija da plati doprinos velioalbanskoj ideji, u koju se auto put Niš-Priština-Tirana-Valona, savršeno uklapa!

U sred tog sastanka, javila se video-linkom iz Brisela i Evropska komesarka za transport, Violeta Bulc, koja je tom prilikom rekla: "Vaš region treba da bude bolje povezan i mislim da Srbija može puno da uradi u tom pravcu!"

Dok se sve ovo dešavalo u Prištini, albanski premijer Edi Rama, jasno je poručio iz Tirane da će se "nacionalno ujedinjenje Albanaca ostvariti u Evropskoj uniji"! Kome još nije jasno posle takve izjave da je svaki dinar ili evro koji Srbija uloži na tom putu, istovremeno i ulaganje u projekat Velike Albanije i ko će da odgovara za ovakvu veleizdaju?

Ali, Vučić i dalje insistira na ulasku u ovaj veleizdajnički posao, bez obzira što je jasno da će naneti Srbiji istorijski udarac.

Takozvana Studija o izvodljivosti auto-puta Niš-Priština-Tirana-Valona je u pripremi. Vučićeva vlada se već hvali tom činjenicom. Resorna ministarka kaže da će Studija biti gotova do jeseni.

A, rehabilitacija železničke pruge Kraljevo-Rudnica (koja bi spojila Srbe sa severa Kosova i centralnu Srbiju), kao i još dvadeset strateški važnih lokalnih i regionalnih železničkih trasa u Srbiji (koje izgledaju kao sa kraja devetnaestog veka), može da sačeka.

Treba podsetiti i na to da je Srbija posle Drugog svetskog rata, zbog nametnute ideje "proleterske solidarnosti", demontirala čitave fabrike i prebacivala ih kao pomoć Enver Hodžinoj Albaniji.

Za vreme Titove Jugoslavije, udomila je na svojoj teritoriji više od 200 hiljada emigranata iz Albanije, podigla je fabrike i poljoprivredne kombinate u svakom kraju Kosova i Metohije, zaposlila ih, školovala i izgradila svu potrebnu infrastrukturu, uključujući i mrežu puteva. Tako je uzgojila "guju u nedrima", koja se kasnije pretvorila u jezgro separatizma.

Od početka američke okupacije Kosova i Metohije 1999. godine, pa sve do danas, Srbija ne može da popiše svu svoju imovinu i da obezbedi nepristrasnu međunarodnu arbitražu kojom bi vratila ono što joj pripada. Ali, zato je Vučićev režim svim silama skočio na noge da se zaduži još jednim kreditom (ili sa više njih), kako bi albanski projekat širenja na južnu i centralnu Srbiju uspeo.

Šta je Vučić, ustvari, ponudio kao svoju "viziju" koja Albancima sa Kosova i Metohije i Albancima iz Albanije, širom otvara vrata ovog dela Evrope?

 

      Napredovanje velikoalbanskih projekata

 

A, 29. avgusta prošle, 2014. godine, u Berlinu, u svojstvu predsednika Vlade Srbije, Aleksandar Vučić je učesnicima konferencije o Zapadnom Balkanu, predstavio tri infrastrukturna projekta za koje je odmah rekao da su "od prioritetnog značaja za ceo region", među kojima je bila i izgradnja autoputa Niš-Priština. Tada je prvi put rekao da je u pitanju investicija koja ima "okviran" predračun 840 miliona evra (sa pristupnim putevima skoro milijardu evra).

Predložio je Vučić i stvaranje carinske unije u regionu i rad na skraćivanju birokratskih procedura i čekanja na granici, što je izazvalo podsmeh prisutnih nemačkih privrednika, koji dobro znaju za "balkanske carinske mafije", od kojih nijedna lokalna oligarhija ne želi da se odrekne, a ponajmanje ona Vučićeva.

U nastavku svog neurotičnog "nastupa", predložio je i da Srbija finansira rekonstrukciju dve železničke trase (Beograd-Podgorica-Skadar-Tirana) i (Beograd – Bijelo Polje – Peć – Klina – Glogovac – Priština). U oba slučaja, reč je o trasama koje bi pomogle Albancima sa Kosova da "izađu iz sebe" i prostru se po centralnim delovima Srbije, što je i konačni cilj velikoalbanskih planera.

I za ovaj posao imao je već spremnu "okvirnu" cenu od 525,9 miliona evra.

Vučićevo ludilo se tu nije zaustavilo, pa je izašao sa predlogom da se gradi i železnička trasa od Bijelog Polja preko Berana do Peći (gde nikada nije ni postojala pruga!).

Prema planovima koje su mu njegovi evroatlanski prijatelji dali da promoviše, na toj relaciji treba da se izgradi 103 kilometra šina, a Srbija bi učestvovala u plaćanju troška dela investicije od oko 850 miliona evra! Zašto bi Srbiji jedan takav trošak trebao, a reč je o saobraćajnicama koje nisu od interesa za razvoj Republike Srbije?

 

      Cena "patriotskog" puta

 

Albanska vlast na Kosovu, platila je jednu trasu auto-puta Priština-Tirana, koji je koštala milijardu evra! Ispostavilo se da je u pitanju putna trasa koja je komercijalna dva meseca godišnje.

Shvativši valjda da je cena povezivanja "Velike Albanije" preskupa, Tačijeva vlada u Prištini je došla na ideju da iskoristi prisustvo NATO pakta i otrcanu priču o "povezivanju regiona". Vučić je tu došao kao nekakav velikoalbanski menadžer, na koga u početku niko nije računao, ali koji se pokazao najspremnijim da uključi Srbiju u finansiranje saobraćajnica koje će povezati sve Albance, gde god ih ima u zagraničnim područjima, Srbije, Makedonije i Crne Gore.

U pozadini izgradnje svih saobraćajnica koje povezuju sve zemlje članice NATO pakta na Balkanu, stoji američka firma "Bechtel" (nekadašnji ogranak korporacije Džordža Buša), koja je bila glavni izvođač radova na autoputevima u Turskoj, Hrvatskoj i Rumuniji. Tačnije, gde god je prisutan NATO pakt na Balkanu, tu je i kompanija "Behtel", poznata po kriminalnim maržama koje idu i do 40 odsto od ugovorene cene!

Dvojica francuskih novinara, Žan Arno Deran i Loran Žeslen, inače vrsni poznavaoci prilika Balkana, objavili su veliki istraživački tekst u francuskom mesečniku "Mond diplomatik", o finansijsko-političkoj i strateškoj pozadini projekta autoputa Tirana – Priština, u kome činjenicama potvrđuju da je reč o projektu koji je dobar za NATO pakt i za realizaciju saobraćajnica neke buduće velikoalbanske države.

Uzgred, treba reći i to da albanska vlada na Kosovu nikada nije objavila ugovor o izgradnji ovog autoputa, mada je poznato da trasa izgrađenog autoputa prema Albaniji, košta 25 posto bruto domaćeg proizvoda Kosova!

Albanski poreski obveznici sa Kosova koji danas isplaćuju američki kredit za autoput do Tirane, ovu trasu sarkastično zovu "patriotski put". Srpsko iskustvo o "patriotskim projektima", nemerljivo je skuplje, ali će Vučićev naum da pomogne okupljanju svih Albanaca u jednu državu, dovesti u pitanje dalji opstanak Srbije kao države sa nešto preostale suverenosti.

Da bi slika bila jasnija, treba reći da je put od Beograda do Skadra preko Kosova danas dugačak 594 km, a završetkom autoputa Niš-Priština, biće znatno kraći. Jasni su razlozi zbog kojih je Albancima potrebna putna mreža kojom će na jugu izaći na Jadran, a na severu u Srbiju i dalje u Evropu. Srbima ta saobraćajnica uopšte ne treba! Njome će doći samo nevolje.

Interesantna je i sudbina auto-puta od Prizrena do Merdara, nazvanog „Ibrahim Rugova", po bivšem albanskom političkom vođi. Kada bude potpuno završen, autoput će biti ukupne dužine oko 102 kilometara.

Od granice Albanije do Prizrena ima samo 18 kilometara. Dakle, za sat vremena se ovim putem može doći iz Albanije do ulaza u Kuršumliju! Za Srbe od Merdara do Kuršumlije, taj autoput znači samo albanizaciju i iseljavanje.

Koliko je Albancima stalo do ove deonice puta, najbolje govori i podatak da je na njemu, tokom dve i po godine, danonoćno radilo 2.500 radnika. Izvođač je, takođe "Behtel", američki konzorcijum koji je gradio i autoput u Albaniji.

Auto put od Prištine do Kosovske Mitrovice, radi se već nekoliko godina, ali u delovima. Prema pisanju albanske štampe na Kosovu, taj projekat bi bio odavno završen da nije činjenice što su Srbi stoprocentno stanovništvo od severne Mitrovice do graničnog pojasa kod Leška i Rudnice.

Da je u pitanju obrnuta situacija, i da su Albanci na toj teritoriji u većini, odavno bi se Vučićeva vlada potrudila da digne neki kredit i sagradi im put do centra Šumadije i Beograda, kako bi lakše išli u Evropu i još lakše naselili ovo što je preostalo od Srbije.

Na zapadnim prilazima Prištini, pored vidljivo porušenog srpskog groblja, krenula je izgradnja dva kraka auto-puta do Skoplja.

Ali, tu se ne završava mapa putne mreže kojom bi Albanci označili postojanje svoje etnički čiste države u kojoj bi se našli delovi Srbije, Makedonije i Grčke. Da li to to bio glavni razlog zbog koga je NATO pakt kreirao ideju i o auto-putu Niš-Priština?

 

      Kuda vodi njegov put?

 

Ovog proleća, evropski komesar za dobrosusedstvo i pridruživanje, Johanes Han, organizovaće konferenciju (21. aprila u Briselu), na kojoj će ozvaničiti početak izgradnje auto-puta Niš-Priština-Tirana.

Ponudiće i deseti deo potrebnih sredstava iz takozvanih IPA fondova, kao takozvanu "grant investiciju", koju Srbija treba da prihvati. Zvanično, Evropska unija će izdvojiti milijardu evra za putnu mrežu Zapadnog Balkana, ali nije precizirano šta će kome biti namenjeno, koliko toga će Srbija povući u obliku kredita i zajmova a koliko okolne zemlje, a posebno Kosovo čije postojanje kao države Brisel ne osporava.

Ipak, ono o čemu Johanes Han ne priča, Vučić je spreman da odmah podeli sa svojim poslovnim i intimnim partnerima. Na taj način je i procurela informacija o spisku njegovih suludih ideja "regionalnih projekata", u koje želi po svaku cenu da uključi i Srbiju, mada joj većina od tih hipotetičkih poslova neće doneti ništa osim štete i zaduživanja.

Na stolu kod njegovih "psihijatara" u Briselu, nalazi se i njegov projekat nazvan "Inicijativa za slobodniji protok robe do uspostavljanja carinske unije", kojom bi bila obuhvaćena Srbija, Makedonija, Crna Gora, BiH i Albanija.

Poseban akcenat je stavljen, naravno, na Albaniju! Na papiru koji je Vučić poslao nadležnima u Briselu, u delu gde obrazlaže njegovu "Inicijativu", piše da je smisao svega "efikasniji i jeftiniji protok robe, uspostavlja se spoljnotrgovinska politika prema trećim zemljama, formiranje Unije mladih Zapadnog Balkana (Unija bi obuhvatala Srbiju (uz obavezno uključivanje mladih Albanaca sa Kosova), Crnu Goru, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Sloveniju, Albaniju), izgradnja autoputa koji bi omogućio povezivanje Kosova sa Koridorom 10, rekonstrukcija putnog i pružnog koridora Srbija – Crna Gora – Albanija…", i mnogo toga još.

Ali, sve sa ciljem da se Albanci izvuku iz izolacije u koju su upali ostvarenjem svojih separatističkih ideja i otimanjem istorijske i državne teritorije Republike Srbije. Tačnije rečeno, Vučić je svojim akcijama već postao deo projekta velikoalbanskog širenja na ostatak Srbije.

Da nije bilo promene vlasti u Grčkoj i jasno postavljenog odnosa Grčke prema Albaniji i Albancima (a posebno prema velikoalbanskoj ideji), Vučić je bio spreman i da u sred Atine stavi na sto predlog da i Grčka učestvuje u izgradnji jedne trase autoputa sa Kosova do letovališta koja su tradicionalno, već decenijama, popunjena srpskim turistima.

Konačno, građani Srbije moraju znati i to da su posle potpisivanja kapitulacije sa NATO paktom u Briselu, sadašnji srpski vlastodršci, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, otvorili vrata daljem porobljavanju ove države i njenih građana.

Investicija u auto put Niš-Priština-Tirana, poslednji je signal da se pruži otpor ogoljenom nasilju zapadnih okupatora. U protivnom, Srbija će biti naterana da napravi, ne samo puteve i pruge, nego i nove gradove na teritoriji buduće Velike Albanije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEO SPISKA NEZAKONITIH RADNJI U POJEDINIM POLICIJSKIM UPRAVAMA U UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE

 

Gledano očima običnog čoveka, policiju uvek gledamo kroz prizmu represije i polugu Države, sve do onog momenta kada je nekom od nas neophodna pomoć policajca. Nikada nam na pamet ne padne niti imamo želju da steknemo uvid u uslove u kojima oni žive i rade, i sa kojim problemima se sreću u obavljanju svojih dužnosti. Ovde objavljujemo nekoliko pisama koja su poslali policijski službenici iz Kruševca, Niša i Čačka, a koja govore o deliću problema i nepravdi sa kojima se oni sreću pri obavljajnju svojih poslova.

 

 

 

      Kruševac: Saopštenje za javnost Sindikata srpske policije

U prostorijama PU Kruševac u ranim jutarnjim satima 9. 12.2014.g., prilikom ispraćaja na smenu, komandir SPI Kruševac Momir Minić u svojoj kancelariji, ščepao rukama za revere od uniforme policijskog službenika Rašić Ljubišu, koji je inače član Sindikata srpske policije i uz pogrdne reči brutalno izbacio iz kancelarije. Usled gubljenja ravnoteže Rašić se zateturao, udario o vrata susedne kancelarije i pao u istu, nakon čega se javio u bolnicu, radi ukazivanja pomoći.

Ovaj incident je dodatno izazvao uznemirenje, kako zaposlenih u PU Kruševac, tako i rukovodstva i članove Sindikata srpske policije, tim pre što je naš kolega Rašić Ljubiša juče zvanično počeo da radi, posle 103 dana provedenih na bolovanju, a na kojem se nalazio zbog posledica zlostavljanja na radu od strane istog komandira u avgustu mesecu ove godine.

Razlog ovakvog postupka komandira SPI Kruševac je jer naš kolega Rašić Ljubiša je dana 25. 8. 2014.g., podneo zahtev za pokretanje postupka sprečavanja od zlostavljanja na radu. U svom zahtevu on se pritužuje na ponašanje i postupanje svog komandira u odnosu prema njemu, a koji predstavljaju mobing jer je vikao na njega, zatim uskraćivao istom korišćenjem zakonite obaveze za korišćenjem pauze za topli obrok za vreme smene. Pritom se prema njemu odnosio, na ponižavajući način ispred većeg dela kolektiva, i na najgrublji mogući način naređivao da učini nešto za šta nije bio obavezan.

U svom nastojanju da naškodi našem kolegi i članu Sindikata srpske policije, načelnik PU Kruševac Miljan Petrović, pismeno traži izjašnjenje MUP-a Srbije, da li je još uvek na snazi Pravilnik iz 1977.g., kako bi po istom sproveli disciplinski postupak protiv Rašić Ljubiše, i na taj način zaštitili komandira SPI Kruševac, a samim time našeg kolegu zastrašili i odvratili od namere da istraje u zaštiti svog dostojanstva i ljudskih prava. Ovim postupkom se želelo po ko zna koji put da se žrtva predstavi krivcem.

Nakon sprovedenog postupka medijacije dana 08.09.14.g., lice za podršku donosi odluku, da postupak mirenja nije uspeo i istu potpisuje u svojstvu posrednika, što je nedopustivo, jer nije posrednik u postupku. Zbog ovog događaja Rašić Ljubiša je protiv komandira podneo prekršajnu prijavu za učinjeni prekršaj iz oblasti JRM, tužbu za zlostavljanje na radu i krivičnu prijavu za KD iz čl.357 st.1 KZ R.Srbije.

Mi u Sindikatu smatramo da je nedopustivo ovakvo ponašanje komandira SPI Kruševac, Momira Minića i svakog drugog rukovodioca, koji želi da se fizički obračuna sa potčinjenim a koji nisu po njihovoj meri i na taj način obračunavaju sa „neposlušnima". Zbog ovakvog čina najoštrije osuđujemo svaki oblik nasilja i ovaj pojedinačni nasilnički poduhvat komandira.

Ovo je očiti pokazatelj i rezultat, loše kadrovske politike u PU Kruševac, u smislu da se na rukovodeća mesta postavljaju ljudi loših moralnih, stručnih i profesionalnih kvaliteta.

Upravo zato ne čudi ovakvo ponašanje pojedinih rukovodnih radnika ako uzmemo u obzir činjenica da se postavljenja i imenovanja vrše po osnovu rođačke, poznaničke i partijske veze ili neke druge moćne zaleđine, od kojih se očekuje samo lojalnost i ništa drugo.

Diskreciono pravo načelnika u ovakvim slučajevima gubi na značaju jer se svodi samo na samovolju tog suverena koji imenuje rukovodioce i starešine, deleći pritom radna mesta po svom ličnom nahođenju, zloupotrebljavajući tako termine kao što su potreba službe i bezbednosna provera, praveći pritom namerne razlike kod zaposlenih i time narušavajući međuljudske odnose i gazeći po pravima zaposlenih, a da za te postupke nikada i nikome ne odgovara za svoje postupke.

Predsednik RC SSP za Kruševac

Zvonko Lazarević

…………

      Apel iz Policijske uprave Niš

Poštovani, obraćamo Vam se u vezi nezakonitog i kriminalnog rada pripadnika Policije u Nišu, i to grupe za suzbijanje krijumčarenja i narkomanije, tačnije kako samih radnika, tako i njihovog šefa Dejana Jovanovića, i načelnika Službe kriminala Dejana Anđelkovića. Širok je spisak nezakonitih radnji kao i kršenja propisa, počev od nezakonitog hapšenja i pritvaranja ljudi bez ikakvih dokaza, podmetanja dokaza, prebijanja ljudi

Negde aprila meseca 2014.g. pomenuta dvojica šefova u PU Niš, sa ostalim inspektorima za narkotike su u Leskovcu uhapsili Momčilović Dejana i Jovanović Nenada iz okoline Leskovca, zbog prodaje droge.

Inspektori niške policije su naveli Momčilović Dejana i Jovanović Nenada da nabave opojnu drogu, i to tako što su im tražili da istu kupe, kako bi je prodali na teritoriji Niša. Samu ovu delatnost policajci iz Niša su izveli bez saglasnosti, kako samog vrha MUP-a tako i PU Niš, a i odobrenja tužioca i suda za takvo postupanje.

Inspektori sa nadimcima Dule i Riči, a po usmenom odobrenju načelnika Dejana Anđelkovića i šefa Dejana Jovanovića našli su se nadomak Leskovca sa uhapšenim Momčilović Dejanom i Jovanović Nenadom, kojom prilikom su od njih tražili opojnu drogu.

Kako isti nisu imali, inspektori su im rekli da nabave i da će im oni dobro platiti. Nakon toga Momčilović i Nenad Jovanović nabavljaju oko 4 kilograma droge, koju daju inspektorima iz Niša, i to nadomak Leskovca.

Tu bivaju pretučeni i privedeni u PU Leskovac, gde su i pritvoreni. Od 4 kg. droge; na samom auto putu inspektori Dejan Jovanović, Riči i Dule odvajaju 2 kg, koje prijavljuju kao da su je oduzeli od uhapšenih, dok se za ostala 2 kg. gubi svaki trag.

Sve ovo je urađeno bez odobrenja i saglasnosti, kako tužilaštva, tako i suda. Da je bio obavešten sud i tužilaštvo, cela akcija bi bila snimljena, tako da se ne bi moglo ukrasti 2 kg. droge, a i policajci koji su kupili drogu bi imali odobrenje suda za kupovinu, te bi se pojavili kao svedoci na suđenju u Leskovcu.

Da je sve ovo istina. može se lako utvrditi, kako u samo Leskovcu od leskovačkih inspektora, tako i što će se poligrafski testirati inspektori za narkotike u policiji u Nišu.

(Unapred zahvalni službenici PU Niš)

…………

      ČAČAK: Kako je kriminalizovana kriminalistička policija

Na načelničko mesto u čačanskoj kriminalističkoj policiji 2012. dolazi Predrag Pavlović, dotadašnji šef Odseka krim.policije. Na svoje bivše mesto postavlja Acu Jaćimovića, svog pulena koji se godinama bavio prisluškivanjem pomoću neovlašćeno instalirane opreme za prisluškivanje, koja se i danas koristi u PU Čačak, a nije odobrena iz vrha MUPa.

Predrag Pavlović, odmah svom pulenu daje službeno vozilo na korišćenje, iako mestu šefa Odseka isto ne pripada. Aca vozilo Fiat Grande punto, sada ČA 034-PN, a pre i druga, koristi za svoje privatne potrebe, prevoz radnika, materijala za gradnju kuće, vozi decu u školu, trening, ide u švaleraciju, prodavnicu, poseduje službeni auto 24 časa dnevno.

Protiv zakona je zatamnio stakla na Puntu ČA 034PN, koji je od skoro uzeo, malo za promenu, da ne vozi isti auto, kako bi sakrio tragove. Aca oko 9 sati ode sa posla, završi privatne poslove, prevoz dece u školu, treninge, oko 15h se vrati na posao da održi nekakve sastanke. Popodne ostane duže, kao nešto radi, kako bi pisao prekovremene sate koje će mu Predrag odobriti, ipak su ista ekipa. Sve to isto radi i načelnik OKP Pavlović.

Radni dan Pavlovića izgleda kao u bajci. U 7 h odveze ćerku na posao u Dom zdravlja, vrati se kući, pa oko pola osam dođe u SUP, do 9 časova krstari internetom sedeći u tuđoj kancelariji, u 9 odlazi na sastanak kod načelnika, od 10 službenim autom odlazi kod ljubavnice, koja ima cvećaru preko puta autobuske stanice u Čačku, vozi je gde treba, obave privatne poslove, oko 14 časova se vrati, pročita novine, odveze ćerku sa posla kući, pa oko 15 i 30 ode i sam kući, službenim autom. Popodne službenim autom ode do ljubavnice, teretane, kući, pa opet u grad, naravno službenim autom. Vikendom voza službeni auto po želji, oko Čačka, Kraljeva, sve sa ljubavnicom…

Formiranje mreže pulena i uvlakača: Aca i Predrag su izvršili niz promena u kriminalističkoj policiji, na dobra i dobro plaćena mesta postavili su svoje pulene. Dejan Marjanović, Acin čovek od poverenja, postavljen na radno mesto potražne delatnosti, ne slučajno, pre toga sklonjen Vojo Radoičić, vođen i disciplinski postupak kako bi se Vojo sklonio.

Na potražnoj delatnosti se zna ko se od krimosa traži, da li ga traži neki drugi sud, ili policija, i te se informacije prodaju čačanskim krimosima. Radojica Milikić, postavljen za Acovog zamenika, u zamenu za cinkarenja, kao nagradu dobija da „radi" za praznike.

Na radnim mestima provere vozila, postavio je svoju ekipu kako bi pojedinim švercerima vozila gledali kroz prste. Niko se ne nalazi na radnom mestu kao pre 2012.g. Aco će to tumačiti zasićenošću istim poslom. Napominjemo da se rad za praznike u policiji plaća dvostruko više nego normalan rad.

Primer, za Vaskrs 2014. Radojica sedi kući, a Aco mu piše da radi, i tako tri dana, po dve i po dnevnice, oko 10.000 dinara dodatne nagrade. Svi puleni pišu prekovremene sate, dežurstva, sve se to debelo plaća. Plata poraste i za 30 posto mesečno, plus nagrade za navodne aktivnosti.

Da ne poverujete koliko se zaradi tako. Deo ide i Aci. To isto radi i Aco, pa ga Predrag nagradi. Takođe, svoje pulene stavi da dežuraju noću za praznike, a ako imaju aktivnosti u noći, to se plaća i tri puta više po satu, tako da sat rada noću dođe oko 1.000 dinara. Naravno on im prizna koliko napišu, do maksimalno dozvoljenog broja sati.

Drugi način formiranja mreže odanih ljudi: Milošević Mileta i Dragan Savić. 26.1. 2012. intervenišu na autoplacu u Mrčevcima, pucaju na lica koja su zategli u krađi, prijave to Peđi i Acu, oni im kažu da je sve uredi, ida ćute o tome, oni će to srediti.

Tako ih drže u šaci, da bi za njih obavljali prljave poslove, evo i koje. Ubrzo nakon toga, specijalno tužilaštvo najavljuje Aci i Predragu da će doći u Čačak u pretres kod Simović Maria, zelenaša, preko koga Aco i Predrag daju novac na kamatu.

Predrag i Aco šalju svoje dužnike, Draganu i Miletu, da Mariu pošalju poruku da skloni dokaze, laptop, beležnice. Poruka je službeni poziv kao građaninu, za neko bezvezno delo, ali to znači, sakrivaj dokaze. Sutradan, u pretresu, specijalni tužilac ne nalazi laptop niti dokaze, Mario je osuđen na osnovu izjava dužnika, a ne na osnovu dokaza iz kuće.

Kada je pre godinu dana inspektor Šaponjić pokušao da ukrade Samsonajt kofer iz policije, u večernjim satima, uočavaju ga Aco i Predrag, ne prijavljuju tu krađu, a sada Šaponjić ima dug prema njima, za prljave poslove.

Aco Jaćimović je na putu ka Guči sa bratom, napravio kuću od preko 300 kvadrata, i to sve od kada je postavljen za šefa Odseka krimin. policije, kakva slučajnost. Supruga mu ne radi, jedna plata i kuća niče.

Pravi akrobata. Po gradu kruži priča da mu je prozore kupio narkodiler Grujo, i naravno, nikada nije ni priveden, od kada je Aco postao šef, on se u svim akcijama zaobilazi, čak ni u akciji Grom nije rađen..

Za vreme akcija MUP-a, u Čačku su privedeni sitni uživaoci, ni jedan krupniji diler. Svi oni krupniji plaćaju zaštitu Acu i Predragu. Inspektori narkomanije su zaplenili više od 100 kg. marihuane, ali na magistrali, sve je to išlo za Beograd, ništa nisu uradili u Čačku, pa svi su pod zaštitom vodećih ljudi krim.policije.

Posebna priča je oprema za prisluškivanje koja je postavljena u Čačku, iako nije predviđena sistematizacijom MUP-a. Pogađate, pod direktnom kontrolom je Jaćimovića, i tu je postavio svoju ljubavnicu, Milu Rajković, ima poverenja u nju, i ona je uvek ta koja prisluškuje .kada nema naredbe suda.

Aco se sa svojom suprugom Slavicom bavi i ilegalnom prodajom srebrnog nakita i satova, toliko se bezbedno oseća da sve drži u kući, na putu za Guču. Imaju Facebook profil „Srebro na poklon Čačak", uzmeš šifru nakita, sata, pošalješ sms na broj 060.3333645, daš adresu i stigne ti pouzećem, nigde se ne pojavljuju kao prodavci. Ovo lako možete proveriti na Facebook.u i slanjem poruke poručite nešto.

(Radnici PU Čačak)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IZBOR NOTARA: KORUPCIJA, POHLEPA I BAHATOST SU VEŠTINE KOJE SU DOMINIRALE U NOTARSKIM KOMISIJAMA

24. септембра 2014. 4 коментара

 

Samo tri dana pre početka zvaničnog rada kancelarija javnih beležnika-notara, građani Srbije nisu imali ni njihov spisak, ni radno vreme, ni visinu taksi i tarifa koje će plaćati za zaključivanje pravnih poslova kod javnih beležnika. Na dan kad su javni beležnici zvanično počeli sa radom, većina njih nije ni položila odgovarajući ispit, niti je na bilo koji drugi način bila kvalifikovana da preuzme taj izuzetno odgovoran posao. Šta se zaista zbivalo u pozadini režimske propagande oko javnih beležnika, redakcija je je saznala od službenika Ministarstva pravde.

 

 

 

Prvog septembra sa radom je počelo 93 notara, umesto 100 , koliko je trebalo da bude izabrano, da bi se formirala javnobeležnička komora. Ali, to nije najveći problem. Veći problem je što nisu doneti svi propisi koji su neophodni za funkcionisanje notarske službe, a oni koji su doneti u Skupštini Srbije u nedelju 31. 8. 2014., odnosno dan pre početka rada notara, doneti su uz povredu ustava, jer ne mogu biti primenjivi pre isteka roka od 8 dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku, a biće primenjeni odmah, tj. od 1. septembra 2014. da bi notari mogli početi sa radom,

Inače, uslov za početak rada notara je da Komisija Ministarstva pravde obiđe sve notarske kancelarije, i da da svoju saglasnost za početak rada. Takva Komisija nije ni formirana, niti je obišla ni jednu notarsku kancelariju u Srbiji. Procedura je morala da bude sledeća: da se obiđe notarska kancelarija, sačini Zapisnik i donese rešenje o tome da prostor u kome će raditi notar ispunjava ili ne ispunjava uslove, i postavi rok za otklanjanje nedostataka…

Uostalom, sve to je propisano Pravilnikom o uslovima za obavljanje javnobeležničke delatnosti (Sl.glasnik Republike Srbije br.31/2011). Članom 11 navedenog Pravilnika propisano je da ministar imenuje tročlanu Komisiju od kojih najmanje jedan član mora biti javni beležnik, a Komisija pre započinjanja sa radom javnobeležničke kancelarije proverava ispunjenost uslova, kako u pogledu prostora, tako u pogledu opreme, inventara. Članom 12 propisano je da navedena Komisija donosi rešenje o ispunjenosti uslova za početak rada javnobeležničke delatnosti.

Komisija do početka rada, 1. 9. nije donela ni jedno rešenje kojim utvrđuje ispunjenost uslova za početak rada, a javni beležnici su počeli sa radom. Ali, nisu svi javni beležnici 1. 9. počeli sa radom. Da bi mogli da počnu sa radom, notari su morali da se umreže sa određenim službama, katastrom i dr. , a ni jedan od javnih beležnika to nije učinio.

Nezaključivanje ugovora o osiguranju u smislu čl. 150 Zakona o javnom beležništvu povlači i sankciju – prestanak rada notara. Ni taj uslov za početak rada notara nije ispunjen. Ministar pravde je više puta do sada izjavio da notari odgovaraju svojom imovinom za rad.

To jednostavno nije tačno, jer to nigde nije propisano. Uostalom, nikada nije ni vršeno anketiranje notara šta imaju od imovine, niti su dužni da svoju privatnu imovinu bilo kome prijave.

Nema podataka na internetu da je Komora uopšte formirana, niti da je izabran izvršni odbor, nadzorni odbor, disciplinska komisija…Štampa o tome ćuti.

 

      Izabrani bez položenog ispita!

 

Bivši premijer Srbije Zoran Živković, a sada poslanik u Skupštini Srbije izjavio je na pomenutoj sednici Skupštine "da će obzirom na visoku tarifu koja pripada javnim beležnicima, a koju ovaj narod ne može da plaća, određeni broj javnih beležnika zaraditi toliko, da će moći da vrati makar deo novca koji je javni beležnik dao za svoje imenovanje.“ Treba li ovakvom mišljenju bilo kakav komentar, obzirom da navedeni stav bivšeg premijera niko nije demantovao. Znači, u pitanju je čista korupcija, pohlepa i bahatost.

Srbija je država koja je poslednja u Evropi uvela notare u pravni sistem. Imala je priliku da to uradi transparentno, obzirom da su zemlje u okruženju sa sličnim pravnim sistemima notarstvo uvele i pre 20 godina. Umesto da koristi iskustvo drugih, notarstvo je uvedeno uz kršenje procedure, Zakona o javnom beležništvu i navedenih pravilnika, a problem će se javiti slično problemu sa izborom sudija.

Ministar pravde je imenovao notare na osnovu mišljenja Komisije koju je on formirao, a čije je mišljenje prihvatio u celini. Komisiju su sačinjavali Snežana Marković, predsednik i članovi Biljana Pavlović i profesor Dejan Đurđević.

Navedena Komisija je pre toga izvršila ispitivanje kandidata, odnosno, oni su bili članovi ispitne komisije koji su odlučivali ko je položio i sa kojom ocenom notarski ispit, a ko ne. Njih troje su bili istovremeno članovi ispitne Komisije, kao i konkursne Komisije, koja je birala notare. Na taj način je prekršeno ustavno načelo o zabrani sukoba interesa.

Ministar pravde je u celini prihvatio mišljenje Komisije koju je on imenovao, kako u pogledu imena svih 94 imenovana notara, tako i u pogledu mesta gde notari zasnivaju svoju nadležnost. Inače, Komisija je izvršila bodovanje tako što je ocenu na ispitu pomnožila sa 10, na to dodala staž kandidata i to jedan bod za svaku godinu staža , ali najviše 20 bodova, i na sve to dodala bodove po osnovu svog "utiska o kandidatima." Komisija je u potpunosti promenila zakonske uslove za izbor notara, i kako je i sama navela u svom pismu ministru pravde, nije primenila 3 od 4 kriterijuma propisana ćl. 29 stav 4 Zakona o javnom beležništvu za izbor notara. Kriterijumi propisani navedenim članom Zakona o javnom beležništvu su: uspeh na pravosudnom ispitu, uspeh na javnobeležničkom ispitu, vrsta pravnih poslova na kojima su kandidati radili, rezultati koje su kandidati postigli na radu.

Navedena Komisija je umesto 4 kriterijuma iz Zakona primenila samo jedan, i to uspeh na javnobeležničkom ispitu. A i taj kriterijum je primenjen tako da favorizuje kandidate nove Komisije. Umesto druga 3 kriterijuma, Komisija je uvela jedan svoj novi-nepostojeći kriterijumOpšti utisak komisije o kandidatima.

Na osnovu tog izmišljenog kriterijuma-opšti utisak članova komisije, koji je nosio do 15 bodova, 12 kandidata koji su konkurisali samo za Beograd je dobilo 0 bodova, a od 1 do 3 boda dobilo je 24 kandidata. I to bez ikakvog obrazloženja.

Postavlja se opravdano pitanje, kako je logički moguće da neko po osnovu dva propisana zakonska kriterijuma -vrsta pravnih poslova na kojima je kandidat radio i -rezultati rada koje je kandidat postigao dobije 0 poena.

Kako su više od polovine navedenih lica koji su dobili 0-3 boda advokati sa 15 i više godina staža, proizlazi da se ta lica uopšte nisu bavila advokaturom i da nemaju nikakve rezultate. A pritom komisija ne daje nikakvo obrazloženje za takav svoj stav. Ali zato oni koji su radili kod vojske, policije i državnoj administraciji imaju "neverovatne radne rezultate" i dobijaju po 15 bodova.

Kako je to Komisija uspela da oformi svoje mišljenje o pojedinim kandidatima, takođe je sporno. Naime, Komisija je obavljala intervju sa svakim kandidatom, tako što je npr. dana 16.7. 2014. obavila intcrvju sa 25 kandidata za 2 sata. Dana 17. 7. 2014., takođe je obavila intervju sa 17 kandidata za 2 sata, a 18. 7. 2014. je obavila intcrvju za 2 sata sa 26 kandidata, a 19. 7. 2014. intervju sa 31 kandidatom, takođe za 2 sata.

Kandidati su, inače, pozivani preko sajta Ministarstva pravde , sa koga su uzeti ovi podaci, a koji se dostavljaju u prilogu. Iz navedenih podataka se vidi, da je po kandidatu za intervju ostavljeno po 4 minuta, u koje vreme treba uračunati i vreme ulaska u prostoriju, upoznavanja sa Komisijom, potpisivanja izjava o saglasnosti za objavljivanje intervjua koji su snimani, zatim izlazak , kurtoazno pozdravljanje. Bilo je kandidata koji su o svom radu govorili samo pola minuta, a zatim su bili prekinuti uz zahvalnost što su došli. Kakve to veštine poseduje Komisija kada je u stanju da za 1 minut ili 2, stvori utisak o kandidatima, pitanje je koje ostaje bez odgovora.

Nepravilnosti koje su prethodile izboru notara su sledeće:

Sedam izabranih notara nije imalo položen ispit u momentu raspisivanja konkursa 5. 6. 2014. godine (podaci za Beograd), to su: Miodrag Đukanović, Ana Petrović, Srbislav Cvcjić, Aleksandra Beštić, Iva Sekulić-Graovac, Jovanka Jovanović i Saša Bošković.

Imenovani su ispit položili 23.7.2014. godine, odnosno 18 dana nakon raspisivanja konkursa. Među njima je kandidat Miodrag Đukanović, koji je izabran za predsednika Komore notara.

Znači, osnovni uslov je da bi neko konkurisao za notara, je da ima položen ispit, u momentu raspisivanja konkursa, što navedena lica nisu imala, a izabrani su za notare!

 

      Kako su padali na popravnom ispitu

 

Najmanje deset izabranih notara (podaci za Beograd) je na usmenom ispitu palo na popravni. To su: Ivana Grabež, Milovan Glišić. Jasna Bojadžijevska , Dejan Radulović, Danka Carić, Savo Mićković, Dragana Smiljević, Slavica Jovanović…

Navedena lica su bodovana kao da su položila ceo ispit u roku, što nije slučaj. Navedena lica su dobili najveći broj bodova od svih kandidata, a npr. Ivana Grabež, koja je pala na popravnom ispitu, zauzima prvo mesto na rang listi sa 116 poena medu 1.000 kandidata koji su polagali ispit.

Miodrag Glišić je treći sa 115 poena, a takođe je pao na popravni. Neshvatljivo je da lica koja su pala na popravni budu najbolji između svih kandidata koji su položili notarski ispit.

Neshvatljivo je da najveći broj poena za položen ispit dobije 10 kandidata koji su pali na popravni. Logično je i pravično da kandidat, koji je sa manjom ukupnom ocenom položio ceo ispit u roku dobije veći broj poena od onog kandidata koji je pao na popravni što kod ove Komisije nije bio slučaj.

Ukupna ocena se na ispitu dobijala zbirom ocena na pismenom i usmenom delu, podeljeno sa dva. Navedena lica su dobila visoke ocene na pismenom delu ispita jer su im testovi za pismeni deo ispita bili unapred dati.

Ti kandidati su dobili devetke i desetke. A onda su pali na popravni i nisu položili ceo ispit, jer nisu mogli da baš kod svih članova Komisije imaju protekciju. Ali su zato dobili ukupnu ocenu visoku, jer su, kako smo naveli, na pismenom delu ispita dobili najveće ocene.

Ogromna većina kandidata, 95% koji su položili ispit u aprilskom, majskom i junskom roku 2014. su iz Beograda. Ti rokovi su bili bespotrebni , jer je već postojao dovoljan broj kandidata koji su položili ispit za Beograd (preko 80, a biralo se 44), i završili sve seminare.

Ako se želelo da veći broj kandidata bude iz unutrašnjosti, čime bi se moglo opravdati uvođenje aprilskog i majskog roka, ne i junskog (obzirom da je konkurs već bio raspisan) trebalo je organizovati ispite u regionalnim centrima Nišu, Užicu, Novom Sadu. Ali to nije bila želja Komisije i Ministarstva pravde, i pokazalo se da su gotovo svi kandidati koji su polagali u ta 3 roka, bili iz Beograda. To su bili kandidati koje su Komisija i Ministarstvo pravde kasnije imenovali za notare, što znači da su ta 3 ispitna roka za te kandidate bili namešteni.

Od prvih 16 kandidata na rang listi, 14 je položilo ispit u aprilskom, majskom i junskom roku. Polaganje za junski rok je bilo 23.juna 2014., što nije po Zakonu, obzirom da je konkurs raspisan 18 dana ranije, odnosno 5. juna 2014.

Od 12 imenovanih notara za teritoriju Prvog osnovnog suda u Beogradu (opštine Stari Grad, Savski Venac, Palilula, Vračar i Zvezdara), 10 njih su položili ispit u aprilskom, majskom i junskom roku, 23 od 40 izabranih notara za glavne gradske opštine, položili su ispit u aprilskom, majskom i junskom roku 2014.godine. Svi kandidati koji su polagali 23 juna 2014. (posle raspisivanja konkursa) su iz Beograda.

Taj rok-junski je nezakonit i napravljen je sračunato za beogradske kandidate bliske Komisiji i ministru pravde, a u tom momentu u Beogradu je bilo viška 45 kandidata koji su položili ispit.

Za junskim ispitnim rokom nije postojala nikakva objektivna potreba. Taj rok je namešten za određene kandidate. Po izmišljenim kriterijumima komisije, koja je ocenu sa ispita množila sa 10, automatski su eliminisani kandidati koji su dobijali niže ocene na ispitu.

Tako je Ana Petrović, koja je pala na popravnom ispitu , dobila ukupnu ocenu 9,1 odnosno 91 poen. Imenovana je dobila na znanje najveću ocenu od svih kandidata, a bilo ih je preko 1000, a pala je na popravni. Zaista za Riplija.

"…Uradila posao za dva minuta"

Kandidati koji su polagali 2012. polagali su pred Komisijom sastavljenom od profesora Pravnog fakulteta (prof. Dragor Hiber, prof. Oliver Antić, prof. Nebojša Jovanović, prof. Bodiroga i pred sudijom Ustavnog suda Marijom Draškić). Pred tom Komisijom je bilo izuzetno teško položiti, i od 600 prijavljenih kandidata u majskom, septembarskom i novembarskom roku 2012. položilo je 55, odnosno 9 %. Ali, tih 55 kandidata koji su položili 2012.godine, po starom pravilniku i pred profesorskom Komisijom bilo je dovoljno da se "pokrije" Beograd.

Rezultati kandidata postignuti u ta tri ispitna roka objavljeni su na sajtu Ministarstva, i to ocena kandidata na pismenom delu ispita i ukupna ocena. Posle smene stare Komisije i formiranja nove, više nisu objavljivane ocene kandidata.

Od tih 55 koji su položili , svi su dobili ocenu od 6,00 do 7,00. Od tih 600 kandidata dobijena je samo jedna 8 (Danka Carić), a i ona je na usmenom pala na popravni. Navedeni podaci govore koliko je taj ispit bio težak, a da bi kandidat položio morao je kod svakog profesora da dobije najmanje ocenu 6.

Kada je ministar pravde video da je od 600 kandidata položilo 55 , odnosno da je te 2012. u majskom roku položilo 30, u septembarskom 19, a u novembarskom samo 6, što je bio očigledan pad i broja prijavljenih i onih koji su položili, smenjena je "profesorska Komisija", promenjen je Pravilnik o polaganju ispita i po novom Pravilniku donetom u aprilu 2013.godine održani su ostali ispitni rokovi.

Od aprila 2013. do juna 2014. održano je 11 ispitnih rokova i od oko 300 prijavljenih kandidata položilo je oko 140, odnosno blizu 50%. Po novom izmenjenom Pravilniku bilo je dovoljno da se položi kod većine od 5 (znači 3 ispitivača), što govori o tome da je kriterijum bio mnogo blaži (član 10 , stav 4 Pravilnika o javnobeležničkom ispitu (Sl. Glasnik RS 31/2013.).

Iz iznetog se vidi da je od 600 kandidata položilo samo 9% kod prethodne- smenjene Komisije i po starom Pravilniku, a da je prolaznost kod novoformirane Komisije skoro 50% od broja prijavljenih.

Najprofitabilnije opštine-centralne u Beogradu, Vračar, Stari Grad, Savski Venac, Zvezdara i Voždovac, dobili su kandidati koji su položili sa najvećim ocenama u aprilskom, majskom i u junskom roku 2014, pred novom Komisijom.

Komisiju, a ni ministra pravde nije interesovalo to što su kandidati koji su položili 2012.godine pred starom- profesorskom komisijom i po starom Pravilniku obučavani u najmanje 10 seminara koje su vodili notari iz Bosne, Nemačke, Francuske, Mađarske i dr, a u organizaciji GlZ-a. Obučenost kandidata za njih nije bio kriterijum, a to je logično najvažniji kriterijum. To govori o tome da je za Komisiju bilo važno da prođu njihovi kandidati, za koje su i raspisivani ispitni rokovi…

Komisija nije vrednovala radni staž kandidatima koji su imali više od 20 godina radnog staža. S druge strane, vrednovala je radni staž notarima koji su radili u policiji, vojsci i državnoj administraciji, gde po prirodi posla nisu ni mogli raditi poslove bliske građanskom pravu. Zbog svega navedenog ne čudi da je u udarnom dnevniku RTS-a u 19:30h dana 1. 9. jedan od notara izjavila “da je jedan posao toga dana uradila za 2 minuta.“ Takvoj izjavi nije potreban nikakav komentar.

U stručnoj javnosti vlada mišljenje da je izbor notara izvršen početkom avgusta, kada su ljudi na godišnjem odmoru, da bi javnost bila uskraćena o nezakonitom izboru notara.

Takođe se zna da postojeći notari neće raspisivati konkurs za prijem novih notara do iduće godine, da bi se oni pozicionirali što bolje u pogledu pribavljanja poslova i dobrih klijenata. A kada taj konkurs bude raspisan da će za notare biti izabrani Ljiljana Blagojević, doskorašnji pomoćnik ministra pravde, Danijela Vazura, sestra sadašnjeg pomoćnika ministra pravde i druga lica bliska postojećoj vlasti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SAMSON BEZ DALILE, ILI TAJNI PLAN POSLEDNJE ODBRANE IZRAELA I UNIŠTENJA SVETA!!!

22. септембра 2014. Коментари су искључени

 

"Samson Opcija" je termin koji koristi Izrael da opiše strategiju zastrašujuće masovne odmazde nuklearnim oružjem kao "poslednje sredstvo" protiv naroda čiji vojni napadi prete njihovom postojanju. Nuklearno oružje iz jevrejske države je viđeno kao poslednji garant njegovoj bezbednosti! Izrael je uveren da će ako dođe u pitanje njegovo postojanje, moći da odgovori nuklearnom odmazdom koja bi zbrisala suprotstavljene države.

 

 

 

Međutim, postoji zabrinutost da je to plan koji bi doveo i do kraja sveta.

Nije tajna da su sve zemlje i narodi okolnih zemalja želeli da unište Izrael!! Na kraju krajeva, Jevreji su suočeni više puta sa arapskim koalicijama, a nekadašnji egipatski predsednik Naser je tvrdio ovo kada je rekao da "Jevreji ubijaju u Sredozemnom moru."

Dakle, opet ne bi trebalo da pretstavlja iznenađenje, niti plan poslednje odbrane izraelske države, koji će biti aktiviran u slučaju da invaziona sila traži uništavanje ove zemlje.

Naučnici i politicari procenjuju, da po prvi put u istoriji, narod koji je pretrpeo izumiranje je uspeo da ima moć da uništi svet

Izrael je uvek tvrdio da nikada ne bi prvi koristio nuklearno oružje na Bliskom istoku i da je takođe obećavao da neće testirati nuklearno oružje.

Čak i uprkos ogromnom nuklearnom arsenalu, on je pokušao da zadrži svoje nuklearno oružje izvan očiju arapske javnosti, kako se ne bi ohrabrile okolne države da i one naprave sosptveno nuklearno oružje.

Jevrejske vođe su često preporučivale korišćenje Samson Opciju, pretnju nuklearnim i ne-nuklearnim oružjem protiv neprijatelja.

Oni su čak povremeno pretili da bi koristili nuklearno oružje ne samo protiv Arapa, već i protiv Evropljana i drugih naroda sveta, piše lajmi.net.

Minahen Begin, jevrejski premijer iz 1977, je izjavio da "Izrael ponovo može izvući političku mapu Bliskog istoka" koristeci pretnje iz plana koji se odnosi na Samson Opciju.

Arijel Šaron je rekao: "Mi smo mnogo važniji od mišljenja (Amerikanaca). Nama ne mogu oduzeti Bliski istok i gde god da idemo".

Još odavno, jedan " Izraelski službenik " potsećajući na "prve dane postupaka svoje vlade u razvijanju i poznavanju programa nuklearnog oružja ", rekao je Sejmoru Heršitu zamerajući mu na ne podršci SAD Izraelu u ratu s Egiptom 1956: "Vi Amerikanci ste nas gurnuli, i još uvek mogu da se setim mirisa Aušvica i Treblinke. Sledeći put ćemo da vas odvedemo "!!

Martin Van Creveld, profesor vojne istorije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, izjavio je: "Mi posedujemo nekoliko stotina atomskih raketa, i zasićenost je velika i mogu ih uputiti u svim pravcima, možda čak i u Rim. Većina evropskih prestonica su mete našeg vazduhoplovstva . "

Moše Dajan, jevrejski general je izjavljivao: "Izrael može da bude kao besan pas, previše opasan; da brinem … Mi smo u stanju da uništimo svet sa nama. I ja mogu da vas uverim da će se to dogoditi pre nego što bude Izrael uništen ", piše casopis lajmi.net.

Izrael je uznemiren mogućnošću invazije Egipta u ratu 1973, pretio tada da će koristiti nuklearno oružje protiv njega, da bi podstakao SAD da ga ozbiljnije snabdevaju oružjem i da bi obeshrabrili Sovjetski Savez da interveniše.

Danas se procenjuje da Izrael ima nuklearno oružje, čak i do 400 atomskih i vodoničnih bombi.

One mogu da se pokrenu iz zemlje, mora i vazduha. Ovo daje Izraelu drugu priliku da čak i udara, ako veći deo zemlje slučajno bude uništen.

Izrael smatra da svoj vojni arsenal strateškog nuklearnog oružja služi i koristi kao glavni faktor zastrašivanja drugih država protiv uništenja njega samog.

To naoružanje i bezrezervna podrška Amerikanaca u zapadnom delu države, pretstavlja glavnu činjenicu u kojoj Izrael ima svoj uticaj na percepcije, strategije i akcije arapskih vlada.

 

©Geto Srbija

materijal:zeri.info

 

MAFIJAŠKO PRAVO U SRBIJI: KRIMINALNO „PREBIJANJE DUGOVA“ I KO KOGA POKRIVA?!?

4. септембра 2014. Коментари су искључени

 

Vlada Srbije predvođena Aleksandrom Vučićem, uspela je da od 800 miliona dolara ruskog kredita za potrebe obnove pruge Beograd-Bar ne iskoristi ništa, dok je za prvog čoveka železnice imenovan Milan Beko, čovek koji je pod misterioznim okolnostima kupio Luku Beograd. Luka Beograd je firma koja raspolaže pravom korišćenja priobalja Beograda koje je deo zemljišta gde Aleksandar Vučić planira izgradnju megalomanskog projekta "Beograd na vodi". Tako će Beko u Vučićevom projektu biti angažovan i na izmeštanju pruge, ali i u transferu zemljišta iz vlasništva Luke u vlasništvo budućih "investitora".

 

                  Vuk Stanić

 

Od 800 miliona dolara koje je Ruska federacija odobrila za obnovu Železnice Srbije, još uvek nije stigao ni cent za obnovu pruge Beograd-Bar, jer se Vlada Srbije ponaša kao da smo u ratu sa Rusijom.

Nakon majskih poplava, međunarodna pruga Beograd-Bar je uništena, a predsednik ruske državne kompanije specijalizovane za inžinjerske radove "RŽD" Sergej Pavlov je početkom jula predložio da ta kompanija obnovi sve železničke pravce u Srbiji oštećene u poplavama. To je trebalo da bude finansirano novcem od kredita ruske države sa čuvenih 800 miliona dolara.

Posle više od mesec dana tokom kojih su Rusi molili srpsku stranu da nam pomognu sa kapacitetima Ruskih državnih železnica (RŽD), potpisan je ugovor, ali ne za obnovu pruge već samo za izvođenje projektno-istraživačkih radova i pripremu tehničke dokumentacije…

Kada za dve nedelje počnu septembarske kiše, sezona građevinskih radova biće gotova, a dobre namere ruske strane da nam obnove i modernizuju železnicu biće pomerene za sledeću godinu…

U međuvremenu Aleksandar Vučić je izabrao tajkuna Milana Beka za direktora Železnica Srbije, kako bi jednim udarcem bile ubijene "dve muve". Naime, Beko će biti angažovan i na izmeštanju pruge, ali i u transferu zemljišta iz vlasništva Luke Beograd u vlasništvo budućih "investitora".

Neverovatno zvuči, ali je sasvim realno da će Beko, koji je na kriminalan način zaposeo Luku Beograd, sada u svojstvu direktora Železnice Srbije, moći da je ustupi Arapima, uz višemilionske kompenzacije koje će otići na račun njegove kompanije. Na taj način će Vučić i njegov "politički otac" Tomislav Nikolić, da "isplate" Beka, a on na njih neće više gledati kao na "svoju investiciju".

Prema rečima Rudigera Ostrovskog predsednika jednog od najvećih nemačkih udruženja za transport i logistiku u Evropskoj uniji "VSL", svojevremno je urađena studija za transport robe iz Severnog mora iz luka u Amsterdamu i Roterdamu, po sistemu multimodalnog transporta kontejnera koji bi osim kamionom i železnicom putovali i rečnim putevima rekama i kanalima kao Rajna-Majna-Dunav. Studija je trebala da obuhvati i Srbiju, ali zbog nedostatka statističkih podataka taj deo studije je ostao neurađen.

Ipak, u delu pripremljenom za studiju o Srbiji, savetuje se da se zbog bezbednosti izmeste kapaciteti luke Beograd u luku u Pančevu, koja ima mnogo veći razvojni potencijal. Na taj način bi se Beograd sačuvao od opasnosti transporta otrovnih i opasnih tereta koji sada idu kroz sam centar grada. Sa druge strane u Srbiji se stvari ne odvijaju na način koji obećava dobro…

Naime, železnica koja treba da se izmešta iz centra grada, da bi Vučić tu zidao "Beograd na vodi", data je na upravljanje Milanu Beku. Beko je, dakle, kriminalnim putem postao suvlasnik Luke Beograd, za koju studija takođe predlaže izmeštanje.

Beko je još u vreme Miloševića dok su pare iznošene na Kipar bio deo sistema za osiromašenje države, a sve češće se pojavljuje i priča da se "Beograd na vodi", zapravo, neće zidati arapskim parama već novcem koji je odnet iz Srbije za vreme sankcija.

Arapi tu navodno služe samo kao pokriće. Interesantno je da pravo korišćenja nad većim delom zemljišta, gde treba da se gradi "Beograd na vodi" ima baš luka Beograd!

U vreme vladavine Demokratske stranke, donet je i zakon kojim oni koji imaju pravo korišćenja nad državnom zemljom stiču i pravo i da je otkupe ispod tržišne vrednosti. Ukoliko bi se luka, ili deo luke izmestili iz Beograda, onda ne bi postojao ni osnov po kome bi ta firma bila korisnik zemljišta od Sajamske hale do Ade Huje. Sa Bekom na čelu Železnice Srbije i Vučićevim "Beogradom na vodi", umesto zakona na scenu je stupilo običajno, mafijaško pravo…

Zainteresovanih finansijera za ovakav projekat svakako ima, čak je i udruženje VSL pre nekoliko godina lobiralo da investiciono učestvuju u izgradnji najvećeg kontejnerskog terminala južno od Beča. Kontejnerski terminal je prema rečima Ostrovskog trebalo da bude baš u Srbiji. “Primetio sam da od kada sam pre jedne decenije boravio u Beogradu, Pančevu, Novom Sadu i Pančevu u ovoj oblasti nije ništa promenjeno, osim što je došlo do privatizacije nekih luka koje su danas u gorem stanju nego u to vreme.“

Ali, u pozadini ovih kriminalnih "prebijanja dugova", sudbina Železnice Srbije izgleda sve mračnije. Istina je da su Železnice Srbije, ustvari, groblje nekadašnjeg jugoslovenskog železničkog sistema. Na sve to su stigle i (ne)prirodne katastrofe.

Podsetićemo i da je ministarka građevine i saobraćaja Zorana Mihajlović još u maju izjavila je da je u poplavama uništeno 3.000 kilometara putne mreže. Pošto Srbija ima ukupno 680 kilometara auto-puteva, 3.601 kilometar puteva prvog reda 4.606 kilometara drugog reda. i 6.082 kilometra prekategorisanih puteva u opštinske, ovo znači da je otprilike svaki peti kilometar odnela voda.

 

      Brže peške nego prugom

 

Kada su neki naivni državni službenici pokušali da predlože traženje pomoći i u ovoj oblasti od Rusa, u Vladi Srbije je zavladala je panika. Razlog tome je što službenici u ministarstvima, koji su povezani sa tajkunima, godinama uzimaju mito kako bi poslove na putnoj infrastrukturi nameštali podobnima. U takvim okolnostima, Rusi bi im svojim strogo kontrolisanim investicijama samo smetali!

To je i odgovor na pitanje, zašto Vlada odbija Ruse, baš u momentu kada oni zbog sankcija EU, Japana i SAD, imaju mogućnost plasmana viška kapitala koji bi da investiraju kod nas. Ko, dakle, sprečava da 800 miliona dolara bude investirano u srpsku železnicu po hitnom postupku?

Po svemu sudeći, Vučićeva družina smislila je da na podmukao način, uvede "tihe sankcije" Rusiji. "Tihe sankcije" podrazumevaju da predsednik Vlade Aleksandar Vučić zvanično izjavljuje da nećemo uvoditi Rusima sankcije, ali da njegova administracija preduzima sve korake kako bi sprečila dolazak ruskog kapitala u Srbiju.

Osim sprečavanja dolaska ruskog kapitala, agenti zapada sa članskim kartama Srpske napredne stranke i drugih velikih stranaka imaju zadatak da opstruišu projekat gradnje Južnog toka, preduzmu sve korake kako bi se umanjio obim izvoza u Rusku federaciju, uspore dotok ruskih investicija, umanje vojnu saradnju sa Rusijom, pokrenu istragu o privatizaciji Naftne industrije Srbije (NIS)…

Priča o "tihim sankcijama" poručenim sa Zapada je ne proverena, ali u praksi Vlada Srbije i kvazi eksperti bliski premijeru Aleksandru Vučiću preduzeli su sve navedene korake. Izazvali su zabranu izvoza mesnih prerađevina u Rusiju, pokrenuli su istragu o privatizaciji NIS, opstruišu realizaciju ruskog kredita za železnicu…

Za to vreme ekonomija se raspada pod teretom poreskih stopa koje je do maksimuma povećala Srpska Vlada. Penzioneri će posle najavljenog smanjenja penzija početi disciplinovano da jedu svakog trećeg dana, dok će oni mladi koji su uspeli da ostanu normalni intenzivno razmišljati kako da pobegnu odavde. Nije lako ni pobeći, pogotovo ako se odlučite da krenete vozom u inostranstvo.

Prosečna starost pruge je 42 godine, elektrotehnička postrojenja sa kojih se vozovi napajaju, stara su 30 do 40 godina. Prosečne brzina vozova je 40 kilometara na sat. Prošle godine, međunarodni vozovi kroz Srbiju su iskakali sa šina čak i pri brzini od 10 kilometara na sat! Vozovi su iskakli na međunarodnom pravcu kod Dimitrovgrada, ali i u sred Beograda blizu stanice u Rakovici.

Koloseci su u katastrofalnom stanju. Na celom beogradskom železničkom čvoru postoje, tri deonice gde može da se vozi 50 kilometara na sat, sve ostalo se kreće između 30 i deset. Pitanje bezbednosti putnika direktori železnice i ministri saobraćaja rešavaju umesto rekonstrukcijama i poravkama pruge, nalogom vozačima da voze sporije, na trećini pruga u državi nije dozvoljeno voziti brže od 50 kilometara na sat, negde je dozvoljeno tek trideset ili deset kilometara. Ipak ni to nije garancija da će te bezbedno stići vozom na željenu desetinaciju, a dokaz je voz u rakovici koji je iskočio iz šina na pruzi Beograd Bar, pri brzini od svega deset kilometara na sat.

 

       Otvaranje i zatvaranje "drumskih kompanija"

 

Umesto da Vlada pokrene popravke pruge, bivši naprednjaci su preko bivšeg direktora JP Železnica Dragoljuba Simonovića zaposlili stotine stranačkih aktivista koji uglavnom nikakve veze sa železnicom nemaju. Iz budžeta su demokrate baš kao i naprednjaci svake godine izdvajali više od deset milijardi dinara, tako da ruski krediti praktično ne bi ni bili potrebni danasa da se novac ulagao u obnovu pruga. Ipak svi oni više vole da novac potroše na plate, a samo na plate zaposlenih u upravnoj zgradi izdvaja se više od 630 miliona dinara.

Kada je 30. maja 1976. godine, nakon decenije gradnje, otvorena Beograd-Bar, koju je na radnoj akciji gradio i aktuelni predsednik Tomislav Nikolić, vozovi su putovali od Bara do Beograda sedam sati i dvadeset pet minuta, a danas je prosečno vreme putovanja šesnaest do čak dvadeset sati. Na taj prosek utiču i vožnje poput one od prošle godine kada je 270 putnika ovu relaciju prešlo vozom za 32 sata. Samo u tunelu kod Prijepolja, proveli su šest sati!

Ovde treba istaći i to, da dok se mašinovođe raduju delovima pruge gde smeju da dodaju gas i krenu brzinom od preko pedeset kilometara na sat, u Evropi vozovi saobraćaju brzinom i do neverovatnih 250 kilometara na sat. Ranije je na pruzi Beograd-Bar saobraćalo četiri voza dnevno, a danas putuje samo jedan. Do prošle godine vozovi nisu saobraćali ni na pruzi Beograd-Solun, tek ove godine ponovo je uvedena jedna linija.

Ove godine predsednik Vlade Aleksandar Vučić imenovao je Milana Beka za prvog čoveka Srpskih železnica, što bi za srpske pruge moglo da znači da će poput srpskih puteva deonice sada početi da popravljaju tajkuni i kriminalci…

Ma koliko se EU prema Srbiji odnosila kao prema detetu u hraniteljskoj porodici, Uniji nikada nije odgovaralo što srpske i hrvatske železnice iz godine u godinu sve više propadaju. Više puta je sa ministrima saobraćaja naših država pokušavano da se 12 miliona tona robe koliko se vozi kroz Srbiju prugom poveća barem na pedeset. Roba koja stigne kontejnerima u luke u Solunu, Valoni, ili Rijeci, u devedeset odsto slučajeva se vozi kamionima ka daljim destinacijama.

Urušavanje Železnice je na prvi pogled pogodovalo drumskim prevoznicima. Firmi registrovanih za drumski transport u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni ima više od sto hiljada. Često su u pitanju firme gde je vlasnik kamiona i direktor koji pečate drži u pregradi ispod šoferšajbne. Takvi kamioni su ponekad pokretno predstavništvo nekoliko d.o.o. "kompanija" koje se otvaraju i zatvaraju kako bi se izbegle obaveze prema poveriocima. Kamioni su neretko i vlasništvo lizing kuća, pa kada posao ne ide lizing kuće ih plene i u najam daju novim vlasnicima.

Posao se iz godine u godinu uvećava što pokazuje i povećan broj međunarodnih dozvola koje se izdaju, Rusija je broj dozvola duplirala, dok je Italija broj dozvola za naše prevoznike sa dve hiljade povećala na pet. Sve ovo znači i da je broj kamiona na našim putevima i putevima zemalja ka kojima se roba kreće veći iz godine u godinu. Veći broj kamiona znači i veće habanje puteva, kao i pojačanu zagađenost vazduha. Zamislite samo koliko zagađuju hladnjače koje dizel gorivom pokreću celu težinu drumske krstarice, plus to gorivo troše za proizvodnju struje koja održava temeraturu u hladnjači.

Istraživanja urađena za potrebe Nemačkog ministarstva spoljnih poslova, pokazuju da bi prebacivanjem dela robe na koridoru deset, sa druma na železnicu, kao i prebacivanjem sa druma na vodeni koridor sedam, prevoznicima omogućilo da zadrže isti obim posla, dok bi se putevi u Srbiji rasteretili i do pedeset odsto.

Za ovakav poduhvat potrebno bi bilo da železnica u Srbiji i susednim zemljama poboljša kvalitete saobraćajnica tako da roba može da putuje prugom brzinama i do devedeset na sat. Železnice bi u tom slučaju trebale da kupe i vagone na koje je moguće da se ukrcaju kamioni, slično kako u Švajcarskoj, dok bi u Srbiji prema podacima iz ovog istraživanja bilo korisno izgraditi i lučki terminal na Dunavu tipa "Roll on – roll off" (Ro-Ro). U pitanju je terminal na kome bi kamioni mogli sa sve teretom da se popenju na brod i da tako putuju Dunavom, Savom ili čak Crnim morem do sličnih luka u Rusiji, Nemačkoj, Austriji…

Ovo ne znači da bi nestala potreba za kamionima, jer postoje mesta do kojih brodovi i vozovi nikada neće moći da dođu. U pitanju je drugačija organizacija prevoza.

Na primer kamiondžija bi negde u zapadnoj Srbiji zakačio na kamion hladnjaču sa malinama. Odvezao bi se do Ro-Ro terminala u Šapcu, odatle bi brodom nastavio do iste takve Luke negde u Austriji, tamo bi sišao sa broda i odvezao bi hladnjaču do proizvođača.

Isto tako vozač bi mogao da se sa kamionom popenje na voz na nekoj od stanica na koridoru deset odveze se do Soluna i tamo na "Ro-Ro" terminalu ukrca ceo kamion na brod za recimo Egipat u Egiptu bi robu odvezao do mesta istovara, odande bi mogao da poveze drugu robu nazad za Srbiju, ili neku drugu destinaciju, na isti način.

Po propisima EU sad je zabranjeno voziti kamion od tri sata, dok je vozačima zabranjeno da ne spavaju oni zapravo moraju svaki dan da prave pauzu od nekoliko sati za spavanje. Sve ove pauze beleže se na tahografima.

Ovakvi propisi značajno usporavaju transport robe kamionima, vozači i firme takve propise uglavnom ne poštuju kako bi ostvarili veće profite, ipak novi tahografi i uvođenje satelitskog praćenja od strane sobraćajnih policija u budućnosti će prevoznike primorati da se pridržavaju ovih propisa, pa će i transport trajati duže. U kombinaciji sa brodskim i železničkim transportom takvo usporavanje kamiona moglo da se umanji.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

POTCENJIVAČKI STAVOVI ILI SMISAO ZA HUMOR PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“!!!

31. августа 2014. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić nije običan, normalan zločinac. Pun je svet poremećenih, trivijalnih likova, koji vrše najstravičnija zlodela, ali samo je Vučić serijski oceubica. Milošević je bukvalno likvidirao Stambolića, Đinđić samo politički Mićunovića, Dinkić Labusa, Đilas Tadića…Duplo nemoralniji, Vučić je uništio obojicu svojih očeva, prvo Vojislava Šešelja, a onda i Tomislava Nikolića. Čovek koji je dva svoja ključna politička "oca" izdao, izdigao je sebe na nivo neprikosnovenog vladara Srbije. O genezi njegovog izdajstva i "oceubistva", piše Predrag Popović, nekadašnji Vučićev prijatelj i glavni urednik dnevne Pravde i Nacionala.

 

               Predrag Popović

 

Da bi uspeo, Tomislav Nikolić je u svoju političku karijeru uložio sve što je imao i mogao. Na scenu je stupio kao antikomunistički jurišnik Veljka Guberine. Posle prvog izbornog neuspeha, razbio je Narodnu radikalnu stranku i napravio Srpsku radikalnu stranku.

Sa svojim idolom, kumom i „novim bratom" Šešeljem nosio je glogov kolac u Kuću cveća da probode kumrovačkog vampira Broza. U vreme Miloševićevog režima bio je hapšen, zatvaran i prebijan u Skupštini. Hrabro se obračunavao i s liderima DOS-a, javno pozivajući na dvoboj Čedu Jovanovića, Đinđiću je najavljivao smrt. Batinama je pretio Vladanu Batiću i Draganu Veselinovu, a kajao se što 6. oktobra 2000. nije bio pred Narodnom bankom da Dinkića ubije kao zeca. U Skupštini se tukao s kolegom Branislavom Pomoriškim i policajcima.

U nastupu nežnosti, priznao je da samo Marjana Rističevića ne bi likvidirao, jer o njega „ni sablja ne može da se okrvavi".

Žestoke nacionalističke stavove dokazivao je u praksi. Krajem 1991. priključio se kragujevačkoj dobrovoljačkoj jedinici, koja je provela nekoliko meseci u Slavoniji. Za zasluge u borbi za oslobođenje vaskolikog srpstva dve godine kasnije na Romaniji je promovisan u čin četničkog vojvode.

Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, pozivao je izdajnika Miloševića da se ubije. Kad je NATO bombardovao Srbiju, Nikolić je sina Radomira poslao u vojsku, obećavajući da će, ako dođe do kopnene intervencije, zajedno s drugim sinom, Branislavom, uzeti pušku i otići na Kosovo. Već tada je u dobrovoljce upisao i tek rođenog unuka Dimitrija. Nikolić je sa Šešeljem delio dobro i zlo. Mnogo je žrtvovao, mnogo je i dobio.

S rastom političkog rejtinga, stizali su i stanovi, automobili, pare. Na surčinskom aerodromu, kad je ispraćao vođu na Službeni put u Hag, posle poslednje kafe, konobaru koji je doneo račun Toma je mudro rekao: „Šešelj će da plati za sve".

Proročanstvo se ispunilo. Za sve što su zajedno radili, platio je samo Šešelj. Nikolić je progutao kokardu i bedž „Stop haškoj tiraniji" i uz nesebičnu pomoć stranih diplomata i domaćih tajkuna demolirao SRS. Tokom raskola trpeo je kletve i najbrutalnije pretnje, a dobio je i nekoliko šamara. Nekoliko puta je, navodno, izbegao atentate koje je naručivao njegov bivši vođa. Uporedo s tim, upuštao se i u političke avanture, kao što je samoubilački štrajk glađu i žeđu, na koji ga je nagovorio, naravno, Vučić.

Na kraju, upornost se isplatila. Iz petog pokušaja, u maju 2012. pobedio je na izborima i postao predsednik Srbije.

Uzalud. Da bi uspeo u politici, morao je da uloži sve što ima. Da propadne, bio mu je dovoljan samo Vučić. Posle svega što je pretrpeo, i u SRS i u SNS-u, Tomislav Nikolić je stekao samo protokolarni status predsednika države. Bez stranke, izgubio je realnu moć i uticaj na političke procese. Sve mu je oduzeo „sin" Aleksandar Vučić

Toma je morao da zna šta ga čeka. Znao je s kim ima posla. Znao je i Vučić, zato je lako i brzo izvršio drugo oceubistvo.

Toma je čovekoliki primat.

Bar milion puta sam u Vučićevom prisustvu vrlo ružno govorio o Šešelju. Na moje tvrdnje da je Šešelj primitivac, prevarant i ludak, Vučić je odgovarao na dva način, ćutanjem ili, češće, promenom teme razgovora. Najžešću diskvalifikaciju upotrebljavao je samo poredeći svog vođu i mene: „Imate isti karakter, mnogo ste teški".

Koristio je svaku priliku da u medijima istakne divljenje vođinim intelektualnim sposobnostima, herojstvu i doslednosti u odbrani ideologije srpskog nacionalizma. Dok je ispraćao Šešelja u Hag, nudio se da robuje zajedno s njim, spreman da i sam ponese teret optužbi za ratne zločine, ne zaboravljajući da pritom zapreti „banditu" i „đubretu" Đinđiću, koji je montirao suđenje „najvećem živom Srbinu".

Zakletve u vernost utamničenom div-junaku uzdigao je s nivoa stranke i politike, tvrdeći da će svog „predsednika i prijatelja" čekati do sudnjeg dana. Bez i mrve stida, patetično je obećavao da, kad ga dobije, treće dete neće krstiti dok se kum Šešelj ne vrati. Kad je šef radikala štrajkovao glađu u Haškom tribunalu, Vučić je u Beogradu postio na vodi i hlebu, moleći se za spas duše i tela svog idola. Kako je koji funkcioner napuštao SRS, tako bi se na njega obrušavao bes mladog generalnog sekretara, najagresivnijeg Šešeljevog kerbera u otadžbini. Na otpadnike je bacao kletve, klevete i uvrede, dokazujući da svako ko izda Šešelja, izdaje Srbiju i srpstvo.

Takve javne istupe, na diskretnijim brifinzima u kabinetu u Magistratu i u svom stanu u „Ju biznis centru" rasteretio je samo preteranih izliva emocija, ne prestajući da se zaklinje u vernost vođi. Ni najbližim saradnicima nije ostavljao prostor za nesporazum, za sumnju u njegovu lojalnost. U prvo vreme po Šešeljevom odlasku u Hag, Vučić je hvalisavo naglašavao kako ga šef zove pet puta dnevno, i da duže priča s njim nego sa svojom suprugom Jadrankom i sinovima.

Preda mnom, Vučić, dok se nije transformisao u naprednjaka, nikada nije izrekao ni jednu ružnu reč o Šešelju.

S druge strane, Tomu nije štedeo. Javno je prezentovao dužno poštovanje prema zameniku predsedniku SRS-a, a i u privatnim susretima, u mom prisustvu, obraćao mu se na isti snishodljiv način, bez intimizacije, oslovljavajući ga sa „Vi". Istovremeno, čim bi Toma okrenuo leđa, Vučić bi počeo da mu se ruga, uvek s istim žarom.

U jesen 1995, Nikolić je objavio knjigu „Pismo sa adresom". Dok sam s njim, tim povodom, pravio intervju u skupštinskom restoranu, s nama je sedeo Vučić. Kad smo završili posao, Toma je otišao za drugi sto, da ruča. Pitao sam Vučića da li je čitao tu knjigu.

Nisam, ali siguran sam da je dobra. Toma piše kao Dostojevski. Desnom rukom – zablistao je mladi radikal vrhunskim humorom. – Toma je vrlo načitan, oduvek je voleo lepu književnost. Godinama je šetao kragujevačkim grobljem i čitao epitafe na nadgrobnim spomenicima. Ali, nemoj to da mu pominješ, on misli da je epitaf ime nekog stranog diplomate.

Da bi potvrdio ispravnost svojih potcenjivačkih stavova, pokazao je glavom u Tominom smeru i rekao:

– Pogledaj kako jede. Ne prinosi kašiku ustima, nego spušta glavu. Čovekoliki primat, zaostao u razvoju!

Ipak, to ga nije sprečavalo da u vitrini na vidnom mestu, odmah ispod Šešeljevih, složi i sve Tomine knjige. A imao je šta. Prateći Šešeljev autorski ritam, Nikolić je u izdanju SRS-a objavio čak 24 impozantna dela, manje lascivnih naslova, ali s jednakim dokazima savremenog srpskog političkog beščašća.

Za razliku od Tome, ja sam bar prelistao dve-tri njegove knjige. On ukupno nije u rukama držao toliko knjiga -smejao se Vučić.

Kad su Vladimir Beba Popović i Nataša Kandić, krajem 2005, u medije plasirali optužbe da je Tomislav Nikolić u Antinu ubio nekoliko staraca i pijan ih bacao u bunar i bazen, Aleksandar Vučić je ustao u odbranu svog šefa. Uz sebi svojstvenu histeriju, obrušio se na lažljive tužibabe, pre svega na Kandićku. Šokiran težinom uvrede Nikolićeve časti, pretio joj je finansijskom kaznom i dugogodišnjom robijom. Tako je pričao u javnim nastupima. Daleko od kamera, iznosio je mnogo drugačije dokaze Nikolićeve nevinosti.

– Čuj, Toma vršio ratne zločine!? Ma, on je vojvoda od kazana. U ta dva-tri meseca, koliko je proveo u Slavoniji, pekao je rakiju i pekmez. Metka nije ispalio. Jedina vatra s kojom se susretao bila je ona s roštilja, a na nju je junački odgovarao komadima svinjetine. Kako je on ratovao, dobro smo i prošli. Doduše, čuo sam da je zaista prolio krv za svoju otadžbinu. Ali, tamo u Bajčetini, kad se potukao s nekim komšijom oko međe – tvrdio je Vučić.

 

      Dragica, najmilija Tomina nekretnina

 

Kao generalni sekretar SRS-a, Vučić nikada nije ništa ružno govorio o Šešeljevoj porodici. Da, ponekad bi priznao da ga nervira Jadrankino arogantno ponašanje, ali uvek se trudio da bude svim Šešeljima na usluzi. Nikolu, najstarijeg Vojinog sina, zaposlio je u „Pravdi", a njegov jedini radni zadatak bio je da dođe po platu.

Tak kasnije, kad je pukla radikalska tikva, uvređen što mu Šešelj proklinje decu, uz obaveznu patetiku, tobož uzdržavajući se od ogovaranja tvrdio je da je Nikola propalica kome je on, Vučić, otplaćivao astronomske kockarske dugove za koje ni Vojislav nije znao. Za ostale Šešeljeve sinove govorio je da imaju šanse za uspeh u životu, nemaju očev karakter, povukli su na mamu.

Nikolićevu porodicu nije štedeo uvreda i podsmeha. Posebno mu je bila inspirativna Dragica.

U vreme dok sam uređivao „Pravdu" Vučić me nazvao i zatražio da pošaljem novinarsku ekipu na „događaj dana".

– Poslaću ti adresu galerije u kojoj će večeras biti otvorena izložba najznačajnije srpske slikarke – rekao je krajnje ozbiljnim glasom.

– Ko je slikarka? Biljana Vilimon?

– Ne, Vilimonka nije u tom rangu. Velika umetnica zove se Dragica Nikolić. Na izložbi će biti i njen muž Tomislav. Molim te, neka novinari naprave lepu reportažu, nahvalite je, ona to voli…

– Da li si video njene slike? – pitao sam.

– Ne, video sam nju i to mi je dovoljno!

I kasnije nije propuštao priliku da se našali na račun slavne šumadijske samouke slikarke. Po Nikolićevom odlasku iz SRS-a, radikali su ga optužili da je u Bajčetini tajkunskim parama podigao „čardak ni na nebu ni na zemlji" vredan 600.000 evra. Da bi to demantovao i dokazao da mu je kuća mnogo skromnija, Toma je prihvatio Vučićev predlog i pristao je da tu vilu posete novinari „Pravde". U reportaži, pored ostalih, objavio sam i fotografiju dečjeg kupatila u kome je mozaik napravila lično Dragica. Ta fotka je obradovala Vučića.

– Jel’ vidiš kako je to dobra slikarka? – rugao se. – Čak ni moja Milica, kad je imala tri godine, nije znala tako vešto da ispunjava bojanke. Eto, Dragica je u plavo obojila kockice u kupatilu i proglasila sebe umetnicom. Zaista, bolest je svačija…

Umetničke ambicije današnje prve dame Srbije Vučića su mnogo manje nervirale od navodne pohlepe svih članova porodice Nikolić. Kad god bi se Toma ponovio nekim stanom ili automobilom, Vučiću je skakao pritisak.

U jednom tekstu u „Pravdi" citirao sam aforizam o tome kako neki ljudi imaju mrlje u biografiji, a ima i onih mrlja koje su pod stare dane dobile biografiju.

– Da li si to pisao o Tomi? – pitao je Vučić. – Ako jesi, tačno si ga opisao. Do 1998, dok nije ušao u vladu i upoznao tajkune, Toma je bio kao crkveni miš. Vozio je neki razdrndani „jugo", a od nekretnina imao je samo Dragicu. Od tada je postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Veruj mi, za sve loše što nam se dešava krivi su upravo takvi pohlepni bednici. Da sam hteo da se na takav način bavim politikom i ja bih stekao ogromnu imovinu. Neki će reći da sam glup, ali neka. Mogu da pričaju o meni šta hoće, ali niko ne može da kaže da sam od nekoga nešto ukrao ili dobio. Ja se ne bavim politikom da bi mi neko poklonio pare, stan ili auto. Ne stidim se svog siromaštva. Držim da bi više trebalo da se stide oni koji su se obogatili na nečastan način…

O svojim visokomoralnim stavovima i Nikolićevoj pohlepi detaljno je obaveštavao medije i Šešelja, sve tajno.

Čim bi Toma kupio neki stan, Vučić bi o tome obavestio medije. Uvek po istom principu. On plasira informaciju – stan na toj i toj lokaciji, košta toliko i toliko – i legendarno pitanje „Okle pare", pod uslovom da se u istom tekstu objavi i njegovo, Vučićevo, zgražavanje zbog laži koje objavljuju „sluge Tadićevog režima".

Da nije Vučića, javnost verovatno nikada ne bi saznala da je Nikolić prodao stan u „Ju biznis centru" za 140.000 evra i za iste pare u Bulevaru AVNOJ-a (danas Bulevaru Zorana Đinđića) kupio dva, od kojih jeftiniji košta 250.000 evra. Takođe, isti „anonimni izvor" dojavio je novinarima i da je Nikolić dobio kredit od 450.000 evra od Hipo Alpa Adrija banke, iako ne postoje zakonske osnove za to, da bi kupio stan u „pametnoj zgradi" kod kineske ambasade na Novom Beogradu.

Kad je ta vest objavljena u „Presu", pitao sam Vučića što podatke nije dao meni, da pustim u „Pravdi".

– Neka „Pres" izgura ovu priču, ima takvih stvari i za „Pravdu". Kad dođe vreme bavićemo se stanovima Tominog sina Branislava. Još prikupljam podatke, ali čujem da je kupio stan na Dedinju vredan 850.000 evra. Neuspešni fudbalski trener, koga je tata sad ubacio u Fudbalski savez Srbije, kupio je stan u istoj zgradi u kojoj i Radomir Antić. Logično, kolege su. Branislav je bio pomoćni trener u Teleoptiku, a Antić je uzimao titule s madridskim Atletikom i Realom, vodio je Barselonu i našu reprezentaciju. Ne znam kako ih nije sramota…

Tračeve o švalerskim avanturama svih članova porodice Nikolić, koje je Vučić širio, neću da citiram ovom prilikom, toliko su degutantni da bi ih urednici cenzurisali.

Istovremeno, Vučić je te informacije, potkrepljene dokumentima i fotografijama, nosio u Hag, da Šešelja obavesti o Nikolićevim koruptivnim aktivnostima, vezama s tajkunima i političkim protivnicima, ali i da dokaže svoju lojalnost vođi. Da bi ih zavadio, koristio je sva sredstva.

Šešelju je davao stenograme Nikolićevih razgovora s Borisom Tadićem, a onda bi Tomu podjarivao pričom da Šešelj namerno sabotira svaku izbornu kampanju i obara im rejting kako bi ih sprečio da dođu na vlast. Pored političkih kompromitacija, iritirao je i Šešeljevu sujetu.

Još 2005, kad je Nikolić otišao na letovanje, Vučić je organizovao štampanje i lepljenje plakata s porukom: „On uživa na Kubi dok mu kum trune u haškom zatvoru". Za tu akciju vrlo gorljivo optužio je Gorana Vesića, svog sada vrlo bliskog drugara i saradnika. Isti scenario primenio je u leto 2008, neposredno posle hapšenja i izručenja Radovana Karadžića Hagu i mitinga na kome je ubijen radikal Ranko Panić, a pred puč u SRS, kad je Toma otišao na odmor u Tursku.

 

      Tomina mumija leži u sarkofagu

 

Za sve vreme saradnje u „Pravdi", o političkim i unutarstranačkim stavovima i namerama Vučić me nikada nije obaveštavao, niti je preda mnom sa svojim saradnicima razgovarao o tim temama. Ipak, znao sam šta se dešava u trouglu Šešelj-Nikolić-Vučić.

Neposredno posle predsedničkih izbora, u maju 2008, Vučić mi je prvi put priznao da postoji pakao u radikalskom raju. Nekim sporednim povodom došao je do mog stana. Kao i uvek, nije ulazio, samo smo napravili nekoliko krugova oko Gospodar Jevremove i Braće Jugovića.

Izbori su završeni, Nikolić je tesno poražen od Tadića, SRS i DSS nisu osvojili dovoljno mandata da formiraju vlast, trebalo im je da privole SPS za koaliciju. Isti odnos preslikan je i u gradskoj skupštini.

Vučić nije ostavljao prostor za strah od mogućeg kršenja predizbornog dogovora o podršci Koštuničinih i Dačićevih odbornika, bio je apsolutno siguran da će uskoro biti promovisan u gradonačelnika Beograda. Ukus pobede pokvario je tekst opet u „Presu", koji je objavio vest da se Tomislav Nikolić posvađao sa Šešeljem i da mu je u oči rekao da podnosi ostavku na mesto zamenika predsednika stranke.

– Šta se to desilo? – pitao sam te večeri Vučića.

Šešelj je tajno, da nama nije rekao, razgovarao s Koštunicom i ponudio mu mesto premijera. Ne znam kako je to Tomi objasnio, Toma nije hteo da mi detaljno priča šta se dogodilo, razmenili smo samo nekoliko rečenica, telefonom, nismo se ni videli. Ne opravdavam njegov postupak, ali razumem ga. Znam koliko je nervozan, nije mu lako da podnese sve ovo. Ne znam… Plašim se da je Toma blizu odluke da, ako nam propadne ova prilika, krene nekim drugim putem.

– Šta to znači?

– Ne znam. Toma dobija jasne signale raznih uticajnih ljudi da bi bilo dobro da se osamostali, u ovoj ili nekoj drugoj stranci. Mislim da je vrlo blizu odluke da se upusti u to. S jedne strane, ovo maltretiranje više nema smisla, a, s druge, otvara mu se mogućnost da uradi nešto korisno. Kad kažem korisno, ne mislim samo za njega nego za celu Srbiju. Iznenadio bi se kad bih ti nabrojao ko bi sve podržao takav projekat. Ima mnogo moćnih i bogatih ljudi koji su shvatili da je došlo vreme za promene.

– Gde si ti u toj priči?

Smrknuti izraz lica Vučić je odjednom promenio u širok osmeh:

– E, brate, to ga svi pitaju. Znaš šta im kaže? Svakoga potapše po ramenu i kaže: „Vučić je moja briga, ja ću s njim da se dogovorim". E, pa, malo se prevario. Ne može on da se dogovara u moje ime, ne idemo u paketu. Neka im priča šta hoće, ja ću ga uveriti da greši.

I uverio ga je. Dok je Nikolić udarao temelje SNS-a, Vučić je tihovao u svom vinskom podrumu, poručujući preko „Pravde" i „Kurira" kako se povlači iz politike, baviće se marketingom, biće prevodilac, gutač vatre, bilo šta… Kroz to vreme, slatko se rugao Tomi, koji je preko naslovnih strana vapio „Vučiću, javi se, stvarno nema smisla…" Na moje pitanje zašto ne krene svojim putem, bez Šešelja i Nikolića, dao je jasan odgovor:

– Rano je. Prema poslednjim istraživanjima, radikali imaju 13 odsto podrške, Toma 9, a ja 7, iako se nigde ne izjašnjavam. Kad bih osnovao svoju stranku sigurno bih odmah prešao i Šešelja i Tomu. Ali, rano je.

Na kraju, kad je postigao željenu cenu, pristao je na transfer u SNS. Ostvario je sve svoje snove i Nikolićeve košmare. Na prvim sledećim izborima, Tomislav Nikolić je smenio Tadića, SNS je osvojila manje nego što je očekivala, a Vučić je uverljivo izgubio u trci za gradonačelnika Beograda.

U noći kad je objavljeno da je Srbija dobila novog predsednika, počeo je egzodus Vučićevih saradnika u Nikolićev tabor. Naivni, nisu shvatali da SNS, više voljom stranaca nego srpskih glasača, mora da uđe u vlast. Da je ostao bez stranke i Nikolić je shvatio tek prekasno, zato se onoliko uplakao kad je prepuštao lidersku poziciju Vučiću.

Nikolić je stradao zbog svoje hrabrosti. Znao je s kim ima posla, a opet se uhvatio ruku pod ruku s Vučićem. Zato sada plaća cenu. Mediji pod Vučićevom kontrolom sada se ne bave Đilasom, Tadićem, Dinkićem, pa ni Šešeljem, ali zato se detaljno obračunavaju s Nikolićevim letovanjem, diplomatskim pasošem njegove tašte, cenom Dragičinih haljina, seksualnom orijentacijom savetnika Antića i besmislenim niklovanim planovima predsednikovog prijatelja Bačevića, eskperta za kopanje Morave.

I danas, iako već pobeđen, Nikolić predstavlja omiljenu Vučićevu metu za podrugivanje. Nedavno, kad je dao izjavu da nije zadovoljan brzinom kojom se odvija obnova Obrenovca, Nikolić je izazvao revolt Vučića.

– Toma je nezadovoljan? To poručuje s neke turske plaže? Ja radim po ceo dan, a on? Otkad je postao predsednik kao da je legao u sarkofag i obamro. Ponekad ga malo odmotaju Dragica i Baćević, vide da se nije promenio, balzamovan je. Puste ga pred kamere, on kaže da je ljut i nezadovoljan, pa opet zamre. Kako ga nije sramota da, takav, kritikuje ovo što radim – nervirao se Vučić na brifingu s dvojicom svojih kumova i jednim glavnim urednikom.

Poražavajuća je činjenica da Vučić u Srbiji nema iskrenijeg i ozbiljnijeg protivnika od Nikolića. Iako pritisnut godinama i apatijom, Toma neće bez borbe prihvatiti ulogu nove Vučićeve žrtve. Ako odluči da mu se suprotstavi, moraće da izađe iz sarkofaga i krene ispočetka. Naravno, kakav je, ne zaslužuje moju podršku, ali uveren sam da će Nikolić politički nadživeti Vučića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: