Архива

Archive for новембар 2014

A ŠTA BI SA PORESKIM OBVEZNIKOM IZ AKTIVNOG PRIVREDNOG DRUŠTVA ZA PRANJE PARA I UTAJU POREZA!!?

27. новембра 2014. Коментари су искључени

Mada je afera oko finansijskih prevara Andreja Vučića utišavana jednom neubedljivom pričom o „kradi identiteta“, postoje dokazi da je on zaista bio vlasnik preduzeća „Asomacum“ koje je državni budžet olakšalo za preko 200.000 evra. Istražni postupak više od četiri godine stoji u mestu, a nadležni se čak nisu ni potrudili da ovom, navodnom fantomskom preduzeću onemoguće dalje poslovanje. Da je preduzeće zaista osnovano pomoću falsifikovane lične karte, još pre četiri godine bi mu bio oduzet poreski identifikacioni broj koji ono i danas ima.

 

                  Igor Milanović

 

Preduzeće „Asomacum“ d.o.o. iz Beograda osnovano je 16. marta 2010. godine, a kao osnivač i vlasnik spominje se Andrej Vučić, rodeni brat Aleksandra Vučića. Narodna banka Srbije je dopisom od 2. februara 2012. godine, obavestila Privredni sud u Beogradu da je račun pomenutog preduzeća u neprekidnoj blokadi 533 dana i da glavni dug i kamata u tom trenutku iznose 22.771.398,60 dinara.

Zbog toga sudija Gordana Arandelovic 15. februara 2012. godine, donosi rešenje broj 12 St 1581/2012 kojim nad pomenutim preduzećem pokrece prethodni stečajni postupak. Skoro tri godine se u tom predmetu ništa ne dešava. Postavlja se pitanje – zašto?

U Agenciji za privredne registre „Asomacum“ se još uvek vodi kao aktivno privredno društvo, a ono je imalo i svoju zvaničnu internet prezentaciju koja je ukinuta pošto je „Tabloid“ pre mesec dana objavio informaciju o tome da je Andrej Vučić vlasnik ovog preduzeća. Neko, znači, još uvek ima pristup pomenutom sajtu na kome je bio i broj telefona kontakt osobe preduzeća „Asomacum“.

Prema izjavi Marka Marinkovića, vršioca dužnosti direktora poreske uprave, od 26. oktobra 2014. godine, poreznici i istražni organi su još 2010. godine utvrdili kako je pomenuto preduzeće, navodno, osnovano falsifikovanom ličnom kartom!!??????????

Postavlja se pitanje: zašto još tada „Asomacumu“ nije oduzet PIB broj, koje ovo preduzeće i danas ima (106525190) i na taj način mu se onemogućilo dalje poslovanje? Takođe je interesantno da policija nije ni pokušala da utvrdi ko stoji iza pomenutog sajta koji se nalazio na adresi http://www.asomacum.rs , a što ne bi bilo teško praćenjem IP adresa kompjutera sa kojih je administrator pristupao, kao što nije proveravala ni ko je koristio broj kontakt telefona tog preduzeća – 061-6169197.

Takode, Marinković navodi kako je još 2010. Andrej Vučić od strane istražnih organa obavešten da postoji preduzeće registrovano na njegovo ime, a da on nikada nije pokrenuo postupak gašenja tog privrednog društva, na šta je imao pravo, jer su zloupotrebljeni njegovi podaci (kako se danas tvrdi). Jednostavno su svi upleteni ćutali dok Redakcja u svom listu nije obelodanjeno  postojanje ove afere.

Iako tvrdi da su podaci Andreja Vučića stavljeni na falsifikovanu ličnu kartu, Marinković ne prikazuje ni jedan dokaz za ovu svoju tvrdnju. Na osnivačkom aktu „Asomacuma“ od 11. februara 2010. godine, nalazi se potpis Andreja Vučića i najvažniji dokaz za eventualnu zloupotrebu podataka bilo bi grafološko veštačenje tog potpisa, ali njega ili nema ili se iz nekog razloga krije od javnosti.

Beogradski advokat koji je redakciji dostavio overene fotokopije dokumentacije „Asomacuma“ koja se čuva u Agenciji za privredne registre rekao je i da ima posredne informacije da je pomenuto preduzeče Andreju Vučiću jedno vreme uplačivalo doprinose u Fondu PIO.

Isto to nam je potvrdio jedan od zaposlenih u Fondu, ali zvanićnu potvrdu ili demanti redakcija nije dobila. Zašto bi neko fantomsko preduzeće bilo kome, a posebno osobi čiji su podaci zloupotrebljeni, uplaćivalo doprinose za penziju?

Jedna od ranije zaposlenih osoba u računovodstvu preduzeća koje je izdavalo dnevni list „Pravdu“, koja iz razumljivih razloga ne želi da joj se pominje ime, tvrdi kako je postojao platni promet izmedu tog preduzeća i firmi u vlasništvu Andreja Vučića, izmedu ostalih i „Asumacuma“.

Po tvrdnjama tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika tog lista Predraga Popovića iznetih u članku „Kako je lažov postao lopov“ objavljenog u ovom broju „Tabloida“, Aleksandar Vučić je bio stvarni vlasnik „Pravde“, pa je sasvim logično da je postojala saradnja i sa preduzećima u vlasništvu njegovog rodenog brata. Jedino što se u to vreme još uvek nije krilo da je Andrej Vučić vlasnik i „Asumacuma“.

Kada se uporede svi ovi podaci jasno je da se brat aktuelnog premijera Srbije ranije bavio pranjem para i utajom poreza. Njegov dug je pre skoro tri godine iznosio preko 22 miliona dinara (tada je to bilo više od 200.000 evra), a u meduvremenu je narastao za visinu zateznih kamata.

A porez!???? On će se verovatno naplatiti od osiromašenih građana Srbije!?

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

SUDIJE REŽIMSKE, KAZNE DRAKONSKE, A PRAVOSUĐEM HARA OPASNA KRIMINALNA GRUPA!!!

25. новембра 2014. 3 коментара

 

Advokati u Srbiji ušli su u treći mesec štrajka – potpunom obustavom rada. Najborbenija društvena sila – advokati – odlučili su da se pobune zbog poniženja koje im namenjuje aktuelna vlast, prvo pljačkanjem preko poreskih osnovica, a zatim i oduzimanjem posla, preko Zakona o javnim beležnicima, koje je izabrao aktuelni ministar pravde Nikolica Selaković, dajući im ove unosne poslove za naknadu od po 5o hiljada evra po beležniku, plus deo od ubranih prihoda.

 

              Milan Glamočanin

 

Ministar Selaković je nadmašio i zloglasnu Snežanu Malović, bivšu ministarku pravde, i stvorio je opasnu kriminalnu grupu koja hara srpskim pravosuđem, rasprodajući pravdu za velike pare.

I dok Selaković, pod punom zaštitom premijera Vučića mešetari Srbijom, njegov brat Dragan- Dejvid Selaković je pod teškom optužbom da je u SAD-u, piraterijom softverskih programa, zajedno sa svojim kompanjonom, zaradio preko 300 miliona dolara! Federalni sudija zabranio je Nikolicinom bratu da prilazi svojim kompjuterima, kancelariji i poslovnoj zgradi, dok mu se ne presudi.

Predsedniku srpske vlade Aleksandru Vučiću ministar Selaković, ciju ostavku traže srpski advokati, prirastao je za srce, jer su milionski prilozi njegovog brata koje je stavio u svoj džep i obavezujući.

Kolika je stvarna šteta od višemesečnog štrajka advokata teško da se može, za sada, izračunati. Sudovi su prazni, ne naplaćuje se sudska taksa, tako da su i plate zaposlenih u pravosuđu pod znakom pitanja!

Ali, veći broj sudija i tužilaca, koji su organizovani u mafijaške grupe, koje su pod zaštitom ministra pravde i predsednika Vlade Srbije, zarađuju stotine hiljada evra, rasprodajom pravde, otimajući od gradana stanove, imovinu, a privatna preduzeća, kompanije, banke i ustanove, raznim blokadama, ostavljaju u bankrotu.

Apelacioni sud u Beogradu, kao žalbeni sud donosi dakle odluke, a protiv najvećeg broja nije dozvoljena revizija! Dolaskom DOS-a na vlast, a naročito kada je ministarstvo pravde preuzela Demokratska stranka i njena ministarka Snežana Malovic, reizborom sudija ostavljene su stranački obojene sudije, koje su počele da životinjski služe interesima mafije Borisa Tadića.

Apelacioni sud u Beogradu presuduje, tako da svaki sudija samostalno može da ide u pljačku. Naime, isto veće, samo su sudije izvestioci različiti, po istom pravnom osnovu donosi često i tri različite presude. Zavisi koliko je sudija plaćen, ili je reč o potpunom neznanju, jer se biraju podobni i poslušni.

Treba, i ovom prilikom, crnim slovima zabeležiti imena sudija koji presuduju gradanskom odeljenju, dakle, donose pravnosnažne presude. A to su: Begović Pantić Svetlana, Boljević Dragana, Bosiljković Branislav, Bulajić Zorica, Vukčević Milanka, Delibašić Zorana, Dražic Branka, Đorđević Aleksandra, Jašarević Zorica,Matković Vesna, Negić Ivan, dr Popesku Dragica, Romčević Nevenka, Santovać Melanija, Sokić Olga, Subić Vesna i Milica Popovic Đuričković.

Vlasti su posebno odane sudije krivičnog odeljenja Apelacionog suda u Beogradu, koje uvek znaju kakvu vlast od njih očekuje odluku i presudu, i spremni su da ih takve i donose. I donose ih.

U pritvoru su spremni da drže građane i po dve-tri godine, dok vlast ne proceni da je pritvorenik slomljen, ili da je pristao da “sarađuje“, da plati velike iznose “onome kome treba“. Posebno zlo srpskog pravosuđa su privredni sudovi, a naročito, crnim slovima treba upisati Privredni sud u Beogradu i Privredni apelacioni sud u Beogradu. Većina sudija ovih sudova su bez ikakvog morala, i bave se suđenjem kao biznisom. O tome u narednim brojevima.

 

      A 1.

   Posledice uvođenja nakaradnog notarstva u pravni sistem Srbije

 

Da bi se nezakonito uvođenje notarstva bolje shvatilo, treba istaći da je prvobitno Zakon o javnom beležništvu donet 2011.godine, a da je izmenjen 2013.godine, tako što su uvedene odredbe koje isključivo daju pravo notarima da sastavljaju i overavaju ugovore o prometu nepokretnosti.

U uredenim državama zakoni se donose brižljivo sa povećanom pažnjom i urađenim analizama o tome kakve efekte donosi uvođenje nekog Zakona. Analiziraju se efekti na građane, na državu , kao i na međunarodni faktor. Nacrti Zakona idu na javnu raspravu koja traje nekada i do dve godine, a obično je to oko 6 meseci, a nakon toga uzimaju se u obzir osnovane primedbe i sugestije, i onda se, ukoliko pretežu pozitivni razlozi uvođenja Zakona, isti se daje na usvajanje.

Da vidimo kako je to uradila Srbija…

Prvo, Srbija nikada nije imala uvedeno notarstvo na celoj svojoj teritoriji i sa tom . vrstom pravne pomoći nije imala nikakvog iskustva. Sve zemlje u okruženju su uvele notarstvo, neke pre više od 20 godina (Slovenija, Hrvatska i dr.). Srbija je to učinila poslednja u Evropi. I to na najgori mogući način.

Javna rasprava povodom tog Zakona u Srbiji nije vođena, a Zakon je , inače shodno našoj praksi od 2011. pet puta menjan (Sl.Glasnik RS br.31/2011 br.85/2012.,br. 19/2013,br.55/2014,93/2014 i 121/2014). I to suštinski.

U osnovnoj verziji ( Zakon iz 2011.) notari nisu imali ekskluzivitet. Izmenama Zakona iz 2013 su dobili ekskluzivitet. Sada poslednjim izmenama samo delimično im se oduzima ekskluzivitet i to tako , što iako ne sastavljaju ugovor isti solemnizuju.

Solemnizacija znači da privatni Ugovor (npr. izmedu oca i sina koji su sami sastavili ili je isti sastavio advokat) pregleda notar i nakon pregleda odlučuje da li će isti overiti, odnosno dati mu status javne isprave. Znači, da od volje notara zavisi da li će jedan privatni Ugovor dobiti javnu snagu.

Napravljeno je samo delimično poboljšanje. Ono što advokati traže je da se u domenu privatnog prava ostavi potpuna sloboda ugovornim stranama, a da notar može da overava samo potpise ne upuštajući se u sadržinu privatnog akta. Tako je bilo u proteklih 150 godina.

Da je država postupila kako je navedeno, odnosno da je Zakon išao na javnu raspravu, ne bi se dogodilo da se u prva dva meseca važenja notarstva vrše izmene propisa koji tu materiju regulišu. Prvo je smanjena cena hipotekarnih izjava datih kod notara na 60%, a zatim je od notara uzeto 30% od njihove zarade za finansiranje sudova. Pritom se, što je interesantno, ali objašnjivo- notari uopšte ne bune.

Zašto ? Kao prvo, zarade notara su enormne i kreću se u rasponu od 50.000- 180.000 Eura po notarskoj kancelariji, a drugo, prihod od sudskih taksi je višestruko smanjen. I na kraju, očigledna je sprega notara sa Ministarstvom pravde. E, sad se tu postavlja još jedno pitanje.

Ako je tačno da je cilj advokatskog protesta spašavanje Miškovica i drugih tajkuna, zašto je država delimično izašla u susret tajkunima ? Odgovor je jasan . Miškovic i tajkuni sa protestom advokata nemaju ništa.

I još jedno pitanje i to krucijalno, zašto država ne izađe u susret opravdanim zahtevima advokata i dozvoli legalizaciju pravnog prometa nepokretnosti od strane notara?

Legalizacija je samo overa potpisa od strane notara. Zašto se država grčevito opire tom zahtevu advokata ? Dva su razloga.

Pošto od obećanja da će Miškoviću biti presudeno do kraja 2014. godine nema ništa, za to će se optužiti advokati . I drugo, niko ne bi išao kod notara da mu sastavi javnobeležnicki zapis ili izvrši solemnizaciju Ugovora, čme bi se prihodi notara višestruko umanjili.

Zašto država ne prizna da je pogrešila i ostavi notaru pored ostalog i mogucnost sastavljanja javnobeležnickog zapisa, zatim solemnizaciju javnih poslova, a i uvede ono što traže advokati da notari samo overe potpis stranaka (legalizacija).

Tako se ostavlja svakome mogucnost izbora da za svoj novac bira pravni put, ali u sva tri slučaja notar bi sastavljao ili javnobeležnicki zapis ili vršio solemnizaciju privatne isprave ili legalizaciju iste (samo overa potpisa).

Kad bi država prihvatila zahtev za legalizacijom, štrajk bi bio obustavljen i Miškoviću i ostalim tajkunima sudenje bi moglo odmah da počne, ali očigledno država nema interes da suđenje Miškoviću ponovo započne.

Inace, notari u ovom momentu rade samo poslove koji se odnose na promet nepokretnosti, a druge poslove iz njihove nadležnosti po Zakonu o javnom beležništvu i dalje rade sudovi i to u svim opštinama u kojima je notarstvo uvedeno.

Dovoljno je otići u Viši sud u Timočkoj ulici ili sud u Ustaničkoj ulici, kao i u sud na Novom Beogradu (bivši Četvrti opštinski sud) i videti da sudovi i dalje vrše poslove iz nadležnosti notara.

U pitanju su poslovi iz clana 83, 86, 87,88,90,91,93,95,96,98 Zakona o javnom beležništvu, odnosno saslušanje svedoka, utvrdivanje sadržine isprava, overe potpisa i prepisa, uzimanje izjava i drugi poslovi koji nisu u vezi sa prometom nepokretnosti.

Postavlja se pitanje, zbog čega su notari uopšte uvedeni u pravni sistem kad ne rade poslove propisane Zakonom o javnom beležništvu. U ovom momentu , imajući u vidu da radi 92 notara u Srbiji, očigledno je da jedan notar, a to je prosta matematika dolazi na 76.000 stanovnika.

U Beogradu jedan notar dolazi na više od 41.000 stanovnika. Komora ne želi da raspiše novi konkurs za prijem novih javnih beležnika koji imaju položen ispit, već ubrzano organizuje ispite u oktobarskom i novembarskom ispitnom roku, kada se ocekuje da njihovi kandidati polože ispit i kad to bude ucinjeno raspisace konkurs i njih primiti. O tome je već pisano.

Znaju se i imena buducih notara.S druge strane, pošto je više nego jasno da ce legalizacija morati da se uvede država oteže da to ucini odmah, jer omogućava da notari uzmu što više para od čega velike koristi imaju Nikola Selaković, Dejan Đurđević, Biljana Pavlović i još neka lica, a s druge strane država će za to što nema snage da osudi Miškovića svoju nesposobnost pripisati advokatima i njihovom štrajku.

U oktobarskom ispitnom roku 2014. od 48 kandidata koji su položili pismeni deo ispita, više od polovine dobilo je ocene 8, 9 i 10, ali se na sajtu Ministarstva pravde, te ocene sada ne objavljuju, upravo zbog toga da bi se prikrile ocene. Primenjena je ista matrica kao i u aprilskom, majskom i junskom roku 2014. pre raspisivanja konkursa.

Kandidatima su dati zadaci iz pismenog dela ispita, na kojima su njihovi kandidati dobili visoke ocene i oni će onda imati prednost prilikom novog izbora koji se planira za iduću godinu.

Inače notarima se, kako je poznato , oduzima 30% od zarade za poboljšanje rada sudova. I zamislite, ni jedan od notara se nije pobunio. Na taj način država želi da kompenzuje enormno smanjenje sudskih taksi od overa u sudovima za septembar, oktobar, novembar 2014.godine.

Da bi se koliko toliko kompenziralo smanjenje sudskih taksi , Selakovic i drugi su smislili da od notara uzmu 30 %. Naravno, njihovi notari su odmah na to pristali. Ni jedan od notara u Srbiji se nije pobunio jer su to njihovi notari, a prihodi su im i bez tih uzetih 30 % enormni. Država misli, "svako čudo za tri dana". Ali, ovoga puta neće biti tako.

Pored neznanja koje ministar Selaković pokazuje tvrdeći da je javnobeležnicki zapis izvršna isprava, što naravno nije tačno, on tvrdi da notari odgovaraju svojom ličnom imovinom, što takode nije tačno,sve ukazuje na produbljivanje problema, a ne njegovo rešavanje.

Pritom, pošto se ne raspisuje novi konkurs za prijem novih notara, omogućava se nesmetana pljačka građana Srbije još jedno izvesno vreme, a zahtevi advokata će morati na kraju da budu uvaženi. Nakon toga, Selakovic će biti sklonjen sa mesta ministra pravde, ali će otici na novu dužnost,uradio je posao za koji je izabran, uzeo je novac za sebe i za stranku, notari su zaradili, narod je opljačkan, notarstvo je samo produbilo probleme u pogledu pravne sigurnosti i naravno pokazali smo kao država smisao za pljačku gradana, a ne za jačanje njihove pravne sigurnosti.

Naravno, i međunarodne institucije koje su dale novac ne za pljačku gradana, već za uvođenje notarstva sa ciljem poboljšanja pravnog sistema Srbije, treba da se zainteresuju gde je otišao njihov novac, zašto je izvršena obuka notara kandidata za notare u protekle dve godine koji nisu imali nikakve šanse za izbor, jer ne pripadaju vlasti, odnosno, treba da se zapitaju , gde je otišao njihov novac ?

Odgovor na ovo pitanje će neminovno dovesti do poništenja ovako nakaradnog uvođenja notarstva u pravni sistem Srbije, tim pre što je i evropska komisija u izveštaju o napretku Srbije 2014.godine zauzela stav da….postoji zabrinutost u pogledu postupka izbora i imenovanja javnih beležnika koji treba poboljšati i da Zakon treba sprovoditi , uzimajući u obzir potrebu da se obezbede kvalitetne usluge i pristup pravdi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SAKAĆENJE SRBIJE: NESEBIČNA POMOĆ VLASTI SRBIJE U IZGRADNJI VELIKOALBANSKOG KORIDORA INSTRUIRANOG I FINANSIRANOG OD STRANE SAD

20. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Stogodišnji snovi albanskih ekstremista o stvaranju velike Albanije, kojom bi bile obuhvaćene teritorije Srbije, Crne Gore, Makedonije i Grčke, u ovom veku skoro da su postali realnost. Uz ogromnu pomoć Sjedinjenih Američkih država, ali i nekih ultra-islamskih pokreta na srednjem istoku, naoružane su, obučene i javno promovisane albanske separatističke vojske, lokalne milicije, i grupe agitatora za rad sa masama. Na vrhu političke pozornice u regionu, Amerika i njeni eksponenti u Evropskoj uniji, stavili su pred Srbiju nemogući zadatak: da prizna albansku državu na Kosovu, a sa njom i nezavisni status opština Preševo, Bujanovac i Medveđa.

 

                piše: major Goran Mitrović

 

U te tri opštine, danas kao slobodni građani šetaju bivši teroristi OVK, koje je nedavno pozdravio i albanski premijer Rama. Kako je poklonicima ideje velike Albanije pomogao Vučićev režim? Ipak, ostaje nada da Velike Albanije neće biti, jer su svi dosadašnji projekti američke adminstracije, počev od Iraka, Libije, Egipta, Sirije, pa do Ukrajine – propali.

Dana 11. novembra 2014. godine, odmah iza takozvane administrativne granice izmedu Srbije i lažne države Kosovo, na prelazu Končulj, albanski premijer Edi Rama, zahtevao je da džip marke "Volksvagen Tuareg", u kome se vozio, inače službeno vozilo albanske policije, registarskih tablica AA 532 HM, braon boje, bude zaustavljeno.

Rama je izašao i srdačno pozdravio okupljene kosovske Albance koji su razapeli zastavu sa mapom Velike Albanije. Vozilo nije viđeno u Beogradu, prilikom Ramine posete, dan ranije, a izvori redakcje svedoče da je ono ušlo na teritoriju Srbije preko Kosova, na dan Raminog dolaska u Preševo.

Kako je, i sa čijim odobrenjem u Srbiju ušlo službeno vozilo albanske policije? Da li je uopšte dobilo bilo čije odobrenje? Jer, ako je poznato da Srbija više nema nikakvih mehanizama da sprovodi svoje zakone na Kosovu i Metohiji (a, dobrim delom i u opštinama juga Srbije gde žive Albanci), onda nije teško razumeti kako je "Volksvagen Tuareg" albanske policije (star tri godine, prešao oko 60.000 kilometara), prošetao od Tirane do Preševa.

Bila je to demonstracija teritorijalnih pretenzija i promocija velikoalbanske države, u punom smislu te reči. Uostalom, Rama je ironično, u svom govoru Albancima u Preševu, doslovno kazao da nema Velike Albanije nego da će u velikoj Evropi svi Albanci živeti u jednoj državi.

Ova igra rečima, sprdnja sa celim svetom, direktno je pokrenuta pre više decenija, od strane albanskog lobija u američkom Kongresu, debelo plaćanog narko-dolarima, preko njujorške albanske mafije. Te činjenice su starije i od Rame i od Vučića.

Naime, velikoalbanska ideja vuče svoje korene još iz XIX veka. Podsticana je od Otomanske imperije koja se polako gasila, a kasnije od strane italijanskih i nemačkih fašista, a danas, od strane američkog imperijalizma i islamskog fašizma. Cilj je uvek bio isti: gurnuti što dalje pravoslavne Srbe i osujetiti ruski uticaj na Balkanu.

Rat između Srbije protiv velikoalbanskog nasilja traje više od jednog veka. Niko, nikada, nijedna srpska vlast u tom periodu, nije prihvatila diktat spolja, u pogledu velikoalbanskih fantazija.

Tek je, u ovom veku, dolaskom veleizdajnicke družine na celu sa Aleksandrom Vucicem, pronaden nacin da se Srbi do kraja ponize i prihvate ono što nijedna ranija generacija nije.

Vučić je potpisnik takozvanog Briselskog sporazuma, faktički akta o priznanju albanske države na Kosovu i Metohiji. On je i ključna ličnost odgovorna za indoktrinaciju Srba na Kosovu, kojima je čak i pretio ako ne pristanu da glasaju za albansku državu.

Kap je prelila čašu kad je 10. novembra ove godine, kasno popodne, javnost u Srbiji po prvi put čula, da je sumanuti srpski premijer, Aleksandar Vučić, potpisao medudržavni akt kojim se omogućava gradanima Albanije da prelaze granicu Srbije sa ličnom kartom, i prihvatio da Srbija (kreditom EBRD!) krene u izgradnju auto-puta Priština-Niš.

Tako je, bez obzira na lošu predstavu o "ponosnom premijeru" koju je pokušao da izvede, Vučić širom otvorio vrata projektu takozvane Velike Albanije. Istina, to više nije "projekat", nego činjenica sa kojom ce se svet uskoro suočiti.

 

      Pozadina Ohridskog sporazuma

 

Posle američkog ulaska na Kosovo i Metohiju 1999. godine i stacioniranja njihovih vojnih snaga na tlu Srbije, Velika Albanija je i neformalno počela da postoji. Razlog zbog koga je ovaj mračni naum još uvek živ, svakako je i politika Sjedinjenih Americkih Država, koje godinama unazad pripremaju stvaranje velikoalbanskog koridora kojim bi prolazila arapska nafta i gas sa srednjeg istoka.

Velike i nepremostive smetnje ovoj bahatoj, imperijalnoj ideji, su Rusija i narastajući islamski fašizam. Rusija je pozicionirala svoju ulogu u Srbiji, posebno u jugositočnoj Srbiji u regionu Niša, kako bi sprečila američko i velikoalbansko osvajanja ovog dela Srbije i Balkana. Islamski fašizam na srednjem istoku, danas je otvoreno u ratu sa SAD i preuzeo je veliki deo naftnih izvora u Iraku.

Ipak, i pored toga, jugoistok Evrope, posebno deo kroz Srbiju, uvek je bio i biće najkraći tranzitni put izmedu zapadne Evrope i naftom i gasom bogatog područja srednje Azije. Velikoalbanski ideolozi više i ne kriju da im se žuri sa stvaranjem države "svih Albanaca".

Tako je nedavno, direktor nekakvog albanskog "Instituta za regionalne prognoze" i savetnika trojice albanskih premijera, istoričar Koco Danaj, zagovornik i promoter pokreta "Prirodna Albanija" (što je drugo ime za Veliku Albaniju), bio je toliko drzak da je uputio i cirkularno pismo premijerima balkanskih država u kojima živi albanskog stanovništvo, tražeći od njih da se odreknu dela teritorije, na ime stvaranje "prirodne", odnosno, Velike Albanije!

Osim Srbije, među one zemlje koje su izložene brutalnoj velikoalbanskoj agresiji, finansiranoj i instruiranoj direktno od strane vlade SAD, nalaze se Makedonija, Crna Gora, ali i Grčka, na čijem severu živi, što legalno, što ilegalno, oko pola miliona Albanaca. Grčka država nikada nije uspela da ih popiše, ili na neki drugi način registruje, uprkos tome što je članica Evropske unije i što su joj svi najsavremeniji administrativni mehanizmi pri ruci.

Malo je poznato, ali, agenti CIA-e i vojnih obaveštajnih službi SAD, bili su inicijatori i kreatori potisivanja takozvanog Ohridskog sporazuma, kojim je i započet proces političkog reformisanja Makedonije, kroz ustavne izmene i usvajanje niza novih zakona, koji su praktično omogućili da Albanci u Makedoniji dobiju svoju paralelnu državu.

Ohridski sporazum je bio planiran u Vašingtonu kao dokument, u mnogo čemu srodan Kumanovskom sporazumu. Razlika je jedino u tome što je Kumanovski sporazum "vojno-tehnicki" koji podrazumeva zvaničnu okupaciju dela Srbije, a Ohridski sporazum je bio način da se pravoslavni Makedonci uklone istočno od reke Vardar, bez rata.

I jedan i drugi sporazum imali su za cilj stvaranje Velike Albanije, kao svojevrsnog američkog koridora prema srednjem istoku. Američka ideja jadranskog autoputa, do Drača, preko Hrvatske i Crne Gore, takode je deo ideje kontinentalne izolacije Srbije i pokušaj blokade svih luka na Jadranu za ruske energente.

Sve ovo, poremetio je ruski i evropski projekat "Južni tok", kojim bi citav krug zemalja, od Bugarske, Srbije, Madarske, Slovenije, Austrije i Italije, bio energetski trajno zbrinut.

Crnogorski ogranak albanskih teroristickih frakcija sa Kosova, direktno lobiraju kroz crnogorski parlament za svoje interese. Tako je 2013. godine, predstavnik albanske zajednice u Crnoj Gori tražio više mesta u parlamentu za albanske partije, medu kojima ima i dve koje zagovaraju otimanje dela teritorije Crnoj Gori.

Amerika traži slabe tačke cak i u najmanjim zemljama poput Crne Gore. Američka podrška nezavisnosti Crne Gore i Kosova, imala je za isključivi cilj slabljenje Srbije. Ni to nije bilo dovoljno, pa su američke obaveštajne službe podigle na noge vode velikoalbanskog pokreta, koji sada javno izjavljuju da su SAD i Rusija dogovorili prekrajanje granica, i to tako što će se preševska dolina, Kosovo i deo Makedonije i Crne Gore, naći u okviru velike Albanije. Sa zvanične strane, to potvrduju i američke vlasti koje velikoalbansku ideju "pakuju" u dva integraciona procesa: pridruživanja čitavog regiona NATO paktu i Evropskoj uniji.

Uloga i zadatak Aleksandra Vučića, premijera Srbije, po svemu sudeći, psihički veoma nezdravog čoveka, ali za amerikance vrlo korisnog, je da sprovede u delo dodatno prekrajanje Srbije, koje treba da obezbedi specijalni status Albancima, do konačne promene Ustava Srbije, kojim bi se priznalo Kosovo.

Američki predlog koji se još uvek ne iznosi dovoljno javno, nego samo nezvanično, podrazumeva da u slovu Ustava Srbije, nova država Kosovo dobije i svoj albanski "distrikt" sa dvojnom administracijom (kosovsko-srpskom), sve do konačnog proglašenje Velike Albanije.

 

      Osakaćena Srbija

 

U godini koja predstoji, prva na udaru velikoalbanske agresije bice Makedonija, gde postoje najmanje tri velike albanske paravojne formacije, dobro naoružane i spremne da preko noći preuzmu svu vlast zapadno od reke Vardar.

Glavni grad Skoplje, vec je etnicki podeljen, na albanski i makedonski deo, još gore nego Mostar posle rata na muslimanski i hrvatski. Nedavno je na zgradu Vlade Makedonije, grupa koja pripada makedonskom ogranku oružanih formacija Velike Albanije, pucano iz ručnog bacača. Granata "RGB-6" hrvatske proizvodnje, zabila se u ovaj štićeni državni objekat. Počinioci nisu uhvaceni.

Neposredno pre toga, formirana je i albanska garda koja sebe naziva zaštitnicom „Republike Iliride", iza koje stoji izvesni Hamdi Ndrecaj, sa nadimkom Panter, koji se na društvenim mrežema javno predstavlja sa svojim saborcima iz OVK.

Ndrecaj je poreklom iz Nemačke, a trenutno živi u Uroševcu, na Kosovu, prima instrukcije od CIA-e BND i američke vojne bezbednosti. On je samo jedan od raznih "vođa" obucavanih i Zadnoj Evropi i Americi i dovedenih da u ime velikoalbanske ideje, otvaraju prostor američkoj imperiji.

Proglašenje tzv. „Republike Iliride" izvršeno je usred Skoplja, na platou ispred spomenika Skenderbegu, krajem septembra ove godine, gde je akt o osnivanju pročitao samozvani predsednik, bivši poslanik makedonskog parlamenta i lider prve albanske stranke u samostalnoj Makedoniji (PDP) – Nevzat Halili. Garda samoproglašene „Republike Iliride", pred ocima makedonskih vlasti, već mesecima patrolira svim makedonskim mestima u kojima žive Albanci.

Objavlili su i proglas u kome kažu da ce štab njihove garde imati policijsko obezbeđenje u gradovima koji pripadaju „Republici Iliridi", te da su njihovi ciljevi potpuno jasni: „Saglasno interesima Republike Iliride dejstvovaćemo sve dok naša platforma ne ude u Ženevsku konvenciju", navodi se u saopštenju i dodaje da je „Republika Ilirida realnost koju niko nema pravo da sabotira".

Nije slučajno, nego sasvim namerno, i sa instrukcijama iz Vašingtona: samoproglašeni „predsednik" nove države je rekao da je odluka o proglašenju Iliride doneta na osnovu Ustava SAD, u kome piše da svaki covek ima pravo na samoopredeljenje!

Dodao je još i to, da zahtev da Makedonija funkcioniše kao država sa dve republike i pociva na „primeru bivše federacije izmedu Srbije i Crne Gore". Halili je otišao toliko daleko da je pozvao i makedonskog premijera Makedonije, Nikolu Gruevskog, da „naredi parlamentu da zapocne postupak za federalizaciju Makedonije"!

Na jugu Srbije, takozvana Oslobodilacka Vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca ( OVPMB), nastala je još devedesetih godina, kao albanska teroristicka paravojna formacija, koja se bori za otcepljenje doline Preševa od Srbije, a za pripajanje Kosovu odnosno, budućoj velikoj Albaniji.

Njeni pripadnici su se prvi put pojavili u javnosti januara 2000. godine, na sahrani brace Šaćiri, koji su, u uniformama OVK, napali srpsku policiju i pobijeni u unakrsnoj vatri u selu Dobrosin. OVPMB je u svom borbenom poretku imala 1.000-2.000 dobro naoružanih boraca.

I mada država Srbija (kao i njena prethodnica SRJ) zvanicno tretira OVPMB kao terorističku organizaciju, većina njenih pripadnika živi i radi u Preševu, Bujanovcu, Medveđi (neki od njih i na Kosovu i u Makedoniji).

Veliki broj lokalnih komandanata i boraca OVPMB koji se prethodno borio u redovima OVK, danas živi mirno u Srbiji. Bilo je sluđajeva da neki od njih dobiju i kredit od države Srbije za pokretanje ličnog biznisa, ali to u beogradskim medijima, pod budnom kontrolom režima, nikada nije ozbiljno istraženo.

Oslobodilađka Vojska za Preševo, Medveđu i Bujanovac, postojala je od 26. januara 2000. godine do juna 2001. godine. Navodni cilj OVPMB je bio da se navedene opštine otcepe od Srbije, i pridruže Kosovu i Metohiji, kako bi se u slucaju nezavisnosti Kosova nova država proširila na delove gde još ima Albanaca.

U pocetku OVPMB nije otvoreno zalazila u sukobe sa nekadašnjom Vojskom Jugoslavije, ali, njeno prvo veće angažovanje desilo se tokom bitke kod Bujanovca, u leto i jesen 2000. godine.

Aktivnost OVPMB je bila usko povezana sa borbom tzv. Oslobodilačke nacionalne armije u Makedoniji tako da su i najveća ratna dejstva na jugu Srbije izvršena upravo početkom rata u Makedoniji februara i marta 2001. godine.

Tako stvorena veza, izmedu albanskih paravojski na jugu Srbije i u Makedoniji, nije prekinuta ni do današnjeg dana. Srpske bezbednosne strukture su pratile i "konstatovale" tu cinjenicu, ali, zbog zvanične politike koja je, slobodno govoreći, kapitulantska, kriminalna i izdajnička, nikakvih akcija u cilju sprečavanja protoka informacija, oružja i novca nije bilo.

Od kako je posle završetka rata 1999. godine, pod američkim vojnim pritiskom stvorena takozvana "kopnena zona bezbednosti", zapravo, sigurnosna zona dužine oko pet kilometara, izmedu Kosova i Metohije i centralne Srbije, bivši teroristicke organizacije OVK su formirali baze u razoružanoj zoni i srpska policija je morala da prestane patrolirati oblast pod pretnjom smrti.

Napadi su sprovodeni i protiv onih albanskih političara koji su se suprotstavljali OVK. Potpredsednik ogranka Socijalističke partije Srbije u Bujanovcu, Albanac Zemail Mustafi je ubijen od strane OVPMB. Bilo je i masovnih ubistava civila, a jedan od najkrvavijih napada je bila eksplozija bombe u autobusu u selu Livadice kod Podujeva, gde je poginulo dvanaestoro Srba. OVPMB je imala i svoj logor za zarobljenike na teritoriji Kosova, u selu Donja Breznica.

Zanimljivo je da je komandant OVPMB, izvesni Šefket Musliju, inace, auto-mehaničar iz sela Končulj, još 17. januara 2001. godine potpisao saopštenje u kojem je tvrdio da je takozvano istočno Kosovo (jug Srbije) konačno slobodno, ali da je i dalje neophodna pomoc i podrška patriota iz dijaspore i braće sa Kosova.

Skoro istu rečenicu je ponovio 11. novembra 2014. godine, albanski premijer Edi Rama, na kraju svog jednosatnog govora u sali Skupštine Opštine Preševo, samo što je još dodao i da će pomoci Evropska unija u svemu tome.

Vladi Aleksandra Vucića, koja je faktički priznala albansko Kosovo, sada ne sme ni na teritoriji osakaćene Srbije da deluju. U Velikom Trnovcu ne smeju da naplate ni struju, a ne smeju ni da je iskljuce. Pretnje oružanom pobunom su svakodnevne, samo to javnost u Srbiji ne može da zna, jer živi u medijskom mraku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REDOVNO ČERUPANJE KOLUBARE I TENT, PO ONOJ NARODNOJ – JA TEBI VOJVODO TI MENI SERDARE !!!

17. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Ozbiljan sukob koji plamti u vrhu Srpske napredne stranke (SNS) mogao bi da dovede do ubrzanog raspada ove političke partije, koja je od svog nastanka istovremeno i nestajala, što je fenomen koji još nije viden od uvođenja višestranačja u Srbiji. Ma koliko to izgledalo u ovom trenutku, ni raspisivanje novih, vanrednih izbora, nije daleko! Sukobi unutar naprednjaka, nisu samo lokalnog karaktera, ali su tamo najvidljiviji. Predsednik stranke Aleksandar Vučić verovatno neće uspeti da ih narednih meseci stavi pod kontrolu, jer je u pitanju pravi rat.

 

                Vuk Stanić

 

Naime, SNS je duboko podeljena na pet različitih struja. Prva podela u SNS desila se nakon pobede Tomislava Nikolića, na predsednickim izborima kada je Vučić započeo njegovu politicku i medijsku marginalizaciju.

Istražujući stalne sukobe u mesnim odborima SNS, istraživački tim redakcije posebno se bavio stanjem u Lazarevcu (Kolubari) i Obrenovcu, jer su u pitanju najosetljivije tačke za svaku vlast koja se pojavila u Srbiji posle 5. oktobra. Jedan od razloga žestokih sukoba u stranci, svakako je i poguban uticaj jednog od ključnih finansijera stranke, zašticenog svedoka, Ljubiše Buhe Čumeta.

Medu dobro obaveštenim ljudima u političkim strankama i medijima, već godinama kružili detalji o sukobu Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, koji datira još iz vremena dok su bili radikali (SRS).

Njihov sukob u SRS navodno je dodatno potpirivao lider te stranke Vojislav Šešelj, ali je Vučić u nekoliko navrata, vrlo neubedljivo pokušao da demantuje ovakve tvrdnje. Kada se na poslednjoj slavi Srpske napredne stranke nisu pojavili predsednik Srbije Tomislav Nikolić i njegov sin Radomir, takode funkcioner SNS, sukob izmedu Vučića i Nikolića bio je više nego očigledan. Bojkot ovog dogadaja od strane Nikolića, ustvari je poruka upućena Vučiću.

I potpredsednica Vlade Srbije i ministarka gradevinarstva saobraćaja i infrastrukture, Zorana Mihajlovic, već duže vremena je u sukobu sa najmoćnijim covekom SNS, Nikolom Petrovićem, generalnim direktorom Elektromreže Srbije. Petrovićeva moć je danas već javna stvar.

Ministarka Mihajlović je ozbiljno zaratila i sa delom stranke koji finansira Ljubiša Buha Čume, a predvodi Milorad Grčić, direktor Kolubare, kada je najavila da će Buhi porušiti sve nelegalno podignute objekte.

Pored sukoba sa Buhom i Petrovićevom frakcijom u stranci, Mihajloviceva je tražila od Vučića da smeni i njemu dragog Nebojšu Stefanovića sa mesta ministra unutrašnjih poslova.

Ovim hrabrim potezom, postala je peta frakcija SNS-a, a koja je zaratila sa svim ostalima istovremeno. Hrabro (mnogi kažu i nepromišljeno) je zauzela stav da ljudi koji su završavali dopisne škole, prepisivali doktorate ne treba da budu na odgovornim funkcijama.

Ja sam se dobro pomučila za svoju diplomu – negodovala je Mihajlovićeva posle svade sa Vučićem, kada su njeni zahtevi za Stefanovićevom smenom odbijeni.

Iz ovog sukoba Stefanović je izašao kao pobednik, ali, ovaj dogadaj je duboko sukobio Mihajlovicevu i Stefanovica pa oni više i ne komuniciraju medu sobom ni službeno.

Zbog (ranije) bliskosti sa Vučićem, Zorana Mihajlović nema dobar odnos ni sa Tomislavom Nikolićem, koji se za sada izvukao od Vučićevog svilenog gajtana.

Ni tu nije kraj svim sukobima u koje se Mihajlovićeva upustila. Čeprkala je po poslovima raznih kriminalaca, koji su ranije delovali u njenom resoru. Otkrila je nepravilnosti i malverzacije sa dozvolama za transport koje su radili ljudi Velimira Ilića i on sam. Mnogo ranije, otvoreno se sukobila i sa Dušanom Bajatovićem i Milutinom Mrkonjićem iz SPS-a.

Ipak, ma koliko moćno delovala žena koju je Vučić svojevremeno opisao kao "buldožer" koji je neophodan Vladi Srbije, da rašcisti oblast gradevine, njena je pozicija nedavno oslabljena kada su stranačke kolege pokrenule izbacivanje njoj bliskog Saše Mirkovića iz SNS-a. Izvor svih ovih konflikta treba potražiti u njenoj politici "zaokreta" prema ruskim energentima, jer je na delu pokazala da je prihvatila realnost.

 

      Zbog Buhe, podela i potpuni raspad

 

Izvor iz obrenovačke opštine koji nam je pomogao da sklopimo sliku sukoba unutar SNS-a, tvrdi i da su lazarevacki i obrenovački odbori, kao i mesta direktora TENT-a i Kolubare ključne tačke oko kojih će ljudi Ljubiše Buhe i Petrovića voditi rat narednih meseci.

On takode tvrdi da je samo delimično tačna informacija da je jedan od poznatih Surčinaca, Milan Narandžic Limun, posredovao da Milorad Grčić, danas direktor Rudarskog Basena Kolubara (RB Kolubara) dobije diplomu na privatnom fakultetu Ljubiše Buhe Cumeta.

Informacuju je, kaže on, preko svojih ljudi u javnost poslao Branko Milojevic, bivši policajac, danas Grčićeva desna ruka u Kolubari. Nas izvor dalje kaže da su se Nerandžic i Grčić poznavali još u vreme dok je drugi držao pečenjaru pored zgrade obrenovačke opštine.

Istina je i da se njih dvojica i danas redovno vidaju. Istina je i da Nerandžić ima zajedničke poslove sa Buhom, ali posredovanje vezano za Grčićevo visoko obrazovanje obavio je Dejan Dimitrijević vlasnik firme "Putarac".

Investicija u kadrove koji se kasnije postavljaju na odgovorna mesta javnih preduzeća, svodi se na to da oni po imenovanju na funkciju odmah počnu da nameštaju poslove firmama bliskim sa onima koji su im pomogli da sednu na te funkcije.

U jednom trenutku delovalo je da je monopol onih firmi koje kupuju ugalj u Kolubari razbijen. Objavljena je i vest da je uhapšen i vlasnik firme "Deviks", Vitomir Dimitrijevic, ispostavilo se da njegovo hapšenje nije sprecilo da firme njemu bliske uđu na mesto na kome je ranije bio "Deviks". Tako su firme fiktivno promenjene, ali posao završavaju isti ljudi.

Upravo tu je i poenta, u imenovanju direktora na mesto javnih preduzeca TENT i Kolubara. Onaj ko ima svog direktora ima i poslove u toj firmi. Kako su TENT i Kolubara firme iz oblasti energetike, Nikola Petrović smatra da na celu tih firmi treba da budu njegovi ljudi.

Sa druge strane, u Kolubari mesto direktora čvrsto drži naprednjak Milorad Grčić, koji je u poslovnim "kombinacijama" sa Ljubišom Buhom. Iako deluje da Buhini ljudi čvrsto drže Kolubaru pod kontrolom i tu je došlo do podela.

Čulo se u Kolubari i da su se Milorad Grčić i Branko Milojević (šef unutrašnje kontrole u Kolubari, "diplomirani oficir policije") sukobili se oko jedne lepotice u upravnom odboru. Ovo je Milojevića toliko razljutilo da je koristio sve veze koje je imao da potpomogne Grčićevu smenu u mesnom odboru SNS u Obrenovcu. Potom je lokalnim medijima neuspešno plasirana informacija da je Milojević, svoju suprugu zaposlio u Elektrodistribuciji Šabac, kako bi je što rede vidao.

 

      Ugovor sa "Macolom"

 

Naravno, sukobi unutar SNS odbora u Obrenovcu i Lazarevcu nisu doveli do prekida sumnjivih poslova u TENT-u i Kolubari. Naime, u Kolubari je ponovo uvedena kupovina uglja preko takozvanih "zaključnica". Ovakav način kupovine je ranije ukinut, jer se smatralo da proces prodaje čini netransparentnim i da ostavlja mnogo mogućnosti za korupciju.

Sa druge strane, predsednik opštine Lazarevac, Dragan Alimpijevic, član SPS-a, koji se inicijalno nije slagao sa Grčićem, sada je sa njim našao zajednički jezik. Uspeo je da ubaci nekoliko njemu bliskih firmi u posao sa Kolubarom. Dobri odnosi sa predsednikom opštine Lazarevac su jako bitni i za Milorada Grcica, jer je to opština na čijoj se teritoriji nalazi i sedište Kolubare.

U samom Lazarevcu, narod je nezadovoljan nacinom na koji Alimpijevic i njegova družina vode opštinu, pa su aktivisti Srpske napredne stranke, pokretali pitanje zašto Alimpijevic, sa davno napunjenih 65 godina starosti, vec jednom ne ode u penziju. Za Aleksandra Vucica je pripremana dokumentacija o tome da je Alimpijevic, zajedno sa bivšim predsednikom opštine Lazarevac, Brankom Boricem, ranije ucestvovao u kupovini polovnog klizališta, koje je placeno daleko više nego što mu je stvarna cena.

Opština je tom prilikom finansijski oštecena, ali je finansijsko stanje Alimpijevica i Borica iz godine u godinu sve bolje. U dokumentaciji koja je spremana kao pritužba na Alimpijevica, navodi se i da je on prezadužio komunalno preduzece koje je ranije vodio.

Zadužio ga je navodno toliko tako da radnici sad ne mogu redovno da primaju plate. Umesto da pomogne naprednjake iz Lazarevca da smene Alimpijevica, Grcic je sa njim uspostavio zajednicki jezik.

Primer koliko se saradnja Grcica sa lokalnom vlašcu popravila je slucaj preseljenja groblja: opštinska vlast u Lazarevcu, odnosno Alimpijevic, optužena je da je ukljucena u uzimanje provizija od privatnog kamenoresca Bore Matijaševica za preseljenje groblja iz sela Vreoci. Inace, preseljenja groblja i stanovništva u opštini Lazarevac su normalna stvar koja se obavlja zbog konstantne eksploatacije uglja.

Nakon što je Matijaševićevo ime spomenuto u kontekstu uzimanja visoke provizije, on je sklonjen iz posla, a angažovana je druga privatna firma iz Beograda. Ova firma je dala nisku cenu za taj posao i verovatno lepu proviziju lokalnim političarima, ali je zato loše radila.

To potvrduje i činjenica da je više skupih spomenika – nadgrobnih ploča, slomljeno već tokom transporta! Zbog svega ovoga, Dragan Alimpijević konstantno kritikovan u lokalnim novinama "Palež", koje finansira RB Kolubara, odnosno Grčićeva "administracija". Kako je sa Grčićem uspostavio dobre odnose, ovaj mu je otvorio i vrata da može finansijski da pomogne "Palež", posle čega su kritike prestale.

U papirima dostavljenim našoj redakciji ovo je objašnjeno narodnim jezikom: "…Milorad Grčić je Draganu Alimpijeviću omogućio da plati donaciju od 736.000 dinara listu "Palež", a vlasnik "Paleža" je prestao da ga kritikuje. Umesto kritika usledilo je veličanje lika i dela, Alimpijevića i Grčića". Ovo tvrde i lazarevački naprednjaci.

Dok se oni žale "centrali" Srpske napredne stranke, na terenu je Grčić uspeo da preko Alimpijevića ostvari uticaj u svim organima opštine Lazarevac. Sve ovo su kao veliku nepravdu shvatili lokalni lideri SNS, Stević i Jeftić koji su iskoristili dobre odnose sa Nebojšom Stefanovićem ministrom policije i pomogli da ovaj izgubi sve funkcije u lokalnom odboru SNS u Obrenovcu.

Stević i Jeftić očekivali su i da Grčić bude smenjen sa mesta direktora Kolubare, ali se to na njihovu žalost nije dogodilo. Grčić im nije ostao dužan, pa su po njegovoj direktivi i njih dvojicu ocrnili u lokalnom listu "Palež". Sve ovo bi bilo smešno kada bi stanovnici opštine Lazarevac u kojoj se vadi ruda vredna milijarde evra živeli pristojno.

Na žalost u Lazarevcu, ali i u Obrenovcu u kome se u TENT-u proizvodi struja za pola Srbije, prosečni građani žive prilično bedno. Istovremeno tamošnja vlast niže jednu za drugom promašenu investiciju. Jedan od primera kako je novac neracionalno potrošen je izgradnja nove osnovne škole i sportske hale u mesnoj zajednici Baroševac.

Baroševac je dobio prelepu veliku školu i halu, nažalost u toj mesnoj zajednici nema dovoljno daka da se popuni kapacitet takve škole i hale, jer je bela kuga smanjila broj dece u toj mesnoj zajednici.

Ovaj podatak bio je poznat i pre gradnje ovih objekata. Da su opštinske vlasti ovaj novac iskoristile za iseljene zaseoka Zeoke u Vreocima oslobodila bi se zemlja za eksploataciju rude.

Eksploatacijom bi se došlo do još novca pa bi praktično drugačijim rasporedom ulaganja bilo moguće izgraditi i školu i preseliti Zeoke. Zeoke su mogle da budu preseljene u blizinu nove škole, pa objekat ne bi zvrjao toliko prazan, mada ni u Zeokama nema dovoljno dece da se takvi kapaciteti popune…

 

      Grčić zloupotrebio položaj

 

Generalni direktor, Rudarskog basena Kolubara (Kolubara), Milorad Grcic zloupotrebio je položaj i sklopio protiv zakonit ugovor sa firmom "Sekuriton d.o.o." iz Beograda, vredan dvadeset sedam miliona odnosno 27.353.765,18 dinara.

Ovim ugovorom Grčić, je "Sekuritonu" pribavio veliku materijalnu korist, i mogućnost da mimo tendera Kolubari prodaju protivpožarnu opremu! Oprema ne funkcioniše kako bi trebalo, utvrdile su stručne komisije Kolubare.

Najbolji primer koliko je posao protivpožarne zaštite u Kolubari loše izveden govori primer nesreće u kojoj je živ izgoreo rudar Milan Sika. Posao sa Sekuritonom je protiv zakonit i započeo ga je Grčićev prethodnik, Nebojša Ćeran.

Sa firmom "Sekuriton" u vreme Ćeranovog direktorovanja, sklopljen je ugovor o izvodenju radova u oblasti protiv požarne zaštite. Kada su poceli sa izvodenjem radova, firma "Sekuriton" je ugradivala i protiv požarnu opremu, a to nije bilo ugovoreno, niti je bilo predmet javne nabavke.

Jasno je da je na taj način Sekuriton bio u mogućnosti da jeftiniju ponudu od drugih ponudača za radove. Manjak novca od izvedenih radova "Sekuriton" je mogao da nadoknadi ekstraprofitom od protiv požarne opreme koju prodaje Kolubari.

Vrednost te opreme je preko dvadeset miliona i ona daleko prevazilazi komercijalnu vrednost radova. Drugi ponudači nisu ni očekivali da će moćči da se zaradi na prodaji opreme, već su mogli da daju samo komercijalne cene za radove koji su bili zvaničan predmet nabavke. Ipak, kada je u stručnom mišljenju Ćeranu saopšteno da tako nešto nije po zakonu, on je polako prestao da potpisuje finansijske dokumente vezane za opremu i poslove sa "Sekuritonom".

Na terenu su se pojavile i druge komplikacije jer je deo opreme plaćen pre ugradnje i izvedenih radova, odmah po isporuci. Radovi nisu adekvatno vodeni u građevinskoj knjizi, a ni predračuni potrebnog materijala za ugradnju nisu odgovarali stvarnim potrebama ustanovljenim u toku izvodenja radova. Ipak, 2014. godine, već Grčićevom mandatu, "Sekuriton" je počeo da ucenjuje "Kolubaru" i da traži da plate svu opremu i sve izvedene radove.

Ljudi iz "Sekuritona" naveli su u zahtevali da im se plate "ne ugovoreni radovi" i pretili da u protivnom nikada neće potpisati tehnički prijem objekata. Tim povodom stručnjak za komercijalne poslove Kolubare, Igor Smiljković, napisao je: "…Izvodač traži da mu se plate izvedeni, a ne ugovoreni radovi, on je naveo i da je Izvodac svestan da ugovora nema, ali da se pozivaju na knjigu izvedenih radova. Komercijala ne može retrokativno da zaključuje ugovore. Na sastanku smo konstatovali da je jedini način za rešenje navedenog problema vansudsko poravnanje…".

Ovaj dokument je poslat Grčiću zajedno sa dopisom koji su potpisali diplomirani inženjer Nikola Mitrović i rukovodilac centra za unutrašnju kontrolu odbranu i bezbednost Branko Milojević, po zanimanju diplomirani oficir policije. Milojević i Mitrović su u dopisu naveli da je dokazano da u nekoliko slučajeva "Sekuriton" uopšte nije ugradio opremu koja se navodi u Gradevinskim knjigama.

-U devet pozicija bilo je i viškova i manjkova, zaključili su inženjer i bivši policajac i 08.7.2014. pismeno upozorili Grčića. Znajući za sve ovo, kao i da nije po zakonu da se naknadno sklapa ugovor o izvedenim, a ne ugovorenim poslovima Grčić je ipak 25.08.2014. sa "Sekuritonom" sklopio ugovor pod naslovom "Ugovor o izvodenju dodatnih radova", koji je u ime ove privatne firme potpisao direktor Rade Mandić. Osim Mandića i firme Sekuriton, ugovorom su obuhvaćene i firme "S & R Magma" i "AR Gradnja" iz Beograda koje su zastupali Ratomir Bogetić odnosno Predrag Radonjić.

Povodom ovog posla policijskoj upravi dostavljen je dopis sa pratećom dokumentacijom u kome se navodi, da je Javna nabavka br.P/-2BN, a koja je pokrenuta kao nabavka radova suprotno ugovoru i raspisanom tenderu ustvari bila isporuka opreme i ugradnja opreme, da je vrednost opreme i ugradnja iste daleko prevazišla samu vrednost ugovorenih radova.

Zbog svega navednog, firmi "Sekuriton" je omogućen povoljniji položaj u odnosu na druge ponuđače, što povlači krivičnu odgovornost ljudi koji su omogućili da ovakav posao bude realizovan. Ističe se da su krivi generalni direktor Milorad Grčić i njegov prethodnik Nebojša Ćeran. Prvi jer nije raspisao nabavku u skladu sa potrebama, drugi jer je pristao da plati ne ugovorene radove.

U dokumentaciji koja je dostavljena Redakciji, navodi se i da fakturisani radovi čak nemaju ni podlogu u građevinskoj knjizi, dok su dodatni radovi koje je investitor naplatio izvedeni pre donošenja odluke o sprovodenju pregovarškog postupka, što je suprotno Zakonu.

Pored navedenog dokazano je i da su dodatni radovi izvodeni bez validne projektno tehničke dokumentacije. Navodi se i da funkcionalnost sistema koja je obaveza izvodača (firma "Sekuriton") po osnovnom ugovoru nije dokazana i da je nije moguće dokazati iz razloga što optički sistem za ranu detekciju inicijalnih požara ne može da funkcioniše automatski zbog znatno veće zaprašenosti u pogonu od nivoa koji je dat u podlogama za izračunavanje požarne opasnosti pri izradi projekta zaštite od požara Sušare. Takode, tu je i visoka zaprašenost pogona Sušare, je takva jer sistem otprašivanja nikada nije pokazao svoju funkciju.

To je inače i predmet slučaja "Finpneumatik" koji još nije okončan već je predmet Odeljenja za privredni kriminal policijske uprave Beograd i višeg javnog tužilaštva. Funkcionalnost ugradenog sistema "Drencer" nije moguće dokazati bez rezervoara od 500 kubika čiste vode prema projektu i odgovarajuće pumpne stanice, sposobne da tako veliku količinu vode izbaci na svaku kotu pogona u kratkom vremensko periodu…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ALEKSANDAR VUČIĆ: “MENTALNA BOLEST” DIKTATORA

15. новембра 2014. 1 коментар

 

Srbi su poremećen, iskompleksiran, bolestan, pokvaren, podan i zao narod.

Do takvog zaključka može da se dođe ako se sudi po osobinama aktuelnog vladara.

 

clip_image002

 

Aleksandar Vučić je vlastitu dijagnozu shvatio kao opis Srbije kakvu želi – paranoidna, neizlečivo podanička, preslaba za otpor, uništenog imuno-sistema… I, uspeva mu.

Trogodišnjom diktaturom zaustavio je demokratizaciju društva, uništio opoziciju, nametnuo strogu kontrolu medija, marginalizovao nepodobne pojedince, zastrašio bogataše i one koji to nisu.

 

U uslovima vanrednog stanja, koje održava zloupotrebom pravosuđa, policije i medija, raširio je mentalnu i moralnu zarazu.

U svojim bolestima on uživa, svi drugi pate. Ipak, sreću mu kvare samo tri detalja: istina, kalendar i lični baksuzluk.

Protiv prva dva problema Vučić se momački bori.

Uveren da je jači od istine, preduzima sve što može kako bi odložio susret s datumom kada će Srbi progledati, kada će neko upaliti svetlo i pozvati ga na svođenje računa.

Kolektivnom hipnozom još nekako i uspeva u tome, ali nema načina da se odbrani od misterioznih malera koji mu ljuljaju kavez.

Što god uradi ili ne uradi, sve se završi nekom katastrofom.

 

„HUMANISTA“

 

Jedne zimske večeri poželeo je da se predstavi kao požrtvovani humanista koji iz toplog kabineta juri u mećavu, da iz vojvođanskog snega spasava nejač.

Za potrebe predstave u slavu svog lika iskoristio je sve resorne državne institucije – vojsku, policiju, Crveni krst… – ali još pre nego što je RTS vaskolikom srpstvu prikazao Supermena u akciji, neki kritizer, zabludeo u uverenju da je istina važnija od propagandnih štoseva, na youtube-u  instalirao je subverzivni video-skeč.

Vickasta sabotaža je raskrinkala mađioničareve trikove i uradila mu ono što obično golubovi rade spomenicima. Baksuz.

Proletos su Sava i Dunav nabujali poput Vučićevih diktatorskih ambicija.

Pokisao, zabrinut za poplavljene građane kao nekada za Šešelja, div junak je opet lično delio ćebad, kese s hranom, utovarao decu u kamione

Taman kad je pomislio da će mu lešinarski šou proteći bez problema, eto princa Danila, sve u pratnji gorila koje se predstavljaju kao „Kobre“, kako se na splavu bije s golmanom – izdajnikom koji je iz voljenog kluba prešao u redove ozloglašenog konkurenta.

Pune ruke posla za tiraninovu svitu, uključenu u zataškavanje i spinovanje skandala koji je izazvao maloletni huligan sa carskim pedigreom. Baksuz.

 

„ŽRTVA  IZMIŠLJENOG NEPRIJATELJA“

 

Da ni na koji način ne bi učestvovao na gej-paradi, Vučić se i fizički dislocirao.

Pobegao je u Tekiju, da pred kamerama režimskih medija dotakne lopatu i obeća kako će posledice poplava biti ekspresno anulirane.

U centru Beograda homoseksualci šetaju s politikantima iz vladajućih i opozicionih stranaka i zapadnim diplomatama, Srbija ispunjava jedan od uslova Evropske unije, sve ide kako treba, kad ono – eto brata Andreja, uz podršku trojice „Kobri“ jauče pod žandarskim pendrecima.

Hajde, opet, Stefanoviću, Mitroviću, Matiću, Đukanoviću, Rodiću i kukavni D.J. Vučićeviću, pljujte po Žandarmeriji i dokazujte nevinost diktatorovog bate, koji je brutalno sprečen da kroz kordon prođe tih deset metara do maminog stana, udaljenog kilometar-dva od mesta sukoba. Baksuz.

 

Fudbaleri Srbije su igrali loše, Albanci su propustili dve-tri dobre šanse da povedu.

U svečanoj loži pospani predsednik Toma Nikolić. Bez žene mu Dragice.

Dosadu je presekla katastrofa – dron s albanskom zastavom, gurkanje igrača i upad nekoliko navijača na teren.

Kao da ta bruka nije bila dovoljna (em su se Albanci narugali Srbiji, em je utakmica prekinuta), u direktnom televizijskom prenosu, i to na RTS-u, pred tri miliona gledalaca, u kadar uskače momak s jasnom porukom tiraninu: „Vučiću, pederu“.

Smak sveta!

Siguran sam da se Vučićeva faca izobličila kao Strajnićeva.

Šokiran, pao je u najstrašniju histeriju.

Razbacao je pomade, labelo i lak za nokte, pocepao Azdejkovićev časopis „Optimist“ i zaplakao kao na svojoj tajnoj svadbi.

Baksuz.

 

„VELIKI  VOĐA“

 

Ma kakav Tito, Sloba, Sadam, Kim Džong Un

Niko od svojih podanika nije dobio glasniji i strasniji aplauz od onog koji se zaorio kad je u Skupštinu ušao premijer Alek.

Visok, lep i elegantno bucmast, diktator je uživao u toj atmosferi, punoj bestidnog poltronstva i erotskog oduševljanja parazita koji se nadaju da će ih javna blamaža prineti u milost gospodara života i smrti.

Sednica, na koju je došao s gromovima, završila se u istom stilu – iz vedra neba gromovi su udarili po bati Andreju i njegovoj fantomskoj firmi „Asomacum“, koja je za ogromne pare oštetila budžet Srbije.

Početna euforija, s kojom je diktator nameravao da odigra još jednu predstavu za javnost, završila se totalnom depresijom.

Baksuz.

 

Daleko od srpskih kritizera, Vučić je ušetao u amfiteatar Londonske ekonomske škole. Opušten, došao je da obavi lak zadatak.

S nekoliko anegdotskih fazona osvojiće simpatije neobaveštenih i nezainteresovanih engleskih studenata i, uz pomoć prisutnog Vetona Surija, celoj Evropi dokazaće se kao demokratski lider spreman da vodi dijalog i s doskorašnjim krvnim neprijateljima, a preko svojih medija u srpskoj javnosti će se predstaviti kao svuda rado viđen i izuzetno cenjen gost.

Međutim, osmeh, s kojim je mazio Vetona, zaledio mu se na licu kad je u šestom redu video Nikolu Sandulovića.

Lakše bi podneo susret sa Šešeljem.

Za razliku od utamničenog vojvode, koji se sa svojim bivšim miljenikom obračunava samo političkim kritikama, Sandulović ima konkretne dokaze Vučićevih najprljavijih zloupotreba policije i kriminalaca u obračunu s nepodobnim političkim protivnicima.

Opet baksuz.

Tako malerozan, Aleksandar Vučić uništi sve čega se dotakne.

Uzalud mu dvodecenijsko iskustvo u kreiranju zabluda, spletki i intriga, uzalud vrlo posvećeno pokušava da izgradi kult svoje mesijanske ličnosti i bez obzira na sve resurse koje zloupotrebljava da bi realizovao vlastite ambicije, istina uvek nađe put i pojedinca preko koga će da izbije na videlo.

 

„CILJ“  OPRAVDAVA SREDSTVA

 

Naravno, u ratu protiv zdravog razuma, pravde i morala, Vučić ne bira sredstva.

U saradnji sa Željkom Mitrovićem izvršio je udar na you-tube, kako bi skinuo kompromitovajuće dokaze svog ludila, prezentovanog u Feketiću.

Za tuču na splavu, koju je u sitne noćne sate izazvao njegov sin, prestolonaslednik Danilo, okrivljeni su neki policijski provokatori.

Niški žandari, koji su se suprotstavili Andrejevom bahaćenju, najureni su iz službe.

Od dokaza Andrejevog nezakonitog poslovanja u preduzeću „Asomacum“ diktator se brani lažima kako je njegovom voljenom bati neko pre četiri godine ukrao ličnu kartu i falsifikovao dokumenta.

Potraga za nepostojećim lopovom traje, a ne zna se dokle će.

U obračunu sa Sandulovićem, Vučić je upotrebio svoje najtuplje i najagresivnije oruđe – Vladimira Popovića Bebu i Ljilju Smajlović, kao i ceo arsenal multimedijalnih i parapolitičkih probisveta.

Sve mu je uzalud.

Simptomi njegovih bolesti zaista su se raširili Srbijom, ali njegov opaki virus neće uspeti da zarazi one kojima je stalo do normalnog života, slobode i dostojanstva.

Ni mnogo pametniji i ozbiljniji diktatori nisu mogli da vladaju doveka.

Neće ni on.

Pre ili kasnije biće podvrgnut demokratskoj izbornoj terapiji, koja će mu pomoći da se izleči od patološkog apsolutizma.

Isti proces čeka i Srbiju. Vremena nema na pretek.

Ako bolest metastazira, pokazaće da se je tačna dijagnoza izneta u prvoj rečenici ovog teksta.

 

Autor: Predrag Popović

©Geto Srbija

BANKARSKO MULJANJE I PRIKRIVANJE PUTEVA NOVCA OPLJAČKANOG OD GRAĐANA SRBIJE

13. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Banke, prvenstveno one u većinskom državnom vlasništvu, poslednjih dve decenije su jedan od važnih izvora para za vladajuće slojeve Srbije. ,,Srpska banka" iz Beograda je desetine miliona evra svojih para dala tajkunima bliskim vlastima, koji za te kredite nisu položili nikakve valjane garancije. Na primer, „Srpska banka" je u 2013. godini, uprkos tome što je bila na pragu blokade i uvodenja prinudne uprave, košarkaškom klubu „Crvena zvezda" donirala čak 26.528.884,73 dinara. U to vreme, potpredsednik ovog kluba bio je Andrej Vučić, a na funkciji je bio i Predrag Mali, brat sadašnjeg gradonačelnika Beograda, Siniše Malog.

 

                    Milan Malenović

 

Sada se razmišlja o pripajanju "Srpske banke", „Jubmes banci", u kojoj država na razlicite nacine poseduje trecinu akcija. Planirano je i da gubitke preuzme Narodna banka Srbije, odnosno republicki budžet. Ukratko, platice narod!

Srpske banke stoje na staklenim nogama i to je svima poznata činjenica. Posebno su ugrožene banke u kojima država ima većinski paket akcija. Jedna od njih je „Srpska banka" a.d. u kojoj je država Srbija vlasnik cak 99,1 odsto akcija.

„Srpska banka" (berzanska skraćenica SRBN) iz Beograda nastala je iz nekadašnjeg Vojnog servisa Narodne banke Jugoslavije, koji je opsluživao kompletnu namensku industriju tadašnje Jugoslavije. U pocetku je poslovala pod imenom „Yu garant banka", a 2003. se preimenovala u „Srpsku banku" a.d.

Po konačnom izveštaju za 2013. godinu, ova banka je sa kapitalom od 4.311.687.000 dinara i 436 zaposlenih ostvarila poslovni prihod od 3.586.406.000 dinara i iskazala gubitak od 340.285.000 dinara.

Iz ovih brojeva se, medutim, ne vidi pravo stanje „Srpske banke" a.d. Prema izveštaju Narodne banke Srbije obelodanjenom u jesen 2013. godineSrpska banka" je imala čak 29 milijardi dinara uloženih u rizične kredite, koji su, uglavnom, nenaplativi!

U isto vreme, ona je na svojim računima imala samo 26 miliona evra koje su joj gradani poverili na štednju, a njena ukupna aktiva je po izveštaju za celu 2013. godinu iznosila svega 28.056.533.000 dinara.

Banka je, oćigledno u prošloj godini bila nesolventna ili na samoj granici. U trenutku kada je Narodna banka izdala svoj izveštaj o stanju bankarskog sektora u Srbiji na kraju prvog polugodišta 2013. godine, i kada se upalila crvena lampica za uzbunu, „Srpska banka" je kod osam povezanih lica i 14 pravnih lica imala preko deset odsto svog kapitala.

Njima je praktično plasirala 8,2 milijarde dinara. Na spisku su bile kompanije "Simpo","Farmakom" u vlasništvu Miroslava Bogićevića (grobara srpskih banaka), "Interkomerc" u vlasništvu Gorana Percevica, pirotski "Tigar", "Banini", "Interkop", „Jugoimport SDPR", požeški "Inmold"…

Još godinu dana ranije, odnosno u septembru 2012. godine, "Srpska banka" je dospela pod lupu nadzornih organa Narodne banke Srbije, ali i istražih organa MUP-a Srbije. U to vreme je istraživan rad „Agrobanke" koja je otišla u stečaj upravo zbog nenaplativih kredita deljenih šakom i kapom finansijerima tadašnje partije na vlasti – Demokratske stranke. Trag od tih tajkuna je vodio i do „Srpske banke".

Medu pomenutim finansijerima su bile i mnoge od kompanija koje su uzimale i kredite od „Srpske banke" u kojoj je država vodila glavnu rec, zbog čega se opravdano sumnjalo na takozvano „burazersko" poslovanje. U to vreme je direktor banke bio Ivan Maričić, koji je na tu funkciju, došao sa mesta direktora Uprave za trezor koja posluje u okviru Narodne banke Srbije.

Iz „Srpske banke" Maričić (u meduvremenu smenjen sa direktorskog mesta i postavljen za savetnika novog direktora) definitivno odlazi u oktobru 2013. i postaje savetnik za restruktuiranje upravo Miroslava Bogicevica, najveceg dužnika banke. Sa sobom je poveo i bivše saradnike: vozača Miodraga Miloševića i službenicu iz sektora za privredu Danku Božić.

 

      Jalovinom iz rudnika, garantovao za kredit

 

O specijalnim odnosima Bogićevića i „Srpske banke", odnosno Maričića, marta meseca ove godine javno je progovorio nekadašnji rukovodilac rizika te banke, Branko Vučetić, koji je posao u njoj izgubio samo zato što je ukazivao na mahinacije oko dodele kredita pomenutom šabackom tajkunu. Izmedu ostalog, Bogićević je jednom hipotekom garantovao za više kredita, a desetine miliona evra zajma je dobio i garantujući jalovinom iz svojih rudnika.

Po prvim rezultatima istrage, najvažniji učesnici akcije izvlačenja para iz „Srpske banke" i njihovog prebacivanja Bogićeviću i ostalima bliskim ljudima Demokratske stranke bili su, osim direktora Maričića, još i tadašnja potpredsednica Upravnog odbora Vidosava Džagić i tadašnja predsednica UO Biljana Janjić iz brokerske kuce „Mediolanum".

U okviru pridobijanja finansijera Demokratske stranke za sebe koje je sprovodio pretnjama hapšenjem ako ne pristanu, Aleksandar Vučić je početkom septembra 2013. ponovo pokrenuo akciju borbe protiv korupcije i tada se na meti istražnih organa opet našla i „Srpska banka".

Već sredinom oktobra su iz Narodne banke Srbije stigle nezvanične informacije kako će ova banka biti pripojena „Jubmes banci" da bi se na taj način omogućio nastavak poslovanja i sprečio bankrot.

U meduvremenu niti je došlo do najavljenog spajanja, niti je istraga o dodeli sumnjivih kredita otišla dalje od pocetka. U prilog spajanju „Srpske banke" i „Jubmes banke" iznosile su se činjenice da „Jubmes banka" posluje veoma uspešno, da je veoma oprezna u plasmanima, ali da joj je potrebno širenje koje bi mogla da postigne pomenutom fuzijom. Nasuprot tome je stajala činjenica kako je „Jubmes", iako uspešna, ipak daleko manja banka od „Srpske banke" i da ne bi mogla na svoja pleca da preuzme ovo spajanje.

Kada je u pitanju dalji tok istrage, veoma je jasno šta se desilo pa da ona bude momentalno zaustavljena. „Srpska banka" je u 2013. godini, uprkos tome što je bila na pragu blokade računa i uvodenja prinudne uprave, Košarkaškom klubu „Crvena zvezda" donirala čak 26.528.884,73 dinara.

U to vreme, potpredsednik ovog kluba bio je Andrej Vučić. Prema saznanjima istraživača iz tima "Internet andergraund" Srbijom upravlja Aleksandar Vučić sa bratom Andrejom i još trojicom drugara i sva je moć u njihovim rukama – vlast je istrgnuta iz institucija i uzurpirana od strane ove grupe. Davanje pomenute „donacije" bilo je, u suštini, kupovina indulgencije (oproštajnice) za ranije grehe.

U KK „Crvenoj zvezdi" je tada na funkciji bio i Predrag Mali, brat Siniše Malog (koga je upravo Andrej preporučio svom bratu), još jedan akter juriša na kordon žandarmerije tokom nedavne gay parade u Beogradu.

Da bi bio siguran da će novcem moći da otkupe slobodu, direktor „Srpske banke" i njegovi saučesnici iste godine, u vremenu teške besparice, doniraju 18 miliona dinara još jednom članu vladajuće koalicije.

Ovaj novac je otišao gradu Jagodini gde je na vlasti Jedinstvena Srbija na čijem je čelu Dragan Marković Palma, koalicioni partner SNS-a u republickoj Vladi. Ukupno je ova banka u 2012. i 2013. na razna „sponzorstva" i „donacije" potrošila cak 133,5 miliona dinara, od čega je 40 miliona plaćeno za sponzorstva, i tako svoje rukovodstvo sačuvala od sigurnog hapšenja. Veza sa naprednjacima nikako nije slucajna, vec dobro smišljena i unapred planirana.

Umesto Maričića, koji je očigledno sakupljao novac za Demokratsku stranku, u maju 2013. na čelo „Srpske banke" dolazi Zlatan Peručić, dotadašnji savetnik direktora „Srbijagasa" Dušana Bajatovica i direktor „Beobanke" u vreme dok su devedesetih godina prošlog veka milijarde tadašnjih nemackih maraka, uštedevine gradana, netragom nestale. Na mesto prvog čoveka „Srpske banke" dospeo je kao kadar Srpske napredne stranke kojoj se u meduvremenu priklonio.

 

       Dobro plaćeni državni funkcioneri garantuju…

 

Još jedan čovek koga su naprednjaci "amnestrirali" je i stari Miloševićev kadar, Zoran Lilić, bivši predsednik SR Jugoslavije, koji je dospeo na funkciju predsednika Upravnog odbora „Jubmes" banke, sa kojom je „Srpska banka" pod vodstvom Peručića trebalo da se spoji i da se tako u potpunosti prikriju tragovi ranije pljačke para.

U martu mesecu ove godine Peručić je otišao sa mesta direktora na kome ga zamenjuje Vesna Jokanović. Da se od stare prakse neće odustati i da će sve biti, kao i ranije, obavijeno gustom maglom, garantuje i član sadašnjeg Upravnog odbora „Srpske banke" Vidosava Džagic, već spominjana u aferi dodele kredita nelikvidnim preduzecima, koja je istovremeno i državni sekretar Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, na koje mesto je došla pošto je prethodno bila predsednica saveta u Ministarstvu prosvete i nauke. Garanti su i drugi funkcioneri banke koji su istovremeno i dobro plaćeni visoko pozicionirani službenici Vlade Srbije.

Članovi Izvršnog odbora (direktori) „Srpske banke" sada su: Vesna Jokanović, Srdan Nikolić i Milan Lučić. U Upravnom odboru banke sede: Nada Popović (predsednik), Ljubomir Đurović, Zoran Tubić, Vidosava Džagić i Slobodan Čikarić.

Kao predsednica UO „Srpske banke" Nada Popović prihoduje mesećno 170.000 dinara, a kao načelnik u Ministarstvu odbrane zaraduje još 92.000 svakog meseca. Zoran Tubić je pomoćnik ministra prosvete i tu zaraduje 150.021,74 dinara, dok kao član UO mesečno dobija samo 1.000 dinara, koliko za isti posao prihoduje i Ljubomir Đurović, koji tvrdi da mu je to, navodno, jedini izvor prihoda.

Iz Ministarstva odbrane dolazi i Slobodan Čikarić koji tamo zauzima neimenovanu funkciju na kojoj mu je plata 77.900 dinara, dok u „Srpskoj banci" za članstvo u UO i još jednom odboru dobija 1.250 dinara.

Slučaj Vidosave Džagić je posebno interesantan, jer se u Agenciji za privredne registre vodi još uvek kao član Upravnog odbora „Srpske banke", ali po izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije ona to, navodno, nije još od 19. avgusta 2014. godine?! Dok je uredno prijavljivala prihode i funkcije, ona je kao član UO mesecno zaradivala 96.166,50 dinara, a još 24.041,50 dinara je dobijala kao clan jednog odbora banke, dok je u Ministarstvu prosvete, kako tvrdi, volontirala.

„Srpska banka" je tako jedan od najočiglednijih primera kako se novac uzima od gradana i privrede i prebacuje u džepove vlastodržaca i tajkuna bliskih vlastima. Srbija je od svojih osiromašenih i gladnih gradana već uzela preko 100 miliona evra da bi platila štetu na istovetni način nacinjenu "Agrobanci", a sada, kada se smanjuju penzije i ukidaju socijalni dodaci, morače da izdvoji još nekoliko desetina miliona evra da bi sanirala "Srpsku banku".

 

      A 1.

    I bivši predsednik je shvatio da se od penzije ne živi

Trenutno je nejasan status bivšeg predsednika Savezne republike Jugoslavije, Zorana Lilica, iz „Jubmes banke" (kojoj bi trebalo da se pripoji „Srpska banka"), koji je po podacima iz Agencije za privredne registre predsednik Upravnog odbora te banke, dok je po izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije samo njegov član.

U svakom slucaju, Lilić se odrekao penzije koja mu je pripadala kao bivšem predsedniku Jugoslavije i danas na ime rada u „Jubmes banci" dobija 336.371 dinar, a još 51.466 dinara mesecno prihoduje kao predsednik Upravnog odbora JP „Putevi Srbije". U „Srpskoj banci" a.d. Republika Srbija je vlasnik 99,10436 odsto akcija, drugi po velicini akcionar je „Sloboda" iz Čačka sa 0,16384 odsto.

U „Jubmes banci" Republika Srbija ima 20,07595 odsto akcija, drugi po veličini akcionar je „Beobanka" u stecaju (6,62158 odsto), a treći je kastodi račun „NLB banke" (6,57129 odsto).

U ovoj banci akcije imaju i bivša SFRJ (5,32792), Ministarstvo finansija i trezora BiH (3,59033 odsto), kao i Ministarstvo finansija Republike Makedonije (1,73759 odsto), dok „Jugoimport SDPR" poseduje 3,43391 odsto akcija ove banke.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOMAĆI I GOSTI: DOK SRPSKE ŽRTVE ČEKAJU PRAVDU, ALBANSKI PUT U EVROPU IDE PREKO SRPSKOG GOSTOPRIMSTVA

9. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Slamanje Srbije i njenog državnog suvereniteta, pri samom je kraju. Istovremeno, američki projekat Velike Albanije, sve je bliži svojoj realizaciji. Ove dve činjenice su u korelaciji: nema Velike Albanije bez male, osakaćene i ponižene Srbije. To treba 10. novembra da potvrdi albanski premijer Edi Rama kad bude gost kod Aleksandra Vučića koji je spreman da prihvati "novu realnost".

 

                Mersiha Hadžić

 

Albanski premijer Edi Rama dolazi u zvaničnu posetu Srbiji, 10. novembra. Ova vest ne bi imala velikog značaja da joj nije prethodilo niz provokacija koji Srbiju i njen suverenitet dovode u pitanje.

Rodeni brat Edija Rame, napravio je ove jeseni nezapamćenu političku provokaciju, sa zastavom velike Albanije, tako što je na stadionu"Partizana" (14. oktobra), prilikom fudbalske utakmice Srbija-Albanija, okačio na minijaturnu bespilotnu letilicu (takozvani Dron).

Pre tog dogadaja, najavljen je dolazak predsednice samoproglašene albanske države Kosovo, Atifete Jahjage u Beograd, mada je reč o tvorevini nepriznatoj i u medunarodnim okvirima.

Treća i najveća provokacija, desila se još krajem avgusta meseca ove godine, kad je iz okruženja glavnog "protektora" za Srbiju, Majkla Devenporta, najavljena promena Ustava Srbije, u kome će albansko Kosovo kao nezavisna država biti i zvanično priznato.

U meduvremenu je i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, morao da odustane od poziva da ode u Belgiju na obeležavanje stote godišnjice od početka Prvog svetskog rata, zato što je organizator odlučio da postavi zastavu lažne države Kosovo, i da medu zvanicama bude i predstavnik te nazovi-države.

Sprdnju sa Srbijom, nastavio je albanski premijer Rama, izjavom da je u protokolu posete Srbiji i Beogradu predvideno da mu gradonacelnik srpske prestonice ritualno preda ključeve Beograda, kao Sulejmanu Veličanstvenom.

Sve ovo i mnogo toga još, predstavlja tek mali deo redovnog nasilja nad suverenošcu i dostojanstvom države Srbije, koju svakodnevno sprovode veliki evropski i američki "prijatelji" pomanitalog srpskog premijera, Aleksandra Vučića. Zapad je odlučio da potpuno ponizi Srbiju i natera je da prizna ono što se priznati ne može i ne sme: albansku državu na svojoj teritoriji.

Dolazak Edija Rame 10. novembra u Beograd, zvaniČno ima za cilj postizanje istorijskog pomirenja. Sa kim da se Srbija miri, to niko od srpskih vlasti nije pitao predstavnike albanske države.

Jer, Srbija sa Albanijom nije ratovala. Na početku prošlog veka, Srbija je tri puta odbila da podeli Albaniju na tri dela, na predlog Grcke i Italije. Početkom ovoga veka, Albanija je stala uz separatističku državu svojih sunarodnika na Kosovu. Ni tada Srbija nije prekinula diplomatske odnose sa Albanijom. Niti je bila u ratu sa njom.

Još ranije, devedesetih godina, sve albanske vlasti u sadejstvu sa americkim vojno-obaveštajnim akcijama, jednodušno su radile na razbijanju Srbije. Mafijaško ćutanje albanskih vlasti na nepobitne dokaze bivšeg švajcarskog tužioca, Dika Martija, da su Srbi sa Kosova otimani i da su im u Albaniji vadeni vitalni organi i prodavani preko posrednika u Tursku, razlog je više da srpske vlasti ne pristanu na bilo kakav dijalog, dok se krivci za ovaj zločin ne pronadu.

Umesto toga, Aleksandar Vučić je pristao da ugosti Edija Ramu u Beogradu i da mu omogući da poseti opštine na jugu Srbije, Bujanovac i Preševo, gde živi većinsko albansko stanovništvo.

Redakcijski izvori u ove dve opštine govore da se sprema spektakularan doček albanskom premijeru i da, istovremeno, Albanci na Kosovu spremaju oružane provokacije i napade na preostale kosovske Srbe, kako bi tog dana, stavili do znanja vlastima u Beogradu, ko je "glavni" i "ko se pita".

Uz svesrdnu podršku američke vojno-obaveštajne mreže u Srbiji i na Kosovu, albanski separatisti nameravaju da ponove ono što su uradili 17. marta 2004. godine, paleći srpske kuće, pravoslavne crkve i manastire i ubijajući Srbe, gde god su ih videli.

Mirnim izborima u Ukrajini održanim prvih dana novembra i konačnim razgraničenjem Novorusije od ove države, anglo-američki imperijalizam izgubio je teren za provociranje Rusije. Ali, ono što im nije pošlo za rukom u Ukrajini, pokušaće na jugu Srbije. Dolazak Edija Rame, samo je prvi čin u tom scenariju.

Prilike na Kosovu su takve da je vreme za nasilje idealno. Američka ambasada u Prištini vec nekoliko meseci učestvuje u opstrukciji formiranja vlade. Parlament lažne države ne može da se formira, nove izbore je teško održati jer su sukobljeni klanovi Hašima Tacija i Ramuša Haradinaja odlučni u nameri da idu do kraja, po cenu velikih sukoba. Rešenje za izlazak iz ove krize je napad na preostale Srbe na Kosovu.

Do kojih granica je ova kriminalna paradržavna tvorevina otišla, govori i podatak da je u toku istraga korupcije u Euleksu. Ogroman novac od albanskih narko-kartela je plaćen kako bi iz haškog zatvora bio osloboden jedan od OVK zločinaca, Fatmir Ljimaj.

Istragu vodi Britanac Kenet Din. Pitanje je hoće li ova istraga ikada biti obavljena kako treba. Americke obaveštajne službe, koje su i stvorile OVK, spremne su da brane svoje "čedo".

O cčemu, u svetlu ovih dogadaja, Edi Rama i Aleksandar Vučić treba da pričaju? Dnevna štampa na albanskom u Prištini uveliko piše o tome kako ce Vučić i Rama potpisati nekakav sporazum o završetku auto-puta Priština-Niš, jer je autoput Priština-Tirana nekomercijalan. Tačnije, njime se ne ide u Evropu. Albanci traže izlaz ka severu. Na šta je sve Vučić spreman da pristane!!?

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

 

%d bloggers like this: