Архива

Posts Tagged ‘banke’

PRLJAVI POSLOVI U ALEJI PARA GUVERNERKINOG MIRIŠLJAVOG JORGOVANA!??

24. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Zahvaljući tekstovima koji je objavio Magazin Tabloid u prethodnim brojevima, a koji su otkrili glavne aktere pljačke koja se odvija u Komercijalnoj banci, došlo je do panike među nalogodavcima i promene planova.

 

                V. Popović

JORGOVANKIN MIRIS PARA

 

Prethodnih dana, na urgenciju Jorgovanke Tabaković, za novog predsednika Izvršnog odbora Komercijalne banke predložen je Vladimir Medan, jedan od direktora Agencije za osiguranje depozita.

Do ove promene je došlo zbog otkrivanja tajnog plana da se Kosta Sandić, čovek sa spornom biografijom po hitnom postupku dovede na čelno mesto banke. Kosti Sandiću je sada kao utešna pozicija, obećano mesto izvršnog direktora za bezbednost banke, kako bi i dalje nesmetano mogao da nadzire isisavanje novca iz Komercijalne banke i kako bi bez ikakve kontrole mogao da sprovodi mobing nad zaposlenima.

Što se tiče Vladimira Medana, radi se o još jednom „ekspertu" u nizu onih koje predlažu Jorgovanka Tabaković i Anđelko Vučić za najviše pozicije. Naime, supruga Vladimira Medana je jedna od najbližih saradnika guvernerke NBS, dok je sam Vladimir Medan jedan od najbližih saradnika Ratka Banovića, bliskog prijatelja Anđelka Vučića i od skoro člana Upravnog Odbora Komercijalne banke.

Ratko Banović je poznatiji javnosti kao „kasapin srpskog bankarstva", jer svaka banka u kojoj je bio rukovodilac doživela je stečaj i gašenje zbog plasiranja nenaplativih kredita. Sad je očigledno došao red i na Komercijalnu banku. Zato je i predložen Vladimir Medan, kao neko ko može da odradi prljav posao.

Sam Vladimir Medan je trenutno pod krivičnom prijavom za zloupotrebu službenog položaja u Agenciji za osiguranje depozita, a u ne tako davnoj prošlosti je najuren iz Erste banke zbog kriminalnih aktivnosti.

Naime, svojevremeno je kao direktor Novosadske banke radio na privatizaciji iste od strane Erste banke, tako što je učinio sve da se Novosadska banka proda ispod realne cene. Tada je za više od 1,5 puta od računovodstvene vrednosti prodata Novosadska banka, a Vladimir Medan je za tu usluga sem „debele" provizije dobio i rukovodeće mesto u Erste banci. Nakon toga je bio generalni direktor Basler Osiguranja koje je pod njegovim rukovodstvom doživelo krah a nakon toga je centrala ove osiguravajuće kuće iz Švajcarske odlučila da zauvek napusti poslovanje u Srbiji.

Podršku za izbor Vladimira Medana na mesto predsednika Izvršnog odbora banke daju ministar finansija Dušan Vujović, Draginja Đurić, direktor Banke Intesa i Ljuba Šiptar, kao dugogodišnji predsednik Komercijalne banke i neko sa kime se još uvek savetuju gore pomenuti oko svake sitnice vezane za banku.

Spomenuti trojac je pre nekoliko dana, tačnije 6.decembra, na večeri u restoranu „Franš" dogovarao dalje aktivnosti pljačke Komercijalne banke. Draginja Đurić  ima ogroman interes da uruši Komercijalnu banku, kao glavnog konkurenta na bankarskom tržištu Srbije.

Draginja Đurić ima ogroman uticaj na guvernerku NBS, još od vremena kad je stipendirala Jorgovankinu ćerku za školovanje u Milanu. Tada je novac za školovanje Jorgovankine ćerke davao i Ivica Smolić, tadašnji predsednik Komercijalne banke, kome takođe odgovara dovođenje Vladimira Medana u banku, kako bi se zataškale i njegove kriminalne aktivnosti tokom desetogodišnje vladavine. Ovim bi se kriminalni krug Tabaković-Smolić-Đurić u potpunosti zatvorio.

Dušan Vujović, ministar finansija, urušavanjem vrednosti banke očekuje ozbiljnu proviziju od oko 3% na svakih 100 miliona evra koliko Komercijalna banka izgubi na realnoj vrednosti.

Sa druge strane, Ljubomir Mihailović zvani Ljuba Šiptar, želi da se urušavanjem vrednosti banke, ona pokloni domaćim tajkunima za čije interese radi. Takođe, oni su ovog starog, oronulog kriminalnog „dona" izabrali za budućeg doživotnog predsednika banke. To mu jedina želja koja mu je ostala pred kraj života. Jer kako reče Al Kapone „Naše mafijaško prijateljstvo i interes koji nas spaja će zauvek opstati".

Trenutno je u Komercijalnoj banci na delu potpuno urušavanje sistema po nalogu Jorgovanke Tabaković i Anđelka Vučića. Od kako je Alexander Picker podneo ostavku, a Kosta Sandić i Pavao Marjanović preuzeli rukovođenje, nastao je potpuni haos.

Ne odobravaju se krediti pravnim licima, sem za lica i preduzeća koja su u rođačkim i prijateljskim vezama sa ovom dvojicom. Klijenti masovno podižu depozite i odlaze iz banke, jer čuju i vide da se loše stvari dešavaju po banci i ne žele da im kapital bude ugrožen.

Po nalogu Koste Sandića, smenjen je Petar Stefanović, izvršni direktor za stanovništvo, iako je imao fantastične rezultate i probijanje svih planova za nepunih godinu dana koliko je proveo na funkciji. Smenjen je zato što je dobrim odnosima sa profesorom Vladimirom Kruljem, predsednikom Upravnog Odbora banke.

Po nalogu koji je dao Pavao Marjanović, priprema se smena Tatjane Matijaš, direktorke Sektora kreditne analize, jer se pobunila i na sednicama kolegijuma iznela mišljenje o davanju kredita banke bez adekvatnih garancija samo za privilegovane.

Pavao Marjanović preti zaposlenima otkazima ukoliko izvršavaju naloge kriminalnog klana. Svakodnevno se hvali da za sve aktivnosti koje sprovodi ima podršku od strane samog vrha države i njegovom bliskog prijatelja Anđelka Vučića.

Po nalogu Une Sikimić , Izvršnog direktora za rizike, koja je deo ove kriminalne organizacije, smenjen je Andrija Vuković , direktora Sektora rizika, jer je odbio da bude saučesnik u kriminalu i da po nalogu Une Sikimić pušta kredite koji nemaju adekvatno obezbeđenje plasmana.

Una Sikimić mesecima drži kod sebe predmete koji treba da idu na kreditni odbor banke radi odobrenja i time direktno blokira plasmane. Sve se ovo radi planski po nalogu Sandića i Marjanovića.

Komercijalna banka je sa 14% pala na oko 11% tržišnog učešća, što je pad od oko 300 miliona eura vrednosti banke. On je sa druge strane ucenjen da u javnosti govori o fantastičnim rezultatima koje banka ostvaruje u 2017. godini i dobiti od preko 70 miliona eura, dok je realnost totalno drugačija.

Profesor Krulj ozbiljno razmišlja da izađe u javnost sa svim podacima kojima raspolaže, kako bi zaštitio sebe i banku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

3. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

EKONOMSKI ATENTATORI I GRABLJIVCI5

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

Liberalizacija svih tržišta i cena,

Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMFdoveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMFsamo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKA: SKRIVANJE KRIMINALNIH AFERA FUNKCIONERA VLADAJUĆE STRANKE

29. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Primer ATP "Vojvodina" u stečaju pokazuje kako u Srbiji nije važno koliko se para ulaže u poslovanje, već koliki se mito daje vlastima. Ilija Dević je investirao milione evra svojih para, nije ni dinara uzeo od države, povećao broj zaposlenih i na kraju ostao bez svega, zbog sprege korumpiranih političara i sudija i njihove veze sa narko-mafijom.

 

                Milan Malenović

RED VOZNJE I PLJACKA

 

Evropska komisija je još 2012. od vlade Republike Srbije tražila da preispita 24 sporne privatizacije i da je obavesti o rezultatima. Uprkos silnim obećanjima da će to biti učinjeno, Vlada ništa nije uradila po tom pitanju.

Među spornim privatizacijama nalazi se samo jedna u kojoj je, po mišljenju Evropske komisije, oštećen investitor. U pitanju je Autotransportno preduzeće „Vojvodina" a.d.  i njen vlasnik Ilija Dević.

Po izveštaju Centralnog registra za hartije od vrednosti, na dan kada je nastajao ovaj članak, Agencija za privatizaciju poseduje 42,81 odsto akcija ovog preduzeća, dok Ilija Dević ima 38,84 odsto akcija nad kojima postoji zaloga prvog reda. A sve je počelo da bolje ne može da bude, i dugo je izgledalo da je ovo najuspešnija privatizacija ikada izvedena u Srbiji.

Već u prvoj godini po preuzimanju firme Dević je ispunio celokupne investicione obaveze. Proširio je i delatnost uzimajući na lizing 30 autobusa za nove međugradske i međunarodne linije. Potpisao je saSetrom" i „Mercedesom" ugovore o zastupništvu. Rezultat svega ovoga bilo je i zapošljavanje novih 200 radnika, a realizacijom svih započetih poslova ATP „Vojvodina" bi otvorila još 1.000 novih radnih mesta.

Za sve ovo Dević nije tražio ni dinara subvencija od države. Iako je sve lepo zamislio i veoma uspešno sprovodio, on je u svojim kalkulacijama, međutim, napravio jednu fatalnu grešku koja će ga skupo koštati: zaboravio je na obaveznu stavku „podmićivanje vlastodržaca" u Srbiji.

Iako to mnogima zvuči neverovatno, sadašnja autobuska stanica u Novom Sadu jenelegalna. Vlasnik te stanice nije registrovan za međumesni i međunarodni saobraćaj, a da bi to učinio mora prvo da se promeni osnivački akt, za šta je zadužen grad Novi Sad.

Čak i kada bi se to desilo, mada je malo verovatno da bi GSP „Novi Sad" uveo međunarodne linije, stara stanica bi morala da bude rekonstruisana kako bi ispunila zakonske standarde, a to bi koštalo više od izgradnje nove stanice.

Da bi se prevazišao ovaj problem gradska uprava 2007. potpisuje ugovor sa ATP „Vojvodinom" da ona izgradi novu autobusku stanicu. Tadašnja gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković  ovaj sporazum je javnosti predstavljala kao veliki uspeh, jer ni država, a ni lokalna samouprava za ovaj, inače hitan i neizostavan posao, neće potrošiti ni jedan jedini dinar iz budžeta. Sve troškove snosio je privatni investitor, odnosno Dević.

Finansijska konstrukcija je bila brzo sklopljena, jer su banke rado davale kredite, pošto je po poslovnom planu bilo predviđeno dnevno 2.000 polazaka sa stanice. Već 2008. objekat je bio gotov i mogao je da počne sa radom.

Da bi nova stanica, nazvana MAS (međumesni autobuski saobraćaj) / uspešno poslovala, stara stanica je morala da prestane sa radom. Ilija Dević tvrdi kako je Ministarstvo infrastrukture tek posle višemesečnog natezanja donelo rešenje o zabrani naplate staničnih usluga na staroj stanici (čime bi ona faktički prestala da posluje), ali da ono nikada nije potpisano ni realizovano. Kako tvrdi Dević, jedan izvor iz Ministarstva mu je poverio kako tadašnji ministar Velimir Ilić ne dozvoljava potpisivanje.

Prolazile su tako nedelje, pa i meseci. MAS nije mogao da ostvaruje prihode, pa tako ni ATP „Vojvodina" nije mogla da vraća dugove. Konačno je 15. decembra 2008. proglašen stečaj nad ovim preduzećem.

Zahtev za uvođenje stečaja podnela je „Čačanska banka", tada u većinskom državnom vlasništvu. Realnog povoda za ovakav zahtev nije bilo, jer je dug bio mali u odnosu na celokupnu imovinu preduzeća. Osim toga, kredit je bio osiguran hipotekom i garancijom „Dunav osiguranja". Međutim, pošto je država bila većinski vlasnik „Čačanske banke" odmah je upućenima bilo jasno da je naređenje o podnošenju zahteva došlo sa „više instance".

Ovo je posebno postalo jasno kada je samo osam dana po početku stečajnog postupka Agencija za privatizaciju raskinula ugovor o privatizaciji, iako je Dević blagovremeno podneo zahtev za odlaganje uplate pristigle rate. Iako je Agencija uvek bila više nego velikodušna prema privatizacionim kupcima i u pojedinim slučajevima čak na više godina odlagala uplatu već druge rate, u ovom slučaju je bila nemilosrdna.

Uopšte nije bilo teško utvrditi pravi razlog za eliminaciju ATP „Vojvodine" i MAS-a i čiji su interesi bili iza tog čina. Godinama pre toga je uočeno da autotransportna preduzeća i njima pripadajuće autobuske stanice u Vojvodini u najvećem broju slučajeva kupuju nepoznati ljudi koji se nikada ranije nisu bavili ovom delatnošću, a nisu bili poznati ni po tome da su dovoljno bogati za taj posao.

Kada je počelo da se razmotava klupko oko aktivnosti Darka Šarića, utvrdilo se da iza privatizacije pomenutih preduzeća u najvećem broju slučajeva stoji njegov kompanjon Anton Stanaj, ali i zaštićeni svedok protiv Šarića i ljudi koji su za njega „prali" pare, Mile Jerković.

Ovi ljudi su intervenisali kod tadašnjeg državnog vrha da se onemogući da lice koje im ne pripada preuzme najvredniji deo kolača – ATP „Vojvodinu" i MAS. Za Stanaja je utvrđeno da je bio jedan od najvažnijih finansijera Srpske radikalne stranke u Vojvodini, iz koje je ponikla Maja Gojković (čiji brat mu je bio advokat u krivičnom postupku). Višegodišnji predsednik Gradskog odbora SRS Novi Sad, a sadašnji visoki funkcioner Srpske napredne stranke, Igor Mirović, bio je u periodu od 2004. do 2008. direktor Zavoda za izgradnju grada u Novom Sadu.

Po tvrdnjama Ilije Devića, koje je izneo i u svojoj krivičnoj prijavi iz decembra 2014, njih dvoje su „2005. i 2006. godine prvo doneli odluku i sklopili ugovor s njim o izgradnji nove međumesne autobuske stanice u Novom Sadu, da bi potom počeli da opstruišu sprovođenje ugovora i da namerno ometaju početak rada nove međumesne autobuske stanice".

Kada se ova saznanja uporede sa onima iz postupka protiv Darka Šarića i njegove kriminalne grupe, postaje jasno da su Maja Gojković i njeni saradnici od pomenutih kriminalaca dobijali novčani podsticaj da ne dozvole da Devićev MAS zaživi.

Pomenutom krivičnom prijavom Dević je obuhvatio i bivšeg direktora javnog preduzeća „Urbanizam" iz Novog Sada Aleksandra Jeftića, sadašnjeg zamenika gradonačelnika Miroja Jovanovića i bivšeg predsednika Skupštine grada Novog Sada Zorana Vučevića, a protiv njegovog sina i aktuelnog gradonačelnika Miloša Vučevića podneo je prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.

Konkretan razlog za podnošenje ovih prijava bila je pravnosnažna sudska presuda Privrednog apelacionog suda po kojoj je Novi Sad Deviću morao da isplati odštetu od 14 miliona evra zbog kršenja ugovornih obaveza.

Vrhovni kasacioni sud je sumu smanjio na 4 miliona evra, koliko je i uplaćeno "Vojvodini", tada već pod stečajnim upravnikom, a gde su pare otišle nije poznato.

Umesto da se regresno naplati iz imovine funkcionera koji su skrivili štetu, gradska vlast Novog Sada novac isplaćuje iz budžeta koji solidarno pune svi stanovnici ovog grada.

Iako se očigledno radi o organizovanoj kriminalnoj grupi, Više tužilaštvo ne prosleđuje predmet Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, niti samo preuzima istragu, već prijavu šalje Osnovnom tužilaštvu, kao da se radi o krivičnom delu male vrednosti. Narko evrima dobijenim od Stanaja, Gojkovićeva u ovoj zemlji očigledno može sve da postigne.

Tužilaštvo za organizovani kriminal nije, međutim, bilo neodlučno kada je trebalo uhapsiti samog Iliju Devića  i to po iskonstruisanoj optužnici koju bi bolje sastavio neki prosečni osnovac.

Naime, srpska Vlada je do kraja decembra 2013. morala da obavesti Evropsku komisiju o napretku u istrazi 24 sporne privatizacije. Pošto je jedini investitor koji je oštećen u ovim slučajevima bio Dević, osoba bez odgovarajućih političkih veza, policija je predala tužilaštvu neke materijale navodno nađene u dokumentaciji ATP „Vojvodine", pa je Vlada mogla ovaj slučaj da proglasi rešenim i da se time pohvali pred EK.

Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević je u februaru 2014. kao poseban primer „borbe protiv kriminala" označio privođenje Ilije Devića. Pošto su mediji zadovoljili svoju znatiželju, a Vlada dovoljno izeksploatisala ovaj slučaj za svoju sopstvenu promociju, Dević je pušten iz pritvora, a ceo slučaj zaboravljen. Ispostavilo se, naime, i to već u prethodnom postupku da su priloženi dokumenti u suštini fragmenti tendenciozno izvučeni iz konteksta i kao takvi nepodobni da se na njima zasniva optužnica.

U svom dopisu upućenom redakciji „Tabloida" Ilija Dević, osim pomenutih političara i državnih funkcionera, za glavne progonitelje smatra: zamenika načelnika UKP-a i šefa rasformirane Radne grupe za ispitivanje spornih privatizacija Bogdana Pušića, zamenike Republičkog javnog tužioca Đorđa Ostojića i Snežanu Marković, kao i sudije Stojana Jokića i Nevena Vukašinovića.

Lista bi mogla da se proširi sa još desetak imena, jer su mnogi pohitali da za novac narko-kartela upropaste jednu od najuspešnijih privatizacija u Srbiji. Konačno se u celu priču umešao i Vrhovni kasacioni sud sa namerom da ponovo nepravdu prikaže kao pravdu, pa je presudio kako je grad Novi Sad ispravno postupio što nije ispoštovao svoje ugovorne obaveze, jer bi time, navodno, bio uspostavljen monopol i to u korist privatnog preduzeća.

Sudije, verovatno, nisu čule da ni u jednom gradu u Srbiji ne postoje dve autobuske stanice za međumesni i međunarodni saobraćaj i da su u većini slučajeva one u vlasništvu privatnih pravnih ili fizičkih lica. Osim toga, da bi se sprečila zloupotreba monopolskog položaja, zakon predviđa da Privredna komora Srbije određuje cene korišćenja tih stanica, a ne njihovi vlasnici.

Kako god se ova afera bude završila, najveći gubitnici biće bivši zaposleni. Njih 500 je dobilo otkaze istog dana kada je pokrenut stečajni postupak. Radnika u ATP „Vojvodina" više nema, ali ima zaposlenih i to čak tri direktora: Bojan Škrbić, Ljubinka Živković i Milan Plećaš. Kako bi sakupili pare za svoje plate oni sprovode bezobzirnu rasprodaju pokretne i nepokretne imovine preduzeća.

Konačnu reč u ovom slučaju daće Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, kao i Evropska komisija koja i dalje vodi istragu, bez obzira što ovdašnja vlast tvrdi da je predmet rešen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IZDAJNIČKE DRŽAVNE BRLJOTINE: TROJANSKI KONJI UZ PETOKOLONAŠE AKTIVNI NA RAZDRŽAVLJENJU SRBIJE

24. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Izgleda da je na žalost, tačna i ona nepisana sklonost srpskog naroda ka brzom zaboravu i još sporijem pamćenju!!! Jer da nije tako, čak ni posle petnaest godina od ustoličenja novih vlasti u Srbiji, po scenariju i pomognuta milionima dolara od strane zapadnih planera, ne bi mogla da se objasni ovolika pasivnost naroda Srbije zbog izdajničkih poteza političara koji vode ka razdržavljenju Srbije!!!

Na Kosovu i Metohiji, (po Rezoluciji 1244 u sastavu Srbije a što zaboravlja “vlast u Srbiji”), šiptarska opozicija se mesecima uz čistu režiju i dobru glumačku podelu bori za dostojanstvo "svoje države" koju su dobili uz pomoć NATO, Amerike i EU, a protiv briselskog sporazuma i formiranja ZSO, i odlično znaju za činjenicu da je "njihova država" jaka onoliko koliko je njihov protivnik (Srbija) slab!!!

Poražavajuća je činjenica da bi kod nas, verovatno više naroda izašlo na ulice samo onda ukoliko bi se nešto delilo besplatno čak i po nevremenu, a ne i kada bi „Vlast u Srbiji“ donela bilo kakvu veleizdajničku odluku poput onog nametnutog i potpisima potvrđenog „briselskog sporazuma“ što se ogledalo u činjenici da ni u Beogradu, glavnom gradu i sedištu političke vlasti Srbije, tada nije bio razbijen ni jedan izlog, niti zapaljen neki kontejner u znak protesta i neslaganja sa takvom vrstom izdaje!!!

 

  

003.TROJANSKI KONJ U SRBIJI-9

 

Poznavajući sklonost pojedinaca i grupa ljudi da se jeftino prodaju, (kao npr. i za nedelju dana plaćenog boravka u hotelima „Esplanada“, a da ne pominjemo razne privilegije tokom plaćenih boravaka, seminara i školovanja po inostranstvu za pojedince i njegovu rodbinu, i visoke uplate novca na njihove inostrane račune), da bi u datom trenutku odradili određenu naručenu prljavštinu protiv svoje države, ne osećajući da time jeftino gube i svoju slobodu kao čoveka, onda neka nas uopšte ne čudi ona najsvežija i još brže zaboravljena izjava Predsednika SANU Vladimira S.Kostića kojom ispunjava dobijeni zadatak da nas , sa tog visokog mesta ubedi da lako prihvatimo gubitak teritorije Srbije AP KiM na kojoj još živi naš narod, što predstavlja potpuni zaokret od analize izrečene, u već više puta seciranom (na sve moguće načine) Memorandumu SANU !!!!!!!!

Svaka od Vlada Republike Srbije posle petog oktobra 2000.g.  povlačila je poteze koji su se poklapali sa interesima zapadnih država, počev od pljačkaških privatizacija prvo strateški važnih cementara značajnu za građevinsku privredu države, gomile velikih preduzeća, do prodaje svega što je značajno za funkcionisanje države Srbije.

Kako je počelo, nemoj da se začudimo ako neko bude raspisao i tender za prodaju zgrade Skupštine Srbije, ili je još brže proda neposrednom pogodbom….

Dalje, defilovali su razni predsednici, premijeri, ministri, koalicije, politike, ali su spoljna politika zemlje i diplomatija ostajale u zavetrini, daleko od očiju javnosti , a njihovi čelnici brljali svako na svoj način i izvlačili korist za sebe!!

Iako smo više puta pominjali sve načine urušavanja Srbije, opet moramo da ukažemo na onaj deo političkog života Srbije, u kome je potpisivanjem raznih dokumenata i sporazuma, počela ubrzana aktivnost „vlasti u Srbijiu pravcu krunjenja suvereniteta i gubljenja integriteta Srbije.

U cilju lakšeg podsećanja (pa i onog dela našeg naroda koji nema naviku da čita sve ono što je duže od 100 rečenica) na deo izdajničkih poteza odigranih od strane političara koji su vodili i vode Srbiju, ubrzano ćemo nabrojati samo neke od njih….

Petnaest godina se redovno pominje izbor Đinđića kao navodno prvog demokratski izabranog predsednka Vlade Srbije (kao da su Srbi dotle živeli na grani)!!!

Uz njega se nikako ne sme zaboraviti i Dinkićeva pljačkaška inicijativa preko odluke o ukidanju SDK (Služba društvenog knjigovodstva), pri čemu se država odrekla ogromnog dela prihoda od finansijskih transakcija i prepustila stranim bankama da izvlače profit u milijardama evra nastalih pljačkaškom privatizacijom državne imovine, i u tu svrhu su po direktivi uništene četiri domaće banke.

ZOP (Zavod za obračun i plaćanje) kao naslednik SDK, ugašen je na kraju 2002.g, zato što je dopuštao, namerno pravio propuste i nije beležio tokove novca tokom privatizacije, a to nije niko kontrolisao niti sankcionisao. A glavni nosioci takvih promena (Dinkić  i kompanija iz G17 plus) su pravdali ukidanje SDK kao vrlo bitnim, navodno zbog raskida sa „socijalištičkim recidivima planske ekonomije“!!

A onda je došlo do čerupanja državne imovine koja se nalazila na najatraktivnijim lokacijama u Beogradu i drugim velikim gradovima, a deo tog prostora su zaposele strane banke kojima je država ustupila monopol na finansijskom tržištu Srbije.

Tako je omogućeno da ogroman novac od korupcije i izbegavanja poreza može slobodno da bude iznešen iz Srbije, i procenjuje se da je preko 51 milijardu dolara iznešeno iz Srbije kroz sumnjive finansijske transakcije!!!

U međuvremenu je 2002.god. (po nalogu Havijera Solane , koji je pre toga 1999.god u ulozi Generalnog sekretara NATO pakta naredio bombardovanje SRJ ) ponovo se našao kao glavni akter ostvarivanja evropskih ciljeva, i sa mesta zaduženog za spoljnu politiku i bezbednost EU, po njegovom nalogu je formirana Državna zajednica SCG  , kako bi se Crna Gora lakše odvojila od Srbije 2006.godine.

Takođe je usvojen i Zakon o saradnji SCG sa međunarodnim krivičnim tribunalom  u Hagu, i lagano kreće izručivanje optuženih, počev od bivšeg Predsednika SRJ Miloševićem , pa sve do čitavog političkog i vojnog vrha Vojske SRJ i Policije!!!

Nakon ubistva (uz pomoć stranih službi) Đinđića, marta 2003.g., vanrednog stanja i hapšenja nekoliko hiljada ljudi osumnjičenih za ubistvo u policijskoj akciji “Sablja”) , Vlada na čelu sa Zoranom Živkovićem je pritisnuta raznim aferama u DS , na vanrednim izborima smenjena Koštuničinom vladom , u čijem radu se mogu izdvojiti značajni događaji koji su uticali na razgradnju Srbije!!!

Pa je Vuk Drašković, tada u ulozi Ministra inostranih poslova Srbije, potpisao je Sporazum o tranzitu NATO trupa 18.jula 2005.g. , za čiju su ratifikaciju glasali i Crnogorci iako su znali da će se samo nekoliko meseci naredne godine otcepiti iz Državne zajednice SCG i proglasiti samostalnost 2006.god.

A stranka SPO na čelu sa Vukom Draškovićem, (ranije nama poznat kao jedan od glavnih zgovornika srpskog nacionalizma), je ekspresno odbacio sve svoje ranije principe, pa je stranka naglo počela da menja svoj program, tako da se sadašnji program ove stranke može svesti na tri reči – Srbiju Predati Okupatorima!!!

U tom pravcu su se preduzimale državne radnje u cilju urušavanja Vojske , tada SCG, na čijem čelu Ministarstva odbrane se nalazio Tadić, pa je uz slanje u penziju najsposobnijih oficira u punoj snazi, između ostalog, u dogovoru sa tadašnjim američkim ambasadorom Montgomerijem, 23.01.2004. u Nikincima organizovao uništavanje protivavionskih raketa „strela 2M“  praveći spektakl kao da je uništavao balističke rakete.

A pravi razlog uništavanja tih raketa iz sistema PVO, bio je zato što su Sjedinjene Američke Države u toku priprema napada na Irak, poučene iskustvom rata u Vijetnamu, a u strahu da Srbi raspoložive „Strele 2M“ ne isporuče Sadamu Huseinu, ubedili vojni vrh Srbije da se liši posedovanja oružja za borbu protiv niskoletećih avona i helikoptera.

Dalje se sistematski nastavilo sa razgrađivanjem Vojske , i njena borbena brojnost svela na maksimalno brojno stanje Komunalne policije u Srbiji, a osposobljenost postala diskutabilna!!!

A zatim, u novoj ulozi predsednika Srbije, Tadić Boris, bio je toliko servilan da udovolji željama anglo-amerikanaca pa je požurio da već 07.09.2006. potpiše sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji SOFA , u kome je Američkoj vojsci obezbedio IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO u Srbiji, i protiv stanovika Srbije!!!

A već 08.11.2006. tadašnji Ministar odbrane Srbije, potpisao je Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama između MO RS i MO SAD  bez ikakve potrebe namećući materijalne i finansijke obaveze Srbiji u uslučajevima kada god to bude bilo od koristi za američku vojsku na teritoriji Srbije!!!

Zatim, dana 22.11.2006.god. na samitu NATO-a u Rigi doneta odluka da Srbija bude primljena u članstvo Partnerstva za mir, bez uslovljavanja, a već 14. decembra iste godine, je tadašnji predsednik Republike Srbije Tadić, u sedištu NATO u Briselu, potpisao Okvirni dokument, koji sadrži osnovna načela programa Partnerstvo za mir, i u novogodišnjoj poruci rekao da mu je najveći uspeh u toj godini, taj što je Srbija primljena u Partnerstvo za mir!!!

I već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi Ministarstva odbrane Srbije, u Birčaninovoj ulici!!

U cilju pristupanja Srbije Partnerstvu za mir, Vlada Srbije (opet sa Koštunicom) je usvojila 27.07. 2007.god. Prezentacioni dokument a već u jesen, 05.09.2007.god. Vuk Jeremić, tada u ulozi Ministra inostranih poslova, predstavio je Savetu organizacije NATO-a u Briselu Prezentacioni dokument o osnovnim ciljevima Srbije u programu Partnerstvo za mir .

I te 2007. god. je potpisan Sporazum o readmisiji između Srbije i EU, čime smo se opet obavezali na nove troškove iz budžeta i dodatno iscrpljivanje države!!!

Posle dvoipogodišnjih pregovora, 29. aprila 2008. godine, tada aktuelni komesar za proširenje EU Oli Ren i ondašnji potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đelić, potpisali su  u Luksemburgu takozvani Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji između EU i Srbije, čime je samo ubrzano urušavanje već posrnule privrede, i otvorilo vrata stranoj robi, dok se domaća proizvodnja zakonski uništavala!!!

Jula meseca 2008.g. na scenu je stupila Vlada Mirka Cvetkovića i DS većinom u Skupštini Srbije, koja je nastavila svoje aktivnosti u pravcu ograničavanja funkcija državnosti Srbije!

A amateri koji su tada vodili „Vladu u Srbiji“, u cilju još većeg ponižavanja prema EU, odlučili su da jednostrano počnu da primenjuju  odredbe SSP koji obuhvata trgovinu i pitanja vezana za trgovinu, a koji je Srbija dobrovoljno primenjivala počevši od januara 2009. i koji je zvanično stupio na snagu u februaru 2010. godine.

Dakle, skoro pune četiri godine je Srbija na svoju štetu primenjivala SSP sahranjujući domaću privredu, usluge, trgovinu, poljoprivredu,… dok ga zvanično Evropski savet nije usvojio krajem jula meseca 2013.god. a zvanično je EU stupio na snagu 01.09.2013.god. , a za to vreme svake godine gubitak naše privrede se kretao preko 300 miliona dolara!!

I to sve za račun briselske mašinerije!!!

Šutanovac je u ulozi Ministra odbrane, prvog oktobra 2008.god. potpisao Sporazum o bezbednosti informacija, a Narodna skupština Republike Srbije ga je ratifikovala 5. jula 2011. godine.

Predsednik Tadić je prihvatio da misija EULEX  bude stacionirana na teritoriji KiM, koja će svojom aktivnošću zaokruživati šiptarsku državnost a postepeno slamati srpski otpor, dok su se službenici te misije nesmetano bogatili .

Početkom septembra 2008. u Skupštini Srbije je počelo raslojavanje u rukovodstvu SRS, da bi se krajem oktobra tako lako formirala i u Parlamentu Srbije a preko odluke Administrativnog odbora, odmah nastavila sa radom novoosnovana SNS, što je za do tada većinsku opoziocionu stranku SRS, bio kraj!!!

A da bi još više sebe obavezala i svoju državnost počela i napismeno da gubi , Srbija je decembra 2009. god. i zvanično napismeno podnela zahtev za prijem u članstvo EU.

U decembru 2009.god. otvorena je Misija Srbije pri NATO u Briselu sa šefom Misije ambasadorom Branislavom Milinkovićem, (koji je kasnije izvršio samoubistvo ), i na njegovo mesto postavljen Miomir Udovički .

Tadić ni 2010. godine nije mirovao, pa je samovoljno odbacio Skupštinsku rezoluciju o KiM donetu jula meseca 2010. god, i zamenio je u privatnom dogovoru sa Ketrin Ešton, i uputio UN, čime je još jače vezao ruke Srbiji da štiti svoju već oronulu državnost , posle čega su potpisani i primenjivani Sporazumi postignuti u dijalogu sa Prištinom uz posredovanje EU (2011). a Borko Stefanović ispred DS se svojski potrudio da sprovede u delo taj tzv.Tehnički sporazum.

A od februara 2011. godine, Vlada Srbije je usvojila Zaključak o pokretanju procedure za izradu Individualnog akcionog plana partnerstvaIPAP (eng. Individual Partnership Action Plan), i skladu sa tim, 14. jula 2011.g. je usvojila Prezentacioni dokument za IPAP, koji je 25. novembra 2011. godine predstavljen u Sedištu NATO u Briselu.

A onda slede izbori u kojima je DS otišla u opoziciju i formirana je Vlada koju je većinu činila stranka SNS, a na čelu Vlade  je postavljen Ivica Dačić!!!

Novi Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, pokušao je da da nekakvu inicijativu u cilju pokušaja zaštite teritorije Kosova i Metohije predlažući svoju platformu o kojoj se zvanično nije raspravljalo već je secirana po medijima, pa su uobičajeno izdajnički pametujući, Narodni poslanici Skupštine Srbije počeli da se preganjaju  , da bi trinaestog januara 2013. usvojili Rezoluciju o principima za razgovore sa šiptarskim vlastima na KiM.

Kroz sadržaj takve Rezolucije, izdvajala se suština u kojoj se moglo ogledati da je važnije bilo da će Srbija ispunjavati briselske naloge u cilju veće brzine ka „evropskim integracijama“, u čemu je bila spremna na razne ustupke, dok je zaštita nacionalnih interesa kao i zaštita teritorije KiM u sastavu Srbije, gurnuta po strani!

Umesto da je, (pored jurnjave u udovoljavanju želja brisleksih birokrata), „Vlada u Srbiji“ preduzimala i mere da makar malo ispravi onu Tadićevu brljotinu sa Eštonovom, i insistira da sve tri strane dosledno postupaju po tački F) u kojoj piše: “Pozdravlja spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između strana. Proces dijaloga bi sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu. Ovaj dijalog bi imao za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka Evropskoj uniji i poboljša živote ljudi.’’

Dakle nigde ne piše da EU ima pravo da nameće rešenja, a niko od građana Srbije nije tražio da se „Vlada u Srbijibaš toliko žrtvuje i da „međunarodni projekat Kosovo“ , koji predstavlja proces koji podrazumeva vreme i trabao je da traje dugo godina, toliko nepromišljeno zbrza, a da se nije potrudila (Vlada ova, kao i sve prethodne) da ispuni makar četvrtinu dela važeće Rezolucije 1244, a koja idu u korist državnosti Srbije!!!

Pa je ta takva, dugo željena nova vlast (posle odlaska DS), sa Dačićem na čelu, i uz nesebičnu pomoć tada prvog Potpredsednka Vlade Aleksandra Vučića, čija je reč bila odlučujuća da u Briselu sa Ketrin Ešton potpišu izdajnički tzv. Briselski Sporazum , a izdajnički Ustavni sud, namerno je odugovlačio ocenu ustavnosti takvog akta, da bi tek u decembru 2014. doneo ocenu da neće odlučivati o ustavnosti briselskog sporazuma zato što je to politički akt, i time zabio još jedan kolac u mrtvački sanduk državnosti Srbije u vezi zaštite teritorije KiM!!

Sećamo se i postupak tadašnjeg Ministra bez portfelja zaduženog za KiM, Vulina,  kada je demonstrativno podneo ostavku revoltiran onakvom sadržinom izdajničkog briselskog sporazuma, da bi posle dve-tri nedelje povukao tu svoju ostavku, navodno da bi svojim radom „pomogao Srbima na KiM u ostvarivanju njihovih težnji da ostanu u okviru Srbije“!!

A prava istina je da je na taj način, proces koji je trabao da traje godinama, pomogao Zapadu da ga ostvari za manje od godinu dana!!!

Takvim izdajničkim sporazumom, „Vlast u Srbiji“ je svoj srpski narod na KiM gurnula Tačiju u “zagrljaj” kao nove poreske obveznike, i primoravala ih da učestvuju na novembarskim kosovskim izborima, pri čemu je 07.11.2013. Predsednik Vlade Dačić, tada izgovorio:”…Zato svako bira svoju sudbinu i ne može da očekuje da, ako ne radi onako kako kaže Beograd a što je odlučila Narodna skipština Srbije, onda ne može očekivati od te iste Srbije, Beograda, da se sutra milioni ljudi žrtvuju zbog toga što vi imate jedan nepromišljeni stav”!

A u prilog podrške tim šiptarskim izborima, je bio i tada Vučićev zahtev EULEX-u da dozvole 45 minuta srpskoj žandarmeriji da sredi stanje posle rušenja nekoliko glasačkih kutija u Mitrovici!!

Sećamo se kako je odmah posle tih izbora, Vulin blagoglagoljivo uzvikivao po medijima:”…su Srbi sa KiM poslušali svoju državu i svoju Vladu da se INTEGRIŠU, kao i policajci koji odlučili da se INTEGRIŠU…”, ne spominjući gde to oni treba da se integrišu, i u kojoj to državi!!???

A nije isključeno da su policajci i radnici MUP na KiM, Uredbom srpske Vlade o penzionisanju  čitajući između redova zaključili, da se možda radi o prikrivenoj uceni u stilu: “Ako nećete da pređete u kosovsku policiju, za vas neće biti mesta ni u policiji u Srbiji, a mi ćemo Vas da penzionišemo, ali onda nemojte da očekujete pomoć Srbije ukoliko budete primorani da se selite u Srbiju. A za one koji se priključe kosovskoj policiji, dobro je da budu uz svoj narod i brane ga kada Šiptari ponovo nagrnu sa ciljem da ih proteraju sa KiM”.

Iiii, čovek ih penzionisa……

Da bi se dobio vetar u neslavna jedra SNS koja je činila većinu, sprovedeni su novi izbori kako bi se zamenila mesta Predsednika Vlade, pa je tako 27.04.2014. Vučić zaseo na čelnu funkciju , posle čega je usledilo sprovođenje briselskih diktiranih zadataka.

Januara 2015.god, usvojen je Sporazum IPAP između NATO i Srbije , koji je potpisan marta meseca.

A već jula meseca, Skupština Srbije je ratifikovala  Sporazum SOFA sa NATO paktom, čime je aminovala sve buduće postupke NATO vojnika na teritoriji Srbije!!!

Zanimljiva je činjenica da su srpske vlasti, posebno u vreme većinske DS, i sa Šutanovcem na funkciji MO, potpisivale razne vojne sporazume u oblasti dbrane sa raznim državama, počev od Nigerije, Iraka, Kuvajta, Kipra, Hrvatske, Mađarske, Ukrajine, a sa Francuskom sporazum i o statusu njihovih vojnih snaga u Srbiji, a pre potpisivanja SOFA sa NATO.

I na kraju nikako ne smemo da izgubimo iz vida neslavnu ulogu Skupštine Srbije kroz donošenje raznih deklaracija i rezolucija u vezi Kosova i Metohije , čije su sadržine postupno ograničavale i isključivale Republiku Srbiju sa dela sopstvene teritorije koja je i Rezolucijom 1244 UN  sastavni deo Srbije, i smanjivala svoje nadležnosti ograničavajuči manevarski prostor u pravcu zaštite države!!!!

Ali zato narodni poslanici nisu zaboravili da decemra 2013.god. izglasaju Rezoluciju o ulozi i načelima u pregovorima o pristupanju EU, kojom su naglasili da je „..EU naša budućnost“ , i treba je puštati da nas vuče za nos pa i onda kada nije u pravu, pa su „vlasti u Srbiji“ angažovali sve poluge u cilju da narodu ne treba dopustiti da misli svojom glavom!!!

A 10.12.2015.god. komesar „nove kominterne“ Johanes Han je sav zadovoljan zaključio da se Srbija drži ritma u ispunjavanju zadataka dobijenih od strane EU, i da da su već 14. decembra  svečano otvorena dva poglavlja u procesu pristupanja EU, čitaj uslove do ponižavanja za Srbiju koje su propisivali razni čak i trećerazredni briselski činovnici, a čija je suština sadržana u svesnom prenošenju integriteta i suvereniteta države, čime se državnost Srbije uzima od srpskog naroda i ostalih građana Srbije, i predaje u nadležnost evropske birokratske mašinerije !!!!

Jedino su zaboravili na bitnu činjenicu, da su ovakvim izdajničkim postupcima državne „vlasti u Srbiji“, pred očima šire javnosti, svoje pretke izdali i njihovo junaštvo skrajnuli i doveli do ivice đubrišta istorije, a istovremeno sebe postavili na stub srama u očima naroda koji još uvek ume da razmišlja svojom glavom, gubeći iz vida da svojom nedelima otvaraju put da ih potomci zamrze !!!

Ovaj ubrzani (i sa preskocima mnoštva događaja) pregled nekoliko događaja važnih za politički život Srbije, ima za cilj da ponovo podseti srpski narod i ostale građane Srbije, na radnje i neka dokumenta koja vode ka potpunom razdržavljenju Srbije!!!

A većina naroda različitog životnog doba, i pored stvarnih činjenica: da su penzije i plate smanjene, da su preduzeća rasprodata, radnici ostali bez posla a red pred Zavodom za zapošljavanje sve duži, da je privreda uništena, oranice zaparložene a stočarski fond države sveden na obor seljaka, vojska i odbrana više nego desetkovana, socijalni problemi u porastu, prosveta u celini ruinirana (osim svetlih primera pojedinaca sa bezbroj nagrada sa međunarodnih takmičenja), zdravstvo u posrtaju, kultura pretvorena u misaoni pojam…itd.itd,… zavaljeni u kauče s pažnjom će nastaviti da prate nevažne turske serije i rijaliti TV emisije, uobičajeno puniti kafiće i splavove udovoljavajući trenutnim željama, a bez namere da svoje intelektualne sposobnosti makar na kratko usmere na saznavanje teške životne stvarnosti oko njih, kao i shvatanja da, EU ima zadatak da promeni i našu tradiciju, identitet, istoriju, memoriju, kontinuitet, kulturu, običaje, veru……

A kada se jednog jutra budu probudili, neće ni opaziti da je država u kojoj su do sada živeli, neosetno postala „distrikt Srbija“ u nekoj evropskoj regiji…!!

A to je zbog činjenice da se u Srbiji već godinama uveliko sprovode mere, strategije, platforme, regulative, preporuke, direktive, rezolucije, mišljenja, smernice, uputstva, naloge, … (propisanih za svaku oblast državnog i  privatnog života), donetih od strane novog kominternovskog, pa čak i od po trećerazrednoj važnosti birokratskog aparata EU, zato što su Ustav i Zakoni Srbije odavno postali nebitni za “vlasti u Srbiji”, za razliku od šiptarskog Ustava na KiM, i svake reči izrečene od strane neke važne upišulje koja u ulozi portparola upućuje zamerke Srbiji na svaki državni samostalan istup koji nije po taktu birokratske briselske mašinerije!!! 

Po ko zna koji put se potvrđuje da će zaborav i izdaja uništiti Srbe i Srbiju, na žalost…!!!

                                           

©Geto Srbija

SLUŽBA U SROZAVANJU: TAJNA SLUŽBA SRBIJE I STRUČNJACI KOJI SE NE BAVE SVOJIM POSLOM!!!

16. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Bezbednosno informativna agencija (BIA), preživljava svoje najteže dane. Direktor Aleksandar Đorđević se sprema da napusti brod koji tone. Uspeo je da zgrne milione evra, i sada se povlači na rezervni položaj.

Ispunio je plan da za specijalnog tužioca za organizovani kriminal dovede svog bliskog rođaka iz Čačka, advokata Mladena Nenadića. Njegovi saradnici su se toliko osilili, da je jednog od njih nedavno morao da smeni, jer kada je ušao u njegovu kancelariju, načelnik je držao noge na stolu. Nije hteo ni da ga pozdravi.

 

                    major Goran Mitrović

AGENTI DA SE SMRZNE2

 

Agencijom upravlja organizovana kriminalna grupa, koja je gora od svake italijanske ili čikaške mafije. A, na čelu te hobotnice su Rada Selaković, načelnica logistike i Zoran Stanić, zvani ZIS, načelnik VII Uprave, koja se bavi i prisluškivanjem i posebnom proverom građana.

Nju je ZIS pretvorio u privatno preduzeće. Servisira voždovačku i rakovičku kriminalnu grupu, podacima koji su im potrebni, i to za veliki novac! Pomaže mu u tome Rada Selaković, koja je bila bliska saradnica odbeglog tajkuna Danka Đunića, i toliko se osilila da može nogom da otvori vrata kod šizofrenog Aleksandra Vučića.

Po njenom nalogu, nakon što je TV Pink objavio da je na spisku za hapšenje u novogodišnoj pokazanoj vežbi “Rezač“  i Danko Đunić, tužilac je njegovo ime izostavio sa spiska za hapšenje!

BIA po nalogu Zorana Stanića i Rade Selaković danonoćno opservira predsednika Nikolića, članove njegovog kabineta i članove porodice, o čemu redovno obaveštavaju i Vučića, ali samo u meri u kojoj njih dvoje ocene da mogu da imaju koristi.

Jer, Vođi je važno da mu ZIS dostavlja izveštaje o njegovim političkim protivnicima, a on može da radi šta hoće. Po svemu sudeći, iza njih dvoje ostaće i mnogo krvi…

U igru je uključen i načelnik operative Jovo Drobnjaković, koji je lično izveo akciju u kojoj je skoro likvidirana službenica Ministarstva spoljnih poslova Srbije, koja je otkrila pljačku od oko pola miliona dolara u Ambasadi Srbije u Vašingtonu. Te pare su Selakovićeva i ZIS hteli da upotrebe na korumpiranje srpskih diplomata, koje bi potom CIA ucenjivala.

Naime, službenicu MIP-a, koju su službenici BIA pratili do mesta nesreće, udario je Jovo Drobnjaković službenim automobilom koji koristi Rada Selaković. Tokom te akcije, službenici BIA-e su stalno izveštavali Drobnjakovića o maršruti njenog kretanja.

Ona je teško povređena, sa prelomom kičme, i nalazi se u bolnici, u koritu, nepokretna. Slučajno je preživela. BIA je zataškala ovaj težak udes, koji je, ustvari, bio umišljajni pokušaj ubistva. Protiv Drobnajkovića nije još podneta ni krivična prijava.

Selakovićeva i ZIS, stvorili su parapolicijsku organizaciju, od osuđivanih lica, koja ima zadatak da likvidira one koje Vučić označi kao nepodobne! Može se očekivati da akcija počne prvih dana proleća. Političke likvidacije vršiće pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice SAJ, čiji komadant je javni saradnik američke CIA-e koji je svojevremeno bio transporter droge za pokojnog narko-bosa, Dušana Spasojevića, o čemu je svedočio, pred specijalnim tužilaštvom Dejan Milenković Bagzi, opisujući svoja neposredna saznanja.

O kakvim ličnostima reč govori i njihovo ponašanje na komemoraciji poginulim radnicima BIA, krajem septembra prošle godine. Troje službenika je poginulo u saobraćajnoj nesreći 25. septembra prošle godine. Do stravičnog udesa je došlo na magistralnom putu Pojate-Kraljevo, kod crkvice u Čitluku, kada je automobil "fijat punto" prilikom preticanja podleteo pod šleper prijepoljskih registracija. Selakovićeva, ZIS i njihova kamarila sedeli su u njenom kabinetu i jeli prasetinu, dok je u hodniku trajala komemoracija.

ZIS je pre nekoliko godina, nakon udesa koji je skrivio, jurio vozača GSP-a da ga ubije. Nije poslat na ciljani zdravstveni pregled. Neko je to sprečio.

Akcija, zbog koje se, po svemu sudeći, Đorđević na vreme povlači je zamišljena od strane jedne strane službe bezbednosti. Selakovićeva i ZIS su popisali političare i “biznismene“ koji su zgrnuli ogromne pare. Njima nude da iznesu pare na inostrane račune, uz obrazloženje da u Srbiji više nije sigurno, i da se “ne zna dokle će Vučić još vladati…".

Novac će im izneti u strane banke, uz malu proviziju, a potom ta strana služba namerava da ga pokupi sa njihovih računa, i prebaci u svoje fondove. Njima nema ko onda da pruži zaštitu. Tako bi Vučić ostao bez novca svojih saradnika, koji, kako on planira, treba da finansiraju njegovu vladavinu.

Na spisku žrtava je i većina članova Vučićeve familije. Hobotnica iz BIA opisuje Vučićevog brata Andreja kao teškog narkomana, kome treba uzeti sav novac koji je opljačkao.Ova akcija BIA bi se mogla smatrati i patriotskom, da je reč o novcu koji bi bio vraćen Srbiji, a ne da ode u fondove američke tajne službe.

Treba napomenuti da su i regionalni centri i Centri BIA u većim gradovima Srbije, prerasli u prave gangsterske organizacije.

Ko je načelnica logistike Rada Selaković?

Načelnica logistike u Bezbedonosno-informativnoj agenciji Rada Selakovć, uticajnija je u Agenciji i od direktora Aleksandra Đorđevića.

Da podsetimo čitaoce, već smo pisali da je gospođi Selaković kupljen novi automobil marke “Tojota“, za 70 hiljade evra, a dodeljen joj je i službeni vozač, pa se po ceo dan vozika, umesto da je u Požarevcu. Pre dolaska u Agenciju, gospođa Selaković je radila u jednom društvenom preduzeću, u kojem je izvršila proneveru!

Ministar pravde Nikola Selaković, spasio je rođaku Radu od hapšenja, napravljen je lažni poligrafski nalaz, i bez bezbednosne provere zaposlena je u Bezbedonosno-informativnoj agenciji, sa velikim uticajem. Radila je i u Institutu za ekonomske studije Danka Đunića i Aleksandra Vlahovića.

Gospođa Selaković troši koliko hoće, a namerava da se preseli da živi u Sjedinjenim Američkim Državama, gde Selakovići imaju imovinu. Njena kćerka je putovala u SAD, da se privikava. Kojim podacima gospođa Selaković kupuje američku useljeničku vizu?

Da li je moguće da načelnica u Agenciji i dalje rukovodi, iako javno najavljuje svoje iseljenje iz ove zemlje? Izgleda da je sve moguće, pa i to. Kada je na fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije, da podsetimo, došlo do skandaloznog nadletanja drona nad stadionom na kojem se igrala utakmica, na sastanku kod premijera gospođa Selaković je tražila da se iz službe odmah otpuste prvih pet ljudi, uključujući i direktora Aleksandra Đorđevića, i načelnika beogradskog Centra službe.

Aleksandar Vučić je u prvi mah odbio takav predlog, za koji se zalagao i njegov mladoumni ministar pravde Nikola Selakovića. Ipak, načelnik beogradskog Centra je kasnije smenjen, jer je Boris Tadić tražio od Aleksandra Vučića da njegovi ljudi preuzmu ovaj najosetliiviji deo službe, preteći mu dokazima koliko je plaćao Vučića i njegove, dok su bili u opoziciji.

Trojica prvih ljudi Centra su imenovanjem na ključne funkcije, zaprepastili zaposlene. Za jednog se zna da je aktivni saradnik Hrvatske obaveštajne službe, a druga dvojica su kriminalni kadrovi iz bivše Demokratske stranke, a danas Tadićeve partije (Bože, kako se zove ta stranka?).

Beogradski centar BIA, izdao je više od 50 legitimacija “saradnicima“ Službe, mada značke Agencije mogu imati samo stalno zaposleni u BIA, na operativnim poslovima, prema utvrđenoj sistematizaciji.

Dakle, ovi “saradnici“ u BIA rade po ugovoru o delu! Tako se pokriva njihovo putovanje u Hrvatsku i otvoreno špijuniranje, a oni u podzemlju prikupljaju podatke o tajkunima, viđenijim članovima mafije.

Posebnu opasnost po BIA predstavlja odeljenje koje se bavi “suzbijanjem krijumčarenja narkotika“. U njemu već deceniju postoje dva klana, koja su međusobno suprotstavljena, ali su, zbog čuvanja pozicija, uspeli da se izmire. Sada zajednički osiguravaju transporte narkotika kroz Srbiju za Evropu, preko Hrvatske, Mađarske i Rumunije.

Nekada je to Služba radila, kao državni posao, čime se bave skoro sve bezbedonosne službe na svetu, ali sada službenici iz narkotika preuzimaju domaće tržište. Distribuiraju drogu političarima, javnim ličnostima, koje snimaju i ucenjuju.

U najvećoj meri su iz posla istisnuli policiju, koja je skoro dve decenije držala domaće narko tržište, jer je suzbijanje krijumčarenja narkotika i njihova distribucija u nadležnosti kriminalističke policije.

Službenici BIA koji rade na suzbijanju rasturanja narkotika imaju operativnu sposobnost, tehniku i ovlašćenja, uglavnom ih zloupotrebljavaju, baveći se trgovinom informacijama narko bosovima, tajkunima i strancima.

Albanska mafija ima povlašćenu cenu kod ovih službenika Agencije. Prema podacima Obaveštajne uprave, desetorica službenika Agencije iz ovog odeljenja ima kuće u SAD-u i Švajcarskoj! Oni su posao razvili i po skoro svim gradovima u Srbiji.

Direktori mnogih tajnih službi su, uglavnom, političke ličnosti. Ali, zamenici direktora i načelnici u Službi su obavezno iskusni operativci, koji ceo radnik vek su proveli u “firmi“. Otkud gospođa Selaković u tajnoj službi?

Magazinu Tabloid dostavljeni su mnogobrojni dokazi o najtežem kriminalu u BIA. Molimo insajdere za razumevanje, što ih sve odmah ne objavljujemo.

 

        BIA i mafija na istom zadatku

 

Centar BIA-e u Novom Sadu već neko vreme pretvorio se u privatnu družbu načelnika Centra, njegovog zamenika i zaposlenog Bore Švonje sa ljudima iz vrha vlasti, koji su sumnjive kriminalne prošlosti i pravilno raspoređeni po svim partijama.

Načelnik BIA – Centra Novi Sad je Vasiljević, rodom je iz Krupnja, a zamenik mu je Vesić. Bora Švonja, šef u BIA iz Novog Sada je iz Osijeka, gde su mu donedavno živeli otac i majka, a sestra njegova i danas živi u Osijeku, i udata je za visokog fukcionera HDZ-a.

Kakva je njegova podobnost, ako se ne zna da li je (a, pretpostavlja se da nije!) završio ni srednju školu. Zna se samo da je kupio diplomu nekakvog privatnog fakulteta. O tome piše Tabloidov insajder iz Novog Sada!

 

     Piše: Insajder B – 31

Pomenuto društvo zajedno sa Dušanom Bajatovićem, Milošem Vučevićem (gradonačelnik N.Sada), Dejanom Mandićem (bivši načelnik za finansije N.Sada i odskorašnji direktor ZIG-a), Mirčićem (predsednik pokrajinskog odbora SRS), Bojanom Pajtićem, Nenadom Čankom, Momom Milovićem (u vreme kada nije u zatvoru), Tomislavom Bokanom (Drina, Dunav, Dinara), dr Aleksandrom Milovančevim (direktor Luke), Igorom Bečićem (potpredsednik parlamenta R.Srbije) i njegovim potrčkom Vladimirom Vrbaškim (vlasnik semenskog doradnog centra Pionir u Srbobranu), i sa mafijašima Perom Matijevićem, Mirkom Dubrojom, Amidžom i Vukovićem, u svakodnevnim druženjima zloupotrebljavaju javna preduzeća, javne finansije, sudstvo i tužilaštvo za svoje privatne poslove, praveći strategiju šta će se desiti ako na budućim izborima pobedi Aleksandar Vučić, Boris Tadić, Bojan Pajtić ili neko drugi. Čine jedni drugima protivzakonite usluge, naplaćuju penale, tale se…

Svakog dana se već od 13 sati, pa i kasnije, sastaju u poluzatvorenim restoranima i hotelima grada Novog Sada, i na mestima po Fruškoj gori (restoran Pošte, Elektrodistribucije..), Irigu i Vrdniku, do ranih jutarnjih sati, praveći bahanalije i svoje strategije, u obilju dobre hrane, alkohola, droge, pederluka i muzike…

BIA se srozala do neslućenih razmera, privatno se koriste uređaji za prisluškivanje neprijatelja i proveru svojih prijatelja, kako bi se obezbedilo efikasnije poslovanje pomenutog kruga.

U BIA je od skoro Igor Bečić zaposlio svog brata po ocu. U tom društvu često bivaju i neke sudije iz Novog Sada, kao i ljudi iz tužilaštva, i direktori svih javnih preduzeća iz Novog Sada, u kojima još ima ponešto novca.

Polupijani i mamurni odlaze na posao, a posao im počinje u prepodnevnim satima uz jutarnje pijenje kafe u Flying Dutchmanu, Karmi, DeGustu, Vremeplovu, sve sedeći sa pomenutom mafijom.

Otac Miloša Vučevića, Zoran Vučević, venčani je kum sa izvesnim Janom Žiškom, koji je u svojoj privatnoj karijeri do sada otvorio i zatvorio 37 preduzeća, koja su se mahom bavila prevarom građana Vojvodine i privrede Vojvodine, a od tih 37 preduzeća, pet je bilo otvoreno na ime Zorana Vučevića!

Najveću štetu državi i stanovništvu nanelo je njegovo preduzeće "Š-komerc", koje je 90-ih godina kao banka napravilo piramidalnu pljačku 184.000 Vojvođana, i tom prilikom opljačkalo od građanstva stotine miliona maraka. Zoran je svom dobrom prijatelju rekao da je u vreme predizborne kampanje Aleksandru Vučiću dao 500.000 eura, kako bi njegov sin preuzeo partiju od Igora Mirovića i postao gradonačelnik.

Posle izbora, Miloš Vučević je opljačkao i ogromnu svotu novca od velikih privrednika grada Novog Sada i direktora javnih preduzeća, gde je novca bilo u toj meri da se njegov otac Zoran uplašio da mu je sin pogubio kurs, i da je nezajažljiv u pljački, tako da izvesno vreme nisu bili u komunikaciji.

Miloš Vučević je pre četiri meseca postavio Dejana Mandića iz finansija grada za direktora ZIG-a, iz razloga što planiraju da oplode do tada opljačkan novac kroz buduće investicije izgradnje zgrada u Novom Sadu, i njih dvojica preko novootvorenih firmi, kao i preko firme Vučevićeve doskorašnje ljubavnice Ivane Kulaš, grade nekoliko zgrada u Novom Sadu, za sebe i svoj račun.

Vučević je direktora ZIG-a Višnjića smenio iz razloga što je on sam tražio novac od novosadskih građevinskih preduzeća, preko dogovora njih i Vučevića. Potpuno kriminalizovani, doktor Aleksandar Bata Milovančev, preko preduzeća svoje žene Mire Ač, prodaje Bajatoviću cevi za gasifikaciju vojvođanskih mesta po naduvanim cenama.

Bečić, Vučević i Mandić preko izvesnog gospodina Zbiljića su izvršili pritisak na Ružicu Đinđić koja je neposredno pred pad Borisa Tadića kupila firmu Južna Bačka, kao sastavni deo Elektrovojvodine, da Zbiljiću proda paket deonica u toj firmi, ili će je oni hapsiti, što je i učinila.

Jorgovanka Tabaković pustila je Zbiljiću kredit od 700.000 eura, i on je u APR-u imenovan kao akcionar Južne Bačke, a ostala trojica su dobila po Škodu Super B, i izvlače pare iz pomenute firme.

Dejan Mandić je devedesetih godina bio predsednik mladih SPS-ovaca u Subotici, na teške urgencije je završio ekonomski fakultet i zaposlio se u PU Novog Sada -Odeljenju za privredni kriminal.

Odmah potom stupio je u kontakt sa novosadskim mafijašima, taleći se sa njima. Dolazio je tobože u kontrolu PP Vuković iz Veternika, jer je ta firma primala novac za žiralno prodavanje nemačkih maraka.

Posle uplate novca na PP Vuković, firma uplatilac je bila obaveštavana da su došli inspektori za privredni kriminal, i da će biti otkriveni, te je PP Vuković umesto maraka ljudima uvaljivao svoje ulje, izuzetno lošeg kvaliteta.

Odmah potom Dejan Mandić među prvima je na licitaciji kupio građevinsku firmu u Temerinu, ucenjujući ljude kao inspektor za privredni kriminala, za 50.000 maraka, u kojoj je odmah otpustio nekoliko desetina zaposlenih radnika, a imovinu rasprodao.

To je odradio preko Agencije za prodaju državnih preduzeća u Novom Sadu, tako što je došao u tobožnju kontrolu u datu agenciju. Dejanov lični prijatelj bio je i Darko Šarić, kod koga je Dejan zaposlio rođenu sestru svoje žene, koja je bila glavna domaćica u rezidenciji na Tatarskom brdu, a njen muž je bio u obezbeđenju te vile.

Dejan Mandić je odmah potom otvorio bolnicu za lečenje narkomana na izlazu iz Novog Sada u vili od nekoliko spratova, zajedno sa Darkom Šarićem. Nakon toga, postaje savetnik generalnog direktora Tržnice Novi Sad, u kojoj je opljačkao oko 600.000 evra!

Dejan Mandić je promenio više partija, bio je član: KPJ, SPS, Nova Srbija, DSS i na kraju SNS. U svom vlasništvu poseduje nekoliko stanova i kuću u Novom Sadu, kao i moderan kafić na Somborskom bulevaru.

Dejan Mandić je sa izvesnim novosadskim mafijašima podigao kredit od 600.000 eura preko fantomske firme u NLB banci, i tom prilikom su kao hipoteku dali obično poljoprivredno zemljište od 30.000 evra u Rumenci, a lažno procenjeno kao građevinsko zemljište. Naravno, kredit nije vraćen.

Posle svega Bajatović, kao najmoćniji čovek ove priče, poklonio je oko 150.000 evra Centru BIA-e u Novom Sadu, koji su za taj novac izgradili SPA centar sa teretanom i saunom. Koliko novca je još bilo u igri, to se ne zna.

Uoči Nove godine održana je proslava u organizaciji Petra Matijevića, u njegovom restoranu Ribarac. Prisustvovali su i načelnik BIA – Centar Novi Sad i njegov zamenik. Svo vreme su se grlili sa Zoranom Šćepanovićem predsednikom Upravnog odbora FK Vojvodina, koji je dan kasnije uhapšen u čuvenoj Vučićevoj pokaznoj vežbi masovnog hapšenja.

Gradonačelnik Vučević je u emotivnoj vezi i sa Oliverom Simović, koja je radila u gradskoj upravi, a sada radi u ZIG-u. Zbog nje je smenjen Višnjić bivši direktor, jer nije znao da je ona u vezi i sa njim i sa Vučevićem. Oliverina sestra radi u hotelu Elektrovojvodine na Fruškoj Gori, kao šef. Ivana Kulaš je bivša ljubav. Ona je izvršni direktor u ZIG-u.

Gradonačelnik je, takođe, na taštino ime kupio i automobil marke Nisan Kaškaji.

Zgrade u kojima se nalaze i stanovi Igora Bečića i Vladimira Vrbaškog od po 560 kvadrata, zidao je tajkun Vojislav Gajić i njegova mafijaška firma Aleksandar gradnja. Stanovi se, inače, nalaze u ulici Bulevar oslobođenja u Novom Sadu. Vrbaški je kupio i stan u Beogradu i kući na Floridi (SAD) poslaniku SNS-a Zoranu Babiću.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČIST GUBITAK: NBS, JORGOVANKA I ZAŠTO ARAPSKA BANKA ČUVA DEVIZNE REZERVE SRBIJE??!

27. децембра 2015. 1 коментар

 

Narodna banka Srbije ima dve mogućnosti šta da radi sa deviznim rezervama: da ih ostavi na računu neke od velikih svetskih banaka ili da ih plasira direktno u privredu Srbije. Umesto toga, ona se odlučuje za treću soluciju:

deponuje ih u relativno malu banku u inostranstvu koja ta sredstva preko više povezanih lica vraća u Srbiju da bi za svoj i račun ovdašnjih političara kupovala državne obveznice i obradivo zemljište. Pošto na ovaj način Srbija trpi gubitak od četiri odsto godišnje, deponovana sredstva biće potrošena za najviše 25 godina.

 

                      Milan Malenović

DEVIZNE REZERVE SE PREDAJU ARAPIMA NA CUVANJE

 

Početkom 2015. godine u je Beogradu osnovana "Mirabank" a.d.  sa osnovnim kapitalom od 15 miliona evra, preciznije 1.790.700.000 dinara. Uplatu je izvršio vlasnik pomenute banke, holandsko privredno društvo "Duingraaf Financial Investments B.V" iz Amsterdama.

U međuvremenu je ova banka dobila i dozvolu za rad, koju joj je izdala Narodna banka Srbije.

I ako ne postoji nigde drugde u svetu osim (za sada samo na papiru) u Beogradu, gde je na adresi Španskih boraca 3 iznajmila nekoliko prostorija, ova banka najavljuje izuzetno značajne investicije u Srbiji, u visini od čak pet milijardi dolara.

Taj novac u ovom trenutku nemaju ni "Mirabank", a nema ga ni njegov osnivač, ali će on ubrzo stići i to od Vlade Republike Srbije.

Onaj ko pokuša da pronađe "Mirabank" bilo gde u svetu, pa čak i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, odakle zvanično potiče njen kapital, biće gorko razočaran. Nigde u svetu nema banke sa ovim, ili sličnim imenom.

Osnivač i trenutno jedini zvanični vlasnik akcija ove banke, "Duingraaf Financial Investments B.V" je ništa manji rebus. Kompanija pripada finansijskoj hobotnici "Royal Group" iz Abu Dabija. To je sve što o njoj može da se sazna, pored adrese u Amsterdamu, gde joj je sedište.

Dakle, ni osnivač nema nikakvih referenci zbog kojih bi se neko odlučio da banci poveri svoj novac.

"The National" je najstariji list iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koji izlazi na engleskom jeziku. U svom izdanju od 15. marta 2015. godine ova novina je objavila jedan poduži članak o planiranim investicijama UAE u Africi, u kome, između ostalog, navodi da je vlasnik "Royal Group" iz Abu Dabija izvesni šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan.

Ugledni časopis "Forbes" u 2014. godini pominje pomenutog šeika na mestu 50 od 100 najbogatijih Arapa. Po tom izveštaju šeik Tahnun je predsednik borda direktora i vlasnik 5,4 odsto akcija FGB banke ("First Gulf Bank")  iz Abu Dabija, koja je u većinskom vlasništvu vladarske porodice tog emirata. O nekom eventualnom vlasničkom udelu u "Royal Group" nema ni reči.

Pošto je nezamislivo da državni medij "The National" pogrešno navede vlasnika jedne kompanije, koji je uz sve to još i član vladarske porodice, nešto drugo je po sredi.

Odlično dobro obavešteni "Forbes" pokušava da utvrdi prave vlasničke odnose, a zanemaruje one fiktivne. Zbog toga ovaj američki časopis u imovinskoj karti šeika Tahnuna ne navodi da je on vlasnik "Royal Group", jer je stvarni vlasnik neko drugi. Šeik, očigledno, već poseduje iskustvo u zakulisnim operacijama.

Da je šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan čovek od poverenja emira Kalife bin Zajeda bin Sultana al Nahjana, apsolutnog gospodara Abu Dabija i predsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji se angažuje za najpoverljivije i najkomplikovanije finansijske transakcije, vidi se i iz njegovog imenovanja za glavnog pregovarača sa vrhuškom nemačkog automobilskog koncerna VW.

 

       Šta šeici kontrolišu

 

FGB banka je uz porodice Porše i Pieč najveći pojedinačni vlasnik pomenutog nemačkog proizvođača automobila, i zbog nedavne afere sa lažiranim rezultatima izduvnih gasova njene investicije su ugrožene do visine od čak tri milijarde dolara.

Prvo što je samovureni šeik Tahnun uradio posle postavljanja na mesto predstavnika FGB-a u poslovodstvu VW-a bilo je da na raport u Abu Dabi pozove sve direktore nemačkog giganta, ali i predstavnike porodica Porše i Pieč koje tradicionalno vode glavnu reč u ovom koncernu.

Oni koji ga poznaju, šeika Tahnuna opisuju kao veoma upornog čoveka, koji se ne zadovoljava rečima, već se zanima samo za brojeve i dokumentaciju istražuje do najsitnijih detalja. U odnosu na ostale prinčeve vladarske porodice Abu Dabija, ne voli bahate provode i živi relativno povučeno. Ima odlično profesionalno obrazovanje sticano na najelitnijim svetskim školama.

Zbog svih ovih svojih osobina, šeik Tahnun je čovek preko koga najveći broj članova vladarske porodice Abu Dabija pere pare. On istovremeno rukovodi i FGB bankom i "Royal" grupom,  koja je konačni vlasnik "Mirabanke" u Srbiji, pa je tako i ključni čovek u operaciji nove pljačke Srbije.

Devizne rezerve  svake države predstavljaju kamen temeljac njene monetarne stabilnosti. Sve centralne banke svoj novac drže u preferencijalnim bankama izuzetno visokog boniteta, jer se samo njihove garancije prihvataju u međunarodnom poslovanju.

Još od kraja 2013. godine Narodna banka Srbije svoje devizne rezerve postepeno prebacuje u FGB banku, koja ima rejting "A plus", što joj omogućuje poslovanje na međunarodnom tržištu hartija od vrednosti, posebno državnih obveznica.

Srbija raspolaže deviznim rezervama od oko 10,5 milijardi evra, a oko polovine te sume je na slobodnom raspolaganju, dok ostatak čine obavezni depoziti banaka i rezervisane garancije za kredite javnog sektora.

Novac poveren na čuvanje FGB banci ima kamatni prinos od manje od jedan odsto, a u pojedinim slučajevima se zaračunava sano eskontna kamata domicilne centralne banke (Federalnih rezervi, kada je u pitanju dolar, odnosno Evropske centralne banke, kada su deponovani evri). U pojedinim periodima ona je iznosla i manje od 0,3 odsto godišnje.

Držanje deviznih rezervi u FGB banci je, očigledno, štetno po Srbiju jer, zato što ne prati inflaciju, obezvređuje deponovana sredstva.

Ovaj posao je, međutim, veoma unosan za vlastodršce u Srbiji.

FGB banka, kojoj je na čelu šeik Tahnun, koristeći sredstva koja joj je na čuvanje poverila Narodna banka Srbije, finansijski podržava "Royal Group", koju kontroliše i šeik Tahnun. Za početak je predviđena transakcija od 300 miliona dolara koja će biti prosleđena "Mirabanci".

Ovu informaciju na neki način potvrđuje i advokatska kancelarija "Karanović i Nikolić" iz Beograda, koja je bila angažovana prilikom osnivanja "Mirabanke" u Srbiji.

Na veb prezentaciji pomenutih advokata pojavila se vest kako će početne investicije "Mirabanke" u našoj zemlji iznositi do 300 miliona dolara, što odgovara svoti koju je "Royal Group" dobila iz deviznih rezervi Srbije deponovanih u FGB banci.

Ove početne stotine miliona dolara biće upotrebljene kao navodne arapske investicije u Srbiju. Posle njih uslediće dalje povlačenje sredstava iz deviznih rezervi radi "investiranja".

 

       Interesi mahera sa državnog vrha

 

Najlukrativniji posao je onaj sa državnim obveznicama Srbije koje se kupuju uz kamatnu stopu od oko 4,5 odsto na godišnjem nivou. Računica je jasna: novac Srbije se "skladišti" uz trošak od 0,5 odsto godišnje, ali se investira sa prinosom od 4,5 odsto, što na godišnjem nivou čini čistu zaradu od 4 odsto, odnosno četiri miliona evra na svakih uzetih sto miliona evra.

Pošto Srbija prosečno godišnje proda obveznica za oko milijardu evra, to znači da maheri sa državnog vrha na ovaj način svake godine zarade 40 miliona evra investirajući preko arapskih saučesnika.

Uproštenim rečima, šema izgleda ovako: Guverner narodne banke, danas Jorgovanka Tabaković, po zakonu je jedina osoba koja odlučuje gde će se čuvati državne devizne rezerve, a o svojoj odluci nije dužna da obavesti ni narod, a ni Skupštinu, jer se to tretira kao državna tajna.

Ona, počevši od 2013, taj novac prebacuje u FGB banku u Abu Dabiju. Sa ovom bankom se zatim sklapa ugovor po kome se naše vlasti obavezuju da jedan deo sredstava dugoročno deponuju (najmanje na dve godine, koliko je potrebno da se završi "investicioni ciklus").

Pošto nije zgodno da se banka, koja čuva naše devizne rezerve pojavljuje istovremeno i kao investitor u Srbiji, direktor banke preko firme koju takođe kontroliše, a preko koje već pere pare, osniva "banku" koja nema ni pedigre, ni reference, ni štediše, a realno ni potencijalne mušterije.

Toj banci se, zatim, prebacuju sredstva iz deponovanih deviznih rezervi NBS-a, koja ona "plasira" kroz navodne kredite svojim klijentima (članicama iste poslovne grupacije, u ovom slučaju "Royal Group"), a oni zatim kupuju državne obveznice Srbije sa godišnjim prinosom od 4,5 ili više odsto.

Ovakvim poslovanjem Srbija "zarađuje" 0,5 odsto godišnje, ali istovremeno gubi četiri odsto koje međusobno dele ovdašnji političari i arapski šeici.

Prema izjavama čelnika "Mirabanke" ona je osnovana da finansijski, kroz povoljne kredite, pomogne arapskim investitorima u Srbiji i planira ukupni volumen poslovanja od oko pet milijardi dolara. Ova banka može da daje izuzetno povoljne kredite, jer posluje tuđim parama koje je dobila bez ikakve kamate, ako izuzmemo onih smešnih 0,5 (ili manje) odsto.

FGB može mirno da plasira od Srbije dobijene devize, jer se naša država obavezala da jedan deo sredstava neće povlačiti pre dogovorenog roka. Osim toga, ceo plan i jeste razrađen sa čelnicima ove unesrećene zemlje, koji zauzvrat svake godine dobijaju nekoliko desetina miliona evra da bi ćutali i žmurili.

 

    A 1. Velike investitore ne zanimaju državne obveznice

Iznenadno arapsko investiciono interesovanje za Srbiju ima svoju cenu, koja trenutno iznosi oko 10,5 milijardi evra, koliko su vredne naše devizne rezerve deponovane u njihovoj banci.

Da bi taj novac mogao da se ponovo plasira u Srbiju, ovog puta pod etiketom stranog ulaganja, potrebno je saučesništvo najviših struktura vlasti ove zemlje.

Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković jedina unapred tačno zna kada i koliko sredstava iz pomenute sume moraju da budu oslobođena za plaćanje dugova ili za vraćanje obaveznog depozita banaka. Zbog toga je njena uloga neprocenjiva.

Sav novac koji nije potreban za isplate po pomenutim osnovama može da bude "investiran". Najčešće su "investicije" u Srbiju, jer njihovu bezbednost i uspešnost garantuju saučesnici iz vrha vlasti.

Kako za deponovane devize garantuje FGB banka, koja je u vlasništvu porodice al Nahjan, srpske vlasti su morale pre početka akcije pranja para da nađu način kako da emiru garantuju da će u slučaju nepredviđenih okolnosti (kao što je dolazak poštenih ljudi na vlast u Srbiji) novac pravovremeno moći da bude povučen i vraćen na račun u FGB banci.

Zbog toga je vlada Aleksandra Vučića promenila zakon i omogućila i fizičkim licima, običnim građanima, da trguju državnim obveznicama Republike Srbije, jer se pokazalo da veliki investitori ne pokazuju naročito interesovanje za ove hartije od vrednosti.

Kako je prinos na obveznice viši od kamata na štednju u bankama, vlast očekuje da će građani bez razmišljanja obveznice kupovati na sekundarnom tržištu uz odgovarajući diskont.

Državnim obveznicama se sada trguje i na Beogradskoj berzi, a u prva tri dana primene izmenjenog zakona, u oktobru je promet iznosio 3,5 miliona evra. Ovo pokazuje da je vlast dobro izračunala da će narod od nakupaca otkupljivati ranije plasirane obveznice. Minimalna vrednost devizne obveznice je 1.000 evra.

Posle ovakvih vesti i emir će pristati da se njegova banka koristi za nezakonito reinvestiranje deviznih rezervi Narodne banke Srbije. Krajem oktobra NBS je na rezervama imala 10,67 milijardi evra.

 

    A 2. I FGB banka u Srbiji?

FGB banka je sredinom februara 2013. demantovala glasine kako započinje rad na srpskom tržištu. Krajem novembra 2015. pojedini inostrani mediji, koji prate dešavanja u bankarstvu i na finansijskom tržištu, objavili su vest kako FGB planira da uskoro dođe i u Srbiju.

Osim u UAE, banka je trenutno prisutna u Kataru, Singapuru, Londonu, Indiji, Libiji, Hong Kongu i Seulu. U Sjedinjenim Američkim Državama posluje preko partnera, kao što je "Wells Fargo". FGB raspolaže sopstvenim kapitalom od 33 milijarde dolara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI JE TIM ZA UPRAVLJANJE VUČIĆEVIM KABINETOM U STVARI PRODUŽENA RUKA ENGLESKE VLADE!!???

24. децембра 2015. Коментари су искључени

 

U sumrak najgore epohe u novijoj istoriji, na zgarištu onoga što je ostalo posle užasnih pljački koje je napravio režim Aleksandra Vučića, u još crnjem obliku nego prethodni vladari, vidljivo je da Srbija vapi za jasno definisanom strategijom. Kako državnom tako i nacionalnom.

Na političkom nebu nema novih lica i ideja, ali, međunarodne prilike su takve, da je više nego ikada jasno kuda i sa kim Srbija treba da ide. Polovinom decembra meseca, počinje zasedanje Rusko-srpskog međuvladinog komiteta, kojim će predsedavati Dimitrij Rogozin, potpredsednik Vlade Ruske Federacije. Nakon toga će i doći do razjašnjenja oko strateškog kursa srpske države.

Vučićev kabinet je pod prinudnom upravom britanske vlade i za njegovo pokajanje je već kasno. Kako na Istoku tako i na Zapadu.

 

                     Nikola Vlahović

PRODUZENA RUKA ENGLEZA U VUCICEVOM KABINETU3

 

Povratak Aleksandra Vučića iz jalove višednevne posete Kini, još jednom je podsetio na činjenicu da je ovaj neuravnoteženi čovek doneo Srbiji više štete nego ijedan njegov prethodnik koji je sedeo u fotelji predsednika Vlade Srbije.

Jer, činjenice govore da iza njegovih poseta stranim državama, koje je on redom proglašavao "istorijskim", nije stajalo ništa časno i za državu korisno. Naprotiv, on je sve svoje snage upotrebio kako bi najbolju radnu snagu u Srbiji pretvorio u najjeftinije belo roblje, koje danas radi za mizernu nadnicu, bez ikakvih radničkih i sindikalnih prava, znatno gore nego fabrički radnici na početku dvadesetog veka.

Istovremeno, Vučić je svim stranim kompanijama ponudio najveće moguće subvencije iz budžeta Republike Srbije, zvanično jedne od najsiromašnijih zemalja sveta. Potvrdivši opravdane sumnje da je ozbiljno poremećen, Vučić je nedavno za ovako širokogrud odnos prema strancima rekao i ovo: "…To što smo mi ponudili, to niko normalan ne bi ponudio!".

Uprkos svemu tome, on i njegova vlada nisu uspeli u Srbiju da dovedu nijednog istinski velikog investitora, a sve njegove priče o silnim milijardama evra, koje će američke i evropske kompanije ovde uložiti, obična su prevara, a ponekad i plod šizofrenih fantazija najluđeg čoveka koji je ikada izabran za predsednika Vlade Srbije.

Nakon tri godine njegove pogubne vladavine, prirodno je postaviti pitanje: da li je Vučić iz najnižih pobuda, dirigovan destruktivnom politikom SAD, Velike Britanije i Evropske unije, smišljeno i sistematski radio na likvidaciji Srbije kao države?

Da li je planski radio na uništavanju nacionalnih resursa, institucija, ubijanju domaće proizvodnje, likvidaciji sela i agrarne politike, kriminalizaciji javnih preduzeća, komunalom nasilju nad građanima, rasterivanju najpametnijih i najsposobnijih stručnjaka i sistematskoj instalaciji najgorih polu-idiota u vrhove državnih institucija?

Da je Vučić zaista lud, u to više nema nikakve sumnje, ali neko takav nikada ne bi, bez pomoći sa strane, tako precizno uspeo da udari u neuralgične tačke države, u ono što čini njen temelj i njen opstanak. To objašnjava sve razloga zbog koga je do sada opstao na vlasti, i zbog čega ga je takozvani strani faktor čuvao. Istina, i oni su digli ruke od njega. Šta je uradio, uradio je. Vreme mu je i kod njih isteklo.

Na žalost, dolazi vreme za sabiranje štete koju je Vučić napravio, zajedno sa grupom svojih ministara-štakora, te grupe najgorih čankolizaca i ljudskog smeća koje se ikada sastavilo u zgradi Vlade Srbije.

Sa druge strane, Vučićev kabinet je stavljen pod najstrožiju kontrolu od strane britanske vlade početkom ove godine.

Sredinom decembra meseca, počinje zasedanje Rusko-srpskog međuvladinog komiteta, i dolazak potpredsednika Vlade Rusije Dmitrija Rogozina, koji zajedno sa Ivicom Dačićem predsedava ovom organizacijom. Zasedanje treba da otvori i pitanje daljeg uplitanja Zapada u vojnu neutralnost Srbije.

Jasnije rečeno: postaviće se pitanje validnosti svega što je Vučić u Moskvi pričao. Naime, neposredno posle Vučićevog povratka iz Moskve, ruski ambasador u Srbiji, Aleksandar Čepurin je za "Sputnjik" izjavio da mu nije poznato da je srpska strana tražila kredit za nabavku ruskog naoružanja, te da srpska strana nije ni postavila ovo pitanje.

Britanska duga ruka takođe želi da se ratosilja Vučića…Njima takav profil licemera odgovara samo sezonski. Takav čovek, koji je naučio da pliva po površini, vođen politikom sitnog lokalnog prevaranta (sa svakim srdačno, ni sa kim iskreno), odgovarao im je samo privremeno, sve dok nije obavio najprljavi poslove.

 

       Ko, ustvari, upravlja Srbijom?

 

Kao znak najvećeg nepoverenja prema sumanutom profilu Vučićeve ličnosti, njegovim kabinetom, od početka 2015. godine, počela je da upravlja produžena ruka britanske vlade, preko sistema poznatog kao Deliveri junit (Delivery unit), što u doslovnom prevodu znači, "jedinice za isporuku".

Upravljanje Vučićevim kabinetom, osmišljeno je na osnovu nekadašnjeg modela rada kabineta britanskog premijera, koji funkcioniše pomoću timova koji su zaduženi za povezivanje svih institucija (tačnije, imaju odrešene ruke za izdavanje direktiva ministrima, direktorima velikih javnih preduzeća i svima koji vrše istaknute državne funkcije). Troškove za ovakvo "modeliranje" Vučićevog kabineta, na sebe su preuzeli trgovci i mešetari iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Mada se to drži u najstrožijoj tajnosti, većina od 15 članova takozvanog Deliveri junita su stranci. Izuzetak čine Igor Lončarević – zadužen za infrastrukturu, Dragan Glamočić – za poljoprivredu i Srđan Kuprešanin – za privatizaciju državnih preduzeća.

Ova kolonijalna administracija, predvidela je i upravljanje medijima, pa je čak i Emi Loson, šefica pres-službe aktuelnog britanskog premijera Dejvida Kamerona, održala nedavno u Beogradu predavanje i trening za ministre i njihove savetnike za medije, kako da se ponašaju i šta da pričaju i da li uopšte da pričaju.

Britanski tim, koji upravlja Vučićevom vladom, napravio je takav sistem rada, da direktor "Jedinice za implementaciju strateških projekata i ciljeva" rukovodi timovima za direktne strane investicije, za restrukturiranje javnih preduzeća, za reformu javne uprave, za infrastrukturu i za poljoprivredu, ali sve pod direktnom komandom iz Londona.

Nekoliko britanskih državljana, operativnih profesionalaca i jedan analitičar (obaveštajac) zadužen za prikupljanje potrebnih podataka, statistiku i pripremu izveštaja o statusu projekata, "mozgovi" su celog projekta upravljanja Vučićevim kabinetom, njegovom vladom, pa na kraju i kompletnom državom.

Ivan Bender, stariji partner u beogradskoj PR agenciji "Ruskin & Hunt", čovek koji se nalazio u takozvanom Kreativnom timu Srpske napredne stranke, zadužen za vođenje predizborne kampanje u Srbiji, od početka je učestvovao u ovom britanskom timu za "upravljanje Vučićem". Benderov "rezident", Eisin Asaf, inače poznati izraelski stručnjak za odnose sa javnošću, posredno je takođe uključen u taj posao.

Takozvani Deliveri junit tim, doveo je do toga da se intenzivno radi na privatizacija Telekoma, rasturanju EPS-a i priprema modela koji bi doveo do davanja koncesije za beogradski Aerodrom "Nikola Tesla". Koncesija za Aerodrom, nije teško zaključiti, pripremljena je za potrebe Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Na redu je spajanje javnih preduzeća "Putevi Srbije" i "Koridori Srbije"  po modelu koji se još u Britaniji razrađuje.

Na ovakve i slične načine, rasturanjem državne imovine, direktnim "pogodbama", bez rasprava u parlamentu, bez učešće ijedne nadležne državne institucije, na sceni je klasičan oblik britanskog kolonijalizma, nepromenjenog poslednjih dvesta godina. U konkretnom slučaju, na Srbiji se primenjuje model koji je primenjen u Maleziji i Pakistanu, gde Britanija drži osnovne poluge vlasti preko sličnih Dileviri junit organizacija.

Ili, kako to reče samozvani filozof nove srpske destrukcije, Aleksandar Vučić:"…Da bismo postojali, moramo da se menjamo iz korena". Mada je ovde reč o čupanju iz korena, a ne o bilo kakvoj promeni…

U tekstu koji je nedavno objavio američki časopis "Forin polisi",  nepotpisani autor tvrdi da su Britanci tek ove godine preuzeli pune komande iz Vučićevih ruku, "samo zato što više ne moraju da budu pažljivi sa njim, kad je Kosovo u pitanju". Jednostavnije rečeno, sve što je trebalo da bude potpisano, već je potpisano…

Do koje mere su strani protektori u Srbiji silni i drski, svedoči i činjenica da američkog ambasadora u Srbiji, Majkla Kirbija, čuva Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) koja pripada Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Tako se Kirbi hvali: "…U Srbiji imate dobro obučene ljude, ljudi koji čuvaju mene iz SAJ-a, iz PTJ i druge, koji su veoma obučeni da razumeju ovaj fenomen, ali proces terorizma se u međuvremenu menja, od uzimanja talaca na klasičan način, do ljudi koji su sada spremni da ubiju i sebe i da ugroze živote drugih ljudi…".

U informatoru MUP-a, koji je objavljen na internet stranici ovog ministarstva, potvrđeno je da SAJ, između ostalog, obezbeđuje zgradu ambasade SAD, ambasadora SAD i njegovu rezidenciju.

Tako je Kirbi zaštićen od terorista. Ali, ko će Srbiju da zaštiti od Vučića? Ili, od Majkla Kirbija? On je prvom polovinom novembra zablokirao pola Beograda, samo da pokaže oružanu silu i zapreti kako će se obračuna sa građanima ako im padne na pamet da izađu na demonstracije i pobune se protiv neljudskih uslova života i terora njegove vlasti.

 

       Život kao u robovlasničkoj koloniji

 

Više od 1.000 dana Vučićeve apsolutne vlasti, što formalne što neformalne, obeležene isključivo lažima i izmišljenim aferama, govori da on neće birati sredstva radi očuvanja gole vlasti. Koliko mu je do nje stalo, govori i činjenica da ga život u njegovoj "političkoj bazi" uopšte ne zanima (osim kad je njegovo najbliže okruženje u pitanju).

Naime, dok se u lokalnim odborima Srpske napredne stranke dešavaju svakodnevni raskoli, a ponegde i fizički obračuni, na vrhu državne vlasti, Vođa i dalje slepo sprovodi zadatak razaranja države i nasilja nad građanima.

Surova pljačka javnih preduzeća, na čijem čelu su njegovi lokalni mafijaši, traje nesmanjenim tempom. Od početka ove godine, zbog pljačke i stranačkog upravljanja državnom imovinom, iz njih je ispumpano preko milijardu i po evra, a sve je otišlo u džepove vodećih ličnosti vladajuće stranke i u budžete njene propagandne mašine.

Zbog takve politike, tri petine ukupnog gubitka srpske privrede u prošloj, 2014. godini, otpalo je na podmirivanje ogromnih apetita Vučićevih skakavaca. Tačan podatak je da su gubici preduzeća u restrukturiranju 77 milijardi dinara, a 30 milijardi dinara je manjak firmi u stečaju i likvidaciji.

To je, dakle, više od 100 milijardi dinara gubitaka i to onih koji su javno priznati! A, prema nezvaničnim informacijama, barem još polovina te sume negde nedostaje. O kakvoj je pljački reč, govori i podatak da je javno objavljeno kako su 482 javna preduzeća u 2014. godini smanjila gubitak sa 48 milijardi dinara, koliko je iznosio u 2013. godini, na 42 milijarde dinara u 2014. godini! Ali, to je kap soli u moru, ta preduzeća gubitke i dalje beleže!

Pre samo godinu dana, uoči Nove 2015. godine, Vučić je izgovorio i jednu od najvećih laži tokom svog mandata, da je Srbija po rastu privrede među 10 vodećih zemalja u Evropi!

A, kako radnici žive u njegovom modelu "liberalnog kapitalizma", govore i oglasi stranih kompanija u Srbiji poput ovog: „..Za mesto operatera u proizvodnji nije potrebno prethodno iskustvo. Minimalni nivo obrazovanja koje zaposleni treba da imaju je II stepen, odnosno osnovno obrazovanje, kao i III, IV, V, VI i VII stepen stručne spreme. U obzir dolaze svi profili obrazovanja. Posao zahteva osmočasovno stajanje, zbog čega kandidati moraju da zadovolje zdravstvene uslove, a to znači da su sposobni da stoje osam sati dnevno. Osim tog uslova za zaposlenje, ne postoje drugi."

Nikakvo obrazovanje, nikakvo znanje, samo fizička sposobnost! Ovako se uništava srpsko društvo i ponižava svaki građanin, pod izgovorom „otvaranja novih radnih mesta" u Vučićevoj robovlasničkoj koloniji.

U međuvremenu, zaposlio je više od 32.000 ljudi, sve članova Srpske napredne stranke i njihovih koalicionih partnera, kao i njihove bliže i dalje srodnike. Sa jedne strane, glumio je da rešava pitanje prevelikog broja zaposlenih u državnih upravi, a sa druge radio sve protiv toga. Ali, to je samo jedan mali deo njegovog bipolarnog poremećaja i duboke unutrašnje podeljenosti. Ipak, rešenje za ovu sociopatiju, našli su oni koji upravljaju njime.

Naime, prema planu britanskih službi koje upravljaju njegovim kabinetom, za sledeću godinu je obezbeđen priliv novih socijalnih slučajeva koji će biti prinuđeni da rade za 200 evra mesečno. Na žalost, nikome ne pada na pamet da se pita, da li je onih 10.000 evra subvencije stranim firmama koje daje Vučićeva vlada, svrsishodnije dati sirotinji za početak novog života ili ih je lakše baciti u kasu stranih osvajača? Da li je svaka strana banka u Srbiji ovlašćeni zelenaš koji nema nikakvu obavezu prema državi i deponentima, osim lihvarenja i pljačke?

Primera radi, u Evropskoj uniji, sve banke plaćaju kamatu centralnim bankama, koje imaju deponovane velike sume novca. Na taj način ih teraju da finansiraju privredu. U Mađarskoj je, odlukom premijera Orbana, svaka strana banka još dodatno oporezovana. Samo u Srbiji bankarska mafija radi šta joj se hoće, pa i to da diktira pravila monetarnog sistema i politiku Narodne banke.

Ali, za Vučićeve prohteve, para ima sve manje. Ipak, on svim silama pokušava da pronađe novac kod onih koji hoće da plate i najprljavije poslove. Tako je krenuo da se nudi kao "faktor" u rešavanju takozvane imigrantske krize. Ponadao se da će barem milijardu evra uzeti iz evropskih fondova za sprečavanje dalje invazije islamskih masa u Evropu.

Istog dana kad je sastavljen Vučićev tim za pitanje imigranata koji se kreće u trouglu Preševo-Subotica-Šid, počelo je i masovno krečenje starih kasarni JNA, neupotrebljenih hala i skladišta, masovna adaptacija objekata koji nisu imali jasno definisanu namenu i slično, a sve po direktivi koja je stigla iz Brisela, kako bi se postojeći kontigenti islamskih imigranata zaustavili u Srbiji.

Za samo pet poslednjih meseci, od Preševa do Beograda registrovano je ni manje ni više nego skoro pola miliona ilegalnih ulaza iz arapskih zemalja. Uprkos tome, Vučić širi i ruke i granične prelaze, kako bi prigrlio što više njih i kako bi se što više dopao orijentalnim despotima, čija je namera da pokore centralnu Evropu, na radost kriminalnih stratega iz SAD i Velike Britanije.

Ali, para opet nema. Ni iz Evrope ni od "arapskih prijatelja". Zatočen je, u žicama sa svih strana, zajedno sa svojom "islamskom braćom" koja hoće da se sjure u Evropu i podeli je na sandžake i nahije. Zato je i njegov kabinet je pod prinudnom upravom britanskog komonveltaDa ne ode predaleko u svojim suludim namerama. U stranci kojom predsedava, isto je kao i u njegovoj glavi: vlada haos i paranoja.

 

    A 1. Ko će da brine, o braći preko Drine

Mada je svojom destruktivnom politikom zatvorio sva vrata prema zemljama nekadašnje Jugoslavije, za neupućene je najveće iznenađenje bila Vučićeva prošlogodišnja "promena kursa" prema vladi Milorada Dodika u Republici Srpskoj. Ali, samo za neupućene. Vučić je od prvog dana svog mandata imao zadatak da se pokloni unitarnoj Bosni i Hercegovini a da Republiku Srpsku kao entitet uopšte ne spominje.

Njegovi PR stručnjaci, radili su čak i u izbornim štabovima Dodikovih protivnika, a njegova poslednja poseta Sarajevu jasno je nagovestila da je spreman da okrene leđa svakoj srpskoj vladi u Banjaluci. I na ovaj detalj su obratili pažnju ruski posmatrači. Sredinom decembra, kad Rogozin bude u Beogradu, treba očekivati da se ubuduće jasno definiše i odnos prema Republici Srpskoj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: