Архива

Archive for април 2014

SMEMO LI GA DOTAKNUTI??! DIREKTOR POLICIJE SRBIJE

 

Ove nedelje, kada je formirana Vlada Srbije, Milorad Veljović će promeniti petog premijera. Svi odlaze, Milorad ostaje. Ali, već ima onih koji obilaze oko Milorada, kao oko ranjenog Vuka. Bezecovali su njegovo mesto. Ali, ko ima para kao Milorad, i ko ima toliko zaduženih ljudi, kao Milorad? Kada pohlepa obuzme čoveka koji je na položaju, a društvo nema nezavisne institucije koje bi ga mogle sprečiti da se ograniči njegova samovolja, onda se ni građani nemaju čemu dobrom nadati.

 

          major Goran Mitrović

 

Milorad Veljović je i dalje direktor srpske policije. Menjale su se vlade, ministri policije, ali je on tu. Zreo za penziju, ali neće u penziju.

Pre dve godine, kada je Aleksandar Vučić imenovan za prvog potpredsednika Vlade Srbije, žestoko se založio da Milorad Veljović ostane na mestu vršioca dužnosti, a potom da bude postavljen za direktora i u trećem mandatu! Tako je od njega zahtevao njegov promoter Miodrag Rakić, nekadašnji šef kabineta predsednika Republike Borisa Tadića i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost. Pravilo je da nova vlada bira i novog direktora policije. Hoće li Milorad Veljović ostati na mestu direktora policije? Hoće, nema sumnje.

Po Zakonu o policiji, za direktora policije može biti imenovano lice koje je u stalnom radnom odnosu u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Milorad Veljović je rođen 1958. godine i po sili zakona odavno je morao biti penzionisan. Dakle, ne ispunjava zakonski uslov da je na mestu direktora policije.

Za vreme Veljovićevog rukovođenja policijom, Srbija je najsurovije opljačkana. Politička mafija je nekažnjeno pljačkala fondove, banke, privredna društva, javna preduzeća, kreditne linije. Iz zemlje je izneto preko 51. milijardu evra, ne računajući poslednje dve godine Vučićeve despotije i lopovluka.

Ali, nije Milorad Veljović bio besplatni čuvar blaga srpske mafije, koja je, uglavnom, bila okupljena oko Demokratske stranke.

Stupajući na scenu, Vučić je, među prvima, odredio šabačkog biznismena za utvrđivanje njegovih pljački. Više od milijarde evra, gospodin Bogićević je opljačkao uzimajući kredite od poslovnih banaka, iz Fonda za razvoj Srbije…Oko 4.000 zaposlenih iz njegovih kompanija od marta prošle godine ne prima plate, nemaju radni staž, ni zdravstveno osiguranje. I od Rusa je uzeo 160. miliona evra, kao avans za izvoz hrane iz Mačve, ali je u Rusku federaciju izvezao samo obećanje, i u Moskvu poslao Veljovićevog sina Nemanju, kao direktora predstavništva svoje kompanije!

I dok gladni seljaci, koji mu prodaju mleko, voće, čekaju da im plati njihov trud, Bogićević od države naplaćuje i premije, i stavlja u svoj džep. Isto tako, dok rudari njegovih rudnika ulaze gladni u okna, gospodin Bogićević odvaja mesečno za platu Veljovićevom sinu Nemanji 10 hiljada evra, plus troškovi za zakup stana i lečenje. Oba Veljovićeva sina su teški narkomani, i Nemanja se leči u Moskvi. Bolest je svačija, i molimo se Bogu da se od te teške zavisnosti izleče i Miloradovi sinovi Nemanja i Stanko.

Veljovići su puni para. Miloradova žena Stanica ima oko tri hiljade evra platu u Komercijalnoj banci, sin Stanko je bio zaposlen u Srpskoj banci, sa platom od dve hiljade evra, mada se retko pojavljivao na poslu. Srpska banka je pred stečajem, pa je Milorad svog sina zaposlio kod Rusa, u Naftnoj industriji Srbije! Izgleda, ni to nije dovoljna para koja može da zadovolji apetite Milorada i Stanice!

Veljovići su i ljubitelji nekretnina. Parama sponzora sagradili su Veljovići dve kuće na Goliji, a u neposrednoj blizini baze Žandarmerije, koja danonoćno vodi računa da nezvani gosti ne prođu pored njih.A gradnja na tom mestu je zabranjena.

Osim za Milorada. Milorad je čovek koji ne odbija prijatelje. Žandarmi čuvaju i njegovu kuću u Surčinu (na Ledinama). Ko god mu je ponudio stan, “za đecu, nije za njega, njemu ne treba“, prihvatio je, da se darodavac ne naljuti. Ali da se taj glas ne bi širio, knjižio ih je na imena rodbine, naročito ženine, zbog drugog prezimena.

A stanove su mu kupovali Mišković, Beko, skoro svi tajkuni kojima je Milorad, prethodno, obećavao “punu zaštitu u životu i radu“, i daleko od očiju tužilaštva i suda.

A Miloradova "đeca" vole da troše. Oba su imala danonoćno policijsko obezbeđenje. A "đeca" vole i noćni život, splavove, muziku, skupa pića, šampanjac Don Perinjon, dobru koku. Mlađi Stanko svake noći troši po hiljadu evra. Dobra duša, kažu njegovi čuvari, dobroćudan je, čašćava drugove svoje. Sve te pare će njegov tata, nesmenjivi direktor srpske policije, samo jednim pozivom da zaradi.

Šta će protuvi Miloradu Veljoviću tolike pare, stanovi, kuće, limuzine, vikendice?

Narko diler sa Kosova Ćazim Osmani hara Beogradom. Milorad mu je zaštitnik. Dao mu je lažni pasoš, policijsku pratnju. Narko bos Ćazim Osmani pretukao je 25. oktobra u hotelu "Zira" svoju dugogodišnju devojku Mandu Popović, i otišao iz hotela.

Kada je ona u Policijskoj stanici Palilula prijavila slučaj, saslušana je u prisustvu načelnika stanice i načelnika službe kriminalističke policije. Izjavila je da je videla kako je jednom prilikom Ćazim (a susreti narko bosa i srpskog direktora policije su česti) dao Veljoviću 500.000 hiljada evra!

Odmah su pomenute policijske funkcionere pozvali iz Uprave kriminalističke policije Beograda i naredili im da Mandu Popović privedu na ispitivanje u zgradu Policijske uprave Beograda. Dva dana kasnije ona je pred istražnim sudijom promenila priču, jer joj je zaprećeno da nikada više neće moći ući u Srbiju! I Ćazim je oslobođen! A Ćazim i Milorad se, obično, sastaju u hotelskim klozetima, da razmene prijateljske pozdrave i tovare novca. Ćazim za Miloradove sinove donese i najčistiju koku, da se "đeca" ne truju.

Miloradove susrete sa Ćazimom na mokrenju zabeležile su i novine. Aleksandar Vučić je namrgođen najavio “punu istragu o ovom događaju, o kojoj će javnost biti obaveštena“. Kakva istraga, kakvi bakrači! Miloradova desna ruka je Zoran Morić, Milorad Veljović će promeniti petog premijera. Svi odlaze, Milorad ostaje. Veljović podigne slušalicu, Morić šalje svoje čauše da obrađuju žrtvu, da je more glađu, žeđu i strahom.

Ne postoji u Evropi direktor policije ravan Miloradu. Svi su onu puki siromasi. Milorad može da ih kupi samo jednom kreditnom karticom. Može sve direktore policija evropskih država da ugosti, svakog da odvede u svoj stan, kuću, vikendicu, letnjikovac, i da mu svi pozavide.

Niko nije takav Juda kao Milorad. Izdao je svaki nacionalni interes, za dobru svotu novca, za stan, za prijateljstvo. I ako su u rasulu, srpske službe bezbednosti zadokumentovale su Miloradove dogovore sa Ćazimom Osmanijem, da ako njemu prigusti, uz Besu (tradicionalnu albansku "zadatu reč"), može da ode na Kosovo i Metohiju, da živi sa sinovima, svojim sokolima, i da sa pasošem Republike Kosova, putuje kuda hoće po Evropi, i troši svoje krvavo zarađene pare. A kad je on Ćazimu dao lažni pasoš, na ime Miloša Petrovića, može i Ćazim Miloradu!

Ove nedelje, kada se formira Vlada Srbije, Milorad Veljović će promeniti petog premijera. Svi odlaze, Milorad ostaje. Ali, već ima onih koji obilaze oko Milorada, kao oko ranjenog Vuka. Bezecovali su njegovo mesto. Ali, ko ima para kao Milorad, i ko ima toliko zaduženih ljudi, kao Milorad? Ako uskoro Miloradu ne navučemo bukagije, mnogi oko njega krvavo će se provesti. Milorad se lako oslobađa prijatelja. Samo neprijatelje služi unizno.

Milorada je teško pogodila vest da Miodrag Rakić, kome je mandatar Vučić, zbog njegove “neobične sposobnosti i stručnosti po bezbedonosnim pitanjima“ hteo da ponudi najvažniju funkciju u vladi, to neće moći zbog njegovog teškog zdravstvenog stanja.

 

©Geto Srbija

materijal: lIst protiv mafjie

MEDIJSKA ANESTEZIJA SRBIJE BEZ TEŠKIH TEMA: ALCHAJMEROV SINDROM I EŠALONI MEDIJSKE KAMARILE SRBIJE

26. априла 2014. Коментари су искључени

 

Medijski mrak nad Srbijom je potpun, jer ga sprovode večiti urednici svih režima. Nekada su se borili za Veliku Srbiju, danas na nju pljuju i okreću se Evropskoj Uniji kao spasiocu, a oni koji su se protiv takve Srbije nekada borili, zarad dobre zarade zaboravljaju protiv čega su onda bili. Režim ih je sve kupio, kako bi narod uspavljivali lažnim obećanjima. Buđenje će biti bolno. I za vlast i njene medije, tvrdi Vučićev nekadašnji bliski saradnik Predrag Popović, ugledni novinar i urednik "Pravde".

 

          Predrag Popović

 

Dolaskom na vlast Aleksandar Vučić je promenio ženu, prijatelje, kumove, saradnike, protivnike, kuće, automobile, saldo na računima…Sve, samo ne sebe i staru ambiciju da bude glavni urednik svih srpskih medija.

Bez otpora, vlasnici i glavni urednici stavili su se na raspolaganje diktatoru i njegovom političkom kartelu. Neki uplašeni, a neki podmićeni, pristali su da žmure pred režimskim nasiljem i da, kad vođa piša uz vetar, ćute kao zaliveni. U interesu vlastite budućnosti, zaboravili su njegove zločine iz prošlosti, čija repriza upravo traje.

Nesposoban, bez znanja, snage i volje da rešava političke, ekonomske i socijalne probleme, Vučić opstanak na vlasti obezbeđuje na jedini mogući način: primitivnim populizmom i kolektivnom hipnozom.

Preko svojih medija 24 sata dnevno kreira paralelnu stvarnost, kojom anestezira nezadovoljstvo građana. Uostalom, zašto da se javnost bavi teškim temama nezaposlenosti, besparice i gladi? Neka nesrećnici gledaju šou Ognjena Amidžića, slušaju hitove Ane Nikolić ili, ako baš ne mogu bez literature, neka čitaju novi bestseler Jelene Bačić. I neka se ne plaše, ne preti im nikakva budućnost.

Svoju multimedijalnu legiju Vučić je podelio u nekoliko eskadrona. Strateški najvažniji proces nacionalne lobotomije poverio je Veranu Matiću, Ljiljani Smajlović i Radomiru Ratku Dmitroviću.

Matić je rado prihvatio ponudu koja se ne odbija. Dok bi rekao „dolar", zaboravio je na ratne zločine, velikosrpski nacionalizam, Karlobag i Antin, Šešelja, zarđale kašike i ostale simbole Vučićevih 15-godišnjih političkih avantura.

S druge strane, ni Vučić nije ostao imun na Alchajmerov sindrom. I on je zaboravio na obećanja da će redakciju B92 proterati iz zgrade SIV 3, koju je Matiću u bescenje iznajmio Mlađan Dinkić. U miraz, Matić je Vučiću doneo Brankicu Stanković, Olju Bećković i lični cenzorski talenat, otporan na svaki izazov morala i inteligencije.

Ljiljana Smajlović nije iz te priče. Milost gospodara nije osvojila ustupajući mu neki medij. Ponudila mu je jedino što je imala – lični integritet i falsifikovane činjenice o najkrvavijoj mrlji iz vremena Vučićeve vladarske premijere.

Punih 15 godina Smajlovićka se predstavljala kao bliska prijateljica Slavka Ćuruvije, a nastupala kao pokojnikov nezvanični advokat. Vremenom, s promenom vlastitih interesa, korigovala je i stavove o Ćuruviji. Prvo je izvršila šaptačku diverziju, plasirajući tvrdnju da je vlasnik „Dnevnog telegrafa" sam izazvao svoju tragičnu sudbinu kad je u Vašingtonu od uticajnih američkih diplomata tražio da utiču na Haški tribunal kako bi bila podignuta optužnica za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića. Tim zahtevom Ćuruvija je sam sebi potpisao smrtnu presudu, a da li je on to zaista pričao u američkom Kongresu zna Smajlovićka, sedela je pored njega. Kako god bilo, ta teorija se svidela Vučiću.

Ako je Ćuruvijinu likvidaciju naručio osvetoljubivi Milošević, njegova odgovornost za taj zločin je manja. Naravno, Smajlovićka zna da je Vučić, kao svaki dželat, uz žrtvu bio do kraja, kad joj je najteže.

Međutim, to je ne sprečava da sada, kao glavni urednik „Politike", kreira prljavu kampanju protiv Branke Prpe, jedine osobe koja se javno suprotstavlja Vučićevoj patološkoj predstavi o istrazi ubistva Ćuruvije, sve s Mikijem Kurkom i Miloradom Ulemekom u glavnim ulogama.

Bez ikakvih moralnih dilema, Smajlovićka objavljuje tekstTreći metak Branke Prpe", kojim je optužuje za podrivanje istrage i podršku ubicama. Eto, Prpa laže kad tvrdi da nije Kurak pucao u Ćuruviju, znaju to Vučić i Legija. I Smajlovićka zna istinu. Zna, a ne stidi se. Neka se istina stidi nje.

Da bi triling bestidnih slugu bio upotpunjen, Vučić je „Večernje novosti" poverio Ratku Dmitroviću. Dobar i logičan izbor. Dobar po njih dvojicu, katastrofalan po „Novosti" i čitaoce.

Logičan, pošto i Dmitrović, kao i njegov novi gazda, ima isti odnos prema logici i moralu. Kao izbeglica iz Siska, čim se proslavio ratnohuškačkim komentarima na RTS-u, Dmitrović je dobio stan u Beogradu, a nešto kasnije i napad ksenofobije, koji ga je naveo da podržava Udruženje starosedelaca Srbije. No, možda i u tome ima logike, pošto je tada Vučić zagovarao srpske granice na liniji Karlobag-Virovitica, pa je i Dmitrovićev Sisak bio ako ne baš srce, a ono, recimo, dojka Srbije.

Dok Matić, Smajlovićka i Dmitrović na ozbiljniji način kanališu Vučićeve avanture, za pravu hipnozu lakoverne publike zaduženi su Željko Mitrović, Aleksandar Rodić i Dragan J. Vučićević.

Mitrović je, po svemu, najvažniji komandir Vučićevog medijskog odreda za uvođenje mraka. Em što Pinkova imperija ima najveći uticaj na srpske „grandovce" i „farmere", em njen vlasnik ima bogato iskustva službe svakoj vlasti. Kao što je tvrdio jedan njegov pandan, Mitroviću je svaki vladar lično ugrađivao novi himen.

Prvo mu je Mira Marković, nežnim dodirom moći i para, dok je klečeći molio za milost, ispunila sve mladalačke snove. Bio joj je veran do kraja. Njenog. Čim je pala s vlasti, novi političko-medijski himen ugradili su mu dr Zoran Đinđić, hirurg Goran Vesić i primarijus Beba Popović.

Odlično su to uradili, Mitrović je sačuvao ženstvenost od smotanih flertova Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Pukao je tek pred muževnim Draganom Đilasom. Ni ta romansa nije imala srećan kraj. S istančanim instinktom za preživljavanje, Mitrović je među prvima prešao u Vučićev zagrljaj, usput, iz ličnog zadovoljstva i za ljubav novog izabranika, svakodnevno demolirajući Đilasa.

Televiziju je pretvorio u naprednjački bastion, prepun „teških reči", partijskih raspuštenica i ljubavnica. Mitroviću to ne smeta, spreman je na sve, gde Vučić okom, on skokom. Dok Vučić ne padne. E, onda će se i on suočiti s ružičastim besom.

U jesen 2009. godine, pritisnut medijsko-pravosudno-policijskom akcijom Mlađana Dinkića, Radisav Raja Rodić završio je u zatvoru. Da ne bi s tatom delio ćeliju, Aleksandar Rodić se skrivao u Vučićevom vinskom podrumu.

Kralj „Kurira" i princ-prestolonaslednik neočekivano su povukli pametan potez, nagodili su se s režimom. Tata je priznao da je lopov, pa je robiju odležao u bolnici. Sin je priznao da voli Đilasa, koji mu je omogućio da nad „Kurirom" zadrži vlasništvo, ali ne i uređivačku slobodu.

Iznevereni Vučić obećao je žestoku osvetu izdajniku Rodiću Junioru. Nije čekao dugo. Đilas je s vlasti pao pravo na naslovne strane „Kurira", ali sad s vučićevskim tretmanom. Aleksandar Rodić nije hteo da sluša zdrav razum, sad mora Vučića.

Dok u Mitrovićevoj i Rodićevoj bolesti, kakva god bila, ipak ima sistema, Dragan J. Vučićević, takozvani vlasnik, glavni urednik i sve ostalo u „Informeru", ne dozvoljava inteligenciji da nadjača karakter.

Sa psiho-fizičkim karakteristikama lopte – predmeta ispunjenog šupljinom – prepušta se masi para i estradnom ubrzanju ličnog brendiranja, dokazujući da slepog vođu mogu da prate samo isti takvi guslari. Kao i Vučić, i Vučko može sve. Dok ga plaća Mišković, Vučko je spreman da progoni stoku bezrepu, koja, aman-zaman, nije srećna zbog tajkunizacije Srbije.

Kad nađe novog sponzora, s istom gorljivošću udara po Miškoviću i svima koje taj zli tajkun plaća ne bi li izvršili državni udar i s vlasti zbacili demokratskog diktatora. No, ne treba mu zameriti, i takav on ima upotrebnu vrednost. Kao svaki pacov, prvi će, bekstvom, najaviti potonuće Vučićeve galije.

U trećem ešalonu diktatorove medijske kamarile nalaze se mnogi čudnovati likovi, spojeni samo strahom i pohlepom. Iskustvom i mudrošću ističe se Milomir Marić. S obzirom na profesionalne kapacitete, imao bi snage da se suprotstavi ludilu čiji je sastavni deo.

Pošto zna s kim ima posla, sažalio se nad sobom, odustao od borbe i prihvatio ulogu svedoka-saradnika. I jurodivi Petar Luković dobro zna ko je i kakav je Vučić. Međutim, zna i da im je sponzor isti, pa ne želi da talasa.

Bratislav Braca Grubačić takođe duva u Vučićevu tikvu, nadajući se da će time uspeti da svoje ime oduva iz istrage o ubistvu Dade Vujasinović.

Uz njih, nazovimo ih novinarima, u istom rangu nalaze se i cicibani poput Vladimira Đukanovića, Predraga Jeremića i sličnih medijskih nusproizvoda.

S tako raspoređenim čuvarima mraka, Aleksandar Vučić uspeo je da Srbiji kao jedini sistem informisanja nametne izveštaje o informativnim razgovorima građana i policije. Na sreću, hipnoza ne može večno da traje. Buđenje će biti bolno. Po zasluzi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

OPSTRUKCIJA PROJEKTA „JUŽNI TOK“: ANTIRUSKE IDEJE PREKO EBRD I MINISTARKE ENERGETIKE

25. априла 2014. 1 коментар

 

Nova srpska vlada imaće prioritetnu obavezu da nastavi ubrzano sa radovima na trasi gasovoda "Južni tok". Od brzine radova zavisiće i celokupna privredna perspektiva u narednim decenijama. Ukoliko ovo ne budu za ozbiljno shvatilo političko vođstvo u Srbiji, biće to kraj njihovog decenijskog paradiranja praznim pričama i početak potpunog sloma dosadašnje državne strukture, bankrot i haos. Tim povodom, potsećamo na kraći pregled dosadašnjih nedoslednosti srpskih vlasti prema ruskoj energetskoj strategiji na ovom delu Balkana.

 

          Insajder: E-8

 

Generalni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović u maju će napustiti ovo javno preduzeće, i verovatno će prihvatiti funkciju direktora kompanije Južni tok. Vest da on odlazi obradovala je njegove ostrašćene neprijatelje u u Srpskoj naprednoj stranci, pre svih ministarku energetike Zoranu Mihajlović. Istina, Mihajlovićeva je radila na tome da on završi u istražnom zatvoru, zbog čega je na sebe navukla bes ruskih zvaničnika i dovela u pitanje svoj opstanak na mestu ministra energetike.

Mi imamo načina da se obračunamo sa ministrima energetike koji stoje na putu naših i vaših energetskih interesa, raspitajte se kako smo to uradili u zemljama u regionu, saopštili su predstavnici Rusije, u jednom neformalnom razgovoru sa budućim premijerom Srbije, Aleksandrom Vučićem. Tom prilikom su mu diplomatskim rečnikom skrenuli pažnju da oni smatraju da je Mihajlovićeva odgovorna za pokušaj opstrukcije projekta "Južni tok" i dodali da oni, uprkos dobrim rezultatima SNS, nju ne žele u istoj u ulozi u novoj Vladi.

Ali, ni oni koji Mihajlovićevu ponovo guraju u fotelju ministra energetike, i koji ne žele "Južni tok", nisu bezazleni. Mada je ministarka više puta tvrdila da ona ne radi protiv ruskih interesa, pogotovo ne protiv "Južnog toka", koji je i "srpski interes", Rusi joj nisu poverovali.

Mihajlovićeva, po svemu sudeći, nije iz čistog hira radila protiv Rusa, nego, kako kažu dobro informisani izvori u vrhu ruskog energetskog menadžmenta, po instrukcijama Zorana Koraća, u javnosti poznatog kao bivšeg savetnika Milorada Dodika. O Koraću, inače, kruže dve urbane legende. Prema jednoj on je rezident CIA na Balkanu, a prema drugoj, u pitanju je čovek sa jakim vezama u američkom Stejt departmentu. Dok je savetovao Dodika, ovaj je vodio proameričku politiku. Od kada ga ne savetuje, Rusi su u Republici Srpskoj kupili naftne kompanije, i počeli eksploataciju nafte u Semberiji.

I bez Koraća, Mihajlovićeva je bila uticajna i moćna. Samo činjenica da je imala veliko Vučićevo poverenje i odrešene ruke za obračun sa SPS kadrovima, činili su je "opasnom ministarkom." Juriš na Bajtovića, ispostaviće se, nije bio jednostavna misija. Nakon prijava koje je Mihajlovićkin tim za borbu protiv korupcije podneo protiv Bajatovića, ona je pokušala i da ga smeni. Pozivajući se na formacijsku hijerarhiju.

Rusi su, naravno, zaobišli ministarku, pa je predsednik Upravnog odbora Gasproma Aleksej Miler, objasnio Aleksandru Vučiću da je interes Gasproma da Dušan Bajatović bude na mestu direktora Srbijagasa.

Ministarkin tim tada je doneo pogrešne zaključke kako je Bajatović u dobrim odnosima samo sa Milerom. Mesecima su vodili akciju koja se bazirala na takvoj pretpostavci. Onda su saznali da su Bajatovićevi dobri prijatelji Arkadij i Boris Rotenberg, Putinovi dobri drugovi, koje je Evropska unija među prvima stavila na listu 120 osoba kojima bi moglo da bude zabranjeno putovanje u zemlje članice, zbog događaja u Ukrajini.

 

     Koreni problema i deobe klanova

 

Srbija nema nikakvu strategiju za nekoliko hiljada građana koji se greju isključivo na gas. Većina njih nema ni sredstava da na brzinu preprave grejne sisteme i počnu da se greju na neki drugi način. Ministarka Mihajlović je u izjavama često isticala da gasa nema ni na vidiku te da smo Rusima dugovali novac, a da ga nismo imali, kao i da bi situacija bila bolja da smo tada imali izgrađeno gasno skladište.

Tvrdila je i da su Rusi bili spremni da gas isporuče direktno Srbijagasu, a da im mi novac prosledimo, kada ovo javno preduzeće naplati dugovanja od potrošača u Srbiji. Ovakvo rešenje Rusi bi prihvatili da su im date bankarske garancije, ili neke druge garancije. Ispostavilo se da naša strana zapravo nije ozbiljno ni pokušavala da takvo rešenje sprovede u delo.

Tadašnji direktor Srbijagasa, Miloš Milanković, napravio je dogovor da se gas umesto direktno Srbijagasu, proda preko posredničke firme Jugorosgas. Zbog ovakvog dogovora ispostavilo se, Srbija je godišnje gas plaćala nekoliko desetina miliona evra skuplje.

Tek, Bajatović je ovu firmu izbacio iz posla posredovanja za ruski gas. On je u posao posredovanja uveo drugu kompaniju, o čemu su naprednjački mediji pisali u nastavcima tokom izborne kampanje. Ipak jednu stvar Mihajlovićeva i drugi učesnici tadašnje gasne krize i spora sa Rusima do danas nisu ispričali. Naime, niko do danas nije rekao zašto su Rusi odjednom prekinuli isporuke gasa Srbiji.

Razlog zašto su oni to uradili je činjenica da su te godine nekoliko meseci pre krize u Moskvu otputovali Božidar Đelić i Zoran Đinđić i zahtevali raskid barter aranžmana.

Tu negde počinje i istorijat bahatog odnosa srpskih vlasti prema Ruskoj federaciji, i blago rečeno zanemarivanja činjenica da nam je Rusija od 1990. do danas otpisala oko 250 miliona dolara duga za gas. Rusko-srpski barter aranžman zaključio je predsednik tadašnje Vlade Mirko Marjanović 1990. godine.

Aranžman je omogućavao da Srbija dobija gas po ceni nešto povoljnijoj od tržišne, dok je u Rusiju izvožena roba poljoprivrednog porekla. Cena robe je obračunavana u dolarskoj protvvrednosti i na kraju godine bi se svodio račun. Uglavnom se dešavalo da smo izvozili manju vrednost od one koju smo uvozili. Dug bi se jednostavno prenosio u sledeću godinu, a prema Rusiji je postojala obaveza da ga izvozom roba likvidiramo.

Da je situacija bila obrnuta, Rusi bi imali pravo da dug izmire dodatnim isporukama gasa, kada se ukaže potreba za ovim energentom. Tih godina Srbija je trošila manje gasa, od količina koje je uvozila za sebe. Viškovi ruskog gasa prodavani su većim delom Bosni i Makedoniji. Nosilac posla sa Rusima bila je firma Progres.

Po nagovoru Đelića, a Đelić u skladu sa instrukcijma stranih službi, odlučno raskidaju taj sporazuma sa Rusima.

Sa Rusima se tada sklapa sporazum po kome gas treba da plaćamo dolarima, kao i sve druge države koje posluju sa Ruskom federacijom. Barter aranžman jeste raskinut, a sa isporukama gasa se stalo, jer je ostalo nerazjašnjeno kada i kako će Rusima bit plaćen do tada nagomilani dug…

Ruska strana je pokazala strpljivost i spremnost na maksimalnu poslovnu toleranciju. Problem je delimično rešio ondašnji predsednik SR Jugoslavije, Vojislav Koštunica. On je otputovao u Moskvu sa ciljem da reši nastali problem dugovanja za gas u tom trenutku veći od 100 miliona evra.

Rusi su dobro znali da takozvanu političku elitu Srbije u tom trenutku čine stotine ljudi koji u interesu Zapada rade na kvarenju odnosa Rusije i Srbije, iz tih razloga maksimalno su izašli u susret srpskim zahtevima i veliki deo duga je otpisan, dok je postignut sporazum da se ostatak duga vraća kroz cenu redovnog uvoza gasa. Sa Koštunicom su započeti i pregovori o budućem energetskom sporazumu.

Petokotobarske promene za Srbiji su donele i haos na tržištu naftnih derivata, ge je prvih meseci uvedena potpuna liberalizacija. Zbog takve liberalizacije tada Javno preduzeće, Naftna industrija Srbije (NIS) je skoro bankrotirala.

NATO države koje su tokom bombardovanja, namenski više puta gađale NIS-ova postrojenja, sada su lobirale za politiku potpune liberalizacije. Takva liberalizacija ne bi dozvolila NIS-u da se oporavi i njen prostor na srpskom tržištu preuzele bi zapadne kompanije. Takva vrsta liberalizacije bila je ustvari nastavak rata ekonomskim sredstvima i guranje Srbije u kolonijalni položaj.

Ovaj put Đinđić, koga je Zapad podržavao i istovremeno savetovao da povlači poteze na štetu srpske privrede, odlučio je da ih ne posluša. Đelić, Dinkić, Labus, Novaković i drugi zagovarali su liberalizaciju. Đinđić lično je iskoristio svoj autoritet u Vladi Srbije da se izda uredba Vlade kojom se zabranjen uvoz naftnih derivata za motorna vozila.

Tom uredbom svim prodavcima goriva u Srbiji ostavljena je mogućnost da benzinska i dizel goriva kupuju isključivo od NIS. Ovaj monopol omogućio je bombardovanom NIS-u da se oporavi narednih godina, ali ne i da postane ozbiljna kompanija.

Na putu dobrog poslovanja stajali su alavi stranački kadrovi koji su besomučno pljačkali ovu kompaniju. Istovremeno službenici stranih vlada, službenici MMF-a, Svetske banke i eksperti koje je plaćala NIS-ova konkurencija, stalno su zagovarali da je potrebno što pre ukinuti monopol NIS-a, a potom ga i privatizovati.

Paradoksalno je bilo to što su kadrovi NIS tih godina usmeravali milione evra, na kampanje u medijima koji su zagovarali propast ove kompanije. Plasirane su lažene informacije kako su za NIS zainteresovani Šel, Teksako i BP.

Kada je Vlada Srbije i zvanično NIS transformisala iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo i na taj način otvorila vrata putu u privatizaciju kao zainteresovani za kupovinu NIS-a počeli su da se pojavljuju MOL, OMV, INA, ali i ruski Gasprom.

Bezbednosni stručnjaci Koštnicu, koji je u to vreme bio premijer Srbije, savetovali su ga da ili ne prodaje NIS, ili da ga proda Rusima. Koštunica se odlučio za drugu opciju, jer su se stranački kadrovi uključujući i one iz njegove stranke pokazali kao loše rešenje.

Na sastanku u Moskvi, Rusi su se izjasnili da su spremni da učestvuju na tenderu za kupovinu NIS, a onda ih je Koštunica iznenadio molbom da ga kupe u direktnoj pogodbi.

Novac koji je tada ruska strana bila spremna da plati bio je daleko veći od onog koji je na kraju dogovoren, ali taj dogovor nije postigao Koštunica, već Tadić.

Dogovor je obuhvatio da Rusi osim kupovine NIS, ključne rute Južnog toka usmere preko Srbije, da nam pruže podršku u Savetu bezbednosti UN po pitanju Kosova i sve to je za njih bilo nesporno. Sve to nije bilo razlog da se cena smanjuje. Bili su spremni da plate 1,5 milijardi dolara.

Treba podsetiti da je tih godina i Mlađan Dinkić imao svoju epizodnu ulogu protivljenja prodaje NIS, Gaspromu direktnom pogodbom ističući na sednicama Vlade da se i OMV, Bedžeta Pacolija interesuje za tu kompaniju.

Kada je došlo do realizacije ugovora, Dinkić je još jednom zakukurikao, kako je cena previše niska, ali ruska strana njemu i srpskoj vladi skrenula pažnju, da se to tako ne radi.

-Mi u Rusiji kada prodamo kola i posle nekoliko dana shvatimo da nismo zadovoljni cenom, nemamo običaj da odemo kod kupca i da mu tražimo još novca. Kada jednom dogovorimo cenu ona je dogovorena, rekli su tada ruski zvaničnici, smatrajući da Dinkićevo zapomaganje i ne zavređuje bolji odgovor.

 

     Gas između socijalne i tržišne politike

 

Godine loših iskustava sa našim političarima kojima su bili bitniji rezultati na izborima, lična korist i interesi onih koji su nas bombardovali, naučili su Ruse da sa nama igraju oprezno.

Tako sa jedne strane imamo iskrenu rusku pomoć u vidu povoljnih budžetskih kredita, kredita za železnicu i infrastrukturu, ali kada sa našom državom ulaze u partnerski odnos Rusi su više nego oprezni. Ovo je i razlog što je jedino rusko-srpska firma za gradnju "Južnog toka" nije „fifti-fifti", kao u Bugarskoj i drugim zemljama, već su Rusi većinski partner sa 51 prema 49 odsto.

Mnogi naši stručnjaci iz oblasti energetike (često dobro plaćeni od OMV-a) ovo komentarišu kao nepovoljni odnos za Srbiju.

Ipak, praksa pokazuje da su Rusi bolje gazde od stranačkih kadrova. Prvi put od privatizacije do danas, u NIS-u se zarade redovno isplaćuju, dok je firma posle desetak godina konstantnog iskazivanja gubitka odjednom postala najuspešnija kompanija u regionu.

Rusi kao da ovakvim vlasničkim odnosom poručuju da ne žele iznenađenje sa nekom novom srpskom Vladom kojoj će Evropa biti bitnija od Srbije. Kao da se više od nas boje da će se ponovo pojaviti politička elita spremna da izda narod, pljačka građene i ratuje sa Rusima za potrebe NATO pakta.

Poslovne antiruske ideje od kojih korist ne bi imala Srbija, ali bi Rusi sigurno imali štetu, danas stižu mahom iz Evropske banke za obnovu i razvoj EBRD, ali i iz drugih institucija bliskih Evropskoj uniji. EBRD je u mandatu poslednje vlade uporno preko ministarke energetike pokušavao da progura ideju da gradnju "Južnog toka", kroz Srbiju finansiraju oni.

U slučaju da Srbija kredit ne vrati oni bi sa Rusima postali suvlasnici. Šta više, ideja je plasirana na način da EBRD plati sto odsto radova. Sve ove predloge odbila je Ruska strana objašnjavajući da oni imaju višak, a ne manjak kapitala.

Vlasnički udeo od 51 odsto ovde se pokazao više nego koristan, jer bi u protivnom srpski političari verovatno ispunili predloge EBRD-a. Na poslednjem sastanku sa Dačićem i Vučićem, Rusi su saopštili da se dobro pričuvaju plana ministarke energetike za restruktuiranje Srbijagasa. Plan će ako bude prihvaćen na kraju za Srbijagas biti koban.

U javnosti je manje poznato da je osim plana ministarke, vladi Srbije ponuđen plan rukovodstva Srbijagasa, urađen u saradnji sa Evropskom komisijom, koji takođe predviđa transformaciju ove firme iz javnog preduzeća u holding kompaniju.

Drugim rečima i ruski i evropski predstavnici na našoj sceni, postigli su konsenzus o tome da Srbijagas ne treba više da bude državna firma.

Možda će, ako neki od planova bude ostvaren, Srbija biti sačuvana od činjenice da stranački kadrovi gomilaju dugove ovog javnog preduzeća, ali ni gas za domaćinstva više neće imati socijalnu cenu.

 

     A 1.

   Dinkić opstruisao uplatu ruskog novaca

Kada je NIS prodat ruskom Gaspromu, u Evropi i svetu besnela je ekonomska kriza, pokrenuta na američkom tržištu hartija od vrednosti. Ovdašnje banke masovno su povlačile novac ka matičnim centralama i njihovi bilansi postajali su sve gori. Vlada Srbije je tada sve nade polagala u Gaspromovu uplatu novca od prodaje NIS-a.

Kompletna suma od 400 miliona evra plaćena je odjednom, što je tada Srbiji bilo preko potrebno radi popunjavanja budžetskih rupa. Ipak, sa uplatom se kasnilo tri dana, jer Dinkić Rusima nije davao prave instrukcije za plaćanje.

Posle tri dana, iznenada je dao instrukcije da se novac uplati na budžetski račun kod Rajfajzen banke čije se ime u tom trenutku pominjalo u mnogim aferama. Odmah po uplati novca, Dinkić je pustio dezinformaciju da su Rusi insistirali da uplatu izvrše preko ove banke.

 

     A 2.

   Blef Evropske unije

Prošle godine, Evropska unija je i zvanično saopštila da će blokirati gradnju Južnog toka na terenu svoje članice Bugarske. Ispostavilo se da političari unije nisu dobro razmislili pre ovakvih izjava, jer su od vlasnika velikih evropskih kompanija odmah dobili po prstima.

Tada im je objašnjeno da projekat Južnog toka nije samo nacionalni projekat zemalja kroz koje prolazi već su u njega, kao akcionari, uključene mnogobrojne kompanije iz EU, koje treba da budu i krajnji korisnici ruskog gasa.

Ovu priču službenici EU plasirali su na inicijativu američkih lobista, koji sanjanju da umesto Južnog toka zaživi gasovod koji bi azerjbedžanski gasu preko Turske, Bugarske i Albanije liferovao u EU.

Rusi koji su sa Azerbejdžanom u odličnim odnosima, ovu priču smatraju energetskom bajkom. Ipak, ministarka energetike Zorana Mihajlović, vodila je detaljne razgovore sa bugarskim kolegom o ovakvim mogućnostima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EU KAO DAVITELJ: REALIZACIJA PROJEKTA NOVIH TEHNOLOGIJA ZA POLITIČKU KONTROLU POJEDINACA I MASA

21. априла 2014. Коментари су искључени

 

Svakodnevno nam paraju uši pojmovi tipa: klimatske promene, GMO, zaprašivanje iz vazduha, prava životinja, nedostatak vode za piće, ljudska prava, nevladine organizacije, globalno zagrevanje, kontrola brojnosti populacije, ili npr. igre oko dodele TV frekvencija američkim ili nemačkim kompanijama u Srbiji , itd.. , pa kada se tome dodaju i razni zaključci, mišljenja, smernice, uputstva, nalozi, direktive, preporuke, platforme, strategije i mere koje donosi EU za svaku oblast državnog i privatnog života, onda se s`pravom može zaključiti da i to pretstavlja realizovanje projekta novih tehnologija za kontrolu masa i pojedinaca.

 

 

 

Tanju Miščević, u ulozi glavnog pregovarača u pregovorima Srbije ka pristupanju EU, priča o otvaranju raznih poglavlja, (a ima ih 35), ima za cilj da Srbima i ostalim građanima Srbije, takvu radnju pretstavi kao vrhunac interesovanja običnog čoveka, i usmeri pažnju na potrebu prihvatanja baš onakvih zakona koje će narodni poslanici donositi i protiv ineresa svojih građana. I to je vid kontrole masa!!

Jer ako neka partija nenadano na “slobodnim izborima” dobije natpolovičnu većinu, onda je to jasan signal da su strane interesne grupe ostvarile deo svog cilja, i obezbedile mehanizme kontrole: prvo vladajuće partije koja će, preko skupštinske većine, donositi zakone po meri svojih budućih planova, a na taj način će tim zakonima primorati običnu masu da ih sprovode, iako su neki usmereni protiv građana Srbije.

Pa tako za MIščevićevu nije bitno, niti mora da zna za Radni dokumenat za EU koji predstavlja dešavanja u tehnologijama nadzora!!? Obzirom da se o njemu raspravljalo još pre skoro šesnaest godina, onda s` pravom postavljamo pitanje zašto ćuti i “vlast u Srbiji”, čije vođe imaju pojma o tome, ni čitavih 3%!!!??

Za STOA (Scientific and Technological Options Assessment Scientific and Technological Options Assessment) – Procena naučnih i tehnoloških opcija politike za Evropski parlament, Stiv Rajt je napravio veoma kontroverzni radni dokument koji je objavljen još u 1998.-godini, a januara od strane Evropskog parlamenta pod brojem 166 499 PE .

Autor je izložio pregled razvoja tehničkih i elektronskih sredstava političke kontrole, posebno tehnologije nadzora i identifikacije prikupljanja i čuvanja podataka, ne-smrtonosnih oružja, tehnologija koje se koriste po zatvorima a služe za izvršenje i mučenje

Svrha sveobuhvatnog dokumenta je da informiše članove Evropskog parlamenta o aktuelnim i budućim dešavanjima u znanju, i daje preporuke o tome kako valja politički regulisat upotrebu i istraživanje u ovom smeru.

 

     Inteligentni nadzor kamere  je nova hrana za paranoju

 

Osnovna teza dokumenta je trend povećanja militarizacije policijskih tehnologija i paramilitarizovanih vojnih tehnologija, sa težnjom da svet približe tehnologijama političke kontrole.

Autor napominje da se uvođenje novih tehnologija obično vrši postepeno kao i stavovi o efikasnosti, uštede i modernizacije, jer je to jedini način da se garantuje sloboda i sigurnost građana u zapadnim demokratijama.

Na taj način se i izvoz tehnologija u druge zemlje legitimiše. Kao po pravilu, i kao što se trenutno zaista obavlja prisluškivanje u SRN (Savezna Republika Nemacka –iz 1998.god.) mi smo samo samo nekada razgovarali o pojedinačnim političkim merama, kao i u oblasti tehnologije političke kontrole , ali se ne smatra da je razgovarano kao o celini.

Posebno u nedemokratskim oblicima vladavine, takve tehnologije mogu prirodno da prerastu u moćan aparat nadzora koji potiskuje bilo kakvu političku opoziciju.

Tokom devedesetih, mnoge vlade su uložile velike sume za istraživanje, razvoj, nabavku i raspoređivanje novih tehnologija za policiju, paravojnu upotrebu i unutrašnje snage bezbednosti.

Cilj ovog razvoja bio je da se poveća i ojača kapacitet svake policijske vlasti. Iza ovih tehnokratskih policijskih sistema je verovanje da je izvršen brži odziv i veća efikasnost troškova.

U poslednjih nekoliko godina, u velikim industrijskim kompleksima su se razvili razni načini kontrole, kao i razne tehnologije mučenja a sve je bilo daleko od bilo kakve demokratske kontrole .

Rizici takvih tehnologija i njihov dalji razvoj odvija se mnogo puta brže nego bilo koje regulatorne nadležnosti. Autor stoga poziva da EU "treba da stvori odgovarajuće strukture odgovornosti za sprečavanje neželjenih događaja koji proističu iz tehnoloških procesa ili promene način odlučivanja."

Proces inovacija takvih tehnologija bi trebalo da se uradi sa potpunom transparentnošću i dostavlja javnosti. I svaka tehnologija koja je okrutna, nehumana ili diskriminatorska u njihovim efektima, treba da bude predmet strogih i demokratskih kontrola.

Autor ukazuje posebno na mogućnostima u budućim kretanjima za praćenje cele globalne komunikacije. Kao izuzetno zabrinjavajući razvoj, on ukazuje na ECHELON system se koristi za globalno praćenje bilo kakve komunikacije sa vladama , organizacijama i preduzećima, koja se održava preko satelita.

Telefonski pozivi, poruke e-pošte, faksovi ili teleksi se prate i filtriraju putem AI sistema . Napori mnogih vlada da spreči snažnu enkripciju komunikacije na Internetu i da zahtevaju uslugu da u svakom trenutku da daju vlastima pristup, je dalji korak u opasnom smeru, koji moraju da budu uz mnogo više reci otvorene u parlamentima i u EU.

A upravo se to dogodilo 16. aprila ove godine, kada je Savet Evrope izdao preporuku o ljudskim pravima za korisnike interneta , gde je biranim, pažjivo izabranim formulacijama propisao da pojedine informacije , kao npr političke prirode,u pojedinim momentima. mogu biti ograničene iz određenih razloga. što pretstavlja još jedan od metoda kontrole masa.

 

     Finalni izveštaj pred EU i ciljevi

 

A juna meseca 2000.g, u Evropskm parlamentu je objavljen finalni izveštaj “Procena tehnologije političke kontrole " (JP 168 394) .

Ciljevi ovog izveštaja su četvorostrukI: (I) da obezbedi članove Evropskog parlamenta sa informacijama o nedavnom napretku u tehnologiji političke kontrole; (II) da se identifikuju, analiziraju i opisuju trenutno stanje umetnosti najupadljivije dešavanja, (III) da predstavi članove za račun aktuelnih trendova, kako u Evropi i širom sveta, i (IV) da razvije političke preporuke koje pokrivaju regulatorne strategije za njihovo upravljanje i kontrolu ubuduće.

Izveštaj sadrži sedam suštinskih sekcija koje respektivno pokrivaju:

(I) Uloga i funkcija tehnologije političke kontrole;

(II) Najnoviji trendovi i inovacije (uključujući implikacije globalizacije, militarizacije policijske opreme, konvergencije sistema kontrole raspoređenih širom sveta i implikacijama napretkom tehnologije i donošenja odluka.);

(III) Razvoj u tehnologiji nadzora (uključujući pojavu novih formi lokalnih, nacionalnih i međunarodnih komunikacionih mreža i presretanja stvaranje ljudskog priznavanja i praćenje uređaja);

(IV) Inovacije u kontrolu masa oružja (uključujući evolucije generaciji takozvanih "manje smrtonosnog oružja" iz nuklearnih laboratorija u SAD.) 

(V) Pojava kontrole zatvorenika kao privatizovane industrije, dok će u državnim zatvorima suočiti veći pritisak da zameni tehnologiju za zaposlene u vežbama troškova rezanja i društvenim i političkim implikacijama zamene politiku rehabilitacije sa strategijama ljudskog skladištenja-izolacije.

(VI) primena nauke i tehnologije da osmisle nove efikasne oznaka bez ispitivanja i mučenja tehnologije i njihovu proliferaciju iz SAD i Evrope.

(VII) implikacije vertikalnog i horizontalnog širenja ove tehnologije i potrebe za adekvatnim političkim odgovorom od strane EU, da bi se osiguralo da ne ugrožava građanske slobode u Evropi, niti dostiže ruke tirana.

Izveštaj daje niz političkih preporuka, uključujući potrebu za odgovarajućim kodovima prakse. On završava predlažući konkretne oblasti u kojima dalja istraživanja treba da se kreću kako bi se napravile efikasne regulative praćenja.. Izveštaj obuhvata sveobuhvatnu bibliografski pregled nekih od najvažnijih relevantnih literatura.

Od tada do danas,, sve te predviđene mere se realizuju i pokrivene su dokumentima EU…

 

©Geto Srbija

materijal:.heise.de

 

KURŠUMLIJSKA PRAVDA: JEMSTVO DESET PUTA MANJE OD UKRADENE SVOTE

20. априла 2014. Коментари су искључени

 

U Toplici već godinama haraju albanske bande, koje posle izvršenja krivičnog dela pobegnu na Kosovo koje je pod protektoratom NATO snaga i nespremno da sarađuje sa srpskim pravosuđem. Ako kojim slučajem počinioci budu uhapšeni, na usluzi im stoje podmitljive sudije koje će belo da proglase crnim i obrnuto, kako bi im ukinuli pritvor. Takve svoje usluge tamošnje sudije dobro naplaćuju. Zato ne treba da čudi što se srpsko stanovništvo ubrzano iseljava iz ovog kraja, koji će Srbija da izgubi ne zbog stranih bombardera, već zbog domaćeg pravosuđa bez obraza.

 

          Mersiha Hadžić

 

Slučaj Albanca sa Kosova, koji je sa još dvojicom pomagača opljačkao skoro dvesta hiljada evra Srbinu iz Kuršumlije, a koga su sudije u ovom gradu pustile na slobodu uz kauciju od samo petnaest hiljada evra, uzbudile su duhove u Toplici. Oslobođeni pljačkaša nasmejao se u lice čoveku u čiju je kuću provalio i kome je oteo novac, rekavši mu: "…Ne možeš mi ništa, ja sam sudije u Kuršumliji kupio!".

U noći između 11. i 12. februara 2013. godine u Prolom Banji je obijena kuća Vukoja Milosavljevića, odakle je odneto 199.000 evra, kao i važni dokumenti. Sredinom maja iste godine zbog sumnje da su počinioci ovog krivičnog dela pritvoreni su Hamdija Retkoceri i Raif Fejzula, dok je treći osumnjičeni Fitim Kećoli ostao u bekstvu.

Pred sudijom za prethodni postupak, Ljubišom Miloševićem iz osnovnog suda u Prokuplju, Retkoceri 16. maja 2013. priznaje da je organizovao provalu u kuću Milosavljevića, pravdajući se da je želeo samo da budu ukradena dokumenta o prodaji jednog stana u Prištini, čime bi uštedeo 8.000 evra koje je inače trebao da isplati prodavcu. O krađi para, navodno, nije imao pojma.

Istovremeno je Retkoceri naveo kako je vlasnik preduzeća „Adio Turs" sa sedištem u Prištini, što je veoma bitan podatak koji će u kasnijem postupku da se zanemari. Takođe je Retkoceri tada izjavio kako je prijavljen na adresi Požeška 166. u beogradskom naselju Čukarica, ali da zaista živi u ulici Hasana Prištine broj 5 u Obiliću, Kosovo. I ovaj podatak će kasnije da se zagubi.

Oktobra meseca 2013. godine, Osnovno javno tužilaštvo iz Prokuplja podiglo je protiv sve trojice osumnjičenih optužnicu zbog krivičnog dela teške krađe iz člana 204. Stav 1 tačka 3 KZ-a. Kasnije je predmet ustupljen novoosnovanom Osnovnom sudu u Kuršumliji, što je bio znak da može da se krene u nameštanje celog slučaja. Kuršumlija je malo mesto, ljudi se međusobno poznaju, a para vrti gde burgija ne može.

Krivično veće OS Kuršumlija u sastavu Gordana Andrejević, vršioc funkcije predsednice Osnovnog suda, Slavka Maljević, sudija i Vesna Maksimović, sudija, u prisustvu Ljubomira Veljovića, zamenika OJT u Kuršumliji donosi 25. februara 2014. rešenje kojim se Retkoceri pušta iz pritvora uz kauciju od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate.

Odmah pošto je pušten iz pritvora Retkoceri 4. marta 2014. u motelu „Rado" u Kuršumliji organizuje proslavu sa celonoćnim lumpovajem, na kojoj učestvuju pomenute sudije Osnovnog suda, kao i najzaslužnija osoba za njegovo protivpravno puštanje, advokat Biljana Dunjić.

Zapanjenom oštećenom Milosavljeviću nedugo posle toga u Nišu Retkoceri bahato dobacuje: „Ne možeš mi ništa, ja sam sudije u Kuršumliji kupio da me puste na slobodu!" Posle toga mu se gubi trag, a pretpostavlja se da je na Kosovu.

Da su sudije zaista podmićene, a ne jednostavno glupe, pokazuje i niz činjenica…

Naime, u svom rešenju od 25. februara, sudije Osnovnog suda navode kako je Retkoceri vlasnik „Adio Tursa" iz Vladičinog Hana (a ne iz Prištine), te da tako ima ekonomski interes da boravi u Srbiji i da zato ne postoji opasnost od bekstva. Istinski vlasnici pomenutog preduzeća su, međutim, sudeći prema podacima Agencije za privredne registre, Filip Kovačević i Zoran Filipović. Ni OJT, kao ni sudije, uopšte ne proveravaju Retkocerijeve izjave, jednostavno mu veruju na reč.

Isto tako, na volšeban način se zaboravlja i izjava samog optuženog data u istrazi, u prisustvu advokata Gorana Todorovića iz Prokuplja (sa kojim se konsultovao u četiri oka pre izjašnjavanja), kako je u Beogradu samo fiktivno prijavljen, a da zaista živi na teritoriji Kosova. U rešenju o ukidanju pritvora sudije navode samo adresu na Čukarici, dok Obilić potpuno izostavljaju. OJT se ovom rešenju nije protivio, niti je na isto izjavio žalbu.

Tako je polažući jemstvo manje od deset odsto od svote za čiju krađu je okrivljen Retkoceri uspeo da izbegne dalje krivično gonjenje i da utočište nađe na teritoriji narko-rezervata pod kontrolom NATO snaga, Kosova, koje ne sarađuje ni sa jednim pravosuđem, a najmanje sa onim iz Srbije.

Stanovništvo Toplice, već godinama je izloženo nemilosrdnom teroru albanskih kriminalaca, koji posle izvršenog krivičnog dela beže preko administrativne granice i utočište nalaze pod skutima NATO snaga. Srpska policija se uzalud trudi da iste privede pravdi i da zaštiti stanovništvo, kada sudije i tužioci bez trunke srama iz pritvora puštaju one koji nisu bili sposobni da izbegnu hapšenje, ali su dovoljno mudri da deo plena izdvoje za pripadnike ovdašnjeg pravosuđa.

Oštećeni Vukoje Milosavljević je prvo pokušao da kontaktira Gordanu Andrejević, u nadi da se sudijama jednostavno potkrala greška. Nadobudni vršilac funkcije predsednika suda je, međutim, odbila bilo kakav razgovor na ovu temu pokazujući da se ne radi o greški, već o nameri. Nije pomogla čak ni najava Milosavljevića da će započeti štrajk glađu da se umilostivi nedodirljiva predsednica veća koje je donelo skandalozno rešenje.

Uvidevši da u Kuršumliji ne može da očekuje nikakvu pravdu, Milosavljević je specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal 31. marta 2014. podneo krivičnu prijavu protiv troje sudija, zamenika OJT iz Kuršumlije i advokata Biljane Dunjić zbog krivičnih dela zloupotreba službenog položaja i kršenja zakona od strane sudija. U prijavi Milosavljević navodi i da je rešenje o ukidanju pritvora donelo nenadležno veće, jer takvu odluku može u toku istrage da donese sudija za prethodni postupak, a po podizanju optužnice predsednik veća na glavnom pretresu.

Malo je verovatno da će ova prijava uroditi plodom, jer je poznato da vrana vrani oči ne vadi. Ipak, tračak nade postoji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PROJEKTI ZAVODA ZVANIČNI, A NAPLAĆENI RAD SLIVA SE U PRIVATNE DŽEPOVE

17. априла 2014. Коментари су искључени

 

Grupa zaposlenih u Zavodu za statistiku Srbije, čiji je direktor prof. Dragan Vukmirović, odlučila je da se obrati srpskoj javnosti u upozna je sa tamnom stranom svoga pretpostavljenog. Naime, prema njihovom svedočenju, Vukmirović u Beogradu poseduje dve kuće i više stanova (jedan stan ima u Segedinu u Mađarskoj), splav na beogradskim obalama, primanja koja dostižu i pola miliona dinara mesečno, te pripadajuću ljubavnicu koju je prethodno unapredio u "pomoćnu sekretaricu".

 

 

 

„Obraćamo vam se u jeku opšte kampanje za štednju, borbu protiv korupcije na svim nivoima, i kampanju u kojoj od nas traže da sa razumevanjem i bez roptanja prihvatimo „solidarni porez", kojim će se, po drugi put, oporezovati sve visoke plate (kao što je poznato iznad 60.000 dinara). Gospodin Vučić je to lepo i strogo obrazložio, objasnivši pri tom da u Srbiji nema mesta za proteste i nemire, viđene u našem okruženju.

Do sada, primetili smo, ova kuća nije bila predmet interesovanja, nikakvih agencija za borbu protiv korupcije, sukoba interesa i sličnog. Verovatno iz ubeđenja da je sve u najboljem redu. Međutim, ta ušuškana zgrada u ulici Milana Rakića br 5. ima i neke svoje specifičnosti

Prof. Dragan Vukmirović je na čelu ove kuće od 2004. godine, od tada je po mišljenju malog broja zaposlenih , koje je uglavnom on i zaposlio, kuća "procvetala" zahvaljući projektima koje donosi.

To "cvetanje" su osetili već pomenuti saradnici, preko svojih primanja (ne plata) koja su višestruko viša u odnosu na ostale zaposlene , visoko obrazovani kadar (inženjeri statistike, matematike, informatike i pravnici čija su prosečna primanja oko 60.000 dinara. O zaposlenima sa nižim stepenom obrazovanja da ne govorimo (oko 20.000 dinara).

Kada pominjemo primanja, ne mislimo na plate. Gospodin Vukmirović mesečno prihoduje oko 350.000 dinara u samom Zavodu ( plata + projekti) + ( plata sa fakulteta FON + mesečna redovna nadoknada kao član Republičke izborne komisije ). Inače član je ove komisije od momenta dolaska u Zavod, što je oko 40.000 dinara mesečno, unazad oko deset godina.

Slične prihode (oko 300.000 – plata + projekti) ima i gospođica Jelena Budimir, mlada dama, iz Kragujevca, koja je zaposlena od strane direktora, kao pomoćnica sekretarice (sa završenom PTT školom).

Od pomoćnice sekretarice , zahvaljući ličnom šarmu i posebnoj naklonosti direktora, kao i u međuvremenu završenom FON-u, master, doktorat…(na kome je predavač profesor Vukmirović), napredovala je do mesta načelnika za saradnju sa EU i koordinaciju projekata. Od njene dobre volje sada zavisi ko će učestvovati u kom projektu, pa samim tim biti i ekstra plaćen, kao i ko će na putovanja po Evropi, takođe povodom istih projekata .

U trenutku slabosti gos’n Vukmirović je predložio gospođicu Budimir i za zamenika direktora Zavoda, ali je to, na svu sreću, izostalo. Uz gospođicu Budimir primljena je naravno i njena najbolja drugarica. Sa nešto nižom platom (oko 120.000 dinara).

Kada su u pitanju već pomenuti projekti, u njih su uključene gotovo uvek iste osobe, koje za to dobijaju nadoknadu, najčešće falsifikujući broj radnih sati, tako da i to bude negde oko 40-50.000 dinara.

Mi smo, možda malo naivno, u početku shvatili da se projekti ne donose u privatnu kuću direktora , već u Zavod, kao republičku ustanovu, i da će od njih ceo Zavod imati koristi. Pred sadašnje izbore objavljena je lista od 150 zaposlenih, koji će raditi i za vreme izbora, i za to naravno biti dodatno plaćeni, i ono što je bitno, to je lista koja je manje – više godinama istog sastava.

Zahvaljući gospodinu Vukmiroviću, u Zavod je stigla i supruga čoveka koji je gradio splav direktoru ( u inače zabranjenom delu za gradnju, na Savskom nasipu, kod beogradskih reni bunara).

Pomenuta gospođa je do dolaska u Zavod, prihodovala kao estradna umetnica u beogradskim ugostiteljskim objektima. Po dolasku Zavod, i završenim pravima na „Union Univerzitetu", postavljena je na mesto načelnika pravne službe (130.000 dinara). U znak zahvalnosti u prigodnim situacijama se prihvati i mikrofona.

Tu je svakako i kum gospodina Vukmirovića. Lečeni heroinski zavisnik, koji je takođe jedan od načelnika sa sve svojim kabinetom, sekretaricom i odgovarajućom platom, i ljubavlju prema skupim motorima. Napominjeno da o visini plate odlučuje direktor!

Ovaj privatni posed prof. Dragana Vukmirovića zaista funkcioniše po principu sultana.

Njegov službeni vozač ponekada provede i po par sati ispred nekog restorana u čekanju direktora, kuma, i gospođice Budimir, dok završe ručak. Ponekada ga čeka i ispred "gnezda" gospodina direktora i gospođice Budimir, ( koja je u međuvremenu u Beogradu kupila i stan, ostvarivši tako "američki san" provincijalke, ali ne radeći teško kao u pomenutoj Americi, već zahvaljući dugogodišnjoj vezi sa gospodinom Vukmirovićem. Možda se to zove ljubav, ali se ipak plaća iz budžeta.

O poznatom materijalnom statusu direktora možemo samo da nagađamo. Poznato je da ima već pomenuti splav, pored koga se sada gradi i kuća (Reni bunar 48), kuću u Resniku, stanove u Beogradu, ali i Segedinu ... ( sa ovakvim prihodima možda je to i moguće u ovako siromašnoj zemlji). Vozni park porodice je takođe impresivan, obzirom da ima suprugu i troje dece, luksuzni automobil ne vozi samo najmlađe dete.

U Zavodu radi i bivši direktor, koji je pre par godina stekao uslov za penzionisanje sa takođe pristojnom platom, kao i njegova bliska prijateljica. Supruga gospodina Vukmirovića je profesor u beogradskoj Višoj poslovnoj školi, na predmetu Marketinška istraživanja.

Od kraja 2013. godine, ćerka gospodina Vukmirovića je registrovala Društvo za istraživanje marketinga (STRATA) sa sedištem u ulici Milutina Milankovića br 132/9 .

Nije teško zaključiti da će se već pominjani delovi projekata „koje direktor donosi Zavodu" odlivati u ovu agenciju. Podatke će, pretpostavljamo, obrađivati što studenti poslovne škole, što studenti FON-a, a ćerka će biti obezbeđena stalnim prilivom posla i finansija. Mislimo da bi to moglo da se zove sukob interesa (mada u Srbiji postoji i „neću , časna reč" ali svi znamo kako to funkcioniše).

Tako, uglavnom, funkcioniše ovo malo privatno gazdinstvo gospodina Vukmirovića.

Zahvaljući ovakvoj organizaciji, u kolektivu su veoma loši odnosi. Pošto veći broj veoma školovanih i stručnih ljudi radi za mnogostruko manja primanja, i zavise od dobre volje direktora, ljubavnice, ljubavničine drugarice, estradne umetnice … i majstora koji se predstavlja kao službenik DB-a, a koji ne dozvoljava novoprimljenom majstoru pristup u radionicu (takođe veza prof. Vukmirovića).

Razumeli bi smo sve ove "samarićanske" napore gospodina direktora i ne bi nas mnogo pogađalo, da u sklopu pomenutog "solidarnog oporezivanja" nećemo zaista biti na granici egzistencije. Jer, morate da priznate, da kada od 60.000 dinara oduzmete 20%, treba da opstanete sa 48.000 dinara. Dok, od 120.000 dinara zvanične plate, ipak ostaje 84.000 dinara + već pomenuti RIK, + FON + Projekti.

Zbog sličnih problema oko nadoknade u radu RIK-a 2012. godine prof. Vukmirović , i gospođica Budimir su bili predmet pisanja jednih od beogradskih dnevnih novina. Napominjeno da sa izuzimanjem ovih stvari u Zavodu, izuzetno uvažavamo stručnost profesoraVukmirovića, čija je profesionalna biografija markantna.

S obzirom na sve nama poznato, ostaje pitanje za koga mi u stvari treba da se opredelimo na sledećim izborima, ako su ovakve (sve) stvari nepromenjene.

(Zaposleni u Zavodu za statistiku Republike Srbije)

P.S. Rezultati izbora su poznati; i njih je obradjivao Zavod za statistiku!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PARE I POSLA ZA RADNIKE NEMA, ALI PLATE ZA DIREKTORE MORA DA IMA!

16. априла 2014. Коментари су искључени

 

Javnost Srbije do sada nije upoznata sa pljačkom preduzeća "Zorka Obojena metalurgija". Radnici šabačke fabrike "Zorka“ su se pismom obratili redakciji sa namerom da se šira javnost upozna sa načinima pljačke u ovom preduzeću.

 

 

 

U njoj su učestvovalo rukovodstvo firme, koju predstavlja Nevenka Trifunović-generalni direktor, Mileta Isailović-tehnički direktor, Zlatko Maksimović-finansijski direktor, Ljubomir Lukić-direktor službe opštih poslova, Stanimir Ranković-direktor službe održavanja, Živana Lolić-direktor prerade, Aleksa Kovačević-bivši direktor, Edita Jovanović-šef računovodstva, Dragan Antonić-predsednik UO, Zorica Jurišić-direktor tehničko-tehnološke službe, Dejan Simić-direktor elektrolize.

Naime, imenovani rukovodioci i njihovi pomagači predstavljaju „Kolegijum", organ koji upravlja firmom i donosi odluke koje se tiču i firme i radnika. Godinama unazad, tačnije od 2007. godine, za polovinu radnika nema posla a samim tim ni plata u fabrici, dok za rukovodstvo ima i posla i para za plate. Novac za plate su obezbeđivali dobijanjem subvencija od države a delom od sekundara prikupljenih u fabrici.

Novac od subvencija su delili na nekorektan način, gde je oko polovina radnika usmeno poslata kući i dobijala neku „siću", dok su ostali kojima je dozvoljeno da dolaze na posao dobijali shodno stručnoj spremi i u zavisnosti od „odnosa" koji su imali sa rukovodiocima.

Tako da su radnici kojima nije dozvoljeno da dolaze na posao dobijali 7 hiljada dinara mesečno a rukovodioci 30-60 hiljada mesečno iako su svi trebali da dobiju republički minimalac od 18-20 hiljada, kako je bilo u drugim "Zorkinim" firmama koje su dobijale subvencije.

Što se tiče prikupljenih sekundara iz fabrike, u početku je to bilo prikupljanje i radnici su dobili nešto od toga, a vremenom se to pretvorilo u „seču" fabrike, od koje radnici nisu dobijali ništa niti su imali uvid u to šta se radi sa tim novcem a „Kolegijum" je novac usmeno pravdao tekućim troškovima.

Recimo samo da je isečeno preko 100 tona olova, desetine tona bakra i hroma, i desetine tona gvožđa. Bilo je tu i čistog magnezijuma, velikih industrijskih motora, alata za livenje, cevi, drvene građe, papira, cigle itd. Sve što su stigli da prodaju, prodali su. Radnici od svega prodatog nisu dobili ništa a novac od prodaje se ne zna kojim putem je išao jer je račun firme godinama u blokadi.

Sumnja se da je rukovodstvo imalo „dil" sa preduzećima koja se bave otkupom sekundara „Kečer" i „Lavovi" čiji je vlasnik rođak direktora održavanja Rankovića. Inače je gotovo svaki od pomenutih rukovodioca u međuvremenu kupio stan ili u potpunosti renovirao postojeći stambeni objekat dok im radnici primaju 7 hiljada dinara mesečno.

Treba reći i to da je iz zaključanog magacina ukradeno 5 tona bakarnih šina a magacin je i posle krađe bio zaključan. Prodata je ili poklonjena parcela od 80 ari firmi „Zorka kolor" bez ikakvog objašnjenja zašto je to urađeno, za koliko novca i gde je on završio.

U tu transakciju je uključen generalni direktor „Zorka Holding" Josip Mitrić i neko iz agencije za privatizaciju jer je firma u procesu restruktuiranja i nije dozvoljena prodaja delova firme.

Čak je od ministarstva privrede dobijen kredit od 14 miliona dinara za pokretanje proizvodnje a ona nije pokrenuta niti se zna šta se desilo sa dobijenim novcem i gde je on završio. Vrhunac pljačke je prodaja „Jarosit taloga" firmi „Eliksir" za oko 1,2 miliona evra.

Prodajom ove zajedničke imovine, „Kolegijum" usmeno donosi odluku da se novac isplaćuje kroz plate po postojećim koeficijentima dok 45 radnika i dalje ne dolazi na posao i dobija 12 hiljada dinara umesto dotadašnjih 7.

Za to vreme rukovodioci imaju pun fond radnih sati i primaju 100-150 hiljada dinara mesečno. Radnici su tražili da se novac od prodaje zajedničke imovine podeli na sve zaposlene linearno, to jest podjednako na svih 115 zaposlenih. Niko ih nije ni saslušao a kada su neki od njih došli da traže svoje Ustavom garantovano pravo na rad, pozvana je policija i udaljila radnike.

Pre nekoliko dana na upućene žalbe radnika generalni direktor Nevenka Trifunović je izjavila kako ima ljude u MUP-u i tužilaštvu i da bez veze radnici prijavljuju tužilaštvu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BAŠ NAS BRIGA ZA AMERIKANCE, ALI SIROMAŠNA ČETVOROČLANA PORODICA U SRBIJI SE NE BI BUNILA DA DOSTIGNE LINIJU SIROMAŠTVA AMERIKANACA – 23000 $ GODIŠNJE

15. априла 2014. Коментари су искључени

 

Na postolju Kipa slobode, simbola Njujorka i Amerike, uklesan je sonet Eme Lazarus, američke Jevrejke, a iz njega najpoznatiji su sledeći redovi: „Dajte mi vaše umorne, vaše siromašne, vaše zgurene mase žudne za slobodom".

Mnogi sebi postavljaju pitanje da li su Americi još potrebni ti siromašni, budući da su oni, siromašni, sudeći po nekim ispitivanjima, postali domaći proizvod. Podatak koji se najviše „vrti" je da u Sjedinjenim Državama ima 50 miliona ljudi koje žive ispod granice siromaštva, a neki insistiraju da je taj broj mnogo veći, dok drugi tvrde da su sami metodi merenja siromaštva zastareli i pogrešni. Jedno je sigurno – bogatiji postaju sve bogatiji, ali, da li ako ima više bogatih automatski raste broj siromašnih? Da li je to uopšte povezano jedno s drugim?

 

          Milan Balinda

 

U svom prvo obraćanju naciji, pre 50 godina, tadašnji predsednik Lindon Džonson objavio je „beskompromisni rat protiv siromaštva u Americi". A 24 godine kasnije, 1988, u svom Obraćanju naciji, predsednik Ronald Regan izjavio je da je „Federalna vlada objavila rat siromaštvu i da je siromaštvo pobedilo".

Ovome bi mogle da se prikače dve ispravke: taj rat nikada nije bio „beskompromisan" i nije baš tačno da je „siromaštvo pobedilo". A prošlog januara Bela kuća objavila je izveštaj o rezultatima decenijske borbe protiv siromaštva, podvučeni su napreci i najavljeno šta bi još trebalo uraditi. Osnovna tvrdnja tog izveštaja je da je od 1967. godine siromaštvo smanjeno nešto više od trećine.

Jedna analiza Kolumbija univerziteta tvrdi da bi, da nije bilo vladinih intervencija, broj siromašnog stanovništva u 2012. godini iznosio 32 odsto, a ne osam, u 2010, kako tvrdi izveštaj Bele kuće.

Ipak, sve na kraju zavisi od toga kako se meri siromaštvo, ali mnoge su tvrdnje da postoji nešto nazvano „novo američko siromaštvo", siromaštvo empatije, siromaštvo predanosti i siromaštvo kreativnosti. Drugim rečima – rat protiv siromaštva posustaje. Malo koga interesuje blagostanje drugih, malo ko je posvećen borbi protiv nemaštine, i ne postoje dobre ideje šta bi trebalo uraditi u tom ratu.

Neki podaci ukazuju da je danas većina siromašnih Amerikanaca u svojim najboljim radnim godinama. Među siromašnima 57 odsto imaju od 18 do 64 godina starosti. Takođe se tvrdi da je manje siromašnih među onima starijim od 65 godina.

Nakon nekoliko decenija pada broja siromašne dece, do 18 godina starosti, ta cifra je sada u blagom usponu. A siromaštvo među stanovništvom crne rase je u opadanju i sada su u tom pogledu u procentima približno pogođeni kao belci. Podaci takođe pokazuju da osim kod belaca, broj siromašnih je uvećan i među Latinoamerikancima, a samohrane majke čine najveći procenat među siromašnim porodicama. I mada još najveći broj siromašnih žive u južnom dele zemlje, severni deo im se približava u toj neslavnoj „trci".

Takođe se primećuje da siromaštvo više nije „privilegija" geta u centrima gradova, već da se proširilo i na predgrađa gde već po tradiciji živi srednja i radnička klasa. Nisu svi siromašni siromašni celog svog života. Podaci pokazuju da četiri od pet odraslih Amerikanaca u nekom trenutku imaju problema sa zaposlenjem, nalaze se blizu siromaštva i zavise od socijalne pomoći, a to je znak nestabilne ekonomske sigurnosti u zemlji koja dovodi do gubljenja vere u „američki san"

Globalizacija američke ekonomija dovela je do pada broja zaposlenih u manufakturi, što se odražava na povećan broj osiromašenih ranije dobro stojeće radničke klase. Neki podaci ukazuju na činjenice da mnogi radnici bele rase prolaze kroz ekonomske teškoće u najmanje jednom vremenskom periodu, pre nego što napune 60 godina života. S druge strane, jaz između onih vrlo bogatih i poprilično siromašnih svakim danom je sve dublji.

Broj brakova se smanjuje među svim rasama, a broj belkinja samohranih majki postao je nivo koje su imale samohrane majke crne rase. Više od 19 miliona belaca spali su ispod linije siromaštva, koja iznosi 23.000 dolara godišnje za porodicu od četiri člana.

Belci koji uglavnom žive na periferijama velikih gradova ili u manjim mestima, sada već čine 60 odsto među siromašnima. Ukoliko se sadašnji trend razlike u primanjima bogatih i radničke klase nastavi, do 2030. godine 85 odsto svih odraslih sposobnih da rade doživeće neku vrstu ekonomske nesigurnosti i lične nemaštine.

Krajem prošle godine predsednik Obama je obećao pomoć fabrikama da bi mogli da vrate proizvodnju u Sjedinjene Države, što se, ima indikacija, polako i događa, ali je rano predviđati bilo koju revolucionarnu promenu.

Čini se da se pojavljuje novi fenomen: „imućni siromasi" zamenjuju srednju klasu. Oko 70 miliona Amerikanaca žive u familijama koje imaju solidne plate, koja su vlasnici kuća, ili stanova, automobila, poseduju penzijski plan, a neki čak i čamce i vikendice, ali koje potroše bukvalno do poslednjeg dolara od svojih primanja na regularne mesečne troškove. Te familije žive od prvog do prvog, naročitu ukoliko imaju decu koja idu na fakultet.

Čak i među onima koji imaju primanja nešto iznad proseka, ekonomska nesigurnost nastaje nakon svakog potrošenog dolara zarađenog tokom tekućeg meseca. Njihov je novac uglavnom uložen u kuću u kojoj stanuju, u automobile i slične stvari koje ne mogu da se brzo pretvore u gotovinu. Drugim rečima – nemaju znatnu ušteđevinu na bančinim računima, ili likvidna ulaganja u berzanske akcije.

Čak i familije koje imaju visoka primanja mogu da prolaze kroz ekonomske teškoće zato što nemaju dovoljno novca u gotovini ili u vrednosnim papirima koje brzo mogu da se pretvore u keš. Primera radi, od 2011. do 2013. godine, više od 65.000 kuća vrednosti preko pola miliona dolara svaka bilo je oduzeto od strane finansijskih organizacija jer njihovi vlasnici nisu bili u mogućnosti da redovno plaćaju svoju hipoteku.

Svakim danom sve veći broj Amerikanaca živi u iznajmljenim kućama i stanovima i mada na tržištu postoji sasvim dovoljno slobodnog stambenog prostora, kirije se neobično visoke. Za većinu Amerikanaca postoje samo dve vrste kirija: skupe, i one koje ne mogu da priušte

Tipično, familija koja živi u iznajmljenom prostoru, mora da plati više od 30 odsto svojih mesečnih primanja za kiriju. Oni sa manjim dohocima i do 50 ili više odsto. U samo četiri godine, od 2007. do kraja 2011, broj familija koje su plaćale pola, ili više od svog prihoda na kiriju, porastao je za 43 odsto. Sve skupa 8,5 miliona ljudi pola plate svakog meseca potroše na iznajmljeni stan. Federalna vlada, zbog „stezanja budžeta", nije bila u stanju da ulaže u programe pomoći onima koji plaćaju kirije.

Drugi problem koji je očigledan u Americi je postojanje oko jedan odsto ljudi koji su ekstremno bogati. Većina njih su to bogatstvo stekli sami, ali svakim danom sve više među njima se uvrštavaju i naslednici porodičnih bogatstava.

Da li se Amerika vraća u „nasledni kapitalizam", u kome rođenje više vredi od sopstvenog rada i talenta? Rizik odlaska u oligarhijski sistem već je mnogima uočljiv. Dominacija bogatstva je ono što u suštini i jeste „nasledni kapitalizam". Godine 1979. jedan odsto stanovništva raspolagao je sa 17 odsto prihoda od biznisa. Već 2007. ista grupa ljudi posedovala je 43 odsto biznis prihoda i 75 odsto od kapitalne dobiti.

Veliki novac takođe ima veliki uticaj na političare koji vode zemlju i oni insistiraju da svoj kapital uvećaju makar i na šetu ostatka društva.

Opšti je utisak, bez obzira koliko različitih i ponekad kontradiktornih podataka se objavljuju o stanju siromaštva, da tokom nekoliko poslednjih godina pripadnik srednje (radničke) klase gubi ekonomsko tlo pod nogama. Zašto se onda Amerikanci, za razliku od Evropejaca, ne pobune protiv sistema?

Problem leži u činjenici da postoje dve nejednakosti: nejednakost prihoda i materijalna nejednakost. Prihodi mogu da budu veoma različiti, ali svaka američka kuća ima, na primer, mikro-rernu.

Oni bogatiji imaju bolju rernu, oni s manje prihoda koriste ne toliko dobru, ali u tom pogledu niko ne oskudeva. Isto je i sa ostalim kućnim potrepštinama i, recimo, automobilima. Apstraktna ideja o rastućoj nejednakosti bogatstva može samo da probudi osećaj izvesne nepravde, ali ne utiče na svakodnevni život.

Svi mogu da koriste javne parkove, državne škole, biblioteke, i da očekuju bezbedne ulice. Ekonomska nepravda nije nešto što kod Amerikanaca izaziva bes i pobunu, osim kod onih koji su gladni, hladno im je, ili nemaju krova nad glavom, a njih nema dovoljno da bi izazvali „narodnu bunu", kao što o njima se ipak povede neka briga, bilo iz državnog ili privatnog sektora.

 

      A 1.

   Siromašni više puše

Pušenje, koje uzrokuje najveći broj smrtnosti koja je mogla biti sprečena, rastuća je navika među siromašnima i radničkoj klasi u Sjedinjenim Državama. Na nacionalnom nivou drastično se smanjio broj pušača, ali je porastao u nekim geografskim zonama, pre svega na jugu, u kojima žive najveći broj osoba sa nižim prihodima.

Obrazovanje takođe ima uticaj na naviku pušenja. Amerikanci koji imaju završenu samo srednju školu, ili još niže obrazovanje, čine 55 odsto među 42 miliona pušača u zemlji. Sve skupa, od 1977. godine broj pušača se smanjio za 27 odsto, ali među siromašnijima samo 15 odsto. Među najsiromašnijima, koji žive na dubokom jugu zemlje, skoro da se i nije smanjio broj onih koji puše.

U tim geografskim zonama paklica cigareta košta oko pet dolara, ali je takođe veoma nezgodno biti siromah i živeti u Njujorku gde ta ista paklica košta 10 dolara. Iz tog razloga najveći broj onih koji pućkaju elektronske cigarete su stanovnici velikih i skupih gradova.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

RAČUN PUN LJUBAVI: KO KONTROLIŠE PARE IZ DONACIJA SLIVANE U POLITIČKO PREDUZEĆE???

13. априла 2014. Коментари су искључени

 

Objašnjavajući pre dve godine kako je "Viktorija grupa" (kompanija za trgovinu hranom i poljoprivrednim proizvodima), dobila najpovoljniji kredit od 250 milione evra, Zoran Mitrović, generalni direktor ovog "demokratskog" giganta, shvativši da je "na klizavom terenu", počeo je da se pravda da on nije vlasnik "Viktorija grupe", nego Ružica Đinđić, udovica pokojnog premijera Zorana Đinđića! Tako je, za one neupućene, odjeknula "senzacionalna" vest da je Ružica multimilionerka.

 

          Igor Milanović

 

Istina, do javnosti su i pre toga stizale vrlo oskudne informacije o tome čega je sve ova "vesela udovica" vlasnik, šta se sve od pokretnih i nepokretnih stvari vodi na njeno ime, šta joj je Zoran ostavio u nasleđe i šta su njemu sve ostavili njegovi finansijeri iz zemlje i sveta.

Ali, posle Mitrovićeve izjave, više nije imalo šta da se krije. Reč je o ženi koja je bila i ostala "siva eminencija" demokratske pljačke. Tu činjenicu, oberučke je prihvatila i naprednjačka vlast. Njen novi zaštitnik je Aleksandar Vučić. Posao ne sme da stane.

Udovica Zorana Đinđića, Ružica (rođena Pavlović), rođena je u selu Popučke kod Valjeva. Kao studentkinja Pravnog fakulteta u Novom Sadu, radila je kao garderoberka. Ova "pozicija" sa koje je upoznala dosta viđenijih ljudi, ubrzo je "Rušku" dovela u prisnu vezu sa jednim od najviših funkcionera ondašnje DB. Ubrzo je napustila proleterski zanat garderoberke i uz pomoć moćne veze postaje službenica Sektora pravnih poslova Književne zajednice Novog Sada (1985. do 1988. godine).

Ovaj detalj je važan u njenoj biografiji, jer, delimično, može da objasni kako je upoznala Zorana Đinđića, ali i kako su njih dvoje kasnije postali tvorci jednog neformalnog centra moći, u kome su glavnu reč, osim njih dvoje, vodili i predstavnici kriminalnog kapitala.

O tome je u svojoj knjizi detaljno pisao i pokojni Georg fon Hibbenet, dugogodišnji dopisnik nemačkog radija "Dojčlandfunk" iz Beograda. Poreklo bogatstva Đinđićevih vezano je za prisvajanje ogromnih donacija koje su stizale devedesetih godina direktno u Zoranove ruke, ali i ulaganja kriminalnih krugova u svoju "bolju budućnost".

Tokom raspada Demokratske stranke, u martu mesecu 2014. godine, udovica Ružica opominje "one koji su se malo zaneli", pa kaže: "Nije Demokratska stranka ni Đilasova ni Borisova!".

Jasno je o čemu se radi: posle likvidacije stare demokratske elite na početku devedesetih, Zoran je napravio političko preduzeće u koje su ulagali svi kojima je obećan "slobodan pristup robi i kapitalu", čim Milošević bude svrgnut sa vlasti. Ružica je u tom preduzeću posle Zoranove smrti počela da igra ključnu ulogu. Svi ostali su samo marionete koje vode stranku ali ne i stranački biznis.

Svi multimilioneri vezani za DS (Miodrag Kostić, Miroslav Bogićević…), počeli su da koriste status Ružice Đinđić zaštićene od strane svake vlade, kao da je "sveta krava", pa je imenuju za člana raznih upravnih odbora i ulažu u razne fondacije kojima ona upravlja.

Ima je doslovno svugde, ali, pre svega, ona je siva eminencija u Demokratskoj stranci i u njoj pripadajućim preduzećima. Sa takve pozicije je u sred izbora 2014. godine i dala izjavu: "…Iako je bilo razloga da u prošlosti budem i nezadovoljna politikom koju je sprovodila DS, da kažem da je ona izdala ideje Zorana Đinđića, nije mi padalo na pamet da izlazim iz stranke, nego sam sve vreme ostajala u njoj. Tako će biti i ubuduće!" .

I zaista, neposredno uoči martovskih izbora, Ružica na Glavnom odboru stranke kaže da je "potpuno okupirana vođenjem fonda" i da joj je profesionalni politički angažman još višak, ali da će biti prisutna i u politici.

Kada se u Srbiji ponovo, posle dugo godina našao i Stanko Subotić-Cane, nekadašnji poslovni prijatelj Demokratske stranke i Zorana Đinđića, oglasio se i Siniša Simić, bivši republički javni tužilac, koji je rekao da bi "Subotić mogao da dokaže više krivičnih dela", misleći na utaju poreza i pranje para od strane Ružice Đinđić kojoj je Subotić isplatio 1,1 milion evra u kešu!

Ali, mnogo veći novac od onoga kojim operiše srpska štampa, Zoran Đinđić je držao u inostranstvu. Osim nemačkih obaveštajnih službi, samo još Ružica zna na kojim stranim bankama taj novac postoji i koji su brojevi računa. Zbog toga, kad god je Nemačka država pozove da joj dodeli neku počast, istovremeno je pozovu i nemačke obaveštajne službe da još jednom utvrde kako se troši novac uložen i Zorana.

Bolji poznavaoci "ranih radova" Zorana Đinđića znaju da je on duboko verovao "jaka poslovna i politička leđa" preko nemačke poslovne porodice.

Mnogo ranije, za vreme boravka u Nemačkoj, Zoran Đinđić se upoznao i sa Joškom Fišerom (bivšim kancelarom koji je bio jedan od ideologa bombardovanja Srbije 1999.) s kojim je u to vreme, tokom druge polovine sedamdesetih godina, delio radikalne levičarske stavove.

Fišer se zbog toga početkom 2000. godine suočio sa optužbama da je bio u vezi sa "terorističkim" grupama iz tog razdoblja kao što je RAF i da je za to dobijao orgromne sume novca. "Revolucionarne" milione, Fišer je delio "partizanski" sa Đinđićem. Taj novac Zoran nikada nije preneo u Srbiju. Mada su i Fišer i Đinđić kasnije radikalno napustili levičarsku poziciju, ostali su dobri poslovni prijatelji, a fondovi BND, bili su im širom otvoreni kao retko kome u posleratnoj istoriji nekadašnje Zapadne Nemačke.

Uzgred, Đinđić, koji se kasno oženio, u Nemačkoj je živeo zahvaljujući vremešnim damama koje su ga izdržavale. Jedna od njih, grofica sa velikom zaostavštinom, otvorila mu je račun u jednoj nemačko-švajcarskoj banci, sa blizu pola miliona ondašnjih maraka.

Ni za taj novac nije poznato ko njime upravlja, mada ozbiljne bankarske korporacije u Evropi imaju obavezu da obaveštavaju porodice umrlih ili poginulih o stanju na računima koji su ostali iza njihovog srodnika. Utoliko je lakše pretpostaviti da udovica Ružica može da koristi i ovaj Zoranov "zaboravljeni" konto.

Procena američkih obaveštajnih službi, početkom 2000. godine, bila je da Demokratska stranka na čelu sa Đinđićem može da ekonomski satre Srbiju. Računali su i na njegove koalicione partnere, koji su stvoreni, obučavani i plaćeni da kao interesna grupa očerupaju i unište Srbiju.

Nakon petooktobarskog CIA prevrata došlo je do kobnog saveza između tajkuna, kriminalnih bosova i vrha DOS-a. Taj pakleni savez je cementirao totalitarni sistem u Srbiji, obesmislio demokratiju i opljačkao građane Srbije.

Ružica Đinđić je u tom savezu, nakon Zoranove smrti, praktično postala mafijaški bos! Ona, skrivena iza bezazlene uloge Zoranove udovice, preko lanca podređenih vlasnika i direktora, kontroliše desetine milionskih investicija i kompaniju vrednu makar milijardu dolara (Viktorija grupa).

Đinđić će ostati zapamćen po tome, što se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje, svega nekoliko godina ranije. Ali, to u njegovom testamentu, bio on državna tajna (ili samo Ružicina tajna), ne piše.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANKA ZA OBMANU I RAZARANJE DRŽAVE: CILJ JE OBLIKOVANJE DRUŠTVA ONAKO KAKO TO ODGOVARA DAVAOCIMA PARA

11. априла 2014. 1 коментар

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), vlasnik je srpskih preduzeća, srpskih dugova i gospodar mračne srpske budućnosti. Razorna moć ove čudovišne organizacije, uveliko prevazilazi odnos države sa bankom. EBRD već odavno nije banka nego investitor-monopolista, koji daje malo, da bi na kraju uzeo sve. Ova višeglava hidra, bezobzirno otima srpski agrar, telekomunikacije i sve što donosi visoke profite. Gotovo da nema segmenta srpske privrede u kome ova banka nije zastupljena i koji ne pati od njenog štetočinskog delovanja omogućenog Zakonom o privatizaciji, koji su čelnici EBRD-a bukvalno diktirali tadašnjoj srpskoj vladi.

 

          Milan Malenović

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) spada u red najmlađih međunarodnih finansijskih institucija, osnovana 1991. godine sa ciljem da finansijski potpomogne razvoj zemalja proizašlih iz nekadašnjeg Sovjetskog bloka i Jugoslavije. Banku čini 40 nacija donatora sa tri kontinenta, a najveći davaoci para su Sjedinjene Američke Države, Evropska Unija i Evropska investiciona banka.

Zadatak EBRD-a je da finansijski pomaže projekte od opšteg značaja u zemljama koje teže demokratiji, a koje države spadaju u tu grupu odlučuje sama banka, odnosno njeni mentori u Vašingtonu. Tako se na spisku zemalja – korisnika nalaze i Egipat (još od vremena Hosnija Mubaraka), Jordan i Maroko (jedan od osnivača), čija je jedina veza sa demokratijom to što takođe služe Vašingtonu i američkim interesima.

U toku svog skoro četvrtvekovnog postojanja EBRD je uspeo da samo jedina, od desetina zemalja koje primaju kredite, od uzimaoca postane davalac para, a to je Češka Republika. Sve ostale države su tamo gde su i ranije bile, ako ne i na nižem mestu.

Sama EBRD je, primera radi, 2007. godine objavila rezultate jednog istraživanja, po kome 67 odsto ljudi sa teritorije njenog delovanja smatra da je korupcija 2006. bila ista ili čak i gora nego pre početka angažmana ove banke. Borba za poboljšanje uslova života u zemljama korisnicama nije, očigledno, cilj EBRD-a.

Nije ni sticanje profita, mada ova banka nije ni humanitarno društvo. Osnovni i najvažniji cilj je oblikovanje društva onako kako to odgovara davaocima para, najkrupnijim vlasnicima kapitala sa ove i one strane Atlantika.

Srbija je EBRD-u pristupila 19. januara 2001. godine, dakle neposredno posle petooktobarskog puča. Pre toga, Srbija nije bila „demokratska" zemlja, jer se njena vlast birala na izborima, a ne na uličnim protestima. Od tada do danas ova banka je u našu zemlju, navodno, investirala 6,6 milijardi evra.

Ukupno interesovanje EBRD-a za Srbiju, izraženo u nekoj čvrstoj valuti, daleko je veće od pomenute sume, jer je ova banka istovremeno i vlasnik najmanje petine (pojedini stručnjaci smatraju i više od trećine) celokupnih spoljnih dugovanja Srbije. Zbog toga je uticaj banke na vlast u Beogradu enorman, što potvrđuju svi upućeni u ovu problematiku.

U pismu koje je 6. juna 2001. uputio jednom svom beogradskom prijatelju, tadašnji predsednik Svetske banke Džejms Volfenson, obelodanio je kako je srpska vlada zloglasni Zakon o privatizaciji, kojim je privreda zemlje bukvalno opljačkana, napisala po diktatu Svetske banke, EBRD-a i britanskog Odeljenja za međunarodni razvoj! Već na samom početku svog delovanja u Srbiji, za manje od pola godine, EBRD je uspeo da potpuno razori i pokori srpsku privredu.

 

     Srpska tazbina ukrajinskog oligarha

 

EBRD je u Srbiji u značajnoj meri prisutan i kao direktan investitor, a ne samo kao kreditor. Dokapitalizacijom Komercijalne banke (berzanska oznaka KMBN), vrednom 120 miliona evra, evropska banka je postala najveći pojedinačni akcionar u njoj, a pošto je dogovoreno da država do 2015. godine proda svoj udeo u ovoj najzdravijoj domaćoj banci, EBRD će tada postati dominantan akcionar.

Stručnjaci se slažu da je dokapitalizacija KMBN-a 2009. bila potpuno nepotrebna, budući da je banka i tada veoma solidno stajala, ostvarujući godišnji prihod od prosečno 34 miliona evra.

Pošto je idejni tvorac ove dokapitalizacije bio Mlađan Dinkić, blizu je zdrave pameti zaključiti kako je 120 miliona evra u tom trenutku trebalo vlastima, a ne KMBN-u ili srpskoj privredi. U slučaju da Srbija odluči da ne proda svoj udeo EBRD-u tokom ove godine, moraće da vrati 120 miliona sa sve kamatama.

Opet će običan narod da plaća rasipništvo vlastodržaca, pri čemu nije bez značaja ni činjenica da KMBN u poslednje vreme posluje veoma loše i da se nalazi na spisku banaka – potencijalnih kandidata za bankrot. Petogodišnje učešće EBRD-a u Komercijalnoj banci tako je pokazalo svu razornu moć i želju ove međunarodne institucije.

EBRD je je svojevremeno sa najmanje 40 miliona evra dokapitalizovao Viktorija Grupu, konglomerat sa više od 2.000 zaposlenih, i time stekao četvrtinu vlasništva. Ubrzo iz Viktorije odlazi jedan od njenih osnivača, Stanko Narcis Popović, a na njegovo mesto dolazi Nandi Ahuja, biznismen sa nasleđenim milijardama dolara.

Otac pomenutog plejboja bio je bankar iz Indije, zemlje porekla i današnjeg direktora EBRD-a, Sume Čakrabartija. Možda je sve ovo samo slučajnost, a možda i nije?

U svakom slučaju, odlaskom Popovića iz Viktorije, u suštini je iz ovog konglomerata istupila Ružica Đinđić koja je preko ovog mladog Šapčanina upravljala delom zaostavštine svog pokojnog supruga Zorana Đinđića.

Pretpostavlja se da je ovom transakcijom udovica premijera zaradila bar 50 miliona evra, na koliko se procenjuje vrednost jedne četvrtine akcija Viktorija Grupe. Ostaje otvoreno pitanje da li je Stanko Popović (odnosno Ružica Đinđić) zaista napustio Viktoriju, ili je sve samo fingirano zbog afere sa subvencijama za veštačko đubrivo u koju se Popović upetljao.

Preko pomenute grupe EBRD ima snažan uticaj na srpski agrar, najvažniji poslovni sektor Viktorije. Po podacima same banke, novac koji ona ulaže u Srbiju ide prvenstveno u agrarni sektor (samo u agrobiznis u regionu do kraja 2011. godine EBRD je uložio 350 miliona evra). Jasno je, zato, da EBRD pokušava da preuzme kontrolu nad srpskim poljoprivrednim resursima i to ne samo preko Viktorija Grupe.

Avgusta 2011. direktor EBRD-a za poljoprivredu Žil Metetala obznanjuje kako je ova banka odobrila kredit od 80 miliona evra za unapređenje poljoprivrednih aktivnosti MK Grupe tajkuna Miodraga Kostića Koleta, odnosno njene filijale MK Komerca. Pre toga je EBRD još 2007. dao deset miliona evra Agroinvestu iz MK Grupe za podršku razvoju primarne poljoprivrede u Ukrajini.

U maju prošle godine MK Grupa je izdala saopštenje iz koga bi moglo da se zaključi kako je direktor EBRD-a bukvalno opčinjen srpskim kraljem šećera. Da nije u pitanju samo marketinški potez i pokušaj da se sopstvenom gazdi da na značaju, već da iza veze ove dvojice biznismena stoje čvrsti poslovni interesi, videlo se ubrzo.

Direktor EBRD-a za Srbiju Mateo Patrone i Miodrag Kostić 5. jula 2013. u šećerani u Pećincima potpisali su ugovor po kome EBRD Kostićevoj korporaciji daje kredit od 50 miliona evra. Uz sve to, banka je iskazala interes da otkupi sedam odsto akcija MK Grupe! Kroz različite kredite, EBRD je, međutim, već postao faktički vlasnik Kostićeve imperije, čija je vrednost procenjena na pola milijarde evra.

Miodrag Kostić, preko svog Agri Europe holdinga drži MK Grupu, MK Komerc, Sunoko, Karneks i Agroinvest iz Ukrajine. On je drugi po snazi spahija u Srbiji sa 13.000 hektara zemljišta u vlasništvu i još 9.000 ha u zakupu.

Pored toga, Kostić u Ukrajini ima oko 60.000 hektara zemlje, a preko svog zeta Damira Ahmetova (sina ukrajinskog oligarha Rinata Ahmetova, "teškog" oko 40 milijardi dolara), oženjenog Dajanom, rođenom Kostić, ima upliv i u metalurški sektor Ukrajine.

Evropska banka za obnovu i razvoj u srpski agrar ne ulazi samo preko Viktorije i Miodraga Kostića, koji su u odnosu na druge igrače čak sitna riba.

 

     Devet kora Agrokora

 

Posle 13 godina koje je provela u EBRD-u Vedrana Jelušić – Kašić se 2006. vratila u Zagreb sa titulom starijeg bankara (najviše zvanje u EBRD-u), odakle upravlja projektima na regionalnom nivou.

O svom radu ona je zagrebačkom Jutarnjem listu ispričala sledeće: „…Pet godina smo radili sa Podravkom u kojoj smo imali suvlasnički udeo. Bili smo više od sedam godina suvlasnici i kreditori Getrou. Kreditirali smo Vetropack, Spar, Dukatovo širenje u Srbiji, Panonsku pivaru, sa Zagrebačkom bankom smo razvili mehanizam raspodele rizika, kako bi se potpomoglo finansiranje primarne poljoprivrede na temelju zaloga nad žitaricama i industrijskim biljem."

EBRD je, prema priznanju gospođe Jelušić – Kašić, finansirao hrvatski prodor u Srbiju. Da bi sve bilo još jasnije, vredi napomenuti i koje još funkcije ima pomenuta bankarka. Ona kao funkcioner EBRD-a sedi u odborima najvećih kompanija koje posluju zahvaljujući finansijskim injekcijama ove banke iz Londona: Atlantik Grupe (članica Nadzornog odbora) i Agrokora (članica Upravnog odbora).

Smeštena u Zagrebu, Atlantik Grupa, kojoj je na čelu Emil Tedeski, kupovinom slovenačke Droge Kolinske postala je i vlasnik srpskih preduzeća, kao što su Soko Štark, Grand kafa i Palanački kiseljak. Od u Srbiji poznatih brendova ova hrvatska kompanija poseduje: Smoki, Najlepše želje, Štarkove čokoladne bananice, Grand kafu, Koktu, Jupi i kiselu vodu Karađorđe. Sve više je na srpskom tržištu prisutna i slovenačka pašteta Argeto koju takođe proizvodi jedna od kompanija u sastavu Droge, odnosno Atlantik Grupe.

Atlantik Grupa je 2001. od hrvatske Plive kupila Cedevitu, a proizvođač je i Multipower-a, prehrane za sportiste. U prodajni i distribucijski portfolio ove kompanije spadaju i: Wrigley, Ferrero, Hipp, Johnson & Johnson, Nestle Purina, Vivera, Durex, Duracell i drugi. Najveću ekspanziju Atlantik Grupa je doživela u 2010. i 2011. godini kada je skoro utrostručila broj zaposlenih (danas upošljava nešto manje od 5.000 ljudi).

Još veći regionalni igrač je Agrokor, osnovan 1976. godine kao proizvođač cveća i cvetnih sadnica. Kompanija danas zapošljava skoro 40.000 ljudi, najveće je preduzeće u Hrvatskoj i nalazi se na 18. mestu među 500 najvećih kompanija Centralne Evrope po istraživanjima američkog Dilojta.

Poslovna imperija Ivice Todorića, osnivača i direktora Agrokora, zaista je impresivna i obuhvata sledeća preduzeća: Agrofructus, Agrokor Vina, Agrokor – Zagreb, Agrolaguna, Agroprerada, Belje, Dijamant a.d, Dijamant agrar a.d, Fonyodi Kft, Frikom a.d. (prodat ćerki firmi Ledu), Irida, Jamnica, Kikindski mlin a.d, Ledo, Ledo d.o.o. Čitluk, Ledo Kft, Ledo d.o.o. Podgorica, (prodat Ledu), Mladina, Nova Sloga a.d, PIK Vinkovci, PIK Vrbovec, Sarajevski kiseljak, Sojara, Solana Pag, Vupik, Zvijezda, Bootleggers, Centropromet, Duhan trgovina, Euroviba, Idea, Jadrankomerc, Jamnica d.o.o. Maribor, Japetić, Konzum, Konzum d.o.o. Sarajevo, Krka d.o.o, Ledo d.o.o. Ljubljana, Ledo d.o.o. Kosovo, Tisak, TPDC Sarajevo, Zvijezda d.o.o. Ljubljana, Zvijezda d.o.o. Sarajevo, Žitnjak, Ciglane Zagreb, Lovno gospodarstvo Moslavina, Media d.o.o…

Gospođa Jelušić – Kašić u svojoj biografiji ima i podatak da je bila u Upravnom odboru Viktorija Grupe i to u isto vreme kada je upravljala i Agrokorom. Ona je, tako, u jednom trenutku bila zadužena ne samo za nadzor kreditnih i investicionih poslovanja EBRD-a, već je kontrolisala i najveći deo regionalnog agrobiznisa, pri čemu su jedino hrvatske firme mogle da kupuju preduzeća i zemljište u Srbiji, dok je obrnuto bilo nezamislivo.

Uopšte nije slučajno što se EBRD zalaže za prodor hrvatskih i slovenačkih preduzeća u srpski agro-biznis, dok istovremeno žmuri na činjenicu da srpska preduzeća ne mogu da kupuju zemljište u Hrvatskoj i Sloveniji. Zbog svog stava „dao bih sve da budem kandidat za EU" Srbija je, za razliku od svojih suseda, izuzetno podložna različitim ucenama.

Najvažniji davalac kapitala EBRD-a su Sjedinjene Američke Države, istovremeno i najveći svetski proizvođač genetski modifikovane (GM) hrane. Amerikanci istovremeno insistiraju na tome da i druge zemlje prihvate GM proizvode, kako bi njihove kompanije ostvarivale još veći profit.

EBRD je svojevremeno doneo odluku da isplati kredit od 40 miliona evra američkoj kompaniji Monsanto, poznatom svetskom lideru u proizvodnji genetski modifikovane hrane, i to, očigledno, za poslovanje u Srbiji.

Iako se ovo nigde ne navodi, posao sa Srbijom je zaista bio jedini razlog davanja para, budući da kada je EBRD, pod pritiskom javnosti, odustao od kreditnog aranžmana, Monsanto je istovremeno odustao i od dolaska u Srbiju.

I Viktorija Grupa i Kostićeva imperija u javnosti su optuživani da su uključeni u posao sa GM proizvodima. I jedni i drugi su to demantovali, nekada iskazom da rade samo zakonom dozvoljena istraživanja, a ponekad negirajući bilo kakvu vezu sa GM hranom. U jednom slučaju je Kostić čak sudski uspeo da dokaže kako je tvrdnja da uvozi GM proizvode kleveta, iako su materijalni dokazi upućivali na suprotno.

 

     Program za sluđivanje naroda

 

Osim u agraru, EBRD je značajan igrač u još jednom strateški važnom sektoru srpske privrede – telekomunikacijama. Ova banka stoji iza Orion Telekoma, drugog funkcionalnog operatera fiksne telefonije u Srbiji, što je medijima priznao generalni direktor Oriona Slobodan Đinović.

Zbog toga ne iznenađuje da je RATEL svojevremeno naredio srpskom Telekomu da poveća svoje cene kako bi i Orion mogao da bude konkurentan na tržištu, posle čega je ovo preduzeće steklo svog stohiljaditog pretplatnika. Bez EBRD-a telefoniranje u Srbiji bi bilo znatno jeftinije.

Ulazak stranog kapitala u srpske telekomunikacije nikako se ne ograničava samo na EBRD i telefoniju (fiksnu ili mobilnu).

EBRD je manjinski vlasnik u SBB-Telemahu od 2007. godine, kada je većinski vlasnik postao Mid Jurop Partners (Mid Europa Partners). Svoje vlasništvo banka nije izgubila ni pošto je sredinom oktobra prošle godine SBB prodat američkoj investicionoj grupi Kolbert Kravis Roberts (KKR) za preko milijardu evra. SBB-Telemah grupa posluje u Srbiji, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji i ima oko 1,7 miliona kablovskih i pretplatnika na satelitsku TV, internet, fiksnu i mobilnu telefoniju.

KKR je američki investicioni fond osnovan 1976. godine, koji je od osnivanja pa do 2014. obrnuo oko 400 milijardi dolara tuđih para. Fond posluje tako što kupuje preduzeća u koje investira, da bi ista uz zaradu prodao posle, u proseku, pet do sedam godina.

Odmah nakon kupovine SBB-a KKR se odlučio za još jednu investiciju u srpske telekomunikacije, ovog puta, međutim, za svotu koju menadžment kompanije uopšte ne smatra značajnim. Za 15 miliona evra KKR je otkupio 51 odsto Grand Produkcije, ali ne da bi nastavio izdavanje muzičkih albuma sumnjivog kvaliteta, već da bi iste prikazao što je moguće široj publici.

Neposredno posle ove kupovine došlo je do čudnog preokreta u delovanju RRA, koji je prethodno mesecima odbijao da izda dozvole za upražnjene frekvencije koje je nekada koristila TV Avala.

Enormna količina novca kojom raspolaže KKR bio je dovoljan razlog da čelnici radiodifuzne agencije na prečac prelome i najveći deo pomenuth frekvencija dodele TV Grandu u osnivanju, koji planira da program emituje iz devet zakupljenih studija na Košutnjaku i to tako što će gledaoci ubuduće imati priliku da Grandove spektakle sa TV Pinka prate 24 sata dnevno, svih sedam dana u nedelji. Pa, ko preživi neka priča.

KKR je, tako, faktički zaokružio svoju priču u Srbiji, gde poseduje daleko najvećeg provajdera satelitskog i kablovskog prenosa, ali i sopstvenu televiziju sa pripadajućom muzičkom produkcijom. Po mišljenju upućenih, TV Grand će biti ono što je TV Pink bio početkom devedesetih: televizija "lakih nota" za zaluđivanje naroda.

Na primeru EBRD-a i njemu sličnih vidi se da je dolazak stranih investitora u Srbiju ravan pljačkaškom pohodu srednjevekovnih Mongola, koji bi odlazeći za sobom ostavljali samo pustoš.

Srbija će uskoro ostati bez sopstvenih, svetski priznatih brendova u agraru, a zauzvrat će uvoziti seme za genetski modifikovane proizvode koje se isključivo proizvodi u Sjedinjenim Američkim Državama. Uskoro će i kompletna srpska telefonija da bude u rukama stranaca, pa se opravdano postavlja pitanje na koji način će naši najviši državni funkcioneri moći međusobno da komuniciraju, a da izbegnu prisluškivanje.

Sve ovo je jedan od rezultata genocidnog Zakona o privatizaciji, koji je stranim kompanijama širom otvorio vrata srpskog tržišta, a za donošenje tog zakona najzaslužniji je upravo EBRD, banka za obmanu i razaranje.

 

     A 1.

   Kovači srpskih nesreća

Čak i kada bi strane investicije i donacije imale za cilj napredak Srbije, one se potpuno obesmisle delovanjem domaćih zvaničnika. Tako je još 2001. Srbiji donirano 10 miliona američkih dolara za razvoj informacionog sistema u školstvu. Još 2,4 miliona evra dato je za vreme ministrovanja Žarka Obradovića, a da projekat ni do danas nije završen. Jasno je i zašto: kada se završi prestaće i davanje para za njegovu realizaciju.

Zaslužna osoba za nenamensko trošenje ovih para je Tinde Kovač Cerović, nezamenjiva visoka službenica Ministarstva prosvete.

Za novac dobijen od Evropske Unije Kovačeva je izradila i projekat reforme srednjeg obrazovanja, a ispred srpskog Ministarstva nadgleda njegovo sprovođenje. Iako Srbija sa 10 odsto učestvuje u troškovima realizacije pomenute reforme, iako ista utiče na sudbine budućih generacija srpskog naroda, naša zemlja nema nikakvog uticaja na realizaciju projekta. Za šefa projekta Evropska Unija je postavila jednog bugarskog državljanina, a naše Ministarstvo mu je za zamenika dodelilo Austrijanca iz Graca, čija je jedina zasluga ta što je aktuelni muž gospođe Kovač.

O samom ovom projektu, odnosno o njegovoj štetnosti, govorili su članovi komisije SANU obrazovane da nadgleda reforme srpskog obrazovanja, Ivan Ivić i profesorka Pešikan: "Ovaj projekat do kraja ruši naš ionako poljuljani obrazovni sistem."

Ali, šta je značaj obrazovanja budućih generacija u odnosu na finansijski benefit porodice Kovač? EU se na ovim prostorima, ionako, vodi Hitlerovom maksimom kako Slovene ne treba obrazovati, već ih treba istrebiti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

<span>%d</span> bloggers like this: