Архива

Archive for април 2014

SMEMO LI GA DOTAKNUTI??! DIREKTOR POLICIJE SRBIJE

 

Ove nedelje, kada je formirana Vlada Srbije, Milorad Veljović će promeniti petog premijera. Svi odlaze, Milorad ostaje. Ali, već ima onih koji obilaze oko Milorada, kao oko ranjenog Vuka. Bezecovali su njegovo mesto. Ali, ko ima para kao Milorad, i ko ima toliko zaduženih ljudi, kao Milorad? Kada pohlepa obuzme čoveka koji je na položaju, a društvo nema nezavisne institucije koje bi ga mogle sprečiti da se ograniči njegova samovolja, onda se ni građani nemaju čemu dobrom nadati.

 

          major Goran Mitrović

 

Milorad Veljović je i dalje direktor srpske policije. Menjale su se vlade, ministri policije, ali je on tu. Zreo za penziju, ali neće u penziju.

Pre dve godine, kada je Aleksandar Vučić imenovan za prvog potpredsednika Vlade Srbije, žestoko se založio da Milorad Veljović ostane na mestu vršioca dužnosti, a potom da bude postavljen za direktora i u trećem mandatu! Tako je od njega zahtevao njegov promoter Miodrag Rakić, nekadašnji šef kabineta predsednika Republike Borisa Tadića i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost. Pravilo je da nova vlada bira i novog direktora policije. Hoće li Milorad Veljović ostati na mestu direktora policije? Hoće, nema sumnje.

Po Zakonu o policiji, za direktora policije može biti imenovano lice koje je u stalnom radnom odnosu u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Milorad Veljović je rođen 1958. godine i po sili zakona odavno je morao biti penzionisan. Dakle, ne ispunjava zakonski uslov da je na mestu direktora policije.

Za vreme Veljovićevog rukovođenja policijom, Srbija je najsurovije opljačkana. Politička mafija je nekažnjeno pljačkala fondove, banke, privredna društva, javna preduzeća, kreditne linije. Iz zemlje je izneto preko 51. milijardu evra, ne računajući poslednje dve godine Vučićeve despotije i lopovluka.

Ali, nije Milorad Veljović bio besplatni čuvar blaga srpske mafije, koja je, uglavnom, bila okupljena oko Demokratske stranke.

Stupajući na scenu, Vučić je, među prvima, odredio šabačkog biznismena za utvrđivanje njegovih pljački. Više od milijarde evra, gospodin Bogićević je opljačkao uzimajući kredite od poslovnih banaka, iz Fonda za razvoj Srbije…Oko 4.000 zaposlenih iz njegovih kompanija od marta prošle godine ne prima plate, nemaju radni staž, ni zdravstveno osiguranje. I od Rusa je uzeo 160. miliona evra, kao avans za izvoz hrane iz Mačve, ali je u Rusku federaciju izvezao samo obećanje, i u Moskvu poslao Veljovićevog sina Nemanju, kao direktora predstavništva svoje kompanije!

I dok gladni seljaci, koji mu prodaju mleko, voće, čekaju da im plati njihov trud, Bogićević od države naplaćuje i premije, i stavlja u svoj džep. Isto tako, dok rudari njegovih rudnika ulaze gladni u okna, gospodin Bogićević odvaja mesečno za platu Veljovićevom sinu Nemanji 10 hiljada evra, plus troškovi za zakup stana i lečenje. Oba Veljovićeva sina su teški narkomani, i Nemanja se leči u Moskvi. Bolest je svačija, i molimo se Bogu da se od te teške zavisnosti izleče i Miloradovi sinovi Nemanja i Stanko.

Veljovići su puni para. Miloradova žena Stanica ima oko tri hiljade evra platu u Komercijalnoj banci, sin Stanko je bio zaposlen u Srpskoj banci, sa platom od dve hiljade evra, mada se retko pojavljivao na poslu. Srpska banka je pred stečajem, pa je Milorad svog sina zaposlio kod Rusa, u Naftnoj industriji Srbije! Izgleda, ni to nije dovoljna para koja može da zadovolji apetite Milorada i Stanice!

Veljovići su i ljubitelji nekretnina. Parama sponzora sagradili su Veljovići dve kuće na Goliji, a u neposrednoj blizini baze Žandarmerije, koja danonoćno vodi računa da nezvani gosti ne prođu pored njih.A gradnja na tom mestu je zabranjena.

Osim za Milorada. Milorad je čovek koji ne odbija prijatelje. Žandarmi čuvaju i njegovu kuću u Surčinu (na Ledinama). Ko god mu je ponudio stan, “za đecu, nije za njega, njemu ne treba“, prihvatio je, da se darodavac ne naljuti. Ali da se taj glas ne bi širio, knjižio ih je na imena rodbine, naročito ženine, zbog drugog prezimena.

A stanove su mu kupovali Mišković, Beko, skoro svi tajkuni kojima je Milorad, prethodno, obećavao “punu zaštitu u životu i radu“, i daleko od očiju tužilaštva i suda.

A Miloradova "đeca" vole da troše. Oba su imala danonoćno policijsko obezbeđenje. A "đeca" vole i noćni život, splavove, muziku, skupa pića, šampanjac Don Perinjon, dobru koku. Mlađi Stanko svake noći troši po hiljadu evra. Dobra duša, kažu njegovi čuvari, dobroćudan je, čašćava drugove svoje. Sve te pare će njegov tata, nesmenjivi direktor srpske policije, samo jednim pozivom da zaradi.

Šta će protuvi Miloradu Veljoviću tolike pare, stanovi, kuće, limuzine, vikendice?

Narko diler sa Kosova Ćazim Osmani hara Beogradom. Milorad mu je zaštitnik. Dao mu je lažni pasoš, policijsku pratnju. Narko bos Ćazim Osmani pretukao je 25. oktobra u hotelu "Zira" svoju dugogodišnju devojku Mandu Popović, i otišao iz hotela.

Kada je ona u Policijskoj stanici Palilula prijavila slučaj, saslušana je u prisustvu načelnika stanice i načelnika službe kriminalističke policije. Izjavila je da je videla kako je jednom prilikom Ćazim (a susreti narko bosa i srpskog direktora policije su česti) dao Veljoviću 500.000 hiljada evra!

Odmah su pomenute policijske funkcionere pozvali iz Uprave kriminalističke policije Beograda i naredili im da Mandu Popović privedu na ispitivanje u zgradu Policijske uprave Beograda. Dva dana kasnije ona je pred istražnim sudijom promenila priču, jer joj je zaprećeno da nikada više neće moći ući u Srbiju! I Ćazim je oslobođen! A Ćazim i Milorad se, obično, sastaju u hotelskim klozetima, da razmene prijateljske pozdrave i tovare novca. Ćazim za Miloradove sinove donese i najčistiju koku, da se "đeca" ne truju.

Miloradove susrete sa Ćazimom na mokrenju zabeležile su i novine. Aleksandar Vučić je namrgođen najavio “punu istragu o ovom događaju, o kojoj će javnost biti obaveštena“. Kakva istraga, kakvi bakrači! Miloradova desna ruka je Zoran Morić, Milorad Veljović će promeniti petog premijera. Svi odlaze, Milorad ostaje. Veljović podigne slušalicu, Morić šalje svoje čauše da obrađuju žrtvu, da je more glađu, žeđu i strahom.

Ne postoji u Evropi direktor policije ravan Miloradu. Svi su onu puki siromasi. Milorad može da ih kupi samo jednom kreditnom karticom. Može sve direktore policija evropskih država da ugosti, svakog da odvede u svoj stan, kuću, vikendicu, letnjikovac, i da mu svi pozavide.

Niko nije takav Juda kao Milorad. Izdao je svaki nacionalni interes, za dobru svotu novca, za stan, za prijateljstvo. I ako su u rasulu, srpske službe bezbednosti zadokumentovale su Miloradove dogovore sa Ćazimom Osmanijem, da ako njemu prigusti, uz Besu (tradicionalnu albansku "zadatu reč"), može da ode na Kosovo i Metohiju, da živi sa sinovima, svojim sokolima, i da sa pasošem Republike Kosova, putuje kuda hoće po Evropi, i troši svoje krvavo zarađene pare. A kad je on Ćazimu dao lažni pasoš, na ime Miloša Petrovića, može i Ćazim Miloradu!

Ove nedelje, kada se formira Vlada Srbije, Milorad Veljović će promeniti petog premijera. Svi odlaze, Milorad ostaje. Ali, već ima onih koji obilaze oko Milorada, kao oko ranjenog Vuka. Bezecovali su njegovo mesto. Ali, ko ima para kao Milorad, i ko ima toliko zaduženih ljudi, kao Milorad? Ako uskoro Miloradu ne navučemo bukagije, mnogi oko njega krvavo će se provesti. Milorad se lako oslobađa prijatelja. Samo neprijatelje služi unizno.

Milorada je teško pogodila vest da Miodrag Rakić, kome je mandatar Vučić, zbog njegove “neobične sposobnosti i stručnosti po bezbedonosnim pitanjima“ hteo da ponudi najvažniju funkciju u vladi, to neće moći zbog njegovog teškog zdravstvenog stanja.

 

©Geto Srbija

materijal: lIst protiv mafjie

Advertisements

MEDIJSKA ANESTEZIJA SRBIJE BEZ TEŠKIH TEMA: ALCHAJMEROV SINDROM I EŠALONI MEDIJSKE KAMARILE SRBIJE

26. априла 2014. Коментари су искључени

 

Medijski mrak nad Srbijom je potpun, jer ga sprovode večiti urednici svih režima. Nekada su se borili za Veliku Srbiju, danas na nju pljuju i okreću se Evropskoj Uniji kao spasiocu, a oni koji su se protiv takve Srbije nekada borili, zarad dobre zarade zaboravljaju protiv čega su onda bili. Režim ih je sve kupio, kako bi narod uspavljivali lažnim obećanjima. Buđenje će biti bolno. I za vlast i njene medije, tvrdi Vučićev nekadašnji bliski saradnik Predrag Popović, ugledni novinar i urednik "Pravde".

 

          Predrag Popović

 

Dolaskom na vlast Aleksandar Vučić je promenio ženu, prijatelje, kumove, saradnike, protivnike, kuće, automobile, saldo na računima…Sve, samo ne sebe i staru ambiciju da bude glavni urednik svih srpskih medija.

Bez otpora, vlasnici i glavni urednici stavili su se na raspolaganje diktatoru i njegovom političkom kartelu. Neki uplašeni, a neki podmićeni, pristali su da žmure pred režimskim nasiljem i da, kad vođa piša uz vetar, ćute kao zaliveni. U interesu vlastite budućnosti, zaboravili su njegove zločine iz prošlosti, čija repriza upravo traje.

Nesposoban, bez znanja, snage i volje da rešava političke, ekonomske i socijalne probleme, Vučić opstanak na vlasti obezbeđuje na jedini mogući način: primitivnim populizmom i kolektivnom hipnozom.

Preko svojih medija 24 sata dnevno kreira paralelnu stvarnost, kojom anestezira nezadovoljstvo građana. Uostalom, zašto da se javnost bavi teškim temama nezaposlenosti, besparice i gladi? Neka nesrećnici gledaju šou Ognjena Amidžića, slušaju hitove Ane Nikolić ili, ako baš ne mogu bez literature, neka čitaju novi bestseler Jelene Bačić. I neka se ne plaše, ne preti im nikakva budućnost.

Svoju multimedijalnu legiju Vučić je podelio u nekoliko eskadrona. Strateški najvažniji proces nacionalne lobotomije poverio je Veranu Matiću, Ljiljani Smajlović i Radomiru Ratku Dmitroviću.

Matić je rado prihvatio ponudu koja se ne odbija. Dok bi rekao „dolar", zaboravio je na ratne zločine, velikosrpski nacionalizam, Karlobag i Antin, Šešelja, zarđale kašike i ostale simbole Vučićevih 15-godišnjih političkih avantura.

S druge strane, ni Vučić nije ostao imun na Alchajmerov sindrom. I on je zaboravio na obećanja da će redakciju B92 proterati iz zgrade SIV 3, koju je Matiću u bescenje iznajmio Mlađan Dinkić. U miraz, Matić je Vučiću doneo Brankicu Stanković, Olju Bećković i lični cenzorski talenat, otporan na svaki izazov morala i inteligencije.

Ljiljana Smajlović nije iz te priče. Milost gospodara nije osvojila ustupajući mu neki medij. Ponudila mu je jedino što je imala – lični integritet i falsifikovane činjenice o najkrvavijoj mrlji iz vremena Vučićeve vladarske premijere.

Punih 15 godina Smajlovićka se predstavljala kao bliska prijateljica Slavka Ćuruvije, a nastupala kao pokojnikov nezvanični advokat. Vremenom, s promenom vlastitih interesa, korigovala je i stavove o Ćuruviji. Prvo je izvršila šaptačku diverziju, plasirajući tvrdnju da je vlasnik „Dnevnog telegrafa" sam izazvao svoju tragičnu sudbinu kad je u Vašingtonu od uticajnih američkih diplomata tražio da utiču na Haški tribunal kako bi bila podignuta optužnica za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića. Tim zahtevom Ćuruvija je sam sebi potpisao smrtnu presudu, a da li je on to zaista pričao u američkom Kongresu zna Smajlovićka, sedela je pored njega. Kako god bilo, ta teorija se svidela Vučiću.

Ako je Ćuruvijinu likvidaciju naručio osvetoljubivi Milošević, njegova odgovornost za taj zločin je manja. Naravno, Smajlovićka zna da je Vučić, kao svaki dželat, uz žrtvu bio do kraja, kad joj je najteže.

Međutim, to je ne sprečava da sada, kao glavni urednik „Politike", kreira prljavu kampanju protiv Branke Prpe, jedine osobe koja se javno suprotstavlja Vučićevoj patološkoj predstavi o istrazi ubistva Ćuruvije, sve s Mikijem Kurkom i Miloradom Ulemekom u glavnim ulogama.

Bez ikakvih moralnih dilema, Smajlovićka objavljuje tekstTreći metak Branke Prpe", kojim je optužuje za podrivanje istrage i podršku ubicama. Eto, Prpa laže kad tvrdi da nije Kurak pucao u Ćuruviju, znaju to Vučić i Legija. I Smajlovićka zna istinu. Zna, a ne stidi se. Neka se istina stidi nje.

Da bi triling bestidnih slugu bio upotpunjen, Vučić je „Večernje novosti" poverio Ratku Dmitroviću. Dobar i logičan izbor. Dobar po njih dvojicu, katastrofalan po „Novosti" i čitaoce.

Logičan, pošto i Dmitrović, kao i njegov novi gazda, ima isti odnos prema logici i moralu. Kao izbeglica iz Siska, čim se proslavio ratnohuškačkim komentarima na RTS-u, Dmitrović je dobio stan u Beogradu, a nešto kasnije i napad ksenofobije, koji ga je naveo da podržava Udruženje starosedelaca Srbije. No, možda i u tome ima logike, pošto je tada Vučić zagovarao srpske granice na liniji Karlobag-Virovitica, pa je i Dmitrovićev Sisak bio ako ne baš srce, a ono, recimo, dojka Srbije.

Dok Matić, Smajlovićka i Dmitrović na ozbiljniji način kanališu Vučićeve avanture, za pravu hipnozu lakoverne publike zaduženi su Željko Mitrović, Aleksandar Rodić i Dragan J. Vučićević.

Mitrović je, po svemu, najvažniji komandir Vučićevog medijskog odreda za uvođenje mraka. Em što Pinkova imperija ima najveći uticaj na srpske „grandovce" i „farmere", em njen vlasnik ima bogato iskustva službe svakoj vlasti. Kao što je tvrdio jedan njegov pandan, Mitroviću je svaki vladar lično ugrađivao novi himen.

Prvo mu je Mira Marković, nežnim dodirom moći i para, dok je klečeći molio za milost, ispunila sve mladalačke snove. Bio joj je veran do kraja. Njenog. Čim je pala s vlasti, novi političko-medijski himen ugradili su mu dr Zoran Đinđić, hirurg Goran Vesić i primarijus Beba Popović.

Odlično su to uradili, Mitrović je sačuvao ženstvenost od smotanih flertova Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Pukao je tek pred muževnim Draganom Đilasom. Ni ta romansa nije imala srećan kraj. S istančanim instinktom za preživljavanje, Mitrović je među prvima prešao u Vučićev zagrljaj, usput, iz ličnog zadovoljstva i za ljubav novog izabranika, svakodnevno demolirajući Đilasa.

Televiziju je pretvorio u naprednjački bastion, prepun „teških reči", partijskih raspuštenica i ljubavnica. Mitroviću to ne smeta, spreman je na sve, gde Vučić okom, on skokom. Dok Vučić ne padne. E, onda će se i on suočiti s ružičastim besom.

U jesen 2009. godine, pritisnut medijsko-pravosudno-policijskom akcijom Mlađana Dinkića, Radisav Raja Rodić završio je u zatvoru. Da ne bi s tatom delio ćeliju, Aleksandar Rodić se skrivao u Vučićevom vinskom podrumu.

Kralj „Kurira" i princ-prestolonaslednik neočekivano su povukli pametan potez, nagodili su se s režimom. Tata je priznao da je lopov, pa je robiju odležao u bolnici. Sin je priznao da voli Đilasa, koji mu je omogućio da nad „Kurirom" zadrži vlasništvo, ali ne i uređivačku slobodu.

Iznevereni Vučić obećao je žestoku osvetu izdajniku Rodiću Junioru. Nije čekao dugo. Đilas je s vlasti pao pravo na naslovne strane „Kurira", ali sad s vučićevskim tretmanom. Aleksandar Rodić nije hteo da sluša zdrav razum, sad mora Vučića.

Dok u Mitrovićevoj i Rodićevoj bolesti, kakva god bila, ipak ima sistema, Dragan J. Vučićević, takozvani vlasnik, glavni urednik i sve ostalo u „Informeru", ne dozvoljava inteligenciji da nadjača karakter.

Sa psiho-fizičkim karakteristikama lopte – predmeta ispunjenog šupljinom – prepušta se masi para i estradnom ubrzanju ličnog brendiranja, dokazujući da slepog vođu mogu da prate samo isti takvi guslari. Kao i Vučić, i Vučko može sve. Dok ga plaća Mišković, Vučko je spreman da progoni stoku bezrepu, koja, aman-zaman, nije srećna zbog tajkunizacije Srbije.

Kad nađe novog sponzora, s istom gorljivošću udara po Miškoviću i svima koje taj zli tajkun plaća ne bi li izvršili državni udar i s vlasti zbacili demokratskog diktatora. No, ne treba mu zameriti, i takav on ima upotrebnu vrednost. Kao svaki pacov, prvi će, bekstvom, najaviti potonuće Vučićeve galije.

U trećem ešalonu diktatorove medijske kamarile nalaze se mnogi čudnovati likovi, spojeni samo strahom i pohlepom. Iskustvom i mudrošću ističe se Milomir Marić. S obzirom na profesionalne kapacitete, imao bi snage da se suprotstavi ludilu čiji je sastavni deo.

Pošto zna s kim ima posla, sažalio se nad sobom, odustao od borbe i prihvatio ulogu svedoka-saradnika. I jurodivi Petar Luković dobro zna ko je i kakav je Vučić. Međutim, zna i da im je sponzor isti, pa ne želi da talasa.

Bratislav Braca Grubačić takođe duva u Vučićevu tikvu, nadajući se da će time uspeti da svoje ime oduva iz istrage o ubistvu Dade Vujasinović.

Uz njih, nazovimo ih novinarima, u istom rangu nalaze se i cicibani poput Vladimira Đukanovića, Predraga Jeremića i sličnih medijskih nusproizvoda.

S tako raspoređenim čuvarima mraka, Aleksandar Vučić uspeo je da Srbiji kao jedini sistem informisanja nametne izveštaje o informativnim razgovorima građana i policije. Na sreću, hipnoza ne može večno da traje. Buđenje će biti bolno. Po zasluzi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

OPSTRUKCIJA PROJEKTA „JUŽNI TOK“: ANTIRUSKE IDEJE PREKO EBRD I MINISTARKE ENERGETIKE

25. априла 2014. 1 коментар

 

Nova srpska vlada imaće prioritetnu obavezu da nastavi ubrzano sa radovima na trasi gasovoda "Južni tok". Od brzine radova zavisiće i celokupna privredna perspektiva u narednim decenijama. Ukoliko ovo ne budu za ozbiljno shvatilo političko vođstvo u Srbiji, biće to kraj njihovog decenijskog paradiranja praznim pričama i početak potpunog sloma dosadašnje državne strukture, bankrot i haos. Tim povodom, potsećamo na kraći pregled dosadašnjih nedoslednosti srpskih vlasti prema ruskoj energetskoj strategiji na ovom delu Balkana.

 

          Insajder: E-8

 

Generalni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović u maju će napustiti ovo javno preduzeće, i verovatno će prihvatiti funkciju direktora kompanije Južni tok. Vest da on odlazi obradovala je njegove ostrašćene neprijatelje u u Srpskoj naprednoj stranci, pre svih ministarku energetike Zoranu Mihajlović. Istina, Mihajlovićeva je radila na tome da on završi u istražnom zatvoru, zbog čega je na sebe navukla bes ruskih zvaničnika i dovela u pitanje svoj opstanak na mestu ministra energetike.

Mi imamo načina da se obračunamo sa ministrima energetike koji stoje na putu naših i vaših energetskih interesa, raspitajte se kako smo to uradili u zemljama u regionu, saopštili su predstavnici Rusije, u jednom neformalnom razgovoru sa budućim premijerom Srbije, Aleksandrom Vučićem. Tom prilikom su mu diplomatskim rečnikom skrenuli pažnju da oni smatraju da je Mihajlovićeva odgovorna za pokušaj opstrukcije projekta "Južni tok" i dodali da oni, uprkos dobrim rezultatima SNS, nju ne žele u istoj u ulozi u novoj Vladi.

Ali, ni oni koji Mihajlovićevu ponovo guraju u fotelju ministra energetike, i koji ne žele "Južni tok", nisu bezazleni. Mada je ministarka više puta tvrdila da ona ne radi protiv ruskih interesa, pogotovo ne protiv "Južnog toka", koji je i "srpski interes", Rusi joj nisu poverovali.

Mihajlovićeva, po svemu sudeći, nije iz čistog hira radila protiv Rusa, nego, kako kažu dobro informisani izvori u vrhu ruskog energetskog menadžmenta, po instrukcijama Zorana Koraća, u javnosti poznatog kao bivšeg savetnika Milorada Dodika. O Koraću, inače, kruže dve urbane legende. Prema jednoj on je rezident CIA na Balkanu, a prema drugoj, u pitanju je čovek sa jakim vezama u američkom Stejt departmentu. Dok je savetovao Dodika, ovaj je vodio proameričku politiku. Od kada ga ne savetuje, Rusi su u Republici Srpskoj kupili naftne kompanije, i počeli eksploataciju nafte u Semberiji.

I bez Koraća, Mihajlovićeva je bila uticajna i moćna. Samo činjenica da je imala veliko Vučićevo poverenje i odrešene ruke za obračun sa SPS kadrovima, činili su je "opasnom ministarkom." Juriš na Bajtovića, ispostaviće se, nije bio jednostavna misija. Nakon prijava koje je Mihajlovićkin tim za borbu protiv korupcije podneo protiv Bajatovića, ona je pokušala i da ga smeni. Pozivajući se na formacijsku hijerarhiju.

Rusi su, naravno, zaobišli ministarku, pa je predsednik Upravnog odbora Gasproma Aleksej Miler, objasnio Aleksandru Vučiću da je interes Gasproma da Dušan Bajatović bude na mestu direktora Srbijagasa.

Ministarkin tim tada je doneo pogrešne zaključke kako je Bajatović u dobrim odnosima samo sa Milerom. Mesecima su vodili akciju koja se bazirala na takvoj pretpostavci. Onda su saznali da su Bajatovićevi dobri prijatelji Arkadij i Boris Rotenberg, Putinovi dobri drugovi, koje je Evropska unija među prvima stavila na listu 120 osoba kojima bi moglo da bude zabranjeno putovanje u zemlje članice, zbog događaja u Ukrajini.

 

     Koreni problema i deobe klanova

 

Srbija nema nikakvu strategiju za nekoliko hiljada građana koji se greju isključivo na gas. Većina njih nema ni sredstava da na brzinu preprave grejne sisteme i počnu da se greju na neki drugi način. Ministarka Mihajlović je u izjavama često isticala da gasa nema ni na vidiku te da smo Rusima dugovali novac, a da ga nismo imali, kao i da bi situacija bila bolja da smo tada imali izgrađeno gasno skladište.

Tvrdila je i da su Rusi bili spremni da gas isporuče direktno Srbijagasu, a da im mi novac prosledimo, kada ovo javno preduzeće naplati dugovanja od potrošača u Srbiji. Ovakvo rešenje Rusi bi prihvatili da su im date bankarske garancije, ili neke druge garancije. Ispostavilo se da naša strana zapravo nije ozbiljno ni pokušavala da takvo rešenje sprovede u delo.

Tadašnji direktor Srbijagasa, Miloš Milanković, napravio je dogovor da se gas umesto direktno Srbijagasu, proda preko posredničke firme Jugorosgas. Zbog ovakvog dogovora ispostavilo se, Srbija je godišnje gas plaćala nekoliko desetina miliona evra skuplje.

Tek, Bajatović je ovu firmu izbacio iz posla posredovanja za ruski gas. On je u posao posredovanja uveo drugu kompaniju, o čemu su naprednjački mediji pisali u nastavcima tokom izborne kampanje. Ipak jednu stvar Mihajlovićeva i drugi učesnici tadašnje gasne krize i spora sa Rusima do danas nisu ispričali. Naime, niko do danas nije rekao zašto su Rusi odjednom prekinuli isporuke gasa Srbiji.

Razlog zašto su oni to uradili je činjenica da su te godine nekoliko meseci pre krize u Moskvu otputovali Božidar Đelić i Zoran Đinđić i zahtevali raskid barter aranžmana.

Tu negde počinje i istorijat bahatog odnosa srpskih vlasti prema Ruskoj federaciji, i blago rečeno zanemarivanja činjenica da nam je Rusija od 1990. do danas otpisala oko 250 miliona dolara duga za gas. Rusko-srpski barter aranžman zaključio je predsednik tadašnje Vlade Mirko Marjanović 1990. godine.

Aranžman je omogućavao da Srbija dobija gas po ceni nešto povoljnijoj od tržišne, dok je u Rusiju izvožena roba poljoprivrednog porekla. Cena robe je obračunavana u dolarskoj protvvrednosti i na kraju godine bi se svodio račun. Uglavnom se dešavalo da smo izvozili manju vrednost od one koju smo uvozili. Dug bi se jednostavno prenosio u sledeću godinu, a prema Rusiji je postojala obaveza da ga izvozom roba likvidiramo.

Da je situacija bila obrnuta, Rusi bi imali pravo da dug izmire dodatnim isporukama gasa, kada se ukaže potreba za ovim energentom. Tih godina Srbija je trošila manje gasa, od količina koje je uvozila za sebe. Viškovi ruskog gasa prodavani su većim delom Bosni i Makedoniji. Nosilac posla sa Rusima bila je firma Progres.

Po nagovoru Đelića, a Đelić u skladu sa instrukcijma stranih službi, odlučno raskidaju taj sporazuma sa Rusima.

Sa Rusima se tada sklapa sporazum po kome gas treba da plaćamo dolarima, kao i sve druge države koje posluju sa Ruskom federacijom. Barter aranžman jeste raskinut, a sa isporukama gasa se stalo, jer je ostalo nerazjašnjeno kada i kako će Rusima bit plaćen do tada nagomilani dug…

Ruska strana je pokazala strpljivost i spremnost na maksimalnu poslovnu toleranciju. Problem je delimično rešio ondašnji predsednik SR Jugoslavije, Vojislav Koštunica. On je otputovao u Moskvu sa ciljem da reši nastali problem dugovanja za gas u tom trenutku veći od 100 miliona evra.

Rusi su dobro znali da takozvanu političku elitu Srbije u tom trenutku čine stotine ljudi koji u interesu Zapada rade na kvarenju odnosa Rusije i Srbije, iz tih razloga maksimalno su izašli u susret srpskim zahtevima i veliki deo duga je otpisan, dok je postignut sporazum da se ostatak duga vraća kroz cenu redovnog uvoza gasa. Sa Koštunicom su započeti i pregovori o budućem energetskom sporazumu.

Petokotobarske promene za Srbiji su donele i haos na tržištu naftnih derivata, ge je prvih meseci uvedena potpuna liberalizacija. Zbog takve liberalizacije tada Javno preduzeće, Naftna industrija Srbije (NIS) je skoro bankrotirala.

NATO države koje su tokom bombardovanja, namenski više puta gađale NIS-ova postrojenja, sada su lobirale za politiku potpune liberalizacije. Takva liberalizacija ne bi dozvolila NIS-u da se oporavi i njen prostor na srpskom tržištu preuzele bi zapadne kompanije. Takva vrsta liberalizacije bila je ustvari nastavak rata ekonomskim sredstvima i guranje Srbije u kolonijalni položaj.

Ovaj put Đinđić, koga je Zapad podržavao i istovremeno savetovao da povlači poteze na štetu srpske privrede, odlučio je da ih ne posluša. Đelić, Dinkić, Labus, Novaković i drugi zagovarali su liberalizaciju. Đinđić lično je iskoristio svoj autoritet u Vladi Srbije da se izda uredba Vlade kojom se zabranjen uvoz naftnih derivata za motorna vozila.

Tom uredbom svim prodavcima goriva u Srbiji ostavljena je mogućnost da benzinska i dizel goriva kupuju isključivo od NIS. Ovaj monopol omogućio je bombardovanom NIS-u da se oporavi narednih godina, ali ne i da postane ozbiljna kompanija.

Na putu dobrog poslovanja stajali su alavi stranački kadrovi koji su besomučno pljačkali ovu kompaniju. Istovremeno službenici stranih vlada, službenici MMF-a, Svetske banke i eksperti koje je plaćala NIS-ova konkurencija, stalno su zagovarali da je potrebno što pre ukinuti monopol NIS-a, a potom ga i privatizovati.

Paradoksalno je bilo to što su kadrovi NIS tih godina usmeravali milione evra, na kampanje u medijima koji su zagovarali propast ove kompanije. Plasirane su lažene informacije kako su za NIS zainteresovani Šel, Teksako i BP.

Kada je Vlada Srbije i zvanično NIS transformisala iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo i na taj način otvorila vrata putu u privatizaciju kao zainteresovani za kupovinu NIS-a počeli su da se pojavljuju MOL, OMV, INA, ali i ruski Gasprom.

Bezbednosni stručnjaci Koštnicu, koji je u to vreme bio premijer Srbije, savetovali su ga da ili ne prodaje NIS, ili da ga proda Rusima. Koštunica se odlučio za drugu opciju, jer su se stranački kadrovi uključujući i one iz njegove stranke pokazali kao loše rešenje.

Na sastanku u Moskvi, Rusi su se izjasnili da su spremni da učestvuju na tenderu za kupovinu NIS, a onda ih je Koštunica iznenadio molbom da ga kupe u direktnoj pogodbi.

Novac koji je tada ruska strana bila spremna da plati bio je daleko veći od onog koji je na kraju dogovoren, ali taj dogovor nije postigao Koštunica, već Tadić.

Dogovor je obuhvatio da Rusi osim kupovine NIS, ključne rute Južnog toka usmere preko Srbije, da nam pruže podršku u Savetu bezbednosti UN po pitanju Kosova i sve to je za njih bilo nesporno. Sve to nije bilo razlog da se cena smanjuje. Bili su spremni da plate 1,5 milijardi dolara.

Treba podsetiti da je tih godina i Mlađan Dinkić imao svoju epizodnu ulogu protivljenja prodaje NIS, Gaspromu direktnom pogodbom ističući na sednicama Vlade da se i OMV, Bedžeta Pacolija interesuje za tu kompaniju.

Kada je došlo do realizacije ugovora, Dinkić je još jednom zakukurikao, kako je cena previše niska, ali ruska strana njemu i srpskoj vladi skrenula pažnju, da se to tako ne radi.

-Mi u Rusiji kada prodamo kola i posle nekoliko dana shvatimo da nismo zadovoljni cenom, nemamo običaj da odemo kod kupca i da mu tražimo još novca. Kada jednom dogovorimo cenu ona je dogovorena, rekli su tada ruski zvaničnici, smatrajući da Dinkićevo zapomaganje i ne zavređuje bolji odgovor.

 

     Gas između socijalne i tržišne politike

 

Godine loših iskustava sa našim političarima kojima su bili bitniji rezultati na izborima, lična korist i interesi onih koji su nas bombardovali, naučili su Ruse da sa nama igraju oprezno.

Tako sa jedne strane imamo iskrenu rusku pomoć u vidu povoljnih budžetskih kredita, kredita za železnicu i infrastrukturu, ali kada sa našom državom ulaze u partnerski odnos Rusi su više nego oprezni. Ovo je i razlog što je jedino rusko-srpska firma za gradnju "Južnog toka" nije „fifti-fifti", kao u Bugarskoj i drugim zemljama, već su Rusi većinski partner sa 51 prema 49 odsto.

Mnogi naši stručnjaci iz oblasti energetike (često dobro plaćeni od OMV-a) ovo komentarišu kao nepovoljni odnos za Srbiju.

Ipak, praksa pokazuje da su Rusi bolje gazde od stranačkih kadrova. Prvi put od privatizacije do danas, u NIS-u se zarade redovno isplaćuju, dok je firma posle desetak godina konstantnog iskazivanja gubitka odjednom postala najuspešnija kompanija u regionu.

Rusi kao da ovakvim vlasničkim odnosom poručuju da ne žele iznenađenje sa nekom novom srpskom Vladom kojoj će Evropa biti bitnija od Srbije. Kao da se više od nas boje da će se ponovo pojaviti politička elita spremna da izda narod, pljačka građene i ratuje sa Rusima za potrebe NATO pakta.

Poslovne antiruske ideje od kojih korist ne bi imala Srbija, ali bi Rusi sigurno imali štetu, danas stižu mahom iz Evropske banke za obnovu i razvoj EBRD, ali i iz drugih institucija bliskih Evropskoj uniji. EBRD je u mandatu poslednje vlade uporno preko ministarke energetike pokušavao da progura ideju da gradnju "Južnog toka", kroz Srbiju finansiraju oni.

U slučaju da Srbija kredit ne vrati oni bi sa Rusima postali suvlasnici. Šta više, ideja je plasirana na način da EBRD plati sto odsto radova. Sve ove predloge odbila je Ruska strana objašnjavajući da oni imaju višak, a ne manjak kapitala.

Vlasnički udeo od 51 odsto ovde se pokazao više nego koristan, jer bi u protivnom srpski političari verovatno ispunili predloge EBRD-a. Na poslednjem sastanku sa Dačićem i Vučićem, Rusi su saopštili da se dobro pričuvaju plana ministarke energetike za restruktuiranje Srbijagasa. Plan će ako bude prihvaćen na kraju za Srbijagas biti koban.

U javnosti je manje poznato da je osim plana ministarke, vladi Srbije ponuđen plan rukovodstva Srbijagasa, urađen u saradnji sa Evropskom komisijom, koji takođe predviđa transformaciju ove firme iz javnog preduzeća u holding kompaniju.

Drugim rečima i ruski i evropski predstavnici na našoj sceni, postigli su konsenzus o tome da Srbijagas ne treba više da bude državna firma.

Možda će, ako neki od planova bude ostvaren, Srbija biti sačuvana od činjenice da stranački kadrovi gomilaju dugove ovog javnog preduzeća, ali ni gas za domaćinstva više neće imati socijalnu cenu.

 

     A 1.

   Dinkić opstruisao uplatu ruskog novaca

Kada je NIS prodat ruskom Gaspromu, u Evropi i svetu besnela je ekonomska kriza, pokrenuta na američkom tržištu hartija od vrednosti. Ovdašnje banke masovno su povlačile novac ka matičnim centralama i njihovi bilansi postajali su sve gori. Vlada Srbije je tada sve nade polagala u Gaspromovu uplatu novca od prodaje NIS-a.

Kompletna suma od 400 miliona evra plaćena je odjednom, što je tada Srbiji bilo preko potrebno radi popunjavanja budžetskih rupa. Ipak, sa uplatom se kasnilo tri dana, jer Dinkić Rusima nije davao prave instrukcije za plaćanje.

Posle tri dana, iznenada je dao instrukcije da se novac uplati na budžetski račun kod Rajfajzen banke čije se ime u tom trenutku pominjalo u mnogim aferama. Odmah po uplati novca, Dinkić je pustio dezinformaciju da su Rusi insistirali da uplatu izvrše preko ove banke.

 

     A 2.

   Blef Evropske unije

Prošle godine, Evropska unija je i zvanično saopštila da će blokirati gradnju Južnog toka na terenu svoje članice Bugarske. Ispostavilo se da političari unije nisu dobro razmislili pre ovakvih izjava, jer su od vlasnika velikih evropskih kompanija odmah dobili po prstima.

Tada im je objašnjeno da projekat Južnog toka nije samo nacionalni projekat zemalja kroz koje prolazi već su u njega, kao akcionari, uključene mnogobrojne kompanije iz EU, koje treba da budu i krajnji korisnici ruskog gasa.

Ovu priču službenici EU plasirali su na inicijativu američkih lobista, koji sanjanju da umesto Južnog toka zaživi gasovod koji bi azerjbedžanski gasu preko Turske, Bugarske i Albanije liferovao u EU.

Rusi koji su sa Azerbejdžanom u odličnim odnosima, ovu priču smatraju energetskom bajkom. Ipak, ministarka energetike Zorana Mihajlović, vodila je detaljne razgovore sa bugarskim kolegom o ovakvim mogućnostima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EU KAO DAVITELJ: REALIZACIJA PROJEKTA NOVIH TEHNOLOGIJA ZA POLITIČKU KONTROLU POJEDINACA I MASA

21. априла 2014. Коментари су искључени

 

Svakodnevno nam paraju uši pojmovi tipa: klimatske promene, GMO, zaprašivanje iz vazduha, prava životinja, nedostatak vode za piće, ljudska prava, nevladine organizacije, globalno zagrevanje, kontrola brojnosti populacije, ili npr. igre oko dodele TV frekvencija američkim ili nemačkim kompanijama u Srbiji , itd.. , pa kada se tome dodaju i razni zaključci, mišljenja, smernice, uputstva, nalozi, direktive, preporuke, platforme, strategije i mere koje donosi EU za svaku oblast državnog i privatnog života, onda se s`pravom može zaključiti da i to pretstavlja realizovanje projekta novih tehnologija za kontrolu masa i pojedinaca.

 

 

 

Tanju Miščević, u ulozi glavnog pregovarača u pregovorima Srbije ka pristupanju EU, priča o otvaranju raznih poglavlja, (a ima ih 35), ima za cilj da Srbima i ostalim građanima Srbije, takvu radnju pretstavi kao vrhunac interesovanja običnog čoveka, i usmeri pažnju na potrebu prihvatanja baš onakvih zakona koje će narodni poslanici donositi i protiv ineresa svojih građana. I to je vid kontrole masa!!

Jer ako neka partija nenadano na “slobodnim izborima” dobije natpolovičnu većinu, onda je to jasan signal da su strane interesne grupe ostvarile deo svog cilja, i obezbedile mehanizme kontrole: prvo vladajuće partije koja će, preko skupštinske većine, donositi zakone po meri svojih budućih planova, a na taj način će tim zakonima primorati običnu masu da ih sprovode, iako su neki usmereni protiv građana Srbije.

Pa tako za MIščevićevu nije bitno, niti mora da zna za Radni dokumenat za EU koji predstavlja dešavanja u tehnologijama nadzora!!? Obzirom da se o njemu raspravljalo još pre skoro šesnaest godina, onda s` pravom postavljamo pitanje zašto ćuti i “vlast u Srbiji”, čije vođe imaju pojma o tome, ni čitavih 3%!!!??

Za STOA (Scientific and Technological Options Assessment Scientific and Technological Options Assessment) – Procena naučnih i tehnoloških opcija politike za Evropski parlament, Stiv Rajt je napravio veoma kontroverzni radni dokument koji je objavljen još u 1998.-godini, a januara od strane Evropskog parlamenta pod brojem 166 499 PE .

Autor je izložio pregled razvoja tehničkih i elektronskih sredstava političke kontrole, posebno tehnologije nadzora i identifikacije prikupljanja i čuvanja podataka, ne-smrtonosnih oružja, tehnologija koje se koriste po zatvorima a služe za izvršenje i mučenje

Svrha sveobuhvatnog dokumenta je da informiše članove Evropskog parlamenta o aktuelnim i budućim dešavanjima u znanju, i daje preporuke o tome kako valja politički regulisat upotrebu i istraživanje u ovom smeru.

 

     Inteligentni nadzor kamere  je nova hrana za paranoju

 

Osnovna teza dokumenta je trend povećanja militarizacije policijskih tehnologija i paramilitarizovanih vojnih tehnologija, sa težnjom da svet približe tehnologijama političke kontrole.

Autor napominje da se uvođenje novih tehnologija obično vrši postepeno kao i stavovi o efikasnosti, uštede i modernizacije, jer je to jedini način da se garantuje sloboda i sigurnost građana u zapadnim demokratijama.

Na taj način se i izvoz tehnologija u druge zemlje legitimiše. Kao po pravilu, i kao što se trenutno zaista obavlja prisluškivanje u SRN (Savezna Republika Nemacka –iz 1998.god.) mi smo samo samo nekada razgovarali o pojedinačnim političkim merama, kao i u oblasti tehnologije političke kontrole , ali se ne smatra da je razgovarano kao o celini.

Posebno u nedemokratskim oblicima vladavine, takve tehnologije mogu prirodno da prerastu u moćan aparat nadzora koji potiskuje bilo kakvu političku opoziciju.

Tokom devedesetih, mnoge vlade su uložile velike sume za istraživanje, razvoj, nabavku i raspoređivanje novih tehnologija za policiju, paravojnu upotrebu i unutrašnje snage bezbednosti.

Cilj ovog razvoja bio je da se poveća i ojača kapacitet svake policijske vlasti. Iza ovih tehnokratskih policijskih sistema je verovanje da je izvršen brži odziv i veća efikasnost troškova.

U poslednjih nekoliko godina, u velikim industrijskim kompleksima su se razvili razni načini kontrole, kao i razne tehnologije mučenja a sve je bilo daleko od bilo kakve demokratske kontrole .

Rizici takvih tehnologija i njihov dalji razvoj odvija se mnogo puta brže nego bilo koje regulatorne nadležnosti. Autor stoga poziva da EU "treba da stvori odgovarajuće strukture odgovornosti za sprečavanje neželjenih događaja koji proističu iz tehnoloških procesa ili promene način odlučivanja."

Proces inovacija takvih tehnologija bi trebalo da se uradi sa potpunom transparentnošću i dostavlja javnosti. I svaka tehnologija koja je okrutna, nehumana ili diskriminatorska u njihovim efektima, treba da bude predmet strogih i demokratskih kontrola.

Autor ukazuje posebno na mogućnostima u budućim kretanjima za praćenje cele globalne komunikacije. Kao izuzetno zabrinjavajući razvoj, on ukazuje na ECHELON system se koristi za globalno praćenje bilo kakve komunikacije sa vladama , organizacijama i preduzećima, koja se održava preko satelita.

Telefonski pozivi, poruke e-pošte, faksovi ili teleksi se prate i filtriraju putem AI sistema . Napori mnogih vlada da spreči snažnu enkripciju komunikacije na Internetu i da zahtevaju uslugu da u svakom trenutku da daju vlastima pristup, je dalji korak u opasnom smeru, koji moraju da budu uz mnogo više reci otvorene u parlamentima i u EU.

A upravo se to dogodilo 16. aprila ove godine, kada je Savet Evrope izdao preporuku o ljudskim pravima za korisnike interneta , gde je biranim, pažjivo izabranim formulacijama propisao da pojedine informacije , kao npr političke prirode,u pojedinim momentima. mogu biti ograničene iz određenih razloga. što pretstavlja još jedan od metoda kontrole masa.

 

     Finalni izveštaj pred EU i ciljevi

 

A juna meseca 2000.g, u Evropskm parlamentu je objavljen finalni izveštaj “Procena tehnologije političke kontrole " (JP 168 394) .

Ciljevi ovog izveštaja su četvorostrukI: (I) da obezbedi članove Evropskog parlamenta sa informacijama o nedavnom napretku u tehnologiji političke kontrole; (II) da se identifikuju, analiziraju i opisuju trenutno stanje umetnosti najupadljivije dešavanja, (III) da predstavi članove za račun aktuelnih trendova, kako u Evropi i širom sveta, i (IV) da razvije političke preporuke koje pokrivaju regulatorne strategije za njihovo upravljanje i kontrolu ubuduće.

Izveštaj sadrži sedam suštinskih sekcija koje respektivno pokrivaju:

(I) Uloga i funkcija tehnologije političke kontrole;

(II) Najnoviji trendovi i inovacije (uključujući implikacije globalizacije, militarizacije policijske opreme, konvergencije sistema kontrole raspoređenih širom sveta i implikacijama napretkom tehnologije i donošenja odluka.);

(III) Razvoj u tehnologiji nadzora (uključujući pojavu novih formi lokalnih, nacionalnih i međunarodnih komunikacionih mreža i presretanja stvaranje ljudskog priznavanja i praćenje uređaja);

(IV) Inovacije u kontrolu masa oružja (uključujući evolucije generaciji takozvanih "manje smrtonosnog oružja" iz nuklearnih laboratorija u SAD.) 

(V) Pojava kontrole zatvorenika kao privatizovane industrije, dok će u državnim zatvorima suočiti veći pritisak da zameni tehnologiju za zaposlene u vežbama troškova rezanja i društvenim i političkim implikacijama zamene politiku rehabilitacije sa strategijama ljudskog skladištenja-izolacije.

(VI) primena nauke i tehnologije da osmisle nove efikasne oznaka bez ispitivanja i mučenja tehnologije i njihovu proliferaciju iz SAD i Evrope.

(VII) implikacije vertikalnog i horizontalnog širenja ove tehnologije i potrebe za adekvatnim političkim odgovorom od strane EU, da bi se osiguralo da ne ugrožava građanske slobode u Evropi, niti dostiže ruke tirana.

Izveštaj daje niz političkih preporuka, uključujući potrebu za odgovarajućim kodovima prakse. On završava predlažući konkretne oblasti u kojima dalja istraživanja treba da se kreću kako bi se napravile efikasne regulative praćenja.. Izveštaj obuhvata sveobuhvatnu bibliografski pregled nekih od najvažnijih relevantnih literatura.

Od tada do danas,, sve te predviđene mere se realizuju i pokrivene su dokumentima EU…

 

©Geto Srbija

materijal:.heise.de

 

KURŠUMLIJSKA PRAVDA: JEMSTVO DESET PUTA MANJE OD UKRADENE SVOTE

20. априла 2014. Коментари су искључени

 

U Toplici već godinama haraju albanske bande, koje posle izvršenja krivičnog dela pobegnu na Kosovo koje je pod protektoratom NATO snaga i nespremno da sarađuje sa srpskim pravosuđem. Ako kojim slučajem počinioci budu uhapšeni, na usluzi im stoje podmitljive sudije koje će belo da proglase crnim i obrnuto, kako bi im ukinuli pritvor. Takve svoje usluge tamošnje sudije dobro naplaćuju. Zato ne treba da čudi što se srpsko stanovništvo ubrzano iseljava iz ovog kraja, koji će Srbija da izgubi ne zbog stranih bombardera, već zbog domaćeg pravosuđa bez obraza.

 

          Mersiha Hadžić

 

Slučaj Albanca sa Kosova, koji je sa još dvojicom pomagača opljačkao skoro dvesta hiljada evra Srbinu iz Kuršumlije, a koga su sudije u ovom gradu pustile na slobodu uz kauciju od samo petnaest hiljada evra, uzbudile su duhove u Toplici. Oslobođeni pljačkaša nasmejao se u lice čoveku u čiju je kuću provalio i kome je oteo novac, rekavši mu: "…Ne možeš mi ništa, ja sam sudije u Kuršumliji kupio!".

U noći između 11. i 12. februara 2013. godine u Prolom Banji je obijena kuća Vukoja Milosavljevića, odakle je odneto 199.000 evra, kao i važni dokumenti. Sredinom maja iste godine zbog sumnje da su počinioci ovog krivičnog dela pritvoreni su Hamdija Retkoceri i Raif Fejzula, dok je treći osumnjičeni Fitim Kećoli ostao u bekstvu.

Pred sudijom za prethodni postupak, Ljubišom Miloševićem iz osnovnog suda u Prokuplju, Retkoceri 16. maja 2013. priznaje da je organizovao provalu u kuću Milosavljevića, pravdajući se da je želeo samo da budu ukradena dokumenta o prodaji jednog stana u Prištini, čime bi uštedeo 8.000 evra koje je inače trebao da isplati prodavcu. O krađi para, navodno, nije imao pojma.

Istovremeno je Retkoceri naveo kako je vlasnik preduzeća „Adio Turs" sa sedištem u Prištini, što je veoma bitan podatak koji će u kasnijem postupku da se zanemari. Takođe je Retkoceri tada izjavio kako je prijavljen na adresi Požeška 166. u beogradskom naselju Čukarica, ali da zaista živi u ulici Hasana Prištine broj 5 u Obiliću, Kosovo. I ovaj podatak će kasnije da se zagubi.

Oktobra meseca 2013. godine, Osnovno javno tužilaštvo iz Prokuplja podiglo je protiv sve trojice osumnjičenih optužnicu zbog krivičnog dela teške krađe iz člana 204. Stav 1 tačka 3 KZ-a. Kasnije je predmet ustupljen novoosnovanom Osnovnom sudu u Kuršumliji, što je bio znak da može da se krene u nameštanje celog slučaja. Kuršumlija je malo mesto, ljudi se međusobno poznaju, a para vrti gde burgija ne može.

Krivično veće OS Kuršumlija u sastavu Gordana Andrejević, vršioc funkcije predsednice Osnovnog suda, Slavka Maljević, sudija i Vesna Maksimović, sudija, u prisustvu Ljubomira Veljovića, zamenika OJT u Kuršumliji donosi 25. februara 2014. rešenje kojim se Retkoceri pušta iz pritvora uz kauciju od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate.

Odmah pošto je pušten iz pritvora Retkoceri 4. marta 2014. u motelu „Rado" u Kuršumliji organizuje proslavu sa celonoćnim lumpovajem, na kojoj učestvuju pomenute sudije Osnovnog suda, kao i najzaslužnija osoba za njegovo protivpravno puštanje, advokat Biljana Dunjić.

Zapanjenom oštećenom Milosavljeviću nedugo posle toga u Nišu Retkoceri bahato dobacuje: „Ne možeš mi ništa, ja sam sudije u Kuršumliji kupio da me puste na slobodu!" Posle toga mu se gubi trag, a pretpostavlja se da je na Kosovu.

Da su sudije zaista podmićene, a ne jednostavno glupe, pokazuje i niz činjenica…

Naime, u svom rešenju od 25. februara, sudije Osnovnog suda navode kako je Retkoceri vlasnik „Adio Tursa" iz Vladičinog Hana (a ne iz Prištine), te da tako ima ekonomski interes da boravi u Srbiji i da zato ne postoji opasnost od bekstva. Istinski vlasnici pomenutog preduzeća su, međutim, sudeći prema podacima Agencije za privredne registre, Filip Kovačević i Zoran Filipović. Ni OJT, kao ni sudije, uopšte ne proveravaju Retkocerijeve izjave, jednostavno mu veruju na reč.

Isto tako, na volšeban način se zaboravlja i izjava samog optuženog data u istrazi, u prisustvu advokata Gorana Todorovića iz Prokuplja (sa kojim se konsultovao u četiri oka pre izjašnjavanja), kako je u Beogradu samo fiktivno prijavljen, a da zaista živi na teritoriji Kosova. U rešenju o ukidanju pritvora sudije navode samo adresu na Čukarici, dok Obilić potpuno izostavljaju. OJT se ovom rešenju nije protivio, niti je na isto izjavio žalbu.

Tako je polažući jemstvo manje od deset odsto od svote za čiju krađu je okrivljen Retkoceri uspeo da izbegne dalje krivično gonjenje i da utočište nađe na teritoriji narko-rezervata pod kontrolom NATO snaga, Kosova, koje ne sarađuje ni sa jednim pravosuđem, a najmanje sa onim iz Srbije.

Stanovništvo Toplice, već godinama je izloženo nemilosrdnom teroru albanskih kriminalaca, koji posle izvršenog krivičnog dela beže preko administrativne granice i utočište nalaze pod skutima NATO snaga. Srpska policija se uzalud trudi da iste privede pravdi i da zaštiti stanovništvo, kada sudije i tužioci bez trunke srama iz pritvora puštaju one koji nisu bili sposobni da izbegnu hapšenje, ali su dovoljno mudri da deo plena izdvoje za pripadnike ovdašnjeg pravosuđa.

Oštećeni Vukoje Milosavljević je prvo pokušao da kontaktira Gordanu Andrejević, u nadi da se sudijama jednostavno potkrala greška. Nadobudni vršilac funkcije predsednika suda je, međutim, odbila bilo kakav razgovor na ovu temu pokazujući da se ne radi o greški, već o nameri. Nije pomogla čak ni najava Milosavljevića da će započeti štrajk glađu da se umilostivi nedodirljiva predsednica veća koje je donelo skandalozno rešenje.

Uvidevši da u Kuršumliji ne može da očekuje nikakvu pravdu, Milosavljević je specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal 31. marta 2014. podneo krivičnu prijavu protiv troje sudija, zamenika OJT iz Kuršumlije i advokata Biljane Dunjić zbog krivičnih dela zloupotreba službenog položaja i kršenja zakona od strane sudija. U prijavi Milosavljević navodi i da je rešenje o ukidanju pritvora donelo nenadležno veće, jer takvu odluku može u toku istrage da donese sudija za prethodni postupak, a po podizanju optužnice predsednik veća na glavnom pretresu.

Malo je verovatno da će ova prijava uroditi plodom, jer je poznato da vrana vrani oči ne vadi. Ipak, tračak nade postoji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PROJEKTI ZAVODA ZVANIČNI, A NAPLAĆENI RAD SLIVA SE U PRIVATNE DŽEPOVE

17. априла 2014. Коментари су искључени

 

Grupa zaposlenih u Zavodu za statistiku Srbije, čiji je direktor prof. Dragan Vukmirović, odlučila je da se obrati srpskoj javnosti u upozna je sa tamnom stranom svoga pretpostavljenog. Naime, prema njihovom svedočenju, Vukmirović u Beogradu poseduje dve kuće i više stanova (jedan stan ima u Segedinu u Mađarskoj), splav na beogradskim obalama, primanja koja dostižu i pola miliona dinara mesečno, te pripadajuću ljubavnicu koju je prethodno unapredio u "pomoćnu sekretaricu".

 

 

 

„Obraćamo vam se u jeku opšte kampanje za štednju, borbu protiv korupcije na svim nivoima, i kampanju u kojoj od nas traže da sa razumevanjem i bez roptanja prihvatimo „solidarni porez", kojim će se, po drugi put, oporezovati sve visoke plate (kao što je poznato iznad 60.000 dinara). Gospodin Vučić je to lepo i strogo obrazložio, objasnivši pri tom da u Srbiji nema mesta za proteste i nemire, viđene u našem okruženju.

Do sada, primetili smo, ova kuća nije bila predmet interesovanja, nikakvih agencija za borbu protiv korupcije, sukoba interesa i sličnog. Verovatno iz ubeđenja da je sve u najboljem redu. Međutim, ta ušuškana zgrada u ulici Milana Rakića br 5. ima i neke svoje specifičnosti

Prof. Dragan Vukmirović je na čelu ove kuće od 2004. godine, od tada je po mišljenju malog broja zaposlenih , koje je uglavnom on i zaposlio, kuća "procvetala" zahvaljući projektima koje donosi.

To "cvetanje" su osetili već pomenuti saradnici, preko svojih primanja (ne plata) koja su višestruko viša u odnosu na ostale zaposlene , visoko obrazovani kadar (inženjeri statistike, matematike, informatike i pravnici čija su prosečna primanja oko 60.000 dinara. O zaposlenima sa nižim stepenom obrazovanja da ne govorimo (oko 20.000 dinara).

Kada pominjemo primanja, ne mislimo na plate. Gospodin Vukmirović mesečno prihoduje oko 350.000 dinara u samom Zavodu ( plata + projekti) + ( plata sa fakulteta FON + mesečna redovna nadoknada kao član Republičke izborne komisije ). Inače član je ove komisije od momenta dolaska u Zavod, što je oko 40.000 dinara mesečno, unazad oko deset godina.

Slične prihode (oko 300.000 – plata + projekti) ima i gospođica Jelena Budimir, mlada dama, iz Kragujevca, koja je zaposlena od strane direktora, kao pomoćnica sekretarice (sa završenom PTT školom).

Od pomoćnice sekretarice , zahvaljući ličnom šarmu i posebnoj naklonosti direktora, kao i u međuvremenu završenom FON-u, master, doktorat…(na kome je predavač profesor Vukmirović), napredovala je do mesta načelnika za saradnju sa EU i koordinaciju projekata. Od njene dobre volje sada zavisi ko će učestvovati u kom projektu, pa samim tim biti i ekstra plaćen, kao i ko će na putovanja po Evropi, takođe povodom istih projekata .

U trenutku slabosti gos’n Vukmirović je predložio gospođicu Budimir i za zamenika direktora Zavoda, ali je to, na svu sreću, izostalo. Uz gospođicu Budimir primljena je naravno i njena najbolja drugarica. Sa nešto nižom platom (oko 120.000 dinara).

Kada su u pitanju već pomenuti projekti, u njih su uključene gotovo uvek iste osobe, koje za to dobijaju nadoknadu, najčešće falsifikujući broj radnih sati, tako da i to bude negde oko 40-50.000 dinara.

Mi smo, možda malo naivno, u početku shvatili da se projekti ne donose u privatnu kuću direktora , već u Zavod, kao republičku ustanovu, i da će od njih ceo Zavod imati koristi. Pred sadašnje izbore objavljena je lista od 150 zaposlenih, koji će raditi i za vreme izbora, i za to naravno biti dodatno plaćeni, i ono što je bitno, to je lista koja je manje – više godinama istog sastava.

Zahvaljući gospodinu Vukmiroviću, u Zavod je stigla i supruga čoveka koji je gradio splav direktoru ( u inače zabranjenom delu za gradnju, na Savskom nasipu, kod beogradskih reni bunara).

Pomenuta gospođa je do dolaska u Zavod, prihodovala kao estradna umetnica u beogradskim ugostiteljskim objektima. Po dolasku Zavod, i završenim pravima na „Union Univerzitetu", postavljena je na mesto načelnika pravne službe (130.000 dinara). U znak zahvalnosti u prigodnim situacijama se prihvati i mikrofona.

Tu je svakako i kum gospodina Vukmirovića. Lečeni heroinski zavisnik, koji je takođe jedan od načelnika sa sve svojim kabinetom, sekretaricom i odgovarajućom platom, i ljubavlju prema skupim motorima. Napominjeno da o visini plate odlučuje direktor!

Ovaj privatni posed prof. Dragana Vukmirovića zaista funkcioniše po principu sultana.

Njegov službeni vozač ponekada provede i po par sati ispred nekog restorana u čekanju direktora, kuma, i gospođice Budimir, dok završe ručak. Ponekada ga čeka i ispred "gnezda" gospodina direktora i gospođice Budimir, ( koja je u međuvremenu u Beogradu kupila i stan, ostvarivši tako "američki san" provincijalke, ali ne radeći teško kao u pomenutoj Americi, već zahvaljući dugogodišnjoj vezi sa gospodinom Vukmirovićem. Možda se to zove ljubav, ali se ipak plaća iz budžeta.

O poznatom materijalnom statusu direktora možemo samo da nagađamo. Poznato je da ima već pomenuti splav, pored koga se sada gradi i kuća (Reni bunar 48), kuću u Resniku, stanove u Beogradu, ali i Segedinu ... ( sa ovakvim prihodima možda je to i moguće u ovako siromašnoj zemlji). Vozni park porodice je takođe impresivan, obzirom da ima suprugu i troje dece, luksuzni automobil ne vozi samo najmlađe dete.

U Zavodu radi i bivši direktor, koji je pre par godina stekao uslov za penzionisanje sa takođe pristojnom platom, kao i njegova bliska prijateljica. Supruga gospodina Vukmirovića je profesor u beogradskoj Višoj poslovnoj školi, na predmetu Marketinška istraživanja.

Od kraja 2013. godine, ćerka gospodina Vukmirovića je registrovala Društvo za istraživanje marketinga (STRATA) sa sedištem u ulici Milutina Milankovića br 132/9 .

Nije teško zaključiti da će se već pominjani delovi projekata „koje direktor donosi Zavodu" odlivati u ovu agenciju. Podatke će, pretpostavljamo, obrađivati što studenti poslovne škole, što studenti FON-a, a ćerka će biti obezbeđena stalnim prilivom posla i finansija. Mislimo da bi to moglo da se zove sukob interesa (mada u Srbiji postoji i „neću , časna reč" ali svi znamo kako to funkcioniše).

Tako, uglavnom, funkcioniše ovo malo privatno gazdinstvo gospodina Vukmirovića.

Zahvaljući ovakvoj organizaciji, u kolektivu su veoma loši odnosi. Pošto veći broj veoma školovanih i stručnih ljudi radi za mnogostruko manja primanja, i zavise od dobre volje direktora, ljubavnice, ljubavničine drugarice, estradne umetnice … i majstora koji se predstavlja kao službenik DB-a, a koji ne dozvoljava novoprimljenom majstoru pristup u radionicu (takođe veza prof. Vukmirovića).

Razumeli bi smo sve ove "samarićanske" napore gospodina direktora i ne bi nas mnogo pogađalo, da u sklopu pomenutog "solidarnog oporezivanja" nećemo zaista biti na granici egzistencije. Jer, morate da priznate, da kada od 60.000 dinara oduzmete 20%, treba da opstanete sa 48.000 dinara. Dok, od 120.000 dinara zvanične plate, ipak ostaje 84.000 dinara + već pomenuti RIK, + FON + Projekti.

Zbog sličnih problema oko nadoknade u radu RIK-a 2012. godine prof. Vukmirović , i gospođica Budimir su bili predmet pisanja jednih od beogradskih dnevnih novina. Napominjeno da sa izuzimanjem ovih stvari u Zavodu, izuzetno uvažavamo stručnost profesoraVukmirovića, čija je profesionalna biografija markantna.

S obzirom na sve nama poznato, ostaje pitanje za koga mi u stvari treba da se opredelimo na sledećim izborima, ako su ovakve (sve) stvari nepromenjene.

(Zaposleni u Zavodu za statistiku Republike Srbije)

P.S. Rezultati izbora su poznati; i njih je obradjivao Zavod za statistiku!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PARE I POSLA ZA RADNIKE NEMA, ALI PLATE ZA DIREKTORE MORA DA IMA!

16. априла 2014. Коментари су искључени

 

Javnost Srbije do sada nije upoznata sa pljačkom preduzeća "Zorka Obojena metalurgija". Radnici šabačke fabrike "Zorka“ su se pismom obratili redakciji sa namerom da se šira javnost upozna sa načinima pljačke u ovom preduzeću.

 

 

 

U njoj su učestvovalo rukovodstvo firme, koju predstavlja Nevenka Trifunović-generalni direktor, Mileta Isailović-tehnički direktor, Zlatko Maksimović-finansijski direktor, Ljubomir Lukić-direktor službe opštih poslova, Stanimir Ranković-direktor službe održavanja, Živana Lolić-direktor prerade, Aleksa Kovačević-bivši direktor, Edita Jovanović-šef računovodstva, Dragan Antonić-predsednik UO, Zorica Jurišić-direktor tehničko-tehnološke službe, Dejan Simić-direktor elektrolize.

Naime, imenovani rukovodioci i njihovi pomagači predstavljaju „Kolegijum", organ koji upravlja firmom i donosi odluke koje se tiču i firme i radnika. Godinama unazad, tačnije od 2007. godine, za polovinu radnika nema posla a samim tim ni plata u fabrici, dok za rukovodstvo ima i posla i para za plate. Novac za plate su obezbeđivali dobijanjem subvencija od države a delom od sekundara prikupljenih u fabrici.

Novac od subvencija su delili na nekorektan način, gde je oko polovina radnika usmeno poslata kući i dobijala neku „siću", dok su ostali kojima je dozvoljeno da dolaze na posao dobijali shodno stručnoj spremi i u zavisnosti od „odnosa" koji su imali sa rukovodiocima.

Tako da su radnici kojima nije dozvoljeno da dolaze na posao dobijali 7 hiljada dinara mesečno a rukovodioci 30-60 hiljada mesečno iako su svi trebali da dobiju republički minimalac od 18-20 hiljada, kako je bilo u drugim "Zorkinim" firmama koje su dobijale subvencije.

Što se tiče prikupljenih sekundara iz fabrike, u početku je to bilo prikupljanje i radnici su dobili nešto od toga, a vremenom se to pretvorilo u „seču" fabrike, od koje radnici nisu dobijali ništa niti su imali uvid u to šta se radi sa tim novcem a „Kolegijum" je novac usmeno pravdao tekućim troškovima.

Recimo samo da je isečeno preko 100 tona olova, desetine tona bakra i hroma, i desetine tona gvožđa. Bilo je tu i čistog magnezijuma, velikih industrijskih motora, alata za livenje, cevi, drvene građe, papira, cigle itd. Sve što su stigli da prodaju, prodali su. Radnici od svega prodatog nisu dobili ništa a novac od prodaje se ne zna kojim putem je išao jer je račun firme godinama u blokadi.

Sumnja se da je rukovodstvo imalo „dil" sa preduzećima koja se bave otkupom sekundara „Kečer" i „Lavovi" čiji je vlasnik rođak direktora održavanja Rankovića. Inače je gotovo svaki od pomenutih rukovodioca u međuvremenu kupio stan ili u potpunosti renovirao postojeći stambeni objekat dok im radnici primaju 7 hiljada dinara mesečno.

Treba reći i to da je iz zaključanog magacina ukradeno 5 tona bakarnih šina a magacin je i posle krađe bio zaključan. Prodata je ili poklonjena parcela od 80 ari firmi „Zorka kolor" bez ikakvog objašnjenja zašto je to urađeno, za koliko novca i gde je on završio.

U tu transakciju je uključen generalni direktor „Zorka Holding" Josip Mitrić i neko iz agencije za privatizaciju jer je firma u procesu restruktuiranja i nije dozvoljena prodaja delova firme.

Čak je od ministarstva privrede dobijen kredit od 14 miliona dinara za pokretanje proizvodnje a ona nije pokrenuta niti se zna šta se desilo sa dobijenim novcem i gde je on završio. Vrhunac pljačke je prodaja „Jarosit taloga" firmi „Eliksir" za oko 1,2 miliona evra.

Prodajom ove zajedničke imovine, „Kolegijum" usmeno donosi odluku da se novac isplaćuje kroz plate po postojećim koeficijentima dok 45 radnika i dalje ne dolazi na posao i dobija 12 hiljada dinara umesto dotadašnjih 7.

Za to vreme rukovodioci imaju pun fond radnih sati i primaju 100-150 hiljada dinara mesečno. Radnici su tražili da se novac od prodaje zajedničke imovine podeli na sve zaposlene linearno, to jest podjednako na svih 115 zaposlenih. Niko ih nije ni saslušao a kada su neki od njih došli da traže svoje Ustavom garantovano pravo na rad, pozvana je policija i udaljila radnike.

Pre nekoliko dana na upućene žalbe radnika generalni direktor Nevenka Trifunović je izjavila kako ima ljude u MUP-u i tužilaštvu i da bez veze radnici prijavljuju tužilaštvu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: