LEGALNO OTIMANJE DECE KAO VID SIGURNE ZARADE STRANIH INVESTICIONIH FONDOVA UZ SARADNJU I DRŽAVNH SLUŽBI SRBIJE!?

 

Promene zakonskih normi kojima će se omogućiti oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovo usvajanje od strane bogatijih stranaca finansira moćna norveška organizacija "Barnevernet" iza koje novčano stoje norveška vlada i jedan investicioni fond, koji deluje u okviru poslovne grupe "Bank of America".

Ciljevi ovog projekta su kako finansijska dobit, tako isto i popravljanje demografske slike u severnoj Evropi, gde se klasični bračni odnosi muškarca i žene već tretiraju kao stvar prošlosti.

Srpska vlast je nizom bilateralnih sporazuma pristala na ove promene i širom otvorila vrata trgovini našom decom.

 

                       Milan Malenović

 

Ideal srpskih zakonodavaca je da u kreiranju i kontroli unutarporodičnih odnosa dostignu skandinavske države, posebno Norvešku i Finsku. Neobavešteni turista u Oslu, na primer, može da doživi pravi horor, ako na put vodi maloletno dete. Dovoljno je da na aerodromu podvikne na svoje nestašno dete i da to primeti neko kome je upravo to dete zapalo za oko.

Nesrećnom roditelju će policija odmah oduzeti dete i to ne zato što policajci tako hoće, već jer zakon ne predviđa drugu opciju. Dete će posle kratkog boravka u nekom prihvatilištu biti predato hraniteljskoj porodici, a zatim na usvajanje, a novi roditelj, kako se već dešavalo, može da bude upravo osoba koja je prijavila navodno porodično nasilje.

Od ovog tretmana su izuzeti jedino državljani Sjedinjenih Američkih Država i to ne zbog nekog bilateralnog sporazuma, već jer ta zemlja koristi bukvalno sva sredstva kako bi zaštitila svoje državljane. Čak ni Rusija nije u stanju da korišćenjem pravnih sredstava zaštiti svoje građane u ovakvim slučajevima, priznaje Zaštitnik prava deteta u Ruskoj Federaciji, Pavel Astahov.

Na severu su posebno cenjena deca iz istočne Evrope, ali i sa Balkana i to prefencijalno iz zemalja koja još nisu u Evropskoj Uniji. U Švedskoj i Norveškoj je stvar prestiža imati usvojeno tamnokoso dete i po mogućnosti ono koje ima tamni ten.

O ovome je nedavno portalu „Global media" govorila koordinatorka organizacije "Ruske majke", Irina Bergset. Posebno su na udaru porodice iz Rusije i Srbije, tvrdi se u članku "HOROR! U Norveškoj a sada i u Srbiji razrađen sistem ODUZIMANJA DECE!" na pomenutom portalu.

Norveška je jedna od najbogatijih zemalja Evrope zahvaljujući prihodima od proizvodnje i prodaje nafte i gasa. Norveški sistem pomoći deci ("Barnevernet" ili samo "Barnevern", doslovno "zaštita deteta") predstavlja svojevrsnu državu u državi, a po medijskim izveštajima njegove odluke faktički ni sudovi ne mogu da ospore. Trećina godišnjeg državnog budžeta Kraljevine Norveške troši se za "Barnevernet" i smatra se da je čak tri odsto dece u ovoj zemlji obuhvaćeno nekim od njegovih programa.

Zahvaljujući skoro bajkovitim prihodima od nafte i gasa Norveška je stvorila moćne finansijske fondove koji finansiraju sprovođenje "Barneverneta" i u drugim zemljama. On se trenutno primenjuje u Švedskoj, Holandiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Finskoj, a stiže i u Srbiju. Čitav niz takozvanih nevladinih organizacija radi na implementaciji ovog sistema i kod nas.

O učincima ovakvog postupanja prema deci dovoljno je pomenuti slučaj masovnog ubice iz Norveške, Andersa Bering Brejvika, koji je 22. jula 2011. izveo masakr u omladinskom kampu na ostrvu Utoja.

Po rezultatima istraživanja nezavisnog novinara i urednika stranica na srpskom na "Global Mediji" Dušana Velkovskog, Brejvik je kao dete oduzet roditeljima i smešten u hraniteljsku porodicu u okviru "Barneverneta". Kako je način rada ovog sistema "zaštite" dece nepromenjen od 1992. do danas, skoro je izvesno da je i on tokom boravka u nekom od obaveznih omladinskih letnjih kampova bio žrtva masovnih orgija koje su se isto tako organizovale i na ostrvu Utoja. Ovo je bio traumatski doživljaj koji je kasnije poslužio kao okidač za stravičan zločin.

"Barnevernet" je samo maska ispod koje se krije klasična trgovina decom i to uz enormnu zaradu za one koji u tome učestvuju.

Irina Bregset, koordinatorka organizacije "Ruske majke", potvrdila je Velkovskom da stanovnici Norveške ne mogu da poprave demografske probleme na prirodan način, tačnije – oni to ne žele. Normalni odnosi između muškarca i žene tamo su već proglašeni za ostatke prošlosti.

Društvu koje je prekinulo veze sa tradicijama, prirodno, potrebni su netradicionalni načini razmnožavanja, a tome služi "Barnevernet" koji se od obične socijalne službe pretvorio u službu socijalnog inženjeringa.

Nizak natalitet zapadnoevropskih zemalja ranije se popravljao uvozom ukradenih beba iz slabije razvijenih zemalja, kao što je bila ondašnja Jugoslavija. Odgajanje odojčeta je, međutim, dosta zahtevnije od odgajanja deteta od pet ili šest godina, zbog čega su razmaženi bračni parovi iz Skandinavije i drugih zemalja počeli sve više da usvajaju stariju decu.

Važnu ulogu kod odabira dece igraju agenti na terenu, koji procenjuju koje će dete najviše odgovarati zahtevnoj klijenteli. Zanimljiv je, ali nikako nije i usamljen, slučaj psihologa Smilje Igić koja istovremeno radi i za ovdašnju ustanovu koja bi trebalo da štiti interese dece, a i strane organizacije koje se bavi usvajanjem dece.

Gospođa Igić je zaposlena u beogradskom Centru za socijalni rad Zvezdara gde je u najmanje jednom slučaju aktivno učestvovala u takozvanom obaveznom oduzimanju deteta po skandinavskom modelu (naš zakon ne predviđa obavezu policije i socijalnih službi da u svakom slučaju oduzmu dete porodici za koju još nije pravnosnažno utvrđeno da je kriva za zlostavljanje, ali se Igićeva ponaša kao da ta obaveza već postoji).

Osim što radi za Centar za socijalni rad na Zvezdari, Igićeva je, zajedno sa Dobrivojem Mladenovićem, na čelu beogradskog "Kriznog centra za muškarce", sa sedištem u Gospodar Jovanovoj ulici 39.

Njeno ime se, međutim, nalazi i na spisku kandidata za savetnika u zloglasnom norveškom Centru za prihvat i usvajanje dece iz drugih zemalja koji radi u okviru državnog sistema "Barnevernet".

Igićeva u Srbiji prima platu iz budžeta da bi oduzimala decu, a u Norveškoj bi da radi u programu prihvata dece oduzete roditeljima u Srbiji.

Usvajanje dece je postao izuzetno privlačan posao u finansijskom smislu. U okviru "Barneverneta" radi čitav niz dečijih prihvatilišta, kao i vaspitnih ustanova koje su u privatnom vlasništvu, ali njihov rad novčano pomaže norveška država. Hraniteljska porodica u Norveškoj dobija mesečno 3.000 evra po detetu, dok prihvatilište od države za jedno dete dobija 2.000 evra.

Deo sistema su privatni dečiji vrtići i škole, vaspitno-popravni centri, poliklinike, psihijatrijske ustanove i hraniteljske porodice. Najveći investitor u ovakve ustanove je londonski investicioni fond "Organa Capital" oji posluje u okviru grupe "Bank of America".

Svoje učešće u ovim poslovima fond javno reklamira ističući kako je prihod ne samo siguran, jer novac dolazi najvećim delom iz norveških državnih fondova, već i izuzetno visok. Sve se radi legalno i transparentno.

Jedno dete usvojeno u Srbiji i prebačeno u Norvešku košta oko 30.000 evra. Ruski istraživači, koji su ispitivali slučajeve ruske dece otete od roditelja u Norveškoj, otkrili su da u pojedinim slučajevima ovu sumu plaćaju agenti pomenutog investicionog fonda, a ne porodica koja dete usvaja.

Računica je jednostavna: norveška država za boravak tog deteta u nekoj od predškolskih ustanova u vlasništvu "Organa Capital"-a izdvaja mesečno do 2.000 evra na ime subvencija, dok usvojitelji (kao i svaki drugi roditelj) plaćaju oko 1.000 evra mesečno. Na ovaj način se svota plaćena za kupovinu deteta u Srbiji fondu vraća za najviše deset meseci, a sve ostalo je čista zarada.

Kada su u pitanju romska deca iz Srbije, način rada je dosta drugačiji. Kako je Velkovskom poverio jedan narodni poslanik iz ove etničke grupe, strane nevladine organizacije i državni fondovi godišnje izdvajaju milione evra za inkluziju Roma, odnosno za njihovo ravnopravno učešće u društvenom životu u Srbiji. Iz tog razloga ne bi politički izgledalo lepo kada bi se romskim parovima deca nasilno oduzimala, mada su upravo ona najugroženija kada je u pitanju nasilje u porodici ili zanemarivanje. Zbog toga je broj romske dece koje je od roditelja oduzeo neki Centar za socijalni rad gotovo zanemarljiv.

Umesto nasilnog oduzimanja po programu "Barneverneta" primenjuje se klasična trgovina koja se obavlja direktno sa roditeljima, bez učešća državnih organa sve do trenutka kada je potrebno obezbediti papirologiju za nesmetan izlazak deteta iz zemlje.

Kako su pokazala istraživanja, jedno ovako kupljeno dete košta u proseku 15.000 evra i to sa uračunatim troškovima njegovog legalnog prebacivanja i usvajanja u Norveškoj. Pošto su ovakva deca često posebno tražena iz razloga pomodarstva, usvojiteljima se zaračunava najmanje dvostruka suma, tako da agenti "Organa Capital"-a već tu imaju visoku zaradu.

Srbija mora da prihvati zakonska rešenja koja se primenjuju u skandinavskim zemljama, posebno ona koja ovdašnje centre za socijalni rad faktički stavljaju iznad suda, jer je Srbija jedno od tržišta koje trebaju da posluže za popravku demografske slike Evrope, ali i drugih bogatih zemalja sveta.

Kako je "Magazin Tabloid" već pisao, jedna od najvažniji organizacija-posrednika u poslovima "izvoza" naše dece u Izrael je "Atid Hayeladim" ( u pojedinim transkripciojama i "Atid Haieladim") sa kojom je naša Vlada već potpisala sporazum o saradnji . Saradnici "Global Medije" sa Bliskog Istoka tvrde kako je do skoro u Izraelu poslovalo dvadesetak organizacija za usvajanje dece, ali ih sada ima samo dve: pomenuta "Atid Hayeladim" i "Taf".

Veliki broj država je posle izveštavanja skandinavskih medija o ilegalnoj trgovini, koja se odvijala preko Izraela, organima oduzetih i deci koja su trebala da budu usvojena, zabranio poslovanje sa izraelskim firmama , što je uticalo i na to da se njihov broj svede na samo dve. "Taf" posluje skoro isključivo sa Rusijom, dok se "Atid Hayeladim" okrenuo uglavnom Rusiji, Srbiji, Kazahstanu i Ukrajini.

Vredi napomenuti da u Izraelu, drugačije nego u Skandinaviji, veću vrednost imaju plavooka i plavokosa deca bele puti, kakvih dosta može da se nađe upravo u pomenutim zemljama, a čije administracije, po pravilu, ne prave probleme, već su spremne na saradnju. Postoji čak i informacija kako izraelske vlasti ne dozvoljavaju uvoz usvojene dece iz bilo koje druge zemlje, osim iz pomenute četiri.

Rusija je zakonom zabranila da se deca preuzeta od njenih građana usvajaju od istopolnih parova i takav sporazum je sklopljen i sa Izraelom. Kako tvrde naše bliskoistočne kolege, Srbija nije pokazala interes za takvim jednim dogovorom.

Promena zakona koji bi i kod nas stvorili iste uslove za oduzimanje dece kao i drugde gde deluje "Barnevernet" je nešto što je naša vlast prihvatila i što se već sprovodi. Najvažnije zagovornice ovakvog regulisanja porodičnih odnosa (gde će država imati apsolutno sva prava i kontrolu nad decom) dolaze iz takozvanog lezbejsko – feminističkog lobija koji smatra kako je oslobađanje žene od majčinskih dužnosti glavni uslov uspostavljanja ravnopravnosti među polovima.

Potpredsednica Srpske napredne stranke Marija Obradović u ovom poduhvatu je jedan od glavnih činilaca, jer osim stranačke funkcije zauzima i mesto predsednice "Ženske parlamentarne mreže".

Iz pomenutog lezbejsko – feminističkog miljea potiče i aktuelna ministarka pravde Nela Kuburović, čiji je jedini posao da pripremi zakonska rešenja koja odgovaraju "investitorima" iz "Organa Capital"-a i drugih sličnih organizacija.

 

          A 1. Deca služe i kao donori organa!

Značajnu ulogu u pripremi domaće javnosti na predstojeće izmene zakona koje će omogućiti potpuno nesmetano oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovu prodaju klijentima "Barneverneta" ili "Organa Capital"-a igraju spin-majstori. Jedan od njih, koji se već dokazao u kampanji uvođenja obavezne vakcinacije, jeste Vladimir Cimerman, klasični plaćenik u marketingu koji ne radi za ideale, već isključivo za novac.

Cimerman, koji živi u Venizelesovoj ulici 6, sa svojom devojkom Jelenom i njenim bratom narkomanom za sebe tvrdi kako je jevrejskog porekla, ali to čini samo onda kada ga neko ospori. U tom slučaju on napade na sebe pokušava da predstavi kao anti-semitizam, a ta mu prevara često i polazi za rukom.

Tokom kampanje za uvođenje obavezne vakcinacije dece on je osnovao nekoliko grupa na društvenoj mreži Fejsbuk u kojima je učestvovao sa dvadesetak lažnih profila (koliko je imala i njegova devojka Jelena). U tim grupama su na najstrašniji način vređali dr Slađanu Velkov. Kada im nije pošlo za rukom da je ućutkaju na ovaj način, pribegli su slanju otvorenih pretnji, zbog čega su krivično gonjeni, a rad jedne od njihovih grupa na Fejsbuku je ograničen na dopisivanje samih članova, odnosno lažnih profila Vladimira i Jelene, dok je javnost isključena.

Na sajt Danijele Ružičić, koja je nezavisni ekonomski analitičar, Cimerman je uspeo da postavi pornografski sadržaj i time diskredituje autorku, zbog analiza u kojima kritikuje politiku navodnih stranih investicija. Ovaj hakerski upad je prošao nekažnjeno.

Izraelska kompanija "Atid Hayeladim" je i njega angažovala kako bi se srpska javnost ubedila kako usvajanje dece od strane stranaca, posebno Izraelaca, nije ništa loše uprkos javno iznetim sumnjama da ta deca služe i kao donori organa.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRPSKI NAROD NA PUTU ZA NEBESA: REZULTATI PORAŽAVAJUĆEG STANJA PREŽIVLJAVANJA STANOVNIŠTVA SRBIJE…

 

Zvanična statistika priznaje da skoro devet odsto stanovništva Srbije nema šta da jede, da je svaki četvrti građanin Srbije siromašan, čak i po afričkim standardima, a da skoro polovina stanovništva preživljava u ponižavajućim uslovima.

To je po statistici, a u stvarnosti je još mnogo gore.Umesto da pomogne građanima, aktuelna vlast milijardu i po evra iz socijalnog budžeta i ove godine troši na sebe i na finansiranje doseljavanja izbeglica.

 

             Milan Malenović

 

Srbija je siromašna i gladna, ali nas statističari ubeđuju da je situacija nešto bolja od toga, odnosno da „samo" četvrtina stanovnika Srbije gladuje.

Svaka četvrta porodica u Srbiji ne može sebi da priušti meso za ručak ni svakog drugog dana, tvrdi Republički zavod za statistiku (RZS), koji upozorava i da se više od 15 odsto građana zimi smrzava jer nemaju para za normalno grejanje. Po ovom zavodu „samo" 40,9 odsto građana Srbije živi ispod granice dostojanstva. Istina je, međutim, mnogo surovija.

„Evropska mreža protiv siromaštva – Srbija" (EMPSS) je povodom međunarodnog dana siromaštva 17. oktobra 2015. objavila kako 628.000 stanovnika Srbije (8,9 odsto) živi u apsolutnom siromaštvu, odnosno da nema mogućnosti da se hrani po nutricionističkim standardima definisanim za Srbiju.

Međutim, kada se u obzir uzme od EMPSS-a izračunata granica siromaštva (koja iznosi 11.340 dinara mesečno za samca, za samohranu majku sa jednim detetom 17.010 dinara mesečno, a bračni par sa dvoje dece 30.618 dinara), onda je u 2014. godini skoro 1,8 miliona Srba bilo siromašno, a to je 24,6 odsto svih žitelja Republike.

Vlada Republike Srbije osnovala je u julu 2009. godine „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva" pri kabinetu potpredsednika Vlade za evropske integracije, a on danas radi u sklopu kabineta potpredsednika Vlade i ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. U pitanju je, dakle, državno telo.

Po tvrdnjama "Tima", koji ima 12 stalnih saradnika, u 2014. godini u Srbiji je prag siromaštva za samca iznosio 14,920 dinara, a ispod te crte bilo je 25,4 odsto celokupnog stanovništva. „

Tim" iznosi još jedan zabrinjavajući podatak, a to je da se procenat siromašnih povećava iz godine u godinu: 2012. u Srbiji je 24,6 odsto stanovnika živelo ispod praga siromaštva, odnosno jedan procentni poen manje nego dve godine kasnije.

Republički zavod za statistiku i u ovom slučaju ima našminkane rezultate da bi se prikrila nesposobnost vlasti da oporavi privredu. Za siromašne se u Zavodu smatraju samo oni koji koriste socijalnu pomoć, a to je oko 682.000 građana, a upravo njih EMPSS svrstava u grupu gladnih.

RZS, očigledno, ne smatra nikoga siromašnim ko ima dnevno da pojede nešto više od suve korice hleba, i ako ne dobija socijalnu pomoć, koju stotine hiljada nisu ni fizički sposoban, a ni pismene da traže od socijalnih službi!

Bez obzira koja se metodologija primenjuje, jasno je da četvrtina stanovnika Srbije jedva preživljava, dok skoro 10 odsto njih bukvalno umire od gladi. Ove cifre bi bile daleko više kada bi se u statističkim posmatranjima primenjivali standardi koji važe za Evropsku uniju.

Da bi suzbila siromaštvo, Vlada je oformila već pomenuti „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva", koji redovno daje analize i predloge šta valja činiti, ali niko od ministara, kao ni sam predsednik Vlade, ne obraća pažnju na to. U vreme dok je mišljenje „Tima" bilo uzimano u obzir, a to je odmah na početku njegovog rada, broj siromašnih građana u Srbiji se smanjivao.

Za različite vidove socijalnih davanja Ministarstvu za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja na raspolaganju ove godine stoji 1,6 milijardi evra budžetskih para. Da se ne krade, ova suma bi bila dovoljna da se nahrani svih 682.000 primalaca socijalne pomoći.

Umesto toga, jedva 10 odsto novca odlazi na te potrebe, a ostatak se sliva u džepove nikada zadovoljnih političara. I nekadašnji ministar privrede, Saša Radulović, za sistem socijalne zaštite u Srbiji je tvrdio kako je to „tamni vilajet" koji mnogo košta, a malo vredi.

Ukupna novčana davanja za socijalnu pomoć nije teško izračunati. Svaki korisnik ima pravo na najviše 7.704 dinara mesečno, ali samo devet meseci godišnje (prošle godine je samo 446 osoba je dobijalo uvećani socijalni dodatak od 13.228 dinara mesečno, što je blisko pragu apsolutnog siromaštva).

Pod uslovom da svaki korisnik zaista i dobije skoro osam hiljada, a ne neku manju svotu (na primer zbog korišćenja grupnog smeštaja, ili zato što član njegove porodice takođe dobija socijalnu pomoć) ukupno bi se u ovu svrhu godišnje iz budžeta izdvojilo najviše 399.219.512 evra, a za to se upošljava državni aparat koji košta pet puta više?!?

S obzirom da se većini korisnika novčana pomoć umanjuje, jer je većina i dobija zahvaljujući tome što je u porodici koja nema nikakva primanja, to znači da ni ukupna izdvajanja iz republičkog budžeta ne prelaze 150 miliona evra, odnosno deseti deo novca koji se za te svrhe izdvaja iz budžeta. Ostatak služi političarima na vlasti za zadovoljavanje njihovih potreba.

Da je politika do guše upetljana u podelu mizerije koja se zove socijalna novčana pomoć, vidi se već iz pregleda broja njenih korisnika po regionima. Najsiromašniji region u Srbiji je, bez sumnje, Južna i istočna Srbija gde novčanu pomoć prima 187.267 osoba.

Drugi najbogatiji region, odmah posle Beograda, jeste Vojvodina, ali tamo socijalnu pomoć prima najviše ljudi od svih regiona – 205.364 osobe. Broj stanovnika u oba pomenuta regiona je približno isti: u Južnoj i istočnoj Srbiji živi 1.563.916 ljudi, a u Vojvodini 1.931.809.

Razlog zbog čega je u Vojvodini više primalaca socijalne pomoći nego u siromašnoj Južnoj i istočnoj Srbiji leži u tome što je severna srpska pokrajina glavna izborna baza Pokreta socijalista, čiji je lider, Aleksandar Vulin, istovremeno i ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja.

U toku poslednje predizborne kampanje „pokretni" socijalisti su svojim biračima obećavali dobijanje socijalne pomoći, čak i u slučajevima kada za tako nešto ne postoje zakonski osnovi.

Demokratska stranka je tokom nedavne izborne kampanje tvrdila kako ima saznanja da pojedini službenici lokalnih centara za socijalno u Vojvodini ucenjuju korisnike novčane pomoći da moraju da glasaju za PS, ako žele da i dalje dobijaju novac i bonove za narodnu kuhinju.

Crveni krst je privremeno obustavio distribuciju odeće i druge robe preko vojvođanskih centara za socijalnu zaštitu, upravo zbog sumnje da se ova pomoć nenamenski deli samo potencijalnim glasačima Vulinove stranke, a ne svima kojima je potrebna.

Isto se desilo i u Boru u istočnoj Srbiji, kada je Crveni krst posumnjao da se hrana, umesto narodnim kuhinjama, deli za glasove na izborima. Pošto lokalana samouprava nije bila finansijski u mogućnosti da sama snabdeva narodne kuhinje, njihovi korisnici su organizovali „štrajk gladnih" tokom koga su uzimali samo hleb, jedino što je u kuhinji i bilo jestivo.

Jedan od bastiona PS-a u Vojvodini je Bačka Palanka, iz koje potiče i Predrag Vuletić, aktuelni pokrajinski sekretar za socijalnu politiku i Vulinova desna ruka, koji je pre izbora izdejstvovao da veliki broj njegovih zemljaka i aktivista Pokreta socijalista  dobiju socijalnu pomoć, iako su imali ne samo druge prihode, već i veoma vrednu imovinu. Taj novac je, zatim, upotrebljen u kampanji Vulinove stranke.

Socijalna pomoć tako odavno više nije socijalna, već politička kategorija, a najveći deo od pomenutih 1,6 milijardi evra koje godišnje država izdvaja za pomoć najbednijima u Srbiji, odlazi na račune najbogatijih.

Iako to deluje čudno za jednu evropsku zemlju, jedino u Beogradu država brine o ishrani najsiromašnijih i najgladnijih. U svim ostalim mestima to čine skoro isključivo Crveni krst i pojedine verske organizacije, dok su lokalne samouprave uglavnom zadužene samo za izradu spiskova korisnika. Za ovu godinu je Crveni krst obezbedio namirnice u vrednosti od skoro 3,5 miliona evra, ali je to daleko od onoga što gladnima u Srbiji treba.

Bez obzira što i sam Republički zavod za statistiku vidi da u Srbiji preko 680.000 ljudi nema šta da jede, njih samo 35.000 je u prošloj godini imalo pravo da koristi besplatne obroke u narodnim kuhinjama, koji se dele na 76 punktova, od kojih je čak 40 u Beogradu.

U Crvenom krstu, međutim, upozoravaju da je situacija najkritičnija u južnoj i jugoistočnoj Srbiji gde je većini korisnika narodnih kuhinja to jedina prilika da nešto pojedu. Pošto tamo hranu deli Crveni krst, koji pazi kako se njegova sredstva troše, vlast je zainteresovana najviše za Beograd, gde može da radi šta hoće.

Početkom februara je gradska vlast prestonice, posle dugog i više puta prekidanog i odlaganog konkursa, odabrala preduzeće „Multicatering" doo sa Novog Beograda za pripremu i distribuciju obroka u narodne kuhinje Beograda. Posao je vredan 334 miliona dinara, a za te pare može da se pripremi 1.946.387 obroka, tako da svaki od 92.356 zvanično kod RZS-a vođenih siromašnih prestonice u narednom periodu može da dobije 21 obrok?!?

Da nema svih ovih mahinacija, svota od 1,6 milijardi evra, koliko država godišnje izdvaja za pomoć najugroženijim stanovnicima, plus pomoć koju dele Crveni krst i verske zajednice, kao i ono što daju organizacije lokalne samouprave bila bi više nego dovoljna da se i najsiromašnijima obezbedi pristojan život, odnosno da se novčana davanja podignu na najmanje 15.000 dinara za samce, što predstavlja prag apsolutnog siromaštva po računici vladinog „Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva", a ne da budu upola niža, kako je danas slučaj.

Bez obzira na hvalospeve koje samima sebi i svom vođi pevaju pripadnici aktuelne vlasti, „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva" predviđa još surovije stanje u budućnosti. Kako drugačije shvatiti činjenicu da 35,4 odsto svih siromašnih domaćinstava čine ona koja imaju bar jednog zaposlenog člana? To znači da gladuju i oni koji rade!

Da nam se crno piše, vidi se i iz toga da vladin „Tim" ni punih sedam meseci od ulaska u 2016. godinu još nije objavio podatke o stopi siromaštva u 2015. godini. Očigledno vlastima to politički ne odgovara, jer se situacija pogoršala u odnosu na 2014. godinu, sa tendencijom daljeg pogoršavanja.

Jedino u vezi ove teme što je pomenuti „Tim" ove godine objavio, jeste preneta informacija od 14. juna 2016. o opadanju potrošnje hleba u Srbiji. Toliko smo siromašni da nam je skup i subvencionisani hleb.

Član odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)  Branislav Gulan izjavio je, a „Tim" preneo, da je 2006. prosečno svaki stanovnik Srbije jeo 101,5 kilograma hleba godišnje, a u 2015. samo 83,7 1 kilogram, što je pad od 17,53 odsto!?! Čak se i u Nemačkoj potroši više hleba po glavi stanovnika, uprkos poznatoj činjenici da Nemci umesto hleba daleko radije jedu krompir.

Pošto država Srbija o stanovništvu ne brine, već čini sve da ga proredi, broj Srba se iz godine u godinu rapidno smanjuje. Svake godine u Srbiji prosečno nestane jedno osrednje naselje, odnosno umre ili se odseli oko 35.000 ljudi više nego što ih se rodi ili doseli.

Zbog toga će 2050. biti dva miliona Srba manje nego danas, odnosno svega 3,5 miliona koji će živeti u svojoj matičnoj državi. Umesto da pospešuje rađanje Srba i da im pomaže da prežive, Srbija finansijski podržava izbeglice iz Severne Afrike i sa Bliskog Istoka, koji po nečijim planovima treba ovde da se nasele.

Za svako prvo dete majka, koja živi u Srbiji i ima srpsko državljanstvo, dobija od države jednokratnu pomoć u iznosu od 37.519,07 dinara. Za drugo dete ona dobija 146.713,64 dinara u 24 rate, odnosno 6.113,07 dinara mesečno. Za treće dete to iznosi 264.072,47 dinara u 24 rate, što je 11.003,02 dinara po rati, a za svako naredno 352.092,91 dinara u 24 rate, odnosno 14.670,54 dinara po rati. Ovde se državna pomoć završava, osim u slučajevima kada se porodica smatra socijalno ugroženom.

Nasuprot tome, svaki izbeglica (radilo se o odraslom čoveku ili o detetu) od Srbije i Crvenog krsta dobija besplatni smeštaj, hranu, sredstva za higijenu, odeću, obuću, ćebad i posteljinu, kao i 1.000 dinara dnevno, što iznosi 365.000 godišnje, više nego što novorođenče u Srbiji od sopstvene države putem roditeljske pomoći dobije za dve godine, bez da mu je država uz to dala i besplatan smeštaj, hranu i odeću?!? Ne treba zato da se čudimo, ako u vreme kada naši unuci krenu u školu glavni jezik u Srbiji bude arapski .

.

    A 1. Tražite pomoć u lepim zgradama

Iako Republički zavod za statistiku beleži 682.000 ljudi koji žive ispod praga apsolutnog siromaštva, isti taj zavod je u julu prošle godine objavio da je novčanu socijalnu pomoć dobilo samo 267.949 osoba.

Prošle godine je u Srbiji 204.755 porodica dobijalo dečiji dodatak za 364.334 deteta. Redovan iznos dodatka je 2.593, a uvećan 3.371 dinar. Cenzus za ostvarenje prava je da prihodi u porodici po članu domaćinstva ne prelaze 8.051 dinar.

Para nema ni za dovoljan broj novčanih mesečnih pomoći, niti za njihovo povećanje na iole pristojan nivo, nema ni za dovoljan broj zadovoljavajućih dečijih dodataka, ali ima za razbacivanje. Samo u ovoj godini Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja planira da za renoviranje objekata socijalne zaštite izdvoji skoro sedam miliona evra.

Isto miinistarstvo je, po navodima pojedinih medija, u 2015. potrošilo 28.990.000 dinara na popravku i nabavku novih vozila, a samo je priznalo da je za nabavku novih automobila u budžetu planiralo oko 9,5 miliona dinara, plus još 8.740.000 dinara za popravke.

 

    A 2. Večiti minus

Republički zavod za statistiku je izračunao da su svakog meseca prošle godine srpska domaćinstva išla u minus za po 1.238 dinara, zbog toga što su u kućnom budžetu na raspolaganju imala po 57.814 dinara, a morala su da troše po 59.052 dinara.

Najviše para odlazilo je na hranu i bezalkoholno piće (35,6 odsto), pa na stanovanje i energente (16,6 odsto), dok je za kulturu ostajalo svega 5,2 odsto. Sudeći po podatku da su domaćinstva za obuću i odeću izdvajala svega pet odsto kućnog budžeta, izgleda da se građani mahom snabdevaju polovnom robom ili nose stare dronjke, ako već nisu goli i bosi.

 

    A 3. Država, šta to beše!

U civilizovanom svetu, na koji se Aleksandar Vučić rado poziva, niko nije prepušten samom sebi. Ako nema dovoljno para da bi preživeo, nema bliske srodnike koji su dužni da ga izdržavaju, onda o njemu brigu preuzima država. U Nemačkoj, na primer, na socijalnu pomoć pravo imaju i vlasnici nekretnina ili deponovanih akcija, ali onda ne dobijaju pun iznos.

U najkraćem, u Nemačkoj socijalni slučajevi dobijaju plaćen stan od najmanje 45 kvadrata za samca, plaćeno grejanje i zdravstveno osiguranje, i novac u visini u od 404 evra mesečno .

Uz to idu i povlastice ili potpuno besplatne markice za javni prevoz. Bračni parovi dobijaju veću kvadraturu i 360 evra po osobi. Svaki sledeći punoletni član porodice dobija 320 evra. Deca uzrasta od 14 do 18 godina primaju po 302 evra, od 6 do 14 godina po 267 evra, a do šeste godine 234 evra. Uz to, deca iz socijalno ugroženih porodica dobijaju dodatno 100 evra po godini školovanja.

Tako porodica sa dvoje školske dece, od kojih je jedno punoletno, može u Nemačkoj da računa na socijalnu pomoć od oko 1.500 evra mesečno, plaćen stan adekvatne veličine, grejanje i zdravstveno osiguranje. Uz sve to, svako ko dobija socijalnu pomoć ima pravo na dodatnu zaradu do 400 evra. Do te sume, socijalna pomoć mu se ne uskraćuje. Ali, ako zarađuje više od 400 evra, onda postoje propisi kojima mu se smanjuje socijalna pomoć za određeni iznos.

 

    A 4. Otimaju od gladnih usta

Snabdevanje narodnih kuhinja Beograda je jedan od veoma lukrativnih poslova, jer ne podleže kontroli Crvenog krsta (pošto troškove snosi gradski budžet). Ovog puta pobednik konkursa je „Multicatering" doo sa Novog Beograda, preduzeće čudnovate istorije. Osnovano je 1993. godine u Vršcu, odakle potiče i njegov osnivač, a današnji manjinski vlasnik i direktor Dragan Stupar. Firma se nekada zvala „Sellco" doo i bavila se svim i svačim.

Italijanska kompanija „Multicatering" SPA 2013. godine od Stupara kupuje 51 odsto vlasništva njegovog preduzeća. Italijanski gigant, sa sedištem u Milanu, posluje od 1993. godine, a u Srbiji je od 2012. već imao svoje predstavništvo – „Multicatering Balkan" doo sa sedištem u Pančevu.

Direktor ovog preduzeća, koje je u međuvremenu otišlo u likvidaciju, bio je italijanski državljanin Frančesko Đangardi. Od osnivanja do odlaska u likvidaciju ovo preduzeće je postojalo dve godine, ali nije poznat ni jedan posao koji je odradilo.

Svrha preuzimanja većinskog udela u „Sellco"-u bila je dobijanje Stupara koji, očigledno, ima odlične veze, jer ubrzo pošto su naprednjaci preuzeli vlast u Beogradu njegova firma dobija izvanredno dobro plaćen posao vredan 2,78 miliona evra. Zvršetak konkursa je odlagan čak dva puta, jer učesnici na obe strane nisu mogli da se dogovore koliki će biti čiji deo.

Ugovorom sklopljenim sa gradom Beogradom „Multicatering" za 2,78 miliona evra mora da isporuči obroke čija je pojedinačna vrednost definisana na 171,60 dinara, a svaki od njih se sastoji od pola vekne hleba tipa „Sava" i pola litra čorbuljaka kome je teško odrediti sastav.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTIMAČINA NA OČI UN I VLASTI SRBIJE: UZURPACIJA I PRODAJA U BESCENJE IMOVINE SRBIJE NA KOSOVU I METOHIJI!!

 

Za tri decenije Srbija je u Kosovo i Metohiju uložila 17,6 milijardi dolara. Samo imovina 1.358 preduzeća koja se sad privatizuju, a pripadaju srpskim firmama, procenjuje se na više od 1,5 milijardi dolara. Uzurpirano je čak milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma koje vrede 50 milijardi evra. O životno važnim pitanjima srpskih interesa na KiM piše publicista Branislav Gulan.

 

               Branislav Gulan

 

Srpska nepokretna imovina čini čak 58 odsto imovine na KiM. Srbija je do sada vraćala dugove (ostalo je oko 1,2 milijarde dolara) iako nije ubirala sredstva od poreza na Kosovu i Metohiji.

Zbog prodaje u bescenje, često i po desetostruko nižoj ceni od realne, po ovom osnovu je sakupljeno tek nešto više od 265 miliona evra. Dok se još uvek u svetu rešava sudbina Kosova i Metohije, očigledno da je obavljena privatizacija bila nelegalna! Legalizuje se diskriminacija i etničko čišćenje 50.000 prognanih radnika Srba i drugih nealbanaca.

Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu svojih firmi kako na KiM tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Član jedan Evropske konvencije imovinu proglašava svetinjom! Jedna trećina stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva. Na KiM se nalazi 15,7 milijardi tona uglja što može da se eksploatiše dva veka! Ekonomisti predlažu da se KiM proglasi zonom slobodne trgovine!

 

       Imovina bez zaštite

 

Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti predviđa mandat Ujedinjenih nacija koji je u skladu sa pravnim sistemom UN i međunarodnim pravom. Dakle, ona ne predviđa niti je pravno moguće bilo kakvo učešće UN u promeni svojinskih pava na Kosovu i Metohiji.

To znači da se zatečena, to jest, stečena svojinska prava države, drugih javnih subjekata, pravnih i fizičkih lica ne mogu menjati bez njihovog izričitog pristanka, ni u toku mandata misije UN. Suprotno takvim stavovima, imovina na Kosovu i Metohiji je već promenila vlasnike...

Veliki deo imovine i srpskih firmi koji se tamo nalazi je – PRIVATIZOVAN!. Znači UNMIK je samovoljno i protivno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, a pod izgovorom da tom imovinom “upravlja“, uzurpirao svojinska prava i vlasništvo nad nepokretnostima, preduzećima…

Privatizacija na Kosovu i Metohiji je maskirana “u zakup od 99 godina“, nije legalna i ne bi smela da proizvede bilo kakve pravne posledice za Srbiju i njene organe, bez obzira kakvo će na kraju rešenje biti za KiM. Dakle, imovinska prava svih moraju biti zagarantovana bez obzira na konačno rešenje.

Sem javnih preduzeća: Pošte i Telekoma, Kosovske elektroenergetske korporacije, Železnica Kosova (koje se sad zovu Železnice UNMIK-a) i komunalnih preduzeća, 90 odsto nekadašnjih društvenih preduzeća na Kosovu i Metohiji ne radi.

Inače, samo knjigovodstvena vrednost Železnica Srbije na KiM računajući tu dakle infrastrukturu i vozna sredstva premašuje 206 miliona evra. Tržišna vrednost je višestruko veća, jer bi u realnu “cenu“ trebalo uračunati i pozamašne pare utrošene u kapitalne remonte pruga i stanica devedesetih godina prošlog veka, ali i štetu u vidu propuštenog prihoda od 1999. godine. Te stavke, kako su izračunali u Železnicama Srbije, mere se stotinama miliona evra.

Imovina srpskih Železnica na KiM uključuje, pored ostalog, i 330 kilometara pruga, 33 železničke stanice, 19 dizel lokomotiva, 15 dizel-motornih vozova, 570 teretnih i 45 putničkih vagona. Železnice Srbije i dalje izmiruju obaveze prema stranim kreditorima po osnovu zaduženja bivšeg ŽTP Priština. Reč je o dva zajma od 32,2 miliona dolara Svetskoj banci, 4,2 miliona kanadskih dolara Pariskom klubu, a EUROFIMI su do kraja 2005. godine izmirene obaveze od 1,6 miliona švajcarskih franaka, dok uskoro pristiže i novih 5,5 miliona franaka.

Slično je i sa većinom ekonomskih subjekata koji su nekada činili “Trepču“. Od kraja 2005. godine radi samo rudnik u Starom Trgu, ali tek sa trećinom kapaciteta, a “Feronikl“  u Glogovcu je dobio novog vlasnika, pa se očekuje njegovo pokretanje i da po obećanju zaposli 1.000 radnika. Nijedno od preostalih društvenih preduzeća u Prištini ne radi.

I pored obimnih investicija u popravku termoelektrana Kosovo A i B, struje i dalje nema dovoljno. Proizvodnja iznosi oko 750 megavata, dok potrebe, iako radi vrlo mali broj preduzeća, nekada velikih potrošača struje, premašuju 800 megavata.

Privatizacija na Kosovu i Metohiji obavlja se po principu stani-kreni, a u tom procesu Srbija se ništa nije pitala. Iz Privredne komore Srbije (PKS) je nekoliko puta traženo od Asocijacije privrednih komora u svetu, čiji je član i PKS, da pomognu da se preispita i obustavi nezakonita privatizacija preduzeća na Kosmetu. Jer, ta privatizacija se sprovodila bez prethodnog detaljnog utvrđivanja vlasništva.

Preduzeća su se privatizovala suprotno međunarodnim standardima, protivno Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 i direktno na štetu vlasnika preduzeća iz Srbije, koja je i najveći vlasnik kapaciteta na KiM.

Inače, privreda Srbije je za poslednje tri decenije u KiM uložila oko 17,6 milijardi dolara. U državnom vlasništvu Srbije su, prema podacima srpskog Ekonomskog tima za KiM, i broje ogromne nepokretnosti-24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, više od 1,4 miliona kvadratnih metara službenih zgrada, 145.000 kvadrata poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih zgrada, 4.000 kvadrata objekata posebne namene, a svemu tome treba dodati i 750.000 kvadrata građevinskih objekata.

Još pre nekoliko godina samo ovaj deo državne imovine procenjen je na oko 220 miliona evra. No, tu je i vojna imovina sa svojim nepokretnosti i zemljištem, računajući i vojni aerodrom kod Prištine, a prema procenama samo ovaj deo imovine vredi oko 95 miliona evra.

Poslednjih 15 godina KiM su pod međunarodnim protektoratom, a pokušaji Beograda da zaštiti svoj ekonomski interes u tom delu zemlje nisu doneli značajnije rezultate .

Mora se ukazati na to da Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu preduzeća, banaka i pojedinaca, kako na KiM, tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Tu zaštitu trebalo je da pokrenu u Savetu bezbednosti UN i Savetu Evrope.

U međuvremenu društvenu imovinu zatečenu na KiM prodale su Civilna misija UN (UNMIK), a izvršilac poslova je Kosovska poverilačka agencija (KPA). Prema informaciji kojima raspolaže Koordinacioni centar za KiM, do početka 2007. godine je na devet tendera prodato 145 preduzeća za ukupno 148 miliona evra. Preduzeća su prodavana daleko ispod realne cene, a kupovali su ih samo Albanci, ne obazirući se na vlasnička i potraživanja iz dužničko-poverilačkih odnosa preduzeća, fondova i banaka iz centralnog dela Srbije, Vojvodine i Crne Gore.

Prema podacima Narodne banke Srbije, ukupan dug Kosova i Metohije (KiM) 31. decembra 2006. godine iznosio je 1,18 milijardi dolara. Od 2002. godine Srbija je uredno otplatila 130,65 miliona dolara, dok prema podacima Pregovaračkog tima za KiM, Srbija dnevno za te dugove izdvaja 100.000 dolara.

Zvanični Beograd je još od početka 2002. godine nastojao da ukaže da je privatizacija na KiM pogrešno osmišljena i da će posledice biti teške i dalekosežne.

Uprkos tome KPA je sva preduzeća predviđena za prodaju oglasio društvenim, uključujući i ona koja su posle 1989. godine promenila vlasničku strukturu.

Tako je na primer, Fabriku zidnih tapeta “Fazita“ u Prištini davno kupio “Sintelon“ iz Bačke Palanke. Zaposleni radnici su dobili deonice, a Albanci su svoje deonice prodavali u Bačkoj Palanci. Međutim, za vreme najnovije privatizacije koju sprovodi KPA vlasništvo “Sintelona“ je ignorisano, pa je “Fazita“ ponovo prodata!

Posle insistiranja Beograda da se privatizacija na KiM može obavljati jedino uz puno poštovanje međunarodnih standarda i uz saglasnost i učešće Republike Srbije, kao najvećeg poverioca i vlasnika imovine na tom delu nekadašnje Jugoslavije, UNMIK je samo privremeno i na kratko bio zaustavio taj proces u oktobru 2003. godine .

Samo u protekle dve godine gotovo polovina društvenih firmi na KiM je prodata. Srbiji, osim dosadašnjih obaveza vraćanja dugova, nije omogućeno ni na koji način da učestvuje u privatizaciji. Ona to pravo nije dobila ni pored činjenica da je vlasnik firmi i njihovih nepokretnosti, kao i pravni naslednik bivše SRJ, odnosno Državne zajednice Srbija i Crna Gora. V

lada Srbije je više puta na adresu UNMIK-a ali i međunarodnih organizacija uputila oštre proteste, ocenjujući da je reč o nelegalnoj i kriminalnoj prodaji društvenih preduzeća, koja i dalje traje. Tako je krajem 2006. godine prodat nekad čuveni kosovski gigant “Feronikl“ koji je bio u stopostotnom srpskom vlasništvu.

Naime, Vlada Srbije je pre tri decenije u njegovu izgradnju uložila 300 miliona dolara, a novi vlasnik-kompanija “Alferon“  registrovana u Engleskoj ga je kupila za deset puta manju sumu.

U međuvremenu zvanični Beograd je pokrenuo široku kampanju, kako bi sprečio nameru UNMIK-a i Kosovske poverilačke agencije da prodaju i najveći gigant, Rudarsko metalurški-kombinat “Trepča“. Ovaj industrijski gigant, prema informacijama UNMIK-a e prodat zbog ogromnih dugova, koje “Trepča“ ima prema kreditorima, a čija je naplata dospela.

Među najvećim poveriocima je i grčka kompanija “Mitilineos“, koja potražuje 44 miliona evra. Procenjuje se da je u “Trepču“ uloženo oko milijardu dolara, na osnovu čega Vlada Srbije i polaže pravo na vlasništvo što UNMIK osporava, kao i u svim slučajevima do sada. Kad je reč o drugom gigantu kosovske privrede, Kosovskoj energetskoj korporaciji  , kako u ovom trenutku stvari stoje, UNMIK još uvek nije definisao energijom u KiM, pa se planira se izgradnja nove elektrane.

Uredba o privatizaciji na KiM koju je u aprilu 2005. godine proglasio Soren Jesen Petersen otišla je dalje u kršenju vlasničkih prava. Po tom dokumentu, nije neophodno da se utvrđuje poreklo vlasništva, već to može da se uradi i posle prodaje, sudskim putem.

Tako se legalizacije diskriminacija više od 50.000 prognanih radnika, Srba i drugih nealbanaca, a ostavljena im je nada da će im od 20 odsto sredstava dobijenih od prodaje preduzeća namenjenih akcionarima, biti plaćena simbolična nadoknada.

Jedan od uslova je da su u preduzeću radili na dan 22. marta 1989. godine i da imaju bar tri godine radnog staža. naravno, na spisku za nadoknadu nema Srba, jer ih nema ni u preduzećima, ali zato mogu da se žale Federaciji nezavisnih sindikata Kosova i Metohije.

Ovakvom privatizacijom legalizovano je etničko čišćenje na KiM.

Odgovorno je legalizovao UNMIK, a na kraju očekuje se da će proces privatizacije biti prebačen na nekog lokalnog aktivistu, Albanca, i na kraju niko neće odgovarati za postupke. Zvaničnici na KiM su uvek izjavljivali da se privatizacija obavlja u skladu sa preporukama UN, dok je ekonomska rekonstrukcija prepuštena EU.

Za prvih pet godina posle uspostavljanja međunarodnog protektorata u pokrajini, bila je završena privatizacija u samo pet društvenih preduzeća u vrednosti od 2,34 miliona evra. Tada su ugovori o prodaji još devet preduzeća u vrednosti u vrednosti 10,2 miliona evra čekala ratifikaciju Upravnog odbora agencije. Prema tadašnjoj proceni agencije bilo je ostalo još između 450 i 500 kompanija u društvenom vlasništvu u kojima je bilo zaposleno oko 18.000 radnika.

 

       Politička borba za vraćanje duga

 

Sredinom 2003. godine tadašnji ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije je govorio da je privatizacija privrede Kosova i Metohije moguća samo u dogovoru sa Srbijom. I tada su najveći problem bili dugovi kosmetske privrede poveriocima u Srbiji i inostranstvu koji su 1999. godine iznosili oko 1,4 milijarde dolara sad oko 1,2 milijarde dolara). UNMIK je tada planirao da “izvrši“ privatizaciju oko 35 društvenih i 65 javnih preduzeća, a da Srbiji ostanu dugovi!

U stvari da se imovina proda, a dugovi da se vrate na kraju, kada se podmire sve druge stavke, ako se ostvare neki privatizacioni prihodi…Tadašnji srpski ministar za privredu je predložio i formiranje registra poverilaca pre nego što se pristupi privatizaciji, dok bi radne jedinice srpskih preduzeća na KiM ostale i dalje njihovo vlasništvo-jer tu je privatizacija suvišna.

I Vlada Srbije je u to vreme u nekoliko navrata protestvovala zbog najave procesa privatizacije, ali bez rezultata. Pozivala se na poštovanje osnovnih vrednosti tržišne ekonomije, a UNMIK je svoje stavove i planove “završavao“ privatizacijom novoosnovanih preduzeća (iz imovine starih) koja bi se prodavala bez dugova.

Vlada Srbije je bezuspešno upozoravala da takav odnos prema imovini nije moguć bez saglasnosti poverilaca. Jer, u ovom slučaju dugovi privrede KiM ne pripadaju samo poveriocima u Srbiji nego i Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca…

Na početku pregovora srpskih i kosovskih zvaničnika u Beču, početkom 2007. godine taj dug je iznosio oko 1,2 milijarde dolara, što iznosi oko šest odsto ukupnog duga Srbije koji je tada bio oko 18,5 milijardi dolara. Za vreme pregovora u Beču, obe strane-kosovska i srpska-kada je bila reč o dugovima insistirale su da dobiju pravo na njegovo vraćanje!

Taj nelogičan spor stručnjaci objašnjavaju tako što kosovski Albanci smatraju da KiM treba da plaća svoj dug, što je potvrda državnosti i argument za proglašenje nezavisnog Kosova. Srpska strana opet se usprotivila tome jer se taj dug vraća preko Srbije, koja je svojevremeno i digla kredite za KiM. Za vreme pregovora u Beču to je bila i jedina tačka dnevnog reda posvećena imovinskim i ekonomskim pitanjima, a to je i ključ kosovskog problema.

 

       Pogrešna taktika

 

Stručnjaci smatraju da je taktika pregovaračkog tima Srbije u ovom delu bila pogrešna, jer je Rezolucija 1244 donekle i utrla put nezavisnosti KiM. Njome je sva vlast na KiM u nadležnosti UNMIK-a i kosovske Vlade. Ono što je nesporno i na šta se Srbija može osloniti je-imovina. Jer, većinu društvenih preduzeća na KiM osnovale su firme iz Srbije. Ako znamo da član jedan Evropske konvencije o ljudskim pravima imovinu proglašava svetinjom, onda je KiM doista sveto mesto za Srbiju.

Prema nepotpunim podacima preduzeća iz centralne Srbije raspolažu na KiM sa 1.218 objekata, a iz Vojvodine sa još 14, pri čemu samo PTT ima 130, ŽTP 55, EPS 18, “Srbijašume“ 45 objekata, dok je to ukupno-1.358 objekata.

Tako na primer, “Lola korporacija“ je izgradila kapacitete u Zubinom Potoku, Lešku, Štrpcu i Vitini. Temerinski ‘‘Termovent“ je podigao pogone u Orahovcu i Lipljanu, “Zelengora“ u Suvoj Reci, “Minel“ U Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Klini, “Koka kola“ u Lipljanu, smederevska “Goša“ u Gnjilanu… Neke firme kao “General eksport“, “Minel“, “Prva iskra“, “Centroprom“ i druge, učestvovale su u realizaciji nekadašnjih samoupravnih sporazuma o udruživanju na KiM. Tako je ulagao kapital PKB “Beograd“, “Bambi“ iz Požarevca i druge firme.

Razvoj KiM finansiran je iz Saveznog fonda za razvoj nerazvijenih, ali i iz pokrajinskog fonda za razvoj, a Fond za razvoj Republike Srbije pravni je sledbenik tih fondova. Od 1992. godine privredu na KiM kreditirao je Fond za razvoj Republike Srbije.

Sve do 1997. godine kada je tu funkciju preuzela Direkcija za razvoj KiM sa sedištem u Prištini. Pored toga Fond poseduje i akcije kao trajni ulog u 163 tamošnja preduzeća, u većini slučajeva više od 51 odsto udela. O tome je obaveštena i Kosovska poverilačka agencija.

Prema programu ekonomsko-finansijske konsolidacije Kosova i Metohije, koje su 1997. godine uradili Zavod za razvoj Srbije i Ekonomski institut, u razdoblju od 1957. do 1979. godine, KiM su zaista doživeli pravi bum.

Društveni proizvod je u te 22 godine rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 6,8 odsto. Na kraju tog perioda, u odnosu na njegov početak, društveni proizvod je bio veći četiri puta, vrednost osnovnih sredstava deset puta, dok je broj zaposlenih povećan za 3,6 puta. Od 1956. do 1960. godine, investicije na KiM rasle su po prosečnoj godišnjoj stopi od 30 odsto.

Kasnije je ova stopa opala, ali su ulaganja i dalje bila ogromna. Naime, za razvoj nedovoljno razvijenih područja u tadašnjoj SFRJ se nakon 1966. godine izdvajalo 1,5 do dva odsto društvenog proizvoda.

Najveći deo tih para usmeravan je upravo na KiM: od 1986. do 1990. godine gotovo polovina (tačno 48 odsto) ukupnih sredstava. Tako je samo u razdoblju od 1961. do 1990. godine na razvoj KiM potrošeno čak 17,6 milijardi dolara (oko 600 miliona dolara godišnje. Najintenzivnija ulaganja u industriju stvorena su u razdoblju od 1976-1980. godine kada su dominirala ulaganja u energetiku i obojenu metalurgiju (gotovo 60 odsto ukupnih investicija u industriju).

Doba stagnacije KiM poklapa se u suštini sa početkom ekonomske krize na prostoru cele SFRJ i počinje osamdesetih godina prošlog veka. Osnovni razlog za to leži, čini se, kao i u celoj zemlji, u činjenici da uložene pare nisu davale odgovarajuće efekte pa se i smanjivao interes za natprosečno neefikasna ulaganja.

Ni para više nije bilo kao prethodnih godina. Od 1981. do 1985. godine investicije opadaju po prosečnoj godišnjoj stopi od 7,5 odsto, a u sledećem petogodišnjem razvojnom periodu pad je bio još veći 15,5 odsto. Učešće investicija u društvenom proizvodu KiM smanjeno je sa blizu 75 odsto 1980. na 21 odsto u 1990. godini. Potom je poslednja decenija prošlog veka donela još gore rezultate. Realni nivo investicija u 1994. godini iznosio je samo trećinu ostvarenog u 1990. godini, a tek 8,5 odsto investicija iz 1980. godine.

 

       Bogata zemlja

 

Inače, o Kosovu i Metohiji se i među Srbima i Albancima, pre tri-četiri decenije, govorilo o veoma bogatoj zemlji. Tako je intervencija NATO objašnjena kao želja da se preuzme kontrola nad prebogatim prirodnim resursima. Tačnih podataka nema, ali se zna da se na KiM danas nalazi oko 15,7 milijardi tona uglja. U kosovskom basenu ima 13,2 milijarde tona lignita, a u metohijskom 2,5 milijardi tona, a to se može eksploatisati narednih 200 godina.

Ugalj je relativno slabog kvaliteta, radi se o lignitu i njegova vrednost se procenjuje na oko 400 milijardi evra. Postoje i rezerve ruda cinka i olova u količini od 46 miliona tona (ona sadrži malo, tek pet-šest odsto metala), što važi i za nikl koji ima tek 1,3 odsto metala. Procene su da se na KiM nalazi i osam miliona tona rude magnezita, 1,6 miliona tona boksita, značajni izvori vode, ležišta geotermalne energije kao i 585.000 hektara poljoprivrednog zemljišta (imaju 0,28 hektara po stanovniku dok je to u Srbiji 0,56 hektara).

Plan Elektroprivrede Srbije bio je da do 2020. godine revitalizira termoelektranu Kosovo A, sagradi dva nova bloka na Kosovu B i sagradi Kosovo C. Očito je da od tog plana sad nema ništa, jer EPS već godinama nije nadležan ni za osiguranje snabdevanja strujom u srpskim enklavama.

Doda li se tome da je privremena administracija UN raspisala tender za modernizaciju i gradnju nove TE, a da su interesovanje pokazale velike kompanije, poput američkog AES-a, “Senkapa“-Wašington grupe sa češkim ČEZ-om, nemačkom RWE, jasno je da od toga posla kada je EPS u pitanju nema ništa.

S obzirom na upletenost UNMIK-a u prodaju imovine Srbije na KiM , teško se može očekivati da će ona ikad ponovo dospeti u vlasništvo srpskih kompanija.

Razmišljanja ekonomista su i da se EU predloži da razmisli o KiM kao zoni slobodne trgovine u kojoj bi svim etničkim zajednicama, velikim investicijama, razvojem i povećanjem životnog standarda bila osigurana budućnost, jer taj put vodi ka smanjenju političkih napetosti. To bi, naime, mogao biti i činitelj ujedinjavanja, ne razdvajanja i stvaranja novih neraščišćenih računa.

Današnje stanje na KiM karakteriše nezaposlenost koja dostiže 50 odsto . Ekonomisti tvrde da je nacionalni dohodak poslednjih godina povećan za 400 dolara po glavi stanovnika i da je pre godinu dana iznosio oko 1.000 dolara. Prema podacima Svetske banke čak jedna trećina stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva (sa prihodom ispod 1,42 evra po odrasloj osobi dnevno), a prihod ispod jednog evra dnevno ima 13 odsto populacije, što znači da žive u izuzetnoj bedi. Na Kosmetu zbog neizvesne budućnosti još uvek nema ni stranih investicija. Za 15 godina koliko je međunarodna uprava na KiM, registrovano je samo 30 miliona evra stranih investicija.

“…Najvažnije pitanje daljeg razvoja kosovske privrede jeste njena integracija sa privredama Balkana, a to pretpostavlja normalizaciju i liberalizaciju trgovačkih i svih drugih poslovnih odnosa. Na KiM je danas 300.000 nezaposlenih i 150.000 za poslednijh. Dakle, privreda se zasniva na potrošnji, a ne na proizvodnji“ (direktor Ekonomskog instituta Kosova Musa Limani).

“…Pokretanje proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta zavisi, pre svega, od otvaranja Kosova prema spoljašnjim tržištima, a to u najvećoj meri znači prema susedima i balkanskoj regiji. Izlaz je samo tu jer KiM nemaju izlaz na more i nema neposredan kontakt sa drugim regijama osim Balkana“ (ekonomista iz Beča Vladimir Gligorov).

Srpska nepokretna imovina na KiM čini 58 odsto ukupnih nepokretnosti u pokrajini, a samo u četiri opštine kao što su Peć, Istok, Klina i Orahovac uzurpirano je oko 76.000 parcela čiji su vlasnici Srbi.

Kosovska agencija za imovinu zadužena je za rešavanje ovog problema, ali je njen učinak najblaže rečeno-pod znakom pitanja. Na KiM Albanci su uzurpirali ukupno milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma čiji su vlasnici Srbi.

Najveći deo ove uzurpirane imovine je u vlasništvu raseljenih Srba. Indikativno je da je međunarodna administracija u južnoj srpskoj pokrajini šest i po godina ignorisala ovu činjenicu da bi tek marta 2006. godine osnovala Kosovsku agenciju za imovinu. Njen zadatak je da, između ostalog, prima i zahteve za vraćanje uzurpiranog zemljišta i komercijalnih nepokretnosti. Bezmalo godinu dana kasnije, nije doneta nijedna odluka o povraćaju imovine. Još alarmantnije je to što vlasnici nisu dobili ni imovinska dokumenta, kao potvrdu da poseduju nepokretnosti.

Prema odredbama Rezolucije UN 1244 UNMIK i KFOR su dužni da obezbede povratak raseljenih. Za sedam godina vratilo se samo 4.000 Srba, što je tek dva odsto zvanično ubeleženih, a do danas ništa nije učinjeno na obezbeđenju kretanja i rada.

Ni učinjeno ništa ni na povraćaju uzurpirane imovine, a oni to i ne žele jer je ta imovina doživela novu privatizaciju. Tako Srbi ni ne mogu da se vrate na svoja ognjišta jer su ona dobila nove vlasnike. Zanemarujući neprikosnoveno pravo svojine koja je osnova savremene civilizacije, međunarodna administracija na KiM žmuri pred organizovanom pljačkom bez presedana u modernoj svetskoj istoriji.

Još je gore što svojim uredbama pokušava da obezbedi legitimitet otimanju srpske imovine. Tako je specijalni izaslanik UN na KiM doneo Uredbu po kojoj onaj ko uzurpira zemljište, može posle deset godina “državine“ da dobije pravo vlasništva na njemu. To praktično znači da sa još tri godine odugovlačenja povratka Srba, Albanci dobijaju uzurpiranu zemlju. I laici znaju da je to apsolutni pravni nonsens jer imovinsko pravo ne zastareva.

I na kraju ostaje da se vidi kakvo će konkretno konačno rešenje biti za KiM. I Srbi i Albanci treba da shvate da KiM ne mogu ostati izolovano ostrvo u srcu Evrope. Bez razvoja ekonomije, saradnje i komunikacije sa susedima i svetom, svaki režim postaje autističan, i pored svoje demokratske slatkorečivosti.

 

©Geto Srbija

mаerijal: List protiv mafije

OTIMANJE OD SRBIJE: U OSTVARIVANJU CILJA ZAPAD PRIMENJUJE I PRAVILO – UVEK POSTAVI SVOG ČOVEKA NA PRAVO MESTO!!!

 

Međunarodna zajednica nikada nije intervenisala da bi oslobodila jedan narod. Za njih je uvek bitno da neki narod diže dva prsta u znak pobede kada se suprotstavlja legitimnim organima vlasti, a onda se taj zapad umeša i bombarduje tu zemlju, da bi navodno “oslobodili” njen narod….

Albanci na Kosovu i Metohiji su, unazad desetinama godina, na različite načine pravili štetu nad srpskim i crnogorskim imanjima i ubijali srpski živalj!! Zatim su uz pomoć bombi i uranijumske municije anglo-amerikanaca i zemalja NATO pakta, uspeli da otcepe deo teritorije od Srbije.

A zatim su posle proterivanja srpskog stanovništva, opet nastavili sa ubijanjem preostalih Srba i ostalih ne Albanaca i samoproglašenjem nezavisnosti prisvojili i imovinu Srbije…

 

 

 

Protiv interesa Srbije a za račun Amerike i njenih zapadnih satelita po pitanju imovine Srbije radili su i šefovi UNMIK-a, dok su Amerikanci strogo vodili računa da na funkciji zamenika šefa UNMIK uvek bude Amerikanac!!!

Prvi od njih je Bernar Kušner , koji je već prvu uredbu UNMIK-a o ovlašćenjima Privremene uprave na Kosovu i zakonima koji će nastaviti da se primenjuju, po nagovoru kosovskih Albanaca zamenio decembra 1999. i doneo novu kojom je je „obrisao“ sve zakone Srbije koji su važili na KiM do početka bombardovanja , a napisao da će na Kosovu važiti zakoni donešeni pre 22.marta 1989.

Kušner je i sebe zaštitio i doneo i Uredbu o statusu, privilegijama i imunitetu KFOR-a i UNMIK osoblja na KiM , što mu je pružalo nekažnjive mogućnosti da on i naredni šefovi UNMIK donose uredbe kroz koje su menjali vlasničku strukturu imovine Srbije, obezvređivali je i omogućavali njenu prodaju vrlo zainteresovanim stranim licima i Albancima na KiM!!!

Donošene su Uredbe o granicama i nazivima opština i mesta i dopunjavane kad god su to Albanci želeli!!!

Među mnoštva Uredbi  koje je UNMIK donosio, je i ona koja govori o upravljanju imovinom Srbije na Kosovu, i formiranju Uprave za stambena i imovinska pitanja sa razjašnjenjima.

Umesto da ministri iz Đinđićeve Vlade insistiraju i aktivno se uključe u zaštitu imovine Srbije (jer UNMIK je dobio mandat da upravlja a ne i da raspolaže imovinom) kao i učešću u zaštiti interesa Srbije kroz organizovanje fiskalne politike od strane UNMIK, oni su se isključivali i olako prepuštali rešavanje pitanja Kosova i Metohije Albancima, UNMIKU i Americi.

Danac Hans Hakerup se na mestu šefa UNMIK zadržao svega godinu dana jer nije bio kooperativan u ispunjavanju zapadnih ciljeva!!!

Naredni šefovi UNMIK Mihael Štajner i Soren Jasen Petersen su nesmanjenom žustrinom gaženja međunarodnog prava, nastavili u istom pravcu – formiranju nove šiptarske države na Balkanu!!!!!!

Da bi se imovina Srbije na KiM mogla i zvanično uzurpirati, UNMIK i njegovi šefovi su uz redovne sugestije zapadnih zainteresovanih država i njihovih važnih likova, postepeno donosili zakone kojima su odlučili da slobodno raspolažu imovinom Srbije, vršeći eksproprijaciju  su i vlasništvo prenosili trećim licima prodavajući i državna preduzeća, i ubirajući poreze i na nepokretnoj imovini koja je u vlasništvu Srbije i (pro)dajući na 99 godina u zakup strancima!!!

Nova država je zaokrugljivala svoju državnost i donošenjem i zakona o carinama i carinskoj službi, kao i agenciji za privatizaciju koja je otimala vlasništvo nad imovinom Srbije uz mlako protivljenje srpskih vlasti i prećutnu saglasnost!!

UNMIK je postepeno prenosio nadležnosti na šiptarske organe vlasti, da bi uz ćutanje UNMIK administracije, 17. februara 2008.g. vlast Albanaca sa KiM su samoproglasili :svoju “novu državu” iako je o tome, po Rezoluciji 1244 trebao da odlučuje Savet Bezbednosti UN.

Ni Savet bezbednosti se nije puno trzao oko takvog postupka…

A da su Šiptari na KiM uz nesebičnu i ciljanu pomoć Zapada aktivno radili i na zakonima uređivanjа druge albanske države na Balkanu, ovde se može videti pregled njihove zakonodavne aktivnosti .

Pitanje je da li su briselskoj i svetskoj birokratiji, sve prethodne „vlasti u Srbiji“ aktivno i jasno stavljali do znanja da ni u kom slučaju pripadnici albanske nacije na KIM ne mogu postati i vlasnici nad celokupnom imovinom Srbije, pa ni zemlje i vazduha!!!??

Posebno ne, zato što je ranijih godina čitava država, tada SFRJ, godinama izdvajala deo novca za slabo razvijena područja (u ovom slučaju za Kosovo i Metohiju), kao i da sada još uvek Srbija vraća kredite iz sedamdesetih godina tada uzimanih za izgradnju infrastrukture na KiM .

A kosovska Poverilačka agencija (kasnije Privatizaciona koja je i ozakonjena) prodavala je stotine srpskih preduzeća, pa su se među kupcima našli i oni koji su rukovodili bombardovanjem Srbije  ili bili aktivno politički uključeni u njeno razaranje.

Istovremeno, svih tih godina, veliki broj sadašnjih političkih lidera albanskog življa na KiM, postali su milioneri, i zajedno sa bivšim "komandantima" UÇK-a privatizovali (ukrali) čitavo bogatstvo Kosova i Metohije (a to znači i Srbije), – industriju, fabrike, tehnologije, poljoprivredne zadruge i zemljišta, stambene i poslovne prostore, danas kontrolišu Univerzitete, šiptarsku Akademiju nauka, medije, sudove, policiju, pa su iznad zakona!!!

Ti šiptarski milioneri danas kontrolišu uvoz/izvoz (carinu) i kontrolišu ono nekoliko javnih društvenih preduzeća, prodaju i kupuju glasove i političke funkcije, oni odlučuju ko će pobediti na "slobodnim" izborima, odlučuju ko će biti delegat i funkcioner iz njihovih partija bez obzira da li imaju većinu!!!

Ovo nam baš nekako zvuči jako poznato….

A pravo pitanje je da li su sve te činjenice  slučajno poznate i Predsedniku „Vlade u Srbiji“ koji je uzurpirao sve nadležnosti u donošenju odluka pa i onih koji se tiču imovine Srbije na KiM!!!?? Posebno je pitanje i da li Direkcija za imovinu  kao institucija, aktivno učestvuje u svim pitanjima zaštite imovine Srbije na KiM !!!???

Takođe je nepoznanica da li Predsednik „Vlade u Srbiji“ na sastancima u Briselu, uopšte poteže pitanje o vlasništvu nad imovinom i brani vlasničke interese Srbije, imajući u vidu da je Srbija predala prepise katastra šiptarskim vlastima (iako je kasnije Ustavni sud Srbije takav postupak proglasio neustavnim)!!??? Ili ćemo za koju godinu negde pročitati da i on aktivno učestvuje u izgradnji druge albanske države na Balkanu!!???

Po običaju, uvek ćemo kasno saznati šta je sve namerno propušteno da se preduzme a šta je stvarno urađeno po tom konkretnom pitanju ispravke neustavnih postupaka „Vlade u Srbiji“, i koje sve mehanizme „vlast u Srbiji“ preduzima u cilju odbrane i zaštite privatne i državne imovine Srbije na KiM, која је još uvek na papiru „samostalnа“ (pod nadzorom Amerike, EU, MMF, EBRD i naravno NATO) državа!!???????

P.S. I na kraju, pre tri dana je Šiptarska skupština na privremeno zauzetoj teritoriji KiM, počela da razmatra nacrt zakona o prisvajanju vlasništva nad Kombinatom “Trepča”!!!!

Ako je na Zapadu imovina zagarantovana, kako to da taj princip ne važi za imovinu koja je u vlasništvu države Srbije!!!???

I ako su Šiptari dobili političku vlast, oni nikako ne mogu da postanu vlasnici nad imovinom države Srbije, pa ukoliko Vlada u Srbiji toleriše njihove namere, onda zaključujemo da i Predsednik Vlade u Srbiji sa svojim ministrima, aktivno učestvuje u zaokrugljivanju nove albanske države na Balkanu!!

Albanci su bila manjina koja se integrisala u društvo i bili su prisutni u sviim njegovim sferama i porama, a onda su poželeli da sami postanu svoj gospodar!!!

Da li bi se, na isti način, Teksasu moglo dozvoliti da se slobodno otcepi od SAD i ponese svu imovinu koja se tamo nalazi a u koju je ulagala celokupna SAD???

 

©Geto Srbija

OTIMAČINA: VLADA U SRBIJI PREĆUTNO RASPRODAJE I POKLANJA IMOVINU U VLASNIŠTVU DRŽAVE SRBIJE!!?

 

Kad je u jednom neformalnom razgovoru sa grupom zapadnih diplomata u Prištini, početkom 2000. godine, bivši američki specijalni izaslanik na Kosovu i Metohiji, Kristofer Hil, rekao da "pod zemljom" u srpskoj pokrajini leži "dva puta po petsto milijardi dolara", nimalo se nije šalio. Podatak je dobio od geoloških stručnjaka iz SAD i Velike Britanije.

Sve govori, da je glavna meta nasilničkog osvajanja Kosova i Metohije, bilo ogromno rudno bogatstvo i kombinat "Trepča", kao najveći privredni gigant tog tipa na Balkanu i jedan od najvećih u Evropi. Na žalost, sudbina "Trepče", danas podeljene na srpski i albanski deo, najbolje govori koliko je stanje u okupiranoj pokrajini bolesno i neodrživo.

Gore od postojećeg stanja je ono što sledi: preuzimanje "Trepče" od strane američkih vojnih kompanija. Na to se čeka i zbog toga "Trepča" više nije i srpska ni albanska nego pod privremenom upravom UNMIK-a.

 

                     Nikola Vlahović

 

Kompleks rudnika "Trepča"  u ataru Kosovske Mitrovice ali i šire (južno prema Prištini i severno prema Leposaviću), opravdano se smatra jednim od najvećih nalazišta olova i cinka u Evropi.

To su u proteklih pola veka potvrdila sva istraživanja, kako domaća tako i strana. "Trepča" je osnovana početkom prošlog veka, 1927. godine, a sa iskopom olovno-cinkane rude otpočelo se tokom 1929. i 1930. godine prošlog veka.

Sve do otimanja Kosova i Metohije od Srbije, 1999. godine, "Trepča" je radila kao jedinstven rudarsko-topioničarski kompleks (čak i za vreme nemačke okupacije kad je u Kosovskoj Mitrovici zavodio red tada mladi nacistički oficir Kurt Valdhajm, koji je posle rata volšebno postao predsednik Ujedinjenih nacija!).

Posle okupacije Kosova od strane SAD i njenih satelita, "Trepča" je izgubila onu proizvodnju koju je nekada imala. Samo tokom 1999. godine, ovaj kombinat je imao prihod od 200 miliona dolara, dok danas ima dug od oko 150 miliona evra!

U vlasništvu Trepče je preko 30 rudnika. Od toga se samo četiri danas nalazi na teritoriji sa većinskim srpskim stanovništvom. Sadašnji generalni direktor Holdinga Trepča, AD Zvečan je Jovan Dimkić, koji je ujedno i direktor "Trepča-Sever", Priština. On je u potpunosti podređen volji vladajuće koalicije u Beogradu i sa vladom u Prištini "koketira" po potrebi, dakle, samo kad mu Vučić naredi.

Raspolućena "Trepča" ostavila je Srbe bez velike imovine. Tako su na južnom delu Kosova i Metohije, pod albanskom upravom, ostali i fabrike neraskidivo povezane sa "Trepčom", poput Fabrika akumulatora KM, Fabrika procesne opreme KM, Fabrika cinka KM, Fabrika lovačke municije Srbica…

Prema podacima Geološkog zavoda Srbije, južno od Ibra su bogatija ležišta rude (Stari trg, Zajača, Ajvalija Badovac, Kišnica i Novo Brdo koje ne radi). Trepčini pogoni na teritoriji severnog Kosova i Metohije, uključuju rudnike-Crnac, Belo brdo, Žuta Prlina, otvoreni kop Koporić, dve flotacije (jedna instalirana 2012.) u Leposaviću i metalurgiju u Zvečanu.

U njima je pokušala da se uposli većina srpskih radnika otpuštenih iz Trepče, u junu 1999. godine, a najveći broj od današnjih 3.290 i danas, dok ne radi, prima minimalne mesečne naknade od Srbije. Od tog broja je 1.200 realno zaposlenih. Oni su angažovani na proizvodnji u rudarstvu, u rudnicima Crnac i Belo brdo i flotaciji u Leposaviću, koja je radila u kontinuitetu od 2005. godine, i na proizvodnji u Metalurgiji olova u Zvečanu, kao i u pratećim delatnostima: transport, laboratorija, institut, obezbeđenje, administracija, ishrana radnika.

Prema najnovijim procenama Svetske banke, vrednost mineralnih rezervi na Kosovu je 13,5 milijardi evra, a udeo rudnika olova Trepče u njima je najmanje tri milijarde evra. Preostali kapacitet rude je oko 29 miliona tona (mada je neka istraživanja govore i o tri puta većoj količini), od čega 999.000 tona čini olovo, 670.000 tona čini cink, a 2.200 tona zlato.

U rudnicima "Trepče", pored olova i cinka, ima još srebra, bizmuta, zlata, kadmijuma, germanijuma, selenijuma, telura, indijuma, talijuma i drugih retkih elemenata koji spadaju u elemente industrije visoke tehnologije. U poslednjih pola veka izvađeno je i prerađeno skoro polovinu dokazanih geoloških rezervi. Približno 2,1 milion tona olova, 1,4 miliona tona cinka, 2.600 tona srebra, 4.000 tona bizmuta, devet tona zlata, 1.700 tona kadmijuma.

U Starom trgu u Kosovskoj Mitrovici, nalazio se nekada poznati muzej minerala, osnovan još 1966. godine, koji je do temelja pokraden septembra 1999. godine kad je okupatorska čizma zagazila u ovu srpsku pokrajinu. Među raritetnim mineralima bio je jedinstveni vivijant, mineral neprocenjive vrednosti.

Pre napada NATO pakta na Srbiju, 1999. godine, kompleks kombinata, "Trepča" u Kosovskoj Mitrovici, imao je čak 42 registrovana pravna lica. Od 1999. godine, Holding "Trepča" više ne posluje kao pravno lice registrovano u Agenciji za privredne registre u Beogradu. Umesto toga, ovaj privredni gigant preživljava pod administracijom UNMIK-a na Kosovu.

Kosovska poverilačka agencija preuzela je upravu, koja je po proglašenju nezavisnosti faktički poverena Kosovskoj agenciji za privatizaciju. UNMIK nikada nije zvanično prihvatio nadležnost ove agencije, ali je i ne osporava.

Kod UNMIK-a su registrovana dva pravna lica koja posluju na teritoriji Kosova i Metohije i to "Trepča Sever" (u kome posluje srpski de rudnika) i "Trepča Jug" (koje posluje pod upravom kosovskih Albanaca). Oba privredna subjekta zapošljavaju po 800 radnika i bave se iskopavanjem rude, koncentrata olova i srebra. "Trepča – Sever" i „Trepča – Jug" funkcionišu kao dve odvojene firme, sa dva žiro-računa i dva menadžmenta.

"Trepča Sever" eksploatiše danas samo četiri rudnika na teritoriji opštine Leposavić, a "Trepča Jug" eksploatiše samo Stari Trg u Kosovskoj Mitrovici, dok su van funkcije rudnici Ajvalija, Kišnica i Novo Brdo u okolini Prištine.

Dobro upućeni u slučaj "Trepče", "Sever" i "Jug" proizvode i prodaju koncentrate rude ugovorene na godišnjim tenderima, i to stranim kupcima. I jedni i drugi mesečno prodaju približno po milion i po dolara vredan koncentrat. Uzgred, treba reći da je Kosovska agencija za privatizaciju na tenderima i aukcijama prodala skoro sva društvena preduzeća, pa čak i neka u Leposaviću, ali kupci ni do današnjeg dana nisu ušli u posed te imovine.

Treba napomenuti da je i 4200 parcela zemljišta u katastru uknjiženo u vlasništvu "Trepče", od kojih jedan deo pripada području Kopaonika i koji nije na administrativnom delu Kosova i Metohije. U vlasništvu "Trepče" ostalo je i 1.200 stanova, čiji su korisnici uglavnom Albanci, koji nisu prihvatili zakonom predviđenu obavezu otkupa, za razliku od Srba koji su "Trepčine" stanove otkupljivali prema zakonskoj proceduri. Na ovaj način "Trepča" ima potraživanje i po osnovu neotkupljenih stanova čiju tržišnu cenu još niko nije precizno utvrdio.

Sa druge strane, Holding "Trepča" i sva društvena preduzeća u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku, Leposaviću, Gračanici i Šari, nisu još uvek prodati. U severnom delu Kosova i Metohije, nastao je problem oko koncesije nad jezerom Gazivode.

Već nekoliko godina, oko "Trepče" se intenzivnije vrte velike multinacionalne kompanije kao što su Rio Tinto, Friport, Tisen Krup, ali i jedan broj investicionih fondova. Pre nepune dve godine, vlada Hašima Tačija je "načelno" prihvatila jedan veliki američki investicioni fond koji je najavio mogućnost kupovine "Trepče".

Istovremeno, Vučićeva vlada je "pronašla" nekadašnjeg palestinskog obaveštajca, Muhameda Dahlara (sada državljanina Srbije), kao "lobistu" koji je obećao da će dovesti kompaniju iz Emirata, koja bi, navodno, kupila "Trepču".

Koliko je to pouzdano bilo, govori i podatak da su predstavnici te kompanije, razgovarali su u Dubaiju sa tadašnjom predsednicom Kosova, Atifetom Jahjagom, oko investicija u "Trepči". Ništa se od svega toga do današnjeg dana nije desilo. Razlog je poznat i vlastima u Prištini i vlastima u Beogradu: naime, za "Trepču" je već duže vremena zainteresovana američka vojna industrija, kojoj su potrebne stabilne zalihe feronikla, a njega na severu Kosova ima u izobilju. Zato UNMIK čuva i "Trepču sever" i "Trepču jug" za potrebe američke vojne industrije.

Propao je i pokušaj Vlade albanskog Kosova prošle, 2015. godine, da rudnike i flotacije "Trepče" izdvoji i od njih formira posebno javno preduzeće, čiji bi ona bila većinski vlasnik, a da ostatak privatizuje. Neuspelom akcijom da tu imovinu proglasi "svojinom Republike Kosovo" rukovodila je Kosovska agencija za privatizaciju.

Namera je bila da albanska strana prisvoji sve rudnike i flotacije u Starom Trgu, rudnike i flotacije u Kišnici i Novom Brdu, rudnike i flotacije na Kopaoniku i u Leposaviću, Metalurgiju olova u Zvečanu i Metalurgiju cinka u Mitrovici, dok je za ostalih 14 jedinica kombinata bila planirana privatizacija.

Napravljen je i Nacrt zakona koji nije prošao bez saglasnosti Srba koji čine većinu u opštinama na severu Kosova i Metohije, gde se ti rudnici nalaze. I Vučićeva vlada u Beogradu (preko šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marka Đurića) navodno se "pobunila", ali ne bi mogla da utiče ni na šta da nema u "Trepči" velikih američkih interesa. Naime, i dalje se čeka američki kupac!

Krajem maja meseca 2013. godine, u Vladi Srbije je potpisan ugovor o poslovnoj saradnji Rudarsko-metalurškog i hemijskog kombinata "Trepča" i američkog konzorcijuma "Nju dženerejšen pauer", koji je, kako je u tekstu sročeno, predviđao "nove investicije, povećanje obima i kvaliteta proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta".

Sutradan je Kosovska Agencija za privatizaciju osporila ugovor, pozivala se na svoja ovlašćenja za upravljanje društvenim preduzećima na Kosovu, uključujući i ovlašćenje za prodaju, prenošenje ili likvidaciju tih preduzeća i njihovih delova, a onda je i zamenica premijera ove samoproglašene nadri države Mimoza Kusari, zahtevala da se najavila da se Ambasade SAD u Prištini izjasni o investiciji ove američke kompanije u pogone "Trepče". Ubrzo, stavljena je tačka i na ovaj slučaj. Od investicija nije bilo ništa.

U poslednjih pet godina, zapamćena je i jedna "solo" akcija bivšeg ministra Milana Bačevića, koji je potpisao "preliminarni dogovor" o kupovini "Trepče", sa izvesnom američkom firmom iz Čikaga, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Tako je Srbija preko Bačevića dobila šamar u vidu zvaničnog saopštenja ambasade SAD u Prištini, u kome je rečeno da vlada u Vašingtonu priznaje Kosovo kao državu, te da se Trepča ne može biti kupljena od druge države, u ovom slučaju-Srbije. Povodom ovoga, vođena je i rasprava u američkom Senatu. Ali, uprkos tome, od kraja 1999. godine do danas, američke firme nisu uspele da se dogovore ko će i preko koga da kupi "Trepču", što je i dovelo do toga da UNMIK i danas opstajava kao neka vrsta tutora nad "Trepčom Jug" i "Trepčom Sever".

Prema mišljenju eksperata međunarodnog prava, u nastavku pregovara sa albanskom stranom, u Briselu se mora postići sporazum da prodaja društvenih preduzeća u srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji, mora ići preko Zajednice srpskih opština koja je u formiranju, a da deo tih sredstava u Fond za podsticanje razvoja srpskih enklava.

Stručni tim Republike Srbije (ukoliko takvo nešto uopšte postoji pri Vučićevoj vladi), ne sme da prihvati sporazum u kome bi sredstva od prodaje preduzeća pod srpskom upravom, bila upotrebljena u druge svrhe. Sve drugo bi bilo ravno veleizdaji. Ne samo zbog "Trepče", nego zbog celokupne imovine kojom danas upravljaju preostali Srbi na Kosovu i Metohiji.

Sa "Trepčom" je stanje utoliko komplikovanije, što postoje mnogi raniji ugovori koji su ostali na teret danas podeljenog Holdinga. Poslednji generalni direktor ovog kombinata koji je za vreme vladavine Slobodana Miloševića vedrio i oblačio, Novak Bijelić, uzeo je, na primer, od Grčke kompanije Mytillunes Holding S.A. iz Atine, kredit od 50 miliona dolara, a po osnovu tog kredita, garant je bila nekadašnja "Jugobanka Beograd", sada u stečaju.

Kako Bijelić nije ništa uradio sa tim novcem (a, ne zna se ni gde je nestao ili u šta je potrošen!), dug je narastao na preko 65 miliona dolara. Današnje rukovodstvo "Trepče" ne može da uđe u trag tim sredstvima, posebno iz razloga što su vojnici KFOR-a, prilikom okupacije kombinata, uništili svu dokumentaciju, kompjuterske baze i sve što je u njima bilo.

Raspad, komadanje i okupacija "Trepče", desili su se odmah nakon potpisivanja takozvanog vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 1999. godine, kada je na Kosovo i Metohiju stigao i nekadašnji ministar zdravlja Francuske, kako se kasnije pokazalo, jedan opasno izopačeni idiot, Bernar Kušner, koji je postavljen za šefa civilne misije u Prištini…Jedan od prvih njegovih zadataka je bio da okupira "Trepču".

Najpre je tražio da mu se dostavi strukturu vlasništva kombinata. "Trepča" je do tada bila deoničarsko društvo, a suvlasnici su bili srpske banke, osiguravajuća društva i mnoga druga srpska preduzeća…To je Kušnera i njegov tim pravnika stavilo na velike muke, ali je prihvatio da je "Trepča" privatno vlasništvo.

Kako su sva javna preduzeća u nadležnosti države Srbije već bila okupirana, tako i Elektro Kosovo, Kušner je tada naložio da kombinatu isključe struju. Ipak, preko planine Rogozne, srpski rudari su postavili kablove i doveli struju iz Novog Pazara. Onda je Kušner smislio da prekine vodosnabdevanje. Ipak, i to je prevaziđeno i deo "Trepčinih" rudnika na Kopaoniku i Rogozni, nastavili su rad. To je rezbesnelo Kušnera, pa je krenuo da optužuje srpske rudare da "…zagađuju vazduh, truju žene, decu, ali i vojnike Kfora".

Kad je video da drukčije neće ići, u ranu avgustovsku zoru 1999., tri hiljade vojnika Kfora, što sa zemlje što iz vazduha, napalo je na kombinat, a izveden je i desant sa oko 50 helikoptera. Nakon toga, počelo je proterivanje naših stručnjaka.

Kušner je imao pripremljen "tipski" dokument na kome je pisalo: "…Proteruje se, bez prava povratka, sa teritorije Kosova…", a onda bi pod oružanom pratnjom sve "nepodobne" odveli do administrativnog prelaza Jarinje.

Prvi Kušnerov akt u "Trepči" bio je da za prvog predsednika Upravnog odbora "Trepče" postavio, nikog drugog do Hašima Tačija! Skoro sedamnaest godina nakon ovog događaja, "Trepča" je i dalje nasilno podeljena i pod kontrolom okupacionih vlasti. Nekadašnji komandant NATO pakta Vesli Klark koji je komandovao bombardovanjem Srbije, ima biznis na Kosovu, posebno u sferi energetike i telekomunikacija, pa mu je "Trepča" jedan od najvažnijih preokupacija.

 

    A 1. "…U Beogradu ima ljudi koji će pomoći"

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji, ali to stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima oko "Trepče" nije nikakav problem, o čemu najbolje govore davno objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika, kada je bivši šef NATO pakta Vesli Klark između ostalog rekao: "Beograd neće praviti probleme oko rudnih bogatstava... "

Klark je kasnije (nakon takozvanih "oktobarskih promena"), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da "u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći"!

 

    A 2. Srbija na poklon Albancima

Šezdesetih godina prošlog veka, tadašnji predsednik Savezne skupštine, Petar Stambolić, zahtevao je da se izglasa "proširenje" kosovsko-metohijske oblasti, na deo teritorije Srbije koja administrativno, istorijski i kulturno nikada nije pripadala Kosovu.

Reč je o teritoriji od mesta Rudnica kod Raške na Ibru (bivši Deževski srez koji je pripadao Kraljevu), jugoistočni deo Kopaonika (sa rudnicima Belo brdo i Koporić), pa uz dolinu Ibra kod Leposavića i Sočanica (sa rudnikom Gnježdane) sve do ulaza u Zvečan kod Kosovske Mitrovice.

Tako je nastalo današnje "severno Kosovo" koje to nikada nije bilo. Kad je Stambolić ovako velikodušno administrativnim putem poklonio ovu srpsku teritoriju Albancima, miljenik vladajuće nomenklature i poslanik savezne skupštine, kasnije nabeđeni "otac nacije", Dobrica Ćosić, ni reč nije progovorio o ovom bezumlju. A, posledice su, kao što se sada vidi, nesagledive.

    Srpski akcionari Holdinga "Trepča", AD Zvečan

Na 702 parcele sa 317 hektara zemljišta u vlasništvu je Holdinga Trepča, AD, Zvečan. Akcionari su: Fond za razvoj Srbije 78,55%, Generaleksport 9,73%, Jugobanka KM 3,32%, Progres, Beograd 2,80%, Dunav banka 2,73%, Elektroprivreda Srbije 2,38%, 14. oktobar Kruševac 0,21%, Termoelektro 0,11%, GP Ratko Mitrović 0,11% ZOIL Dunav 0,04% i Luka Bar 0,02% ….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POKORAVANJE DRŽAVE: PLJAČKA I ČERUPANJE DRŽAVNIH RESURSA KROZ MEHANIZAM RADA REGULATORNIH TELA

 

Umesto da sprečavaju pranje novca, štite građane od kriminalnih apetita povlaštenih korporacija i čuvaju nacionalne interese, takozvana nezavisna regulatorna tela u Srbiji direktno učestvuju u svakom kriminalu, najčešće pod patronatom stranih obaveštajnih službi, tajkunsko-mafijaških klanova okupljenih oko vladajuće koalicije ili oko aktuelnog Vođe.

Srbija je za samo nekoliko godina, do gole kože opljačkana preko "regulatornih" mafija iz Agencije za privatizaciju, Komisija za hartije od vrednosti, Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, Republička agencija za elektronske komunikacije i drugih "nezavisnih" tela. Njima danas upravljaju iznajmljene ekonomske ubice, domaće i strane, a Vučićev režim ih je pretvorio u takve centre moći da ne moraju ni zakone ni Ustav Srbije da poštuju.

 

                      M. Malenović, N. Vlahović

 

Na zvaničnoj internet prezentaciji Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, na spisku takozvanih regulatornih tela, između ostalih nalaze se i Agencija za privatizaciju, Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, Agencija za energetsku efikasnost i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika…

Svaka od ovih "regulatornih" agencija, od svog osnivanja, predstavlja je kriminalni mehanizam pomoću koga je izvršena pljačka Srbije biblijskih razmera. Među regulatornim telima koja funkcionišu na kriminalan način, posebno se ističu i Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), Republička agencija za elektronske komunikacije (RATEL), Republička radiodifuzna agencija (RRA)…

Kako bi sebi lično pribavio apsolutnu moć, kao i svaki diktator, Aleksandar Vučić je neustavnom i nezakonitom odlukom Vlade Srbije dobio ovlašćenja da koordinira, kontroliše i upravlja radom nezavisnih regulatornih tela. Sva ona služe danas samo njemu i njegovoj stranci, čime su građani umesto institucionalne zaštite, dobili organizacije koje danas imaju sve oblike kriminalnih organizacija.

Tako je, na primer, Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), regulatorno telo koje je zvanično ustanovljeno sa ciljem da kontroliše trgovanje na jednoj jedinoj srpskoj berzi vrednosnih papira i da obezbedi da se ono odvija u okvirima zakona, postala produžena ruka zelenaških banaka, tajkuna i kriminalaca, pomoću koje oni pljačkaju male akcionare, odnosno sve one koji su dovoljno naivni da pokušaju da špekulišu na Beogradskoj berzi.

Da bi i zaposleni u Komisiji bili zadovoljni i držali jezik za zubima data su im primanja o kojima prosečni, gladni i obespravljeni radnik u Srbiji ne ume više ni da sanja. U 2014. godini prosečna plata je iznosila 170.000 dinara, dok je predsednik KHOV zarađivao i celih 340.000 dinara mesečno! U međuvremenu je plata predsednika prepolovljena, tako da Žarko Milićević, sadašnji prvi čovek Komisije, zarađuje „samo" 153.912 dinara mesečno.

Uz to, on, međutim, ima i pravo na dnevnice za mnogobrojna putovanja po zemlji i svetu, ali i deo prihoda na crno koji se uzimaju kako Komisija ne bi radila ono zbog čega je osnovana.

Pre Milićevića na ovom mestu je bio Zoran Ćirović , koji je ničim izazvan na to mesto postavljen od strane Vlade Mirka Cvetkovića, jer je bio kadar tada vladajuće Demokratske stanke. Iako je rođen nesposoban i sa lepljivim prstima, sav svoj kriminalni potencijal je pokazao tek kada su na vlast došli naprednjaci u čije je redove prešao već u leto 2012. godine.

Ćirović je preko jedne saradnice u prvoj polovini 2012. upoznao Novaka Nedića, koga je Aleksandar Vučić postavio za zamenika generalnog sekretara Vlade čim je ušao u koaliciju sa SPS-om.

Nedić, ubeđen da je neodoljiv za žene, bio je zaljubljen u pomenutu poznanicu, a lukavi Ćirović mu je obećao da će mu je privesti u krevet, ako Nedić izdejstvuje u Ministarstvu finansija da on ostane na čelu KHOV-a.

Tako se i dogodilo, ali je umesto u Nedićev krevet pomenuta gospođa otišla pred Komisiju čije je članove početkom 2014. obavestila o svim tajnim i nemoralnim dogovorima generalnog sekretara Vlade Srbije i predsednika KHOV-a!

Ni Nediću ni Ćiroviću, ništa se nije desilo zbog ovog pokušaja trgovine belim robljem: obojica su zahvatila malo dublje u svoje vreće para i namirili Aleksandra Vučića, kupivši tako i njegovu zaštitu.

Ćirović je, ipak, bio smenjen krajem 2015. godine kada je i po lopovluku poznati vrh SNS-a procenio kako je preterao u pražnjenju republičkog budžeta. Predsednik KHOV-a je, naime, za putovanja po svetu i dnevnice samom sebi godišnje dodeljivao po nekoliko desetina miliona dinara. Iako je to više nego očigledni sukob interesa, Ćirović je bio postavljen i za predstavnika Srbije u CEB banci Saveta Evrope, za šta je, takođe, dobijao platu, ali iz budžeta Republike Srbije, preciznije iz kase KHOV-a.

Milione koje je na ovaj način stekao, ali i uticaj u raznim akcionarskim društvima koje je štitio od mača zakona, Ćirović nije koristio samo za sebe, već i da bi pokrivao kockarske dugove svog mentora Nedića, koji na kraju više nije ni mogao, a ni hteo da mu pomaže.

Kako je izgledao rad, bolje rečeno nerad, Komisije za hartije od vrednosti u ranijem periodu, pokazuje i primer jedne samostalne zanatske kamenorezačke radnje koja je krajem 2011. na Beogradskoj berzi odjednom kupila 48.860 akcija Privredne banke Beograd.

Iako su tada morala da zazvone zvona za uzbunu u KHOV-u, koji po zakonu kontroliše ovakve transakcije, ništa se nije desilo, uprkos tome što su i sami službenici Komisije upozoravali rukovodstvo da se ovde radi o više nego očiglednoj nelegalnoj dogovorenoj trgovini preko posrednika.

Pravi udar na zdrav razum malih akcionara desio se 31. januara 2013. godine, kada se na zvaničnom sajtu Beogradske berze pojavio javni poziv akcionarima da prisustvuju skupštini akcionara preduzeća „Nissal" a.d. sa početkom u 14 časova 25. decembra 2012. godine?!? Skupština je, dakle, održana više od mesec dana pre objavljivanja javnog poziva! Komisija namerno nije primetila ovu nepravilnost, pa tako nije ni kaznila odgovorne.

Umesto kažnjavanja odgovornih za nezakonit rad, praksa je da budu kažnjeni oni koji se trude da sprovode zakon. Jedan od retkih sposobnih i zakonitom radu posvećenih zaposlenih u Komisiji bila je glavna inspektorka Ljubinka Vučetić koja sredinom 2013.godine iznenada sa te funkcije bila prebačena na mesto „pravnog savetnika za zastupanje".

Duže vremena posle ovoga KHOV nije imao glavnog inspektora, jer naprednjački kadrovi nisu mogli da se odluče ko je dovoljno nesposoban i kriminalan da bi zaslužio ovo postavljenje.

"Centralni registar za hartije od vrednosti" a.d. (CRHOV)  je još jedno regulatorno telo koje bi trebalo da unapredi i nadzire rad Beogradske berze. Prema informacijama sa sajta CRHOV-a, jedini vlasnik akcija ovog akcionarskog društva je Republika Srbija.

Na čelu CRHOV-a je Ana Jovanović, a sudeći prema izveštaju Agencije za privredne registre (APR), u ovom privrednom društvu u 2015. godini bilo je zaposleno 35 osoba, koja su ostvarila poslovni prihod od 200.075.000 dinara, odnosno dobitak u visini od 64.507.000 dinara.

Pored čak dva regulatorna tela za berzu i trgovinu akcijama, moglo bi da se pomisli kako akcionarima u Srbiji cvetaju ruže. Ima i toga, ali isključivo za tajkune i belosvetske mešetare.

Iako imamo i KHOV i CRHOV, niko od njihovih preskupo plaćenih „stručnjaka" nije ni pokušao da se usprotivi donošenju seta zakona, nazvanih „Koletova pravila", kojima su prava manjinskih akcionara u pojedinim slučajevima potpuno ukinuta. Naziv „Koletova pravila" ove zakonske izmene su dobile po tajkunu Miodragu Kostiću, kome je na ovaj način omogućeno da od malih akcionara akcije prisilno otkupi i to po ceni koju sam odredi.

Ionako krhko finansijsko tržište Srbije ovim je zadobilo „coup de grace", odnosno završni smrtonosni udarac. Iza svega ovoga ne stoje samo domaći mešetari i kriminalci, već i strane ispostave čiji je posao da dovrše pokoravanje Srbije.

USAID je "nevladina" organizacija američke vlade koja redovno dotira usavršavanje naših stručnjaka u Sjedinjenim Američkim Državama, odnosno kurseve na kojima se oni uče kako da unište i ono malo što je ostalo od srpske berze.

Te "obuke" su bile toliko uspešne, posebno u domenu "otkrivanja međunarodnog lanca nelegalnog trgovanja akcijama stranih kompanija" (kako je navedeno početkom novembra 2014.), da je na kraju i sam CRHOV došao pod udar istražnih organa.

U oktobru 2015. Državna revizorska institucija ustalasala je javnost informacijom da je upravo CRHOV, zadužen za evidenciju i obavljanje prometa akcijama, vodio duplo knjigovodstvo.

"…Centralni registar nije u poslovnim knjigama za 2014. godinu evidentirao promet gotovine u domaćoj valuti na svojim novčanim računima u Narodnoj banci Srbije u iznosu od 8.036 milijardi dinara i 1,6 milijardi evra. Takođe, nije prikazao u finansijskim izveštajima, po stanju na dan 31. decembra 2014. godine, sredstva članova na svom deviznom novčanom računu u iznosu od 33,8 miliona evra (4,09 milijardi dinara), za koliko su imovina i obaveze po ovom osnovu manje iskazani…", tvrdi DRI u svom izveštaju. Očigledno je da i CRHOV i KHOV jedino regulišu nesmetano bogaćenje korporacija, tajkuna i sa njima povezanih političara i to o trošku republičkog budžeta.

Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS), takođe predstavlja "regulatorno telo" koje zvanično nema nadležnost nad kontrolom lekova u prometu, ali spada u red najviše kriminalizovanih institucija ovog tipa.

Na srpskom tržištu se u prometu nalaze lekovi koji su prošli registraciju, a čije pakovanje nije usklađeno sa registracionom dokumentacijom. Zbog ovakvog stanja na tržištu lekova već godinama vlada haos, a razmere prisustva švercovanih lekova i posledice njihove primene nisu nikada ozbiljno analizirane.

Izdavanje ovakvih lekova je suprotno zakonskim odredbama. Zbog prakse izdavanja lekova neusaglašenih sa registracionom dokumentacijom niko neće biti kažnjen, jer su takve instrukcije date inspektorima koji su, naravno, korumpirani…

Agencija za lekove i medicinska sredstva, koja se zvanično bavi registracijom lekova i njihovom bezbednošću za građane Srbije, odavno je odstupila od svoje osnovne delatnosti i bavi se raznim drugim poslovima. Tako je prošle godine nekoliko desetina miliona dinara uložila u nabavku robe koja joj uopšte nije potrebna.

Osim skupocenih automobila, opreme za kuhinje, renoviranja tuđih magacina i raznih drugih ulaganja vrednih više od 68,5 miliona dinara, nabavljen je i nekakav info-pult koji je plaćen neverovatnih 5,16 miliona dinara! Ovo očigledno pranje para, samo je deo kriminalnog mozaika u ALIMS-u.

Primer banditskog ponašanja u "regulatornim" agencijama, svakako je i Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, RATEL-a, koja je godinama plaćala samo za zakupninu poslovnog prostora preko 60.000, a mesečne plate zaposlenih su bile, kako onda tako i danas, između 3.000 i 5.000 evra. I tom im je malo pa pribegavaju svemu i svačemu.

Na primer, samo u Srbiji ova regulatorna agencija ne prihvata međunarodni CE sertifikat za elektronsku opremu, već traži dodatnu sertifikaciju kako bi još para od nekoga uzeli.

Takođe, samo u Srbiji ovakva agencija prihodi od naknada za korišćenje numeracije i naknada za korišćenje frekvencije. Taj novac ide u sefove regulatorne agencije (i džepove njenih "menadžera"), dok se u drugim zemljama ta sredstva uplaćuju direktno u državni budžet!

Zbog svega toga, rad Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, ocenjen je najgorim kvalifikacijama od strane Evropske unije u nekoliko godišnjih izveštaja o napredovanju u pridruživanju Srbije sa EU.

Poslednjih nekoliko godina, od kako je Vučić na vlasti, u RATEL su upali stranački aktivisti SNS i njihovi "saveznici" iz nevladinog sektora, menadžeri stranih banaka i firmi koje radijske frekvencije koriste bez dozvole RATEL-a.

Vođini miljenici, RTS, Pink, SBB, Telenor, VIP i njima srodni informatičko-medijski vampiri, svakodnevno pljačkaju građane Srbije, a RATEL, kao "regulatorno telo" im u tome svojim činjenjem ili nečinjenjem pomaže isto kao i Republička radio difuzna agencija (RRA) i njima prateća "regulatorna" mafija poput Republičke agencije za poštanske usluge (RAPUS) i Registra nacionalnih internet domena (RNIDS) kojima je data potpuna nezavisnost u radu i sloboda da čine što god im je volja.

Zaposleni u ovim agencijama primaju evropske plate koje iznose od 20 do čak 70 hiljada evra godišnje! Troškovi po jednom zaposlenom u ovim "regulatornim" agencijama iznose i preko 65 hiljada evra godišnje, ali dok ima naroda da plaća biće i "korisnika" ovih "premija"…

Koga i kako zastupa RATEL, najbolje govori i podatak da je ova agencija donela odluku da državna firma "Telekom" ne može da odredi komercijalno isplative cene za korišćenje svoje infrastrukture, prema "Telenoru".

Naime, ovo "regulatorno telo" zaštitilo je stranu kompaniju na štetu domaće: propisalo je komercijalno neisplative cene po kojima je srpski "Telekom", morao norveškom "Telenoru" da stavi na raspolaganje svoju infrastrukturu!

Isti ljudi koji su ojadili "Telekom" (bivši članovi bivšeg G 17 i Demokratske stranke), dovodeći "Telenor" kao nelojalnog konkurenta, danas zajedno sa Vučićevom nezajažljivim družinom, planiraju bagatelnu prodaju (poklanjanje) ovog državnog giganta.

Za poslednjih četiri godine, Agencija za privatizaciju koja takođe ima status "regulatornog tela" u oblasti privatizacije, svakih deset meseci je u bescenje posredovala u prodaji između 300 i 500 državnih i društvenih preduzeća.

Od najmanjih do najvećih. Vrh svog nečasnog postojanja, ovaj državno-mafijaški mehanizam treba da obeleži prodajom Telekoma i Aerodroma Beograd, što je 5. juna ove godine zahtevala i Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD), kao jedan od uslova "daljeg napretka ka EU".

Da licemerje bude kompletno, pobrinuo se Savet Evrope koji je Srbiji i nametnuo nužnost stvaranja "regulatornih tela", tačnije paradržavnih institucija, koje služe režimu na vlasti.

Naime, kad god je, recimo, Vučiću potrebno da sprovede u delo kakvu nezakonitu aktivnost, tu su "regulatorna tela", koja on predstavlja kao nezavisne institucije koja rade "po zakonu" a ne po njegovom naređenju. Istina je da od svih nezavisnih regulatornih tela, samo dve takve institucije nisu pod njegovom kontrolom: Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja!

Sasvim dovoljno, da građani ipak vide šta im radi suludi premijer i kako iz njegovog kabineta idu sve nesreće koje su ovu zemlju zadesile poslednjih godina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KO STVARNO UPRAVLJA SRBIJOM?! AMERIČKI PROJEKAT ŠIRENJA DEMOKRATIJE DO UNIŠTAVANJA SVIH TRAGOVA SRBIJE I SRPSKOG NARODA!

 

Ne postoji nijedna evropska država koja je danas više ponižena i opljačkana od Srbije. Voljom grupe zapadnih zemalja, koja je zaslepljena mržnjom prema Rusiji, i Srbija je, kao najbliskija Rusiji, svrstana u one proklete i satanizovane države koje treba uništiti. Ali, za razliku od Rusije, Srbija ima izdajničku i plaćeničku vladu koja je spremna da zgazi i ono malo što je preostalo od ostataka nekada ozbiljne i dobro organizovane države. Vlada SAD je pre više od petnaest godina osmislila likvidaciju Srbije i njenih građana, sprovođenjem "genocida u miru", kako bi bedem prema Rusiji bio što deblji.

 

                 Nikola Vlahović

 

Posledice toga su zastrašujuće: do temelja su uništeni vojska, policija, pravosuđe, školstvo, zdravstvo, ekonomija, kultura…Ne postoji nijedan stub društva koji nije slomljen, zbog nasilja koje SAD sprovodi u Srbiji. To je dovoljan razlog da neka buduća, razumna vlada, momentalno prekine pregovore sa Evropskom unijom i postavi sebi za cilj ulazak u evroazijsku ekonomsku uniju. U suprotnom, od Srbije neće ostati ni kamen na kamenu.

Prošlo je nepunih petnaest godina od kada je David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD (u vreme Bušove administracije), predoložio strategiju kojom bi Srbiju trebalo jednom zauvek zbrisati sa lica zemlje. Naime, Gompert je tada doslovno rekao (a časopis Foreign policy: „Treba Srbiju da osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše"!

Spoljna politika SAD se ne menja ni brzo ni lako, kada to ustanovi kao zacrtanu politiku prema nekoj drugoj državi. Već petnaest godina, Srbija se nalazi u kandžama ovog svetskog porobljivača. U tom periodu, ona je ponižena, opljačkana, izolovana i svedena na nivo niži od obične kolonije. Tačnije rečeno, Srbija više nije ni kolonija, nego državni provizorijum bez ingerencija, kojim upravlja grupa diplomata iz nekoliko zapadnih zemalja na čelu sa ambasadorom SAD-a.

Sistematsko uništavanje svih tragova Srbije kao države i Srba kao naroda, nijednog momenta za poslednjih petnaest godina nije dovedeno u pitanje. Projekat vlade SAD-a da Srbiju ukloni kao državu i pretvori je u "vatrenu liniju", danas živi punom snagom.

Da bi u tome uspela, vlada SAD je učestvovala svim sredstvima u političkim promenama u Srbiji, od oktobra 2000. godine do danas. Okupirala je 15 odsto državne teritorije Srbije (Kosovo i Metohiju), i pokušavala na svaki način da dovede onu političku garnituru na vlast, koja bi potpisala priznavanje albanske separatističke države. To joj nije uspelo ni sa vladom Zorana Đinđića, ni sa vladama Vojislava Koštunice i Borisa Tadića. Tek sa vladom koju predvodi Aleksandar Vučić, taj posao je konačno obavljen.

U međuvremenu, američke marionete koje su se smenjivale u državnim institucijama, uradile su najveći deo posla: potpuno je razoreno biće države-zdravstvo, školstvo, vojska, policija i pravosuđe, a suspendovan je parlamentarizam kao i sve insititucija sistema. Okupator je, privremeno, svu vlast poverio jednom čoveku, jer je lakše jednoga ukloniti, kad za to dođe vreme, nego čitav sistem.

Tom filozofijom se rukovodio i američki Savet za nacionalnu bezbednost koji je još devedesetih godina procenio da Srbiji treba oduzeti atribute države. Taj odnos prema Srbiji nije promenjen do dana današnjeg, a sve govori da će to tako biti sve dok Srbija bude postojala, makar i kao etno-geografska kategorija.

Jedan bivši jugoslovenski diplomata, nedavno je otvoreno rekao da će Srbi uvek biti na meti Zapada, zbog svoje istorijske povezanosti sa Rusijom, pa nas Zapad vidi kao istureni ruski bedem, te da Zapad zna da su sadašnji, ne tako čvrsti odnosi sa Rusijom, samo plod instaliranog marionetskog režima u Srbiji koji takvo stanje održava, ali su na Zapadu takođe svesni da se sve to može u trenu izmeniti – promenom vlasti u Srbiji. Stoga je za Zapad uvek dobro da Srbi budu razjedinjeni i na kolenima, pa se zato prema nama tako i ponašaju.

Ako se samo ove dve činjenice uzmu u obzir, zanemarujući još bar desetak, iskreni i ozbiljan sporazum između Srba i Zapada nije moguće postići. Sreća je što u Srbiji danas postoji prisustvo ruskog ekonomskog i bezbednosnog faktora, inače bi do njenog konačnog komadanja i uništenja već došlo.

 

      Ubijanje duha i odobravanje zaduživanja

 

Sistematsko ubijanje Srbije kao države i svih njenih građana, nije posledica kratkoročnog besa najvećih zapadnih sila, zbog "odbrane demokratije" ili zbog "odbrane Albanaca na Kosovu", nego zbog patološke mržnje prema Rusiji, koju održava tvrdokorni deo političke elite u Americi. One "elite" koja još živi u prošlosti i od prošlosti.

Da bi projekat likvidacija Srbije sasvim uspeo, trebalo je u vazduh dići sve vodeće državne i društvene kompanije, što je za poslednjih petnaest godina besprekorno i urađeno. Ostalo je samo još nekoliko bastiona nekada moćne srpske privrede, poput "Telekoma", "EPS"-a i "Železnica Srbije", ali će i oni uskoro biti rasparčani i rasprodati višestruko ispod cene.

U pozadini divljačke pljačke Srbije, dešavalo se i zatiranje etike, vere, kulture, pismenosti i svega drugog što jedan narod čini narodom, a ne pukim plemenom bez porekla i identiteta. I to je bio deo zločinačkog plana koji je bio zamišljen u glavama članova Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, a koji je kasnije "razrađivan na terenu".

Tako je na univerzitetu u Tibingenu (Nemačka), profesor dr Rolf-Diter Kluge, direktor Slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu, predložio : "…da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije!".

Skoro da je i ovaj "projekat" uspeo, jer je danas, u Srbiji, školska omladina izložena masovnoj promociji najgoreg moralnog otpada. Dva miliona ljudi svakodnevno je izloženo nasilju takozvanih rijaliti šou programa na televizijama, u kojima se afirmišu prostitucija i primitivizam kao model društvenog ponašanja.

Američke obaveštajne službe u Srbiji, za poslednjih petnaest godina, temeljno su obradile sve pukotine i slabe tačke u državi koja je inače već bila narušena iznutra, raspadom ranijeg sistema. Posao im nije bio težak, a bilo je i unutrašnjih pomagača.

Umesto globalne medijske satanizacije Srba i Srbije, koja je već isprobana i donela je rezultate, špijunska "zajednica" SAD, odlučila je da pronađe mehanizam uništavanja Srbije, koji će umesto njih da radi. Tako je rođen projekat svakodnevnog medijskog ponižavanja građana, koji je doveo do masovnog osećaja inferiornosti, kompleksa manje vrednosti, ali i straha i agresije kao reakcije na tu frustraciju. Predlog nemačkog slaviste Klugea, da se srpskoj deci zabrani učenje srpske nacionalne poezije, danas, nakon svega što je učinjeno na ubijanju srpskog naroda i njegovog duha, zvuči skoro naivno.

Dok je ovo planirano sluđivanje trajalo, u Srbiji je odrađena pljačka epohalnih razmera: iz zemlje je izneto više od 100 milijardi dolara, potpuno su uništeni svi proizvodni potencijali, u bescenje je rasprodato najplodnije poljoprivredno zemljište, zatvorene su skoro sve domaće banke, a pod izgovorom "internacionalizacije banaka", zaveden je najstrašniji zelenaški teror koji postoji u civilizovanoj Evropi, i sve to uz odobrenje stranih plaćenika u Vladi Srbije. Sve nacionalne finansijske institucije su ugašene, Narodna banka je stavljena pod kontrolu službenika-najamnika (mahom zaposlenih u Sosiete Generale Banci, Raiffeisen Banci, Erste Banci i slično).

Vlada SAD je još na početku prošle decenije insistirala da Srbija krene u "slobodno zaduživanje", što je i dovelo do toga da i građani, koji su naivno poverovali da je "došla demokratija", počnu da se zadužuju, ne računajući da će ih sustići zelenaška kamata (sakrivena iza raznih fraza i nerazumljivih tačaka u ugovorima) i da će ući u dužničko ropstvo iz koga se nikada neće izvući. Posledice su vidljive: danas Srbija zajedno sa svojim građanima duguje više od 50 milijardi evra.

 

      "Čestitanje" kredita

 

Posledice američke torture tu se ne završavaju, jer zločinačke ambicije ovog porobljivača imaju u vidu i slamanje duha i širenje masovnih strahova. Stalnim otpuštanjima i smanjivanjem broja radnih mesta, rad je u Srbiji obezvređen i sveden na robovanje. Usled mizernih zarada, većina građana (skoro 70 odsto) živi ispod granice siromaštva.

Na sceni su i aktivnosti krupnog zapadnog multinacionalnog kapitala, tačnije, dolari bez pokrića i federalnih rezervi SAD, mada Srbija nije država od ekonomskog interesa za SAD, ali je za njih strateški na veoma važnom položaju. Jer, Srbi su za širenje NATO smetnja i ta smetnja mora da se ukloni. Zato se prešlo na tihu likvidaciju, kroz ekonomske ucene, pritiske i slamanje.

Nekadašnja ideja Saveta za nacionalnu bezbednost i dalje važi: treba naći načina da Srbe kao naciju treba učiniti nemoćnom, da polako nestaje, smanjuje se, da radno sposobni u najboljim godinama i najobrazovaniji deo nje emigrira, da se deo nje pretopi u neku drugu naciju, a da ostali deo ostane slabo plaćeni rob bez države i bez sećanja na tome gde pripada.

Zločinački umovi u Vladi SAD, ne vide Srbiju kao suverenu državu u kojoj će se razvijati neko naprednije društveno ekonomsko uređenje, koje bi svakom pojedincu omogućilo pravo na život, pravo na besplatno obrazovanje, pravo na rad i pravo na dostojanstvenu starost. Naprotiv, zločinci iz Vašingtona Srbiju vide kao kontinentalnu rupu, u koju će ubacivati sve što im padne na pamet: od nuklearnog otpada do genetski modifikovane hrane.

Kao vrhunac, Vlada SAD Srbiju stavlja "na liniji vatre", kako su to nedavno američki potpredsednik Bajden i državni sekretar Keri rekli, govoreći o sukobu sa Rusijom.

Umesto da Vlada Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova odmah zatraže objašnjenje od ambasade SAD, u kakvu to "vatru" Amerika hoće da baci Srbiju i da li misli da će Srbija ikada ratovati protiv Rusije, građanima je Vučić "čestitao" novi kredit od MMF-a, u visinu od milijardu evra, uprkos tome što je ovo zemlja sa najvećim javnim dugom u Evropi, od skoro 71 odsto bruto domaćeg proizvoda!

Mada je svako zaduživanje preko 45 odsto bruto društvenog proizvoda protiv zakona, Vučić je, očigledno, odlučio da gurne Srbiju u ambis iz koga se ni ova ni neke naredne generacije neće izvući. Prema izričitoj volji MMF-a, Srbija će uskoro morati da plaća akcize na struju.

Naravno, tu nije kraj masovnoj pljački građana, jer kad bude EPS prodat, u delovima, tek tada sledi udar na građane. Skoro pet milijardi evra godišnje ostvare strane telekomunikacione kompanije u Srbiji. Od toga i narod i država nemaju ništa. Rasprodajom "Telekoma", nestaće još jedan ozbiljan deo prihoda koji idu u budžet.

Upadljivo, SAD nemaju nijednu bitnu investiciju u Srbiji, a najveći deo novca koji je usmeren u Srbiju, u poslednjih petnaest godina, otišao je na troškove za održavanje kriminalnih režima, lažnih opozicija i nevladinih organizacija kojima je jedini posao klevetanje Srbije i svega što je srpsko.

 

      Planirano zatiranje

 

Američki projekat o "genocidu u miru", gde će živi da zavide mrtvima, na samom pragu svog ostvarenja. Većina današnjeg stanovništva neće preživeti epohu planiranog ekonomskog ubijanja Srbije, i neće dočekati neku bolju budućnost.

Po svemu sudeći, najbolje se već desilo, ali je sve manje onih koji pamte ta vremena. Zlo koje je zakucalo pred svačijim vratima, zaledilo je i dušu i mozgove već ojađenih i na smrt preplašenih ljudi. To je i bio cilj svih srpskih zlotvora-da se jedan radan, sposoban i ponosan narod, sa velikom istorijom i velikim duhovnim nasleđem, pretvori u polusvet bez identiteta.

Od 2002. godine do danas, zbog stope smrtnosti, Srbija je smanjena za 311.139 svojih građana! Uzgred, treba znati i to da je prosečna starost stanovnika Srbije 42,2 godine, a u pojedinim selima u istočnoj i južnoj Srbiji i preko 50 godina.

Ovakvim tempom odumiranja, Srbija će do 2030. godine imati oko šest miliona stanovnika, od kojih će skoro dve trećine živeti u Beogradu, Nišu i Novom Sadu.

Najveći broj sela van Vojvodine i doline Morave biće napušten. Nezaposlenost više neće biti problem, jer će radno sposobno stanovništvo biti svedeno na minimum. Zdravstveni i socijalni fondovi da dožive kolaps, jer će biti gotovo dvostruko više starih nego mladih koji rade i stvaraju. Srbija ima čak 1.458 naselja u kojima godinama nije rođeno nijedno dete. U poslednjih deset godina u inostranstvo je otišlo skoro pola miliona ljudi koji su na vrhuncu reproduktivne zrelosti.

O tome kako će likvidirati Srbe, Ruse i druge pravoslavne slovene, razmišljao je i bivši direktor CIA Alen Dals (koji je na toj funkciji bio od 1953 do 1961 godine). Njegova "strategija" duboko je zacrtana i u današnju američku politiku prema Srbiji.

Naime, Dals je tada u svom "elaboratu" rekao i ovo:

"…Stavićemo ih u bespomoćan položaj, ismevati se sa njima…Mi ćemo rušiti duhovne vrednosti, vulgarizovati i uništavati osnove narodne moralnosti. Na takav način ćemo rasklimati pokoljenje za pokoljenjem, lovićemo ljude u detinjstvu i mladalačkom dobu, uvek ćemo glavnu stavku da bacamo na omladinu, demoralisati, razvraćati i obeščaćivati je. Napravićemo od njih cinike, vulgarne ljude, kosmopolite. Eto, tako ćemo mi to da uradimo… Malo po malo, mi ćemo odigrati grandioznu po svom obimu tragediju pogibije svih pravoslavnih Slovena, i konačno, nepovratno ćemo ugasiti njihovu nacionalnu svest. Književnost, bioskop i pozorište će proslavljati najniža ljudska osećanja.

Mi ćemo na svaki način podržavati one koji budu usađivali u čovekov razum kult seksa, nasilja, sadizma i izdaje – jednom rečju svake nemoralnosti. U upravljanju državom, mi ćemo izazivati haos i nered.

Neprimetno, no aktivno i postojano, pomagati despotizam činovnika, korupciju i neprincipijelnost. Čestitost i pravednost biće ismevani, nikome neće biti nužni i biće smatrani ostatkom prošlosti. Grubosti i naglost, laž i obmana, pijanstvo, narkomanija, izdajništvo, šovinizam i neprijateljstvo prema narodima – sve ćemo to kultivisati u svest ljudi…".

U ovoj Dalsovoj zločinačkoj ideji, danas je lako prepoznati sve što se dešava u Srbiji: od najvulgarnijih medijskih ponižavanja nacije, pa sve do beskrupulozne pljačke, izdajničkih vlada i izgubljene omladine.

Dvanaesti je čas da se spašava ono što još može da se spasi. Ali, ta akcija ne može da se obavi bez temeljnog obračuna sa klikom na vlasti i sa celokupnom kriminalnom elitom koja je stekla imetak pljačkajući narod i državu. Srbija mora da se odredi i prema politici Zapada koja podržava njeno sistematsko ubijanje, a koje može da se sažme u jednoj jedinoj rečenici koju je 14. maja 1992. godine izgovorio ondašnji ministar spoljnih poslova Nemačke, Klaus Kinkel: "Srbiju moramo baciti na kolena!".

Da ne bi bilo zabune, to isto, samo "umivenim" rečnikom, danas govore svi zvanični predstavnici SAD i Evropske unije. Vuk je možda promenio dlaku, ali ćud sigurno nije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAVODNO NEZAVISNO SUDSTVO I TUŽILAŠTVO PEVAJU PO VUČIĆEVIM TEKSTOVIMA

 

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković.

 

                Milan Glamočanin

 

Advokati u Srbiji nastavljaju štrajk, odlučeno je na skupštini Advokatske komore Srbije održanoj 22. decembra prošle godine. Pregovori sa predstavnicima Ministarstva pravde Srbije traju nedeljama, bezuspešno. O ostavci ministra Nikolice Selakovića premijer Vučić i ne razmišlja.

Dok tumara po Srbiji, predajući ključeve od stanova i kuća onima koji su ih izgubili u majskim poplavama, i dok obilazi kopove RB Kolubara, na kojima on i njegov brat Andrej zgrću milione evra, premijer nema vremena da primi predstavnike srpske advokature.

Njemu je to ispod časti. Očigledno je da ne plaćaju, a ranije se zadužio kod ministra Nikolice, uzimajući od njegovog brata Dragana, belosvetskog hohštaplera, protiv koga se u SAD-u vodi krivični postupak zbog prevara teških preko 300 miliona dolara, velike svote novca.

Tužna je sudbina države u kojoj advokati štrajkuju četvrti mesec, a premijera taj štrajk ne zanima! On brani ministra i one koje je njegova klika u to ministarstvo instalirala.

Ministarstvom pravde, na žalost, osim mladoumnog ministra Selakovića, rukovodi organizovana kriminalna grupa ministrovih istopolnih prijatelja. Preporuka za važnu funkciju u ministarstvu pravde je pripadnost LGBT zajednici, sklonost ka korupciji, potpuna nekompetentnost za rad u ovom ministarstvu.

Advokati su podneli krivičnu prijavu protiv državnog sekretara Biljane Pavlović, optužujući je da je, kao potpuno nekompetentna, učestvovala u komisiji za ispitivanje kandidata za izbor notara, da je zajedno sa profesorom Pravnog fakulteta u Beogradu, Dejanom Đurđevićem uzimala novac za ispite, i da je deo prosleđivala Nikolici Selakoviću, a on je uzimao, od svakog buduće notara po 50 hiljada evra. I on je polovinu davao premijeru Vučiću.

Biljana Pavlović, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođena je 06.05.1961. godine u Beloj Crkvi. Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Završila je specijalističke studije iz oblasti „Notar – Javni beležnik" na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2010. godine. Položila pravosudni ispit 1997. godine.

Radila je u periodu od 10.10.1990. godine do 30.11.1998. godine kao rukovodilac pravne službe u društveno trgovinskom preduzeću „Trgobanat" u Beloj Crkvi. U periodu od 01.12.1998. godine do 09.04.2003. godine, radila kao sudija Opštinskog suda u Beloj Crkvi. Od 10.04.2003. godine do 31.12.2009. godine radila kao sudija u Opštinskom sudu u Pančevu.

Kao pomoćnik direktora za nemedicinske poslove u periodu od 28.12.2010. godine do 19.09.2012. godine radila u Gradskom Zavodu za medicinsku hitnu pomoć. U periodu od 27. jula do 6. maja obavljala je funkciju direktora direkcija-za-upravljanje-oduzetom-imovinom.

Dakle, ova gospođa je prva violina u Selakovićvom lopovskom horu, koji peva po Vučićevim tekstovima.

Radomir Ilić, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođen je 5. juna 1983. u Beogradu. Nakon što je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, od 2007. godine prvo radi kao tužilački pripravnik u Petom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, a pošto je 2010. godine položio pravosudni ispit, postaje tužilački saradnik u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu.

Početnu obuku za nosioce pravosudnih funkcija na Pravosudnoj akademiji Republike Srbije završio 2013. godine. U avgustu iste godine izabran je za zamenika osnovnog javnog tužioca u Beogradu. Tokom obuke na Pravosudnoj akademiji, stekao je više sertifikata iz oblasti krivičnog prava i prava zaštite deteta.

U septembru 2012. postavljen je za posebnog savetnika ministra pravde, a, pored ostalog, bio je koordinator radne grupe za izradu Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Tokom 2013. postaje ekspert UNODC za primenu Konvencije UN za borbu protiv korupcije, potom zamenik šefa pregovaračkog tima za Poglavlje 23.

Predstavnik je Republike Srbije u Regionalnoj antikorupcijskoj inicijativi, kao i u Grupi država protiv korupcije (GREKO).

Nela Kuburović, pomoćnik ministra – Sektor za pravosuđe, rođena je 7. aprila 1982. godine, u Sarajevu, Bosna i Hercegovina.

Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2005. godine. Tokom studija, pohađala je dvogodišnju nastavu u okviru programa „Pravna klinika". Bila je stipendista fonda za mlade talente Vlade Republike Srbije.

Od februara 2006. radila je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu, gde, nakon volonterskog staža i pripravničke prakse, postaje sudijski pomoćnik. Pravosudni ispit položila je 2008. godine.

Od decembra meseca 2008. do avgusta 2009. godine, radila je u Ministarstvu pravde Republike Srbije, kao savetnik za pružanje stručne pomoći Visokom savetu pravosuđa. Nakon obrazovanja Administrativne kancelarije Visokog saveta sudstva, u avgustu 2009. godine, zasnovala je radni odnos u Sektoru za normativne poslove, a od maja 2013. godine, bila je i načelnik Odeljenja za statusna pitanja sudija u Visokom savetu sudstva.

Bila je angažovana u radnim grupama za izradu Nacrta Etičkog kodeksa sudija i Nacrta pravilnika za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova, kao i u radu Komisije za odlučivanje o prigovoru sudijskih pomoćnika na rešenje predsednika suda o ocenjivanju. Bila je na dvonedeljnoj praksi u Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.

Žalosno je, ali istinito, da sudijski pomoćnik piše Etički kodeks sudija! Sve je to moguće u zemlji Srbiji.

Sa ovakvim funkcionerima Ministarstva pravde srpski advokati, među kojima je veći broj onih koji su bili sudije Vrhovnog suda Srbije i sudije u najvišim pravosudnim instancama, moraju da pregovaraju sa ministrom koji nema položen pravosudni ispit, i njegovim pomoćnicima i državnim sekretarima koji ne znaju šta je sudnica.

Sa ministrom pravde Srbije, srećom, srpski advokati odbijaju svaki razgovor. Oni traže njegovu neopozivu ostavku, a ministar se devojački nespretno uporno udvara premijeru, gledajući mu u leđa.

Ako u istoriji Srbije treba zapisati velikim slovima i upamtiti njihove vođe, onda su to srpski advokati, koji su odlučili da mesecima žive bez prihoda, ali da Srbiju urede kao pravnu državu. Iako je to nemoguće, sa ovom vlašću, koja je nastavila da urušava već urušene institucije demokratskog društva, kao što je nezavisno sudstvo i tužilaštvo.

 

      A, o delenju pravde, potrošili smo mnogo reči…

 

Sudski postupci u Srbiji, uglavnom, traju predugo, ali je neverovatno da izvršenje pravosnažne presude traje duže od decenije, iako izvršni dužnik ima dovoljno para! Upravo to i jeste razlog zašto se odugovlači sa izvršenjem, jer je sudijama draže da pare uzimaju za sebe, nego da isplate izvršnog poverioca.

Dušan Dražić iz Inđije je 8. avgusta 1990. godine, od sugrađanina Milovana Petrovića pozajmio 100.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivuvrednosti. Ugovorom o zajmu se obavezao da dug vrati u roku od pola godine i za to je garantovao celokupnom svojom i imovinom svog tadašnjeg preduzeća „Trimeksa".

Dražić je imao više nego dovoljno imovine za datu garanciju, jer je posedovao u tom trenutku, osim porodične kuće, i poznati lokal „Galeriju" u centru Inđije, dok je na skladištu „Trimeksa" bilo četrdesetak šlepera različite robe.

Kako Dražić dug nije vraćao, Petrović je pokrenuo sudski postupak, zaveden u sudu u Inđiji pod brojem P923/91, koji se, kao što je to običaj u Srbiji, odužio. Konačno je dobio za pravo, a presuda je postala pravnosnažna i izvršna. Muke tek tada počinju.

Sudija Olivera Drča Amidžić uz pomoć svoje koleginice Katice Gorjanović stalno odlaže izvršenje. Po potrebi, predmet "zaluta" i u arhivu.

Nesrećni Petrović, koji je i sam bio privatnik i novac mu je preko potreban, angažuje različite advokate koji samo uzimaju novac i ništa ne rade. Beogradski advokati Živojin Vučković i Predrag Jovanović, koje je Petrović u jednom trenutku takođe angažovao, su se čak dogovarali sa dužnikom.

Pre nekoliko godina je Dražić preminuo, pa je došlo do novog zastoja u izvršenju. Pre smrti on je, kako sumnja Petrović, svu svoju imovinu (u međuvremenu je prodao i kafe „Galeriju" uprkos izvršnom postupku) uložio u restoran „Satelit" na starom novosadskom putu koji je preneo u vlasništvo svoje dece. Sada se postavlja i pitanje, da li će posle toliko godina bitke za povraćaj svojih para Petrović uopšte imati odakle da se naplati, jer kako su sudije pokojnom Dražiću omogućavale da svoju imovinu sakrije, to isto mogu da čine i njegovim naslednicima.

Po zakonu, za štetu koju sudije pričine strankama, u vezi sa svojim radom i postupanjem, odgovara Republika Srbija. Da li će ove sudije i dalje presuđivati?

 

      A. 1 Kad sud poštuje “jake“

Potpredsednik Skupštine Srbije Igor Bečić, rođen 5. juna 1971. u Vrbasu, danas je zvanično magistar industrijskog menadžmenta. Navodno je magistraturu stekao na univerzitetu "Union" u Beogradu, a prethodno je diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu.

Ono što u njegovoj zvaničnoj biografiji ne piše jeste da je protiv njega Opštinsko javno tužilaštvo u Vrbasu 19. februara 2004. podiglo optužnicu pred Opštinskim sudom u Vrbasu zbog nabavljanja i korištenja falsifikovane diplome.

Kako stoji u optužnici KT 258/03, u sudu zavedenom pod brojem K. 33/04 na strani 2 stoji da je Bečić "u prvoj polovini 2001. godine od NN lica zvani Lule iz Niša, nabavio lažnu javnu ispravu radi upotrebe, falsifikovanu diplomu Više poslovne škole iz Novog Sada br 01-2572 od 19. jula 2001. godine, a sve u nameri da tako nabavljenu lažnu javnu ispravu upotrebi kao pravu."

Bečić ima poslaničko iskustvo u Skupštini Srbije od 1997. godine do danas. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine, a u sazivu 2004. godine, izabran na većinskoj listi. Iskustvo je sticao i kao dugogodišnji član odbora za finansije, inostrane poslove, kontrolu službi bezbednosti i Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Član je stalne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO-a od 2006. godine.

S obzirom na sve ovo, najverovatnije mu je poslanički imunitet pomogao da ne bude dalje procesuiran.

U pomenutoj optužnici prvooptuženi je Jovan Miljanić, danas direktor JP "Prevoz putnika" u Vrbasu. Miljanić, rođen 1. oktobra 1956. u Vrbasu, nabavio je u toku 1996. falsifikovanu diplomu Ekonomskog fakulteta iz Subotice i istu iskoristio kako bi 31. avgusta 1998. godine bio imenovan za direktora JP "Vrbas".

Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, Bečić je kao kadar vladajuće Srpske napredne stranke ne samo narodni poslanik, već i službenik JP "Srbijagas" sa mesečnom platom od 130.000 dinara. Zanimljivo je da je Bečić , iako je sposoban da obavlja više funkcija, istovremeno i ratni vojni invalid sa mesečnom invalidninom od 6.000 dinara.

Sve dok u januaru 2013. nije prešao u "Srbijagas", Bečić je bio i službenik u JP "Vrbas" preduzeću u kome je Miljanić uz pomoć lažne diplome bio direktor, gde je mesečno zarađivao još 25.500 dinara. Sud u Vrbasu je zaturio Bečićev predmet. Iako je radio kao kondukter u gradskim autobusima, bio je viđen radikal, a potom naprednjak. Uz to i poslanik.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije