PARA ZA VOJSKU NEMA I ZBOG TENDERA: KUPOVINA MLEKA ZA VOJSKU OD FIRME PROIZVOĐAČA LEKOVA

Vojska Srbije je na prosjačkom štapu. Počev od ministra Borisa Tadića, pa preko Dragana Šutanovca, Aleksandra Vučića do Bratislava Gašića, na vojnu imovinu i Vojsku Srbije, svi oni sa svojim saradnicima, nasrtali su kao hijene na ranjenu antilopu. Armija koja je uspela da zadivi i zabrine NATO alijansu svojom taktikom, osposobljenošću i spremnošću da vodi rat, poražena je u sukobu sa kvinsilinzima koji su dolaskom DOS-a na vlast rukovodili odbranom Srbije. Istraživač Redakcije, pukovnik Milan Jovanović, sve do svoje smrti, opisivao je kriminal i zločine koje je vršio bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac sa svojom organizovanom kriminalom grupom. Da je živ, bavio bi se istraživanjem kriminala u vojsci danas.

                  major Goran Mitrović

Iz Vojske Srbije i Ministarstva odbrane stalno nam stižu izveštaji o korupciji, lažnim tenderima, i ogromnoj količini novca, koja završava u džepu državnog sekretara Zorana Đorđevića i njegovih saradnika.

Navešćemo samo dva slučaja.

Vojna pošta 9808 – Ministarstvo odbrane, zaključila je 31. januara prošle (2014) godine ugovor sa sa privatnim preduzećem AVE Pharmaceutikal d.o.o. iz Beograda, koja posluje u sastavu FINA group iz Vršca. Ugovor je sklopljen na štetu Ministarstva odbrane za najmanje šest miliona dinara, samo na kupovini mleka i mlečnih proizvoda za prošlu, i u prva tri meseca ove godine.

Ugovor o nabavci mleka potpisao je u ime Vojne pošte pukovnik Petar Latković, a za ovu privatnu firmu njen direktor Saša Antić. Naime, privatna firma je za potrebe Ministarstva odbrane trebalo da isporuči 191,498 litara svežeg pasterizovanog mleka, po ceni od 82,50 dinara po litru, bez PDV-a, ili po ceni od 90,75 dinara.

Takođe, ugovorena je i isporuka jogurta u pakovanju od 0,2 litra sa 3,2 odsto mlečne masti, u iznosu od 390.364 litara, sa 12 odsto mlečne masti po ceni od 104 dinara bez PDV-a, ili 114 dinara sa PDV-om, po jednoj čašici jogurta.

Kisela pavlaka u čaši od 0,2 litra plaćena je po ovom ugovoru 223,20 dinara, mada je reč o isporuci od 19.158,21 litra. Vojna pošta je naručila i 33.320 litara kiselog mleka u pakovanju o,2 litra sa 3,2 mlečne masti, po ceni od 121 dinar sa PDV-om!

U maloprodaji, dakle u samouslugama, časa jogurta ili kiselog mleka može se kupiti za 18 dinara sa PDV-om, a u velikoprodaji je i još jeftinija, ali je Vojna pošta privatnoj firmi plaćala višestruko veće cene.

Oko šest miliona je razlika u ceni koja se slila na račun firme, koja se, inače, bavi proizvodnjom lekova. Ko je , osim pukovnika Latkovića uzeo deo kolača, od inače siromašnog vojnog budžeta?

Aktuelni državni sekretar u Ministarstvu odbrane Zoran Đorđević grabi i šakom i kapom. Koliko li je tek ovaj gospodin uspeo da drpi iz vojnog budžeta? On je, inače, spreman na sve gadosti. O tome govori i beleška sačinjena 5. marta ove godine, sa predstavnicima firme Makler, koja je zavedena pod broj Int. 18-194 i vodi se kao službena tajna. Belešku je, po ovlašćenju ministra sačinio pukovnik dr Branko Ilić.

Sastanku je prisustvovao, pored lica iz Ministarstva odbrane i Ljubomir Štrbac, direktor preduzeća Makler d.o.o. iz Beograda. Na kraju beleške sa ovog sastanka, a kojem je promovisana firma Mekler kao novi dobavljač biohemijskih reagensa za VMA, stoji: „…Gospodin Đorđević je naložio da je za potrebno iznova uraditi tehnički specifikaciju biohemijskih reagensa za potrebe BZU u 2105. godini, a prema gore predloženom modelu snabdevanja. Kao nosilac zadatka imenovan je pukovnik doc. dr Janko Pejović, koji će u koordinaciji sa predstavnicima preduzeća Mekler, izraditi predlog referata za centralizovanu nabavku biohemijskih reagenasa u 2015. godini…“.

Beleška je urađena u jednom primerku, a fotokopirana, komisijski u pet primeraka i dostavljena je kabinetu ministra, državnom sekretaru Đorđeviću.

Ipak, 19. marta, ista beleška, sa istog sastanka, zavedena je pod broj 214, a u njoj se samo dopisuje u već citiranom delu beleške, da će pomenutu doktor Pejović u koordinaciji, osim firme Mekler, i sa svim ostalim dobavljačima komponenata u oblasti biohemijskih reagenasa, izraditi predlog referata.

Neko je skrenuo pažnju na marifetluke državnog sekretara, te je došlo do falsifikovanja, tako što je sačinjena druga službena beleška, istog sadržaja, zavedena pod novim brojem!

Ovo su samo dva dokumentovana kriminalna postupka u poslovanju Ministarstva odbrane, na čijem je čelu Bratislav Gašić, a na čelu vlade je Aleksandar Vučić.

      A 1. Uče da putuju, ne da ratuju

Ministarstvo odbrane potrošilo je dva i po miliona evra na putovanja, zaključak je istraživanja koje su sproveli naši novinari Milica Jeremić i Ivan Ercegovčević.

Ministarstvo odbrane u protekloj godini potrošilo je neverovatnih 254.653.678 dinara na službena putovanja u zemlji i inostranstvu.

U odgovoru ovog ministarstva upućenom redakciji ,,Tabloida“, sa zahtevom da nam se odgovori koliko je utrošeno novčanih sredstava na službena putovanja u zemlji i inostranstvu, navodi se da je preko 170 miliona dinara potrošeno na putovanja u Srbiji, dok je za putovanja u inostranstvo izdvojeno skoro 85 miliona dinara. Prostom računicom zaključuje se da je to ministarstvo za samo godinu dana potrošilo 2.100.000 evra državnog novca i to, kako navode na putovanja u zemlje kao što su Norveška, Rusija, Jermenija, Belorusija, Azerbejdžan, Kina, Amerika, Liban, Turska, Izrael i druge.

U saopštenju koje smo dobili od službenika ministarstva odbrane posebno je naglašeno da u ovaj trošak nisu uračunata službena putovanja resornog ministra Bratislava Gašića, kojeg finansira direktno republička vlada. Naravno, iz vlade republike Srbije nisu hteli da nam odgovore koliko su novca dali u prethodnoj godini na službena putovanja ministra Gašića, ali i svih ostalih resornih ministarstava.

      A 2. Biografija državnog sekretara

Rođen je u Beogradu 11. februara 1970. godine.

Master je ekonomskih nauka – oblast: Međunarodno bankarstvo i finansije, zajednički program na engleskom jeziku Univerziteta Panteion, Atina Grčka – Fakulteta za društvene i političke nauke i Fakulteta za međunarodnu ekonomiju, Beograd. Završio je Školu nacionalne odbrane – Visoke studije bezbednosti i odbrane. Završava doktorske studije i u fazi je prijave doktorske disertacije iz oblasti ekonomskih nauka, sa usmerenjem na finansijsku kontrolu, upravljanje, izveštavanje i reviziju, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad.

Profesionalno iskustvo sticao je na rukovodećim pozicijama u oblasti finansijskog i izvršnog menadžmenta u renomiranim domaćim i međunarodnim kompanijama (Comtrade, Kabel-X…).

Usko je usmeren na međunarodne finansije i bankarstvo, finansijsku kontrolu i upravljanje, finansijsko izveštavanje i reviziju. Objavio je više radova u vodećim domaćim i stranim naučnim i stručnim časopisima iz ekonomije i finansija.

Predsednik je Političkog saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Republike Srbije i Nacionalni direktor za naoružanje.

Stekao je više uglednih profesionalnih sertifikata. Dobitnik je, između ostalih i nagrade „Mihailo Petrović-Alas“ iz oblasti matematike. Član je udruženja Mensa Srbija.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKA LISTA LAŽI: I MITO SE RAČUNA KAO ULOŽENI KAPITAL ZA PROJEKTE U MAGLI!!!

 

Od neverovatnih obećanja naprednjaka da će u Srbiju biti uloženo najmanje sto milijardi evra stranog kapitala, pa do toga da će Srbija u najkraćem roku, za pet godina, otvoriti vrata Evropske unije, nije ostalo ništa. Tačnije, ostali su samo glad, beda i nezaposlenost. Obećali su jeftinu struju, a dobili smo poskupljenja, od kojih Vučićeva vlada plaća belosvetske "investitore". Obećali su nova radna mesta, a fabrike prodaju kao građevinsko zemljište. U "Beogradu na vodi" posao će imati jedino prostitutke i krupijei. Od najavljenog procvata mesne industrije, dobićemo mesni otpad koji će nam prodavati nemački koncern "Tenis". Od obećanog dolaska "Mercedesa", dobili smo – šasiju.

 

                  Milan Malenović

 

Još u vreme dok je bila tek na početku mandata kao ministar energetike, sadašnja potpredsednica Vlade Srbije, Zorana Mihajlović, javno se hvalila da će Srbija ubrzo postati veliki izvoznik jeftine struje!

Potpisivani su nekakvi memorandumi o razumevanju i pisma o namerama sa belosvetskim mešetarima, ali sve to je, međutim, služilo samo da bi srpski zvaničnici imali razlog da se pojave pred novinarima i da bi naplatili putne troškove i dnevnice. Nijedan od pomenutih dokumenata, nikada nije realizovan, a svi su zaboravljeni istog momenta kada im je istekla upotrebna vrednost u medijima.

Kad su velike prevare oko energetike u pitanju, za vreme dva Tadićeva mandata, postojali su projekti o izgradnji malih hidrocentrala na rekama Srbije. Velika većina tih projekata je još onda napravljena isključivo iz razloga da bi se pojedinci, bliski vlasti, dokopali povoljnog zemljišta.

Taj trend se nastavio i pod naprednjacima: potpisuju se neobavezujuća dokumenta, zemljište država otkupljuje od građana i dodeljuje "investitoru" koji stalno odlaže početak radova i na kraju odustane, a onda se zemljište bud-zašto daje domaćem tajkunu da sa njim radi šta hoće.

Iz perioda prethodne vlasti nasleđena je i podela na pristalice solarne energije i one koji su za struju iz vetra. I jedna i druga grupacija imaju snažne lobiste koji podmićuju one koje treba u samom vrhu vlasti. Zbog toga se i dešava da resorno ministarstvo čas podržava jedne, čas druge, a da se u suštini malo šta radi.

Za Demokratsku stranku se znalo da je naklonjeniji proizvođačima solarne energije, dok su naprednjaci u poslednje vreme više naklonjeni proizvođačima struje iz vetra. Tadašnja ministarka energetike Zorana Mihajlović je u pismu Redakciji iz 2013. godine, priznala kako je sporni ugovor sa "Securum Equity Partners" i "ONE GIGA Solar Park incubator d.o.o.", koji su pokušali da na prevaru iz srpskog budžeta za račun izgradnje solarnog parka uzmu više desetina miliona evra, potpisala uprkos protivljenju stručnih službi Elektroprivrede Srbije.

Kada je redakcija obelodanila detalje ove afere, Ministarstvo energetike je zaboravilo solarnu energiju i odmah se okrenulo proizvođačima struje iz vetra. Dok je lobi proizvođača solarne energije bio darežljiviji, 2011. godine se u medijima objašnjavalo kako struja iz vetra skupa, jer proizvođači traže za period od 12 godina garantovanu otkupnu cenu koja je u tom trenutku iznosila 50 odsto više od cene po kojoj se struja prodavala krajnjim korisnicima i da bi to Srbiju, odnosno njene građane i budžet koštalo više od milijardu evra, odnosno skoro tri milijarde evra, ako bi se ukinuo limit za otkup.

U međuvremenu su proizvođači struje iz vetra povećali svoja davanja funkcionerima u Vladi i resornom ministranstvu, pa je krajem prošle godine pomoćnik ministra energetiuke Miloš Banjac najavio promenu zakona o energetici kako bi se izašlo u susret proizvođačima struje iz vetra, a što je jedan od razloga zbog kojih će struja uskoro morati da poskupi…

Vetar uopšte nije skuplji od ostalih izvora obnovljive energije, tako da za struju iz vetrenjača ne bismo morali više da plaćamo da nije želje "investitora" da uloženi kapital odmah povrate. A, u "uloženi kapital" oni računaju i mito dat ovdašnjim političarima.

Nakon što je priča o solarnoj i struji iz vetra nekako slabo prijemčiva za uši prosečnog birača, vlast u poslednje vreme forsira ponovo ideju o izgradnji malih hidrocentrala, pošto je svima postalo jasno da sanjane velike hidrocentrale na Drini nikada neće biti sazidane.

Iako joj to više nije resor, verovatno da bi opravdala ranije uzete pare, Zorana Mihajlović se početkom maja oglasila apelom da se ubrza dodela lokacija i dozvola za izgradnju mini hidroelektrana. Prema njenim rečima, Srbija ima 860 lokacija pogodnih za izgradnju mini elektrana i da je u prethodne dve godine ponuđeno na licitaciji njih 450, a da je za samo 318 nađen interesent.

Iako pomenute javne licitacije prolaze bez nekog većeg odjeka u javnosti, u četiri slučaju (od ponuđenih 450), napravljen je izuzetak i mediji su danima izveštavali o "novom proboju Srbije u oblasti obnovljive energije".

Radi se o lokacijama na rekama Sušica i Povlenska (dve lokacije za hidroelektrane snage 470 kilovata), u Dimitrovgradu na reci Kameničkoj predviđena je izgradnja mini hidroelektrane snage 346 kW, a u Paraćinu na reci Grzi izgradnja mini hidroelektrane od 404 kW. Ukupna vrednost svih njih je ispod 3,5 miliona evra.

Ono što je ovde značajno nije cena, već činjenica da je investitor "Mineco grupa" iz Londona, po zlu poznata kao grobar srpske privrede. Naime, "Mineco grupa" je i sama priznala da je do sada u Srbiju uložila 30 miliona evra i uspela da privatizuje i uništi "Navip" iz Zemuna, dok je "Fidelinku" iz Subotice, posle jeftinog preuzimanja, temeljno opljačkala, pa kasnije prepustila ženi Čedomira Jovanovića da dovrši započeti posao.

Za pomenutu, smešno malu investiciju, "Mineco" je osim ova dva preduzeća u Srbiji kupio i tri rudnika: Veliki Majdan kod Ljubovije, rudnik Rudnik kod Gornjeg Milanovca i Bosil Metal kod Bosilegrada. Tamo gde je "Mineco" tu su pljačka, kriminal i podmićivanje, a "blagodati" poslovanja ove grupacije osetili su i radnici kako u Srbiji, tako i u okolini.

Očigledno je da se Mihajlovićeva nije slučajno setila energetike i malih hidroelektrana.

Od obećanja boljitka u energetskom sektoru ova vlada ništa nije ispunila, osim ako ne računamo boljitke za "investitore", gotovo bez izuzetka hohštaplere i lopove. Pri tome, Srbija ima izuzetne energetske potencijale od kojih je veći jedino kriminalni potencijal vladajuće oligarhije.

Uzgred, SNS je na izborima 2012. odnela pobedu zahvaljujući lažnom obećanju da će električna energija da pojeftini. Ali, umesto pojeftinjenja, očekuje nas poskupljenje, kako bi gladni narod još više finansirao belosvetske lopove.

 

       Kredit je iz Kuvajta, a bager je naš

 

Ovim se, na žalost, ne iscrpljuje lista laži naprednjaka. Krajem prošle godine, mediji su uspeli da nabroje preko 30 lažnih obećanja Aleksandra Vučića, a do danas se spisak još uvećao…

Već je postala legendarna njegova laž kako će "Mercedes" da otvori svoj pogon u Srbiji. Prvo nas je lagao kako su Nemci zainteresovani da preuzmu pribojski FAP, a zatim je izmislio kooperaciju "Ikarbusa" i "Mercedesa". Bivši ministar privrede Saša Radulović je bio prisutan tokom pregovora sa "Mercedesom" i javno je svedočio kako štutgarski gigant uopšte ni ne razmišlja da uloži i jedan jedini cent u našu zemlju, a što je tokom razgovora više puta jasno i ponovio.

Konačno se ispostavilo da se takozvana "kooperacija" svodi na to da ćemo mi o našem trošku od "Mercedesa" da kupujemo i uvozimo samo šasiju za autobuse i to ne ni iz Nemačke, već iz Španije.

Za sada je "Ikarbus" uspeo da proizvede i proda celih pet primeraka ovog autobusa, a sve ih je kupio JGSP "Novi Sad", čime je novosadski gradonačelnik Miloš Vučević svom partijskom šefu Vučiću na neki način uzvratio za poverenje i pomoć u dolasku na vlast. Nema sumnje, i ostali gradovi gde je SNS na vlasti naručiće ove autobuse, u duhu partijske discipline. Beogradski ogranak naprednjaka se vođi odužio na mnogo skuplji način – "Beogradom na vodi".

FAP je ostao nedovršena priča koja se razvlači od kako su Vučić i njegovi došli na vlast u Srbiji i čiji se kraj ni danas još ne nazire.

Koliko je vlast naklonjena finskim mutivodama koje su navodni "Mercedesovi" partneri, mada od partnerstva imaju samo pravo da izrađuju nacrte rešenja za pojedine komponente, a takvih u svetu ima bar još hiljadu, vidi se i iz izjave priučenog ministra privrede Željka Sertića od 2. maja ove godine, kako je finski SISU pobedio na tenderu.

"Tanjug" je, međutim, 6. maja 2015. preneo objašnjenje direktora FAP-a Zorana Zakovića kako je tenderska komisija konstatovala da je SISU predao svu potrebnu dokumentaciju i da će predmet biti prosleđen privatizacionom savetniku koji će zatim dati Vladi predlog. Ništa još nije završeno, mada ne treba sumnjati da će Vlada za strateškog partnera izabrati upravo SISU.

No, ni tom odlukom Vlade još ništa neće biti okončano, jer će u slučaju pozitivne odluke tek uslediti pregovori sa Fincima o preuzimanju ne celog FAP-a, već samo nekih njegovih pogona. Šta će biti sa ostalim pogonima i radnicima, kao i šta tu ima još da se pregovara ako je bio raspisan poziv na javni tender sa jasnim uslovima i ako je SISU sve uslove ispunio – niko iz Vlade ni ne pokušava narodu da objasni.

Maratonski pregovori, kao da imaju za cilj da se javnost iznuri i da u jednom trenutku zavapi: "Ma dajte im i nekoliko miliona evra ‘subvencija’, samo prestanite više da nam dosađujete pričom o FAP-u i SISU!"

"Beograd na vodi" je svakako najveća i najskuplja opsena Aleksandra Vučića, na čijem kraju će se ispostaviti da su stotine miliona evra na volšeban način nestale iz budžeta. Odnela ih voda, objašnjavaće Vučićevi botovi.

O činjenici kako se ni danas ne znaju svi elementi ugovora potpisanog sa jednim od najvećih arapskih prevaranata (a konkurencija je tamo zaista ogromna), kao i da je "partner" srpske vlade registrovan u privatnom stanu i osnovan sa samo 100 dinara osnivačkog kapitala – dosta se pisalo poslednjih nedelja. Srpska država je na sebe preuzela obavezu da do određenog roka pripremi teren za izgradnju pomenutog projekta, a to podrazumeva i iseljavanje postojeće železničke stanice na novu lokaciju.

Beogradski Skadar na Bojani je železnička stanica "Prokop", koja je počela da se gradi još 1977. godine, i za koju je planirano da je otvori "najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti": Kada je Tito umro u maju 1980. godine, kao da je sa njim pod zemlju otišla i ideja o završetku ove stanice. Skoro sve srpske vlade su u međuvremenu svečano započinjale nastavak radova i najavljivale njihov skori završetak.

Komisija "Železnica Srbije" je 2007. godine, donela je odluku da nastavak radova poveri konzorcijumu okupljenom oko "Energoprojekta". Sedam godina posle toga se ništa nije dešavalo, jer država nije imala para da plati izvođača.

Početkom 2014. godine, tadašnji direktor Železnica Dragoljub Simonović, počeo je nove pregovore sa različitim izvođačima, tek da pokaže kako se nešto radi iako se ništa ne dešava. "Energoprojekt" je ostao u igri.

U novembru 2014. je stigao avans kuvajtskog kredita kojim je plaćen ulazak bagera i drugih mašina na gradilište. Malo se prevrtala zemlja, više čistila paučina, a najviše se pričalo o novim rokovima završetka – 420 dana!

Najsumnjivije u svemu je, kao i obično u Srbiji, finansijska konstrukcija. Svojim poznatim nemuštim jezikom Vučić je u martu 2015. obavestio javnost o sledećem: "Za nastavak posla, treba da obezbedimo još pola novca. Postoji kuvajtska ponuda, ali smatramo da postoji mogućnost da to rešimo iz sopstvenih izvora."

Kakav je to avans iz novembra 2014. ako postoji samo ponuda, kako premijer tvrdi? Treba napomenuti još nešto: "Prokop" je planiran da bude završen na Savindan 2016. godine i tek onda uopšte može da se počne sa raščišćavanjem terena oko stare Glavne železničke stanice u Beogradu, gde je planirano srce budućeg "Beograda na vodi". Od celokupne arapske investicije Beograđani su do sada videli jedino jednu predimenzioniranu kafanu sagrađenu u delu Beograda koji ionako ima višak kafana.

Arapi ne žele da se na ovome zaustave, ali bi sve da dobiju za džabe…

 

     Hiljadu jedna noć bluda i razvrata

 

Hotel "Beograd" je staro zdanje na uglu Nemanjine i Balkanske ulice u Beogradu. Nije na području budućeg "Beograda na vodi", već na samoj njegovoj granici. U postupku restitucije on je prvostepenim rešenjem vraćen predratnim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima, ali je tadašnji korisnik uložio žalbu i predmet se od tada nalazi u nekoj fioci Ministarstva finansija. Korisnik su bile "Železnice Srbije", odnosno njihova ćerka "Želturist" koja je u stečaju.

Radnici "Želturista" mesecima nisu primali platu, dobavljačima je preduzeće ostalo dužno milione dinara, a računi su mu bili blokirani. Uprkos tome, ono navodno pokazuje interes da sačuva i dalje vodi jedan hotel u Beogradu. Ne postoji ekonomska logika kojom bi se ovo objasnilo, ali postoji logika lopova.

"Beograd na vodi", u izgledu kakvim je prikazan javnosti, nikada neće zaživeti. Toga su svesni i Arapi i srpska Vlada. Zaživeće, međutim nešto drugo, što je obema stranama iz različitih pobuda veoma interesantno.

Aviokompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata već je preuzela nekadašnji JAT, a agresivno pokazuje interes da preuzme i Aerodrom Beograd. Time bi se stvorili savršeni uslovi za nesmetani dolazak gostiju iz arapskih zemalja prema kojima "Etihad" ima redovne linije.

U suštini, stanovnike Srbije i Beograda bi trebalo da raduje da će uskoro desetine hiljada platežnih turista da ih posećuje, ali tu je mala kvaka: "Beograd na vodi" je zamišljen samo kao jedan veliki bordel i predimenzionirana kockarnica u kome će da se provode arapski gosti!

Od propasti Bejruta, Arapi u svetu pokušavaju da nađu novo mesto u kome bi izgradili četvrt za svoju razvrat. U njihovim zemljama im je zabranjeno konzumiranje alkohola, ne smeju ni da pogledaju tuđu ženu, a smrću se kažnjavaju za seks sa osobama istog pola, maloletnicima i životinjama. Za upražnjavanje toga im je potrebno neko mesto izvan islamskog sveta.

Hotel "Beograd" i njemu slični objekti su idealni za tako nešto i to je pravi razlog zbog koga se ovaj objekat ne vraća starim vlasnicima. U likvidacionom postupku, koji je u slučaju "Želturista" neminovan, ovaj hotel će biti prodat "stranom investitoru" koji će ga pretvoriti ili u kockarnicu ili u javnu kuću za bogate arapske klijente.

Višemilionsku proviziju od ovog posla u džepove će strpati Vučić i njegovi satrapi, kao što su Siniša Mali i Goran Vesić. Posle toga će naprednjački botovi ubeđivati javnost kako je "mudrom vođinom politikom" smanjena nezaposlenost, posebno među maloletnicima koji će biti podvođeni u "Beogradu na vodi".

Kad se sve sabere, "Beogradna vodi" će biti zidan 30 godina, arapski partneri svojim ulogom od 100 srpskih dinara garantuju da će investirati 300 miliona evra (umesto ranije obećane tri milijarde), dok će Srbija zauzvrat potrošiti najmanje toliko da bi zemljište privela nameni.

 

    A 1. Svinjarije

Već je postala antologijska izjava najvećeg srpskog trovača mesnim otpadom, Petra Matijevića, koji je povodom dolaska nemačkog koncerna "Tenis" u Srbiju, o Nemcima izjavio sledeće (TV N1 od 1. maja 2015.): "…Ako znaju da naprave Mercedes, kako ne bi znali da naprave i najbolju svinju? Mi treba da učimo od njih."

Možda će Petar Matijević i naučiti da ubuduće pravi svinje (mada to veprovi već vekovima odlično rade i bez učenja), ali je posao sa "Tenisom" i dalje jedna velika nedoumica. Naime, nemački mesarski magnat najavljuje da će u ne tako dalekoj budućnosti u Srbiji klati godišnje četiri miliona svinja. Srbija nema ni približno toliko tovljenika!

Prema podacima Zavoda za statistiku, u Srbiji se u svakom trenutku nalazi oko tri miliona živih svinja, dok se godišnje zakolje oko šest miliona. Ako planira da godišnje zakolje četiri miliona svinja, "Tenis" će, ili veoma brzo potpuno uništiti naš stočni fond, ili će morati svinje, bar na početku, da uvozi i ovde dalje reprodukuje i tovi.

U slučaju uvoza, pitanje je šta će ovde i odakle da stigne i kakve posledice će to imati na ovdašnje stočarstvo. Pošto "Tenis" stoji pod direktnom zaštitom Aleksandra Vučića, ne treba ni sumnjati da će mu biti dozvoljen uvoz svega i svačega što poželi. Jer, premijer je prilikom potpisivanja Memoranduma o razumevanju sa "Tenisom" rekao kako se lično uverio da ovaj klaničar ništa ne baca. Ni papke, ni kosti, ni uginule svinje…

 

    A 2. Lend mark sa polufazama A i B

Izjave ljubavi "genijalnom Velikom vođi" Aleksandru Vučiću od strane njegovih poltrona dovode nas do sumnje da su narodni poslanici iz redova SNS-a imbecili. Tako se šef poslaničke grupe naprednjaka u Narodnoj skupštini Zoran Babić tokom diskusije o promeni zakona kako bi se omogućila izgradnja "Beograda na vodi", 7. aprila 2015. obratio Aleksandru Vučiću rečima: "Ja vam se divim, fizički i mentalno i bilo kako!"

Fizičko divljenje kod jednog muškarca podrazumeva i vidljive promene na određenom delu njegovog tela. Ne treba ni sumnjati da će Vučić i lično da se uveri u veličinu "fizičkog divljenja" kod svojih potčinjenih.

U slučaju "Beograda na vodi" prethodno je javnost zabavljao sam Vučić. Evo nekoliko njegovih izjava iz najbliže prošlosti…

Na TV Pinku je 16. februara 2015. odgovorio na pitanje kada je realno da bude izgrađeno sve prikazano na maketi "Beograda na vodi": "…Do kraja 2018, početka 2019." Samo tri meseca kasnije, prema potpisanom ugovoru, krajnji rok za završetak svih radova je 2045. godina!

Istu izjavu je Vučić davao i tokom prošlogodišnje predizborne kampanje. Uhvaćen u laži oko rokova on 27. aprila 2015. na TV N1 objašnjava u svom stilu ("pričaj mnogo, ali ništa ne kaži"): „…Ja sam govorio o prvoj A fazi. Ima prva A, pa prva B faza, pa onda ima druga, pa druga A faza, pa druga B faza i tako dalje. Ja sam govorio o ova četiri objekta, dakle ta prva četiri objekta bi trebalo da budu završena u roku koji sam izgovorio."

Kako izgledaju te faze, Vučić je objasnio još 27. juna 2014. na TV Studio B: "…Već krajem februara, najkasnije 1. marta 2015. krećemo u izgradnju prve A faze celog projekta ‘Beograd na vodi’. To će biti četiri velika objekta, plus najveći šoping mol na celom Balkanu, plus beogradska kula – najveći, najlepši i najvažniji objekat koji će predstavljati novi ‘lend mark’ Beograda."

U bogatom srpskom jeziku ne postoji ‘lend mark’, ali ni u zakonu nigde ne stoji da premijer mora da priča samo srpski. Niti da bude pri zdravom razumu.

Kako na Savskom amfiteatru do izmeštanja železničke stanice (najranije početkom 2016.) ništa ne može da se gradi, to znači da će za izgradnju četiri objekta, šoping mola i "lend marka" investitoru trebati tri godine!

Uprkos zdravom razumu, kako bi dokazao da je pomračenje uma osnovni uslov za ulazak u SNS, Vučićev rođak i gradonačelnik Beograda Siniša Mali u poslednjoj predizbornoj kampanji 10. marta 2014. poverava Tanjugu:" …Radovi na izgradnji Kule Beograd na Savamali počeće do kraja godine."

Verovatno je tada zamišljeno da radnici i mehanizacija preskaču prugu kojom se kreću vozovi. U svakom slučaju, ni više od godinu dana posle ove izjave Malog ništa nije počelo da se zida.

Da bi uopšte moglo da se pristupi bilo kakvim radovima morao je da se izmeni tadašnji Zakon o eksproprijaciji i to donošenjem zakona za jednokratnu upotrebu (takozvani „lex specialis", nazvan odmah u narodu „Aleks specialis"). Njime je poslanička većina naprednjaka utvrdila kako postoji javni interes da se privatno zemljište nacionalizuje i odmah zatim ponovo privatizuje?!

Kada se svojevremeno raspravljalo o lex specialisu kojim bi se omogućila eksproprijacija zemljišta za potrebe "Južnog toka", tadašnja potpredsednica SNS-a, a današnja guvernerka Narodne banke Srbije je 5. novembra 2009. u Skupštini tvrdila: "…Ne, ovde nema ni rupe u zakonu, ovde je očigledno da je ovaj akt koji je predložen neustavan, ne zato što ste ga vi takvim predložili, nego zato što ste ga pripremili u skladu sa zakonom koji je neustavan. To je Zakon o eksproprijaciji, koji u jednom delu poštuje Ustav u članu 1, a u članu 2. ga ne poštuje jer ograničava pravo privatne svojine odlukom izvršnog organa. Ima vaše delimične krivice, ali nema apsolutne. Ta formulacija se toliko zloupotrebljava da se u slučaju Zakona o eksproprijaciji potpuno urušava suština samog zakona, u smislu pravne sigurnosti, svojine, privatne, državne i svake, da se eksproprijacija kod privatne vrši samo zakonom."

Izgleda da je svaki lex specialis neustavan, osim kada je u interesu naprednjaka!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IMA LI PLJAČKE I UTAJE PARA DOBIJENIH IZ DONACIJA NAMENJENIH SANIRANJU POPLAVA U OBRENOVCU!????

 

U danima kada Srbija preživljava nacionalnu katastrofu izazvanu majskim poplavama 2014.god, i kada je svaki spašen život označavao i posebnu životnu sudbinu, pravi junaci i sva priznanja zaslužuju svi oni ljudi, domaći i strani koji su svih tih kišnih i stašno poplavnih dana na terenu pružali pomoć ugroženim ljudima!

Zahvaljujući samoinicijativi, saosećajnosti, duhu samopregora i solidarnosti našeg naroda i uz pomoć mnogih domaćih i stranih donacija, naneta šteta je umnogome ublažena. Međutim, uvek se nađu i nedobronamerna lica u raspodeli prikupljenog novca, pa se pitamo da li je jedan od iznosa tih sredstava završavao i u Javnim Preduzećima!???

 

 

 

Postoji podugačak spisak različitih vrsta donatora koji su novac, sredstva i različite vrste pomoći isporučili i namenili domaćinstvima, školama, vrtićima, raznim centrima ili poljoprivrednim domaćinstvima u Obrenovcu, koji su (ovi zadnji) kao pomoć od Organizacije za poljoprivredu i hranu UN (FAO) dobili seme različite vrste i nije isključeno da to seme pripada vrsti GMO!!!

Tu su i Donacije pravnim licima kao i donacije privrednicima (njih 278) dobijenih iz državne pomoći čiji se iznos kretao od 240 000,00 dinara do 600 000,00 dinara. (A prema proceni državnih organa, većina domaćinstava koji godnama neće moći da se oporavi, dobijala je daleko manji iznos)!!!!

Prema Zakonu o vanrednim situacijama između ostalog, propisane su nadležnosti državnih organa i prava i dužnosti privrednih društava i drugih pravnih lica, u takvim dešavanjima!

Javna preduzeća koja su angažovali svoje resurse u otklanjaju posledica od poplava u Obrenovcu, uredno su zabeležili svoje troškove, i mi ćemo pomenuti samo neke od njih!!!

U takvim spiskovima troškova, pažljivi čitalac može da uoči da je svaki fizički radnik „Gradske čistoće“  npr. iznos  za čišćenje, pri čemu svaki radni sat fizičkog radnika je prikazan po 630 din./h (učitelji imaju satnicu do 250 din./h) što je ukupno prikazan trošak 10.233.720,00 ili 16244 sati rada. (Takva cena cena po času od 630 din. zvanično je odobrena u cenovniku ovog javnog preduzeća – to samo dokazuje bahatost svih javnih preduzeća u pljačkanju gradjana i privrednika).

Uklanjanje raznog smeća prikazano je din. 32.762.016,66 Din., prosečno po kamionu tura je koštala 28 hilj. din.

„Gradska čistoća“ je imala 2234 tura, počev od 18.05. Danonoćno su radila vozila (sve tri smene) odvozeći i po deset tura dnevno fekalije i ispumpanu vodu, ukupno prikazano 6.092.562,00 Din.

Obično pranje ulica prikazano je u izveštaju u iznosu od 15.397.022,69 Din. Primera radi 24.05. čišćenje grada je prikazano 219.986,67 din., dan kasnije 334.739,99 din. (200 radnih sati pros.2800 din/h).

Prevoz pitke vode prikazan je u iznosu od 15.943.806,66 din.

Kako se vredno radilo pokazuje sledeći primer: 18.5.2015. je u tri smene (1+2+3) angažovano voziilo FAP 1618 RESOR ACV 8,3 Autocisterna, Prevoz vode Obrenovac u ukupnom vremenu od 26h i 20h što je po ceni 1.680,00 din. prikazano uk.44.240,00 Din.

Prevoz džakova prikazan je u iznosu od 1.529.465,02 din., pretpostavljamo da su prazni bili obzirom da su ih prevozili najčešće kombi vozila.

Prosto je neverovatno šta je sve „Lasta“ prikazala u  „donacije“, odnosno, u štetu koju je imala usled elementarnih nepogoda, još je neverovatnije da je opština Obrenovac takav izveštaj ubacila u donacije!!!

Svaki autobus „Lasta“ prikazan je je po ceni auto dana od 27500 din. uvećan za izgubljenu dobit – autobusi Laste su trebali da voze putnike na redovnim linijama, štetu (???) je morao neko da im nadoknati.

„Lasta“ daje obračun angažovanja svojih autobusa, ukupno 417 kom. što po cenovniku firme košta 27500 din., ukupno 11.363.250,00 din.. Sporno je kako je „Lasta“ najkritičnijeg dana za odvoženje građana , 17.05.2014. godine angažovala čak 206 autobusa. Kako je naplaćen autodan? To znači da su autobusi napravili više vožnji, koliko pitamo se?! Ako su imali po 30 putnika prosečno, po 4 vožnje, prevezli su ukupno 24700 građana, samo u jednom danu????? (Prema popisu iz 2011. Obrenovac grad ima 25429 stanovnika).

Dalje, „Lasta“ u štetu prikazuje gubitak novca zbog elementarne nepogode, zato što nisu radili na redovnim linijama u iznosu od 15.163.050,38 din.(21661500,54 – 6498450,16 gorivo) – Direkcija im je umanjila 21661500,54, od tog iznosa oduzeli su 30% trošak goriva 6498450,16 i šteta je 15163050,38 din.za nerealizovane polaske iz Obrenovca i Lazarevca ??? Pa zar nisu angažovali 417 vozila u Obrenovcu i već prikazali po ceni autodana?

U Izveštaj štete koje su pretrpeli od poplave „Lasta“ ubacuje i iznos od 6.035,752.50, a to je šteta koju su pretrpeli u svojim objektima u Obrenovcu i na opremi. I tako je „Lasta“ prikazala svoju ukupnu štetu u iznosu od 34,059,467.92!!!

I ovakav iznos, „NEKO“ ubacuje u Izveštaj o pristiglim donacijama po svim osnovama???!!!!

I GSP Beograd je dostavio svoj „troškovnik“ cenu usluga za period 16.05.-10.07.2014. Pa po tom izveštaju, za 7,025 mil.din. GSP je potrošio 40367 lit., sa pros.potrošnjom od 35l/100km, i prešli su ukupno 141 hilj.km, odnosno 2351 vožnju, a prosečna vožnja je 60 km.

„Beogradvode“, posebna priča,  je svoje troškove, npr. samo u Makišu prikazao u tabeli Hitni radovi na sanaciji vodnih objekata u odbrani od poplava , u obračunu pod tačkom 23. "Punjenje i izdavanju praznih vreća i vreća sa peskom u krugu CS Makiš…" u iznosu od 27.105.945,17 din.

Kako nigde ne piše kolike količine peska su isporučene, pretpostavka je i da taj trošak nije ušao u ovaj iznos, i da li su „Beogradvode“ fakturisali rad više stotina dobrovoljaca koji su dva dana i dve noći neprekidno punili džakove??? Da li je tu pesak fakturisan posebno!!??? Valjalo bi proveriti šta je ušlo u prikazani iznos!!!

Beogradski „Vodovod i kanalizacija“  su dostavili svoj pregled angažovanih resursa u Obrenovcu za period od 14.05.-07.06.2014.god.

„Veterina beograd“ pregled angazovanja resursra u opštini Obrenovac, za vreme poplava dala je tabelu sa svojim cenama.

Cena radova koje je dostavila „Pošta“ Obrenovac, prikazani su u sledećoj tabeli.

„Toplovod“ Obrenovac je prikazao u tabeli  finansijska sredstva koja je uložio u sanaciji poplava!!!

Izveštaj o aktivnostima Javnog preduzeća za zaštitu i unapređenje životne sredine na teritoriji GO Obrenovac nakon poplave.

Izveštaj o angažovanosti JP Elektromreža Srbije (finansijskoj i nefinansijskoj) na sanaciji posledica poplava, koje su se desile na teritoriji Gradske opštine Obrenovac u maju 2014. godine (od 16.05.2014. do danas) prikazane su u sledećoj tabeli!!!

U Izveštaju o visini sredstava dobijenih po svim osnovama za pomoć pri otklanjanju posledica od poplava iz maja 2014.g. i obnovu gradske opštine Obrenovac,  gde nakraju piše

" Ukupna finansijska vrednost prikazanih sredstava je 6.515.235.415.08 din." ne vidi se da li je prikazani iznos novca stvarno došao na račune kao donacija? Ili su u "pristigle donacije" uračunati višestruko napumpani troškovi, verovatno i mnogi izmišljeni i neobavljeni radovi???

Bilo bi tragično da su novčana sredstva prikupljena donacijama. potrošena po Izveštaju koji je, da napomenemo, usvojen bez ikakvih primedbi na Skupštini gradske opštine Obrenovac!!??

Ništa novo nije, bilo u svetu ili u Srbiji, da se u ovakvim donatorskim aktivnostima, uvek nađu lica koja se dobro ugrade, dok masa njih koji su i najviše pogođeni nerećom, budu višestruko ojađeni…..

 

©Geto Srbija

NAPREDNJAČKI DIREKTOR RB KOLUBARA I NJEGOVI „KULE I GRADOVI“!!!

 

Generalni direktor Rudarskog basena Kolubara, Milorad Grčić, nalazi se u nikad goroj situaciji. Obruč oko njega stegli su mafija, policija i stranačke kolege. Kako naši izvori govore, neko je predsedniku Vlade, Aleksandru Vučiću konačno dojavio da Grčić od prvog dana svog imenovanja na mesto generalnog direktora Kolubare, traži novac za rad Srpske napredne stranke od svakog privrednika sa kojima kontaktira. To ne bi bio problem za Vučića kad bi bio obavešten koliko Grčić uzima, ali, on od njega te podatke krije.

 

                        Vuk Stanić

 

Direktor RB Kolubara Milorad Grčić, uzimao je novac od koga god je stigao. I od običnih građana i od privrednika. Ali, on nikada nije završio u stranačkoj kasi. Sa druge strane Grčić je nudio "kule i gradove", pa je za novac koji je primao, obećavao čak i takve mizerne kompenzacije, kao što je povlašćen položaj u kupovini uglja (dok je bilo uglja to nije bio problem, ali danas…).

Policija je poslednje dve godine stalno dobijala informacije o tome šta on radi, ali materijalnih dokaza i volje da se nešto preduzme nije bilo. Nezadovoljnih načinom na koji Grčić namešta poslove bilo je od početka, pa je neko u znak odmazde, još 2013. godine, na njegovom službenom automobilu odvrnuo šrafove na točkovima i automobil je sleteo sa puta. Tada niko nije povređen.

Pravi problemi za Grčića počinju sa prošlogodišnjim poplavama, jer zbog smanjene proizvodnje uglja nisu svi koji su platili mito mogli da dobiju i obećane količine uglja po povlašćenim cenama. Nezadovoljni su se organizovali i počeli da prete.

Desilo se tako jednom prilikom da su ljudi sa fantomkama na glavi uočeni u blizini njegove kancelarije. Ove godine, u aprilu mesecu, na kancelariji su mu bili polupani i prozori, dok je sledeći incident bio paljenje Grčićevog službenog automobila. Auto je zapaljen ispred njegove kuće i tako mu je poslat znak da oni kojima duguje usluge znaju gde živi.

Možda je Grčić i nameravao da ispuni ono što im je obećao, ali, uglja jednostavno nije bilo dovoljno! Kopovi su bili poplavljeni, mašine upropaštene, u nekim trenucima radilo se sa tek dvadeset odsto kapaciteta…

Kada je odlukom Vlade Srbije, finansijsko poslovanje iz Grčićevih ruku izmešteno u centralu EPS, pokazalo se da Aleksandar Obradović, direktor EPS nije spreman da sa računa ove kompanije plati dugove koje je Grčić napravio.

Spisak ljudi i firmi koje je Grčić donirao prestao je da važi. Mnogi koji su do tada od Kolubare dobijali novac da ćute, sada su počeli preko društvenih mreža masovno da objavljuju informacije o Grčiću i njegovim prevarama.

Ljudima iz obezbeđenja Kolubare skrenuta je pažnja da treba obratiti veću pažnja na bezbednost direktora, na šta je jedan od radnika prokomentarisao, nisam očekivao da ću učestvovati u ratu mafije.

Ipak, najveća prevara koju je Grčić uspeo da organizuje u poslednjih šest meseci, desila se u trenutku kada je Vlada Srbije zasedala u Kolubarskom basenu. Za potrebe snimanja zasedanja Vlade, trebalo je snimiti i veliki bager sa ogromnim točkom (glodar 3 ) kako vadi ugalj sa kopa.

Na žalost, na ugljenokopu pored kojeg je Vlada zasedala, nalazi se dvadesetak metara mulja ispod koga je ugalj, a kako Vučić ne bi voleo da se na snimku umesto vađenja uglja vidi skidanje jalovine, doteran je ugalj iz drugog rudnika, kako bi pokrio bruku!

Ne zna se da li je u pitanju bio kolubarski ugalj, ili je možda ugalj doteran čak iz Kostolca za potrebe snimanja. U svakom slučaju, nekoliko vagona uglja bačeni su pre snimanja sednice vlade preko mulja i rovokopač ih je skupljao za potrebe promocije sednice.

Narednih dana do Vučića su stigle vesti o tome da Grčić i druge stranačke glavešine u ime stranke uzimaju donacije, a da novac zadržavaju za sebe, posle čega su se neprijatelji ovog bivšeg vlasnika "ugledne" pečenjare, dodatno osokolili i krenuli novi napad na njega.

Mnogi smatraju da sada kada mu je pozicija ovako poljuljana, postoji šansa da na mesto direktora Kolubare bude postavljen neko drugi iz Srpske napredne stranke. Zbog svega toga, Grčić osim mafije i policije, mora da obrati pažnju i na stranačku konkurenciju.

Na žalost, dešavaju se i tragedije koje je Grčić direktno ili indirektno skrivio…

Radnik „Tamnava- Zapadno polje" Branislav A. (45) poginuo je nedavno na površinskom kopu rudarskog basena „Kolubara", kada je deo čelične konstrukcije pao na njega.

Na ovaj način nastavljena je praksa da se u JP Kolubara ne obraća pažnja na bezbednost na radu, dok životi radnika ne znače ništa. Podsetićemo da u Grčićevom mandatu ovo nije prvi slučaj pogibije radnika, ali i da mediji odavno više ne pišu o tom problemu.

Najužasnija smrt radnika Kolubare bila je ona kada je varilac Milan Sika živ izgoreo u bunkeru koji nije prethodno očišćen od ugljane prašine. Ukucavanjem u internet pretraživač reči poginuo radnik Kolubare, mogu se naći podaci o smrti mnogih rudara i radnika u ovom javnom preduzeću, nažalost kako stvari stoje ne deluje da će ova praksa uskoro i biti prekinuta.

Radnici se godinama žale na loš kvalitet HTZ opreme, čizme su male, rukavice su lošeg kvaliteta, šlemovi su katastrofa, na žalost ni sindikati ne preuzimaju gotovo ništa da se situacija promeni.

Dugo vremena je Milorad Grčić odbijao da prilikom zapošljavanja u rudarskom basenu da prednost deci poginulih rudara. Zapravo i danas prednost u zapošljavanju imaju članovi vladajuće stranke, a ne oni kojima posao zaista treba i koji su kvalifikovani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEZOBRAZLUK BANKE ILI OTIMAČINA PARA!!?

 

"Credi Agricole Bank" Novi Sad otima novac i maltretira građane, pri čemu ima zaštitu novosadskog sudstva, tvrdi njen bivši štediša, nekadašnju rukovodilac u kriminalističkoj policiji Novog Sada, penzionisani kapetan Milovan Aleksić.

 

 

 

Bio sam klijent navedene banke, ali zbog nepoštovanja ugovora o kreditu sa njima sam 2006. godine raskinuo sav poslovni odnos. Prevremeno sam otplatio kredit, vratio platne kartice i povukao sve menice. Nakon šest godina, u julu 2012. godine službenik banke me je nazvao saopštivši mi da banci od oktobra 2006. godine dugujem 15.000 dinara, pa zbog kamata taj dug je narastao na 250.000 dinara. Malo je trebalo da tada doživim infarkt, ali sam kasnije, u martu ove godine doživeo dva zahvaljujući novosadskom sudu, ali sam nekim čudom ostao živ.

Nakon tog obaveštenja sam od banke tražio da mi u pisanoj formi dostavi dokaz o mom dugovanju, takozvani "isplatni listić", ali taj dokaz nisam dobio.

Protiv banke sam podneo tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu zbog maltretiranja i nanošenja duševne boli (P/7460/12). Postupajući sudija tog suda odbija predlog za veštačenje i donosi presudu da je moj tužbeni zahtev neosnovan, što potvrđuje i drugostepeni sud.

A sudila je sudija osnovnog suda u Novom Sadu Jasmina Gavrić. Umesto da to učini veštak, ona tvrdi da nisam pretrpeo nikakvu povredu časti i ugleda i duševnu bol zbog pretnje banke da sam joj dužan platiti 255 hiljada dinara, mada nisam im dugovao ni prebijene pare. Ali, uzaludna je bila moja nada da će jedno pogrešno zaključivanje ispraviti viši sud.

Apelacioni sud u Novom Sadu, u veću sastavljenom od sudija Milana Miličkovića, kao predsednika veća, i sudija Nataše Dačić i Olivere Pejak Prokeš, odbio je moju žalbu, uz potpuno lažno obrazloženje.

Dakle, banka bez dokaza može da traži zastarelo potraživanje nakon šest godina, na to zaračunava enormne kamate, neosnovano se bogati, a sudovi je u tome podržavaju. Ovakvih primera u Evropskoj Uniji sigurno nema.

Milovan Aleksić,

Petrovaradin

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREMIJEROVA ULOGA U AMERIČKO-EVROPSKOM PROJEKTU STVARANJA „POSTKOSOVSKE SRBIJE“ !??

 

Vučićevo vreme je isteklo. Nametljiv i agresivan, u skladu sa svojim karakterom, diktator je sagoreo u želji da vlast čuva uništavanjem svih i svega oko sebe. Sa druge strane, iako trenutno nema stranku i medije na svojoj strani, Tomislav Nikolić je sačuvao dovoljno kredibiliteta za novi početak. Vučićeva nemoguća misija (EU i NATO pakt) već je propala. Nikolićeva "ruska misija" već donosi rezultate. Očigledno je da će Nikolić politički nadživeti Vučića i da će uspeti da Vučića smesti na deponiju ružne prošlosti, konstatuje Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, lista Nacional, dugogodišnji urednik Pravde i bivđši saradnik Aleksandra Vučića.

 

                        Predrag Popović

 

Ima mnogo sličnosti između Aleksandra Vučića i Adolfa Hitlera. Obojica su došli na vlast posle izbornog neuspeha, prevarnim radnjama preuzeli kontrolu nad državnim aparatom, medijskim lažima stvorili kult ličnosti, zaveli diktaturu i uveli svoj narod u katastrofu.

Razlika ipak postoji, Hitler je znao kad mu je došao kraj. Vučić ne zna, iako je očigledno da se Srbija probudila iz političke narkoze.

Uzalud režimski mediji 24 sata dnevno sprovode kolektivnu hipnozu, ništa ne može da spreči propast Vučićevog diktatorskog koncepta. Uništeno je sve čega se dohvatio.

Država je zadužena za dodatnih osam milijardi evra, industrijska proizvodnja je manja za 7,7%, budžetski deficit je 6,6%, BDP je pao za 2,5%, rastu samo javni dug i broj nezaposlenih, kojih ima više od 786.000.

Kao i u ekonomiji, istim katastrofalnim rezultatima rezultovali su i ostali Vučićevi eksperimenti. Prosveta je devastirana, zdravstvo je prepušteno na milost i nemilost Doktoru Tibiju – Zlatiboru Lončaru i njegovim poslovnim partnerima, policija je ponižena progonom žandara koji su okrivljeni jer su pokušali da red i mir odbrane od siledžije Andreja Vučića, a pravosuđe je obesmišljeno odbacivanjem tužbi protiv Sretena Jocića – Joce Amsterdama i blokadom svih postupaka protiv tajkuna optuženih za najteža dela.

Pre 20 godina, u krvi, naravno tuđoj, okončana je Vučićeva velikosrpska avantura. Kao što tada nije uspeo da digne karaule kod Karlobaga i Virovitice, sada mora da odustane od megalomanske zablude o izgradnji „Beograda na vodi". Kad je potpisivan ugovor o toj fatamorgani, Vučić je primao infuziju na VMA, nije hteo ni da prisustvuje sramoti za koju će, kad ludilo prođe, optužiti svog Malog i ko zna čije Arape.

Dok se on i njegovi najbliži – počev od bate Andreja, preko kuma Nikole Petrovića, pa do slugu Vulina i drugih ministara- rapidno bogate, daleko od medija državne institucije sprovode torturu nad građanima, plene imovinu i štancaju presude s drakonskim kaznama.

Političkim i finansijskim sponzorima Aleksandra Vučića, s adresama u Lengliju i Briselu, ne smeta ovakva tiranija. Svi gresi biće mu oprošteni dok izvršava naloge, posebno dva osnovna: priznanje albanske države Kosovo i uključenje Srbije u akcije NATO snaga protiv Rusije. Kao i sve dosadašnje zadatke, Vučić je spreman da izvrši i ove, bez obzira na trajnu štetu koju će time naneti Srbiji.

U tom poslu ima nekoliko olakšavajućih okolnosti: parlamentarna opozicija deli iste ili slične stavove, patriotske stranke su u haosu, intelektualci u apatiji, a strogo kontrolisani mediji ne ustupaju prostor kritici. Vučićevu idilu može da poremeti samo njegov politički tata – Tomislav Nikolić.

Mnogo je motiva za sukob Vučića i Nikolića. Naravno, bez obzira na način na koji se manifestuju i na reakcije koje izazivaju na političkoj sceni, u korenu svakog motiva nalazi se lični animozitet.

Vučić je jednostavniji – naprosto, koristi priliku da se iživljava nad čovekom kojem se šlihtao 20 godina. Trebalo bi ga razumeti. Vučić se nikada nije štedeo, vodio je tajne i javne ratove na sve strane, udarao i bio udaran.

Potpuno posvećen politikantskim aktivnostima, nervozan i agresivan, mogao je samo da se čudi i zgražava što svi – politički protivnici, stranačke kolege, birači, baš svi – više poštuju i vole Nikolića, opuštenog i nenametljivog.

Tu razliku su definisali i prema njoj se određivali Šešelj, Tadić, Dačić, stranci, tajkuni, pa i birači. Uzalud je Vučić okupirao scenu, znalo se da mu pripada samo sporedna uloga u radikalskoj i naprednjačkoj predstavi.

Frustracije, taložene godinama, Vučić je ispoljavao stalnim ogovaranjem i povremenim diverzijama. Ni u tome nije imao naročitog uspeha. Čak i oni koji su mu verovali da je Nikolić lenj i površan, pohlepan i podmitljiv, opet su se lakše i brže odlučivali za saradnju s njim, nego s Vučićem.

To se najjasnije ispoljilo u vreme puča u Srpskoj radikalnoj stranci. Strani i domaći sponzori te akcije hteli su da u nju bude uključen kolerični Vučić, ali isključivo pod kontrolom stabilnog Nikolića.

Priliku za osvetu Vučić je dobio ulaskom u vlast. Bez imalo griže savesti, prepustio se niskim strastima i ispoljavanju kompleksa niže vrednosti. Pod njegovom dirigentskom palicom medijski orkestar već tri godine satanizuje Tomu i njegovu porodicu.

Iako sve poluge vlasti drži Vučić, režimski novinari i većina lažnih opozicionara, među kojima prednjači Vojislav Šešelj, odgovornost prebacuju na Nikolića.

Naravno, Toma je zaslužio ovo što ga snalazi. Pobedom na predsedničkim izborima omogućio je Vučiću da uđe u vladu, uživi se u ulogu nacionalnog mesije i celu Srbiju pretvori u ogledno dobro vlastite patologije.

Sve mentalne i karakterne razlike, koje su i dovele do ovolikog animoziteta, u značajnoj meri inicirale su podelu na političkom i državnom nivou, pretvorivši Tomislava Nikolića u najvećeg i najozbiljnijeg opozicionara. Samo Nikolić ima nameru i mogućnost da se suprotstavi Vučićevom evroatlantskom fanatizmu.

Te razlike već su se ispoljile na najvažnijim pitanjima – odnosu Srbije prema Kosovu i Rusiji.

Posle bombardovanja SR Jugoslavije i otcepljenja Kosova i Metohije, Amerika je počela da sprovodi projekat stvaranja „postkosovske Srbije". U realizaciji tog plana učestvovali su svi srpski vladari od 2000. godine.

Premijer Zoran Đinđić je u februaru 2003. i javno odbio saučesništvo u toj akciji, a u martu je streljan. Pet godina kasnije, nakon albanskog proglašenja nezavisnosti Kosova, Vojislav Koštunica je „vratio mandat narodu" i suprotstavio se američkoj strategiji. Za kaznu, i on je likvidiran s političke scene.

Boris Tadić i Ivica Dačić nisu uspeli da kreiraju atmosferu u kojoj bi Srbija mogla da prihvati surovu stvarnost da je Kosovo susedna država. Za izvršenje tog posla osnovni uslov bilo je razbijanje Srpske radikalne stranke, predvodnika tzv. Patriotskog bloka, amortizovanje i manipulisanje stavovima polovine srpskih birača. To su obavili Nikolić i Vučić zajedničkim snagama. Međutim, kad su dogurali do finalne epizode, do poslednje obaveze – omogućavanja Kosovu da postane članica Organizacije ujedinjenih nacija – Nikolić se zaustavio.

– S Vučićem je lako, on odlično razume politiku „štapa i šargarepe". Nikolić je problematičan. Počeo je da razmišlja taktički, malo glavom, malo džepom – kaže za „Tabloid" sagovornik iz jedne zapadnoevropske ambasade.

Iako očekuje da i Nikolić „legne na rudu", taj diplomata priznaje da će se plan SAD i EU značajno zakomplikovati ukoliko predsednik Srbije nastavi da pruža otpor.

Srbija je učinila sve što je od nje zahtevano i faktički je priznala nezavisnost Kosova. Da bi državnost nove albanske republike bila zaokružena potrebno je još samo da beogradske vlasti ne sabotiraju njen prijem u OUN. Tu obavezu je preuzeo na sebe Aleksandar Vučić.

Pod kontrolom Tonija Blera i Alistera Kembela, koji su se istakli i tokom NATO agresije, Vučić namerava da na dva načina stvori okolnosti koje bi omogućile izvršenje zadatka. Prvu akciju je već počeo, a ona se zasniva na satanizaciji Srba i Srbije zbog ratnih zločina nad albanskim civilima na Kosovu i Metohiji.

U medijima je otvoren prostor za svedoke koji optužuju srpske policajce i vojnike za ubistva i progon nedužnih Albanaca, ali i za masakr srpskih dečaka u pećkom kafiću „Panda". Uskoro će biti emitovan dokumentarni film o zlodelima srpske paravojne jedinice „Šakali".

Takođe, najavljeno je otkrivanje još dve masovne grobnice, a dvojica visokih oficira javno su etiketirani kao ratni zločinci. General Momir Stojanović, danas narodni poslanik i predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti i funkcioner SNS-a, stavljen je na „crvenu listu" Interpola zbog sumnji da je učestvovao u zločinima kod Đakovice. Pod sličnim optužbama nalazi se i general Ljubiša Diković, aktuelni načelnik Generalštaba Vojske Srbije.

Plasiranjem takvih informacija o bezbrojnim srpskim zločinima, Vučić i njegovi strani mentori nameravaju da kreiraju atmosferu u kojoj će i nacionalisti priznati da je NATO bombardovanje bilo opravdano.

Uporedo s tim manipulacijama, Vučić priprema uslove za održavanje referenduma za promenu Ustava. Pre svega, potrebno je promeniti Preambulu koja utvrđuje da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije", da ima „položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije" i da su „ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite interese Srbije na Kosovu i Metohiji".

Upravo te definicije autori Ustava iz 2006. i građani koji su na referendumu podržali te stavove istakli su kao osnovnu ustavopravnu vrednost. Međutim, takvu Preambulu Vučić danas smatra preprekom koja sprečava usmerenje Srbije prema evropskim integracijama i napretku.

Preko svojih saradnika i saveznika, premijer upozorava da bi Srbija, ako ne promeni Ustav, i ako se ne odrekne Kosmeta, ušla u „novu katastrofu" i „samouništenje". Otvoreno, bez uvijanja, bivši velikosrpski radikal, koji je i sam glasao za aktuelni Ustav, danas tvrdi da ga stavovi iz Preambule onemogućavaju u vođenju „adaptivne politike" i nameću mu principe koji „uništavaju efikasnost Srbije", „našu budućnost", a da pri tome „ne pružaju nikakve šanse da se povrati izgubljeno Kosovo i Metohija".

Za čudo, Vučić je u ovom slučaju sasvim u pravu. Ustav ga sprečava da dokrajči Srbiju. Zato će Ustav stradati.

Iako istraživanja pokazuju da čak 80% građana smatra da je Kosovo deo Srbije, u Narodnoj skupštini nema nijednog poslanika koji zastupa takav stav. Jednoglasno, sve stranke zastupljene u parlamentu prihvataju uslove koje nameću SAD i EU, pa i taj da se Srbija odrekne Kosova. Tiho, ali uporno, protivi se samo predsednik države. Samo Tomislav Nikolić obaveštava javnost o zamci koja se priprema referendumom za ustavne promene. Iako ne udara žestoko kao nekada, kada se zalagao da se Kosovo brani oružjem do poslednjeg Srbina, Nikolić nije spreman da prizna nezavisnost albanske države na „srpskoj svetoj zemlji".

Posle svega što je radio u poslednjih šest-sedam godina, teško je verovati da su ovakvi Nikolićevi stavovi motivisani samo iskrenim patriotizmom. Mnogo je izvesnije da se rukovodi praktičnijom potrebom.

U opštoj apatiji, u kojoj se opozicione stranke ponašaju kao deonička društva u kojima Vučić ima većinski paket akcija, Nikolićeve patriotske igre zaista mogu da mu vrate status lidera svih Srba s jačim nacionalnim nervom i da s lakoćom osvoji podršku velikog korpusa glasača koji trenutno lebdi u beznađu, između Šešelja, DSS i Dveri.

Da gura u tom smeru, potvrđuje i Nikolićeva podrška Rusiji. Bez obzira na brojne zahteve predstavnika Evropske unije, predsednik Srbije odbija da zaoštri odnose s Rusijom. Naprotiv, pozvao je i ugostio Vladimira Putina, organizovao svečanu vojnu paradu u Beogradu i išao na moskovsku proslavu Dana pobede.

Ne samo zbog tih postupaka, Nikolića ruski državnici doživljavaju kao „svog čoveka". Pored transparentnih izraza poštovanja, Rusi su spremni i na konkretnu saradnju s Nikolićem.

Jedan od istaknutijih moskovskih tajkuna, koji se istakao finansiranjem institucija Novorusije, na Putinovu preporuku nedavno je s Nikolićem sklopio dogovor o uzajamnoj pomoći. Taj bogataš je zainteresovan za investicije u srpskoj privredi, ali u medijima.

Nikolić mu je, navodno, obećao pomoć u kupovini Televizije Hepi, čiji vlasnik je Predrag Ranković Peconi. Interes je obostran. Rusima su potrebni mediji preko kojih će srpsku javnost obaveštavati o svojim pogledima na krizu u Ukrajini, odnosima prema NATO savezu, pa i o Kosovu i Metohiji. S druge strane, Nikolić zna da će mu, bez medijske podrške, s istekom predsedničkog mandata isteći i rok političkog trajanja, a sve ukazuje da mu se ne ide u penziju.

Tomislav Nikolić je napravio dve velike stranke. Radikalnu je već prežalio, ona odumire prirodnim putem. Bolja budućnost ne čeka ni Srpsku naprednu stranku. Vučićev agresivni diletantizam rasterao je finansijere, a ni reketiranje tajkuna više ne daje željene rezultate.

Bez para a s mnogo gladnih funkcionera i članova, SNS je upala u haos. Od 170 opštinskih odbora, s više od 80 upravlja beogradska centrala preko poverenika. U pojedinim gradovima – Niš, Užice, Vršac – SNS se pocepala na „nikolićevce" i „vučićevce". Jednostavno, prenaduvani balon se rasprsnuo, ni svemoćni vođa više ne može da lažnim obećanjima i brutalnim pretnjama održava zabludu o snazi SNS-a.

Na opštu žalost, Vučić je još jak u medijima, preko kojih pokušava da zaustavi pad stranačkog i ličnog rejtinga. Iako ne propušta priliku za kampanjske napade na Bojana Pajtića i Ivicu Dačića, dvojac koji mu smeta, najžešću hajku vodi protiv Nikolića.

Dok se Vučićeva prva supruga Ksenija ponosni mobilnim telefonom „Vertu", koji košta preko 7.900 evra, a njena naslednica Tamara dijamanstkom narukvicom od 130.000 evra, režimski mediji svakodnevno čereče predsednika i njegovu porodicu, analiziraju cene haljina, cipela, automobila…Napade, u kojima često učešće uzimaju i pojedini ministri, Vučić i Nikolić javno amortizuju bajkama o korektnoj saradnji.

– Tomislav Nikolić ima našu podršku, ali ne i bezrezervno poverenje. Ako se odluči na novi politički početak i suprotstavljanje Vučiću, može da računa na nas – kaže za „Tabloid" jedan od visokih funkcionera Socijalističke partije Srbije i dodaje: – Ipak, moramo da budemo oprezni. Ne samo za nas, nego i za celu Srbiju bilo bi tragično kad bi se pokazalo da su Vučić i Nikolić u dogovoru igraju ovu igru. Kao, Vučić je evropejski fanatik, a Nikolić rusofil, pa samo, kao kečeri, glume rvanje.

Na svoj, podao i podrugljiv način, Vučić je u razgovoru s jednim stranim novinarom otkrio da nije kečer nego predator. Na pitanje da li je tačno da će SNS na sledećim predsedničkim izborima kandidovati ministarku Zoranu Mihajlović, premijer je odgovorio: „Ne znam ko će biti kandidat, znam samo da Srbiji treba novi predsednik".

Dakle, Nikolić nema mnogo opcija, ako ne želi u penziju, moraće da se odluči: ili da se bori za prevlast u SNS ili da, što je mnogo izvesnije, osnuje novu stranku. Snage ima, imaće i finansijere, kao i birače.

Pored političkih, ima i lične, pa i porodične motive. Osnovao je SNS, doveo je na vlast i završio na margini, bez realnog uticaja i moći. U politiku je uveo i sina Radomira, tako da sada ima razlog više da nastavi s borbom.

Uostalom, Vučićevo vreme je isteklo. Nepotrebno brz, nametljiv i agresivan, u skladu sa svojim karakterom, diktator je sagoreo u želji da vlast čuva uništavanjem svih i svega oko sebe.

Uzalud sve vesti RTS-a i Pinka počinju i završavaju s njegovim likom, uzalud se smeška i mršti na svakoj naslovnoj strani beogradskih dnevnih novina, građani ga više ne doživljavaju kao državnika, nego kao sablasnog klovna čija predstava gubi privid komedije i poprima razmere nacionalne tragedije.

S druge strane, iako trenutno nema stranku i medije, Tomislav Nikolić je sačuvao dovoljno kredibiliteta za novi početak. Bez obzira na generacijsku razliku, očigledno je da će Nikolić politički nadživeti Vučića. Nikolićev opstanak na političkoj sceni, a posebno u vlasti, ne može da garantuje bolju budućnost Srbije, ali pola greha će mu biti oprošteno kad Vučića najuri u prošlost.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

NI GLADNOM NE DAJU DA JEDE: BUDUĆNOST RADNIKA NESIGURNA, PA SU I KRITERIJUMI ZA KORISNIKE NARODNIH KUHINJA POOŠTRENI!!

 

Samo zbog aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom u Srbiji će u naredne dve godine bez posla ostati još 100.000 koji će se pridružiti armiji nezaposlenih koja je zvanično dosegla broj od preko 760.000 ljudi. Onaj ko u Srbiji ostane bez posla ne može da računa ni na kakvu državnu pomoć. U najboljem slučaju nekoliko meseci dobija naknadu za nezaposlene koja je obično manja od minimalca. Zbog raznih administrativnih prepreka broj korisnika ove naknade ne dostiže ni 10 odsto ukupnog broja zvanično prijavljenih nezaposlenih.

 

                   Milan Malenović

 

Bez obzira na sve pokušaje veštačkog održavanja preduzeća u životu, država će najkasnije do kraja leta morati da objavi kako nema rešenja za oko 175 firmi sa preko 55.000 radnika, što je samo jedan manji deo preduzeća koja ove godine moraju da se zatvore.

Za početak odabrana su preduzeća u postupku restruktuiranja koji mora da bude okončan, a njima treba dodati i radnike preduzeća koja su već sada u procesu privatizacije, ali za koje nema zainteresovanih kupaca.

Neće mnogo bolje proći ni radnici onih firmi koje budu uspele da se privatizuju, jer većina kupaca želi preduzeće, a ne njegove zaposlene.

Važeći Zakon o radu za koji svi osim ministra za rad Aleksandra Vulina tvrde da je za radnike najgori u istoriji Srbije, predviđa veoma jednostavan način rešavanja viška zaposlenih: dovoljno je da poslodavac smatra kako mu je određeni radnik višak i da ga otpusti uz davanje minimalne otpremnine (ako na računu firma uopšte ima para), koja se obračunava na osnovu minulog rada samo u toj firmi, ne i u odnosu na celokupni minuli staž.

Država je poslodavac u firmama koje usled neuspele privatizacije odlaze u stečaj, a zatim u likvidaciju. Za 188 preduzeća sa ukupno nešto manje od 5.000 zaposlenih država je već procenila da nema realnih mogućnosti da budu privatizovana i da moraju u stečaj, tako da zaposleni u njima sada mogu da biraju jedino između "socijalnog programa" i neizvesno iščekivanja da se u poslednjem momentu ipak desi neko čudo i preduzeće preživi.

Za "socijalni program", odnosno za uzimanje otpremnine od po 200 evra za svaku godinu provedenu u preduzeću koje se napušta, do sada se odlučilo 2.574 radnika, odnosno njih oko polovina od ukupnog broja.

Neki su odbili, jer su ucenjivani da se istovremeno odreknu naplate zaostalih plata, a neki još nisu ni obavešteni. Prema računici Ministarstva rada i socijalne politike, svaki radnik će u proseku dobiti po 4.500 evra.

Uzimanjem otpremnine, radnik se u Srbiji odriče svih ostalih prihoda koji mu po zakonu pripadaju kada ostane bez posla. Pomoć za nezaposlene u ovoj državi je nešto što skoro niko ne dobija, a i oni koji imaju tu "sreću" da nešto para dobiju, teško da od toga mogu da prežive.

Po procentu nezaposlenih koji primaju novčanu naknadu od Nacionalne službe zapošljavanja (NSZ) Srbija je skoro na afričkom nivou. Po poslednjim podacima u Srbiji svega 8,8 odsto nezaposlenih prima novčanu naknadu, a od evropskih zemalja iza nas su jedino Albanija, Makedonija i Bosna i Hercegovina. U Crnoj Gori naknadu prima 35,6 odsto nezaposlenih, Hrvatskoj 20 odsto, Rumuniji 35,6 odsto, a Bugarskoj 25,6 odsto, dok je, među evropskim zemljama, najveća pokrivenost u Nemačkoj i Austriji i iznosi oko 90 odsto.

Nezaposleni u Srbiji može u najboljem slučaju, ako uopšte nešto i dobije, da računa na dobijanje naknade u periodu od tri meseca do godinu dana (izuzetak čine oni kojima do penzije nedostaje manje od dve godine, koji sve vreme mogu da primaju naknadu) i to između 80 i 180 odsto minimalne zagarantovane plate u Republici.

Od dobijanja naknade su izuzeti svi oni koji sporazumno ili samovoljno raskinu radni odnos ili su pri napuštanju preduzeća dobili otpremninu. U slučaju dobijanja otpremnine, država se obavezala da otpuštenom radniku daje naknadu za nezaposlene samo u visini razlike između dobijene svote i onoga što bi se dobilo od NSZ-a, ali pošto su otpremnine po pravilu tako podešene da pokrivaju ceo period u kome bi se dobijala naknada, to znači da bivši radnici ne dobijaju od države ni dinara od para koje su godinama uplaćivali u fond za nezaposlene.

Otpremnine se isplaćuju u neto iznosu, ali pošto nisu mesečna zarada, na njih se ne plaćaju doprinosi, tako da radnik koji se odluči za takozvani "socijalni program" mora da računa sa tim da mu ubuduće neće biti uplaćivana penzija.

Zbog u proseku 4.500 evra, koji ni u siromašnoj Srbiji ne predstavljaju novac sa kojim može da se započne neki ozbiljniji samostalni posao, radnik rizikuje svoju i budućnost svoje porodice u vremenima koja dolaze, a u kojima iz zdravstvenih razloga ili zbog starosti neće moći da radi. O ovome malo ko razmišlja, a najmanje republička Vlada čiji osnovni zadatak bi upravo trebalo da bude da štiti narod.

Kao da ovo samo po sebi nije dovoljno da do kraja izgladni ono malo građana koji su nastavili da žive u ovoj zemlji, Vlada kroz najnovije izmene i dopune Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti dodatno smanjuje visinu naknade za nezaposlene time što određuje drugačije obračunavanje osnovice kojim se ona umanjuje.

U kriznim vremenima, kao što su ova, ozbiljna država mora da povuče dva poteza: prvo da proširi i ojača socijalnu mrežu kako bi sprečila gladovanje stanovništva, a da zatim povećanjem investicija pokrene privredu i poveća zaposlenost. Naprednjačka Srbija čini upravo sve suprotno od ovoga.

 

       Ankete i trikovi

 

Umesto da štiti radnička prava samozvani levičar Aleksandar Vulin, na žalost ovog naroda danas na mestu ministra za rad, ne tako davno je predlagao da se svaka pomoć nezaposlenima uslovi time da je primalac – zasluži.

Kao da nije dovoljna zasluga to što je trenutno nezaposleni godinama od svoje plate uplaćivao doprinose od kojih je jedan deo išao u fond NSZ-a iz koga se isplaćuju naknade nezaposlenima, Vulin je insistirao na radnom angažovanju onih koji od države traže naknadu za nezaposlene ili socijalnu pomoć?!

U oktobru mesecu je Vlada donela uredbu kojom je suspendovala i Ustav i sve relevantne zakone i odredila da svi radno sposobni korisnici socijalne pomoći moraju da se odazovu pozivu centra za socijalni rad i da prihvate zaduženje koje im se odredi.U slučaju odbijanja sledi prvo umanjenje ionako mizerne socijalne pomoći, a u ponovljenom slučaju i njeno ukidanje.

U većem delu države centri za socijalni rad su iz različitih, formalnih razloga odbili da primene ovu uredbu, ali je ona ponegde i zaživela.

U Smederevu se za poslednje dve godine broj nezaposlenih povećao, ali je broj osoba koje imaju pravo da koriste Narodnu kuhinju prepolovio – sa preko 1.000 sveo se na svega njih 500. Razlog za ovo je drakonsko pooštravanje uslova za dobijanje potvrde o pravu na uzimanje jednog besplatnog obroka dnevno (i to samo radnim danima). Između ostalog traži se i potvrda da je korisnik radno angažovan!?

Onaj ko radi, valjda, prima i platu, pa mu oskudni obrok iz kazana Narodne kuhinje nije neophodan. Smederevska birokratija, očigledno, misli drugačije.

Za celu ovu godinu u budžetu je predviđeno svega 16 milijardi dinara za otpremnine radnicima koji će ostati bez posla pošto im se preduzeća gase, ali i za pomoć onima koji bi da pobegnu iz nezaposlenosti kroz program samozapošljavanja. To je sva državna investicija u nova radna mesta u ovom vremenu nezabeležene privredne krize.

Prosečna predviđena otpremnina od 4.500 evra po radniku taman je dovoljna da se opremi jedan kiosk ili mala bakalnica. Ako nezaposleni još mora da plaća i kiriju za lokal u kome bi da privređuje, pomenuta suma mu nije dovoljna ni za jedan mesec rada. Toliko o državnim investicijama za pomoć nezaposlenima.

Još je gora situacija kod investicija lokalnih samouprava u programe samozapošljavanja. Broj korisnika je smešno mali, a birokratska procedura za dobijanje para toliko komplikovana, da to već na samom početku odbija mnoge koji bi se prijavili.

Konačno, kada uspe da prikupi i priloži svu neophodnu dokumentaciju "srećni" nezaposleni dobije svotu novca koja mu je jedva dovoljna da otvori ulični štand za prodaju švercovane robe, ali je zauzvrat obavezan da sebi najmanje godinu dana uplaćuje doprinose i porez na dohodak, od kojih para on faktički sa sve kamatama vraća ovu takozvanu "bespovratnu" pomoć.

 

       Država je potpuno zaboravila na narod, koji je za nju samo       opterećenje.

 

Umesto da počnu zaista da pomažu narod da preživi i da pokrene neki posao od koga bi mogao da se izdržava, aktuelni vlastodršci su pribegli spinovanju i izmišljanjem statističkih podataka od kojih razumnom građaninu može samo da pripadne muka. Ponovo vlast priča o navodnom padu stope nezaposlenosti, iako i Međunarodni monetarni fond govori sasvim suprotno.

Prvo treba razlučiti realnu stopu nezaposlenih od anketne i administrativne. Administrativna stopa nezaposlenih se dobija tako što se saberu prijavljeni nezaposleni i zaposleni građani, pa se taj broj podeli sa brojem nezaposlenih.

U ovom slučaju ostaje jedan veliki procenat stanovništva izvan statističkog posmatranja, a to su oni koji su nezaposleni, ali iz nekog razloga nisu obuhvaćeni evidencijom Nacionalne službe zapošljavanja.

Administrativna stopa nezaposlenosti je, međutim, najbliža onoj realnoj koja se dobija tako što se ukupan broj radno sposobnog stanovništva podeli sa brojem prijavljenih zaposlenih – razliku čine nezaposleni. I ovako po administrativnoj metodi umanjen broj nezaposlenih je u prošloj godini iznosio strašnih 30 odsto.

Do anketne stope nezaposlenosti se dolazi istraživanjem reprezentativnog uzorka, ali u skladu sa definicijama zaposlenih i nezaposlenih lica koje koristi Međunarodna organizacija rada.

Anketna stopa nezaposlenosti u trećem kvartalu 2014. u Srbiji je iznosila 17,6 odsto?! Između ostalih trikova, dovoljno je da neko u prethodnom mesecu bude jedan jedini dan radno angažovan, pa da statistički od nezaposlenog postane zaposlen.

Eto jednog bitnog dometa Vulinove ideje o prisilnom zapošljavanju.

Tako je vlast kao povećanje zaposlenosti prikazala rast od dva odsto uplata u PIO fond, ali je prećutala da je do tog rasta došlo administrativnim putem, tako što je novac sa računa Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje prebačen na račun PIO fonda kako bi se obezbedila isplata penzija.

Mešetareći dalje sa anketnim putem dobijenim rezultatima, vlast Aleksandra Vučića dolazi do zaključka kako broj nezaposlenih opada, a uskoro će narod da ubeđuje kako uopšte ni nema nezaposlenih, a oni nesrećnici koji kopaju po kontejnerima u potrazi za parčem hleba su obični plaćenici tajkuna koji bi da sruše ovaj režim.

Sve matematičke operacije mogu da se provere obrnutim redosledom, tako da se tačnost rezultata sabiranja vidi i kada od dobijenog rezultata odbijemo jedan broj koji smo sabrali i vidimo da li je preostao drugi sabrani broj.

Upoređivanjem realnih brojeva koje daje Zavod za statistiku sa procentima izraženim u vezi broja nezaposlenih u odnosu na ukupno radno sposobno stanovništvo vidimo da se broj radno sposobnih iz meseca u mesec smanjuje. To nije nemoguće, jer neki odlaze u penziju, drugi nestaju po nekom birokratskom razlogu iz evidencije NSZ-a, a dosta je i onih koji napuštaju zemlju u potrazi za srećom ili umiru od iznemoglosti i gladi.

Upravo zbog ovih poslednjih vlast bi trebalo manje da se hvali navodnim uspehom i smanjivanjem nezaposlenosti.

 

      A 1. Markovo štimovanje bilansa

Nezaposleni, koji su godinama uplaćivali u fond NSZ-a, u najboljem slučaju mogu da računaju sa kratkotrajnom pomoći u iznosu od 80 odsto najmanje zagaarantovane plate. Za razliku od njih, miljenici i poslušnici vlasti dobijaju daleko više.

Članovi Internet tima Srpske napredne stranke koji su se iskazali u pljuvanju po političkim neistomišljenicima i u veličanju lika i dela Aleksandra Vučića, dobili su od stranke dobro plaćene poslove u javnim preduzećima ili državnim organima. Pojedinci čak nastavljaju da aktivno rade za IT tim čak i u radno vreme u instituciji u kojoj su zaposleni i gde dobijaju platu iz budžeta u koji uplaćuju svi građani Srbije.

Oni koji iz nekog razloga nisu našli uhlebljenje u administraciji, a takvih je četrdesetak, od stranke mesečno dobijaju po 200 evra i jedan obrok dnevno, što je više od republičkog minimalca i za 50 odsto više od zagarantovane najniže naknade za nezaposlene. Novac je obezbeđen iz crnih fondova nastalih uzimanjem sredstava iz prispele pomoći za nastradale u prošlogodišnjim poplavama.

Direktor Vladine kancelarije za pomoć i obnovu poplavljenih područja Marko Blagojević ranije se proslavio nameštanjem anketnih rezultata o popularnosti političkih stranaka. Danas štimuje bilanse Kancelarije kojoj je na čelu.

Po njegovim poslednjim nastupima u javnosti vidi se da je Kancelarija isključivo sprečavala zloupotrebe pomoći od strane građana. Niko se, međutim, nije bavio pitanjem tačnosti izveštaja o pristiglom novcu, odnosno činjenicom da nije sav pristigli novac zvanično evidentiran.

Grupa Srba iz Australije je još prošlog leta ukazala na to da je objavljeni izveštaj o prilivu australijskih dolara u Fond za pomoć postradalima netačan i da je sa ovog kontinenta poslato desetak puta više para i to samo od naših iseljenika (ne računajući pomoć australijskih državnih institucija). Niko se do danas od zvaničnika nije oglasio povodom ovoga.

Pare su nestajale i iz drugih donacija i najveći deo njih je završio u džepovima funkcionera na vlasti, a sada se ostatak preko bivšeg frizera iz Loznice, Slaviše Mićanovića, u gotovini isplaćuje naprednjačkim botovima.

 

       A 2. Proizvodnja nove sirotinje

Međunarodna organizacija rada (MOR) je oštro kritikovala sve zemlje, među kojima je i Srbija, koje u vremenima privredne krize smanjuju izdvajanja za socijalnu zaštitu i naknadu za nezaposlene.

"Teret sređivanja budžeta prebačen je na stanovništvo u trenutku kada je teško pronaći posao, pa je podrška potrebnija nego ikad", istakla je direktorka odeljenja za socijalnu zaštitu MOR-a Izabel Ortiz, ukazujući da je zaštita nezaposlenih, penzionera i nesposobnih za rad od 1947. prihvaćena kao univerzalno ljudsko pravo.

U Srbiji izdvajanja za pomoć nezaposlenima iznose tri odsto bruto domaćeg proizvoda, što je manje nego u većem delu bogatih zemalja, ali više nego u nekim zemljama regiona poput Crne Gore, Bugarske i Rumunije gde, međutim, i do tri puta veći procenat nezaposlenih dobija naknadu.

Sa druge strane, za penzije i druge vidove podrške penzionerima izdvaja se u Srbiji oko 13 odsto BDP-a, što je u samom vrhu i među zemljama s visokim prihodima, a na prvom mestu među zemljama sa srednjim prihodima, među koje je Srbija svrstana, zajedno sa Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Makedonijom, Albanijom, Mađarskom, Bugarskom i Rumunijom. Kako su penzije ovde mizerne, jasno je da je bruto domaći proizvod Srbije u odnosu na broj stanovnika prenizak, što samo po sebi dovoljno govori o "uspešnosti" ekonomske politike ove i svih ranijih vlasti.

Države koje nisu u boljem položaju od Srbije, kao na primer Makedonija, kao jedan od vidova pomoći socijalno ugroženom stanovništvu donele su zakone o otpisu dugova prema javnim preduzećima, kao što je, na primer, EPS. Neke su otišle i korak dalje, kao Mađarska, pa su bankama naložile otpis dela duga za kamate na uzete kredite. U Srbiji u međuvremenu plene i kuće nezaposlenima koji duguju za struju, stvarajući tako nove socijalne probleme i beskućnike.

 

      A 3. Zatvaranje još 500 preduzeća

Međunarodni monetarni fond je prognozirao porast nezaposlenosti u Srbiji do kraja ove godine. Na ovo je republička Vlada spremno odgovorila promenom obračuna osnovice plate (kako bi se još više smanjilo izdvajanje za naknade nezaposlenima), kao i novim prepravljanjem statističkih rezultata.

Koristeći anketni metod izračunavanja stope nezaposlenosti u Srbiji, MMF je zaključio kako je krajem 2014. godine bez posla bilo 19.7 odsto radno sposobnog stanovništva Srbije. Po istom tom metodu, krajem ove godine, a po predviđanju MMF-a, ovde će bez posla biti 20,7 odsto stanovništva sposobnog za rad, dok će na kraju 2016. ta stopa iznositi čak 22 odsto. Realno je već sada jedna trećina stanovnika bez regularnog zaposlenja.

Stopa siromaštva je u Srbiji na kraju 2014. godine zvanično iznosila zastrašujućih 24,6 odsto, a novim Vladinim merama ona će još više rasti, bez obzira na svu statističku kozmetiku kojom pokušava da se sakrije činjenica kako u stvarnosti polovina stanovnika Srbije već danas živi ispod granice siromaštva.

Po dogovoru sa MMF-om Srbija do kraja godine mora da zatvori preko 500 preduzeća sa oko 30.000 radnika. Smanjenjem broja zaposlenih u javnom sektoru bez posla će ostati još oko 50.000 ljudi, dok će privatizacijom javnih preduzeća na biro rada biti poslato najmanje 27.000 radnika.

Sve u svemu, samo po aranžmanu sa MMF-om do 2017. godine oko 100.000 građana Srbije ostaće bez posla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SEZONSKI DOZIRANA SRPSKA KULTURA U NOĆNOM MASKENBALU!!

 

Kako je zahvaljujući "demokratskim tekovinama" i kleptokratskim "promenama" sistematski urnisana muzeologija u Srbiji. Kako je rimska izreka Hleba i cirkusa (igara) postala stvaralački lajtmotiv naše muzeologije. Kako je na najgori mogući način potvrđena narodna poslovica da riba smrdi od glave. Kako je pseudokulturni bašibozuk uzurpirao kulturu. Kako je bizarna nevladina organizacija uzurpirala muzeologiju u Srbiji. Da li uskoro predstoji otvaranje Muzeja propalih direktora muzeja. Ko bi trebao da dobije nagradu za životno delo i počasno mesto u njemu.

 

                      Stanislav Živkov

 

U normalnom svetu manifestacija Noć muzeja (poznata takođe i kao Duga noć muzeja) predstavlja kulturni događaj u organizaciji muzejskih kuća i drugih kulturnih institucija kojem je glavna odlika da su muzejski i drugi izložbeni prostori otvoreni do kasno u noć te da je ulaz potencijalnim posetiocima slobodan ili uz minimalnu novčanu naknadu koja im omogućava posetu ne samo jednog muzejskog ili izložbenog prostora već više njih.

Prva Noć muzeja održana je u Berlinu pod nazivom Lange Nacht der Museen 1997. godine. Zbog izuzetnog interesa i načina na koji je ideja o samom događaj realizirana ubrzo se proširio na više institucija i različitih gradova širom Evrope pa i sveta.

Ovo sve važi za bilo koju iole normalnu zemlju u kojoj država normalno funcioniše ali s obzirom da mi već duži niz godina živimo u krajnje nenormalnoj državi u kojoj je sve doslovce okrenuto na tumbe, onda ni najmanje ne čudi što se manifestacija Noć muzeja doslovce pretvorila u ispunjenje starorimske izreke panem et circenses odnosno hleba i igara (u doslovnom prevodu sa latinskog hleba i cirkusa).

Naime ova veoma popularna metafora odnosi se pre svega na sve za metode kojima neka vlast osigurava podršku stanovništva tako što obilno zadovoljava njegove kratkoročne interese i nevažne potrebe, a nauštrb dugoročnih interesa, odnosno da bi mu skrenula pažnju s daleko važnijih problema.

Naravno ovde nije u pitanju nikakva vlast nego interes pseudokulturnog bašibozuka kome je jedino važno ne da vidi nego da negde bude viđen a to negde upravo mora da bude nešto po svaku cenu pomodno i još gore politički podobno, sve u skladu sa ciljevima udruženog zločinačkog poduhvata urnisanja kulture sa jedne, i punjenja džepova članovima nevladinih organizacija.

 

      Selebriti i rijeliti…

 

Inače u široj javnosti je malo poznato da izraz Hleba i cirkusa (igara) zapravo potiče iz satiričke pesme rimskog pesnika Juvenala s početka 2. veka u kojoj se on žali na apatiju građana Rima, koji su zahvaljujući podeli besplatnog hleba te sve većim zanimanjem za raskošne gladijatorske igre i druge javne spektakle u organizaciji države, izgubili svaki interes za politiku i brigu o javnim stvarima, odnosno prepustili je carevima i njihovim birokratskim klikama.

U današnje vreme se taj izraz često koristi i za kritiku masovnih medija koji sve manje služe javnosti, a sve više se vode za profitom kroz tzv. infotainment, odnosno insistiranje na trivijalnim temama kao što su, sportska takmičenja, život celebritija i realiti emisije, a nasuprot ozbiljnih društvenih, ekonomskih političkih i kulturnih problema društva.

Sve to naravno još više važi za muzeologiju koja je u periodu nakon tzv demokratskih, bolje rečeno kleptokratskih promena temeljno urnisana pre svega zahvaljujući sistematskom urnisanju drušva zahvaljujući činjenici da su tzv demokratske snage čitavo društvo pretvorile u najobičniju međustranačku buvlju pijacu .

Na takvoj pijaci se trguje direktorskim mestima po stranačkom ključu, a takođe je, barem što se muzeologije učinjeno sve da se važeći Zakon o kulturnim dobrima u što većoj meri derogira i sistematski krši samo kako bi se na mesto direktora muzeja i drugih kulturnih ustanova doveli stranački poslušnici, diletanti, raznorazne plavuše kojima zapravo uopšte nije stalo do muzeologije i zaštite kulturnih dobara.

Njima je u osnovi pre svega rešavanje svojih egzistencijalnih problema kao što su bigamija, nimfomanija, impotencija, slugeranjstvo, pretvaranje muzeja u šoping mol, nameštanje poslića kumovima, braći i sestrama, ljubavnicima, mužu, integracija nevladinog sektora u ustanove kulture, promocija savremenog stvaralaštva, sadomazohizam, pretvaranje umetnosti u omaž Aušvicu, struganje smrdljivih koščurina, dovlačenje kubika zemlje ili ruševina u galerije…

Sve je to moguće samo zahvaljujući činjenici da se od strane samih gradskih uprava sistematski organizuje kršenje zakona o kulturi, odredbi o potrebnoj stručnoj spremi, o obaveznom stručnom ispitu kako bi sve to bilo jako moderno i jako poželjno a muzeologija pretvorila u servis za ispunjavanje najsumanutijih želja raznoraznih kulturtregerki, feministkinja, komunista -pseudo konvertita, nevladinog sektora i ostale nadrikulturne razularene bande.

A pri tome, republičko bilo pokrajinsko ministarstvo kulture ne može da reaguje i spreči nezakonita imenovanja ili izmene statuta i sistematizacija iz prostog razloga jer se zahvaljujući našem višesranačkom sistemu u kome zapravo ne postoje političke stranke već stranke lokalnim samoupravama omogućava da svi nezakoniti opšti akti dobiju status svetih krava i nedodirljivosti.

Na taj način se omogućava da se izmenama sistematizacija načisto srozava kriterijum stručnosti pa recimo nakon magistra nauka izmenama sistematizacije za isto radno naprasno bude neophodna srednja stručna sprema a da radnik zapravo nema ni to već svega 3 razreda srednje škole ali je zato politički podoban pa onda još ode na političku funkciju u opštinu a radno mesto drži rezervisano.

Uostalom sve ove svinjarije postale su najnormalnija stvar iz prostog razloga jer se na najgori mogući način potvrdilo pravilo da riba smrdi od glave o čemu najbolje govori primer naše najuglednije muzejske ustanove Narodnog Muzeja koji je zahvaljujući sprezi raznih štetočina koje do danas ni zašta nisu odgovarale maltene totalno fizički uništen.

Iz razloga jer je za potrebe realizacije udruženog zločinačkog poduhvata u režiji kumovsko -švalersko -žuto-rotarijanskog poduhvata „rekonstrukcije" najpre nekadašnji pomoćnik ministra kulture Jovan Despotović, koji je inače svojedobno najuren iz Muzeja savremene umetnosti, na predlog ražalovane direktorke dr Cvjetičanin Tatjane dozvolio da se muzej zatvori kao bi se natenane mogla straćiti gomila novca na Cvjetičankine najluđe ideje, haljine koje je o trošku muzeja kupovala na putovanjima u inostranstvu ili uzimala umesto naknade za najam prostora i još za to, poput Elene Čaušesku po narudžbini Demokratske stranke ili kao pratilja Borisa Tadića i njegove belosvetske kamarile dobijala raznorazne nagrade u zemlji i inostranstvu.

 

      Dizanje kose na ćebetu

 

Inače , po svemu sudeći, već pomenuti Muzej savremene umetnosti daleko je bolje funkcionisao pod upravom Radisava Trkulje nego pod sadašnjom direktorkom Branislavom Anđelković Dimitrijević, koja je na to mesto došla ne zbog svojih navodnih muzeoloških zvanja, već kao snajka Vojina Dimitrijevića, čijem je sinu Branislavu Dimitrijeviću Sonja Liht svojedobno otvorila skaredni Centar za savremenu umetnost, najpoznatiji po tome što su sorošovske pare arčene na budalaštine i pseudoumetničke svinjarije, a sam Dimitrijević je kasnije, u vreme dok je bio pomoćnik ministra kulture, nastavio u istom stilu pa je recimo ozloglašenom pseudoumetniku i obožavatelju kanibalizma Zoranu Todoroviću iz kase ministarstva dao 100.000 eura kako bi na venecijanskom Bijesranju 2009. godine organizovao degustaciju pihtija od hirurškog otpada nakon obrezivanja dečaka, pranje ruku sapunom skuvanim od sopstvenog sala i još prodavao po 200 eura ćebiće istkane od ljudske kose!

Inače, bračni par Dimitrijević & Anđelković straćio je neverovatne količine novca ni našta, a Anđelkovićka se u samom muzeju, recimo, proslavila šikaniranjem pojedinih kustosa i odbijanjem da prizna zaslužena muzejska zvanja muzejskim stručnjacima, iz prostog razloga jer su, tokom svojih karijera, za razliku od nje, nešto i uradili!

U isto tu kategoriju spada i policijska snajka, Tijana Palkovljević koja je u poslednjih nekoliko godina temeljno uspela da urniše nekada uglednu ustanovu Galeriju Matice Srpske u kojoj je zavela strahovladu, a kao najvidljiviji rezultat njene strahovlade je skandalozan otkaz noćnom čuvaru Momiru Nikiću samo zato jer je gledao televiziju!

Inače, sadašnja direktorka Tijana Palkovljević, inače, nekadašnji galerijski pedagog, uz svesrdnu saradnju penzionerke Branke Kulić i izvesne Dobrile Jerkov, inače majke portparolke DS-a Aleksandre Jerkov, naveliko kopira sve štetočinstvo koje je napravila prethodna direktorka Branka Kulić, koja je, pak, protežirala svog muža Ratomira i sina Luku, zaposlenog u Muzeju savremene likovne umetnosti Vojvodine.

Tu je, tek, zaposlen čitav niz drugih bizarnih likova i štetočina: izvesna Svetlana Mladenov, koja je zajedno sa kćerkom Sanjom Kojić-Mladenov uspešno urnisala pančevački Centar za kulturu, a ako se zna da je tamo doskora direktor bio izvesni Živko Grozdanić Gera, koji se svojevremeno "proslavio" simulirajući kopulaciju sa Meštrovićevom statuom u Narodnom muzeju, to zaista sve govori i o Geri i o savremenoj umetnosti uopšte!

Naravno tu spada i opskurna vedeta avangarde izvesni Vladimir Kopicl, nazovi avangardni pisac rodom iz Đeneral Jankovića, koji je zabunom zalutao u Novi Sad.

U ovaj zločinački poduhvat arčenja para svesrdno se uključio i izvesni Miodrag Šuvaković, u javnosti daleko poznatijeg pod nadimkom Miško (verovatno jer je i to vrlo in)! Elem, prema podacima sa Vikipedije, rečeni Miško je ex-konceptualni umetnik, a za sve drugo trebalo bi angažovati prevodioce da pojasne šta na primer uopšte znači opis Šuvakovićevog delovanja, koji se, iako sa strukom istorije umetnosti nema ama baš nikakve veze, stalno uvaljuje u raznorazne savete galerija, likovnih kolonija, a još se uz to bavi skribomanijom pišući dibidus nečitke knjižurine.

 

      Žuti fantom u Noći muzeja

 

Naravno, ovakvih nebuloza ima na sve strane, pa recimo treba podsetiti na čuveni slučaj neovlašćenog snimanja zaposlenih i izdavanje lokala u režiji izvesnog Miroslava Zubića u Pirotu naravno u istu tu kategoriju spada i izvesna Lidija Milašinović, na žalost još uvek direktorka Narodnog muzeja u Kikindi, koja je i tamo temeljno uspela da urniše muzej, što ni najmanje ne čudi, jer su direktori svih muzeja postavljeni od političkih stranka koje su na vlasti u gradovima i opštinama, ali u svakom slučaju muzejska struka je u totalnom kolapsu u kome se zato povremeno javljaju i neverovatne situacije poput one u Muzeju Nikole Tesle, koji pod hitno treba pripojiti Muzeju nauke i tehnike, i kome vrlo verovatno uskoro preti izbacivanje iz otete vile koji se lane "proslavio" rekonstrukcijom sobe hotela Njujorker u kojoj je Tesla živeo!

U najmanju ruku ovo je podsećalo na rekonstrukciju spomen soba gde su se nakon II svetskog rata raznorazni prvoborci fotografisali kako bi retroaktivno dokazivali da su bili učesnici NOB-a za vreme rata, a ne samo nakon oslobođenja, a kako bi ipak bilo i nešto autentično.

Muzej Nikole Tesle pretvoren je u svojevrsni nekrofilni klub, samo zato jer zaposleni u tom muzeju nipošto ne žele da vrate urnu sa pepelom Nikole Tesle njegovim rođacima, kako bi je dostojno sahranili, pošto misle da iz te urne, poput onog sanduka iz prvog filma o Indijani Džonsu, zrači neka božanska snaga koja će direktoru tog Muzeja , inače bivšem novinaru Studija B i uredniku RTS, Vladimiru Jelenkoviću verovatno omogućiti da stekne genijalnost Nikole Tesle i nastavi naučno istraživački rad, upravo tamo gde je Tesla stao!

Inače ovaj bizarni lik koji je u muzeologiju zalutao po liniji gradskog komiteta Demokratske stranke u Beogradu, ostaće zapamćen po skandaloznom šikaniranju muzejskih stručnjaka Zorice Civrić i Dubravke Smiljanić na šta niko nikada nije reagovao, ni Ministarstvo ni gradski sekretarijat za kulturu ni osnivač pošto je vrlo očito da Jelenković za nepoznate novinarsko piskaračke zasluge ima status svete krave!

Stoga ni najmanje ne čudi činjenica da je samo u društvu gde se već više od deset godina dešavaju ovakve budalaštine moguća pojava nevladine organizacije Noć Muzeja koja , u skladu sa sveprisutnim pomodnim štetočinskim svinjarijama i ove godine našu javnost maltretira organizovanjem opskurne i izvikane manifestacija pod imenom Noć muzeja samo zato jer je neko negde procenio da je to veoma moderno, a na to su kao svinja na masnu krpu navalili svi mogući i nemogući muzeji galerije i ostale ustanove kulture.

Sasvim je jasno da manifestacija Noć muzeja predstavlja poseban primer prodavanja magle, odnosno drpeža, muljaže i prevare. Naime, dok se u svim normalnim državama organizacijom ovakve manifestacije bave muzejska društva i ministarstvo kulture, kod nas je ova manifestacija zapravo svojevrsni udruženi zločinački poduhvat predvođen privatnom bračno-vanbračnom manufakturom u koprodukciji sa grupicom anonimnih hohštaplera, doživotno propalih studenata i totalnih diletanata okupljenih oko opskurne produkcijsko umetničke grupe Noć muzeja koja, zloupotrebljavajući trud stotina ako ne i hiljada muzejskih radnika, prodajući muda za bubrege, zapravo sebi pravi spomenik za života, pritom dobro zarađuju.

Tako se sasvim jasno vidi da ova opskurna grupica anonimusa samo zahvaljujući opšteprisutnoj ispranosti mozgova i povodljivosti građanstva za svime i svačime, zapravo prodaje kultutregersku maglu i to otrovnu.

Sam "eminentni" sastav umetničko produkcijske kuće Noć muzeja najbolje govori kakva je to zapravo grupica samoreklamera, prodavaca magle i u krajnjoj liniji muzeoloških diletanata jer je sasvim očito da čitava ta klika predstavlja pravi muzeološki balon od sapunice koji bi u svakom normalnom društvu odavno bio probušen, a sapunica prosuta!

Očito je da se ovde radi o dobro uigranoj pseudomuzeološkoj kliki jer je jasno da najopasniji tipovi u njoj sa muzeologijom nemaju ama baš nikakve veze, a svi ti navodno istaknuti članovi umetničko – produkcijske grupe koja okuplja navodne istaknute umetnike, istoričare umetnosti, sociologe kulture i sve one koji se na bilo koji način bave kulturom, a nastala je s ciljem da se kroz kreativne inicijative afirmišu univerzalne kulturne i umetničke vrednosti zapravo sa muzeologijom i strukom zaštite spomenika kulture apsolutno nemaju veze, niti sa osnovnim etičkim principima muzeologije jer svojim štetočinstvima iz godine u godinu sve više urušavaju muzejsku struku! O tome o kakvim se preseravanjima zapravo radi najbolje govori najava za ovogodišnju manifestaciju Mrak muzeja!

 

      Umnožavanje lokacija

 

Leonardu da Vinčiju bilo je potrebno deset godina da naslika Mona Lizine usne, a Džejmsu Kameronu isto toliko da napravi prvi 3D film. Jedna decenija dovoljna je da se tečno progovore tri jezika, precizno izmeri klima određenog područja ili naraste trešnjino drvo što sve zajedno ima međusobne veze kao dupe i milihbrot!

Dalje se navodi: za devet dosadašnjih i predstojeću – desetu Noć muzeja – moguće je napraviti revoluciju u umetnosti, progovoriti jezik kulturnog provoda, postati poznat po prijateljskoj klimi i izrasti u događaj s prepoznatljivom tradicijom.

Povodom ovogodišnjeg jubileja, poželeli smo da opišemo fenomen Noći muzeja u jednoj rečenici: „Majsko veče u kojem se kultura uzdiže u zvezde, publika uzdiše od utisaka, a granice umetnosti i provoda se stapaju u istom sazvežđu".

Međutim, iz godine u godinu postaje sve teže izraziti se rečima, i zato smo prešli na jednačine. Naša formula za spajanje kulture i odličnog provoda sadrži najmanje 10 sastojaka: umetnost + inspiraciju + prefinjen sadržaj + jedinstvenu atmosferu na ulicama + inovativnu formu izlaganja + neobične lokacije + ozarene posetioce + nezaboravne trenutke + odličan provod + poseban i misteriozan faktor X.X predstavlja broj slučajeva u kojima je naš auditorijum ostao bez daha X označava broj posetilaca koji su se (bolje) upoznali čekajući u redu na najposećenijim lokacijama X je umnožavanje nesvakidašnjih lokacija koje su postale deo umetničke ponude X simbolizuje neobjašnjivu energiju koja čini Noć muzeja drugačijom od svih ostalih noći u godini X s razlogom provokativnih sadržaja koji pomeraju granice umetnosti X modnih revija na koje se gledalo kao na vrhunsko umetničko delo X koncerata koji su izmamili osmehe, usklike i radost X performansa koji su naterali posetioce da se zaljube u pokret X vaših i naših fotografija od kojih se može napraviti muzejska postavka na posletku:XX je broj narednih Noći muzeja, koje će vas još dugo, dugo radovati.

 

      Kapitalci i štihovi

 

Sve ovo postaje daleko jasnije ako se u obzir uzme činjenica da je „Noć muzeja" umetničko-produkcijska grupa koja navodno okuplja istaknute umetnike, istoričare umetnosti, sociologe kulture i sve one koji se na bilo koji način bave kulturom, a nastala je s ciljem da se kroz kreativne inicijative afirmišu univerzalne kulturne i umetničke vrednosti.

Osnovna delatnost umetničko-produkcijske grupe jeste osnivanje, organizacija i realizacija manifestacije Noć muzeja. Pored ovoga, bavi se i drugim aktivnostima čiji je zajednički cilj dugoročno povećanje posećenosti muzejskih institucija, kao i povezivanje i saradnja sa sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu.

UPG „Noć muzeja" kroz različite projekte i manifestacije sličnog karaktera okuplja i upošljava ljude koji imaju slična interesovanja.

O tome kakvi su se sve kapitalci svojedobno nakotili u krilu Noći muzeja najbolje govori sledeći primer: Dugogodišnji saradnik ove razularene prevarantske bande bio je izvesni Ivan Stanić, koji, inače rođen 1970, a prema podacima sa sajta www. serbiancontemporaryart. info , još od 1993, dakle punih 19 godina imao status navodnog postapsolventa Filozofskog fakulteta u Beogradu, odsek za Istoriju umetnosti!

Dakle, ako pretpostavimo da su po starom statutu studije istorije umetnosti trajale četiri akademske školske godine, pa potom apsolventski staž još godinu dana, proizilazi da nesretni Stanić fakultet sa manje od dvadeset ispita tokom četiri školske godine, studirao svega 24 godine da bi nakon toga neko vreme uhlebljenje pronašao u Narodnom Muzeju gde ga je zaposlila ražalovana direktorka dr Cvjetičanin Tatjana da bi na kraju završio u stovarištu muzeološkog otpada u Muzeju savremene umetnosti, čini se da su se stekli uslovi za osnivanje jednog potpuno novog muzeja, Muzeja propalih muzejskih direktora gde bi sigurno počasno mesto i nagradu za životno nedelo dobila dr Tatjana Cvjetičanin a redovna godišnja priznanja dodeljivala bi posebna komisija u sastavu Jovan Despotović, Miladin Lukić, Branka Kulić i Branislav Dimitrijević, odnosno sve sami štihovi. Spram sveća i tropar!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOZNIČKI LOBI, UZ DOZVOLU EU SABOTIRA POČETAK RADA NACIONALNE LABORATORIJE ZA KONTROLU HRANE!

 

Veliki skandal u organizaciji Ministarstva poljoprivrede Srbije i šefa misije Evropske unije u Srbiji, Majkla Devenporta, desio se u Batajnici, 9. marta ove godine, povodom otvaranja Nacionalne referentne laboratorije za kontrolu hrane. Istog dana, ispostavilo se da oprema za laboratoriju nije ni stigla, da je negde usput opljačkana i da je Devenport to po svemu sudeći znao, ali je odigrao ulogu koja mu je namenjena. Bruka nije dospela do javnosti zahvaljujući medijskoj blokadi Vučićevih medija, koji ne vole "loše" vesti.

 

                          Vuk Stanić

 

Već godinama, Srbija ne može da opremi nacionalnu laboratoriju u Batajnici zbog pljački i otimanja opreme. Najmanje dva bivša ministra učestvovala su u "dislociranju" donirane opreme. Jedan deo se nalazi u podrumima nekih instituta, a drugi deo koristi bivši ministar Glamočić, sa svojom interesom grupom. Ostatak donacije se smatra nestalim!

Šef misije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport srozao je ugled naddržavne organizacije koju predstavlja (EU) na najniži mogući nivo, kada je 9. marta ove godine, zajedno sa srpskim ministrima, učestvovao u prevari navodnog otvaranja takozvane Nacionalne referentne laboratorije, koja je predstavljena kao "jedinstven, nezavistan i pouzdan centralizovani sistem kontrole hrane".

Naime, uprkos pompezno predstavljenom događaju, veliki deo opreme za nacionalnu laboratoriju koji je donirala EU, nikada nije stigao u Batajnicu! Devenport je ovo morao da zna pre nego što se pojavio na otvaranju. Da li je znao za ovu pljačku ili ne, tek, Majkl Devenport je svečano otvorio nešto što je neki ovdašnji kriminalac (ili grupa njih), oteo.

Pljačka donacija u Srbiji nije ništa novo i nepoznato, ali, u ovom slučaju, zbog pljačke oprema za "referentnu" laboratoriju, oštećena je i Srbija i Evropska unija kao donator, jer će zbog sopstvenih propisa morati da obezbedi novu opremu!

Na dan otvaranja Nacionalne referentne laboratorije, ministarka poljoprivrede, Snežana Bogosavljević Bošković, obratila se javnosti rekavši da je Srbija dobila jedinstven, nezavistan i pouzdan centralizovani sistem kontrole hrane jer je posle 11 godina čekanja, zvanično počela da radi Direkcija za nacionalne referentne laboratorije u Batajnici.

Takođe, istog dana je objavljena i vest da je za izgradnju i adaptaciju objekata u okviru tog kompleksa, opremanje i obuku zaposlenih, Evropska unija uložila oko osam milion evra iz pretpristupnih fondova.

Ministarka Bogosavljević Bošković preuranjeno je istrčala sa izjavom da je "referentna" laboratorija sa ispitivanjima najpre počela fitosanitarna laboratorija, tvrdeći dalje da će, najkasnije do kraja ove godine, početi sa radom i laboratorija za ispitivanje kvaliteta sirovog mleka.

Kada je već pristao da učestvuje u jednom očigledom režimskom cirkusu, ostalo je nejasno, zašto Devenport nije iskoristio priliku i prokomentarisao (makar neformalno) svima znanu činjenicu da je veliki deo donirane tehnologije iz EU, više puta za poslednjih deset godina, nestajao "sa radara"?

Ranije su u Srbiji samo spekulisali o tome gde se oprema nalazi i kako je otišla iz Batajnice. Zbog ovog, široj javnosti malo poznatog skandala, Evropska unija je 2013. godine obustavila sve donacije za spornu laboratoriju.

Možda sve ovo ne znaju građani u nekom zavejanom ili poplavljenom selu u Srbiji, ali Devenport svakako zna. Utoliko je ovaj skandal teži, a kompromitacija EU veća.

 

      Oprema u podrumu

 

Važno je reći i to da je Nacionalna referentna laboratorija koju je 9. marta ove godine u Batajnici otvorio šef misije EU, zajedno sa ministarkom poljoprivrede Snežanom Bogosavljević Bošković, koja je od 2004. godine do danas otvarana je već tri puta!

Uprkos silnim svečanostima, ona nikada nije proradila. Devenport je imao čast da je otvori i četvrti put. Takođe, neslavno i bez rezultata…Rađaju se i osnovane sumnje da je reč o diverzijma, koje sprovodi uvoznički lobi, jer je povelika kriminalna hobotnica sastavljena od kompanija koje u Srbiju ubacuju zatrovanu i neproverenu hranu, zainteresovana da takva laboratorija nikada ne proradi. Zna li Devenport za to ili je i on primio novac da ćuti?

Ipak, treba se ovde osvrnuti i na jednu njegovu kratku izjavu datu na svečanosti u Batajnici, koja ukazuje i na tu mogućnost: "…Laboratorija će biti garant bezbednost izvoznih prehrambenih proizvoda iz Srbije, pogotovo na tržište EU…". Upadljivo je da se na problem uvoza velike količine nebezbednih mesnih prerađevina, iz EU u Srbiju, koje je tamo zakonom najstrože zabranjeno za prodaju, Devenport nije osvrnuo!

Za Nacionalnu referentnu laboratoriju veći deo opreme je doniran još davne 2004. godine, u vreme dok je ministarstvo poljoprivrede vodila Ivana Dulić Marković. Sa donacijam se nastavilo do 2013. godine, ali je oprema razvlačena i iz Batajnice premeštana na druge lokacije.

Te godine, Evropska unija donosi zvaničnu odluku, da zbog takvog ponašanja prekidaju dalje donacije u toj oblasti. Preciznije rečeno, sa do sada doniranom opremom, ovakva laboratorija je već poodavno trebala da radi i da u njoj postoji velika baza obavljenih uzoraka. Na žalost, sve je ostalo na "ako" i "biće".

Veliki deo opreme namenjene ovoj još nekompletnoj nacionalnoj instituciji i danas se nalazi u laboratoriji Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, gde je radio i bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić.

Sa tom opremom neko već dugo naplaćuje takozvano uzorkovanje, a novac od tih prihoda ne uplaćuje na račun Ministarstva, nego dobrim delom ide u privatne džepove. Dakle, suprotno nameni za koju je oprema donirana, ona danas dobro koristi maloj interesnoj grupi u Novom Sadu i Beogradu.

U pratećoj dokumentaciji uz donaciju navedeno je da je primalac opreme Ministarstvo poljoprivrede Srbije, a da je namena za koju se donira opremanje nacionalne laboratorije. Iz toga se savršeno jasno vidi da je onaj ko je potpisao da se ovako skupa oprema, umesto u Batajnicu, prebaci u Novi Sad, zloupotrebio službeni položaj i da je oštetio Ministarstvo poljoprivrede, odnosno Republiku Srbiju.

Drugi deo opreme je na sličan način, umesto u Batajnici, gde bi trebalo da se nalazi "referentna" nacionalna laboratorija, i gde su se slikali Devenport i srpski ministri, otišao uInstitut za higijenu i tehnologiju mesa u Beogradu!

Usluge takozvanog uzorkovanja ovog instituta, uredno svake godine plaća Ministarstvo poljoprivrede! Ovo je utoliko čudnije, što je sva oprema koju je ministarstvo putem donacija dobilo, smeštena u podrumima Institut za higijenu i tehnologiju mesa u Beogradu! U međuvremenu, Institut uzorkovanje radi sa svojom opremom, a opremu iz donacije ne koristi. Krivac za ovaj skandal takođe nije imenovan.

Što se ovog slučaja tiče, nadležne instutucije su vešto izbegle da objasne, zašto nije sa doniranom tehnologijom, u okviru nacionalne laboratorije, pokrenuto uzorkovanje onih slučajeva koji se plaćaju Institutu, već je oprema sklonjena u podrum Instituta, kako bi zadržali siguran posao.

Ostatak opreme je uredno popisan i ona se nalazi kod Slavoljuba Stanojevića, direktora Nacionalne referentne laboratorije u Batajnici. Popis celokupne opreme obavljali su zaposleni radnici Uprave za veterinu. Na čelu Uprave za veterinu su osvedočeni prestupnici i za verovati je da se ceo niz opstrukcija u vezi sa "referentnom" nacionalom laboratorijom, dešava u dobroj meri u njihovoj režiji…

 

      Laboratorija bivšeg ministra

 

U detaljnom istraživanju šta se tačno dešavalo sa opremom za laboratoriju, istraživački tim Magazina Tabloid, došao je do čvrstih i lako proverljivih činjenica. Najpre, Evropska unija je u okviru „IPA" projekta odobrila Srbiji sredstva za kupovinu opreme za Nacionalnu laboratoriju.

Nacionalna laboratorija je trebala da daje akreditacije drugim laboratorijama i da kontroliše njihov rad. Veći deo oprema koju je EU poslala nikada nije stigla u prostorije Nacionalne laboratorije u Batajnici. Zbog toga ova ustanova nije počela sa radom, ali je više puta zarad promocije političara javno otvarana.

Deo opreme je otišao u laboratoriju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, kojom je rukovodio šef katedre za stočarstvo Dragan Glamočić, bivši ministar poljoprivrede. Drugi deo opreme završio je u društvenoj firmi Institut za higijenu i tehnologiju.

Na ovaj način je oprema vredna šest miliona evra, a koja je vlasništvo države Srbije, protivzakonito otuđena. Sumnja se i da je laboratorija kojom je rukovodio Glamočić odgovorna za fingirane rezultate, zbog kojih Komisija Evropske unije tvrdi da u srpskim laboratorijama dolazi do zamene uzoraka.

Nekoliko nedelja nakon imenovanja na mesto ministra, Dragan Glamočić je progurao proširenje akreditacije za laboratoriju kojom je ranije rukovodio, a koja radi sa ukradenom opremom, tako da je ona posle zvanično zadužena i za kontrolu kvaliteta mleka.

Uzorkovanje kvaliteta se naplaćuje, pa se postavlja pitanje kome idu pare od komercijalnih poslova koje ova laboratorija ostvaruje, sa državnom opremom.

U transferu državne laboratorijske opreme u prostorije fakulteta bili su uključeni i bivši ministar poljoprivrede Saša Dragin, Bojan Pajtić i dekan fakulteta Milan Krajinović. Ipak, opremu bi bilo nemoguće otuđiti bez Budimira Plavšića, načelnika odeljenja za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja Ministarstva poljoprivrede.

Nacionalna laboratorija je prvi put zvanično otvorena 2009. godine, ali do 2013. godine nije ništa uzorkovala, tada je raspisala tender za stručne kadrove. Te godine Ministarstvo poljoprivrede suočilo se i sa odlukom EU da više neće dobijati donacije, dok se ne reši pitanje nestale opreme.

To pitanje do danas nije rešeno, a dolazak Majkla Devenporta, šefa misije EU na otvaranje deluje kao da je EU podržala situaciju u kojoj je Srbija opljačkana. Srbija je pored ostalog od 2009. godine uredno finansirala troškove Nacionalne laboratorije koja nije radila.

Najbolji način da se utvrdi šteta nastala za Srbiju bio bi analiza rada, načelnika iz Ministarstva poljoprivrede Budimira Plavišića. Budimir Plavšić je poslednjih deset godina koordinirao sve donacije Evropske unije za Ministarstvo poljoprivrede.

Inače EU je Srbiji za nacionalnu laboratoriju i druge projekte u oblasti poljoprivrede donirala opremu vrednu više od 100 miliona evra, niko nikada nije video knjigovodstveni spisak opreme, jer je Plavšić veći deo raskućio na čudan način. Plavšić je osoba koja potpisuje i raspoređuje, on je u ime Ministarstva odobrio da oprema za Nacionalnu laboratoriju ne ode u Nacionalnu laboratoriju, već na fakultet kod bivšeg ministra Glamočića!

Za sada je poznato da je Evropska unija, osim tehnologije za laboratoriju vredne više od deset miliona evra, preko „IPA" fonda i odgovarajućih projekata, Srbiji donirala i pokretnu klanicu, dok je za projekte iskorenjivanja svinjske kuge i besnila dala 60 miliona evra. Ovde treba naglasiti da je većina navedenih projekata propala. Pokretna klanica stoji i ne koristi se. Čak se ne zna ni tačna lokacija na kojoj se nalazi.

Ministarstvu poljoprivrede donirano je sa desetinama džipova za potrebe veterinarskih i drugih inspekcija, ali ti džipovi stoje na parkinzima i propadaju, inspektori ih nikada nisu zadužili. U voznom parku koji koriste nalaze se čak i stari "Zastavini" automobili, "Stojadini", a od ministarstva dobijaju bonove za gorivo duplo manje nego što ga potroše.

Nedomaćinsko poslovanje sa donacijama EU jeste ružno i necivilizovano, ali činjenica da svaki „IPA" projekat podrazumeva učešće države Srbije sa procentom do dvadeset odsto, znači da je država oštećena za više od dvadeset miliona evra…

Dakle, šef misije EU, Majkl Devenport, svojim prisustvom nije samo dao podršku lopovima koji su raskućili donacije iz EU, već i onima koji su Srbiju oštetili za desetine miliona evra!

Prema ranijem pisanju od Plavšića je u više navrata traženo da dostavi spisak donirane opreme, ali on to nikada nije učinio. Sa druge strane ovaj gospodin više od sto dana godišnje provodi na „edukacionim putovanjima". Po povratku sa seminara, Plavšić bi morao da prenosi znanje kolegama, koje je stekao u inostranstvu, ali se to nikada ne dešava, jer se on, posle podizanja dnevnica, po pravilu kratko zadržava u Srbiji i ponovo putuje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RAZNI POSLOVNI „TENISOVI“ TRIKOVI I ODNOS PREMA ZAPOŠLJENIM RADNICIMA KAO PREMA NADNIČARIMA!!!

 

Srbiji su neophodne strane investicije, ali je puštanje nemačkog holdinga "Tenis" da zida klanice opasna avantura. Ovaj koncern je u Nemačkoj i Rusiji već poznat po izuzetno lošem kvalitetu mesa i prerađevina, bezobzirnom iskorišćavanju radnika, pranju para i prevarama na štetu liferanata i kupaca. Ni sam većinski vlasnik Holdinga, Klemens Tenis, ne može da se pohvali poštenjem, jer su ga zbog pokušaja prevare uspešno nemačkim sudovima tužili najbliži srodnici.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Krajem aprila je jedna od najvažnijih vesti u medijima u Srbiji bilo potpisivanje „memoranduma o razumevanju" između Vlade Srbije i holdinga „Toennies" (Tenis) iz Nemačke. Ovakvi memorandumi, istina, nisu ni za jednu stranu obavezujući, ali je zabrinjavajuće to što državni vrh Srbije već sada u javnost pušta potpuno netačne informacije. Tako je Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije, povodom potpisivanja Memoranduma izjavio kako će dolaskom pomenutog koncerna Srbija dobiti mogućnost da proizvodi najkvalitetnije meso u Evropi.

Meso i mesne prerađevine Tenisa su daleko od toga da budu najkvalitetniji u Evropi, a većinski vlasnik i direktor Koncerna, Klemens Tenis, najkontraverzniji je biznismen današnje Nemačke, kome ništa nije sveto kada se radi o povećanju njegovog ličnog bogatstva.

Već nekoliko godina unazad sudovi u Nemačkoj su zaposleni postupcima koje jedni protiv drugih vode članovi porodice Tenis, čiji je 1994. umrli rođak Bernd Tenis osnovao Koncern. Sporno je ne samo ko šta i koliko treba da nasledi od poslovne imperije, koja u međuvremenu vredi više milijardi evra, već i ko u istoj ima koja prava.

Klemens Tenis, koji je imao polovinu vlasništva u Koncernu, od sinova svog umrlog brata Bernda dobio je još po pet odsto vlasništva i tako postao većinski vlasnik kompanije, ali mu ni to nije bilo dovoljno.

Na Božić 2002. godine Klemens u svojoj kući organizuje malo porodično slavlje u okviru koga on i njegova dva sinovca potpisuju sporazum kojim je Klemensu u najvažnijoj klanici Koncerna, koja je bila registrovana kao posebno privredno društvo, dato pravo dvostrukog glasa, tako da je na skupštinama osnivača mogao da nadglasa svoje oponente.

Ovaj sporazum je overen kod notara, ali je uprkos tome sadržao jednu sitnicu oko koje su se narednih godina lomila koplja pred nemačkim sudovima. Na prevaran način, protivno jasno izraženoj volji svojih, istina poslovno neiskusnih bratanaca, Klemens je pokušao pomenuti sporazum da primeni na u međuvremenu osnovani Holding u koji su ušla sva preduzeća porodice Tenis.

Na suđenjima koja su usledila i u kojima su nemačke sudije pokušale da razmotaju klupko porodičnih zavada, notar koji je overio sporazum priznao je da je nepominjanje prenosa dvostrukog glasa na ceo Holding „glupa greška". Za razliku od Klemensa i njegovih saučesnika, sudije su smatrale kako je njegov pokušaj da prigrabi svu vlast u Koncernu nelegitiman i da mladi naslednici uopšte nisu bili dobro informisani koje su krajnje posledice potpisivanja sporazuma iz 2002. godine, tako da su dobronamerno verovali svom stricu i prepustili mu većinski udeo u samo jednom delu Holdinga.

U međuvremenu je jedan od bratanaca pokrenuo sudski postupak kojim želi da poništi raniji ugovor o poklonu, kojim je stricu Klemensu poklonio još pet odsto vlasništva u Holdingu. Ako izgubi i ovaj spor Klemens bi od apsolutnog gospodara kompanije „Tenis" mogao da postane manjinski vlasnik koga drugi suvlasnici u svakom trenutku mogu da nadglasaju.

Postupak u vezi sporazuma iz 2002. godine pokazao je, međutim, o kakvoj ličnosti se radi kada je u pitanju Klemens Tenis. Njegov brat Bernd je stvarni osnivač kompanije i on je Klemensa svojevremeno uveo u posao dajući mu polovinu vlasništva u klanici u Redi, tada jedinom, a danas najvažnijem i najvećem porodičnom pogonu. Umesto zahvalnosti, Klemens je pokazao neshvatljivo nepoštovanje prema svom umrlom bratu, pokušavajući da iz posla istisne njegove sinove i naslednike.

Klemens Tenis je i predsednik nadzornog odbora fubalskog kluba „Šalke 04", na kom mestu je takođe nasledio svog brata Bernda. Ruski gigant

„Gasprom" potpisao je 2011. godine sa ovim fudbalskim klubom višemilionski sponzorski ugovor. Prilikom potpisivanja ugovora Klemens se na kratko susreo i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i tom prilikom najavio veće angažovanje na ruskom tržištu. Ljubav je, međutim, trajala veoma kratko.

Da bi neka zapadnoevropska klanica mogla da dobije dozvolu da u Rusiju izvozi meso ona mora da omogući nesmetanu kontrolu koju vrše ruski veterinari i sanitarni inspektori. Tokom rutinskih kontrola oni su u klanicama holdinga „Tenis" otkrili bakterije i tako je jedan po jedan pogon Koncerna gubio dozvolu za izvoz.

Poslednja se 2013. na udaru našla glavna klanica Koncerna u gradiću Redi koja je u to vreme izvozila 2.500 tona svinjskog mesa nedeljno u Rusiju, što je predstavljalo njenu jednodnevnu proizvodnju.

Nemački mediji su u to vreme pokušali da stanu u odbranu „Tenisa" koji ima godišnji promet od preko pet milijardi evra i direktno i preko kooperanata zapošljava desetine hiljada radnika. Medijsku kampanju je, naravno, finansirao sam Klemens koji je u javnosti proturao priču kako se u suštini radi o protekcionističkim merama Kremlja

Klemens ovo nije lično iznosio, niti je to činio bilo ko iz Holdinga, već nešto niži službenici Udruženja mesara Nemačke koje je, naravno, pod kontrolom porodice Tenis. Do poslednjeg momenta, odnosno do uvođenja sankcija Evropske Unije Rusiji, Klemens se nadao da će naći neku vezu preko koje bi mogao da dospe do samog ruskog državnog vrha i da davanjem mita ponovo dobije uvozne dozvole za svoje klanice.

Čak je i neposredno pred uvođenje sankcija tvrdio kako je Koncern spreman da uloži milijarde evra u otvaranje klanica u samoj Rusiji u kojima bi se prozvodilo meso i mesne prerađevine za to tržište.

Da medijska priča o navodnim ruskim protekcionističkim merama nije istinita, videlo se odmah, jer glavni „Tenisov" konkurent, „Vion Food" iz Holandije, nije bio pogođen zabranom uvoza mesa u Rusiju zbog bakteriološke neispravnosti.

Očigledno je kako je u klanicama „Tenis" higijena bila gurnuta u zapećak, a da su nemačke vlasti svesno pred tim zatvarale oči, jer je nemačkoj klaničnoj industriji bilo važno da što više mesa izveze u Rusiju kako bi sa tog ogromnog tržišta istisla konkurenciju. „Tenis" nije imao probleme samo u inostranstvu, već i kod kuće, u Nemačkoj.

Nemački dnevni list „Die Welt" objavio je 13. septembra 2007. da su najbliži saradnici Klemensa Tenisa uhapšeni i da se protiv njih vodi krivični postupak zbog više različitih krivičnih dela, između ostalog zbog prevare i dampingovanih plata radnicima.

U saopštenju tužilaštva iz Bohuma, koje je preneo „Die Welt", istraga se vodila i protiv Klemensa Tenisa i Jozefa Tilmana, direktora Holdinga „Tenis", kao i protiv daljih deset visokih menadžera kompanije. Istraga je vođena i zbog crnih fondova sklonjenih na bankovne račune na Kipru, ali je tužilaštvo procenilo da za to ne postoji dovoljno dokaza.

Posle tužioca iz Bohuma u slučaj se uključilo i tužilaštvo iz Bilefelda, koje je Koncern sumnjičilo da je lažno prikazivao izvoz mesa u Rusiju i tako nezakonito dolazio do subvencija koje nemačka Vlada i briselska administracija daju izvoznicima agrarnih proizvoda u zemlje izvan Evropske unije.

Tokom istrage policija je zajedno sa poreskim organima pretresla tridesetak stanova i kancelarija saradnika Holdinga u Nemačkoj i na Kipru. Sama činjenica kako je nemačka Savezna uprava carina slučaj prosledila Zemaljskoj kriminalističkoj policiji pokazivala je kako se u slučaju „Tenis" radi o nečem mnogo značajnijem od običnog carinskog prekršaja.

Predsednik mesno nadležnog granskog sindikata radnika u prehrambenoj industriji Matijas Brimer povodom privođenja funkcionera „Tenisa" dnevnom listu „Die Welt" otkrio je kako po saznanjima sindikata između 70 i 80 odsto zaposlenih „Tenis" pozajmljuje od svojih ćerki firmi sa sedištem u Istočnoj Evropi. „Koliko nam je poznato, ‘Tenis’ ove radnike plaća daleko manje nego što je to uobičajeno prilikom zapošljavanja nemačke radne snage", rekao je tada Brimer.

Trik koji je koristio „Tenis" u međuvremenu je poznat i u Srbiji. Holding ne ulazi u rizik stalnog zapošljavanja radnika koje onda mora više da plaća, a u slučaju davanja otkaza mora da im isplati i otpremninu, već iste zapošljava neko fantomsko preduzeće iz Istočne Evrope sa kojim „Tenis" zaključuje ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji.

Na osnovu pomenutog ugovora Holding tom preduzeću isplaćuje nadoknadu, a ono daje plate radnicima koji rade za „Tenisa". Plate su, naravno, usklađene sa cenom radne snage ne u Nemačkoj, u koju radnici odlaze kako bi radili u klanicama, već u zemlji porekla radnika. Čak su u pojedinim slučajevima plate bile niže i od proseka u Istočnoj Evropi.

„Tenis" je dovedene radnike iz siromašnih zemalja Evropske unije smeštao u posebne prostorije, svojevrsne radničke hotele u kojima su vladali uslovi slični onima u zatvoru. Po izveštavanju pojedinih medija, koji nisu mejn-strim mediji koje finansijski pomažu „Tenis" i od njega kontrolisano Udruženje klaničara, prostorije u kojima se smeštaju „nadničari" (kako ih nazivaju pomenuti mediji) iz Istočne Evrope su prljave i zapuštene.

U jednoj sobi spava i više od dozvoljenog broja radnika. Pauza za ručak je u klanicama Holdinga svedena na svega nekoliko minuta, radnicima se kontroliše i broj odlazaka u toalet.

Slobodni dani, plaćeni godišnji odmor ili bolovanje za ove radnike ne postoje. Ko se pobuni biva momentalno otpušten, a on sam mora posle toga da se snalazi za povratnu kartu do svoje otadžbine.

Nemačka televizijska stanica „Sued-West Rundfunk" (SWR), koja radi u okviru prvog programa nemačko televizijskog javnog sektora ARD-a, objavila je 4. aprila 2008. reportažu koja pokazuje totalnu kontrolu radnika u klanicama holdinga „Tenis". Kamere za nadgledanje su postavljene bukvalno svuda, čak i u kabinama za presvlačenje.

Peter Šar, nemački savezni poverenik za zaštitu podataka, oštro je protestvovao protiv ovakvog ponižavajućeg nadgledanja radnika, pa je „Tenis" ubrzo uklonio kamere iz svlačionica, kao i neke iz pogona. Većina kamera je, međutim, ostala, a „Tenis" je da bi izbegao nove izveštaje medija povećao izdvajanje za medije.

U februaru 2015. u Reda-Videnbriku, gde je najvažnija i najveća klanica Holdinga „Tenis", uvedena je služba nezavisnog ombudsmana koji će se posvetiti problemima radnika iz Istočne Evrope. Iako to nije naglašeno, ombudsman će najviše morati da obrati pažnju upravo na „Tenis" i radne uslove u njegovim pogonima.

I sama firma „Tenis" koja u Redi i okolini u svojim pogonima zapošljava preko 5.000 radnika, od kojih je polovina poreklom iz Istočne Evrope i formalno je zaposlena u nekoj od kompanija koja sa Holdingom imaju ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i iznajmljivanju radne snage, priznaje kako u radnim i ugovorima o iznajmljivanju prostorija (stanova i soba) postoje „izvesni propusti", kako je najcrnje robovlasništvo od vremena Drugog svetskog rata i radnih logora u lokalnim novinama nazvao referent za radno pravo u „Tenisu" Martin Blumentrit.

Pošto su se nemačke vlasti ozbiljno zainteresovale za poslovanje Holdinga „Tenis" i za uslove rada u njegovim pogonima, Klemens Tenis, čije je lično bogatstvo procenjeno na oko dve milijarde evra, odlučio je da proizvodnju iseli u neku zemlju koja manje pažnje obraća na ovu problematiku. Srbija sa aktuelnom vlašću i važećim Zakonom o radu mu izgleda kao Eldorado.

Osim toga, zahvaljujući posebnom međudržavnom ugovoru srpska mesna industrija ima u Rusiji isti status kao i tamošnja preduzeća i ne podleže tako oštrim kontrolnim merama kao klanice iz Evropske unije.

Osim što će radnike iskorištavati na isti način kao i južnokorejska „Jura" i drugi, slični moderni robovlasnici, „Tenis" će Srbiji naneti i drugu vrstu štete. Proizvodi sa ovim brendom su u Rusiji po zlu i nehigijeni već poznati, tako da nije nemoguće da vlasti iz Moskve u dogledno vreme zabrane uvoz mesa i mesnih proizvoda iz cele Srbije.

U tom slučaju će „Tenis" svoje proizvode iz Srbije izvoziti na istočno-azijsko tržište, koje je manje zahtevno od ruskog, i na kome je „Tenis" u ekspanziji poslednjih nekoliko godina, ali je pitanje da li će ostala preduzeća srpske mesne industrije uspeti da za svoje proizvode brzo nađu alternativu Rusiji. Oni koji u tome ne budu dovoljno brzi moraće da otpuštaju radnike i raskidaju ugovore sa kooperantima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije