NOVA STAVKA U IZVOZU SRBIJE, ILI DRŽAVA TRENIRA STROGOĆU PREMA RODITELJIMA KROZ ZLOUPOTREBU PRAVA DETETA A PROTIV PORODICE!!?

 

Deca su jedan od najznačajnijih izvoznih stavki ove države. Srbija nema nikakva prava nad detetom koje usvoje i u svoju domovinu odvedu stranci. Ne može čak ni da se raspita da li je to dete živo, a nikakva prava nemaju ni biološki roditelji, bez obzira što im predloženi Zakon o pravima deteta garantuje pravo na nesmetani kontakt sa svojim detetom koje je smešteno u prihvatilište, ili hraniteljsku porodicu. Predlog Zakona o pravima deteta daje državi i deci široka prava bez jasno definisanih obaveza, dok roditelje u mnogim slučajevima svodi na neme posmatrače.

 

             Igor Milanović

 

U toku je postupak usvajanja Zakona o pravima deteta za koje mnogi stručnjaci tvrde da će u suštini okrenuti roditelje protiv sopstvene dece, jer su mu odredbe nejasne, a pojedine je nemoguće ispuniti. Predlog Zakona kao dete definiše svako ljudsko biće mlađe od 18 godina.

Nepoštovanje odredaba ovog Zakona za posledicu može da ima i trajno oduzimanje deteta od roditelja. O tome bi po članu 38 smeo jedino sud da odlučuje, ali postoje i takozvani hitni slučajevi u kojima odlučuju Centri za socijalni rad.

U praksi smo i do sad imali slučajeve da Centar, zbog navodne hitnosti, oduzme dete, a sud zatim mesecima ne može da donese odluku kojom bi dete ili bilo vraćeno roditeljima, ili trajno oduzeto. Pošto predloženi Zakon ima veoma rastegljive odredbe, može se desiti, na šta ukazuju mnogi stručnjaci, da deca bivaju oduzimana roditeljima i za najmanju sitnicu.

Jedan od primera, koji ističu kritičari ovog Zakona, jeste zaštita deteta od delovanja duvana. Ovo ne samo da obavezuje roditelje i ostale koji borave u prostorijama u kojima je lice mlađe od 18 godina, da se uzdrže od pušenja (što je, svakako, za pohvalu), već primorava roditelje da dete zaštite od kontakta sa duvanskim dimom, pa tako i onim koji dolazi iz komšijinog stana.

Dejan Kostić iz Udruženja za zaštitu prava očeva izneo je slikovit primer kada roditelj otvori vrata stana da bi nešto uneo i tada u stan uđe duvanski dim od cigarete koju je neko zapalio na stepeništu. Ako u tom trenutku u redovni obilazak porodice dođe neko iz Centra za socijalni rad, može da nastane problem, kao što i predviđa član 11 stav 2.

Na više mesta u Zakonu se zabranjuje svaka telesna kazna, a izričito se pominje i da je „vaspitavanja dece telesnim kažnjavanjem" stirktno zabranjeno. Niko razuman ne želi da fizički ili na neki drugi način maltretira svoje ili tuđe dete, ali je preterano najstrože, pod pretnjom oduzimanja deteta, sankcionisati i bezbolnu ćušku.

Inače, članom 34 je zabranjeno mučenje deteta, tako da se „telesno kažnjavanje" jasno određuje kao svaki fizički kontakt koji može da prouzrokuje bol.

Ono što će predstavljati pravi problem za mnoge roditelje je član 10 stav 4 ponuđenog predloga Zakona koji ih obavezuje da za decu mlađu od 10 godina obezbede stalni nadzor.

U zemlji niskih plata oba roditelja moraju da rade kako bi detetu obezbedili minimum za život, a predškolske ustanove su ili pune, il ih nema u mestu stanovanja. Sa druge strane, država nije obavezna da obezbedi uslove za nadzor deteta u situacijama kada su roditelji sprečeni da to čine.

Zakon na više mesta ističe obaveze roditelja, dok se državi uglavnom poverava nadzorna uloga. Tako su roditelji obavezni da svom detetu obezbede osnovno i srednje obrazovanje koja su, oba, postala obavezna.

Tako član 36 stav 1 izričito napominje: „Roditelji imaju prvenstvenu i zajedničku odgovornost za podizanje i negu deteta." U stavu 8 istog člana posebno se ukazuje na obavezu roditelja da detetu obezbede osnovno i srednje obrazovanje, a u stavu 9 se roditelji obavezuju i da detetu (bez obzira na svoje finansijske mogućnosti) obezbede standard primeren njegovom uzrastu i razvoju, s tim da isti ne sme da bude niži od standarda samih roditelja?!?

Zakon, istina, obavezuje i državu da pomogne finansijski ugroženim porodicama, ali to je mrtvo slovo na papiru dok se ne izmeni čitav niz zakona i podzakonskih akata koji regulišu oblast socijalne zaštite.

U vreme kada je sastavljen predlog Zakona o pravima deteta izvršena je izmena Zakona o finansijskoj podršci kojima su smanjeni prihodi najosetljivijoj kategoriji porodica – onima sa decom invalidima. Roditelji dece s invaliditetom od usvajanja izmena Zakona u julu nemaju više pravo na naknadu za odsustvo sa posla zajedno sa naknadom za tuđu negu i pomoć.

Za budžet je ovo zanemarljiva ušteda, ali je za pogođene porodice reč o značajnim sredstvima, jer većina njih ni ranije nije imala dovoljno sredstava za život. Osim toga, radi se o dva različita prava: pravo na nadoknadu za vreme bolovanja je stečeno pravo roditelja koji uplaćuje zdravstveno osiguranje, dok je pravo na tuđu negu pravo deteta sa invaliditetom.

Grupa roditelja je u septembru Ustavnom sudu podnela inicijativu za ocenu ustavnosti ovih izmena. Posle protesta dela javnosti Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja je jedino prihvatilo da osnuje radnu grupu za koju se ne zna ni da li se i jednom do sada sastala, niti kada će završiti svoj rad.

Toliko o obavezi države da finansijski pomogne decu čiji roditelji nemaju dovoljno prihoda.

Članom 27 stavom 1 predloženog Zakona o pravima deteta zagarantovana je privatnost, između ostalog, i prepiske koju dete obavlja sa nekom drugom osobom. Ovo znači da roditelji ni kod dece mlađe od 14 godina nemaju pravo da kontrolišu njihovu elektronsku poštu, kao ni SMS poruke koje primaju i šalju, pa im je tako oduzeta i mogućnost da svoje dete zaštite od pedofila, na šta su, inače, obavezni po istom ovom Zakonu.

Osim toga, kako neki ukazuju, roditelji su obavezni da detetu obezbede privatnost, što znači da moraju da imaju dovoljno veliki stan u kome će svako dete imati svoju sobu. Da li je ovoj siromašnoj državi realno očekivati tako nešto?

Zakon ohrabruje decu i druge da prijavljuju svaki vid kršenja prava deteta, pa se tako vraćamo u ona tamna vremena kada su deca prijavljivala roditelje. U članu 74 stav 2 izričito se zahteva primena mera zaštite dok je dete u roditeljskom domu (kao da su mu roditelji najveći neprijatelji), a u stavu 3 istog člana se obavezuju državni organi da daju „naročitu podršku detetu" za prijavljivanje i obaveštavanje. Ništa što se dogodi detetu neće moći da se sakrije, ali će se prijavljivati i ono što se nije desilo.

Mogućnosti za zloupotrebu su brojne.

Član 71. predloga Zakona nabraja posebno osetljive grupe dece koja moraju da uživaju veću zaštitu od ostale dece, a između ostalih to su i deca pripadnici seksualnih manjina. Svaki vid diskriminacije ovakve dece je najstrože zabranjen, pa će tako i članovi porodice biti onemogućeni da iskažu svoje negodovanje zbog seksualne orijentacije koje je dete izabralo.

Zakon izričito obavezuje roditelje da dete vaspitaju u duhu tolerancije, između ostalog i prema pripadnicima seksualnih manjina, što po zakonodavcu obuhvata i učenje deteta kako su istopolne veze sasvim normalne i prihvatljive.

Sa druge strane, roditelji nemaju obavezu da detetu govore kako su veze osoba različitog pola normalne i još više poželjne, a pojedini stručnjaci čak smatraju da bi takvo vaspitanje bilo shvaćeno kao diskriminatorsko.

Član 57 je, možda, i najviše osporavan od strane stručne javnosti, jer u svom stavu 2 predviđa pravo deteta starijeg od 15 godina da medicinskim radnicima zabrani da o njegovom zdravstvenom stanju obaveste bilo koga, čak i roditelje.

Roditelji su, inače, dužni da brinu o zdravlju svog deteta, a zakonodavac im istovremeno oduzima pravo uvida u njegov zdravstveni karton, tako da oni neće znati da li je njihovo dete ugroženo od neke bolesti i da li treba nešto da se preduzme.

Član 56 stav 1 propisuje kako je dete starije od 15 godina u stanju da samostalno odlučuje da li će se primeniti neke medicinske mere. Roditelji i lekari imaju samo konsultativnu ulogu, s tim što su roditelji i dalje dužni da brinu o zdravlju svog deteta?!?

Osim toga, ostalo je nejasno da li ovo pravo o samostalnom odlučivanju podrazumeva i mogućnost da dete starije od 15 godina odbije primanje obavezne vakcine, a koje je pravo izričito oduzeto roditeljima dece mlađe od pomenutog uzrasta.

Svi ovi, takozvani „kaučuk paragrafi", koji mogu i ovako i onako da se tumače i primenjuju po slobodnoj proceni nadležnih organa, služe da se olakša proglašenje roditelja nesposobnim da vrše svoju roditeljsku dužnost, zbog čega će im deca biti lakše oduzimana.

Osim toga, vaspitanje dece je na ovaj način faktički povereno državi, odnosno ona odlučuje kako će se dete vaspitati. Roditelji samo sprovode državni program, bez da im zakon daje mogućnosti da dete na bilo šta privole.

Dete faktički od rođenja samostalno odlučuje o svojoj verskoj i drugoj pripadnosti i na to roditelji više neće smeti da imaju uticaj. Lako možemo da dospemo u situaciju da roditelji budu optuženi za kršenje detetovih prava na slobodan izbor u slučaju da ga još kao bebu krste, ili obrežu, ili na bilo koji drugi način uvedu u versku zajednicu kojoj oni (roditelji) pripadaju.

Deca su jedan od najznačajnijih izvoznih stavki ove države. Kako ukazuje Dejan Kostić, Srbija nema nikakva prava nad detetom koje usvoje i u svoju domovinu odvedu stranci.

Ne može čak ni da se raspita da li je to dete živo, a nikakva prava nemaju ni biološki roditelji, bez obzira što im predloženi Zakon o pravima deteta garantuje pravo na nesmetani kontakt sa svojim detetom koje je smešteno u prihvatilište, ili hraniteljsku porodicu. Pri tome, tvrdi Kostić, po nekim međunarodnim istraživanjima čak 10 odsto takve dece u inostranstvu dospe u ruke trgovaca ljudskim organima.

Srbija je omogućila nesmetano delovanje mnogim stranim agencijama za usvajanje dece i to bez detaljne provere. Jedna od njih je i „Hopscotch Adoptions Inc" iz Sjedinjenih Američkih Država. Pismom od 13. februara 2014.

Dragan Vulević, načelnik Odeljenja za upravno-nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja pozvao je pomenutu agenciju da u Srbiji vrši odabir dece koju bi njeni klijenti usvojili.

„Hopscotch"je u to vreme bio u centru afere trgovinom dece, a posebno je na udaru medija bila njegova direktorka Robin Sajzmor. Po nekim informacijama, naše vlasti su delovanje ove agencije odobrile na insistiranje Lee Spring, iz nevladine organizacije „Cherish Our Children International,".

Oni koji je poznaju, kao što je na primer Vanesa Kačadurian iz Gruzije (koja je i sama imala neprijatna iskustva sa "Hopscotch"-om) tvrde da je jedini motiv Springove novac i nedvosmisleno ukazuju na mogućnost da je podmitila ovdašnje vlasti da izdaju odobrenje za delovanje ovoj agenciji u sred međunarodne afere u kojoj se našla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANDITIZAM VLASTI: MODERNO REKETARANJE U KOME IZVRŠITELJI POSTAJU UTERIVAČI DUGOVA I PREPADNE GRUPE!??

 

Kroz kakav pakao su žrtve Vučićevog manijakalnog terora do sada prolazile plaćajući reket izvršiteljima za zaostala dugovanja EPS-u, Telekomu, Infostanu, Telenoru, govori činjenica da troškovi izvršnog postupka višestruko premašuju osnovni dug, da se odmah stavljaju administrativne zabrane ili zaplena imovine, a da ljudi o tome nisu obavešteni, da je prekratak rok za ulaganje prigovora i nemoguće je da ga ljudi ulože, da se zaključci o izvršenju donose na na osnovu neverodostojnih isprava i da se postupak plenidbe često sprovodi neradnim danima u kasnim večernjim satima, nekad i bez prisustva policije.

Više od 600 hiljada ovakvih predmeta našlo se u rukama privatnih izvršitelja kojima je ponuđena "nagrada", kao američkim "lovcima na glave" koji love višestruke ubice i pljačkaše banaka.

 

                            Milica Grabež

 

Nakon što je dve hiljade građana Prokuplja nedavno potpisalo peticiju za ukidanje mreže privatnih izvršitelja, u dvadeset gradova i opština u Srbiji priprema se slična akcija, a cilj je jedinstven: da se Narodnoj skupštini Republike Srbije podnese zvaničan Zahtev za ukidanje Zakona o izvršenju i obezbeđenju i zabranu rada privatnih izvršitelja kojima su, kao je poznato, data protivustavna ovlašćenja da vrše sudsku vlast donoseći rešenja o izvršenju.

Akcija koja ima simboličan naziv "Živi zid" krenula sa juga Srbije koji je, kako je dobro poznato, zapostavljen i zaboravljen od države i gde decenijama vlada beda i siromaštvo, kakvo više nigde na evropskom kontinentu ne postoji.

Osim akcije potpisivanja peticije, upućena je i tužbu Ustavnom sudu za protivustavan zakon, a u narednom periodu, ukoliko Vučićev režim ostane "gluv" na ove zahteve, spreman je i Plan B: biće organizovani masovni protesti i masovni izlazak građana na ulice, a biće podneta i nova tužba Sudu za ljudska prava u Strazburu (mnoge su već otišle i sud po njima postupa).

Voda je, očigledno, svakome u ovoj zemlji došla "do grla", jer se više ne zna da li su izvršitelji ustvari, uterivači dugova ili prepadne grupe koje reketiraju za ime i račun vladajuće klike.

Slučaj javnog izvršitelja Svetislava Ćurčića iz Novog Sada, koji je stekao pravo bogatstvo, kršeći sve zakonske i etičke norme i koji je u saradnji sa mafijom iz komunalnih preduzeća stavljao sebi ogromne novčane sume u džep, samo je jedan od primera kako izgleda državni terora i otimačina od građana na najbrutalniji način.

Ali, da stvar bude gora, Ćurčić je odmah nakon što se saznalo za njegove lopovske apetite, podneo ostavku na mesto javnog izvršitelja, a protiv njega je pokrenut samo disciplinski postupak, pa je sada već izvesno da neće odgovarati pred redovnim sudom za svoja nedela. Tako su građani Novog Sada, ne samo opljačkani, nego im se Ćurčić još i nasmejao u lice! A, takvih Ćurčića ima u svakom gradu i opštini u Vučićevoj Srbiji…

Sud u Strazburu je već mesecima zatrpan predmetima u kojima građani Srbije traže povraćaj pokretnih stvari i nekretnina koju je Vučićeva mafija otela protivustavno preko mreže njegovih izvršitelja. Ovaj sud je do danas doneo na stotine presuda u korist oštećenih, kojima država Srbija vraća oteto, i to još uz obaveznu nadoknadu određenu presudom.

Jedna od najvećih laži kojima se kriminalna vlast Aleksandra Vučića poslužila tokom svoje "prve petoljetke" bila je propagandno sročena ovako: "…Izvršitelji su profesija koja je uvedena, zbog nemogućnosti sudskih organa da se punim kapacitetom bave izvršnim postupcima u predmetima…"

Međutim, istina je samo to da se radilo o velikoj prevari kako bi se razvila nova grana reketaškog biznisa koji je Vučiću i njegovoj stranci doneo velike ekstra prihode. I sve to protivustavno, jer je sudska vlast u isključivoj nadležnosti sudova.

Nakon što je uveden 2012. godine, posao izvršitelja u početku je regulisan skandaloznim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, usvojenim malo ranije, a koji je ogromnim tarifama i ovlašćenjima otvorio mogućnost za malverzacije na štetu građana. Upravo tu mogućnost izvršitelji su iskoristili, mahom u predmetima koji su se ticali naplate dugova za komunalije.

Kakav šok među građanima je izazvalo ovo neviđeno nasilje, govori i činjenica da su građani tek u poslednjih godinu dana postali svesni da bez organizovanog otpora, mogu da očekuju još goru pljačku. I režim je shvatio da takva opasnost preti pa je zakon je izmenjen (ublažen) i kao takav, stupio je na snagu 1. jula ove godine. Time, naravno, nije promenjen mehanizam pljačke koju sprovodi vladajući režim, niti nasilje i strah sa kojim svaki građanin živi.

Činjenica je da se od raspada Jugoslavije, pa sve do danas, zaštita građana smanjivala i da se pritisak vladajuće oligarhije na građane povećavao zajedno sa dugovima koji su stavljani na teret najsiromašnijih. Ali, pet godina Vučićeve diktature, nadmašilo je u mnogo čemu i mračne devedesete godine.

U njegovom režimu najveći dužnici za komunalije su državna preduzeća i povlaštene privatne kompanije, a običan građanin, koji ne uživa ničiju zaštitu, izložen je čistom fašizmu, mafijaškom reketiranju i dugogodišnjim traumama koje iz toga proizilaze. Ima i smrtnih slučajeva (moždani i srčani udari) izazvanih teškim stresovima zbog paničnih strahova od izvršitelja.

I dok Vučić i njegove "korporacije" nikome ništa ne plaćaju, milione evra za komunalije duguju i strane kompanije koje je on lično doveo u Srbiju, uz obećanje "…da će biti oslobođene svih dadžbina, koliko god bude trebalo"!

Druga velika, notorna laž Aleksandra Vučića je ona da Evropska unija nameće Srbiji primenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Sad je već jasno da je namera njegove kriminalne vlasti bila da primeni "disciplinovanje" građana, nezakonito i, kako dosadašnje iskustvo govori, selektivno.

To znači da je svakome ko ne uživa zaštitu njegove stranke i njegove mafije, stvarna ili potencijalna žrtva neprednjačkog terora i komunalnog reketa. Istina je jedino da je Zakona o izvršenju i obezbeđenju na vrlo čudan način dobio podršku američke nevladine organizacije USAID (koja je i jedan od glavnih finansijera takozvane reforme srpskog pravosuđa).

Treća velika Vučićeva laž u vezi sa masovnim reketiranjem građana preko komunalnih preduzeća, ticala se pojave privatnih izvršitelja. Naime, Vođa je opravdao njihovo uvođenje tvrdeći da će oni, čim budu plaćeni po odrađenom poslu raditi bolje i efikasnije od sudova! Time su širom otvorena vrata za mito i korupciju, na relaciji izvršitelj-potražilac.

Vučićevi kriminalci u Novom Sadu, uveliko se hvale kako je JKP "Informatika" (isto što i beogradski "Infostan"), punih pet godina utužuje građane, i to već nakon dva do tri meseca zaostajanja u isplati, pa čak i kraće, a posebno se ističe da sada "…jednom dužniku redovno za vratom stoji nekoliko izvršitelja odjednom…"

Sve nadležne institucije Evropske unije odavno znaju da je uplitanje javnih izvršitelja u posao sudova protivustavno, jer u najvišem pravnom aktu Srbije, po načelu podele vlasti, jasni piše da je sudska vlast u isključivoj nadležnosti sudova, koja im je oduzeta i predata izvršiteljima. Niko nije smeo nekim propisom, pa ni zakonom, da uspostavi sistem koji oduzima od samostalne sudske vlasti deo nadležnosti i poverava je bilo kome. To je jasno urađeno iz političkih razloga i Ustav je pregažen.

Četvrta velika Vučićeva laž u vezi sa ovim, bila je da "…sudovi nemaju kapaciteta".

Institucije Evropske unije, koje licemerno hvale "reforme" srpskog pravosuđa, znaju da je i ovo jedna odvratna laž. Umesto najoštrijeg pritiska na banditizam vlasti u Srbiji, iz Brisela dolaze blaga upozorenje režimu, zbog kršenja rokova koje su građani imali za žalbu, nasilnu naplatu dugova koje ni sami izvršitelji nisu mogli da objasne, kao i mafijaške nagrade za rad izvršitelja koji je uspešno "uterao dug".

Svaki građanin je prema Zakonu o izvršenju iz 2011. godine plaćao, osim osnovnog iznosa duga za određenu komunaliju, troškove pisanja predmeta, poštarinu, fotokopije, advokate i, na kraju, nagradu kojom je častio izvršitelja za dobro uteran dug.

Ta nagrada iznosila je od 3.000 do čak 6.000 dinara po predmetu. Tarife izvršitelja do stupanja na snagu novog zakona, jula ove godine, bile su više nego kriminalne, a sama reč "nagrada" je namerna terminološka greška i odnosi se na naknadu za rad izvršitelja.

Problemi u radu izvršitelja nastali su kad je Vučićeva bahata i kriminalizovana vlast donela odluku da za obavljanje posla izvršitelja, može biti angažovan bilo ko! Prema starom zakonu, takozvani javnoizvršiteljski ispit je bio više nego komičan i besmislen. Novim zakonom je za taj posao potreban pravosudni ispit, pa se u međuvremenu ispostavilo da ga malo ko od postojećih izvršitelja ima.

A, odgovornosti za rad i stručnost izvršitelja je u nadležnosti onoga ko mu je dao licencu, a to je Ministarstvo pravde ! Ministarstvo pravde je sve te obaveze prebacilo na Komoru izvršitelja.

To je udruženje na nivou sindikalne organizacije, mada je zaduženo za praćenje rada izvršitelja, i kao takvo, ne može nikako biti nezavisno u svom radu. Dakle, potpuni haos je na sceni tim pre što je na vidiku i veliki otpor građana, mogući i masovni protesti koji bi doveli do potpunog povlačenja takozvanog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, bez obzira što je u julu 2017. godine neznatno ublažen.

Što se tiče eventualnog procesuiranja kriminalnih dela koja su spovodili još nekažnjeni izvršitelji, sve se i dalje obavlja tako što Komora predlaže pokretanje disciplinskog postupka. Sprdnja sa umreženim režimskim reketašima izgleda ovako: postupak se prenosi disciplinskoj komisiji, koju čine tri sudije i dva predstavnika izvršitelja i nakon okončanja postupka, utvrđuje se odgovornost i odmerava odgovarajuća mera.

Ta mera može biti od opomene do mere prestanka obavljanja delatnosti javnog izvršitelja, praktično time se izvršitelj suspenduje. Ukoliko je nakon pokretanja postupka doneta mera privremene suspenzije, onda se određuje privremeni zamenik koji će obavljati delatnost i imati sva ovlašćenja suspendovanog.

Nacionalna organizacija potrošača dostavila je nedavno Ministarstvu pravde izveštaj na 51 strani, u kome su sadržane sve neregularnosti i kršenja zakona u radu izvršitelja. Ni na to niko nije odgovorio.

Ministarka pravde Nela Kuburović je običan diletant bez profesionalnog iskustva i adekvatnih znanja, postavljena na ovako visoku državnu funkciju mimo zakonske procedure, ličnom voljom Aleksandra Vučića. I za sva pitanja, pa tako i za slučaj izvršitelja, ona se obraća njemu.

A, bolesni Vučić smatra da je on jedina izvršna, sudska i zakonodavna vlast u Srbiji. Zato se sa pravom može reći da je u pitanju reketaš broj jedan u državi i da je mreža takozvanih javnih izvršitelja, njegov "patent" koji je lično smislio i stavio u funkciju sebi i svojoj mafiji. Utoliko je opravdana i hitna, masovna pobuna protiv njega i njegove diktature.

Ali, kako to zaista u praksi izgleda, govori podatak da je tokom ove godine pokrenuto tek osam takvih postupaka, a poznato je da je samo u 2015. godini bilo pokrenuto čak 300 "vanrednih nadzora" po pritužbama na rad izvršitelja, koje su, naravno, bez dvoumljenja odbijene, jer je "…utvrđeno da nije bilo nepravilnosti koje stranke ističu u pritužbama"!

Žalbe građana na rad izvršitelja su do sada bile uzaludne, ali sigurno neće biti uzaludno ako masovno krenu u odbranu svoje imovine i svojih zakonskih i ustavnih prava. To je, prema dosadašnjim iskustvima sa Vučićevom mafijom, jedini način kojim mogu da se odbrane.

 

A 1. Kako javna preduzeća i režimske kompanije naplaćuju dugovanja

EPS naplaćuje dugove preko izvršitelja kada proceni da redovna naplata nije moguća, predlogom za izvršenje privatnom izvršitelju. Svaki dug može biti predmet izvršenja. Preko 65 odsto svih dugovanja za struju otpada na pravna lica, uglavnom na javna preduzeća. Ali, njih ne mogu da proganjaju na način kako to rade sa nezaštićenim građanima kojima plene imovinu.

"Infostan": Ne postoji donja granica duga. Predlozi za izvršenje se podnose protiv svih korisnika komunalnih usluga koji imaju dugovanja u momentu podnošenja predloga.

"Telekom Srbija" samo u Beogradu mesečno preda privatnim izvršiteljima oko 250 predloga za naplatu telefonskih računa.

Najniži dug za koji se pokreće postupak izvršenja preko privatnih izvršitelja je – poslovna tajna. A, primeri brutalne naplate putem plenidbe pet do deset puta skuplje imovine od osnovnog duga, svakodnevni su.

JKP "Parking servis" takođe vrši prinudne naplate posredstvom privatnih izvršitelja (i privatnih uterivača sa i bez licence). Postupak prinudne naplate pokreće se protiv dužnika koji imaju neplaćene dve dnevne karte. Cena dnevne karte je 1.870,00 dinara. Postupak naplate pokreće se po automatizmu kako predmet za utuženje nastaje.

Mobilni postpejd brojevi: ako korisnik ne plati račun u predviđenom roku, raskida se ugovor, odmah podrazumeva pokretanje postupka naplate dugovanja preko privatnih izvršitelja, uz sve prateće troškove koji padaju na teret vlasnika broja.

 

A 2. Pljačka penzionera: otimačina stečenog prava

Krug ove pljačke je vrlo jednostavan. Korisnik duguje, poverilac ga opomene, a onda predmet ustupa izvršitelju. Posle jednog i odbijenog poziva da se namiri dug (iz bilo kog razloga, kašnjenje pošte odsustvo, nemoć starog lica da se kreće ili nešto drugo), izvršitelj stavlja zaključak na oglasnu tablu suda da protekne propisani rok, i čim dobije izvršnu ispravu direktno je šalje Fondu PIO na izvršenje.

Fond PIO ovo izvršava bez pogovora, i to je moguće samo u Srbiji i nigde više u pravno uređenim državama. I u Ustavu Republike Srbije jasno piše da strečeno pravo (u ovom slučaju penzija), ne može biti predmet izvršenja. Ali, Vučićev režim kroji druga pravila. Surova, mafijaška…

Država u kojoj je on jedina vlast, nastavlja da povlašćuje sebe kao poverioca. Odgovor naroda treba da bude referendum za ukidanje privatnih izvršitelja, jer je očigledno da je njihova osnovna namena uterivanje dugova za porodicu Vučić i njene potrebe.

 

A 3. Polovina penzionera bez penzije

Prema podacima Fonda za penzijsko invalidsko osiguranje Srbije oko 700.000 penzionera je pod prinudnom naplatom, po rešenju izvršitelja. Izvršitelj rešenje dostavlja Fondu sa nalogom da se obustavlja dve trećine penzije, mada zakon propisuje da penzije koje su manje od zagarantovane plate, mogu biti plenjene najviše do jedne trećine.

Fond svakom penzioneru obustavlja dve trećine penzije, pa teško bolestan i penzioneri jedva da dobiju mesečno po pet hiljada dinara! Kada završe plenidbu, stiže novi predlog za plenidbu, jer sa dobijenih 5.000 dinara penzioneri ne mogu da plaćaju pristigle komunalne usluge. Tako je 100 izvršitelja u Srbiji vlasnik dve trećine penzija 700.000 penzionera!

Prema odluci Skupštine grada Beograda, član 17. Odluke, ako primalac usluga ne plati usluge, pokreće se sudski postupak prinudne naplate. Privatni izvršitelji nisu ovlašćeni!

Pružene komunalne usluge mogu se od građana i osporavati, jer značaj broj domaćinstava nema uredno grejanje. Ugovorom koji su građani potpisali sa Infostanom u Beogradu, određena je nadležnost suda, u slučaju spora.

Prigovore građana na rešenje o izvršenju, koje donosi izvršitelj, sudovi uglavnom usvajaju. Ali, tek posle dve godine, kada su građani opljačkani!

Privatni izvršitelj iz Vranja Žikica Trajković primenjujući dosledno zakon, odbio je oko 2.500 predloga javnih preduzeća za prinudnu naplatu, jer predlozi nisu sadržali nikakve dokaze da javna preduzeća imaju pravo na naplatu niti da su izvršila usluge.

Sud u Vranju je većinu njegovih rešenja potvrdio, ali ga je Ministarstvo pravde, kao neposlušnog, razrešilo dužnosti, mada po zakonu nije nadležno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RAČUNI KOMUNALNIH PREDUZEĆA, AŽURNI IZVRŠITELJI, DUŽNIČKO ROPSTVO I SMRT PENZIONERA!!!

 

Zbog konstantnog osećaja zabrinutosti i straha, nemira i stalne napetosti, što je dovelo do pogoršanje zdravstvenog stanja, umro je jedan od mnogih penzionera u Srbiji kojima je zaplenjena penzija zbog spora sa Javnim komunalnim preduzećem (u ovom slučaju, beogradskim Infostanom).

Slučaj je sa pravnog stanovišta čist državni kriminal, a sa stanovišta ljudskih prava, govori o tome da građani Srbije žive u opasnoj diktaturi. Pismo koje je u vezi ovog slučaja uputila Snežana Dimitrijević, ćerka preminule žrtve Vučićevog terora, a koje objavljujemo neznatno skraćeno, jasno svedoči u kakvom sistemu živimo.

U sledećim brojevima opisaćemo nasilje JKP Infostana koje zloupotrebljava privatne izvršitelje, a oni pravosuđe i neukost najsiromašnije dela društva.

 

……

 

Nisam penzioner, ali u ime mog oca i svih naših najstarijih sugrađana, najljubaznije Vas molim da ovaj tekst objavite, da više niko ne bi doživeo ono što je on.

Naime, bio je invalidski penzioner i primao penziju u iznosu od 18.000,00 dinara koja se isplaćuje dva puta mesečno (10-og i 25-og u mesecu) po 9.000,00 dinara. Obzirom da sam nezaposlena, sa ovim iznosom smo nekako "živeli" nas dvoje.

Međutim, tu na scenu stupaju izvršitelji  koji mom ocu plene 1/2 penzije radi namirenja potraživanja JKP "Infostan" u iznosu od 139.788,70 dinara (bez kamata i troškova postupka).

Zaplenu je odobrio sud i ona je trajala dve godine (obzirom da je za namirenje potraživanja komunalnih preduzeća za jednu godinu potrebno dve godine zaplene penzije). Tako je u periodu od jula 2014. pa do aprila 2016. moj otac primao penziju u iznosu od oko 4.500,00 dinara dva puta mesečno.

U novembru 2016. "Infostan" ponovo nalaže prinudnu naplatu, pa ovog puta mom ocu od prvog dela penzije preostaje svega 3.010,06 dinara, a od drugog dela – 3.560,85 dinara.

Sveukupno, u navedenom periodu oduzeta mu je penzija u ukupnom iznosu od 202.654,06 dinara. Njegova godišnja penzija iznosila je oko 219,536,16 dinara.

Kako su u periodu trajanja ove zaplene (od jula 2014. pa do aprila 2016.) pristizali novi računi komunalnih preduzeća koji rastu metodom apsolutnog rasta i uvećavaju se za iznose kamata i troškova postupka, pokrenuta su još tri izvršna postupka, čime je moj otac bio doveden u situaciju da iz duga ne može da izađe (dužničko ropstvo).

Praktično, kao da je njegova imovina pod stalnom hipotekom, kao da je u doživotnom kreditu. Sudije odobravaju ova izvršenja i to na njegovoj celokupnoj (pokretnoj i nepokretnoj) imovini, bez ikakvog uvida šta tu imovinu čini.

Oni potpuno zaobilaze odredbe Ustava i član 1 Zakona o sudijama, pri tome posebno imajući u vidu odredbe člana 32 Ustava od koga odstupanja nisu dopuštena ni tokom vanrednog stanja (član 202 Ustava).

U konkretnom slučaju, nikakav sudski postupak nije vođen, niti je moj otac imao priliku da se pojavi pred sudom. RF PIO, dakle, nema pravnosnažnu izvršnu sudsku presudu na osnovu koje je mogao da mu oduzima penziju.

U telefonskom razgovoru sa nadležnima iz filijale Fonda PIO na Novom Beogradu (br. tel. 2017-479 i 2017- 130) na moje pitanje: Odakle Fond PIO crpi pravo raspolaganja nad pravima iz PIO, dobila sam odgovor da su "takvo naređenje dobili od države i to bez ikakve pisane odluke".

Na moju konstataciju da nikakva "država" nije mogla da im da takvo naređenje, već državna administracija, odnosno državni činovnici čije su dužnosti opisane zakonom, a delovanje ograničeno Ustavom, nisam dobila nikakav odgovor.

Naime, ovde se radi o sledećem: RF PIO nema pravo raspolaganja nad penzijama. RF PIO je državni upravni organ sa zadatkom da utvrđuje i isplaćuje penzije i nadoknade iz penzijskog i invalidskog osiguranja. On je pravno lice ovlašćeno da sakuplja doprinose obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa pravima i obavezama utvrđenim važećim propisima.

RF PIO nema pravo raspolaganja nad ličnim sredstvima osiguranika i korisnika prava iz PIO, odnosno nema pravo da njihova lična sredstva prenosi na račune drugih lica (izvršitelja, preduzetnika) niti bilo koga drugog, a naročito na to nema pravo bez pravnosnažne izvršne sudske presude i bez saglasnosti penzionera kao korisnika prava i poverioca RF PIO.

Zakonom o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su uređena kao neotuđiva, lična materijalna prava. Prema članu 6 Zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava koja se ne mogu preneti na drugoga.

Prema pravnoj teoriji, lična prava su građanska prava koja se užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti.

Dalje, članom 109 Zakona o PIO utvrđeno je da je Fond dužan da korisnicima isplaćuje iznose koji im pripadaju u mestu njihovog prebivališta, a relevantni član 110 Zakona ne sadrži odredbe na osnovu kojih se penzije mogu ograničavati ili ukidati zbog duga prema komunalnim preduzećima, što potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. gde se izričito konstatuje da se priznato pravo pojedinca na penziju može ukinuti ili ograničiti jedino na osnovu člana 110 Zakona o PIO, što ovde nije slučaj.

Ovaj stav Vrhovnog suda Srbije prihvatio je i Sud za ljudska prava koji u presudi Grudić v. Srbije iz 2008 ("Sl. glasnik RS", br. 43/12) potvrđuje da je pravo na penziju stečeno pravo i zakonski se ne može opozvati ili obustaviti (par. 56) izuzev u slučajevima predviđenim članom 110 Zakona. Sud u tački 77 presude po ovoj predstavnci smatra da "postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu, a mešanje u mirno uživanje zakonom stečene imovine nije dopušteno".

U tom smislu, postupanje RF PIO zalazi i u domen krivičnog prava u smislu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz članova 135 i 137; protiv imovine iz člana 203; protiv službene dužnosti iz člana 359, 361, 362 i 364; protiv prava po osnovu rada iz člana 163 (povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja), ali iz člana 308 – napad na ustavno uređenje a u smislu članova 1, 69 i 70 Ustava Srbije.

Prema Preporuci o izvršenju Saveta Evrope i evropskoj pravnoj praksi, izvršenja se sprovode za novčana potraživanja koja su neosporena;

Potraživanje je neosporeno samo ako se dužnik izričito saglasio sa njim na osnovu priznanja ili poravnanja u sudskom postupku. Tek tada i samo tada, sud potraživanje proglašava izvršnim i šalje podnosiocu izvršni dokument u svrhu sprovođenja izvršenja.

Pored Ustava, Zakona o PIO (članovi 6, 109 i 110), povređen je čak i (neustavni) Zakon o izvršenju i obezbeđenju čijim je članom 147 utvrđeno da su od izvršenja izuzeta primanja po osnovu invalidskog osiguranja.

Moj otac je bio invalidski penzioner. Najzad, ni Ustavom Srbije (član 91 stav2), ni Zakonom o komunalnim delatnosti nisu predviđena sredstva prinude pri naplati javnih dadžbina, već je utvrđen opšti princip prema kome građani namiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima, a to je – njihova ekonomska moć.

Ustav, dakle, jasno štiti građane od bilo kakvih potraživanja sve dok nemaju mesečni prihod dovoljan za dostojan život: građanin koji nema takav prihod, pravnom snagom Ustava nije dužan da plaća bilo kakva fiskalna ili parafiskalna zaduženja.

Tokom perioda od dve godine, koliko je trajala zaplena penzije, moj otac i ja smo bili dovedeni u nemogućnost podmirenja osnovnih životnih potreba (hrana, lekovi, sredstva za higijenu …), u nemogućnost podmirenja ostalih životnih potreba (električna energija, troškovi PTT usluga, pribavljanje novih ličnih dokumenata kao što su lična karta i zdravstvena knjižica, neophodnih popravki u stanu, čime se dovode u opasnost i komšije – zbog poplave, na primer).

Sveukupno, dovedeni smo u nemoguće životne uslove do mere dovoljno ozbiljne, da potpada u okvire članova 23 stav 1 (zaštita ljudskog dostojanstva), člana 24 stav 1 (pravo na život) i člana 25 (nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta) Ustava Srbije: građanin kome se oduzmu sredstva za hranu i lekove i ostale životne potrebe je, sasvim slobodno se može reći, izložen pokušaju ubistva, odnosno teškom i apsolutnom kršenju Ustava i njegovih ljudskih prava.

Konstantan osećaj zabrinutosti i straha, nemir i stalna napetost, imali su za posledicu pogoršanje zdravstvenog stanja mog oca i, najzad, njegovu smrt. Od posledica moždanog udara je umro. Umro je sa zaplenjenom penzijom.

Možda to nikada neću moći da dokažem, ali umro je zbog jakog uznemirenja i opravdanog straha (svakog 10-og i 25-og u mesecu da li će primiti i tu mizernu penziju ili će mu izvršitelji uzeti i to) što ga je potpuno iscrpljivalo, pogoršalo njegovo zdravstveno stanje i na kraju dovelo do njegove smrti.

Za sahranu nisam imala novca. RF PIO pokriva samo deo pogrebnih troškova. U JKP "Pogrebne usluge" mi je rečeno da se obratim Centru za socijalni rad i da oni moraju da mi pomognu.

Centar za socijalni rad me je odbio. U takvim okolnostima, praksa JP "Pogrebne usluge" je da porodicu preminulog potpuno isključuje iz bilo kakvog odlučivanja u vezi sahrane, pa je tako zbog nedostatka iznosa od oko 35.000,00 dinara, moj otac (iako bi mu po mestu stanovanja pripadalo mesto sahrane na Novom bežanijskom groblju) sahranjen na grupnom(!?) groblju Orlovača, oko 20 km daleko od mesta stanovanja njegove porodice; bez obavljene identifikacije; nemam pravo da posedujem ikakvu dokumentaciju o mestu i načinu sahrane; nije mi čak dozvoljeno ni njegovu odeću da mu odnesem, već je sahranjen – u vreći!?

Na kraju, želim da posebno naglasim sledeće: skandalozni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne primenjuje se na sve građane Srbije.

Naime, kolektivni ugovori svih državnih organa, javnih i komunalnih preduzeća u sebi sadrže odredbu o "zaštiti zarade" prema kojoj je na zaradama zaposlenih u ovim institucijama dozvoljena prinudna naplata, ali samo uz vođenje sudskog postupka i pravnosnažnu sudsku odluku, samo uz njihovu saglasnost i samo do 1/3 njihove zarade.

Pri tome, njima su omogućene neverovatne privilegije na račun građana. Tako je, na primer, Skupština grada (kao osnivač komunalnih preduzeća) omogućila da se svim zaposlenima u komunalnim preduzećima uplaćuje dobrovoljno privatno penziono osiguranje i tako im obezbedila dodatnu sigurnost u starosti koju ogromna većina nas koja ih prisilno finansira – nema!?

Pored ove, zaposleni u komunalnim preduzećima ostvaruju i brojne druge privilegije, kao što su: pokrivanje troškova ogreva i zimnice, popravke i adaptacije stambenog prostora, troškove lečenja za njih pa čak i za članove njihovih porodica; osiguranje za slučaj bolesti i hirurških intervencija, stipendije za školovanje njihove dece…

Da se ove privilegije i ostvaruju dokazuju i izveštaji Državne revizorske institucije  koja u svojim izveštajima o finansijskom poslovanju komunalnih preduzeća potvrđuje da ona u svojim bilansima iskazuju potpuno neprihvatljive stavke, kao što su – pored napred navedenih – i rashodi za rekreaciju, donacije i sponzorstva, troškovi jubilijarnih nagrada, reprezentacije, troškovi platnog prometa…

Ove privilegije nisu i ne mogu da spadaju pod komunalne usluge koje su građani dužni da plaćaju i koje ogromna većina sebi ne može da priušti.

Skupština grada prekoračila je granice svojih ovlašćenja i više nego ozbiljno zašla u domen krivičnog prava. Takođe, krajnje je vreme da se neko pozabavi pitanjem samog postojanja "Infostan tehnologije"  (čija provizija iznosi 9%) i tzv. objedinjene naplate koja nigde u uređenim zemljama ne postoji, obzirom da se "vezana" naplata smatra zabranjenim oblikom poslovanja jer se na taj način ostvaruje povećana a nezakonita dobit. Najzad, to zabranjuje i Zakon o zaštiti potrošača.

U prilogu dostavljam dokaze o svemu navedenom uz veliku molbu da ovo pitanje pokrenete, da se ono što se desilo mom ocu ne bi desilo nikome više.

Snežana Dimitrijević

Pariske Komune 61/56,

11070 Novi Beograd

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

НАКАРАДНИ ЗАКОНИ КАО УНОСАН БИЗНИС И ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА ЛЕГАЛНОГ РАЗАРАЊА ПОРОДИЦЕ У СРБИЈИ!??

 

Идеја разарања породице у Србији, добила је на снази посебно од како је сву власт у држави узурпирао Александар Вучић заједно са својим креаторима Закона о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика, чиме је омогућено владајућем режиму да лошу слику друштва учини још гором.

Надлежене државне институције, као што су Центри за социјални рад, данас могу без објашњења да одузимају децу родитељима, да стану на страну једног од родитеља без ваљаног разлога или да се окрену против оба родитеља и против њихове породичне заједнице, уколико неко "унутар система" процени да ће имати користи од тога.

Темељи овог зла постављени су још 2005. године, Указом о проглашењу Породичног закона који је потписао ондашњи председник Републике Србије, Борис Тадић. У члану 2. поменутог закона, стоји цинична одредба која гласи: "Породица ужива посебну заштиту државе".

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

                             Игор Милановић

 

Нестручност, недостатак искуства и корумпираност социјалних радника, основни су разлози због којих све чешће долази до убистава брачних парова и деце и то у самим Центрима за социјални рад.

Недоречени Закон о спречавању насиља у породици, према мишљењу стручњака, управо подстиче на насиље, али и то је део опште државне стратегије о разарању породица како би што је могуће више деце могло да буде продато богатим странцима спремним да плате и више од 10.000 евра по детету.

Закони који регулишу социјалну заштиту и породичне односе у Србији су првенствено усмерени ка разарању породице и традиционалних вредности, а актуелна власт, као и свака друга фашистичка и тоталитарна власт сматра да је држава неизбежни арбитар који мора да регулише сваку ситницу у свакој животној сфери грађана.

Систем који настаје пред нашим очима у својој завршници биће нека врста Хакслијевог "Врлог, новог света"  у коме ће основа ћелија друштва бити нацистичка "Кућа за узгој". Питање које се поставља је да ли ће до тада уопште још бити људи у Србији.

У Србији, истина, не постоји план рађања деце од по расним карактеристикама пробраних родитеља, као што је то био случај у Трећем Рајху, али држава је последњим изменама закона из домена породичних односа на најбољем путу да постане "Кућа за узгој" за целу развијену Европу.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а делимично и касније, деца из Србије, али и целе бивше Југославије, продавана су још у породилишту: лекари би их одмах после порођаја проглашавали мртвима, тело нису показивали родитељима, а често није било никаквих писаних трагова о наводној сахрани, а затим би продавана платежно способним паровима из земље или иностранства.

Да су учесници ове трговине бебама још увек веома утицајни у Србији види се и по томе што власт упорно одбија да прихвати најосновнији захтев оштећених родитеља, а то је да укине застаревање овог дела како би могли пред лице правде да се изведу сви они који су продавали туђе бебе.

Данас се ова трговина одвија доста елегантније и, на први поглед, сасвим легално. Биолошки родитељи се проглашавају неспособним да брину о својој деци, најчешће зато што су лошег материјалног стања и без сопственог крова над главом, због чега им се деца одузимају и дају на усвајање.

Данашње развијене земље се труде да законодавство тако уреде да оно на сваки начин штити породицу, једино је у Србији предност дата разарању породице. Социјалне установе на Западу користе широку палету начина и метода да помогну породицама да превазиђу проблеме и остану заједно, док се Србија труди да створи што је могуће више сирочића која ће касније бити продана у иностранству. Уништавање породице је, тако, у данашњој Србији постало уносан државни бизнис у коме зарађују сви осим несрећне деце и њихових биолошких родитеља.

Да би неко могао да обавља родитељске дужности, он прво мора да буде жив и физички у стању да то чини. Особа која је изнемогла од глади, сигурно није у стању да се стара још и о деци. У таквим случајевима је потребна помоћ државе, али уместо тога државни апарат предност даје одузимању деце од биолошког родитеља и њихову продају богатим странцима .

Социјална помоћ је у Србији увредљиво ниска и није довољна ни за пуко преживљавање. Она износи 6.900 динара месечно по примаоцу, али се даје само девет месеци годишње. Да би неко уопште стекао право и на ову цркавицу мора да приложи на десетине докумената, а за већину њих прво плаћа административну таксу.

Најважнији од свих ових бесмислених докумената је доказ да тражилац социјалне помоћи не поседује никакву покретну или непокретну имовину у Србији. Ако неко има оронулу кућу, макар и небезбедну за становање, он је аутоматски искључен из могућности да му држава даје помоћ од око 55 евра месечно, девет месеци у години.

Ако неко нема никакав кров над главом, а при томе му ни држава уз давање социјалне помоћи не обезбеђује смештај, како онда он, или она уопште могу да се старају о својој деци? Власт уопште и не планира да у таквим случајевима деца остану код својих биолошких родитеља, већ да буду припремљена за продају странцима.

Ономе, ко по процени социјалне службе није у стању да се брине за своју децу, она му се одузимају, привремено смештају у дом, а затим дају у хранитељску породицу.

Част малобројним изузецима, хранитељске породице у огромној већини случајева имају двоструку, по запослене у центрима за социјални рад корисну улогу: прво је да физички и ментално припреме децу да буду атрактивна богаташима из иностранства која би да их усвоје, а друга је да новац деле са људима из центра.

Хранитељска породица за свако дете које преузме да негује добија око 30.000 динара месечно!?! Пошто деца из сиротишта, па и она смештена у хранитељским породицама, од државе добијају гардеробу и, ако иду у школу, школски прибор и уџбенике, поменута сума је само за храну.

По званичним подацима Завода за статистику, просечна одрасла, запослене особа у Србији на храну дневно троши 500 динара, а хранитељској породици на располагању стоји дупло већа сума и то за дете. Очигледно је да овде нешто није у реду.

Уместо да дају за храну и сличне потрепштине деце, хранитељи тај новац делом задржавају за себе, а делом као мито дају надлежном службенику Центра за социјални рад који одлучује које ће дете ићи у коју хранитељску породицу. Захваљујући овако разрађеном бизнису дешава се и да поједине хранитељске породице имају по петоро, па и више туђе деце.

Да би неко у Србији могао да усвоји дете мора да испуњава најосновнији услов, а то је да има довољно пара да плати незајажљиве раднике Центра за социјални рад.

Не постоје званични подаци, али се незванично барата цифром од најмање 10.000 евра по једном детету, колико "испод жита" плаћају усвојитељи. Оволико пара мало ко има у Србији, тако да се деца на усвајање најчешће дају странцима. На тај начин се додатно поспешује "бела куга" и одлив становништва у иностранство.

Пошто нису сви родитељи сиромашни и финансијски неспособни да се брину о својој деци, власт је измислила читав низ мера помоћу којих може сасвим легално да родитељима одузме децу.

Мајке и очеви који злоупотребљавају права или грубо занемарују своје дужности могу бити потпуно лишени родитељског права и то помоћу једне Владине уредбе, односно подзаконског акта.

Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих је донело Министарство за рад и Министарство здравља децембра прошле године, међутим, Влада Србије је узимајући у обзир препоруку Међународне организације рада (МОР) о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада, донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу 29. маја 2017. године, на снагу је ступила 7. јуна, а примењиваће се од 1. јануара 2018. године.

Сигурно да је добро што се држава труди да спречи злоупотребу дечије радне снаге, али оно што ова Уредба доноси није на првом месту забрана запошљавања деце (односно лица млађих од 18, а посебно особа млађих од 15 година), већ забрана њиховог ангажовања. Разлика није само у семантици, већ у суштини: ангажовање је свака делатност и она која је плаћена, али и она која није плаћена.

Тако ће проблем имати и родитељи који, на пример, затраже од своје деце да им, као што је вековима било уобичајено, помогну у пољским радовима или код чувања оваца.

Са друге стране, законодавац је омогућио запошљавање деце у свим областима у којима је њихово ангажовање забрањено, под условом да се ради о пракси у оквиру такозваног дуалног образовања. Значи, родитељи ће бити новчано кажњавани, а у поновљеним случајевима ће им деца бити одузимана, али ће послодавци моћи да се извуку ако се позову на "образовање кроз рад".

Уредба, истина, за први прекршај предвиђа новчане казне и то до чак милион динара, али у поновљеним случајевима надлежни социјални радник може да по слободној процени нађе како родитељи занемарују своје обавезе или злоупотребљавају права, због чега им се дете мора одузети. Још страшније је то што у таквим случајевима закон предвиђа одузимање све деце од кажњених родитеља, а не само оне која су била ангажована супротно поменутој Уредби.

Као коначни удар на породицу Влада је спремила Закон о спречавању насиља у породици, који је још једна у суштини добра идеја, али примењена на штету и родитеља и деце.

Поменути Закон, који је почео да се примењује од 1. јуна ове године доживео је велике критике управо стручне јавности и то највише због тога што он не спречава насиље у породици у оноликој мери у коликој га провоцира, а што су доказала и два страшна догађаја која су се одиграла у Београду свега месец дана по ступању на снагу Закона и у којима су на најсвирепији начин убијене две жене и једно дете, док је један починилац извршио самоубиство.

Још у време скупштинске расправе поводом доношења Закона поједини посланици, али и део стручне јавности су указивали управо на могућност да се неселективном и на првом месту нестручном применом безбедносних и казнених мера које су предвиђене може постићи контраефекат.

Наиме, постоји опасност, а то се управо и десило у два поменута случаја, да муж и отац, који је због процене да представља претњу по живот и здравље осталих чланова породице удаљен из свог стана и препуштен самом себи, у једном тренутку одлучи да "рашчисти ствари", што се и до сада, пре ступања на снагу новог закона, најчешће, трагично завршавало.

Неспорно је да жртве породичног насиља заслужују заштиту државе и друштва, али је исто тако ноторна чињеница како је и насилницима управо у првим данима, а поготово сатима непосредно после примене заштитних мера из Закона неопходна стручна помоћ.

Поједини опозициони посланици су узалуд указивали на ово тражећи да никакве одлуке о примени мера из Закона не доносе нестручне особе, односно оне које су завршиле само један обичан кратки курс. Психологија је наука која се изучава на вишегодишњим студијама, а не на викенд семинарима.

На жалост, апели стручне јавности су и овај пут остали неуслишени од владајуће странке чији су посланици у највећем броју потпуни надмени идиоти са лажним дипломама и докторатима.

Иза оваквог накарадног законског решења крије се још једном иста жеља власти да на легалан начин доводе до разарања породица како би што је могуће више деце било понуђено на усвајање.

У развијеним земљама, у којима постоји сличан закон, стручне службе одмах процењују психичко стање особе пријављене за породично насиље и по потреби одређују неку од мера безбедности (од којих је најлакша забрана приласка жртви, а најтежа чување у затвореној болничкој установи).

Код нас се наводни починилац, на основу процене особе која од стручности има полицијски курс у Сремској Каменици и кратки семинар о породичном насиљу, удаљава из стана и породице и препушта себи и улици. Ескалација сукоба је на овај начин буквално програмирана.

Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа у првим данима по пријави прибављање никаквог вештачења психолога или психијатра, чак ни социолога или педагога, већ је све пепуштено "курсистима".

Због тога, упозоравали су стручњаци, постоје велике шансе да се закон злоупотребљава , односно да жене пријаве претње и тамо где их нема, само да се дочепају стана који је, иначе, у власништву супруга, а који, као пријављени "насилник" из истога мора одмах да се исели. Управо то се, на жалост, и дешава, али је баш такав резултат законодавац и прижељкивао.

Колико држава мало брине о стручној помоћи брачним паровима види се и по томе што у Београду, граду са скоро два милиона становника, постоји само једно државно брачно саветовалиште у коме раде за овакве послове обучени стручњаци. Чак и када би Закон о спречавању насиља у породици и предвиђао интензивну стручну помоћ како насилнику, тако исто и жртви, њу не би имао ко да пружи.

Нестручност и неискуство социјалних радника су и довели до последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад, јер су надлежни доносили потпуно погрешне одлуке руковођени, између осталог и жељом да на тај начин од родитеља изнуде мито. Центри за социјални рад су, на жалост, постали центри корупције и нестручности.

 

    А 1. Како се заштитити од Весне

Жене и деца, жртве породичног насиља, већ дуже време добијају помоћ у Саветовалишта за борбу против насиља у породици, чији директор је извесна Весна Станојевић.

Жене које су прошле кроз сигурну кућу памте ову припросту и насилну жену, која им је загорчавала живот више него пијани мужеви. Пре осам година, несрећнице које су прошле кроз сигурну кућу упутиле су писмо Магазину Таблоид наводећи да се Весна Станојевић лажно представља да је дипломирани правник, а да није способна ни писмо мајци да састави.

Уредник је писмо послао госпођи Станојевић на изјашњење. Три дана касније, она се појавила у редакцији, плачући и кукајући на сав гласа. Убиће се, казала је, ако се то објави, ако то прочитају њене две кћерке.

Рекла је да јој је муж смртно болестан, а на питање уредника да ли га је оставила, она се изјаснила да није, па се, позивајући на ову чињеницу, главни уредник одлучио да заустави штампање броја и дуго је молио директора штампарије Графопродукт из Новог Сада да сачека док не пошаље измењену страну, из којег је избачен текст о госпођи Станојевић.

Ево, већ годинама, она и даље хара. Чешће је на екранима од Александра Вучића. Улази у сигурне куће као краљица. Сва напилритана и значајна. Утерује страх у кости оним женама које, наводно, штити.

 

    А 2. Ко је саставио "списак опасних делатности"?

Области у којима је забрањено ангажовање особа млађих од 18 година, са изузетком када је у питању стручно образовање (тада је дозвољено запошљавање до максимално једне трећине, односно једне петине месечног времена предвиђеног за рад одраслих особа): рударство; снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација; услужне делатности у гајењу усева и засада; помоћне делатности у узгоју животиња; лов, траперство и одговарајуће услужне делатности; сеча дрвећа; услужне делатности у вези са шумарством; риболов; уклањање отпадних вода; скупљање опасног отпада; третман и одлагање отпада; поновна употреба материјала; санација, рекултивација и дуге услуге у области управљања отпадом; заштитне и истражне делатности; здравствене делатности; коцкање и клађење; погребне и сродне делатности; делатност неге и одржавања тела; остале непоменуте личне услужне делатности.

С обзиром на телесни и духовни развој деце млађе од 15 година живота поред осталих, посебно су наглашене и додатне опасне делатности ради обезбеђивања њихове заштите: прерађивачка индустрија; грађевинарство; скупљање отпада који није опасан; узгој животиња; делатност припремања и послуживања хране и пића; улуге одржавања објеката; прање и хемијско чишћење текстилних и крзнених производа; делатност фризерских и козметичких салона; делатност домаћинства која запошљава послугу.

 

    А 3. Државна производња сирочади

Хранитељска породица за свако дете које преузме од Центра за социјални рад добија око 30.000 динара месечно и то све до пунолетства детета, односно док оно не буде трајно усвојено од стране платежно способних странаца. Родитељи, који би да сами однегују своју децу од државе добијају неупоредиво мање пара и то свега неколико година.

Да би мајка могла да оствари право на родитељски додатак, мора да прибави и надлежном одељењу у општини или граду у коме борави однесе низ докумената и уверења, као на пример судско уверење које потврђује Центар за социјални рад да није лишавана родитељског права и да брине о детету за које тражи додатак.

Тренутни цензус за добијање родитељског додатка износи 8.576,18 динара, односно увећаи износ 10.315,41 динара. Цензус је укупан приход по члану домаћинства остварен у претходна три месеца пре подношења захтева, а право на додатак имају само родитељи са приходима мањим од цензуса. Родитељски додатак за прво дете исплаћује се једнократно и износи 39.345,83 динара, док са за осталу децу исплаћује у 24 једнаке месечне рате. За друго дете он је 153.857,09 динара, за треће дете 276.930,09 динара, а за четврто дете 369.236,22 динара. Родитељски додатак за четврто дете, који се добија само једном у животу, једнак је приходу који сваке године, максимално 18 година, остварује хранитељска породица за једно дете. Држава, очигледно, поспешује стварање сирочади, јер се све мање исплати одгајати сопствено дете, а све више туђе.

 

    А 4. Деца из "Кућа за узгој"

За време своје владавине у Немачкој нацисти су тридесетих година прошлог века покренули пројекат стварања "Кућа за узгој" ("Зуцхтхаус") преко кога су желели не само да повећају број становника са типично аријевским особинама, већ су истовремено хтели да ти будући Немци од малих ногу буду васпитавани у духу потпуне покорности Фиреру и Рајху. Деца која су стизала у такве куће или су била плод спајања пробраних младих војника и девојака које су одабране само да би рађале децу или су била одузета од "неаријевских" родитеља (најчешће Словена), али су имала типичне "аријевске" карактеристике (плаве очи и косу, висок стас, издужену лобању…).

Деца из "Кућа за узгој" су била у суштини власништво Трећег Рајха, ма колико ово сурово звучало. Нацистичке вође су са њима могле да раде шта год су хтели, али их је на срећу у том науму спречио крај рата и њихове владавине који се догодио много пре него што су ова деца стасала. После рата су пребачена у класична сиротишта.

     Глоса

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ИЗ БУЏЕТА – ЗА КЛАН МАЛОБРОЈНИХ: КАКО ЈЕ ЈЕВРЕЈСКО ПОРЕКЛО ПОСТАЛО АДУТ ЊИХОВОГ ПРАВА ДА СЕ БОГАТЕ НА РАЧУН НЕЧИЈЕГ УЖАСНОГ КРАЈА ЖИВОТА!??

 

На моју (не)срећу, рођен сам од мајке Српкиње и оца Јеврејина. Јудаизам ме не признаје за Јеврејина по два основа: јеврејско порекло се признаје по мајчиној линији и нисам припадник јудаистичке религије. Православље ме не признаје за Србина, такође, по два основа: отац ми је Јеврејин и нисам припадник православне религије.

Ако томе додам и "научна" открића разних шарлатана и лезилебовића, квазиинтелектуалаца, продаваца магле (којима ћу посветити посебан текст у неком од наредних Магазина Таблоид), може бити да и не постојим као Јеврејин.

 

                    Живан Хараван

 

Но, нико, баш, нико не може у мени да угаси, да поништи ОСЕЋАЊЕ припадности српском и јеврејском народу! Итекако сам религиозан човек, али у оквиру своје животне филозофије која се зове Детерминисана каузалност и која подразумева Бога, уз поштовање сваке друге религије и сваког њиховог припадника. Дакле, нисам безбожник и "неверујући", а моје звезде водиље су правичност, истинољубивост, поштење и, најважније, емпатија према угроженима, по било ком основу, ма ко да су.

Елем, иако у мени тече српско-јеврејска крв то, здраворазумски тумачено, не значи да Србе-Србију, Јевреје-Израел волим и поштујем половином свог бића. Србија ми је мајка, моја Отаџбина, а Израел отац, моја Прапостојбина.

Обоје их волим и поштујем свим својим бићем и својим делима-чињењем то беспоговорно доказујем. То што једном Недићу никада нећу опростити и заборавити онај сраман, ужасан извештај немачком Вермархту којим их је удворички обавестио: "Јеврејско питање у Србији је – решено", никако не значи да иза те злочиначке похвале стоји, мој, српски народ. У тој срамној похвали садржан је и масакр свих седам, од осам, чланова невине, сиротињске породице мог оца!

Све речено даје ми за право да будем критичар, у најбољој намери, свега оног што не ваља у Србији укључујући и јеврејску заједницу у њој. Па, да пређемо на наслов овог текста…

Од првог јануара ове године, ступио је на снагу Закон о отклањања последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живих законских наследника. За спровођење овог Закона биће обезбеђена средства у буџету Србије почев од 2017. године, односно 950.000 евра на нивоу календарске године на период од 25 година!? Пре него се посветим оценама овог Закона, наведених у наслову овог текста, једна кратка дигресија.

У Хрватској, прецизније, у Загребу, када су на хоризонту намирисали доношење овог Закона, Јеврејска општина(?) је прокључала у међусобном вађењу очију и борби за власт. Мирис новца их је толико опио да нису ни обраћали пажњу на злураде, антисемитске коментаре у јавности.

На крају, то је резултирало поделом на две антагонистички настројене јеврејске заједнице у Загребу. Црвенео сам од беса и стида, истовремено, надајући се да до таквог Закона неће доћи и у Србији, тим пре, што сам знао ко, како, колико дуго владају кланови и породице малобројних, алавих, који себе промовишу као неприкосновене јеврејске "душебрижнике".

И, нажалост, управо се десило исто што и у Хрватској и Загребу. Када бих вам презентовао скорашње е-маилове две сукобљене стране, у борби за власт (читај: за огромну лову), гарантујем да би вам први коментар гласио: "Ј…б’о луд збуњеног".

 

     Најнехуманији закон

Невине жртве холокауста су, за свог живота, радиле, стварале и својим трудом стекле неку имовину као, уосталом, сваки поштен, вредан домаћин, држављанин предратне Србије. То што за собом нису оставиле живе наследнике или их нису имале, или су им сви потенцијални наследници завршили трагично у душегупкама, логорима, стрељањима…

Под претпоставком да је неко од тих несрећника преживео, ко је то себе овластио да тумачи њихову последњу жељу да сва њихова имовина буде предата некој организацији, конкретно, јеврејској заједници.

Да су живи и да су сведоци стања и односа малобројних Јевреја, који се годинама, једни те исти појединци или групе, замењују на врху те организације, засигурно би своју имовину оставили неком ко се истински бринуо о њима или би је поклонили некој часној хуманитарној организацији.

Но, нису живи и немају наследнике, али су свој живот живели у Србији, радили у њој, јели њен хлеб, поштовали своју државу (што, уосталом, и једна изрека у Талмуду налаже), по правди и Божјој и световној, њихова имовина је требало да припадне, искључиво, држави Србији, а она да је проследи у чисте, поштене хуманитарне сврхе.

Нехуманост овог дела закона је, дакле, у томе што њихову имовину држава поклања некима који им нису ни род ни помоз’ Бог, али, ето, јеврејског су порекла и то је "адут" њиховог права да се богате на рачун нечијег ужасног краја живота, под плаштом јеврејске организације која ће се борити против антисемитизма, а својим поступцима га, управо, продукује.

 

     Најскандалознији закон

Када је одлазио из Србије претходни амбасадор Израела, Савез јеврејских општина(?) Србије (СЈОС), му се посебно захвалио на његовом доприносу доношења овог срамног Закона. Поставља се питање зар је то улога и овлашћење једног Амбасадора? Он је засигурно знао у каквим и коликим финансијски тешкоћама се Србија суочава.

Знао је на ком и каквом је нивоу животни стандард грађана ове државе, да читаве породице живе од једне или две мизерне пензије, да је просечна плата робовске радне снаге око 200 евра. Али, ето, заложио се да се у тој немаштини Србија одлучи да годишње из буџета, поред враћене непокретне имовине, што јеврејске општине, што имовине оних који немају преживелог наследника, СЈОС-е, уплати 950.000 евра годишње, наредних 25 година?!

Хало, људи!? Шта зна дете шта је то 950.000 евра годишње. Узме и троши!

Та шачица људи, рецимо у Београду, и поред толиких пара, и поред редовног финансирања из извора пре доношења овог Закона, броји највише до 180 људи, а у појединим јеврејским општинама(?) тај број се своди на број један – Ниш или Панчево 2-3, константно шаље е-маилове са позивом на некакве излете, приредбе, спортска такмичења и УВЕК уз обавезну партиципацију учесника.

Некад 500, некад 300… динара. Нема џабе! А, где су ове паре из буџета Србије? Ма, то питање постављају само џангризала попут мене. Да се разумемо: нема тих пара којима се мени може надокнадити насилна смрт седам чланова породице мог оца, нити наплатити сраман-нељудски Недићев извештај, али 950.000 евра годишње, 25 година, треба да плаћа Србија једној групи људи, а да Срби као народ и Србија данас, немају са тим злочином, ама, баш, никакве везе и одговорност!

Зато је овај Закон најскандалознији.

 

      Најнедобронамернији закон

Сумњам да је Влада, на чијем челу је био Александар Вучић, у време припреме овог Закона за његово усвајање у Народној Скупштини, била необавештена о броју људи који фигурирају у оквиру тзв. јеврејске заједнице, о стању у њој.

Примера ради, до скоро је ујак, преузевши председничку функцију од свог сестрића, жутокљунца, за кога су постојале сумње да је био умешан у неке нечасне послове, био Председник ЈОБ, сестрићу измислио радно место менаџера(?!), сестра му је референт за нешто, у радном односу у ЈОБ, а ћерка Управник дечијег летовалишта у Сарвашу- Мађарска. Ћерка вечитог Председника ЈО у Панчеву ради као социјални радник(?!) у ЈОБ итд. Непотизам!

Знало се, засигурно, за бруку која је настала у Загребу, те се то очекивало и у Београду што, нажалост, није изостало.

Није тајна и да је пре овог Закона било мућки око закупа, издавања-продаје плацева у власништву ЈОБ за изградњу стамбених објеката, доделе станова…Зато, овај Закон ми мирише на пецаљку на чијој су удици 950.000 евра за којима ће се слепо сјатити јато алавих сомова. А, шта је то друго него поспешивање на алавост, свађе и тако, уједно, хранити и подстицати антисемитизам.

 

      Најбесмисленији закон

Треба знати да се некадашња Јеврејска општина (увек ми је тај назив био неприхватљив, јер, такав, подразумева неку врсту екстериторијалности, посебности…) сада, по овом Закону третира и назива Јеврејска верска заједница, ваљда, у складу са Законом о верским организацијама.

Дакле, оно што је враћено Синагоги, у некретнинама, је потпуно у складу са правдом и Законом, плус, законом предвиђено финансирање верских заједница у Србији.

Али бесмислено је то да се унутар Јеврејске општине и СЈОС ништа није променило у структурно-организационом смислу. И даље свом имовином управља, располаже,већ, поменута, хајд’ да кажем: иста цивилна или секуларна номенклатура. Наравно и са оних 950.000 евра годишње.

Још од 1973. године јавности је презентован број од 1.000 Јевреја у Београду што се и данас пласира као неистина. Могуће је да данас у Београду живи око 500 људи јеврејског или полујеврејског порекла, али тврдим да њих преко триста никада није крочило у Јеврејску општину нити је икада видело неку вајду од ње, а могуће да се манипулише њима некаквим списком.

А, очита бесмисао и непромишљеност законодавца, када је реч о овом Закону, је у чињеници да ће се, за 20 – 25 година(!) број "владаоца" у ЈОБ и СЈОС свести на 3-4 човека.

Шта ће они, тада, радити и урадити са 950.000 евра годишње?

    Глоса

Због свега што сам навео позивам државу Србију: Председника државе, Председника Владе, Парламент да преиспитају логику и оправданост донетог Закона, а уместо "Привременог већа", које је скоро сменило руководство у ЈОБ и планира за септембар нове изборе (уместо Курте, Мурта), да преко Агенције за реституцију уведу Принудну управу у ЈОБ и СЈОС, на чијем челу би била, волонтерски, моја маленкост. Уз гаранцију да бих за 2-3 месеца све ствари довео у савршени ред. На част и понос свих поштених Јевреја, на част и понос моје мајке Србије и мог оца Израела.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

НЕНОРМАЛНО ЗАПОШЉАВАЊЕ У НАПРЕДНОЈ СРБИЈИ A РЕКЛАМИРАЊЕ ЈЕФТИНЕ РАДНЕ СНАГЕ JE КАО БАНДИТСКA ФИЛОЗОФИЈA ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!??

 

Пуних пет година Влада Србије и њен злоћудни премијер Александар Вучић баве се подвођењем радно способних, које нуди бесплатно или за робовску надницу страним компанијама и домаћим тајкунским корпорацијама. Вучић као најгласнији у том подвођењу, никад ништа у животу није радио, осим мешетарења, пласирања лажи, подметања, политичког курвања и подстицања верске и националне мржње и прогона свих који не мисле као он.

Такав злотвор јавно (па чак и пред страним дипломатама) излаже порузи читав српски народ, називајући га кукавичким и неспособним да сам нешто привреди и да заради. Уместо адекватног одговора, радници у Србији имају робовске услове на послу. Трпе и ћуте. Али, живот и време за нама, показали су да ничије ћутање није дугог века.

 

                         Никола Влаховић

 

У последњих пет година, од како Србијом суверено управља један човек, заведено је најцрње робовласништво какво није у Европи ни на овом делу Балкана виђено још од Римског царства и првих отоманских освајача.

Вучић и његови "инвеститори" згазили су свако људско достојанство, избрисали из закона елементарна радна права, стечена још на почетку прошлог века. Три четвртине расположиве радне снаге у Србији ради за просечну дневницу од 1.000 динара, што није довољно ни да се подмири превоз од посла до куће и назад, комунални рачуни и један "танки" доручак (за једну особу).

Са друге стране, Вучић је у име Владе Србије (и, мимо закона, у своје лично име), склопио више десетина "непосредних погодби" са страним компанијама, где се не зна ни шта је предмет уговора ни шта у њему пише. Познати су и резултати ових криминалних послова: дошло је до тога да најмлађа и најпродуктивнија радна снага данас у Србији ради само да би од зарађене мизерије обезбедила свој голи биолошки опстанак.

Пре две године (крајем 2014), на америчкој ТВ мрежи ЦНН, Вучић се јавно хвалио како "Србија нуди" најшколованију и најјефтинију радну снагу, те да је он лично спреман да на сваку понуду земаља региона, одговори још бољим условима за стране компаније. Показало се да је овај патолошки лажов, том приликом рекао сушту истину! Наиме, Србија нуди странцима највеће субвенције и најјефтинију радну снагу. Тако рећи робове, спремне да раде и бесплатно само да имају какво-такво социјално осигурање и радни стаж.

Треба се само сетити шта је Вучић спремно понудио компанији "Икеа" (против које је Европска комисија покренула истрагу због милијарду евра утајеног пореза 2014. године), као и италијанском "Бенетону" (који је међу три најсуровије светске компаније кад је реч о израбљивању радника), који су све добили бесплатно: и простор за рад и инфраструктуру и скоро бесплатне раднике и тржиште. Не треба заборавити ни холандску фирму "Вахали"  која се у Србији бави бродоградњом и која не плаћа никакве даџбине, а добила је све што је тражила.

Италијански "Бенетон" је купио нишки „Нитекс" са 680 радника за само три милиона евра, уз обећање да ће запослити 2.700 нових радника. Према тадашњим медијским извештајима, „Бенетон" је за овај свој "пословни план" одмах добио из буџета Србије 10 милиона евра субвенција!

Уз новац, италијански гигант је тада добио и земљиште вредно 24 милиона евра, као и пословно-производно-магацински простор од 65.000 квадратних метара, чија је тржишна вредност преко 40 милиона евра! Али, уместо обећаног запошљавања нових 2.700 радника, некадашњи „Нитекс", сада „Бенеттон", одмах је отпустио 250 радника .

У међувремену је италијански послодавац, који је у светским размерама синоним за кршење радничких права, наставио са масовним отпуштањем, у чему га је подстрекивао и Александар Вучић. Наступиле су видљиве последице. Наиме, према подацима Агенције за привредне регистре, погон у Нишу је пре две године запошљавао само 99 радника, данас још мање.

О платама не треба ни говорити, јер ко храни једну породицу са њом, може одмах да се обеси. Узгред, погон "Бенетона" у Нишу, добио је, само у једној години, субвенцију од Вучићевог режима (завлачењем руке у буџет), од милион и по евра! Истовремено, робови који раде у овој компанији нису успели ни до данашњег дана да приме плату већу од оне коју просечан радник заради у Албанији.

Вучићеве приче о томе како су у једној години директне стране инвестиције износиле 1,6 милијарди евра, одмах падају у воду, ако се зна да су у исто време, грађани српског порекла из дијаспоре, својим овдашњим рођацима послали преко две и по милијарди евра! Јасно је само из овог поређења ко издржава српску сиротињу а ко је гура у још дубље безнађе.

Колико је радник у Србији сведен на обичног роба и плаћен испод сваког минимума егзистенције, потврђује податак да на сат заради свега један евро, или четири пута мање од бугарског радника чији послодавци иначе плаћају најмање од свих у државама Европске уније.

Простим поређењем радних сати и зараде у Србији и осталим земљама на европском континенту, лако је доћи до поражавајуће истине: радник у Србији најдуже ради за најмању плату. Просечна радна недеља у Србији је 42,7, а у европским државама 40 сати.

Бруталност и лицемерје Вучићевих министара најбоље је показао министар рада Александар Вулин који је, одговарајући на питање кад ће доћи до правог вредновања рада у Србији, одговорио у стилу уличних шибицара: „…Све док на тржишту рада радна снага не буде скупља".

Захваљујући таквој бандитској "филозофији", Србија се нуђењем радника као робова који ће радити џабе, нашла у положају источноазијских земаља, попут Вијетнама (мада је и тамо дневница близу томе да пређе вредност дневнице у Србији). И оне поштене послодавце, који се труде да радницима обезбеде пристојну и редовну зараду, Вучићев режим их терорише и на сваки начин им загорча живот, те долази до масовног затварања малих и средњих предузећа која не могу да издрже у борби са насиљем владајуће странке.

Вучић упорно рекламира Србију као државу јефтине радне снаге, што ствара потпуно супротан ефекат: нико озбиљан више не жели да дође и ради у земљи која не поштује ни основна људска права. У Србију долазе само бескрупулозни мешетари, спремни да на крви и зноју овдашњих робова зараде екстрапрофит за своје империје. Али, и поред тога, страна компанија неће доћи у Србију само зато што су радници скоро бесплатни, већ тражи и инфраструктуру, поштовање правних прописа, заштиту капитала, и, наравно, дебеле субвенције.

 

       Терор корпорација уз помоћ инспекције рада

 

Један од законом одобрених начина бесплатне експлоатације радника и довођења у робовски положај је и неплаћени пробни рад. Такозвано волонтирање у страним и добром броју домаћих компанија, је редовна појава.

Узимање радника на бесплатан пробни рад, за које се унапред зна да неће бити примљени, којима се након најдуже шест месеци, усмено или писмено саопшти да "нису задовољили критеријуме", тече у Србији регуларно, по закону! Дакле, није кажњиво!

Кад једну групу тако примљених радника изиграју, крећу са другом и тако у круг. Зараде на овим неплаћеним пословима су огромне, а стране компанија за њих добијају и високе субвенције, чак и ако их само приме "на пробу" без плате.

Према Вучићевом и Вулиновом Закону о раду, послодавац мора склопити уговор о раду, са ставком о пробном раду који може трајати најдуже шест месеци. Радник који данас тако робовски ради, нема никакве наде да ће на том месту икада примити плату и нема никаква права да је законски тражи.

Тако се остварује монструозан план о умножавању социјалних случајева. Мада нико не би требало да пристане на овакву врсту робовског рада, незапосленост је тешко погодила најмање два милиона људи, и спремни су да раде било шта, само да не остану у кући, затворени и социјално изоловани. Дакле, дно је дотакнуто, дубље од овога може бити.

Званична, дакле, режимска прича о овоме изгледа друкчије, па тако Вучићева пропаганда тврди да је од 1. јануара до 31. јула 2016. године, инспекција рада обавила је 32.695 инспекцијских надзора и затекла 10.174 особе на раду на црно.

Након тога је, кажу његови билтени, 8.460 особа засновало радни однос, а против послодавца код кога је затечен радник без уговора, поднете су прекршајне пријаве. Нигде не пише колико њих је од те бројке и заиста остало запослено, јер је познато да се у оваквим случајевима раднику понуди привремену уговор о раду, који послодавац, према новом Закону о раду, може одмах и да раскине, без образложења.

Према подацима Завода за статистику, око 700.000 људи у Србији ради на црно. У реалности, преко милион и по. Највећи број непријављених радника је у грађевинарству, туризму, угоститељству и у занатским радњама. Потребе за радницима има током радне сезоне (туристичке, грађевинске…).

Али, нико нема потребе да их пријављује, нити да им плате исплаћује преко рачуна и тиме себе доводи у ситуацију да му Вучићев режим узме још једну плату за доприносе и све друге замисливе и незамисливе глобе и скидање коже са леђа. Зна се ко је жртва у том рату: радник који нема никаква права и не ужива ничију заштиту.

Инспекторат за рад у Вучићевом режиму штити искључиво послодавца, и то углавном онога који је платио рекет његовом режиму или му је наклоњен на неки други начин.

Познат је случај кад је инспекција рада све учинила да умири српску јавност хитним слањем инспектора да испитају инцидент са видео-снимком на ком се виде радници јужнокорејске компаније Јура у Лесковцу, како дословно клече пред шефовима. Да би било јасније каква је спрега ових експлоататора са Вучићевом владом, довољно је рећи да су инспекцији рада, непосредно пред њихов (најављени!) долазак, поклонили два аутомобила. Да им се нађе.

Кршење закона и лош положај радника у страним компанијама које раде у Србији, свакодневна су појава. Али, упркос томе, Вучић, не питајући за цену, вуче странце за рукав само да би направио лажну представу о томе како запошљава људе, редовно преувеличавајући њихов број.

О психичком и физичком злостављању запослених у страним компанијама не постоји ниједан једини писани траг у Инспекцији рада. Постоји само један благи укор из Министарства рада да су након 24 обављене контроле утврдили да уговори о раду нису имали висину основне зараде, да нема распореда радног времена у радној недељи, нити одлуке о коришћењу паузе, али и да радницама на породиљском нису уручени обрачуни накнаде зараде, нити се евиденција тих зарада води, те да се "то мора довести у ред".

Синдикат радника запослених у страним компанијама који делује, тако рећи, у илегали утврдио је више случајева физичког, психичког па и сексуалног злостављања на послу! И то од стране страних шефова, послодаваца, надређених у производњи и слично. Радници су шамарани током обуке, на послу ударани штанглама, а жене које су од високих температура падале у несвест враћане су да раде чим би дошле себи.

У италијанском Геоксу у Врању, према речима бивше раднице Гордане Крстић, извесна Тицијана Ћесони раднике је називала „циганима". Објашњавано им је и како да користе пелене да не би ишли у тоалет. У немачко-српском предузећу Мелер, како је објављено, радници су приморавани на прековремени рад и стављено им је до знања да ако одбију не могу рачунати на радно место и слично.

Недавно је Самостални синдикат трговине Србије због свега овога захтевао од Владе и Парламента измену Закона о раду. Између осталог, један од захтева био је и да се свим запосленима у трговини одреди недеља као нерадни дан (као у Немачкој и другим земљаме ЕУ, где недељом раде само специјализоване радње које су отворене 24 сата).

То, наравно, није ни стигло даље од Вучићевог "Информера" и јавне спрдње са тим предлогом. Важан је податак да од 200.000 запослених у трговинским ланцима широм Србије, чак 80 одсто чине жене, чија просечна плата не прелази 27.000 динара и које су, веома често, једине запослене особе у породици.

Како те породице живе, од чега живе и да ли су уопште живе, не занима ниједну режимску институцију. А, ове жене, које су нечије мајке и сестре, раде као најцрње робље, без икакве наде да ће остати на том радном месту. Јер, на улазу сваког од објеката трговинских ланаца, постоји кутија у коју сваки мученик може да убаци своју "понуду за посао". Што више њих дође "на пробу", то већа зарада овим зеленашким компанијама.

 

       Радници "на лизинг"

 

Један огорчени коментатор овакве ситуације, исправно је рекао: у Србији је нормално запошљавање изумрло! Сви који имају ту срећу да негде почну да раде ангажовани су преко такозваних Агенција за запошљавање.

Има примера да су такве агенције углавном регистроване у гаражи или шупи власника, и са којом тај радник нема никаквих контаката. Дакле, радник одлази свакодневно на посао у фирму у којој обавља и ради исте послове, на истим машинама, у истим условима рада, као и његов колега који је ту одраније, и стално запослен.

За обављање апсолутно истог посла плаћен је, најчешће, дупло мање од тог колеге…Плаћа га власник фабрике у којој ради, индиректно преко власника агенције која га је ангажовала, а чији се власник најчешће никада и не појављује у фабрици у којој су му људи ангажовани, нити има икаквог појма шта и колико они раде…

Тако се прикривају чињенице да се ради о људима који су изнајмљени као средства рада (машине, возила, коњи, магарци…). Послодавац, власник фабрике у којој су овакви радници упослени је презадовољан. Дошао је до робовске радне снаге према којој нема никаквих обавеза – радно време је „клизно", а питања превоза, исхране, боловања, одмора, једноставно не постоје.

"Рентирање" људи, узимање живог бића "на лизинг" као да је аутомобил (па колико пређе!), постало је уобичајена пракса у злочиначком Вучићевом режиму, који очито има циљ да истреби Србију од способних и честитих људи.

Радници у Србији су налик робовима на плантажама памука пре око два века! Док могу да раде, добри су, кад не могу, нико нема према њима обавезу и често се дешава да се разболе или умру без икаквог трага о "минулом раду". О стотинама случајева повређивања, па чак и погибија радника који су у уговорном односу са газдама, нема нигде ни слова у Вучићевим медијима. На хиљаде људи ангажованих на пољопривредним добрима раде без икаквих уговора, често у потпуно нељудским условима. Неретко се „газде" према њима односе не као према робовима, него као према стоци!

Вучићев Закон о раду је такав да само они ретки послодавци, који из људских и моралних разлога поштују своје запослене  и тако се према њима и односе, дају више од онога на шта их закон обавезује. Оваквим послодавцима у оваквој држави свако би требао да се поклони.

Ангажовање радника на домаћим плантажама, најчешће воћњацима у сезони, одржава у животу многе породице, мада се ради "без папира" и "на реч". Људима којима држава ни на један начин не помаже, од оног да гледају у небо да ли ће град да им потуче род, до потцењивачке и уцењивачке откупне цене за њихове производе, не може се приговорити ништа.

На жалост често се газде према берачима односе као према људима најниже врсте. Онај који данас самостално управља Србијом и свакодневно јавно ружи и понижава грађане, називајући их нерадницима, лењивцима, лезилебовићима и најгорим талогом који хоће "хлеба без мотике", главни је кривац за овакво стање.

Право је чудо да у режиму са криминалним законским одредбама, до сада није избио озбиљан грађански, па чак и класни рат. Такво нешто није немогуће. Голих пролетера има све више, а треба се сетити и оне чувене мисли Фридриха Енгелса, да "пролетер нема шта да изгуби осим сопствених ланаца".

 

    А 1. Ко неће бесплатно, неће моћи никако!

Такозвана Национална служба за запошљавање, постала је најцрњи сервис Вучићевог режима, који уцењује незапослене, између осталог и тако што им не дозвољава да остану пријављени и чекају посао у струци, него их шаље да волонтирају у фирмама које су "миле" владајућем режиму (најчешће су то стране компаније.

Законом је прописано (запрећено!): ко одбије, боље да га није! Моментално ће бити избрисан из регистра незапослених и према њему ова служба неће имати више никаквих обавеза! И на тај начин је створена још једна "база" бесплатне радне снаге, којом се Вучић толико хвали кад год се састане са страним зеленашима и експлоататорима.

 

    А 2. Отимају сиротињи па дају певаљкама

Почетком ове године, раднику "Крушевац пута" смањена је плата за 10 одсто јер се није јавио директорки предузећа када ју је срео на улазу у пословну зграду. У решењу које је потписала директорка Зорица Станковић, пише да је радник "повредио радну дисциплину".

Одмазда је експресно обављена над сиротим радником, мада Закон о раду не препознаје овакав "прекршај" запосленог као нешто за шта би могао да буде кажњен и то новчано. Мада је ситуација у фирми "Крушевац пут" катастрофална и то предузеће нередовно исплаћује плате радницима, директорка је ипак нашла пола милиона динара за концерт Светлане Цеце Ражњатовић у Крушевцу! И ова слика криминално-естрадног карактера Вучићеве владавине, речито говори да он са насиљем неће стати док не устану и радници и сељаци и незапослени и сви који су брутално згажени, сведени на робове и свакодневно изложени понижавањима.

 

    А 3. Противзаконита експлоатација малолетника

У Србији је, законом забрањен рад млађима од 15, а између 15 и 19 могу да раде под стриктно прописаним условима. Али, упркос закону, Вучић се бестидно хвали како су у страним фабрикама и малолетници "поносно" обукли радна одела!

У "напредној" Србији, на почетку трећег миленијума, деца од 15 година због сиромаштва не могу да се школују и траже било какав посао. На бироу је тако тренутно регистрована 18.551 особа од 15 до 19 година. Већина има завршену средњу школу, али 6.183 је без икаквог занимања.

Само у Београду је регистровано 1.858 малолетника у потрази за хлебом. Само добри Бог зна какви су њихови животи, чему се надају и шта их у будућности у овој земљи чека, док Вучићеве курве, старлете и гејеви харају државним институцијама.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ДОКАЗИВАЊЕ ПОДАНИШТВА: ОЗАКОЊЕЊЕ ТУЂИХ ИНТЕРЕСА НАД СОПСТВЕНИМ НАРОДОМ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ!!!

 

Слободнији су ови људи са копљем на слици, него што су слободни Срби и остали држављани Србије који живе и по законима новог светског поретека изгласаних од стране Народних посланика Скупштине Србије а уз подршку Владе у Србији, и наравано, увек уз незаобилазно оправдање да је све у духу испуњавања обавеза у складу са Преговарачким поглављем 31-о спољној и безбедносној политици ЕУ!!!

Врховна власт у Србији стално губи из вида чињеницу да се сваким потписивањем разних споразума са страним државама и њиховом ратификацијом у Скупштини Србије, оних повољних по државу што је корисно, али се потписују и они неповољни којима се окруни и део суверенитета и интегритета Србије, па још више забрињавајуће представљају и потписани спроразуми о статусу снага НАТО алијансе (или војске неке стране државе) који се односе на ограничавање територијалног интегритета државе домаћина а на које је она изричито пристала!!!

Један од таквих закона је усвојен на другом ванредном заседању по хитном поступку фебруара прошле године, а да није изазвао скоро никакву пажњу јавности, а тек сигурно није ни код народних посланика који нису ни схватили саму садржину закона за кога су гласали, при том превиђајући да су све становнике Србије, као појединце, претворили у вазале, и себе, и чланове својих породица обавезали да активно спроводе ограничења које је нека међународна институција или Савет ЕУ донела против наше државе или неког појединца, па макар и они сами (посланици) били на удару.

 

 

 

На почетку, морамо кратко да се подсетимо на претерано сервилан (покоран) поступак Вучићеве Владе у Србији према ЕУ августа 2014.год, када је само на основу једног упућеног дописа (од стране ЕУ) названог „ед мемоар“ у коме је ЕУ тражила и очекује од Републике Србије да се не користи предностима које има као држава, у смислу трговинских споразума са Русијом, па је само на основу таквог, словима искуцаног папира (који нема ни заглавље ко га шаље, ни број, ни потпис и печат у дну…), Александар Вучић на функцији Председника Владе у Србији, обећао машинерији бриселског бирократског апарата, да ће учинити све да Србија као држава сама себи као и сопственом народу, уведе санкције да би жеље бриселског табора биле задовољене!!!

Таквим поступком Председника Владе у Србији, покорност Србије је доказана (самоувођењем и спровођењем санкција које је увела Влада Србије са Вучићем на челу), па су поред државе, штету претрпели и домаћи извозници пољопривредних производа а државни буџет оштећен!!!

Шта ли тек све може да се догађа када неки орган међународне или регионалне иинституције, у циљу остваривања различитих циљева западних интереса све то образложи оним деловима из члана 2. овог Закона, па затим донесе одлуку о некогј врсти санкција и мера ограничавања против Србије и њеног народа!!???

Као могућност, навешћемо само један мали, безначајан али сасвим могући пример мера ограничавања који би могао да нпр. Савет ЕУ (који има право и дозволу да донесе одлуку о мерама ограничавања према некој држави чланици) донесе одлуку и према појединцу или групи физичких лица, донету можда и због жеље неког њиховог европског бирократе на функцији који није био задовољан извесним поступањем државних органа или поступцима неких Срба и осталих грађана Србије!!!

Па тако, постоји могућност да нпр. Шеф канцеларије ЕУ у Србији (данас је то Енглез Девенпорт), због неколико појединаца (нпр. у питању су Мика, Пера и Лаза) који као запошљени у неком прииватном медију, континуирано и јавно критикују његов рад раскринкавајући његове активности чија функција све више поприма садржај рада гувернера „провинције ЕУ“, па он поднесе захтев неком телу ЕУ – Савету ЕУ, да донесу одлуку о мерама ограничавања према тим лицима, и та одлука буде прослеђена Властима у Србији да те мере спроведу!!!!????

А затим се тим лицима, поред забрана напуштања Србије, ограничи располагање и личним средствима које имају на својим рачунима, као и да уживају својинска овлашћења на својој имовини, па Влада у Србији донесе и одлуку да се том лицу забрани да привремено користи свој стан ни директно ни индиректно (члан 12)!!! У таквом случају би вероватно и председник Месне заједнице, па чак и управник зграде (по новом закону о становању) добили своје задатке и морали да узму учешће у испуњавању одредби међународних мера ограничавања, јер такав закон обавезује и физичка лица у споровођењу истог!!!

У овом случају поред полиције, органа Скупштине Општине (где то лице живи), би чак и главни уредни или власник тог медија био обавезан да примењује мере ограничења према својим радницима (Мики, Пери и Лази који бритким пером освешћују масе и доприносе расту тиража његовог медија), јер би у супротном био кажњен од стране Власти Србије, па би као предузетник морао да плати прекршајну казну од 50.000 до 300.000 динара зато што су та тројица преко медија поново „испљували“ неке поступке Девенпорта према нашој отаџбини!!!

А истовремено би и Мика, Пера и Лаза као физичка лица, могли да буду додатно прекршајно кажњени новчаном казном од 20.000 до 100.000 динара (чл.28.ст.2.).

А ако лице и даље настави да крши такве санкције, може да буде кажњено и затвором по одредбама Кривичног законика РС по чл.384а., и то прво од 3 месеца до 3 године, а ако наступе много штетне последице (у овом случају по Девенпорта, на пример), онда се лицу може изрећи мера затвора од 1 до 8 година!!!!

Такве мере би вероватно могле да буду примењене и према неком физичком лицу, појединцу који је, схвативши праву скривену намеру неког, пуном лове службеника Европске банке за обнову и развој и раскринкао га, и изразио своје јавно негодовање па му врло слободно то саопштио у лице, или се понашао некултурно према неком члану ОЕБС, или неком бриселском бирократи који дозвољава себи да се истреса па и када није у праву, против поступака државних органа Србије или према поступцима (који му нису по вољи) неког појединца или групе, али се зато нама не дозвољава да истом мером или речником одговоримо на његову пропаганду!!!!

Oвако скројен закон може додатно да веже руке нашој држави на начин да, на нпр. нека међународна институција донесе меру да се неки закони и одлуке правосудних органа Србије према неком лицу (нпр. Албанцима који се налазе на оптужницама нашег Тужилаштва за ратне злочине) морају суспендовати (зато што су ти бирократи проценили да је то наводно корисно „ради очувања међународног (регионалног) мира и безбедности“, па се суспендују све одлуке судских органа Србије против починилаца злочина  учињених према Србима и осталим грађанима наше државе!!!?????

Или шта ако дође до ситуације да неки међународн или регионални орган у коме је Србија члан, донесе одлуку, завијену у шарену лажу украшену лепом машницом, којом се од Србије захтева да предузме мере у циљу ограничавања и суспендовања билатералног уговора са нпр. Републиком Српском, (а са Русијом обавезно), или да у име „очувања међународног мира и безбедности“ одустане од својине на делу своје територије КиМ која се сада налази под међународном управом!!??????

А онда на сцену ступају и режимски медији да мобилишу јавност, као и главни носиоци: сви државни органи, од највиших уз помоћ полиције па до оних крајњих полуга власти, рачунајући и разне општинске инспекторе, итд, итд… да би сузбили свако незадовољство и отпор народа Србије због оваквих мера ограничавања!!!????

Све је по закону па и репресија коју омогућава и овакав закон, као још један од мноштва донешених у име новог светског поретка и у интересу заинтересованих корпорација да се, између осталих полититичких циљева, домогну и природнох богатстава у власништву Србије на територији АП КиМ.

Па наравно да је све у духу преговарачког Поглавља 31 (3.31.4) са ЕУ које се односи на усклађивање спољне и безбедносне политике ЕУ а сам закон је скројен у складу са Националним програм РС у ЕУ, и донешен је приоритетно, због чега су усвајање и форсирали највиши државни органи Србије-читај Влада!!!!

Једино није јасно зашто је власт у Србији журила са усвајањем овог закона правдајући то усаглашавањем са Законима ЕУ, када по члану 72.ст.3. Споразума о стабилизацији и придруживању није морала да толико жури јер тамо између осталог пише:

„Усклађивање ће, нарочито у раној фази, бити усредсређено на основне елементе правних тековина о унутрашњем тржишту, правосуђе, слободу и безбедност, као и на друга подручја везана за трговину. У каснијој фази Србија ће се усредсредити на преостале делове правних тековина Заједнице.“

И на крају, после укидања мера ограничавања, права завршница је садржана у члану 26. овог Закона, у коме се каже да правни субјекти или физичка лица који су претпрпели неку врсту штете (а која је настала спровођењем међународних мера ограничавања), не могу подносити никакав захтев за накнаду штете против Републике Србије, државних органа, правних или физичких лица надлежних за спровођење међународних мера ограничавања!!

Никако нам није јасно зашто су чланови Владе у Србији, заједно са својом скупштинском већином, журили да један онакав закон усмерен и против својих грађана додатно ограничавајући њихове слободе, донесу по хитном поступку!!?????

Доказивање подаништва је једини тачан одговор на горње питање…!!!!

 

П.С. (A увођење санкција Милораду Додику од стране Америке, не обавезују Србију, зато што су те санкције увеле власти САД а не неко међународно тело које има правао да некоме наметне санкције, али не искључује се право неке државе да самостално уводи санкције против неке државе или неких становника те државе. То значи да и Србија може увести сличне санкције било којој страној личности, па и оној која нпр. има своју фирму или рачун у Србији, или процени да би такво лице могло представљати опасност по стабилност Републике Србије)!!

 

©Гето Србија

ВОЂИН СТРУЧЊАК: НАМЕШТАЊЕ ТЕНДЕРА УЗ ВЕЛИКУ ПРОВИЗИЈУ И ПЉАЧКЕ У ТЕРМОЕЛЕКТРАНИ КОСТОЛАЦ!!!

 

Док се мала група људи бави темељном пљачком Термоелектране Костолац и њених ресуирса, дотле Браничевски округ и град Пожаревац пропадају заједно са уништеним јавним предузећима. Тако на пример, Пожаревац има Водовод, нема воду, има комуналне службе, немамо депонију и Топлификацију која има 100 запослених, а све послове ради преко јавних набавки…

Укратко речено: лоше је било, горе од тога се десило, а најгоре је на сцени, о чему сведочи и писмо групе запослених у ТЕ Костолац и градској управи Пожаревца, које су упутили Магазину Таблоид а које редакција објављује у целости.

 

………..

 

Сав друштвени талог, састављен од људи без морала и скрупула, опседнутих личним интересима, жељом да имају новац, моћ и власт, масовно је, још 2012 године, након сумњиве изборне победе Српске напредне странке, прешао у чланство овог политичког предузећа.

Некадашњи припадници криминалних банди, докопали су се државних функција. Ова несрећа није заобишла ни Браничевски округ и, наравно, град Пожаревац као његов административни центар. Борба се свела на градску власт у којој ведри и облачи Срђан Радовановић звани Рода са својим кумом Ненадом Марковићем, новопостављеним директором Термоелектране Костолац.

Супротно забрани обављања дуплих функција, Ненад Марковић је задржао место председника Скупштине општине Костолац и након ступања на дужност директора у ТЕ Костолац.

Иначе, Марковић је у јавности познат и као човек са лицем црвенкапе и бивши је функционер упокојеног Динкићевог УРС-а. Био је висококотирани члан главног одбора те странке. У међувремену је постао високорангирани члан Српске напредне странке.

Човек који је на мала врата доспео на место којег није достојан, ни својим пореклом ни образовањем стеченим на ЕТФ Универзитета у Приштини. Највећа срамота је што Марковић не зна ни шта је "Омов закон", а постао један од директора у једном од стратешки најважнијих електро-енергетских предузећа у држави.

Из извора у пожаревачком СНС-у, сазнајемо да се дигла велика прашина приликом његовог именовања за директора с обзиром да је пожаревачки градски одбор имао пар веома цењених стручњака и јаких кандидата за тај положај као што је на пример, Дејан Савић, садашњи директор ЕДБ Пожаревац, који је био и кадар Верољуба Арсића.

С обзиром на нетрпељивост која влада између Милорада Грчића, Верољуба Арсића и његовог "чеда", Филипа Ракића, у јавности познатог као кума Радомира Николића, градоначелника Крагујевца, плашећи се да не изгуби утицај и првенствено право на запошљавање страначких кадрова, одлучује да са Радовановићем и инвеститором из Пожаревца Драганом Крстићем, за директора постави Ненада Марковића.

Наиме, Драган Крстић је у пријатељским везама са Милорадом Грчићем па су брзе боље искористили ситуацији и договорили Марковићево постављање за директора, и то на састанку на бензинској пумпи Кнез Петрол на путу за Обреновац!

Морална сподоба и увлакач, Ненад Марковић, рекао је да ће испунити обећано и поспешити убацивање приватних фирми у пословање ТЕК-а. Први и најважнији корак био је смена директора ПД РИО Филипа Ракића. Мотиви нису били никакве личне природе већ да би почела коначна и последња пљачка костолачког огранка и приватизација издвојених предузећа.

Одмах након тога, кренуло је са убацивањем познате београдске фирме Деметра у РлО-ве токове. Постоје основане сумње да је Филип Ракић у време своје смене све податке из пословања РИО пренео фирми. Од доласка Ненада Марковића на место директора у огранку, сва костолачка издвојена предузећа су веома забринута за егзистенцију.

Све јаче послове које би требало да раде издвојена предузећа, Марковић намешта фирмама као сто су Ансал, Потенс, Комел и АТП „Стевановић" која је једна од главних фирми са сумњивим пословањем. Износи су огромни-више од 500.000.000,00 динара а провизије вероватно велике као и износи намештених тендера!

Уместо да послове дају костолачким предузећима, Марковић на све начине граби за поменуте фирме. За време његовог директоровања које је почело јуна месеца 2016. године, већ је успео да купи луксузан стан у Пожаревцу од 100 квадратних метара у вредности од 70.000 евра. Најзанимљивије је то што је стан купио у згради инвеститора Драгана Крстића који је претходно капарисао Филип Ракић!

Филип Ракић је од наведеног стана одустао јер је престанком директорске функције изгубио комбинације од којих је лепо и луксузно живео и којима је требало да поред развратног живота финансира и стан. Тако оно што није успело Арсићу и Ракићу, да доведу приватна предузећа и да деле новац са њима, успева Марковићу.

Но нису Ракић и Арсић остали кратких рукава, јер имају "златну коку", извесног Јовицу Милутиновића, званог Јоца Горионик, који обавља све радове са дизалицама и има монопол у граду са папрено високим ценама.

Лепо се скрећу теме са озбиљних пљачки у огранку ТЕ Костолац, потурањем лажних пријава за крађе горива у помоћној механизацији и осталих ситних ствари, док цењени и школовани директор Ненад Марковић, уз подршку градоначелника Банета Спасовића и Срђана Радовановића, отима и краде од напаћеног и осиромашеног народа који је несрећно гласао за СНС.

Огроман новац су узели од људи чија су деца, кумови, рођаци били на чувеном ТЕКО-вом списку за примање у стални радни однос. Поступак је био следећи: Срђан Радовановић је с обзиром на његово задужење за сеоске месне заједнице вредно обилазио исте, учлањавао у што хитнијем року бивше чланове других странака како би се нашли на списку примања у стални радни однос. Уз попуњавање страначких приступница, Радовановић је узимао новац, од 3.000-5.000 евра, које је затим са Марковићем и Крстићем делио у једном познатом пожаревачком билијар клубу.

Списак од 220 људи које је ТЕ Костолац затим примио у стални радни однос је експресним путем завршио код градоначелника Банета Спасовића, како би се што пре осигурали за запошљавање људи од којих је новац узет.

Као сателит градоначелника, свуда је укључена и његова десна рука Драган Костић, члан градског већа, који по већ опробаном рецепту, док је заједно радио са градоначелником у Пошти, присуствује свакој трансакцији и реферише градоначелнику сваку изговорену реч.

Реално, када неко од сменског радника у Пошти који разврставају пошту, дође на место члана градског већа, нешто заузврат мора да пружи градоначелнику. Како нема никаквих квалификација, сплеткарење, трачарење и цинкарење су нешто за шта би могао да добије диплому. Ваљда ће се на некој од елитних локалних факултета у граду, оформити смер за ове "делатности" јер ови пожаревачки кадрови, могу одмах да добију мастер диплому.

Продаја односно куповина Шећеране под покровитељством Арсића и Спасовића и дан данас је енигма за грађане Пожаревца, јер се не зна циљ овакве скупе трансакције, осим да је провизија била велика и да су покровитељи узели велике паре под изговором оживљавања индустријске зоне. А, од зоне ни З!

Дакле, купљена Шећерана са којом се не зна шта даље, намеравана куповина МИП-а и укидање Дирекције за изградњу на начин на који ниједна локална власт није урадила, уз постављање лоповских кадрова, резултат су кратке власти градоначелника Банета Спасовића и његове свите. Дирекција за изградњу је угашена, а цела трансформација је урађена без концепције.

Циљ су промене па макар биле и на горе. А, Градска управа има још увек раднике у радном односу на одређено време, због повећаног обима посла и поред преузимања преко 50 радника из Дирекције за изградњу.

Све су то питања на која ће не само начелница Градске управе Сузана Булајић, већ и градоначелник који је ставио на дневни ред такву систематизацију морати да дају одговоре како инспекторима тако и тужилаштву. Ниједан радник не може да остане без посла докле год било који радник исте струке ради на одређено време.

Колико је оштећен буџет незаконитим упошљавањем, разних сарадника за медије, организатора, саветника, шефова кабинета…Хоће ли неко да подвргне лекарском прегледу градоначелника који константно прети запосленима, обавезом 24. часовног рада? Лично он може да ради 124 часа (као и болесни Вучић), али његов рад је без икаквог ефекта. Једина преокупација градоначелника су оговарање и интриге, а и приче о некаквим магловитим инвестицијама које нису ни на далеком видику.

Последице његове владавине су Коле, Радовановић, Крстић, саветник Новица Живановић (по струци конобар) и остала "свита", али, пре свега, упропашћена јавна предузећа. Дуго већ стоји констатација да је вода у Пожаревцу лоша. Бави ли се било ко решавањем овог питања? Имамо Водовод, немамо воду, Имамо Комуналне службе, немамо депонију и Топлификацију која има 100 запосленх, а све послове ради преко јавних набавки…

Укратко речено: лоше је било, горе од тога се десило, а најгоре је на сцени…

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ПРОВИЗИЈА ВЛАСТИМА МЕЊА И ЗАКОН О РУДАРСТВУ У КОРИСТ СТРАНИХ БУШАЧА И ЕКСПЛОАТАТОРА РУДНОГ БОГАТСТВА СРБИЈЕ!!?

 

Већ пет година траје сезона лова на све што вреди у Србији, а сулуди Вођа шета стране компаније и мешетаре да заједно са њима пљачкају и уништавају сваки користан ресурс, и над земљом и под земљом.

Како и за чији рачун је промењен Закон о рударству и због чега данас Србија више није господар својих рудних богатстава, него од њих милијарде долара зарађују америчке компаније?

Како и због чега је бивши амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби, као лобиста мултинационалних рударских корпорација из САД, наградио Вучића и његову странку провизијом и како је Србија остала без својих нејвреднијих ресурса, од којих је могла да реши већину својих економских проблема.

 

                    мајор Горан Митровић

 

Почетком октобра 2014. године, тадашњи амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби, појавио се изненада у седишту Рударско топионичарског басена Бор (РТБ) , и пред окупљеним новинарима, као да је он премијер или надлежни министар, најавио промену Закона о рударству и геологији, за који је том приликом, између осталог, рекао да ће "омогућити великим компанијама да инвестирају у Србији".

Нимало не скривајући своје намере, Кирби је одмах рекао и које су то компаније. Наиме, бољи познаваоци Кирбијеве стварне улоге, знали су и пре тога да је он плаћени лобиста америчких рударских гиганата, Фрипорт Мекморан и Рио Тинто), те није било изненађење што је баш њих истакао у први план.

Било је само питање времена када ће Кирби да понуди суманутом председнику Владе Србије добру провизију, ако промени дотадашњи Закон о рударству и геологији, који је јасно ограничавао могућност странцима да врше геолошка испитивања и експлоатацију минерала, племенитих метала и целокупног рудног блага, са циљем заштите државе и њених кључних ресурса.

Но, Кирби није ни морао да наговара помамљеног Вучића, који је одмах прихватио све што му је предложено. Закон је промењен, а врата за истраживања и експлоатацију највреднијих минерала, племенитих метала и рудног блага у Србији, за стране компаније су била широм отворена.

Убрзо, стручњаци компаније Рио Тинто, израчунали су да ће, након истраживања српског рудног блага и улагања у експлоатацију, већ у првој деценији зарадити више од четири милијарде долара (кад се добију сви пратећи трошкови).

Држави Србији је, на понижавајући начин понуђена "надокнада" од мизерних 20 милиона долара, које Рио Тинто тек треба да исплати до краја 2017. године, када би ова компанија, према плановима које је зацртала, требала да отвори свој рудник на крајњем југоистоку Србије у Босилеграду, где се и раније знало да постоје велике резерве минерала Јадарит (пронађен још 2004. године у овим пределима.

Реч је о јединственом и ретком минералу који у свом саставу има литијум и бор, за које је познато да имају најширу индустријску примену (само од њега је могуће добити Литијум, без кога је данас незамислив рад преносних рачунара, мобилних телефона и сл.) и сматра се једним од најскупљих минерала уопште, али га ретко где у свету има у толикој количини као што га има у Србији.

На српске руде и минерале, који су и сателитски испитивани у време које је претходило НАТО бомбардовању 1999. године, америчке компаније, а посебно оне које су везане за америчку војну индустрију, одавно су бациле око, али тек након пада последње југословенске државе, када је у Србији и почео "демократски хаос" и силеџијски капитализам, са несагледивим последицама.

Америчке компаније Рио Тинто и Фрипорт Мекморан, планирају да отворе четири своја рудника у Србији током следећих пет година. Једна од најординарнијих лажи које је, у вези са тим у јавност пласирала Вучићева пропаганда, говори о невероватној добити државе, висине 5 милијарди долара.

Истина је сасвим друкчија: поменуте америчке компаније зарадиће око 5 милијарди долара, а платиће само порез, као што га и сви други овде плаћају. Али, њихову стварну зараду од екплоатације рудног блага, племенитих метала и минерала у Србији, дакле, од експлоатације злата, јадарита, литијума…нико не може са сигурношћу да утврди, јер су и Вучићева диктатура али и дивљања претходних режима, практично растерали све наше најбоље стручњаке из ове области (који данас раде широм света, од севера Европе, до Аљаске, Канаде, САД и Аустралије).

Вучићева влада нема ни два врхунски спремна стручњака за рударство и геологију који би могли да парирају технолошкој сили коју поседује, рецимо, компанија Рио Тинто. А, Србија их је почетком прошле деценије још увек имала и били су међу најбољима на свету, само нису одговарали идеолозима масовне пљачке и девастације националних ресурса.

А 24. маја 2015. године, Вучићеви медији су великим речима славили његову посету САД, а посебно његов одлазак у седиште "Џенерал Електрика", компаније која би била директни купац Литијума (који се добија из Јадарита).

Ни европска индустрија није ћутала на велику прилику за зараду у Србији, па је забележена и вест да је компанија Глен Кор  непосредно уочи пада Демократске странке и Бориса Тадића, кренула да дебелим свотама новца потплаћује Вучића и његове кандидате за министре (Глен Кор је, треба напоменути, преко фирме Милана Бека уплаћивао новац и за предизборну кампању Српске напредне стране), а циљ је био куповина Борских рудника под повољним условима (што се није остварило, али не значи да неће), те истраживање залиха минерала и уљаних шкриљаца на југу Србије.

И британска компанија "Минеко лимитед" најавила је отварање новог рудника олова и цинка у Србији, такође код Босилеграда.

Такозвани "страни инвеститори", а уствари страни експлоататори, најавили су и отварање радова на налазишта злата код Бора, на Чукару, где је процењено да ће одатле бити извучено близу 100 тона чистог злата.

Није тешко закључити да је променом Закона о рударству и геологији, влада Александра Вучића направила велеиздајнички посао чије последице ће Србије тек да осети. Јер са процењеним резервама ретких и племенитих метала, минерала и укупног рудног богатства, свака, иоле нормална власт у Србији могла би дугорочно да реши темељна државна питања, попут попуњавања буџета, санације унутрашњих и спољних дугова, активирање војне индустрије…

Уместо тога, Вучић је уз добру помоћ бившег амбасадора САД Мајкла Кирбија, учинио несагледиву штету сопственој држави и милијарде долара профита усмерио у правцу америчких компанија.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

VLAST I DRŽAVNI POZIV NARODU SRBIJE NA POKORNOST SVETSKIM GMO PROIZVOĐAČIMA!!?

 

Američke diplomate u Beogradu, godinama vrše pritisak na srpsku političku elitu da se usvoje zakoni kojima će u Srbiji biti dozvoljen uzgoj i prodaja genetskim modifikovanih organizama (GMO) opasnih po ljudsko zdravlje.

Amerikanci su do skoro smatrali da će taj posao obaviti preko šefice pregovaračkog tima sa EU, Tanjom Miščević, i preko nekadašnjih članova Dinkićeve stranke G-17, koji su prešli u Srpsku naprednu stranu i postavljeni na značajne državne funkcije. Akcija nije uspela, a nakon svega, za zakonsku legalizaciju GMO, počeo je da lobira i Aleksandar Vučić.

 

                piše: Vuk Stanić

 

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, počeo je, između ostalog, da lobira i u korist legalizacije genetski modifikovane hrane (GMO) u Srbiji. Naime, u svom "ekspozeu"  od 9. avgusta 2016. godine uoči izbora aktuelne Vlade Srbije, kada se obratio poslanicima Narodne Skupštine Srbije, izjavio je i ovo: "…Znate li vi šta je to čeri paradajz? Modifikacija gena jedne odvratne životinje i jedne biljke i to sad jedemo i uživamo u tome i pričamo kako jedemo genetski nemodifikovanu hranu i mnogo smo pametni. Sada mi recite – ko od vas to nije jeo… "

Koja životinja je u pitanju, zabrinuto su pitali poslanici SNS, a Vučić je to čuo i rekao: "…Ne bi vam se svidela ne ide uz burek…"

Nakon ove prostačke izjave, za reč se odmah javio narodni poslanik doktor nauka i profesor poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Miladin Ševarlić . Ali, Ševarliću nisu dozvolili da govori o toj temi u Skupštini. Ipak, profesor je odmah organizovao konferenciju za štampu ispred Skupštinske sale i prisutnim novinarima objasnio da narod ne treba da se plaši pomenutog čeri paradajza jer to nije genetski modifikovana biljka dobijena ukrštanjem običnog paradajza i neke "odvratne životinje", već je u pitanju hibridna sorta, koja je dobijena ukrštanjem domaćeg i divljeg paradajza.

Vučić se o ovoj temi nije izjašnjavao proteklih godina, ali se tada pričalo (a i sada priča) da je blizak sa pojedinim nemačkim privrednicima i da je spreman da uvozi GMO, posebno što je nemački Bajer nedavno kupio američku kompaniju Monsanto. Trenutak u kome on zagovora interese GMO lobija, ne može biti bolji za prodavce ove globalne pošasti.

Magazin Tabloid je prethodnih godina stalno upozoravao javnost da postoje razlozi zbog kojih javnost treba pružiti otpor (na sve načine) legalizaciji GMO u Srbiji. Otpor hrani koja je dobijena genetskim modifikacijama postoji i u Americi pre svega u naučnim krugovima, gde zdravlje miliona ljudi već trpi zbog konzumacije nezdrave hrane, ipak u interesu profita velikih firmi, američka država odnosno njihova administracija lobira da ceo svet treba da prihvati legalizaciju GMO.

Američke diplomate godinama vrše pritisak na srpsku političku elitu da se usvoje zakoni kojima će u Srbiji biti dozvoljen uzgoj i prodaja genetski modifikovanih organizama (GMO) opasnih po ljudsko zdravlje. Amerikanci su do skoro smatrali da će im posao u Srbiji završiti Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima sa EU, i dugogodišnji člana Instituta G17 plus. U američkom Stejt departmentu su i ranije računali da će im, ako ih u Srbiji izdaju Demokrate, stranka G17 kasnije URS, završiti posao oko usvajanja spornih propisa. Veliki broj kadrova URS danas je integrisan u SNS.

Pored Miščevićeve, Stejt department ima veliki broj službenika u srpskim ministarstvima koji rade za njihove interese. Jedan od njih je svakako i Danilo Golubović, sekretar Ministarstva poljoprivrede, mada se on trudi da se to ne sazna. Ipak, moć sa kojom taj čovek raspolaže (godinama je raspolagao) u odnosu na ministre koji rade u njegovom ministarstvu je tolika, da je svima jasno da iza njega stoji neko moćan. Sudeći po javnim nastupima u korist liberalizacije je radio i bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, koji je danas savetnik predsednika Vlade Srbije za poljoprivredu.

Čitajući dokumenta objavljena na Wikiliksu, da se zaključiti da je zahtev Amerikanaca jednostavan: Zakon o GMO u Srbiji treba da bude po volji multinacionalnih kompanijama, poput Monsanta, Duponta, Singente, odnosno GMO bez ograničenja.

Monsanto i druge GMO kompanije su tokom godina razvile sistem koji se sastoji od lobiranja, podmićivanja, i instaliranja njima odanih kadrova u američkoj Vladi i Agencijama. Ove kompanije finansiraju američke političare i njihove partije. Zauzvrat, američka diplomatija radi u korist ovih kompanija u zemljama u kojima su postavljeni.

Na prethodnoj gej paradi Tanja Miščević je nastupila zajedno sa bivšim američkim ambasadorom Majklom Kirbijem. Kratko posle druženja sa ambasadorom na paradi, Miščevićeva je izašla u javnost sa saopštenjem, da Srbija planira u narednih godinu dana da usvoji Zakon o genetski modifikovanim organizmima.

Važeći Zakon očigledno nije po volji američkih diplomata, a dokaz za to je dokument 09BELGRRADE637 iz američke ambasade. U pitanju je diplomatska prepiska unutar američkog ministarstva spoljnih poslova, koju je pod tom oznakom moguće naći na sajtu Wikiliks.

Iz dokumenta se vidi da su diplomate najmoćnije države sveta bile zabrinute što je Srbija zabranila uvoz, uzgoj i prodaju GMO, kao i transport preko srpske teritorije. U dokumentu američke diplomatske mreže piše:

"…Ministar Dragin nam je rekao da se plašio da će izgubiti posao kao i da će isprovocirati vrištanje u Parlamentu, ako ne zabrani GMO i ako bude radio u korist multinacionalnih korporacija. Nakon intenzivnog pritiska Sjedinjenih država, Evropske Unije i drugih članova Svetske trgovinske organizacije, Dragin je rekao da će njegovi planovi o izmenama zakona biti prezentovani desetog jula na sastanku sa radnom grupom Svetske trgovinske organizacije.

Ipak, naš izvor iz srpskog ministarstva poljoprivrede, informisao nas je 29. juna da Dragin ne planira da promeni zakon u skoroj budućnosti i da će pokušati da ostavi Zakon ovakvim kakav je sada, koliko god je to moguće, kako bi pomogao srpskim kompanijama.

Zabrinuti smo da će Dragin pokušati da izbegne da uradi izmene zakona o GMO u skoroj budućnosti. Ipak, mi verujemo da će Dinkićevo uključenje u ove događaje, kao i uključivanje ljudi iz tima predsednika Vlade Srbije sprečiti bilo kakvo postavljanje nogu od strane Dragina. Naravno, mi ćemo nastaviti da pritiskamo sve partije kako bi se brzo rešio ovaj nesporazum …" – obavestile su američke diplomate centralu u Vašingtonu…

U tom dokumentu se navodi i da je pomoćnik ministra u tadašnjoj srpskoj Vladi, Bojana Todorović, uredno američkim diplomatama podnela raport o tome da nove restrikcije na Zakon o GMO nisu napisane u verziji koju je odobrila Vlada Srbije, već su kasnije dodate tokom parlamentarne debate.

Amerikanci ističu u dopisu i da imaju svog čoveka u Vladi Srbije koji im je objasnio da je tokom parlamentarne diskusije Dragin zapravo radio u korist globalnih korporacija, a u skladu sa željama američkog Stejt departmenta.

Problem je prema rečima američkog doušnika nastao u trenutku kada se Dragin uplašio i popustio pod pritiskom Radikala (SRS). Pod pritiskom SRS, Dragin je, zabranio GMO – pišu službenici Stejt departmenta. Navode i da američki doušnik tvrdi, da je ovakav preokret u poslednjem trenutku iznenadio sve članove tadašnje Vlade, a posebno Mlađana Dinkića (G17).

U dokumentu se ističe i da su Jasna Matić i Bojana Todorović takođe iz G17, obavestile Američku ambasadu da je Dinkić iste nedelje na redovnom zasedanju Vlade, pokrenuo pitanje izmene zakona koji brani GMO, odnosno zagovara njegovu liberalizaciju.

Dokument je ne samo dokaz da američke diplomate vrše pritisak na srpske političare, već otkriva i činjenicu da se GMO zagovara kao neophodan uslov za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kao i za članstvo u Evropskoj uniji, pa se tako konstatuje i da su: "Savetnici Svetske trgovinske organizacije savetovali Draginu da ne zabranjuje GMO, ali da Dragin to nije dovoljno ozbiljno shvatio.“

Retorika Tanje Miščević je bila identična onoj koja se navodi u ovom dokumentu od pre nekoliko godina i onoj koju je u svom ekspozeu nedavno koristio predsednik Vlade Aleksandar Vučić:

– Ne možemo postati članica Evropske unije, ako prethodno ne postanemo članica Svetske trgovinske organizacije. Ne može se zatvoriti pregovaračko poglavlje 30 ukoliko država nije članica Svetske trgovinske organizacije. Jedan od uslova za zatvaranje tog poglavlja je i usvajanje Zakona o genetski modifikovanim organizmima, ponovila je Miščevićeva u više javnih nastupa.

Iste stvari je pričao i bivši ministar Dragan Glamočić, krivac što Srbija ne može da izvozi goveda u Evropsku uniju, a i Vučićeva retorika liči na sve spomenuto. Vučić, dakle, lobira za GMO i na ovakav način: "…Zato što te priče o genetski modifikovanoj hrani, a svaki dan jedemo genetski modifikovanu hranu, a pravimo se da smo nekakvi najveći zaštitnici i zbog toga ne možemo da izvezemo ništa, kao što i zbog injekcija za svinjsku kugu ne možemo da izvezemo naše svinje i sve se pravimo da smo mnogo pametni i mnogo drugačiji od svih ostalih, a da u stvari ili malo toga znamo ili štitimo interese pojedinih velikih firmi, pojedinih velikih kompanija, tajkunske interese, a da za običnog seljaka i za našu zemlju ne radimo ništa…"

Naravno, iza ove "plemenite retorike", jasno se vidi da je Vučić počeo da poziva javnost u Srbiji na pokornost svetskim proizvođačima GMO.

Primetno je da bi bilo kakva inicijativa protiv GMO naišla na žešći otpor u pojedinim srpskim medijima koji primaju donaciju od kompanija proizvođača (o čemu svedoči i profesor Ševarlić).

Naši susedi Mađari su zabranili uzgoj GMO i to iz zdravstvenih razloga. U članu dvadeset Ustava, Mađari su detaljno opisali šta nije i zašto nije dozvoljeno kada su genetski modifikovani organizmi u pitanju. U interesu srpske javnosti u ovom broju Tabloida objavljujemo i prevod člana 20. Mađarskog Ustava:

"…Član 20. (1) Svako ima pravo na fizičko i mentalno zdravlje. (2) Mađarska će promovisati efikasnu primenu prava iz stava (1) Poljoprivredom bez genetski modifikovanih organizama, i obezbeđivanjem pristupa zdravoj hrani i vodi za piće, organizovanjem zaštite na radu i zdravstvene zaštite , kroz podršku sport i redovne fizičke aktivnosti, kao i obezbeđivanjem zaštite sredine."

 

     A 1. Učinak ubilačkih kompanija

Demaskirajući zaveru koju je Monsanto sproveo u Americi radi legalizacije GMO, Džefri Smith, autor knjige "Genetski rulet" postavlja pitanje: "…Zašto je FDA abdicirala kada je trebalo da nas zaštiti?".

Većina naučnika u FDA (Američka federalana agencija za hranu i lekove), u vreme kada se odlučivalo o legalizaciji GMO tvrdila je da GMO nije samo genetska izmena već su smatrali i da je opasan.

Tvrdili su da izaziva Alergije, da sadrži otrove, da će proizvesti nove bolesti i probleme u ishrani. Tvrdili su da je neophodno dugoročno istraživanje. Ipak, Majkl Tejlor direktor FDA je ignorisao ovakva upozorenja, negirao je postojanje ovakvih mišljenja i postavio je politiku FDA, tako da GMO može da stigne do potrošaca.

I sve to na način sa su svi rizici po potrošača ostali prisutni, tvrdi Smit. Što više vremena prolazi ispostavlja se da je za svaku rec bio u pravu. Doktor Medicinskih nauka Rima Laibow, tvrdi da u FDA postoji mnogo pametnih naucnika, ali da su mnogi pametni ljudi u FDA, ljudi sa konfliktom interesa, koji su donosili odluke u skladu sa njihovim finansijskim interesima, ili njihovim akademskim interesima, a ne u skladu sa zdravljem nacije.

 

     A 2. U Britaniji cenzura zbog GMO

Sredinom devedesetih godina, priča oko GMO bila je tek u povoju, Vlada Velike Britanije dala je tri miliona dolara da se nađe način kojim bi bilo utvrđeno da li je GMO hrana bezbedna. Projekat je dodeljen naučniku Arpadu Pustaju.

Vlada Britanije odabrala je Pustaja, jer je u pitanju bio jedan od najboljih naučnika u oblasti bio hemije. Pustaji je tada radio u jednoj od najboljih Britanskih laboratorija, Rovet Risrc institut u Aberdinu u Škotskoj.

U pitanju je čovek koji je autor 270 naučnih radova, i tri knjige iz te oblasti. Arpad je bio vođa projekta, a zajedno sa njim na projektu radilo je još dvadesetak stručnjaka, protokol koji su dobili zadatak da izrade trebalo je da bude implementiran u zakone Evropske unije, koji se odnose na bezbednost GMO, hrane.

Za svoj eksperiment Arpad je uzeo GMO krompir. Prvu grupu laboratorijskih pacova je hranio sa GMO krompirom, drugu grupu je hranio običnim krompirom, a treću sa običnim krompirom koji je prethodno bilo prskan herbicidima koji se koriste pri uzgoju GMO krompira.

– Merili smo mnoge stvari. Pratili smo šta se dešava sa tim mladim životinjama, recimo njihov rast, šta im se dešava unutar organizma šta se dešava sa njihovim imunim sistemom. Tokom eksperimenta je postalo jasno da životinje koje su konzumirale GMO, imaju sporiji rast. Imaju problem sa razvojem unutrašnjih organa. Iznenada im je otkazivao i imuni sistem – objasnio je Arpad za emisiju Semesmrti koju je moguće naci na internet sajtu Youtube.

Tokom eksperimenta koji su Arpad i kolege sproveli, probleme sa zdravljem imali su samo pacovi koji su hranjeni sa GMO plodovima. U pitanju su sledeći zdravstveni problemi: rast kancerogenih ćelija; mozak je bio manji u odnosu na kontrolnu grupu baš kao i jetra i testisi; imali su delimičnu atrofiju jetre i svima je bio oštecen imuni sistem.

Sve ovo desilo se sa laboratorijskim pacovima u roku od deset dana! Pustahi je sa kolegama konstatovano da je ove stvari izazvao genetski inženjering koji je sproveden na krompiru, pošto grupa koja je hranjena običnim krompirom i krompirom poprskanim herbicidom nije imala ovakve anomalije.

– Iz rezultata eksperimenta može se izvući neizbežan zaključak da sirova metoda genetske modifikacije nije obezbedila genetski modifikovane organizme koji su bezbedni i zdravi – zaključio je Pustahi.

Nekoliko dana po objavljivanju rezultata, Pustahi je bio tretiran kao medijska zvezda, a njegova izjava da ljudi ne bi trebali da budu tretirani kao morski prasići je bila citirana u više medija.

Direktor laboratorije je potom pozvan iz Vlade Velike Britanije, a Pustahi je sutradan dobio otkaz, i prećeno mu je krivičnim prijavama. Njegov tim je raspušten, a protokoli koje je izradio nikada nisu implementirani u zakonodavstvo Evropske unije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije