RAČUNI KOMUNALNIH PREDUZEĆA, AŽURNI IZVRŠITELJI, DUŽNIČKO ROPSTVO I SMRT PENZIONERA!!!

 

Zbog konstantnog osećaja zabrinutosti i straha, nemira i stalne napetosti, što je dovelo do pogoršanje zdravstvenog stanja, umro je jedan od mnogih penzionera u Srbiji kojima je zaplenjena penzija zbog spora sa Javnim komunalnim preduzećem (u ovom slučaju, beogradskim Infostanom).

Slučaj je sa pravnog stanovišta čist državni kriminal, a sa stanovišta ljudskih prava, govori o tome da građani Srbije žive u opasnoj diktaturi. Pismo koje je u vezi ovog slučaja uputila Snežana Dimitrijević, ćerka preminule žrtve Vučićevog terora, a koje objavljujemo neznatno skraćeno, jasno svedoči u kakvom sistemu živimo.

U sledećim brojevima opisaćemo nasilje JKP Infostana koje zloupotrebljava privatne izvršitelje, a oni pravosuđe i neukost najsiromašnije dela društva.

 

……

 

Nisam penzioner, ali u ime mog oca i svih naših najstarijih sugrađana, najljubaznije Vas molim da ovaj tekst objavite, da više niko ne bi doživeo ono što je on.

Naime, bio je invalidski penzioner i primao penziju u iznosu od 18.000,00 dinara koja se isplaćuje dva puta mesečno (10-og i 25-og u mesecu) po 9.000,00 dinara. Obzirom da sam nezaposlena, sa ovim iznosom smo nekako "živeli" nas dvoje.

Međutim, tu na scenu stupaju izvršitelji  koji mom ocu plene 1/2 penzije radi namirenja potraživanja JKP "Infostan" u iznosu od 139.788,70 dinara (bez kamata i troškova postupka).

Zaplenu je odobrio sud i ona je trajala dve godine (obzirom da je za namirenje potraživanja komunalnih preduzeća za jednu godinu potrebno dve godine zaplene penzije). Tako je u periodu od jula 2014. pa do aprila 2016. moj otac primao penziju u iznosu od oko 4.500,00 dinara dva puta mesečno.

U novembru 2016. "Infostan" ponovo nalaže prinudnu naplatu, pa ovog puta mom ocu od prvog dela penzije preostaje svega 3.010,06 dinara, a od drugog dela – 3.560,85 dinara.

Sveukupno, u navedenom periodu oduzeta mu je penzija u ukupnom iznosu od 202.654,06 dinara. Njegova godišnja penzija iznosila je oko 219,536,16 dinara.

Kako su u periodu trajanja ove zaplene (od jula 2014. pa do aprila 2016.) pristizali novi računi komunalnih preduzeća koji rastu metodom apsolutnog rasta i uvećavaju se za iznose kamata i troškova postupka, pokrenuta su još tri izvršna postupka, čime je moj otac bio doveden u situaciju da iz duga ne može da izađe (dužničko ropstvo).

Praktično, kao da je njegova imovina pod stalnom hipotekom, kao da je u doživotnom kreditu. Sudije odobravaju ova izvršenja i to na njegovoj celokupnoj (pokretnoj i nepokretnoj) imovini, bez ikakvog uvida šta tu imovinu čini.

Oni potpuno zaobilaze odredbe Ustava i član 1 Zakona o sudijama, pri tome posebno imajući u vidu odredbe člana 32 Ustava od koga odstupanja nisu dopuštena ni tokom vanrednog stanja (član 202 Ustava).

U konkretnom slučaju, nikakav sudski postupak nije vođen, niti je moj otac imao priliku da se pojavi pred sudom. RF PIO, dakle, nema pravnosnažnu izvršnu sudsku presudu na osnovu koje je mogao da mu oduzima penziju.

U telefonskom razgovoru sa nadležnima iz filijale Fonda PIO na Novom Beogradu (br. tel. 2017-479 i 2017- 130) na moje pitanje: Odakle Fond PIO crpi pravo raspolaganja nad pravima iz PIO, dobila sam odgovor da su "takvo naređenje dobili od države i to bez ikakve pisane odluke".

Na moju konstataciju da nikakva "država" nije mogla da im da takvo naređenje, već državna administracija, odnosno državni činovnici čije su dužnosti opisane zakonom, a delovanje ograničeno Ustavom, nisam dobila nikakav odgovor.

Naime, ovde se radi o sledećem: RF PIO nema pravo raspolaganja nad penzijama. RF PIO je državni upravni organ sa zadatkom da utvrđuje i isplaćuje penzije i nadoknade iz penzijskog i invalidskog osiguranja. On je pravno lice ovlašćeno da sakuplja doprinose obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa pravima i obavezama utvrđenim važećim propisima.

RF PIO nema pravo raspolaganja nad ličnim sredstvima osiguranika i korisnika prava iz PIO, odnosno nema pravo da njihova lična sredstva prenosi na račune drugih lica (izvršitelja, preduzetnika) niti bilo koga drugog, a naročito na to nema pravo bez pravnosnažne izvršne sudske presude i bez saglasnosti penzionera kao korisnika prava i poverioca RF PIO.

Zakonom o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su uređena kao neotuđiva, lična materijalna prava. Prema članu 6 Zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava koja se ne mogu preneti na drugoga.

Prema pravnoj teoriji, lična prava su građanska prava koja se užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti.

Dalje, članom 109 Zakona o PIO utvrđeno je da je Fond dužan da korisnicima isplaćuje iznose koji im pripadaju u mestu njihovog prebivališta, a relevantni član 110 Zakona ne sadrži odredbe na osnovu kojih se penzije mogu ograničavati ili ukidati zbog duga prema komunalnim preduzećima, što potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. gde se izričito konstatuje da se priznato pravo pojedinca na penziju može ukinuti ili ograničiti jedino na osnovu člana 110 Zakona o PIO, što ovde nije slučaj.

Ovaj stav Vrhovnog suda Srbije prihvatio je i Sud za ljudska prava koji u presudi Grudić v. Srbije iz 2008 ("Sl. glasnik RS", br. 43/12) potvrđuje da je pravo na penziju stečeno pravo i zakonski se ne može opozvati ili obustaviti (par. 56) izuzev u slučajevima predviđenim članom 110 Zakona. Sud u tački 77 presude po ovoj predstavnci smatra da "postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu, a mešanje u mirno uživanje zakonom stečene imovine nije dopušteno".

U tom smislu, postupanje RF PIO zalazi i u domen krivičnog prava u smislu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz članova 135 i 137; protiv imovine iz člana 203; protiv službene dužnosti iz člana 359, 361, 362 i 364; protiv prava po osnovu rada iz člana 163 (povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja), ali iz člana 308 – napad na ustavno uređenje a u smislu članova 1, 69 i 70 Ustava Srbije.

Prema Preporuci o izvršenju Saveta Evrope i evropskoj pravnoj praksi, izvršenja se sprovode za novčana potraživanja koja su neosporena;

Potraživanje je neosporeno samo ako se dužnik izričito saglasio sa njim na osnovu priznanja ili poravnanja u sudskom postupku. Tek tada i samo tada, sud potraživanje proglašava izvršnim i šalje podnosiocu izvršni dokument u svrhu sprovođenja izvršenja.

Pored Ustava, Zakona o PIO (članovi 6, 109 i 110), povređen je čak i (neustavni) Zakon o izvršenju i obezbeđenju čijim je članom 147 utvrđeno da su od izvršenja izuzeta primanja po osnovu invalidskog osiguranja.

Moj otac je bio invalidski penzioner. Najzad, ni Ustavom Srbije (član 91 stav2), ni Zakonom o komunalnim delatnosti nisu predviđena sredstva prinude pri naplati javnih dadžbina, već je utvrđen opšti princip prema kome građani namiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima, a to je – njihova ekonomska moć.

Ustav, dakle, jasno štiti građane od bilo kakvih potraživanja sve dok nemaju mesečni prihod dovoljan za dostojan život: građanin koji nema takav prihod, pravnom snagom Ustava nije dužan da plaća bilo kakva fiskalna ili parafiskalna zaduženja.

Tokom perioda od dve godine, koliko je trajala zaplena penzije, moj otac i ja smo bili dovedeni u nemogućnost podmirenja osnovnih životnih potreba (hrana, lekovi, sredstva za higijenu …), u nemogućnost podmirenja ostalih životnih potreba (električna energija, troškovi PTT usluga, pribavljanje novih ličnih dokumenata kao što su lična karta i zdravstvena knjižica, neophodnih popravki u stanu, čime se dovode u opasnost i komšije – zbog poplave, na primer).

Sveukupno, dovedeni smo u nemoguće životne uslove do mere dovoljno ozbiljne, da potpada u okvire članova 23 stav 1 (zaštita ljudskog dostojanstva), člana 24 stav 1 (pravo na život) i člana 25 (nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta) Ustava Srbije: građanin kome se oduzmu sredstva za hranu i lekove i ostale životne potrebe je, sasvim slobodno se može reći, izložen pokušaju ubistva, odnosno teškom i apsolutnom kršenju Ustava i njegovih ljudskih prava.

Konstantan osećaj zabrinutosti i straha, nemir i stalna napetost, imali su za posledicu pogoršanje zdravstvenog stanja mog oca i, najzad, njegovu smrt. Od posledica moždanog udara je umro. Umro je sa zaplenjenom penzijom.

Možda to nikada neću moći da dokažem, ali umro je zbog jakog uznemirenja i opravdanog straha (svakog 10-og i 25-og u mesecu da li će primiti i tu mizernu penziju ili će mu izvršitelji uzeti i to) što ga je potpuno iscrpljivalo, pogoršalo njegovo zdravstveno stanje i na kraju dovelo do njegove smrti.

Za sahranu nisam imala novca. RF PIO pokriva samo deo pogrebnih troškova. U JKP "Pogrebne usluge" mi je rečeno da se obratim Centru za socijalni rad i da oni moraju da mi pomognu.

Centar za socijalni rad me je odbio. U takvim okolnostima, praksa JP "Pogrebne usluge" je da porodicu preminulog potpuno isključuje iz bilo kakvog odlučivanja u vezi sahrane, pa je tako zbog nedostatka iznosa od oko 35.000,00 dinara, moj otac (iako bi mu po mestu stanovanja pripadalo mesto sahrane na Novom bežanijskom groblju) sahranjen na grupnom(!?) groblju Orlovača, oko 20 km daleko od mesta stanovanja njegove porodice; bez obavljene identifikacije; nemam pravo da posedujem ikakvu dokumentaciju o mestu i načinu sahrane; nije mi čak dozvoljeno ni njegovu odeću da mu odnesem, već je sahranjen – u vreći!?

Na kraju, želim da posebno naglasim sledeće: skandalozni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne primenjuje se na sve građane Srbije.

Naime, kolektivni ugovori svih državnih organa, javnih i komunalnih preduzeća u sebi sadrže odredbu o "zaštiti zarade" prema kojoj je na zaradama zaposlenih u ovim institucijama dozvoljena prinudna naplata, ali samo uz vođenje sudskog postupka i pravnosnažnu sudsku odluku, samo uz njihovu saglasnost i samo do 1/3 njihove zarade.

Pri tome, njima su omogućene neverovatne privilegije na račun građana. Tako je, na primer, Skupština grada (kao osnivač komunalnih preduzeća) omogućila da se svim zaposlenima u komunalnim preduzećima uplaćuje dobrovoljno privatno penziono osiguranje i tako im obezbedila dodatnu sigurnost u starosti koju ogromna većina nas koja ih prisilno finansira – nema!?

Pored ove, zaposleni u komunalnim preduzećima ostvaruju i brojne druge privilegije, kao što su: pokrivanje troškova ogreva i zimnice, popravke i adaptacije stambenog prostora, troškove lečenja za njih pa čak i za članove njihovih porodica; osiguranje za slučaj bolesti i hirurških intervencija, stipendije za školovanje njihove dece…

Da se ove privilegije i ostvaruju dokazuju i izveštaji Državne revizorske institucije  koja u svojim izveštajima o finansijskom poslovanju komunalnih preduzeća potvrđuje da ona u svojim bilansima iskazuju potpuno neprihvatljive stavke, kao što su – pored napred navedenih – i rashodi za rekreaciju, donacije i sponzorstva, troškovi jubilijarnih nagrada, reprezentacije, troškovi platnog prometa…

Ove privilegije nisu i ne mogu da spadaju pod komunalne usluge koje su građani dužni da plaćaju i koje ogromna većina sebi ne može da priušti.

Skupština grada prekoračila je granice svojih ovlašćenja i više nego ozbiljno zašla u domen krivičnog prava. Takođe, krajnje je vreme da se neko pozabavi pitanjem samog postojanja "Infostan tehnologije"  (čija provizija iznosi 9%) i tzv. objedinjene naplate koja nigde u uređenim zemljama ne postoji, obzirom da se "vezana" naplata smatra zabranjenim oblikom poslovanja jer se na taj način ostvaruje povećana a nezakonita dobit. Najzad, to zabranjuje i Zakon o zaštiti potrošača.

U prilogu dostavljam dokaze o svemu navedenom uz veliku molbu da ovo pitanje pokrenete, da se ono što se desilo mom ocu ne bi desilo nikome više.

Snežana Dimitrijević

Pariske Komune 61/56,

11070 Novi Beograd

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

MODERNO ROPSTVO KAO NESLAVAN REZULTAT DRŽAVE – USPON SRPSKOG RADNIČKOG ROPSTVA!??

 

Robovlasništvo je zvanično ukinuto, ali izgleda da ono uprkos tome i dalje postoji u našoj državi. Skoro 0,5 odsto stanovnika je u statusu klasičnih robova, ali ako se kao kriterijum primenjuje i kršenje međunarodnih konvencija kojima je Srbija pristupila, onda je situacija mnogo gora.

Umesto da se protiv toga bori, aktuelna vlast planira ponovno uvođenje javnih ili državnih robova, koji su nestali još sa padom Rimskog carstva.

 

                           Igor Milanović

 

Australijska fondacija „Hodaj slobodno" („Walk Free" Foundation)  nedavno je objavila rezultate svog istraživanja o broju robova na svetu. Na planeti, po proceni pomenute organizacije, danas u ropstvu živi više od 45 miliona ljudi!

Kriterijumi Fondacije za određivanje ropstva jesu: prinudni rad, trgovina ljudima, dužničko ropstvo, prisilni brak i komercijalno seksualno iskorišćavanje.

Po ovim kriterijumima, u Srbiji živi 28.700 robova, što čini 0,404 odsto ukupnog stanovništva. Zahvaljujući ovom rezultatu, Srbija je stavljena na 32. mesto svetske liste, od 187 država. Na istom mestu se nalaze Hrvatska, Crna Gora, Bugarska, Grčka i 16 ostalih država.

Nešto goru poziciju iz regiona imaju Makedonija (18. mesto sa 0,639 odsto) i Bosna i Hercegovina (25. mesto sa 0,467 odsto). Budući da kriterijumi fondacije „Hodaj slobodno" ne obuhvataju oblike pokornosti u kojima nema primene ili pretnje silom, Srbija je prošla relativno dobro.

Da su obuhvaćeni svi oni koji moraju da rade za platu nižu od zagarantovanog minimalca (koji ni sam nije dovoljan za život), kao i oni koje poslodavac uopšte ne plaća, ova država bi se nalazila na samom vrhu ove neslavne liste.

Kraljevina Jugoslavija je još 1932. godine prihvatila i usvojila Konvenciju broj 30 Međunarodne organizacije rada u čijem se članu 2 stav 1 daje sledeća definicija: „Prinudni ili obavezni rad označavaće svaki rad ili uslugu koji se zahteva od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koji se to lice nije ponudilo dobrovoljno".

Današnja Republika Srbija je pravni naslednik Kraljevine Jugoslavije, a u međuvremenu su donete nove konvencije koje regulišu ovu materiju i koje su još preciznije i pružaju dodatnu zaštitu radnika. Tako preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1663, iz 2004. godine, utvrđuje da prinudni rad obuhvata svako nevoljno radno angažovanje lica uz fizičku ili psihičku pretnju, za koje se ne isplaćuje adekvatna zarada ili uopšte nije predviđena bilo kakva naknada.

Po ovom stavu, na koji se redovno poziva Evropski sud za ljudska prava, bar trećina zaposlenih u Srbiji se nalazi u ropstvu sličnom prinudnom radu.

Za razliku od mnogih drugih, posebno evropskih zemalja, Srbija se uopšte ne trudi da smanji broj sopstvenih građana koji su dospeli u moderno ropstvo. Rad za ponižavajuće nisku platu ili bez ikakve plate, kao i rad u nehumanim uslovima moraju da se smatraju jednim od oblika robovlasništva, pogotovo što zbog visoke stope nezaposlenosti radnici najčešće nemaju alternativu. Umesto da suzbija takve pojave, aktuelna vlast pospešuje razvoj robovlasništva i samo se povremeno, kampanjski bori protiv onih oblika koji obuhvataju primenu klasičnog nasilja.

Prošlogodišnji izveštaj Stejt Departmenta je konstatovao da „…Vlada Srbije ne ispunjava u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima".

Srbija je 22. marta 2005. potpisala, a 14. septembra 2009. i ratifikovala Revidiranu Evropsku socijalnu povelju, čime je ona postala neposredno primenjiva u domaćem zakonodavstvu. Sve je to, međutim, ostalo mrtvo slovo na papiru.

Posle niza parcijalnih izveštaja Evropski komitet za socijalna prava Saveta Evrope izdao je u januaru 2015. svoj prvi kompletan izveštaj o stanju u Srbiji, koji je bio više nego poražavajući. Reakcija vlasti je pokazala da ona uopšte nije zainteresovana da popravi stanje.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je prvo slavodobitno obavestio javnost kako je u suštini zadovoljan izveštajem, jer je u njemu samo trećina domaćih odredbi proglašena neskladnim sa Poveljom. U stvarnosti, Komitet je od 22 kontrolisane odredbe samo tri proglasio usklađenim sa Poveljom, osam ih nije bilo u skladu, a za 11 Srbija protivno prihvaćenim obavezama nije dostavila dovoljno informacija, što se, takođe, smatra kršenjem Povelje.

Posle ovakvog objašnjenja dobijenog iz Komiteta, u javnosti se pojavio ministar za rad, socijalna, boračka i invalidska pitanja Aleksandar Vulin da brani svog gospodara i situaciju u Srbiji. Po Vulinovom mišljenju, Komitet je pogrešno uzeo da tumači odredbe starog, a ne novog Zakona o radu koji je, navodno, donet u međuvremenu!

Odgovorila mu je u pismenoj formi Nataša Nikolić iz fondacije „Centar za demokratiju", objašnjavajući neupućenom ministru da ne postoje dva Zakona o radu („stari" i „novi"), već samo jedan koji je na snazi od 2005. godine.

Izmene ovog zakona uopšte nisu uzele u obzir obaveze preuzete potpisivanjem Povelje, što je Komitet nesporno utvrdio. Ni Vučić, a ni Vulin se posle ovoga nisu više javljali za reč, jer je u Srbiji umesto zataškavanja krenula akcija opstrukcije Povelje.

Početkom februara 2015. Komitet za ljudska prava Saveta Evrope je sproveo jednu anketu u Srbiji koja je pokazala da samo jedan jedini srpski sindikat priznaje da zna za postojanje ovog komiteta u Strazburu. Svi ostali sindikati su tvrdili kako o tome nemaju pojma, kao ni o tome da se Povelja ne samo direktno primenjuje u Srbiji, već da za zaštitu svojih prava Komitetu direktno mogu da se obrate svi državljani Srbije koji smatraju da im je ugroženo neko od socijalnih prava i to (pod određenim okolnostima) još i pre okončanja sudskog postupka u Srbiji.

Do tog trenutka, uprkos činjenici da je Povelja u Srbiji bila prihvaćena skoro pet i po godina ranije, Komitetu u Strazburu nije stigla ni jedna jedina tužba iz Srbije. Kako je pokazalo jedno kasnije istraživanje, pojedinim radnicima su sami sindikalni lideri sugerisali da se ne obraćaju Komitetu, lažući ih da će od toga imati više štete nego koristi.

Pošto nema saznanja o pojedinačnim i konkretnim kršenjima prava iz Povelje, Komitet za socijalna prava Saveta Evrope može da sudi samo o opštem stanju u Srbiji. U svom izveštaju iz 2014. Komitet je kritikovao važeću zakonsku regulativu o sindikalnom organizovanju, tvrdeći kako ista nije u duhu proklamovane slobode udruživanja. Slično je i sa ostalim zakonima koji su nadzirani, a o kojima je Srbija dostavila dovoljno podataka. Posebno se redovno kritikuju nedostaci u pravima na rad u bezbednim i zdravim uslovima, pravu na socijalnu sigurnost i pravu na medicinsku i socijalnu pomoć.

Po poslednjim zvaničnim podacima socijalnu pomoć u Srbiji prima svega oko 250.000 ljudi, od kojih je oko 100.000 radno nesposobno. Država smatra kako im je za preživljavanje dovoljno 7.800 dinara mesečno i to ne svakog meseca, jer je dobijanje socijalne pomoći ograničeno na devet meseci u godini. Poboljšanje u ovom segmentu nije u planu, ali jeste pogoršanje i to u vidu prisilnog rada.

Aktuelna vlast do sada nije zvanično odustala od najavljivane i od Aleksandra Vulina priželjkivane izmene Zakona o socijalnoj zaštiti  kojom bi se uvela obaveza besplatnog rada za sve koji dobijaju neki vid socijalne pomoći, iako bi to značilo ponovno uvođenje državnih robova, kojih zvanično nema još od antičkih vremena.

Konačno, najviše poražava zaključak iz studije Fondacije „Hodaj slobodno", kojim se tvrdi kako je generator daljeg pogoršanja stanja u Srbiji nedostatak civilne i političke zaštite. Na šta posebno utiču nedostatak poverenja u pravosuđe, kao i politička nestabilnost.

 

    A 1. Srpsko roblje i u Sloveniji

Marta meseca ove godine, iznenadna kontrola slovenačkih poreskih i finansijskih inspektora u firmi "Marof Trade",  došla je do šokantnih otkrića o teškim kršenjima ljudskih i radnih prava ilegalno zaposlenih radnika iz Srbije i drugih balkanskih država koji su radili u drvnoj industriji, sa svim elementima robovskog rada.

Ministarstvo finansija Slovenije je objavilo tim povodom: "…U akciji je potvrđena sumnja u kršenje poreskih propisa i propisa sa područja zapošljavanja koji zabranjuju rad na crno, osnovnih prava radnika kao i sumnja u trgovinu ljudima".

Međutim, mediji su objavili da je kompanija zapošljavala desetine stranih radnika koji su radili i do 15 sati dnevno, bez redovnog odmora vikendom, a spavali su u iznajmljenim, skučenim i neprikladnim prostorijama, "na smene", jer su dva radnika delila jedan krevet.

Na ruke su dobijali tako malu platu da njom nisu mogli da plate ni kartu za povratak kućama pa su mnogo od njih ostali da robuju, stideći se povratka u zavičaj. Lokalno stanovništvo je znalo za ove robove, ali su svi ćutali o tome dok se neko nije okuražio i sve prijavio nadležnim inspekcijama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

– Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

– Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

– Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

– Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

– Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

– Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

– Liberalizacija svih tržišta i cena,

– Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMF – doveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

– Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

– Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMF – samo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANKARSKI OKUPATORI SRBIJE: RAZVLAŠĆIVANJE DRŽAVE I PRODAJOM JAVNIH PREDUZEĆA, ZDRAVSTVENIH USTANOVA, PUTEVA, RUDNIKA…!!!

 

Već tri godine, takozvani otuđeni centri moći, u, i oko Vlade Srbije, uporno odbijaju da svoju monetarnu i ekonomsku politiku okrenu prema Ruskoj federaciji, koja danas ima najviše investicionog kapitala u regionu Evroazije.

Istovremeno, Vlada Aleksandra Vučića sve čini kako bi Srbija pala dublje u dužničko ropstvo, uzimajući još veće i nepovoljnije kredite od Svetske banke, MMF-a i Evropske banke (EBRD), nego što su to činile prethodne vlasti. Ali, osim što svakodnevno otima hleb iz ruku gladnih, potpisao je i smrtnu presudu javnim preduzećima, koje je već formalno predao na upravljanje bankarskim poveriocima.

 

                       Nikola Vlahović

 

U oktobru mesecu ove godine, Ruska federacija je ponudila Vladi Srbije milijardu evra samo za "prvu pomoć", i još brojne projekte, kao i strateške ugovore i pogodnosti… Niko na tu ponudu još nije odgovorio.

Nekoliko dana nakon povratka srpske privredne delegacije iz Moskve, sve se opet vratilo u duboku dužničku kanalizaciju, u koju je Vučićeva vlada upala još dublje nego ijedna pre nje. Podanička psihologija, potkupljeni premijer i ministri, narod slomljen i bez snage da se odupre…Jednom rečju, idealan teren za divljanje zelenaških korporacija sa Zapada.

Takozvani ekonomski ambijent, nikad crnji: spoljni dug Srbije na kraju 2015. godine iznosi i preko 70 odsto bruto društvenog proizvoda. Najveći deo tog duga otpada na tri globalne bankarske korporacije: Svetsku banku, Evropsku banka za obnovu i razvoj (EBRD) i Međunarodni monetarni fond (MMF).

Reč je o nadnacionalnim institucijama koje drže više od polovine ukupne svetske populacije u najcrnjem dužničkom ropstvu. Među onim nesrećnim državama koje su pale u šake ove opasne bankarske mafije, na istaknutom mestu je i Srbija.

Evropska banka, EBRD i MMF, suštinski upravljaju ovom državom i svim njenim raspoloživim resursima, kontrolišu i podrivaju izbornu volju građana, određuju ko će biti "finansijska" i politička vlast, izdaju direktive kolike će plate i penzije biti, koliko će radnika biti otpušteno, koliko će para dobiti vojska i policija, koja preduzeća će biti prodata ili uništena, pa čak propisuju i koliki je minimum za biološko preživljavanje građana, šta će i da li će jesti, piti i kakav će vazduh udisati.

Ukratko, Srbija nije samo pretvorena u najgoru koloniju, nego je dobila i oblike svojevrsnog koncentracionog logora, u kome milioni ljudi čekaju na sudnji dan kao spasenje, jer im je život pretvoren u dužnički pakao.

Već petnaest godina, sve "demokratske" vlade u Srbiji rade isključivo po diktatu i za interese MMF, EBRD i Svetske banke, ali Vučićeva vlada ne samo što je nastavila sa kriminalnim zaduživanjem kod njih, nego im je veleizdajnički predala i sve poluge vlasti! Preciznije rečeno, ovde je reč o jedinstvenom slučaju da je jedna evropska država faktički predala vlast zelenaškim korporacijama!

Zahvaljujući trogodišnjoj strahovladi naprednjačke koalicije, Srbija je, pored prava na upravljanje sopstvenom teritorijom, izgubila čak i pravo na upravljanje najkvalitetnijim poljoprivrednim zemljištem , pa je čak dovela u pitanje i eksploatisanje sopstvenih resursa vode (ako nekom nesrećom još malo potraje Vučićeva diktatura, sledi i privatizacija javnih komunalnih preduzeća koja se bave poslovima vodosnabdevanja).

Koliko je odmaklo manijakalno Vučićevo podastiranje pred bankarskom mafijom, najbolje ilustruje podatak da je u toku proces potpune predaje javnog sektora u ruke raznih američkih "stručnjaka" za ovu oblast.

Tako je, na primer, delegacija Svetske banke, predvođena američkim muslimanom, Zahidom Hasnainom, koji je predstavljen kao "stručnjak za javni sektor", na nedavnom sastanku sa gradskom upravom u Beograda u Starom dvoru, izneo svoj predlog kako da ova bankarska aždaja u potpunosti preuzme upravljanje srpskim javnim preduzećima!

Naime, ovaj "ideolog" je predložio, a gradska uprava prihvatila, da do kraja sledeće godine bude uveden softver za finansijsko kontrolisanje rada svih javnih preduzeća iz jednog operativnog centra.

Plan je da se povežu svi sektori za finansije svih javnih preduzeća Beograda i da se objedinjeno usmerava i kontroliše njihov rad preko Sekretarijata za finansije. Ali, tako, da se "izvršna komanda" nalazi u predstavništvu Svetske banke! Nije teško pretpostaviti i zašto.

Suluda i kriminalizovana Vučićeva vlast ušla je u čak 60 neizvesnih projekata u vrednosti većoj od 10 milijardi evra, a za veći deo njih su povučeni krediti od Svetske banke i EBRD. Neki nisu i neće biti povučeni, jer su projekti unapred propali, ili ih uopšte nije ni bilo! Ali, za to slede sankcije, pa na ono što nije realizovano, Srbija već plaća ogromnu odštetu.

 

       Čiji je "skelet u ormanu"?

 

Predstavnici Svetske banke direktno upravljaju sa najmanje tri ministarstva u Vladi Srbije, a posebno sa Ministarstvom finansija, Narodnom bankom Srbije i Kreditnim odborom.

Svi procesi donošenja odluka o investicijama u Srbiji i njenim najvećim gradovima, a posebno oni koji idu preko gradskih direkcija za gradsko građevinsko zemljište, Agencija za investicije i javnih komunalna preduzeća, potpuno su pod kontrolom MMF, EBRD i Svetske banke. Oni određuju i pravila oko stvaranja mafijaške sprege takozvanog "javno-privatnog partnerstva". Sve je zamišljeno tako da se građanin, onaj koji plaća svoje mučitelje, ne pita ništa!

Prema njihovom "uputstvu", u toku je pravljenje takozvanog "smart-plana" prema kome će biti određeno kako će izgledati budućnost Srbije i njenih većih gradova, od "male" infrastrukture, pa sve do puteva, pruga i mostova.

Posebno ih raduje kad vlastodršci "sa vrha" i lokalne koalicije, uđu u kreditno zaduženja, ali tako da nikada ne povuku sredstva zbog lošeg ili neurađenog projekta. Tako su bankarske korporacije poput EBRD, MMF i Svetske banke, na višestrukom dobitku: kredit nikad ne isplate, a "naručilac" kredita za kaznu mora da plaća kamate kao da ga je i dobio!

Zbog svega toga, Vučićeva vlast je došla na "genijalnu" ideju, da im preda na upravljanje državna preduzeća!

Tako je dana 25. septembra 2015. godine, potpisan Memorandum sa Evropskom bankom (EBRD), kojim je praktično ozvaničen scenario za upravljanje privatnim i javnim preduzećima u Srbiji.

Da bi bilo jasnije o čemu je reč, treba naglasiti da je tog dana Aleksandar Vučić u svojstvu premijera Srbije, potpisao Memorandum o razumevanju sa EBRD, kojim je ovlastio ovu banku da preuzme potpuno upravljanje javnim preduzećima, ali i onim privatnim preduzećima koja žive od saradnje sa njegovim režimom.

Odmah posle potpisivanja ovog memoranduma, EBRD počinje da upravlja državnim kompanija, RTB Bor i Galenika, a sprema se da od početka sledeće godine privatizuje, kupi ili sahrani sva preostala javna preduzeća u Srbiji.

Takođe, EBRD će se ubuduće pojaviti kao tutor i u postupku svih javnih nabavki koja se tiču državnih kompanija. Vučić je to lakonski opravdao rečima: "…Bolje tako nego da budemo zaglavljeni u tim procesima".

Ove godine, na čelo predstavništva EBRD u Beogradu, doveden je i izvesni Danijel Berg, zadužen za poslovanje te banke u Srbiji, sa posebnom misijom da stavi pod kontrolu ne samo državni nego i privatni sektor.

Dobro proverene informacije govore da je ključni Bergov posao vezan za uvođenje stranih privatnih kompanija u posed najboljeg poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, ali i ubacivanje mreže korumpiranih ljudi u bankarski sektor (ima ih i u Narodnoj banci Srbije, među savetnicima!), na pozicije gde se upravlja privatizacijama, finansijskim posredovanjem, naplati komunalnih usluga i enegrenata i na svim pozicijama gde se obrće novac miliona građana.

Bergova biografija govori da je reč o proverenom štetočini koji je započeo rad u EBRD-u još 1995. godine kao savetnik Borda direktora za Sjedinjene Američke Države, a kasnije je postao i šef kancelarije EBRD-a u Kirgistanu 2004. godine, u Albaniji 2007. godine, a u Bugarskoj 2010. godine. Izabran je za šefa EBRD u Srbiji nakon što je bivši direktor Mateo Patrone imenovan za direktora kancelarije te banke u Rumuniji.

Neverovatno zvuči, ali se EBRD više pojavljuje kao investitor nego kao pozajmljivač para! Do danas, EBRD je investirao skoro četiri milijarde evra kroz približno 200 projekata u Srbiji (koji donose direktan prihod ovoj banci, a ne državi Srbiji!), tako da niko sa sigurnošću ne zna šta sve u Srbiji poseduje ova bankarska hidra sa više glava.

Sa druge strane, Međunarodni monetarni fond je već godinama brutalni tutor, kreator celokupnog života i dirigent koji komanduje glavnim polugama u Vladi Srbije. Mada je to i ranije bio slučaj, nijedan premijer pre Aleksandra Vučića nije toliko nisko spustio gaće i ponudio ekonomskim ubicama ono što se ponuditi ne sme. Došlo je dotle da se ovaj šizoidni vlastohlepac pravda narodu što je sva vlast u rukama poverilaca: "…Zamoliću MMF da odobri povećanje penzija i plata".

Koliko je Vučić mali i mizeran u svojim pokušajima da zgrće pare i opstajava na vlasti, a koliko su oni moćni i brutalni, svedoči i nedavna izjava šefa kancelarije MMF-a u Beogradu, Kima Dehenga, koji se ironično osvrnuo na sva srpska zaduživanja:

"…U Srbiji svake godine otkrijete neki skelet u ormanu, u vidu zaostalog duga za koji niste znali!". Deheng je onaj čovek koji je savetovao Vučića da udari po Srbima takvim porezima koji su gori od posleratnog prisilnog davanja žita u ambare nove vlasti. Kad mu se Vučić požalio da mu naplata poreza ne ide dovoljno dobro, Deheng mu je, rugajući se, preporučio da odmah ide na povećanje PDV-a, rekavši nonšalantno: "…Jedna od te dve metode će da upali".

Zadnje nedelje juna meseca 2015. godine, Vlada Srbije je uputila jedno unizno Pismo o namerama Međunarodnom monetarnom fondu, u kome između ostalog piše: "…Korekcije cena struje uslediće 2016. i 2017. godine…Počećemo da sprovodimo ciljane programe za rešavanje viška zaposlenih, a sve kako bismo postigli uštedu…".

Već u oktobru mesecu, u Beograd je došao zamenik direktora Međunarodnog monetarnog fonda za Evropu Jorg Dekrasin, kako bi "ohrabrio" Vučića da vrati plate i penzije 2016. godine na nivo pre "politike ušteda". Ali, ne, Vučić se nije dao zavesti: on se pred lihvarima poneo onako kako oni očekuju od njega: javno je saopštio građanstvu da od toga neće biti ništa, "mada mu to iz MMF sugerišu".

Ova surova sprdnja sa građanima Srbije, još nije dobila svoj najgori oblik. Po svemu sudeći, tek se sprema opšti pomor penzionera, samohranih porodica, nezaposlenih i odbačenih ljudi iz svih slojeva društva. Prema predviđanjima Svetske banke, Srbija će za narednih deset godina biti manja za pola miliona ljudi, što njeni stručnjaci gledaju kao na značajnu uštedu.

Stopa mortaliteta (smrtnosti) je takva da ovaj poverilac može da se raduje, jer će nemoćni ljudi, stari, bolesni i svi oni koji su u teškom socijalnom stanju, biti skinuti sa budžeta! Tako razmišljaju svi bankarski okupatori. Svi koji hoće Srbiji dušu da uzmu, a ne samo pare.

Vučićeva vlada svom snagom radi na ostvarenju ovih monstruoznih predviđanja. Gradonačelnik Beograda Siniša Mali, za početak je ukinuo skoro sve socijalne subvencije i tako one najslabije ostavio da skapaju prema ideji Svetske banke, MMF-a i ostalih laboratorija smrti i profita.

 

       Mi plaćamo, oni pljačkaju

 

Podanička politika potkupljenih srpskih vlastodržaca prema ekonomskim ubicama, najbolje se vidi i na primeru odnosa prema stranim poveriocima na Kosovu i Metohiji. Naime, Srbija je preuzela preko milijardu evra duga stranim poveriocima, pretvorivši ga u svoj javni dug!

Deo javnog duga Srbije koji se odnosi na KiM obuhvata obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka prema Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Banci za razvoj Saveta Evrope, Evropskoj investicionoj banci…

Sve je "regulisano" tako da sadašnja albanska separatistička vlast u Prištini ne mora da plati ni jedan dolar prema stranim poveriocima, a da im istovremeno sva javna preduzeća ostanu "u amanet".

Tako deo javnog spoljnog duga Srbije na kraju 2014. godine, koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije Kosova i Metohije, a koji je dospeo na naplatu od januara 2015. godine, i koji se sada isplaćuje, iznosi preko 350 miliona evra.

Na taj način, parama koje danas Srbija vraća stranim poveriocima na Kosovu i Metohiji,  građene su termoelektrane, rudnici, fabrike, putevi, akumulacije za snabdevanje gradova vodom i navodnjavanje, a među njima i sistem " Ibar-Lepenac" sa hidroelektranom i akumulacijom "Gazivode".

Ništa od ove imovine zapadne vlade ne priznaju kao vlasništvo Republike Srbije. Svetskoj banci i drugim poveriocima, više odgovara da im Srbija vraća dug, jer je državnost separatističkog Kosova neizvesna.

Ali, uprkos tome, samoproglašena država Kosovo je svečano 2009.godine primljena u Svetsku banku, uz veliku medijsku pažnju u Americi. Mržnja prema Srbiji bila je jača od svega: dugovi koje Kosovo i Metohija ima prema Svetskoj banci, nisu prebačeni na novu, albansku separatističku vladu, već je nastavljeno sa naplatom potraživanja od Srbije.

Isto tako su postupile i sve druge međunarodne finansijske organizacije, kojima je tako hitno bilo da prime Kosovo među svoje klijente, a pitanje dugovanja su ostavili Srbiji.

Da međunarodno pravo više postoji i da je neka druga vlast umesto Vučićeve izdajničke vlasti, nikakvih pregovora sa Albancima ne bi bilo dok se ne reši pitanje državne imovine vredne 220 milijardi dolara.

Uz pomoć Svetske banke, EBRD-a i MMF-a, na Kosovu je izvršena i ubrzana(kriminalna) privatizacija srpske državne imovine. Samo u jednoj godini, od takve privatizacije, separatistička vlast je strpala preko pola milijarde evra u svoje džepove.

U vreme početka pregovora sa albanskom stranom u Briselu, odmah je suspendovan bilo kakav razgovor o srpskoj državnoj imovini na Kosovu. To je od početka bila zabranjena tema. Tako je i danas.

Konačno, Vučić je potpisom na Briselski sporazum stavio tačku na bilo kakvo potraživanje državne imovine, mada je svaki odrasli, zaposleni Srbin, za trideset godina radnog staža, svojim izdvajanjem za Kosovo, sagradio barem jedan stan prosečnom Albancu. Ali, to su za MMF i Svetsku banku "mrtve investicije"…

Verovatno da bi se narugali Srbiji ili je psihološki još više bacili na kolena, "istraživači" MMF-a utvrdili su da ukupna vrednost Srbije i njenih resursa ne prelazi cifru od 150 milijardi evra!

Na ovakvu svinjariju, koja je u obliku poluzvaničnog dokumenta stigla i do Vlade Srbije (u vreme Borisa Tadića), tada niko nije reagovao. Danas, kad Vučić svom snagom predaje državnu imovinu poveriocima da naplaćuju i zarađuju, da upravljaju državom i čerupaju gde god stignu, niko se više ne bavi takvom matematikom. Poniženje je kompletno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VIDEO: Plaćeni ekonomski ubica: Čovek koji je siromašne zemlje oterao u dužničko ropstvo !

 

Ako bi i mi podbacili, onda ide američka vojska – kao što je slučaj s Irakom, kaže John Perkins. John Perkins godinama je bio vodeći svetski ekonomista, a zatim ekonomski ubica koji je na kreiranju globalne imperije radio direktno sa liderima Svijetske banke, MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija.

 

 

Njegov posao sastojao se u uveravanju šefova država i vlada zemalja trećeg sveta da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija, kako bi se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu.

Nakon toga korumpirana elita u toj državi znatno bi se obogatila, a resursi tih zemalja u potpunosti prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD-a. (Nešto slično se odavno događa u Srbiji… zar ne???)

 

Brutalne metode

Perkins je napisao nekoliko knjiga o svojim iskustvima među kojima su najpoznatije „Confessions of an Economic Hit Man“ (Ispovesti ekonomskog ubice), „The Secret History of the American Empire“ (Tajna istorija američke imperije) i „The Secret History of the American Empire – Economic Hit Men, Jackals, and the Truth“ (Tajna istorija američke imperije – ekonomske ubice, šakali i istina).

Perkins u svojoj knjizi „Ispovijesti ekonomskog ubice“ primećuje sledeće: “U zemljama kao što su Ekvador, Nigerija ili Indonezija oblačimo se kao učitelji ili vlasnici radnji. U Washingtonu i Parizu izgledamo kao vladini službenici ili bankari. Delujemo skromno i prosečno. Posećujemo projekte i obilazimo osiromašena sela. Propovedamo altruizam i govorimo za lokalne novine o dobrobiti koju će doneti naši humanitarni projekti. Konferencije za štampu i vladine odbore prekrivamo tabelama i visokim proračunima, a na Harvardovoj školi za ekonomiju držimo predavanja o čudesima makroekonomije. Mi smo stalno prisutni i radimo otvoreno. Ili, u najmanju ruku, tako se predstavljamo i takvi smo prihvaćeni. Tako funkcioniše ovaj svet.”

Taj njegov svet uključuje i Međunarodni monetarni fond i Svetsku banku, koji su itekako odigrali značaju ulogu u “novom ekonomskom porobljavanju sveta” i zato Perkins veruje da samo jedinstven odgovor ugroženih zemalja u razvoju može razbiti obruč te nove svetske imperije bez milosti. Nekadašnji ekonomik hitmen bez straha od revanšizma “šakala koji su u službi privredne mafije” i sa zadovoljstvom probuđene savesti, pokušava da nam pokaže da stvari nisu uvek onakve kakvim se čine i da vredi se boriti za bolji svet, za svet bez globalne prevare, korupcije, ucene i brutalnosti.

 

Evo kako on objašnjava ko su ekonomske plaćene ubice i šta je njihov zadatak?

– Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane američke korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice. Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide američkim kompanijama koje grade moćne fabrike, industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji. Od toga imaju koristi lokalne bogataške familije jednako koliko i američke korporacije, ali to ne pomaže i većini populacije, koja je suviše siromašna da koristi struju, nije obučena dovoljno da radi u novoj industriji i koja faktički ostaje da živi van tog ekonomskog sistema. Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri. Tada mi, ekonomske plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo: “S obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu po niskim cenama našim naftnim kompanijama. Ili nas podržite svojim glasovima u UN – u ili pošaljite svoje trupe da podrže naše u Iraku.” U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti–šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite. To se meni dogodilo u Panami i Omar Torijos je bio ubijen kao rezultat toga. Ako bi i šakali podbacili, onda ide američka vojska – kao što je slučaj s Irakom.

Perkins je govorio i o načinu na koji Međunarodni monetarni fond i Svetska banka učestvovali u izgradnji te korporatokratije u zemljama u razvoju.

– Jednom kada se zemlje zaduže, Međunarodni monetarni fond im nudi dodatnu finansijsku pomoć. U izvesnom smislu, to je smanjenje dugovanja, ali tek onda kada se država ili države slože da prodaju svoja dobra i druge resurse stranim kompanijama i da privatizuju javni sektor. Posedica toga je da te države potpadaju pod tu svetsku imperiju.

Potresao svet

Knjige Perkinsa su potresle svet, jedan od njegovih biografa opisuje ga kao čovjeka koji je živeo četiri života, kao ekonomski plaćenog ubicu, upravni direktor veoma uspešne kompanije za proizvodnju alternativne energije, ekspert za urođeničke kulture i učitelj i pisac koji se zalaže za ekologiju.

– To je opis koji vrlo dobro sumira moj život. Mislim da je fer reći da sam živeo privilegovanim životom, iako je pošteno reći da sam kao ekonomski plaćeni ubica sasvim sigurno radio stvari kojima se ne ponosim. Nakon tog perioda posvetio sam život stvaranju boljeg sveta. To je cilj kojem sam nakon 1981. godine posvetio život – rekao je Perkins u jednom od brojnih intervjua.
Perkins u brojnim intervjuima otkriva kako je došao do toga da postane ekonomski ubica, o putovanjima u Afriku, Aziju, Evropu, Latinsku Ameriku i na Srednji Istok, o predsednicima Paname i Ekvadora koji su odbili mito i završili mrtvi pa do toga kako je došao na ideju da objavi svoja iskustva ekonomskog ubice.

Kako je postao ekonosmki ubica

– Kada sam završio Poslovnu školu na Bostonskom univerzitetu, bio sam regrutovan od strane „National Security Agency“, agencije za nacionalnu bezbednost, najveće nacionalne agencije tog tipa i, rekao bih, najtajnovitije špijunske organizacije. Premda ljudi misle da je CIA veća, NSA je mnogo, mnogo veća ili je barem bila u vreme kada sam ja radio za ovu agenciju. To je tajna organizacija, o kojoj nema podataka, oni su skriveni od javnosti u smislu da znamo izuzetno mnogo činjenica o organizaciji kakva je Centralna informaciona agencija ali, sa druge strane, saznanja o NSA počivaju na glasinama. Tvrdi se da NSA radi samo na kriptografiji: kodiranju i dekodiranju poruka, ali, u stvari, svi znamo da su u ovoj agenciji ljudi koji slušaju naše telefonske razgovore“, priča Perkins.

 

ZA PREVOD PRITISNITE CC

#Geto Srbija