Архива

Posts Tagged ‘porodici’

ЕКСПЕРИМЕНТИ НАД ЉУДИМА ПО СРПСКИМ ЗАКОНИМА А У СЛУЖБИ ЗАПАДА И ФАРМАЦЕУТСКЕ МАФИЈЕ!!?

11. новембра 2017. Коментари су искључени

 

Криминална и неморална власт у Србији је нашла још један извор прихода. Као заморци над којима се врше експерименти за потребе страних обавештајних служби и фармако-мафије, али и разних терористичких организација продају се не само одрасли већ и деца.

Иако ухваћене на делу, стране и домаће компаније које су прикупљале податке о родитељима и деци, како би могле да одаберу најповољнију жртву, ни на који начин нису санкционисане. Ова трговина људима је омогућена на првом месту намерно недореченим Законом о спречавању насиља у породици.

 

 

                Милан Маленовић

NEHUMANE MUTLJAVINE CENTARA YA SOCIJALNI RAD

 

Операцију испитивања средстава за контролу ума, названом „Пројекат МК Ултра", ЦИА је покренула 1953. године, делимично обуставила 1967, а званично потпуно прекинула 1973. године.

Међутим, током саслушања пред одбором америчког сената 1977. један од учесника је под заклетвом изјавио како је пројекат настављен, али под дугим именом. „МК Ултра" је и сама била наставак сличних операција („Артичока" и „Блуебирд"), започетих у САД одмах после Другог светског рата у сарадњи са заробљеним нацистичким лекарима, који су сличне експерименте под надзором СС-а раније спроводили над логорашима, тако да је поменута изјава о наставку, али под другим именом, сасвим кредибилна.

Комбинацијом различитих средстава (као што су хипноза, опојних дрога, као на пример ЛСД, и психоактивних лекова) ЦИА је желела да утврди како је могуће неког човека натерати да ради ствари против своје воље, па чак и супротно основним инстиктима. Важно је напоменути да је ЦИА била само координатор и супервизор целе операције, која се финансирала из тајних фондова ове агенције, а да су извођачи биле клинике и друге здравствене установе у Сједињеним Америчким Државама и иностранству.

Различитим изменама закона у последње две године Србија се прикључила овом експерименту, а да грађанима нико то није ни саопштио. Интересантно је да носилац пројекта није струка, па чак ни Министарство здравља, већ различите „невладине" организације и Министарство правде.

Најзначајнија измена законске регулативе, којом је омогућено спровођење експеримената над необавештеним људима, било је доношење Закона о спречавању насиља у породици, који је, сам по себи, био преко потребан, али који је намерно направљен са низом “рупа’‘ које су ад хок попуњавале различите радне групе сумњиве стручности и Влада доношењем подзаконских аката. На тај начин је, далеко од очију јавности, створен механизам коришћења наших људи за експерименте које надзире ЦИА, али и друге стране обавештајне службе, од којих су неке покровитељи међународних терориста.

У октобру прошле године повереник за информације од јавног значаја и заштиту личних података Родољуб Шабић покренуо је поступак надзора поводом вести да су лични подаци породиља продавани приватним компанијама и то онима из иностранства. Упркос обећању да ће резултати надзора бити јавно објављени, то се ни после годину дана није догодило.

Надзором је било обухваћено и предузеће „Медис Пхарма" д.о.о.  са седиштем у Београду (Милутина Миланковића 11б, други спрат), чији је власник „Медис" д.о.о. из Љубљане.

Информације о породиљама и бебама рођеним на тлу Србије прикупљала је и компанија „Царе Дирецт" са седиштима у Уједињеним Арапским Емиратима, Саудијској Арабији и Јордану.

Осим података о породиљи и детету (име, презиме и датуми рођења) у неким случајевима су прикупљане и обрађиване информације о адреси боравишта, али и о брачном статусу мајке, као и други подаци који немају никакве везе са маркетингом, на који су се позивале фирме обухваћене надзором. Одговор на питање због чега некоме требају ови подаци лежи управо у поменутим намерно остављеним „рупама" у Закону.

У случају пријаве за насиље над дететом по Закону заседа комисија, која се назива Координационим телом и коју чине подносилац тужбе, социјални радник и представник полиције, а која одлучује да ли ће дете бити одузето од биолошких родитеља и смештено у неко прихватилиште одакле ће бити дато на усвојење. Ова комисија заседа иза затворених врата и одлуку доноси без саслушања родитеља или детета.

Неке од компанија које су незаконито прикупљале податке о српским породиљама сарађују са агенцијама које посредују у усвајању деце, а чији су клијенти брачни парови и појединци из иностранства.

Закон намерно не предвиђа присуство родитеља или саслушање детета пред Координационим одбором, јер се тако омогућује да се чује само један глас – глас оптужнице. Родитељи, истина, имају право жалбе на ову одлуку, али она не задржава извршење тако да дете у прихватилишту може да проведе и неколико месеци до доношења коначне одлуке.

Осим тога, поступак побијања овакве одлуке је двоколосечни. Истовремено, мора да се оспорава решење о одређивању непосредног старатеља, као и на основу пријаве постављеног старатеља донето решење о обезбеђењу смештаја, то јест привременог одузимања детета од родитеља. Против решења о додели старатеља жалба се подноси Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а против одлуке о смештају детета у прихватилиште жалба се подноси градском Секретаријату социјалне заштите?!? Док се све ове установе усагласе пролазе недеље, па и месеци.

Заинтересованост страних фармацеутских компанија за наше породиље и децу није безразложна, јер су управо деца идеална за спровођење експеримената неког од наследника „Пројекта МК Ултра". Чињеница да ни после више од годину дана Повереник није објавио резултате надзора фирми које су кршиле Закон о заштити података, као и да ни једна од њих ни на који начин није санкционисана показује да их актуелна власт штити.

Ни особе осумњичене за вршење насиља у породици не пролазе боље, напротив. Стручна јавност, на првом месту психијатри, жестоко су критиковали потписивање такозваног „Протокола о сарадњи" који су 20. октобра 2017. закључили Прво, Друго и Треће основно јавно тужилаштво у Београду са клиником "Др Лаза Лазаревић".

Протокол, као форма, није чак ни подзаконски акт, већ уговор закључен по Закону о облигацијама који не може да задире у права трећих лица, али је у садашњој Србији и то могуће.

Овим Протоколом предвиђено је да лекари специјалне (психијатријске) болнице „Др Лаза Лазаревић" по налогу тужилаштва (а не суда) врше вештачења осумњичених за насиље у породици и да, ако процене да је неопходно, исте смештају у своју установу. Кадија те тужи, кадија ти суди.

По Протоколу не само да је суспендован редовни, законима прописни поступак у коме суд процењује неопходност вештачења и смештаја у специјализовану установу, већ је у потпуности искључена и било каква спољна контрола неопходности лечења и његовог спровођења.

Оно што директно указује на то да иза овог Протокола стоје нечије потребе прибављања пацијената за испитивање средстава за контролу ума, јесте део који дословно предвиђа следеће: „…Потписници Протокола су и изразили обострану вољу за коришћењем различитих терапеутских модалитета према починиоцима насиља којима клиника располаже". Дозвољена су, дакле, сва средства која ординирајући лекар мисли да су неопходна.

По до сада јавно објављиваним подацима, дневно око 100 особа долази под удар Закона о спречавању насиља у породици, што значи да годишње око 35.000 наших грађана може да доспе у неку од специјализованих болница и да тамо буду коришћени као заморци светске фармако-мафије.

Директни финансијер овог пројекта је по злу већ позната америчка организација УСАИД, која се тиме јавно хвали. Један од главних лобиста оваквог накарадног и недореченог Закона о спречавању насиља у породици и његовог спровођења супротно Уставу и законима јесте опскурна организација „Аутономни женски центар".

АЖЦ је у Агенцији за привредне регистре пријављен као удружење грађана и има матични број 17167243. То је све што о њему овде може да се пронађе, јер страница са подацима о седишту или председнику ове организације не постоји на званичној интернет презентацији АПР-а.

Упорном претрагом интернета, међутим, долази се до података о најважнијим донаторима АЖЦ-а од 1993. до данас. После неизбежног Џорџа Сороша, ту су и: Нетwорк оф Еаст Wест Wомен, Њујорк; Ниигата Јапанесе Нетwорк фор Пеаце анд Хуман Ригхтс ин Формер Yугославиа; Норwегиан Министрy оф Фореигн Аффаирс; НОВИБ, Амстердам; ОЕБС; ОАК, Швајцарска; Оикоумен, Женева; Опен Социетy Фунд оф Yугославиа, Београд; ОСИ НЕТWОРК, Будимпешта; ОСИ-ЗУГ, Швајцарска; Оxфам, Београд; ПАБСЕЦ (Јан Хусерик); Паx Цхристи, Ахен; Пеннсилваниа Цоалитион Агаинст Рапе; Петер унд Ева ван де Лоо Солинген, Беч; Повертy Редуцтион Стратегy Теам Република Србија; Про Хелветиа, Швајцарска; Покрајински секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова, Војводина…

Импозантан списак донатора за организацију чије седиште крије Агенција за привредне регистре. Сада је потпуно јасно да власт сопствене држављане продаје као заморце над којима се врше експерименти које је амерички Сенат забранио још 1977. године (због чега ЦИА и фармако-мафије своје жртве морају да траже у иностранству), а да су овим обухваћена и деца.

Како тврде упућени у ову трговину људима, једно дете продато у иностранство овдашњим властима и посредницима доноси у просеку 30.000 евра чисте, неопорезоване, зараде.

 

         А 1. Налог долази “одозго“

Шестогодишња Београђанка М.Т. је на основу анонимне пријаве да отац над њом врши насиље 3. октобра одузета од породице  и смештена у прихватилиште на Вождовцу. Одлуку о овоме је донела трочлана комисија која је у Центру за социјални рад Звездара заседала истог дана у саставу: Данијела Јокановић (вероватно неколико минута пре тога од стране Центра постављена за старатеља детета), полицијска службеница Марина Гојковић и представница Центра Смиља Игић.

Отац детета, Иван Т, истог дана је приведен у станицу полиције и задржан у полицијском притвору из кога је пуштен тек два дана касније када је његова супруга и мајка наводно злостављанг детета дала изјаву пред судијом како никаквог насиља у породици није било.

Приликом пуштања из полицијског притвора Иван Т. је од стране чувара београдског Окружног затвора (ЦЗ) брутално претучен, након чега је добио први епилептични напад у свом животу и пребачен у Ургентни центар у Београду.

Иако не постоји ни један једини валидни доказ, нити изјава неког од очевидаца или оштећених о насиљу у породици (изузимајући анонимну пријаву) М.Т. је у тренутку када настаје овај текст, односно три недеље после одузимања од родитеља и даље у прихватилишту и онемогућен јој је сваки контакт са оцем и мајком.

Иван Т. је само пуким случајем избегао смештај у психијатријску установу, јер се о њему интересовао један пријатељ, иначе познати београдски психијатар. Начелница одељења на Институту за ментално здравље у Београду (чије име Иван Т. није запамтио) рекла је психијатру др Александру Мисојчићу, који је требало да обави вештачење, како је „одозго" добила налог да пацијент обавезно буде задржан на лечењу. Др Мисојчић је, међутим, одбио да поступи по овој „сугестији" и сходно својој стручној спреми и савести одлучио да Ивана прогласи ментално здравим и да га отпусти кући.

На питања упућена Центру за социјални рад, због чега је дете одузето од оба родитеља (ако је за насиље пријављен само један, а и против њега је у међувремену обустављен поступак), као и зашто се три недеље родитељима онемогућава било какав контакт са дететом, редакција до закључења овог текста није добила никакав одговор.

 

       А 2. Уз подршку тајне службе

(Писмо које смо добили проследили смо кабинету директора БИА Братиславу Гашићу, тражећи одговор да ли су наводи тачни, или нису. Одговор није стигао!) Овај на слици је припадник веселе удбе с јужне пруге (нишки центар БИА) Бојан Јанићијевић, човек који се бави операцијама типа крађе деце у нишком породилишту.

Врло просто. Кад се жена породи, дете јој преко ноћи однесу и заврши у дому за незбринуту децу, или у породици која је под директном контролом БИА. Сутрадан јој неко као овај лик, каже да је дете преминуло, ако јој дају неки папир дају, а ако не, може да иде кући. То све иде преко начелника центра Ниш.

Што се тиче тровања старих људи у дому у Нишу. а и осталим домовима на југу Србије, весела нишка Удба сматра да треба смањити притисак на пензиони фонд. То се ради тако што се преко одређених кувара, које они сматрају за своје људе ,уносе разна канцерогена уља типа израбљено моторно уље и одређене количине се користе приликом спремања хране, да би се јадним људима скратио живот.О

вај Бојан је у овом случају тровања људи задужен за безбедан транспорт хемикалија, односно да не буде проблема приликом преношења уља. Све ово иде уз сагласност начелника нишког центра БИА.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

НАКАРАДНИ ЗАКОНИ КАО УНОСАН БИЗНИС И ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА ЛЕГАЛНОГ РАЗАРАЊА ПОРОДИЦЕ У СРБИЈИ!??

21. октобра 2017. Коментари су искључени

 

Идеја разарања породице у Србији, добила је на снази посебно од како је сву власт у држави узурпирао Александар Вучић заједно са својим креаторима Закона о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика, чиме је омогућено владајућем режиму да лошу слику друштва учини још гором.

Надлежене државне институције, као што су Центри за социјални рад, данас могу без објашњења да одузимају децу родитељима, да стану на страну једног од родитеља без ваљаног разлога или да се окрену против оба родитеља и против њихове породичне заједнице, уколико неко "унутар система" процени да ће имати користи од тога.

Темељи овог зла постављени су још 2005. године, Указом о проглашењу Породичног закона који је потписао ондашњи председник Републике Србије, Борис Тадић. У члану 2. поменутог закона, стоји цинична одредба која гласи: "Породица ужива посебну заштиту државе".

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

                             Игор Милановић

SOCIJALNA POLITIKA I DRZAVNA RAZGRADNJA PORODICE

 

Нестручност, недостатак искуства и корумпираност социјалних радника, основни су разлози због којих све чешће долази до убистава брачних парова и деце и то у самим Центрима за социјални рад.

Недоречени Закон о спречавању насиља у породици, према мишљењу стручњака, управо подстиче на насиље, али и то је део опште државне стратегије о разарању породица како би што је могуће више деце могло да буде продато богатим странцима спремним да плате и више од 10.000 евра по детету.

Закони који регулишу социјалну заштиту и породичне односе у Србији су првенствено усмерени ка разарању породице и традиционалних вредности, а актуелна власт, као и свака друга фашистичка и тоталитарна власт сматра да је држава неизбежни арбитар који мора да регулише сваку ситницу у свакој животној сфери грађана.

Систем који настаје пред нашим очима у својој завршници биће нека врста Хакслијевог "Врлог, новог света"  у коме ће основа ћелија друштва бити нацистичка "Кућа за узгој". Питање које се поставља је да ли ће до тада уопште још бити људи у Србији.

У Србији, истина, не постоји план рађања деце од по расним карактеристикама пробраних родитеља, као што је то био случај у Трећем Рајху, али држава је последњим изменама закона из домена породичних односа на најбољем путу да постане "Кућа за узгој" за целу развијену Европу.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а делимично и касније, деца из Србије, али и целе бивше Југославије, продавана су још у породилишту: лекари би их одмах после порођаја проглашавали мртвима, тело нису показивали родитељима, а често није било никаквих писаних трагова о наводној сахрани, а затим би продавана платежно способним паровима из земље или иностранства.

Да су учесници ове трговине бебама још увек веома утицајни у Србији види се и по томе што власт упорно одбија да прихвати најосновнији захтев оштећених родитеља, а то је да укине застаревање овог дела како би могли пред лице правде да се изведу сви они који су продавали туђе бебе.

Данас се ова трговина одвија доста елегантније и, на први поглед, сасвим легално. Биолошки родитељи се проглашавају неспособним да брину о својој деци, најчешће зато што су лошег материјалног стања и без сопственог крова над главом, због чега им се деца одузимају и дају на усвајање.

Данашње развијене земље се труде да законодавство тако уреде да оно на сваки начин штити породицу, једино је у Србији предност дата разарању породице. Социјалне установе на Западу користе широку палету начина и метода да помогну породицама да превазиђу проблеме и остану заједно, док се Србија труди да створи што је могуће више сирочића која ће касније бити продана у иностранству. Уништавање породице је, тако, у данашњој Србији постало уносан државни бизнис у коме зарађују сви осим несрећне деце и њихових биолошких родитеља.

Да би неко могао да обавља родитељске дужности, он прво мора да буде жив и физички у стању да то чини. Особа која је изнемогла од глади, сигурно није у стању да се стара још и о деци. У таквим случајевима је потребна помоћ државе, али уместо тога државни апарат предност даје одузимању деце од биолошког родитеља и њихову продају богатим странцима .

Социјална помоћ је у Србији увредљиво ниска и није довољна ни за пуко преживљавање. Она износи 6.900 динара месечно по примаоцу, али се даје само девет месеци годишње. Да би неко уопште стекао право и на ову цркавицу мора да приложи на десетине докумената, а за већину њих прво плаћа административну таксу.

Најважнији од свих ових бесмислених докумената је доказ да тражилац социјалне помоћи не поседује никакву покретну или непокретну имовину у Србији. Ако неко има оронулу кућу, макар и небезбедну за становање, он је аутоматски искључен из могућности да му држава даје помоћ од око 55 евра месечно, девет месеци у години.

Ако неко нема никакав кров над главом, а при томе му ни држава уз давање социјалне помоћи не обезбеђује смештај, како онда он, или она уопште могу да се старају о својој деци? Власт уопште и не планира да у таквим случајевима деца остану код својих биолошких родитеља, већ да буду припремљена за продају странцима.

Ономе, ко по процени социјалне службе није у стању да се брине за своју децу, она му се одузимају, привремено смештају у дом, а затим дају у хранитељску породицу.

Част малобројним изузецима, хранитељске породице у огромној већини случајева имају двоструку, по запослене у центрима за социјални рад корисну улогу: прво је да физички и ментално припреме децу да буду атрактивна богаташима из иностранства која би да их усвоје, а друга је да новац деле са људима из центра.

Хранитељска породица за свако дете које преузме да негује добија око 30.000 динара месечно!?! Пошто деца из сиротишта, па и она смештена у хранитељским породицама, од државе добијају гардеробу и, ако иду у школу, школски прибор и уџбенике, поменута сума је само за храну.

По званичним подацима Завода за статистику, просечна одрасла, запослене особа у Србији на храну дневно троши 500 динара, а хранитељској породици на располагању стоји дупло већа сума и то за дете. Очигледно је да овде нешто није у реду.

Уместо да дају за храну и сличне потрепштине деце, хранитељи тај новац делом задржавају за себе, а делом као мито дају надлежном службенику Центра за социјални рад који одлучује које ће дете ићи у коју хранитељску породицу. Захваљујући овако разрађеном бизнису дешава се и да поједине хранитељске породице имају по петоро, па и више туђе деце.

Да би неко у Србији могао да усвоји дете мора да испуњава најосновнији услов, а то је да има довољно пара да плати незајажљиве раднике Центра за социјални рад.

Не постоје званични подаци, али се незванично барата цифром од најмање 10.000 евра по једном детету, колико "испод жита" плаћају усвојитељи. Оволико пара мало ко има у Србији, тако да се деца на усвајање најчешће дају странцима. На тај начин се додатно поспешује "бела куга" и одлив становништва у иностранство.

Пошто нису сви родитељи сиромашни и финансијски неспособни да се брину о својој деци, власт је измислила читав низ мера помоћу којих може сасвим легално да родитељима одузме децу.

Мајке и очеви који злоупотребљавају права или грубо занемарују своје дужности могу бити потпуно лишени родитељског права и то помоћу једне Владине уредбе, односно подзаконског акта.

Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих је донело Министарство за рад и Министарство здравља децембра прошле године, међутим, Влада Србије је узимајући у обзир препоруку Међународне организације рада (МОР) о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада, донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу 29. маја 2017. године, на снагу је ступила 7. јуна, а примењиваће се од 1. јануара 2018. године.

Сигурно да је добро што се држава труди да спречи злоупотребу дечије радне снаге, али оно што ова Уредба доноси није на првом месту забрана запошљавања деце (односно лица млађих од 18, а посебно особа млађих од 15 година), већ забрана њиховог ангажовања. Разлика није само у семантици, већ у суштини: ангажовање је свака делатност и она која је плаћена, али и она која није плаћена.

Тако ће проблем имати и родитељи који, на пример, затраже од своје деце да им, као што је вековима било уобичајено, помогну у пољским радовима или код чувања оваца.

Са друге стране, законодавац је омогућио запошљавање деце у свим областима у којима је њихово ангажовање забрањено, под условом да се ради о пракси у оквиру такозваног дуалног образовања. Значи, родитељи ће бити новчано кажњавани, а у поновљеним случајевима ће им деца бити одузимана, али ће послодавци моћи да се извуку ако се позову на "образовање кроз рад".

Уредба, истина, за први прекршај предвиђа новчане казне и то до чак милион динара, али у поновљеним случајевима надлежни социјални радник може да по слободној процени нађе како родитељи занемарују своје обавезе или злоупотребљавају права, због чега им се дете мора одузети. Још страшније је то што у таквим случајевима закон предвиђа одузимање све деце од кажњених родитеља, а не само оне која су била ангажована супротно поменутој Уредби.

Као коначни удар на породицу Влада је спремила Закон о спречавању насиља у породици, који је још једна у суштини добра идеја, али примењена на штету и родитеља и деце.

Поменути Закон, који је почео да се примењује од 1. јуна ове године доживео је велике критике управо стручне јавности и то највише због тога што он не спречава насиље у породици у оноликој мери у коликој га провоцира, а што су доказала и два страшна догађаја која су се одиграла у Београду свега месец дана по ступању на снагу Закона и у којима су на најсвирепији начин убијене две жене и једно дете, док је један починилац извршио самоубиство.

Још у време скупштинске расправе поводом доношења Закона поједини посланици, али и део стручне јавности су указивали управо на могућност да се неселективном и на првом месту нестручном применом безбедносних и казнених мера које су предвиђене може постићи контраефекат.

Наиме, постоји опасност, а то се управо и десило у два поменута случаја, да муж и отац, који је због процене да представља претњу по живот и здравље осталих чланова породице удаљен из свог стана и препуштен самом себи, у једном тренутку одлучи да "рашчисти ствари", што се и до сада, пре ступања на снагу новог закона, најчешће, трагично завршавало.

Неспорно је да жртве породичног насиља заслужују заштиту државе и друштва, али је исто тако ноторна чињеница како је и насилницима управо у првим данима, а поготово сатима непосредно после примене заштитних мера из Закона неопходна стручна помоћ.

Поједини опозициони посланици су узалуд указивали на ово тражећи да никакве одлуке о примени мера из Закона не доносе нестручне особе, односно оне које су завршиле само један обичан кратки курс. Психологија је наука која се изучава на вишегодишњим студијама, а не на викенд семинарима.

На жалост, апели стручне јавности су и овај пут остали неуслишени од владајуће странке чији су посланици у највећем броју потпуни надмени идиоти са лажним дипломама и докторатима.

Иза оваквог накарадног законског решења крије се још једном иста жеља власти да на легалан начин доводе до разарања породица како би што је могуће више деце било понуђено на усвајање.

У развијеним земљама, у којима постоји сличан закон, стручне службе одмах процењују психичко стање особе пријављене за породично насиље и по потреби одређују неку од мера безбедности (од којих је најлакша забрана приласка жртви, а најтежа чување у затвореној болничкој установи).

Код нас се наводни починилац, на основу процене особе која од стручности има полицијски курс у Сремској Каменици и кратки семинар о породичном насиљу, удаљава из стана и породице и препушта себи и улици. Ескалација сукоба је на овај начин буквално програмирана.

Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа у првим данима по пријави прибављање никаквог вештачења психолога или психијатра, чак ни социолога или педагога, већ је све пепуштено "курсистима".

Због тога, упозоравали су стручњаци, постоје велике шансе да се закон злоупотребљава , односно да жене пријаве претње и тамо где их нема, само да се дочепају стана који је, иначе, у власништву супруга, а који, као пријављени "насилник" из истога мора одмах да се исели. Управо то се, на жалост, и дешава, али је баш такав резултат законодавац и прижељкивао.

Колико држава мало брине о стручној помоћи брачним паровима види се и по томе што у Београду, граду са скоро два милиона становника, постоји само једно државно брачно саветовалиште у коме раде за овакве послове обучени стручњаци. Чак и када би Закон о спречавању насиља у породици и предвиђао интензивну стручну помоћ како насилнику, тако исто и жртви, њу не би имао ко да пружи.

Нестручност и неискуство социјалних радника су и довели до последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад, јер су надлежни доносили потпуно погрешне одлуке руковођени, између осталог и жељом да на тај начин од родитеља изнуде мито. Центри за социјални рад су, на жалост, постали центри корупције и нестручности.

 

    А 1. Како се заштитити од Весне

Жене и деца, жртве породичног насиља, већ дуже време добијају помоћ у Саветовалишта за борбу против насиља у породици, чији директор је извесна Весна Станојевић.

Жене које су прошле кроз сигурну кућу памте ову припросту и насилну жену, која им је загорчавала живот више него пијани мужеви. Пре осам година, несрећнице које су прошле кроз сигурну кућу упутиле су писмо Магазину Таблоид наводећи да се Весна Станојевић лажно представља да је дипломирани правник, а да није способна ни писмо мајци да састави.

Уредник је писмо послао госпођи Станојевић на изјашњење. Три дана касније, она се појавила у редакцији, плачући и кукајући на сав гласа. Убиће се, казала је, ако се то објави, ако то прочитају њене две кћерке.

Рекла је да јој је муж смртно болестан, а на питање уредника да ли га је оставила, она се изјаснила да није, па се, позивајући на ову чињеницу, главни уредник одлучио да заустави штампање броја и дуго је молио директора штампарије Графопродукт из Новог Сада да сачека док не пошаље измењену страну, из којег је избачен текст о госпођи Станојевић.

Ево, већ годинама, она и даље хара. Чешће је на екранима од Александра Вучића. Улази у сигурне куће као краљица. Сва напилритана и значајна. Утерује страх у кости оним женама које, наводно, штити.

 

    А 2. Ко је саставио "списак опасних делатности"?

Области у којима је забрањено ангажовање особа млађих од 18 година, са изузетком када је у питању стручно образовање (тада је дозвољено запошљавање до максимално једне трећине, односно једне петине месечног времена предвиђеног за рад одраслих особа): рударство; снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација; услужне делатности у гајењу усева и засада; помоћне делатности у узгоју животиња; лов, траперство и одговарајуће услужне делатности; сеча дрвећа; услужне делатности у вези са шумарством; риболов; уклањање отпадних вода; скупљање опасног отпада; третман и одлагање отпада; поновна употреба материјала; санација, рекултивација и дуге услуге у области управљања отпадом; заштитне и истражне делатности; здравствене делатности; коцкање и клађење; погребне и сродне делатности; делатност неге и одржавања тела; остале непоменуте личне услужне делатности.

С обзиром на телесни и духовни развој деце млађе од 15 година живота поред осталих, посебно су наглашене и додатне опасне делатности ради обезбеђивања њихове заштите: прерађивачка индустрија; грађевинарство; скупљање отпада који није опасан; узгој животиња; делатност припремања и послуживања хране и пића; улуге одржавања објеката; прање и хемијско чишћење текстилних и крзнених производа; делатност фризерских и козметичких салона; делатност домаћинства која запошљава послугу.

 

    А 3. Државна производња сирочади

Хранитељска породица за свако дете које преузме од Центра за социјални рад добија око 30.000 динара месечно и то све до пунолетства детета, односно док оно не буде трајно усвојено од стране платежно способних странаца. Родитељи, који би да сами однегују своју децу од државе добијају неупоредиво мање пара и то свега неколико година.

Да би мајка могла да оствари право на родитељски додатак, мора да прибави и надлежном одељењу у општини или граду у коме борави однесе низ докумената и уверења, као на пример судско уверење које потврђује Центар за социјални рад да није лишавана родитељског права и да брине о детету за које тражи додатак.

Тренутни цензус за добијање родитељског додатка износи 8.576,18 динара, односно увећаи износ 10.315,41 динара. Цензус је укупан приход по члану домаћинства остварен у претходна три месеца пре подношења захтева, а право на додатак имају само родитељи са приходима мањим од цензуса. Родитељски додатак за прво дете исплаћује се једнократно и износи 39.345,83 динара, док са за осталу децу исплаћује у 24 једнаке месечне рате. За друго дете он је 153.857,09 динара, за треће дете 276.930,09 динара, а за четврто дете 369.236,22 динара. Родитељски додатак за четврто дете, који се добија само једном у животу, једнак је приходу који сваке године, максимално 18 година, остварује хранитељска породица за једно дете. Држава, очигледно, поспешује стварање сирочади, јер се све мање исплати одгајати сопствено дете, а све више туђе.

 

    А 4. Деца из "Кућа за узгој"

За време своје владавине у Немачкој нацисти су тридесетих година прошлог века покренули пројекат стварања "Кућа за узгој" ("Зуцхтхаус") преко кога су желели не само да повећају број становника са типично аријевским особинама, већ су истовремено хтели да ти будући Немци од малих ногу буду васпитавани у духу потпуне покорности Фиреру и Рајху. Деца која су стизала у такве куће или су била плод спајања пробраних младих војника и девојака које су одабране само да би рађале децу или су била одузета од "неаријевских" родитеља (најчешће Словена), али су имала типичне "аријевске" карактеристике (плаве очи и косу, висок стас, издужену лобању…).

Деца из "Кућа за узгој" су била у суштини власништво Трећег Рајха, ма колико ово сурово звучало. Нацистичке вође су са њима могле да раде шта год су хтели, али их је на срећу у том науму спречио крај рата и њихове владавине који се догодио много пре него што су ова деца стасала. После рата су пребачена у класична сиротишта.

     Глоса

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

%d bloggers like this: