BANDITIZAM VLASTI: MODERNO REKETARANJE U KOME IZVRŠITELJI POSTAJU UTERIVAČI DUGOVA I PREPADNE GRUPE!??

 

Kroz kakav pakao su žrtve Vučićevog manijakalnog terora do sada prolazile plaćajući reket izvršiteljima za zaostala dugovanja EPS-u, Telekomu, Infostanu, Telenoru, govori činjenica da troškovi izvršnog postupka višestruko premašuju osnovni dug, da se odmah stavljaju administrativne zabrane ili zaplena imovine, a da ljudi o tome nisu obavešteni, da je prekratak rok za ulaganje prigovora i nemoguće je da ga ljudi ulože, da se zaključci o izvršenju donose na na osnovu neverodostojnih isprava i da se postupak plenidbe često sprovodi neradnim danima u kasnim večernjim satima, nekad i bez prisustva policije.

Više od 600 hiljada ovakvih predmeta našlo se u rukama privatnih izvršitelja kojima je ponuđena "nagrada", kao američkim "lovcima na glave" koji love višestruke ubice i pljačkaše banaka.

 

                            Milica Grabež

 

Nakon što je dve hiljade građana Prokuplja nedavno potpisalo peticiju za ukidanje mreže privatnih izvršitelja, u dvadeset gradova i opština u Srbiji priprema se slična akcija, a cilj je jedinstven: da se Narodnoj skupštini Republike Srbije podnese zvaničan Zahtev za ukidanje Zakona o izvršenju i obezbeđenju i zabranu rada privatnih izvršitelja kojima su, kao je poznato, data protivustavna ovlašćenja da vrše sudsku vlast donoseći rešenja o izvršenju.

Akcija koja ima simboličan naziv "Živi zid" krenula sa juga Srbije koji je, kako je dobro poznato, zapostavljen i zaboravljen od države i gde decenijama vlada beda i siromaštvo, kakvo više nigde na evropskom kontinentu ne postoji.

Osim akcije potpisivanja peticije, upućena je i tužbu Ustavnom sudu za protivustavan zakon, a u narednom periodu, ukoliko Vučićev režim ostane "gluv" na ove zahteve, spreman je i Plan B: biće organizovani masovni protesti i masovni izlazak građana na ulice, a biće podneta i nova tužba Sudu za ljudska prava u Strazburu (mnoge su već otišle i sud po njima postupa).

Voda je, očigledno, svakome u ovoj zemlji došla "do grla", jer se više ne zna da li su izvršitelji ustvari, uterivači dugova ili prepadne grupe koje reketiraju za ime i račun vladajuće klike.

Slučaj javnog izvršitelja Svetislava Ćurčića iz Novog Sada, koji je stekao pravo bogatstvo, kršeći sve zakonske i etičke norme i koji je u saradnji sa mafijom iz komunalnih preduzeća stavljao sebi ogromne novčane sume u džep, samo je jedan od primera kako izgleda državni terora i otimačina od građana na najbrutalniji način.

Ali, da stvar bude gora, Ćurčić je odmah nakon što se saznalo za njegove lopovske apetite, podneo ostavku na mesto javnog izvršitelja, a protiv njega je pokrenut samo disciplinski postupak, pa je sada već izvesno da neće odgovarati pred redovnim sudom za svoja nedela. Tako su građani Novog Sada, ne samo opljačkani, nego im se Ćurčić još i nasmejao u lice! A, takvih Ćurčića ima u svakom gradu i opštini u Vučićevoj Srbiji…

Sud u Strazburu je već mesecima zatrpan predmetima u kojima građani Srbije traže povraćaj pokretnih stvari i nekretnina koju je Vučićeva mafija otela protivustavno preko mreže njegovih izvršitelja. Ovaj sud je do danas doneo na stotine presuda u korist oštećenih, kojima država Srbija vraća oteto, i to još uz obaveznu nadoknadu određenu presudom.

Jedna od najvećih laži kojima se kriminalna vlast Aleksandra Vučića poslužila tokom svoje "prve petoljetke" bila je propagandno sročena ovako: "…Izvršitelji su profesija koja je uvedena, zbog nemogućnosti sudskih organa da se punim kapacitetom bave izvršnim postupcima u predmetima…"

Međutim, istina je samo to da se radilo o velikoj prevari kako bi se razvila nova grana reketaškog biznisa koji je Vučiću i njegovoj stranci doneo velike ekstra prihode. I sve to protivustavno, jer je sudska vlast u isključivoj nadležnosti sudova.

Nakon što je uveden 2012. godine, posao izvršitelja u početku je regulisan skandaloznim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, usvojenim malo ranije, a koji je ogromnim tarifama i ovlašćenjima otvorio mogućnost za malverzacije na štetu građana. Upravo tu mogućnost izvršitelji su iskoristili, mahom u predmetima koji su se ticali naplate dugova za komunalije.

Kakav šok među građanima je izazvalo ovo neviđeno nasilje, govori i činjenica da su građani tek u poslednjih godinu dana postali svesni da bez organizovanog otpora, mogu da očekuju još goru pljačku. I režim je shvatio da takva opasnost preti pa je zakon je izmenjen (ublažen) i kao takav, stupio je na snagu 1. jula ove godine. Time, naravno, nije promenjen mehanizam pljačke koju sprovodi vladajući režim, niti nasilje i strah sa kojim svaki građanin živi.

Činjenica je da se od raspada Jugoslavije, pa sve do danas, zaštita građana smanjivala i da se pritisak vladajuće oligarhije na građane povećavao zajedno sa dugovima koji su stavljani na teret najsiromašnijih. Ali, pet godina Vučićeve diktature, nadmašilo je u mnogo čemu i mračne devedesete godine.

U njegovom režimu najveći dužnici za komunalije su državna preduzeća i povlaštene privatne kompanije, a običan građanin, koji ne uživa ničiju zaštitu, izložen je čistom fašizmu, mafijaškom reketiranju i dugogodišnjim traumama koje iz toga proizilaze. Ima i smrtnih slučajeva (moždani i srčani udari) izazvanih teškim stresovima zbog paničnih strahova od izvršitelja.

I dok Vučić i njegove "korporacije" nikome ništa ne plaćaju, milione evra za komunalije duguju i strane kompanije koje je on lično doveo u Srbiju, uz obećanje "…da će biti oslobođene svih dadžbina, koliko god bude trebalo"!

Druga velika, notorna laž Aleksandra Vučića je ona da Evropska unija nameće Srbiji primenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Sad je već jasno da je namera njegove kriminalne vlasti bila da primeni "disciplinovanje" građana, nezakonito i, kako dosadašnje iskustvo govori, selektivno.

To znači da je svakome ko ne uživa zaštitu njegove stranke i njegove mafije, stvarna ili potencijalna žrtva neprednjačkog terora i komunalnog reketa. Istina je jedino da je Zakona o izvršenju i obezbeđenju na vrlo čudan način dobio podršku američke nevladine organizacije USAID (koja je i jedan od glavnih finansijera takozvane reforme srpskog pravosuđa).

Treća velika Vučićeva laž u vezi sa masovnim reketiranjem građana preko komunalnih preduzeća, ticala se pojave privatnih izvršitelja. Naime, Vođa je opravdao njihovo uvođenje tvrdeći da će oni, čim budu plaćeni po odrađenom poslu raditi bolje i efikasnije od sudova! Time su širom otvorena vrata za mito i korupciju, na relaciji izvršitelj-potražilac.

Vučićevi kriminalci u Novom Sadu, uveliko se hvale kako je JKP "Informatika" (isto što i beogradski "Infostan"), punih pet godina utužuje građane, i to već nakon dva do tri meseca zaostajanja u isplati, pa čak i kraće, a posebno se ističe da sada "…jednom dužniku redovno za vratom stoji nekoliko izvršitelja odjednom…"

Sve nadležne institucije Evropske unije odavno znaju da je uplitanje javnih izvršitelja u posao sudova protivustavno, jer u najvišem pravnom aktu Srbije, po načelu podele vlasti, jasni piše da je sudska vlast u isključivoj nadležnosti sudova, koja im je oduzeta i predata izvršiteljima. Niko nije smeo nekim propisom, pa ni zakonom, da uspostavi sistem koji oduzima od samostalne sudske vlasti deo nadležnosti i poverava je bilo kome. To je jasno urađeno iz političkih razloga i Ustav je pregažen.

Četvrta velika Vučićeva laž u vezi sa ovim, bila je da "…sudovi nemaju kapaciteta".

Institucije Evropske unije, koje licemerno hvale "reforme" srpskog pravosuđa, znaju da je i ovo jedna odvratna laž. Umesto najoštrijeg pritiska na banditizam vlasti u Srbiji, iz Brisela dolaze blaga upozorenje režimu, zbog kršenja rokova koje su građani imali za žalbu, nasilnu naplatu dugova koje ni sami izvršitelji nisu mogli da objasne, kao i mafijaške nagrade za rad izvršitelja koji je uspešno "uterao dug".

Svaki građanin je prema Zakonu o izvršenju iz 2011. godine plaćao, osim osnovnog iznosa duga za određenu komunaliju, troškove pisanja predmeta, poštarinu, fotokopije, advokate i, na kraju, nagradu kojom je častio izvršitelja za dobro uteran dug.

Ta nagrada iznosila je od 3.000 do čak 6.000 dinara po predmetu. Tarife izvršitelja do stupanja na snagu novog zakona, jula ove godine, bile su više nego kriminalne, a sama reč "nagrada" je namerna terminološka greška i odnosi se na naknadu za rad izvršitelja.

Problemi u radu izvršitelja nastali su kad je Vučićeva bahata i kriminalizovana vlast donela odluku da za obavljanje posla izvršitelja, može biti angažovan bilo ko! Prema starom zakonu, takozvani javnoizvršiteljski ispit je bio više nego komičan i besmislen. Novim zakonom je za taj posao potreban pravosudni ispit, pa se u međuvremenu ispostavilo da ga malo ko od postojećih izvršitelja ima.

A, odgovornosti za rad i stručnost izvršitelja je u nadležnosti onoga ko mu je dao licencu, a to je Ministarstvo pravde ! Ministarstvo pravde je sve te obaveze prebacilo na Komoru izvršitelja.

To je udruženje na nivou sindikalne organizacije, mada je zaduženo za praćenje rada izvršitelja, i kao takvo, ne može nikako biti nezavisno u svom radu. Dakle, potpuni haos je na sceni tim pre što je na vidiku i veliki otpor građana, mogući i masovni protesti koji bi doveli do potpunog povlačenja takozvanog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, bez obzira što je u julu 2017. godine neznatno ublažen.

Što se tiče eventualnog procesuiranja kriminalnih dela koja su spovodili još nekažnjeni izvršitelji, sve se i dalje obavlja tako što Komora predlaže pokretanje disciplinskog postupka. Sprdnja sa umreženim režimskim reketašima izgleda ovako: postupak se prenosi disciplinskoj komisiji, koju čine tri sudije i dva predstavnika izvršitelja i nakon okončanja postupka, utvrđuje se odgovornost i odmerava odgovarajuća mera.

Ta mera može biti od opomene do mere prestanka obavljanja delatnosti javnog izvršitelja, praktično time se izvršitelj suspenduje. Ukoliko je nakon pokretanja postupka doneta mera privremene suspenzije, onda se određuje privremeni zamenik koji će obavljati delatnost i imati sva ovlašćenja suspendovanog.

Nacionalna organizacija potrošača dostavila je nedavno Ministarstvu pravde izveštaj na 51 strani, u kome su sadržane sve neregularnosti i kršenja zakona u radu izvršitelja. Ni na to niko nije odgovorio.

Ministarka pravde Nela Kuburović je običan diletant bez profesionalnog iskustva i adekvatnih znanja, postavljena na ovako visoku državnu funkciju mimo zakonske procedure, ličnom voljom Aleksandra Vučića. I za sva pitanja, pa tako i za slučaj izvršitelja, ona se obraća njemu.

A, bolesni Vučić smatra da je on jedina izvršna, sudska i zakonodavna vlast u Srbiji. Zato se sa pravom može reći da je u pitanju reketaš broj jedan u državi i da je mreža takozvanih javnih izvršitelja, njegov "patent" koji je lično smislio i stavio u funkciju sebi i svojoj mafiji. Utoliko je opravdana i hitna, masovna pobuna protiv njega i njegove diktature.

Ali, kako to zaista u praksi izgleda, govori podatak da je tokom ove godine pokrenuto tek osam takvih postupaka, a poznato je da je samo u 2015. godini bilo pokrenuto čak 300 "vanrednih nadzora" po pritužbama na rad izvršitelja, koje su, naravno, bez dvoumljenja odbijene, jer je "…utvrđeno da nije bilo nepravilnosti koje stranke ističu u pritužbama"!

Žalbe građana na rad izvršitelja su do sada bile uzaludne, ali sigurno neće biti uzaludno ako masovno krenu u odbranu svoje imovine i svojih zakonskih i ustavnih prava. To je, prema dosadašnjim iskustvima sa Vučićevom mafijom, jedini način kojim mogu da se odbrane.

 

A 1. Kako javna preduzeća i režimske kompanije naplaćuju dugovanja

EPS naplaćuje dugove preko izvršitelja kada proceni da redovna naplata nije moguća, predlogom za izvršenje privatnom izvršitelju. Svaki dug može biti predmet izvršenja. Preko 65 odsto svih dugovanja za struju otpada na pravna lica, uglavnom na javna preduzeća. Ali, njih ne mogu da proganjaju na način kako to rade sa nezaštićenim građanima kojima plene imovinu.

"Infostan": Ne postoji donja granica duga. Predlozi za izvršenje se podnose protiv svih korisnika komunalnih usluga koji imaju dugovanja u momentu podnošenja predloga.

"Telekom Srbija" samo u Beogradu mesečno preda privatnim izvršiteljima oko 250 predloga za naplatu telefonskih računa.

Najniži dug za koji se pokreće postupak izvršenja preko privatnih izvršitelja je – poslovna tajna. A, primeri brutalne naplate putem plenidbe pet do deset puta skuplje imovine od osnovnog duga, svakodnevni su.

JKP "Parking servis" takođe vrši prinudne naplate posredstvom privatnih izvršitelja (i privatnih uterivača sa i bez licence). Postupak prinudne naplate pokreće se protiv dužnika koji imaju neplaćene dve dnevne karte. Cena dnevne karte je 1.870,00 dinara. Postupak naplate pokreće se po automatizmu kako predmet za utuženje nastaje.

Mobilni postpejd brojevi: ako korisnik ne plati račun u predviđenom roku, raskida se ugovor, odmah podrazumeva pokretanje postupka naplate dugovanja preko privatnih izvršitelja, uz sve prateće troškove koji padaju na teret vlasnika broja.

 

A 2. Pljačka penzionera: otimačina stečenog prava

Krug ove pljačke je vrlo jednostavan. Korisnik duguje, poverilac ga opomene, a onda predmet ustupa izvršitelju. Posle jednog i odbijenog poziva da se namiri dug (iz bilo kog razloga, kašnjenje pošte odsustvo, nemoć starog lica da se kreće ili nešto drugo), izvršitelj stavlja zaključak na oglasnu tablu suda da protekne propisani rok, i čim dobije izvršnu ispravu direktno je šalje Fondu PIO na izvršenje.

Fond PIO ovo izvršava bez pogovora, i to je moguće samo u Srbiji i nigde više u pravno uređenim državama. I u Ustavu Republike Srbije jasno piše da strečeno pravo (u ovom slučaju penzija), ne može biti predmet izvršenja. Ali, Vučićev režim kroji druga pravila. Surova, mafijaška…

Država u kojoj je on jedina vlast, nastavlja da povlašćuje sebe kao poverioca. Odgovor naroda treba da bude referendum za ukidanje privatnih izvršitelja, jer je očigledno da je njihova osnovna namena uterivanje dugova za porodicu Vučić i njene potrebe.

 

A 3. Polovina penzionera bez penzije

Prema podacima Fonda za penzijsko invalidsko osiguranje Srbije oko 700.000 penzionera je pod prinudnom naplatom, po rešenju izvršitelja. Izvršitelj rešenje dostavlja Fondu sa nalogom da se obustavlja dve trećine penzije, mada zakon propisuje da penzije koje su manje od zagarantovane plate, mogu biti plenjene najviše do jedne trećine.

Fond svakom penzioneru obustavlja dve trećine penzije, pa teško bolestan i penzioneri jedva da dobiju mesečno po pet hiljada dinara! Kada završe plenidbu, stiže novi predlog za plenidbu, jer sa dobijenih 5.000 dinara penzioneri ne mogu da plaćaju pristigle komunalne usluge. Tako je 100 izvršitelja u Srbiji vlasnik dve trećine penzija 700.000 penzionera!

Prema odluci Skupštine grada Beograda, član 17. Odluke, ako primalac usluga ne plati usluge, pokreće se sudski postupak prinudne naplate. Privatni izvršitelji nisu ovlašćeni!

Pružene komunalne usluge mogu se od građana i osporavati, jer značaj broj domaćinstava nema uredno grejanje. Ugovorom koji su građani potpisali sa Infostanom u Beogradu, određena je nadležnost suda, u slučaju spora.

Prigovore građana na rešenje o izvršenju, koje donosi izvršitelj, sudovi uglavnom usvajaju. Ali, tek posle dve godine, kada su građani opljačkani!

Privatni izvršitelj iz Vranja Žikica Trajković primenjujući dosledno zakon, odbio je oko 2.500 predloga javnih preduzeća za prinudnu naplatu, jer predlozi nisu sadržali nikakve dokaze da javna preduzeća imaju pravo na naplatu niti da su izvršila usluge.

Sud u Vranju je većinu njegovih rešenja potvrdio, ali ga je Ministarstvo pravde, kao neposlušnog, razrešilo dužnosti, mada po zakonu nije nadležno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SPREGA POLICIJE I REŽIMSKIH INSTITUCIJA U NEREŠENOM STANJU NARKO TRŽIŠTA U SRBIJI!?

 

Zlatno doba na tržištu narkotika u Srbiji približilo se kraju. Vođe narko klanova otkazuju poslušnost odlazećem režimu i Aleksandru Vučiću, kao i njemu najbliskijim ljudima. Nesebična pomoć koju korumpirani političari, policija i pravosuđe pružaju narko dilerima, od Subotice do Novog Pazara, nije dovoljna.

Jer, Srbijom hara beda, besparica i glad. Pale su i cene droge, konkurencija raznih jeftinih opijata je velika. Ona glavna zarada, kokainsko-heroinska, sve slabije dolazi u crne fondove Vučićeve "familije", a on lično i njemu najodaniji ljudi, zbog svojih apetita za novcem, postali su smetnja ozbiljnim narko mafijama. Troškovi velikih "bosova" oko vladajuće oligarhije, postali su nepodnošljivi.

 

                   Mersiha Hadžić

 

Direktor ruske Federalne službe za borbu protiv trgovine narkoticima, Viktor Ivanov izneo je još pre godinu i po dana podatak da preko Kosova i Metohije za Evropu prođe 60 tona heroina vrednog više od tri milijarde evra, te da glavni deo avganistanskog heroina ide u prodaju preko albanskih mafijaških grupa. Ivanov je dodao i podatak da na Kosovu i Metohiji kilogram heroina košta 10.000 evra, a u zemljama EU cena dostiže i 150.000 evra. Prihod od prodaje je veći za 1.500 procenata.

Između dve i pet tona čistog heroina svakog dana stiže u Srbiju. Stalno deponovane i uredno dopunjavane količine kokaina na više od stotinu mesta širom Srbije, nisu ništa manje. Glavni centri za prikupljanje i dalji transport na tlu Srbije su Užice (gde droga stiže preko Kosova i Metohije, ali i iz Crne Gore), Niš (u kome se spajaju putevi droge sa istoka, iz Bugarske, sa juga, iz Makedonije i sa zapada, sa Kosova) dok su Čačak i Kraljevo u međuvremenu postali najveći distributivni centri za drogu koja stiže sa Kosova. Policija u svim ovim gradovma i regijama odlično sarađuje sa narko-dilerima, a u mnogim slučajevima se dešavalo i da im obezbeđuje transporte sa upaljenim rotacionim svetlima!

Naprednjački režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem, za pet godina vladavine, uspostavio je potpunu kontrolu nad ovde pomenutim putevima droge i "ovlaštenim" dilerima, stavljajući im na raspolaganje sve državne institucije. Ali, malo boljim posmatranjem ovog problema, vidljivo je da su narko karteli stavili u službu regionalne narko-mafije i Vučića i njegovog kuma Nikolu Petrovića, Vučićevog brata Andreja, Andrejevog "pobratima", Predraga Malog (rođenog brata Siniše Malog) i još nekoliko njihovih "trgovačkih putnika".

Ovom kriminalnom preduzetništvu polako dolazi kraj. Vučić i njegova mala i javno kompromitovana mafija, postali su opasnost za ozbiljne igrače u ovom poslu. Naime, u posao sa drogom uključene su isuviše vidljivo i određene bezbednosne službe i pojedine državne institucije bliske Vladi Srbije. U međuvremenu je nekoliko Vođinih kriminalaca povezanih sa narko klanovima i takozvanom fudbalskom mafijom, likvidirano na ulicama Beograda u znak opomene.

Tržište narkotika u Srbiji na godišnjem nivou je vredno nekoliko milijardi evra, a vladajući režim, kao i svaka diktatura, računa da su drogirani podanici mnogo mirniji. Devedesetih godina prošlog veka kada je u Severnoj Koreji u vreme najveće nestašica hrane, režim u Pjongjangu je narodu počeo da prodaje tablete pravljene na amfetaminskoj osnovi koje ne samo da su eliminisale glad, već su korisnicima davale lažno osećanje sreće i zadovoljstva. Istu ovu ideju ima i sumanuti režim Aleksandra Vučića koji organizuje i nadgleda prodaju droge na ulicama srpskih gradova, pri čemu ne trpi konkurenciju, posebno onu koju stvaraju proizvodi iz domaće radinosti.

Odlazeći pre dve godine iz Srbije, Danilo Vučić, sin Aleksandra Vučića, poznat po svojim sklonostima ka marihuani i ekstaziju, prijatelje i vršnjake je upozorio da se sprema velika akcija borbe protiv uličnih dilera upravo njemu omiljenih supstanci.

Marko Jablanović, rođeni brat Aleksandra Jablanovića (tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu za rad) uhapšen je krajem januara ove godine, u službenim kolima ministarstva sa većom količinom heroina kod sebe.

Privođenje se, navodno, desilo u sklopu rutinske kontrole vozila, što nije tačno. Jablanović je napravio grešku koja ga je skupo koštala, a to je da nije uobičajenim kanalima prijavio registarski broj vozila koje će biti korišćeno za transport.

Da je to učinio, ne bi bilo problema kao ni stotinama puta ranije. Ovako je policija dobila dojavu da se droga prevozi kolima čiji registarski broj nije bio na spisku tablica vozila zaštićenih švercera, pa je auto zaustavljen u blizini Kraljeva, jednog od punktova za preuzimanje robe koja stiže sa Kosova.

Pokojni Aleksandar Stanković, poznatiji kao Sale Mutavi, do svog ubistva u oktobru 2016. bio je ne samo neprikosnoveni vođa navijača Partizana, već i najozbiljniji kandidat za novog šefa srpskog podzemlja. Trgovina drogom pod državnom zaštitom usko je povezana sa agresivnim navijačkim grupama sa partizanovog „Juga".

Isto kao i manje uspešna, ali zato javnosti poznatija braća Vavić i Stanković su pre pet godina iz grupe navijača Crvene Zvezde prešli u Partizan. Iskoristivši činjenicu da su najznačajnije tadašnje vođe navijača Partizana bile uhapšene zbog navodnog ubistva Brisa Tatona (spisak osumnjičenih je istog poslepodneva po nemilom događaju policiji predao upravo Aleksandar Vavić!), ili su u bekstvu, Stanković je sa drugim prebezima iz Crvene Zvezde osnovao grupu navijača Partizana slikovitog naziva „Janjičari" koja je veoma brzo uz pomoć državnih organa preuzela kontrolu nad ostalim navijačkim grupama crno-belih.

Uspon „Janjičara" i Saleta Mutavog nezaustavljivo počinje kada ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima Nebojša Stefanović koga je Stanković, po rečima najbližih saradnika, mogao da pozove telefonom u bilo koje doba dana ili noći.

Poslednji veliki posao koji su Stefanović i Stanković zajedno odradili bilo je banditsko rušenje kuća u naselju Savamala, za šta je „Janjičarima" dato 100.000 evra u gotovini, ali im je garantovan i monopol na beogradskom tržištu narkotika.

Da je Sale Mutavi uživao zaštitu aktuelnog režima vidi se i iz poruke koju je još uvek nepoznati atentator na njega poslao javnosti sačekavši da žrtva stigne na ugao ulice Gospodara Vučića, pa da tek onda ispali smrtonosne hice. Ni reakcija Aleksandra Vučića, koji je na konferenciji za medije jedino za ovo ubistvo zahtevao hitnu istragu, ne ostavlja mesta nikakvoj sumnji o prirodi odnosa između vlasti i narko kartela.

Bez obzira na ovo i neka druga ubistva i hapšenja, tržište narkotika je i dalje čvrsto u rukama navijačkih grupa, na prvom mestu onih koje podržavaju fudbalski klub Partizan. Najveći broj navijačkih vođa živi u beogradskim naseljima Žarkovo i Banovo Brdo, tako da su ovo delovi Beograda u kojima ima i najviše dilera.

Ali, do skora sigurne narko-tržnice, poput estradnih okupljališta, fudbalskih stadiona, privatnih televizijskih kuća (RTV Pink je i devedesetih godina bio doslovno rečeno, magacin kokaina koji je kontrolisao takozvani Zemunski klan), pa i velikih ugostiteljskih objekata poput brodova i splavova na Dunavu i Savi, procenjeni su kao rizična mesta za "poslovanje". Narko karteli su shvatili da je Vučiću i njegovoj vladavini došao kraj i oni mu prvi okreću leđa. Ali, problem sa narkomanijom ostaje…

Naime, prema zvaničnim podacima, u Srbiji ima oko 40.000 teških narkomana, zavisnika, a nezvanično i tri do četiri puta više onih koji se drogiraju povremeno, najčešće sintetičkim drogama. Dakle, ukupan broj narkomana nije manji od 170.000, a neslaganje statističkih podataka i realnog brojnog stanja korisnika droge u Srbiji, nastalo je zbog podmukle politike državnih institucija koje prikrivaju stvarno stanje.

Tako je došlo do toga da je registrovan tek svaki treći ili četvrti stalni korisnik droge. Srbija je jedna od najvažnijih raskrsnica narko-puteva između istočne i zapadne hemisfere, pa je, shodno tome i zahvalna kao tržište smrti u kome vladajuće političke oligarhije preko državnih, paradržavnih i kriminalnih mreža, odlično zarađuju zajedno sa narko kartelima, kako onim unutar državnih granica, tako i onima iz regiona i šire.

Ova armija narkomana u Srbiji mesečno "troši" blizu dve i po tone različitih vrsta opijata, od "sirotinjskog" heroina, laboratorijski proizvedenih opijata, sušenih stabljika konoplje (marihuane), pa sve do najskupljeg i najfinijeg kokaina. Prosečan dnevni "trošak" korisnika opijata je od 10 do 15 evra, a kako je novca sve manje, do njega narkomani dolaze prodajom svega i svačega, otimanjem od sopstvenih porodica, pa sve do brutalnih razbojništava. Prateći ovaj podatak, nije teško izračunati da onih 40 hiljada teških zavisnika potroši dnevno na drogu oko pola miliona evra (godišnje najmanje 250 miliona evra!).

Naravno, cifra je neuporedivo veća kad se uračuna i broj onih koji su takozvani "vikend" korisnici droge. Reč je o poslu koji se meri milijardama evra i dolara.

Sve ovo vodi ka ključnom pitanju: kako u Srbiji tolika količina narkotika dolazi do korisnika, kako funkcioniše mreža dilera, ko obezbeđuje transporte, kako funkcioniše "knjigovodstvo", ko uzima najveći deo novca, ko ga i gde "reinvestira", tačnije, gde danas i ovde peru stotine miliona evra i dolara sa narko-tržišta?

Konačno, kako državne institucije (politička oligarhija sa policijom i pravosuđem), učestvuju u svemu ovome, jer je očigledno da bez logistike "sa vrha", ni narkomansko dno ne bi bilo ovoliko koliko je.

Sa druge strane su tragične slike, poput one iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu, gde je do danas prošlo oko 15.000 registrovanih narkomana. To je, međutim, samo mali deo svih zavisnika u zemlji. Procene su da je broj korisnika opijata koji se nikada nisu prijavili nijednoj instituciji deset puta veći (najmanje 150.000), a da je takozvanih intravenoznih zavisnika (onih "na igli") oko 25.000. Tako je i onaj zvanični prosečan broj od 40.000 teških zavisnika, ovde odmah relativizovan. Tačnije, vidi se koliko je netačan.

Laka dostupnost droga u Srbiji je manje zabrinjavajuća od pojačane tražnje za njima. Marihuana (poznata i kao „trava") jedan je od proizvoda koji se dobijaju od indijske konoplje, odnosno kanabisa, biljke koja može da uspeva i u Srbiji.

Upravo zbog toga tržište ovom drogom je skoro nemoguće kontrolisati, jer kanabis mnogi gaje u posebno opremljenim podrumima ili šupama na sopstvenom imanju. Onaj ko prati crnu hroniku u domaćim medijima mogao je da primeti kako se svakodnevno hapse isključivo dileri marihuane.

Sa druge strane, heroin, kokain i razne tablete nemoguće je kod nas proizvoditi u kućnim laboratorijama, zbog čega se ove supstance švercuju preko granica pod budnim okom vlasti. Zbog toga i jeste pokrenuta borba protiv proizvođača i uličnih dilera marihuane, kako bi se mladi zavisnici naterali da kupuju isključivo one droge od kojih samo državna mafija ima koristi.

Opijati i psihoaktivne supstance su oduvek bile lako dostupne, a i danas svako domaćinstvo u Srbiji ima najmanje jednu legalno nabavljenu materiju koja može da se zloupotrebi. Nisu u pitanju samo lekovi, već i druge stvari, kao što su čajevi, na primer. Beli slez se koristi kao čaj, ali može da se zloupotrebi i kao opijat koji ima slično, mada mnogo slabije i kraće dejstvo kao i marihuana.

Osnovni problem sa kojim se suočava srpsko društvo je pojačana potreba prvenstveno mladih osoba da koriste opijate i psihoaktivne supstance, bilo one „kućne radinosti" ili ne. Omladina vidi da nema perspektivu u ovoj opljačkanoj i razorenoj zemlji, pa od nezadovoljavajuće stvarnosti beži u lažni svet koji stvaraju alkohol i droge.

Umesto da im pomogne da ne počnu sa drogiranjem ili, ako su već postali zavisnici, da učini sve da ih otrgne od ovog poroka, vlast čini sve da mladi uzimaju drogu, jer se na tome odlično zarađuje. Droga je odavno stigla i u centar Beograda.

Dileri su svakodnevno prisutni na Tašmajdanu, Malom Tašmajdanu, parku kod spomenika Vuku Karadžiću, a posebno noću u mračnom parku koji se proteže od crkve Svetog Marka do Takovske ulice. Na ovim mestima droga ne samo što može da se nabavi, već i da se odmah konzumira. Zaštita je uračunata u cenu ako se nabavlja od „licenciranog" prodavca.

Skoro sav heroin koji se prodaje na tržištu u Srbiji stiže ili iz, ili preko Kosova. Najveći svetski proizvođači opijuma, osnove za proizvodnju heroina, su Mjanmar i Avganistan. Iz Avganistana se opijum ili već prerađeni čist heroin uz pomoć američkih vojnika i službenika prebacuje na neki od američkih vojnih aerodroma u Albaniji ili na Kosovu, gde se prepakuje i sortira (opijum se tu prerađuje u heroin), a zatim se transportuje u Srbiju, dok jedan deo direktno iz Albanije preko Jadranskog mora dospeva u Italiju i dalje u zemlje Evropske Unije.

Na severu Srbije je, osim Beograda, glavni sabirni i distributivni centar Subotica, odakle se droga švercuje u Mađarsku i Hrvatsku. Istim tim kanalima se iz Mađarske u Srbiju prebacuje ekstazi (u slengu nazivan i „ekser"), pilule na bazi amfetamina. Amfetamin se sintetizuje samo u specijalnim laboratorijama i prodaje isključivo licenciranim farmaceutima, zbog čega je u proizvodnji ekstazija neophodna saradnja državnih organa. Najveći proizvođač „eksera" u Evropi je Ukrajina.

Svaka škola u Srbiji ima školskog policajca, ali veliki broj njih je uključen u lanac prodaje droga. Dilovanje opojnih supstanci u školskim dvorištima ne može da ostane neprimećeno za nastavno osoblje i direktora, ali je većina njih uplašena da bi ovo prijavili nadležnima, a pojedini imaju i materijalnu korist.

U proseku u svakom srednjoškolskom odeljenju u Beogradu postoji najmanje jedan učenik koji je redovni uživalac droge, odnosno zavisnik. Maloletnici mlađi od 14 godina krivično ne odgovaraju, a oni mlađi od 16 godina po pravilu dobijaju simbolične kazne na sudu.

Zbog toga su upravo oni najčešći „vojnici" (kako šefovi bandi nazivaju obične dilere) i drogu ne samo da i sami počinju da koriste, već je dele i sa vršnjacima regrutujući tako nove narkomane i mušterije svojih šefova. U školama se najčešće prodaju „trodoni" (lek protiv bolova sintetizovan iz morfinske baze, veoma brzo stvara zavisnost), marihuana ili spid i ekstazi. Prodaje se i zamena za spid, lek „artan". „Trodoni" i „artan" mogu legalno da se nabave u apotekama jedino uz recept koji nije lako dobiti, tako da je očigledno da se u Srbiji farmaceutska industrija slabo kontroliše.

Sve je ovo odavno poznato, ali država ne čini ništa da se ovome suprotstavi. Poznato je i da na Ibarskoj magistrali, na ulazu u Beograd, kod odvajanja za Barajevo postoji skoro svakodnevna kontrola vozila, ali još nije poznato da je na tom punktu uhvaćen bilo koji švercer droge ili migranata. Razlog je opštepoznata sklonost policajaca da zatvore oba oka za nagradu od 200 evra po članu patrole.

Poznato je i da u selu Mislođinu postoje plantaže indijske konoplje odakle se Beograd snabdeva marihuanom. U samom selu 10 grama marihuane košta između 3.000 i 3.500 dinara, dok gram na beogradskim ulicama košta 1.000 dinara. Iako je sve ovo poznato, uzgajivače niko ne dira, jer oni stoje pod zaštitom obrenovačkih dilera, poznatih po svojim vezama sa policijom.

 

      A 1. Slike narkomanskog užasa

Samo u Beogradu, kao najvećem urbanom i ekonomskom centru Srbije, svake godine narko-dileri "regrutuju" u proseku oko 300 novih narkomana koji, opet, imaju svoje partnere sa kojima se drogiraju, tako da je broj dvostruko veći. Godišnje u Beogradu umre oko 30 do 40 narkomana.

Veoma mali broj zavisnika su pokušali sa lečenjem. Najcrnja godina bila je 2008. kada ih je umrlo 45. Dve trećine njih je u trenutku smrti bilo mlađe od 40 godina. U registru Zavoda za javno zdravlje vodi se oko 7.900 zavisnika, što bi značilo da na 1.000 stanovnika glavnog grada ima pet registrovanih narkomana. To je netačan podatak. Čak i smešan svakome ko je imalo istraživao broj narkomana u glavnom gradu.

Najmlađi registrovan narkoman u Srbiji imao je devet godina kad je doveden na lečenje. Do pre pet godina, većina lečenih zavisnika imala je između 24 i 29 godina, dok danas imaju 30-34. Oko 350 ljudi svake godine dobija lečenje kao obaveznu meru, koju im odredi sud. Svi oni leče se u četiri regionalna centra, 26 metadonskih državnih centara i desetak privatnih.

Zvanični podaci govore da deca već sa 16 godina probaju neke vrste opijata, mada je sve više onih koji prvi dim marihuane probaju još u osnovnoj školi. Ipak, narkomani u Srbiji su sve stariji. Zanimljiv je i podatak da su među narkomanima muškarci znatno brojniji od žena (ima ih oko 88 odsto).

Najviše stalnih narkomana živi sa roditeljima (68,7 odsto) bez obzira na uzrast, a 13 odsto sa partnerom i decom. Nešto više od 18 odsto živi sa drugim zavisnikom. Zanimljivo je i da najveći broj lečenih zavisnika ima završenu srednju školu (63,1 odsto), dok je 3,5 odsto završilo višu školu ili fakultet. Redovan posao ima oko 15 odsto, a 3,3 odsto čine učenici i studenti. Samo jedna trećina lečenih narkomana ima policijski i sudski dosije. Prosečan uzrast prvog intravenskog uzimanja droge je 24 godine, a prosečan uzrast lečenih zavisnika je 31 godina.

 

      A 2. Drogiranje po sirotinjskoj tarifi

Kako u Srbiji vlada ekstremno siromaštvo, cene droga su izuzetno niske, mada ni kvalitet onoga što se prodaje po ulicama srpskih gradova nije posebno visok. Naprotiv. Četvrt grama mešavine na bazi heroina, takozvani „kvoter", u Beogradu se kupuje za hiljadu dinara, dok je cena u unutrašnjosti još niža. Na jugu Srbije se „kvoter" prodaje i za 500 dinara, ali je pitanje koliko heroina zaista ima u toj smesi. Gram heroinske mešavine u Beogradu košta oko 20 evra, u unutrašnjosti je još jeftiniji.

Kokain je nekada smatran drogom za elitu, ali to odavno više nije slučaj. Za 20 evra u Beogradu može da se nabavi pola grama kokaina, mada cena zavisi od čistoće mešavine. Kokain se, kao i heroin, „seče" sa manje skupim supstancama.

Za hiljadu dinara u Beogradu može da se nabavi jedna pilula ekstazija ili spida, toliko isto košta i gram marihuane, dok je hašiš nešto malo skuplji. Dvadeset do 50 evra košta i bočica od 20 mililitara takozvane „droge za silovanje", izuzetno jakog sredstva za uspavljivanje kojim se žrtva omami, posle toga siluje, a posle buđenja se ničega ne seća.

U školskim dvorištima, ali sve češće i po parkovima, može da se kupi jedan takozvani „džoint" ili „džokavac", cigareta u koju je umešano malo marihuane. Cena jedne ovakve cigarete je veoma pristupačna za osiromašenu srpsku omladinu i iznosi oko 300 dinara.

Najčešće jedan „džoint" dele dvojica, mada je po školama česta slika da njih više puši jednu ovakvu cigaretu. Da bi se pojačalo dejstvo skupih droga najčešće se istovremeno konzumira i jeftiniji alkohol ili neko energetsko piće, u zavisnosti koji efekat želi da se postigne. Alkohol omamljuje korisnike, dok energetsko piće produžava dejstvo uzetog narkotika, najčešće marihuane ili hašiša.

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

NEMAČKA: EVROPSKE DEMOKRATSKE NEPRAVDE I ISPROBANI RECEPTI ZA OGRANIČAVANJE I SUSPENZIJU DEMOKRATSKIH SLOBODA!!!

 

Zapad se umorio od demokratije. Sve su vidljiviji počeci uvođenja diktature odnarodovanih centara moći. U Nemačkoj tajne službe, tvrde poznavaoci, ubacuju provokatore među mirne demonstrante koji kritikuju liberalni stav vlade prema izbeglicama, kako bi se izazvali incidenti koji će poslužiti kao alibi za ukidanje nekih građanskih prava. Nemačka se panično plaši dolaska novog Hitlera, ali je upravo taj strah gura u zagrljaj neonacista i sličnih čvrstorukaša.

 

        Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Po završetku Drugog svetskog rata svi Nemci su se suočili sa otrežnjujućom činjenicom da su oni bili među najvećim žrtvama Hitlerovog ludila. Firer, koji je na vlast došao pričom kako će nemačku naciju uzdići iz pepela i postaviti je na prvo mesto među nacijama, okončao je u ruševinama Berlina kao jedan od desetina miliona nemačkih leševa.

Da bi se izbegle reprize tog ludila, Savezna Republika Nemačka je posle rata bila jedan od najjačih bastiona demokratije u Evropi. Samo vladavina prava može da spreči vladavinu čvrste ruke, smatrali su posleratni nemački državnici.

Sada je došlo vreme da se sve više intelektualaca ne samo u Nemačkoj, već na celom Zapadu, pita da li je demokratija još uvek održiva.

U noći između 12. i 13. jula 2015. pokazalo se da su „demokratija" i „suverenitet" postali reči bez ikakvog značenja. Te noći je Grčka vlada pristala na sve uslove koje su joj poverioci postavili i faktički se odrekla suvereniteta svoje zemlje i pogazila volju naroda izraženu na demokratski sprovedenom referendumu.

Tim povodom je irski dnevni list Irish Times napisao: "Koja je razlika između mafije i vođstva EU? Mafija vam da ponudu koju ne možete da odbijete. EU vam da ponudu koju ne možete ni da odbijete, a ni da prihvatite bez da sebe ne uništite."

Američka prekomorska teritorija Porto Rico je najzaduženija država na svetu sa dugom od preko 72 milijarde dolara. U njoj 56 odsto dece živi u punoj bedi, a sada je vlast morala da zatvori 100 škola i otpusti osoblje, kako bi uštedela novac da vrati dugove. Planiraju se i nova zatvaranja.

U Etiopiji vladajuća stranka na poslednjim izborima osvojila 100 odsto glasova. Čista demokratija, kao u Severnoj Koreji. Za razliku od pomenute dalekoistočne zemlje, Etiopija je američki saveznik. Zbog toga je Barak Husein Obama prilikom nedavne posete Adis Abebi istakao kako je Etiopija demokratska država?!?

Suočena sa socijalnim tenzijama zbog visoke stope nezaposlenosti, zaduženosti zemlje od preko 120 odsto bruto domaćeg proizvoda i separatističkim tenzijama u mnogim regionima, Španija je odlučila da zaoštri kaznenu politiku kada su u pitanju politički delikti. Tako, na primer, učesnik nedozvoljenih demonstracija može da bude kažnjen novčano do pola miliona dolara ili odgovarajućom kaznom zatvora.

Vladajuća oligarhija na Zapadu uopšte više nema kontakta ni sa realnošću, a ni sa sopstvenim narodom. Britanski list Telegraf nedavno je pisao o jednoj baronesi, članici gornjeg doma parlamenta, koja od kuće do posla prelazi razdaljinu od samo 183 metra, ali uprkos tome uzima paušal za „putne troškove" u visini od oko 430 evra dnevno!?!

Pri tome je i britanski list Daily Mail izračunao da prosečni Britanac, zaposlen u Londonu može godišnje da uštedi oko 7.000 evra, ako bi se iz Londona preselio u iznajmljenu stan u Madridu i odatle svaki dan avionom dolazio na posao!

Kirije su u britanskoj prestonici bukvalno podivljale zahvaljujući poslovnoj orijentaciji na izgradnju luksuznih kuća i apartmana za arapske šeike. Država ulaže još samo u jeftine stanove za socijalne slučajeve, na koje prosečan Londonac nema pravo.

Ni u Nemačkoj nije mnogo bolja situacija. Nedavno su pojedini mediji objavili jednu u tajnosti državnu studiju o načinima jačanja države na uštrb ljudskih prava.

Gerhard Višnjevski je nemački publicista, koji je 1992. na sebe skrenuo pažnju knjigom „Fantom RAF" po kojoj je 2000. snimljen brojno nagrađivani film (između ostalih dobio i Gremi nagradu). Ovaj ekspert za nemačke terorističke organizacije i njihovo funkcionisanje, tvrdi kako tajne službe nameravaju da iskoriste neraspoloženje u narodu protiv azilanata, izazovu eskalaciju nasilja i time državi daju alibi da pooštri zakone kojima se ograničavaju građanske slobode.

U ovoj godini je prijavljeno već 202 napada na azilante, odnosno objekte u kojima oni žive. Ovaj podatak je uznemirio nemačku javnost koja u podsvesti još nosi slike početka Hitlerove strahovlade: sve je počelo napadima na lokale Jevreja, a zatim je buknuo Rajhstag i za tren oka su stigli koncentracioni logori, gasne komore, masovne egzekucije, krematorijumi za ubijene…

Ne, do novog nacističkog terora ne sme da dođe, jedinstvene su sve stranke nemačke političke scene. Ako treba, da bi se to sprečilo daćemo policiji i tajnim službama još šira ovlašćenja. Međutim, statistički podaci o navodno masovnim napadima na strance su manipulisani.

Među preko 200 napada na strance ima samo 22 onih sa elementima nasilja. To jeste 22 napada previše, ali je daleko od zastrašujućeg broja koji je prikazan javnosti.

Višnjevski ukazuje da je 23. jula 2015. list Osnabrücker Zeitung objasnio šta se sve tretira kao napad na strance: „…Napad nije samo namerno postavljanje požara u domu za azilante, već i protesti ispred tih ustanova".

Dakle, mirni demonstranti koji koriste svoje ustavno pravo da javno kritikuju vladinu politiku prema izbeglicama namerno se u statistici kriminalizuju, kako bi se stekao utisak da su stranci životno ugroženi. Pri tome, da sve bude još grotesknije, neki od ovih protesta su upereni protiv, kako demonstranti tvrde, isuviše oštre politike prema izbeglicama.

Sledeći korak je, tvrdi Višnjevski, izjednačavanje kritičara politike otvorenih vrata za izbeglice sa teroristima. Ovaj autor tvrdi i kako su neki od pomenta 22 napada na azilante izveli provokatori ubačeni od strane tajnih službi kako bi se zaoštrili sukobi.

Među oprobane metode spada i huškanje do sada mirnih stranaca u krajevima nemačkih gradova u kojima čine dominantnu većinu. Neke četvrti Berlina, Dizeldorfa, Kelna ili Hamburga su potpuno u rukama turskih migranata. Po pravilu je ovde stopa kriminaliteta čak i nešto ispod saveznog proseka, a posebno je zanemarljiv broj protesta sa elementima nasilja, kao onih koji mogu da se vide na ulicama francuskih gradova.

Sada će to biti izmenjeno, jer će u te krajeve da dolazi sve više ratobornih izbeglica iz ratom zahvaćenih područja, koji će prvo da se sukobe sa dosadašnjim stanovnicima tih krajeva, a zatim će nasilje da se prenese i na ostale stanovnike gradova. Ulični rat nije više isključen.

Ako stranci ne budu dovoljno agresivni da dignu bunu, biće stvorene „desničarske" terorističke grupe po ugledu na NSU, čijoj se preživeloj članici sada sudi, koje će terorisati ne samo strance, već i same Nemce.

Konačno će u stanovništvu prevladati mišljenje kako je prihvatljivo „privremeno" suspendovati neke od ustavom zagarantovanih sloboda kako bi se stalo na put desničarskom terorizmu i nasilnim protestima stranaca. Ovaj recept je već isproban u Sjedinjenim Američkim Državama izmenom zakona posle terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine.

Tako će Nemci, konačno, postati žrtve svog opravdanog straha da će se iz nekog novog haosa uzdići novi Hitler. Davanjem širih ovlašćenja policiji i tajnim službama oni modernim nacistima upravo popločavaju put do vlasti.

Sedam decenija posle samoubistva najvećeg germanoubice u istoriji, Nemci su zaboravili recept kojim je sve ovo vreme čuvana demokratija. Izlaz nije ni u kakvoj čvrstoj ruci, niti u većim ovlašćenjima za policiju, izlaz je u razumnoj i razumljivoj politici prema svakom izazovu, pa tako i ovom talasu izbeglica.

Kriminalizacija mirnih demonstranata, kao što su pristalice PEGIDE iz Drezdena, nije nikakvo rešenje. Svako ima pravo da mirno iznosi svoje mišljenje (dok ih mirno iznosi!), a država je dužna da na prvom mestu štiti svoje građane.

Višnjevski u svom tekstu ukazuje da na zgradi parlamenta u Berlinu stoji natpis „Nemačkom narodu", što je u kamen urezani zavet. Vlast koja proizilazi iz odluka donetih u tom zdanju dužna je na prvom mestu da služi nemačkom narodu. U ovom trenutku izgleda kao da vlast služi samoj sebi i onim krugovima koji su je stvorili i finansirali.

Konačno, kao krajnje rešenje i izlaz iz ovakve situacije Višnjevski ukazuje na član 20 stav 4 nemačkog Ustava, koji garantuje građanima pravo na pobunu protiv vlasti koja se okrenula protiv naroda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije