Archive

Archive for септембар 2013

INTERESI SRBIJE PREPUŠTENI MOTIVIMA STRANIH SAVETNIKA: KO RUKOVODI SRBIJOM?!

30. септембар 2013. Коментари су искључени

 

Ugledni nemački dnevni list Suddeutsche Zeitung je 18. septembra 2013. u članku o angažmanu Betine Nelen kao savetnice srpske vlade o njoj uspeo da objavi samo nekoliko najosnovnijih informacija. Prvo je citiran Dirk Nibel iz nemačkog Saveznog ministarstva za privrednu saradnju, koji je potvrdio kako će gospođa Nelen biti plaćana od strane ovog ministarstva, koje je srpskoj vladi ranije obećalo podršku u borbi protiv korupcije i pranja novca.

 

          Fridrih Emke,(dopisnik iz Frankfurta)

 

Gospođa Nelen bi po ovom izveštaju u Beogradu trebalo da radi dve godine, počev od 1. decembra ove godine.

U nemačkom ministarstvu, međutim, nisu potvrdili da je ona njihov službenik, niti da će to postati kada bude počela da radi za srpsku vladu ili Aleksandra Vučića privatno, kako proizilazi iz izveštaja Agencije za borbu protiv korupcije.

Po svemu sudeći, novac za njenu platu i ostale troškove Nemci će dati u okviru plana o saradnji sa Srbijom, i to potpuno nevezano za samu ličnost savetnika. Te pare su u nemačkom budžetu planirane mnogo pre nego što se znalo da će posla da se prihvati neki nemački državljanin, još manje da će to da bude gospođa Nelen, proizilazi iz pomenutog članka Suddeutsche Zeitung-a.

Aleksandar Vučić je, obaveštavajući građane o postavljanju Betine Nelen za "savetnika", priznao kako mu je ona preporučena. Zaboravio je samo da kaže ko ju je zaista preporučio. Očigledno to nisu bili Nemci, jer oni nisu postavljali uslov da plaćaju isključivo svog državljanina, a gospođa Nelen se nigde i nikada nije spominjala kao službenik nemačke vlade.

Po šturim podacima iz biografije Betine Nelen koji su dostupni javnosti, ona je trenutno zaposlena na izuzetno odgovornoj i visokoj funkciji u luksemburškoj privatnoj banci KBL, koja je do 2011. poslovala u sastavu belgijskog bankarskog konzorcijuma KBC. Sadašnji vlasnici ove banke su, u stvari, pravi poslodavci za koje će gospođa Betina Nelen da radi "savetujući" srpsku vladu, i oni su zapravo naredili prvom potpredsedniku srpske vlade da je angažuje – to je vladarska porodica iz Katara.

Interesantno je da je Dževad Galijašević već ukazao na to kako katarska vlast želi da utiče na srpsku finansijsku politiku preko Lazara Krstića, kao što je Tabloid objavio u prošlom broju. Uz to dolazi sada i Betina Nelen čiji će posao biti da prati tokove novca, što znači da će se njena nadležnost odlično uklapati u ono što radi ministar finansija Krstić.

Katar je mali, ali izuzetno bogati arapski emirat čiji su neposredni sused u Persijskom zalivu Ujedinjeni Arapski Emirati. Vladarske kuće dve zemlje su porodično, verski i politički veoma povezane. Svega mesec dana pošto je emir Tamim bin Hamad al Tani preuzeo luksemburšku banku iz koje u Srbiju stiže njen visoki funkcioner Betina Nelen, američki dnevni list The New York Times je objavio članak u kome sa čuđenjem konstatuje kako je Katar arapska i islamistička pesnica u Sredozemnom basenu, kome geografski ne pripada.

U ovom emiratu su svoje diplomatsko predstavništvo imali, a mnogi veruju da su još uvek prisutni, kako avganistanski Talibani, tako isto i ekstremistička organizacija Hamas.

Katar je najveći finansijer palestinske Gaze gde se nalaze brojne terorističke organizacije koje ratuju protiv Izraela. Nemački časopis Spiegel navodi kako ovaj emirat finansijski pomaže islamističke pokrete u Sredozemlju, kao što su oni u Libiji ili Siriji. Magazin European u svom tekstu iznosi kako političari i analitičari iz Tunisa kritikuju preveliku zavisnost ove zemlje od Katara, i para koje stižu od emira.

Očigledna je namera vladarske kuće Katara da pomoću enormnog bogatstva stečenog iz eksploatacije prirodnog gasa širi ekstremni islamizam po sredozemnim zemljama. Sledeći, i to lak cilj, katarskog emira je Srbija.

Iako je srpska vlada, odnosno njen prvi potpredsednik Aleksandar Vučić, objavila kako su Ujedinjeni Arapski Emirati ponudili Srbiji kredit u visini od tri milijarde evra, istina je drugačija: Aleksandar Vučić je tražio od pomenute države pomoć u visini od tri milijarde dolara, kako je 15. septembra 2013. izvestio portal The Economy. Bez ove finansijske injekcije Srbija neće biti u stanju da servisira ni kamatu na strane dugove koja će sledeće godine iznositi preko milijardu i sto miliona evra, kao što neće moći da pokrije ni manjak u svom budžetu. Uslov za dodelu ovog kredita je, očigledno, bio i angažovanje dva katarska plaćenika, Lazara Krstića i Betine Nelen, i to oba u oblasti finansija i kontrole novčanih tokova.

Kada se sve ovo ima u vidu, lako je razumeti zbog čega je pomenutim "savetnicima" ponuđena zaštita od srpskih zakona koju Krstić zbog ministarskog imuniteta već uživa. Njihov posao će u narednom periodu biti da Srbiju u potpunosti podvedu pod vlast arapskih apsolutističkih monarhija u kojima je šerijat jedini zakon.

U članu 2. srpskog Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, navodi se da je "…funkcioner svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organe Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i organe javnih preduzeća i privrednih društava, ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave i drugo lice koje bira Narodna skupština".

Po ovom objašnjenju bi se pomenuti Zakon odnosio i na tri "savetnika" koja republička vlada angažuje: Dominik Stros-Kana, Alfreda Guzenbauera i Betinu Nelen. Uprkos tome, iz same Agencije za borbu protiv korupcije stiglo je tumačenjeda strani državljani, koji će biti angažovani kao savetnici u Vladi RS, nisu funkcioneri pa ne podležu neposredno obavezama iz Zakona, pa ni obavezi prijavljivanja imovine i prihoda".

Iz ovoga proizilazi kako pomenuta trojka neće biti angažovana od strane vlade Republike Srbije, već od nekog drugog. Taj drugi bi mogao da bude i Aleksandar Vučić, za koga će ovi "savetnici" navodno da rade, ali i neka strana država.

Za Dominik Stros-Kana i Alfreda Guzenbauera se već zna da su u svojim državama pod krivičnom istragom. Stros-Kanu bi naredne godine trebalo da bude suđeno u Francuskoj zbog optužbe da je učestvovao u organizovanju prostitucije. Protiv Guzenbauera se u ovom trenutku u Austriji vodi istraga zbog sumnje da je vlastima Kazahstana, za koje je takođe radio kao "savetnik", dostavio tajna dokumenta iz jednog slučaja ubistva.

Ovako pritisnuta njih dvojica mogu lako da budu manipulisana od strane nekog ko bi na taj način želeo da utiče na politiku srpske vlade. U ovom momentu nije lako zaključiti ko bi mogao da bude taj "neko" kod njih dvojice, ali je zato situacija sa Betinom Nelen mnogo preglednija i jasnija.

O ovom, od Vučića hvaljenom navodnom ekspertu za borbu protiv pranja novca, teško je naći relevantne podatke, ali ono što se zna je više nego dovoljno da se odmah posumnja u sve ono što srpski zvaničnici govore u vezi razloga za njeno angažovanje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZAŠTITA KRIMINALACA U SRBIJI: TAJNE I USMENE NAREDBE U VRHU SRPSKE POLICIJE

29. септембар 2013. Коментари су искључени

 

Ko je ko u vrhu srpske policijske mafije, zašto je Milorad Veljović još uvek nesmenjivi direktor policije i zbog čega je opsednut crnogorskim kadrovima, ko njime upravlja i zbog čega obaveštajne službe Mila Đukanovića upravljaju policijskim strukturama u Srbiji?

 

          major Goran Mitrović

 

Direktor srpske policije Milorad Veljović i Ćazim Feliks Osmani, najveći trgovac narkoticima na Balkanu, kako ga nazivaju bezbednosni stručnjaci, tajno su se sastali u toaletu hotela „Zira", objavio je dnevni list Kurir. Veljović i Osmani su u nedelju 15. septembra u istom trenutku bili u hotelu, o čemu je Kurir detaljno izvestio.

Osim što su u istom trenutku boravili u zgradi, prvi čovek policije i šef klana Osmani imali su i trinaestominutni sastanak u toaletu! Naime, Veljović je u hotelu „Zira" bio na svadbi, dok je Ćazim u istom hotelu rentirao sobu. Terasa hotela, na kojoj je Ćazim s društvom pio kafu, nalazi se tik do sale gde je organizovana svadba na kojoj je jedna od zvanica bio i direktor policije, a reporter Kurira video je Veljovića kako tri puta izlazi na terasu da telefonira dok je na metar od njega sedeo šef klana Osmani!

Međutim, kako tvrdi izvor koji je tad takođe bio u hotelu, Veljović i Osmani su se sreli u jednom trenutku. I ako su bili su oprezni, nije ih bilo teško provaliti. Ispred toaleta, pored lobija hotela, nalazi se fotelja, Veljović je u jednom trenutku izašao iz sale u kojoj je bila svadba, seo tu i telefonirao.

Dva minuta kasnije pojavio se Osmani. Prošao je pored Veljovića, nije mu se ni obratio i zatim je ušao u toalet. Bukvalno 30 sekundi kasnije, u toalet je ušao i Veljović! Unutra su bili 13 minuta! Prvo je izašao Veljović, a posle minut i Ćazim – kaže očevidac ovog događaja i napominje da je toalet jedino mesto u hotelu „Zira" koje nije pokriveno kamerama!

Kako je Kurir objavio Ćazim Osmani je boravio nekoliko dana u hotelu „Zira" u sobi 631, a prijavio se sa lažnim pasošem kao Miloš Petrović. Zanimljivo je da je Osmani po dolasku naveo da u hotelu ostaje do 15. septembra, međutim, umesto da napusti sobu do 12 časova, kao što je uobičajeno, on je u hotelu ostao do 20 časova i tad se odjavio iz hotela. Tek posle „slučajnog susreta" s Veljovićem, Osmani je napustio hotel, a sat vremena kasnije i Beograd.

Dnevni list Kurir je započeo serijal tekstova o stanju u srpskoj policiji, otkrivajući kriminalne i zločinačke sprega vrha srpske policije sa narko klanovima i neprijateljima srpske države i nacije.

Tabloidovi novinari su u najmanje 50 tekstova opisivali vrh srpske policije kao najopasniju i najorganizovaiju kriminalnu i zločinačku grupu na Balkanu, koja osim što kontroliše transporte droge, ljudi, oružja i belog roblja kroz Srbiju, kontroliše i srpsko-narko tržište, tokove novca, i bestijalno rasprodaje sve državne tajne i lične podatke o životu i kretanju svojih građana crnogorskoj tajnoj policiji, i državnom vrhu Crne Gore, i mafijama u Hrvatskoj.

Realnu snagu i uticaj direktor srpske policije izgradio je preko svojih saradnika Rodoljuba Milovića i Darka Senića, koji su omogućili da Darko Šarić i njegova grupa iz Crne Gore neometano rade i deluju u Srbiji, da investiraju, kupuju banke, preduzeća, nekretnine, poljoprivredno zemljište…U Srbiji su Šarići bez ikakvih problema investirali nekoliko milijardi evra! I kao poslovni ljudi pošteno platili zaštitu, pa i – reket! Dok se Šarić širio, i Milorad Veljović i njegova mafija je napredovala.

Pre godinu dana gospodin Veljović je izjavio da Darko Šarić nije glavni organizator grupe kojoj se sudi za šverc narkotika! Branioci optuženih predložili su sudskom veću da direktora Veljovića sasluša kao svedoka, ali je sud zaključio da Veljović – nije relevantan svedok!

Da ponovimo, po ko zna koji put, ko su Veljovićeve desne ruke. Rodoljub Milović je načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, i najopasniji krvolok. Veljović se oslanja uglavnom na crnogorsku grupu u srpskoj policiji.

Načelnik Uprave kriminalističke policije u Policijskoj upravi Beograda Darko Senić je “mozak“ u ovoj organizaciji. On je operativac koji izveštava Veljovićeva i Milovićeva naređenja.

Kriminalističke službe MUP-a Srbije i Policijske uprave Beograda kolege nazivaju Centrom bezjednosti Nikšić. Veliku podršku Šarićima pružao je Veljovićev čovek i miljenik, načelnik Policijske uprave Subotica Borivoj Mucalj.

 

     Vozila direktorove mafije

 

Vojna služba bezbednosti je pre 15 godina instalirala svoje obaveštajce u Subotici, koji su danonoćno pratili rad Mucaljeve družine. Mucalj je rodom iz Petrinje, i došao je kao izbeglica. Osim što je hrvatskim mafijašima i obaveštajcima izdavao srpske pasoše i davao alibije, Mucalj je Šarićima služio i kao vojnik.

Pružao im je potpunu zaštitu, uz Milovićevu i Veljovićevu dozvolu. Mucalj kontroliše granicu sa Mađarskom, osigurava sigurne transporte, uvoz opreme i oružja koje se ne registruje, a kojima se vrše ubistva u Srbiji i Crnoj Gori.

Članovi Veljovićeve mafije su i Nikola Brkić, pomoćnik načelnika Policijske uprave Novog Sada i Saša Barjaktarović, načelnik Odeljenja kriminalističke policije. Brkić je iz Prijedora, a Barjaktarović je Crnogorac iz Vrbasa, i na direktnoj je vezi sa Milovićem, a Brkić sa Veljovićem.

Brkić kontroliše narko tržište u Vojvodini, i vojvođanske biznismene kojima pruža zaštitu, a oni njemu i Veljoviću plaćaju reket. U Kragujevcu je Veljović postavio za načelnika Crnogorca Ivana Đorovića, koji pod kontrolom drži Šumadiju. Svi pomenuti imaju dvojna državljanstva.

Tabloid je u broju 233 objavio da je načelnik Odeljenja za kontrolu saobraćaja Drago Antić, presretačima u Upravi saobraćajne policije naredio saobraćajnim policajcima, koju su morali pismeno da potvrde da im je naredba saopštena, da ne smeju da zaustavljaju vozila trojice direktora Credy banke a.d. iz Kragujevca!

Saobraćajcima je zabranjeno da zaustavljaju i kontrolišu vozila kojima upravljaju gospoda: Matjaž Kovačić iz Maribora, državljanin Slovenije, koji je predsednik Uprave Credy banke, a koji vozi BMW serije 7 srebrne boje, oznaka MB ZI 186, a vozilo se kreće na relaciji granični prelaz sa Hrvatskom pa preko Beograda za Kragujevac.

Istom naredbom zabranjeno je saobraćajnim policajcima da kontrolišu i vozilo marke Pasat CC srebrne boje, registarskih oznaka MB HL 095, kojim upravlja Alojz Kovše, zamenik predsednika Izvršnog odbora ove banke, koji se kreće istom maršrutom, kao i kontrola vozila Predraga Mihajilovića, predsednika izvršnog odbora banke, marke BMW serija 5 srebrne boje, registarskih oznaka KG 200-670, a koje se kreće na relaciji Novi Sad – Beograd – Kragujevac!

Upućeni tvrde da se ovim vozilima nekažnjeno i nekontrolisano iznose devize iz kragujevačke banke, čiji je većinski vlasnik postala banka iz Maribora (Slovenija).

Naredbu je gospodin Dragan Antić doneo po usmenom nalogu direktora policije Milorada Veljovića. Za sada je teško ući u trag špekulacijama o proviziji koju uzima direktor Veljović pružajući zaštitu onima koji sumanuto jure izlokanim srpskim drumovima. Ova tri vozila kreću se brzinom i po 70 kilometara većom od dozvoljene, jer se plaše da im drumski razbojnici ne naprave zasedu i ne opljačkaju tovare deviza koje iznose iz Srbije.

Policajci koji su potpisali naredbu načelnika Antića tvrde da je ovo odeljenje policije strogo kontrolisano i da postoje stotine vozila koja su pod zaštitom i kojima se ne smeju pisati prekršajne prijave, niti smeju da ih zaustavljaju. To su vozila Veljovićeve mafije.

 

     Milović na Meljaku

 

Inače, crnogorski lobi ili tzv. Centar bezbjednosti Nikšić drži pod kontrolom podzemlje kriminala, a "neposlušni" ili završe u podzemlju ili budu privedeni pravdi. Tabloid je objavio službenu belešku pripadnika SAJ-a, koji je opisao ubistvo Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića na Meljaku.

“U vreme kada je lično prisustvovao likvidaciji Dušana Spasojevića, Rodoljub Milović je bio niži operativac Gradskog SUP-a Beograd, sa višom školom. Kada je D. Spasojević krenuo da beži iz kuće prema žičanoj ogradi, gde ga je uhvatio pripadnik SAJ-a Milorad Janić, zvani Mačak, naredio mu je da klekne.

Na drugoj strani dvorišta radnik SAJ-a Dragan Barašanin uhvatio je Mileta Lukovića, takođe nenaoružanog. Pomenuti rukovodilac…….SAJ-a, prilazi Dušanu Spasojeviću koji kleči, nenaoružan, i ispaljuje mu rafal u glavu iz Heklera sa prigušivačem. Nakon toga on poziva Mirka Matića, takođe pripadnika SAJ-a, da iz vozila Defender od Slađana Đorđevića uzme i donese već pripremljen puškomitraljez (koji je donet iz magacina SAJ-a, oružje MUP-a Srbija) i stavlja oružje u ruke već ubijenom D. Spasojeviću.

Ovaj događaj sa žičane ograde, na oko četiri metra udaljenosti, pratio je sadašnji načelnik UKP-a Rodoljub Milović, koji je, kao kriminalistički inspektor, nakon ubistva izvršio uviđaj. Na drugoj strani dvorišta, nakon likvidacije D. Spasojevića, pripadnik SAJ-a Dragan Barašanin likvidirao je i nenaoružanog M. Lukovića.

Sve je ovo napisano u službenim beleškama od strane pripadnika SAJ-a, a iako su direktor policije Milorad Veljović i načelnik UKP-a Rodoljub Milović upoznati sa sadržajem službenih beleški i trebalo je da preduzmu odgovarajuće mere i radnje, nisu to učinili.

Razlog zašto nisu preduzeli mere nakon saznanja o detaljima događaja možda je bio skriven, ili se nalazio u torbi koja je bila pored ubijenog i nenaoružanog Dušana Spasojevića, sa skromnom sumom od oko 3.500.000 evra (tri i po miliona evra) koja je odneta na "sigurno" mesto.

Ceo događaj, video je i istaknuti član ovog klana Dejan Milenković Bagzi, i u svojoj izjavi u policiji razotkrio je kriminalni dosije sa Dušanom Spasojevićem.”

 

     Preko Mila do Milorada

 

Direktor policije Milorad Veljović i načelnik UKP-a Rodoljub Milović ne preduzimaju nikakve radnje, počev od opservacija i hapšenja saučesnika kriminalnih klanova, već samo pričaju kako će pohapsiti sve i zaštititi državu Srbiju, a da pri tom, ustvari štite mentore, organizatore i učesnike kriminalnih radnji.

Miloradu Veljoviću je pre više od tri godine istekao mandat. Ali, Miodrag Rakić, savetnik tadašnjeg predsednika Borisa Tadića držao je Veljovića kao dvorsku ludu koja je radila za njega sve prljave poslove.

Kriminalistička policija MUP-a Srbije i PU Beograda uhodila je stranačke funkcionere, državne funkcionere i službenike, biznismene, novinare... Rakić je želeo sva dosijea na svom stolu.

I dok se bolesni Rakić lečio od raka prostate, testisa i pluća, Veljović se sa svojom grupom osamostalio. Počeo je da sarađuje sa albanskom mafijom, da prodaje poverljive informacije. Milović svakodnevno šalje za Podgoricu “stanje ljudi i novca i drugih prilika u Srbiji“.

Obaveštajne službe evropskih država označile su hrvatsku i srpsku policiju opasnim po bezbednost svojih nacionalnih interesa. Mafija je to shvatila pa je delimično promenila transporte droge, oružja i ljudi preko Srbije, usmerivši poslove preko albanske luke Drač.

Potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić pokušao je da izbegne molbe Rakića da Veljovića ponovo izabere za direktora, otvorivši aferu sa praćenjem njega i Tome Nikolića. Veljović i Milović su danonoćno nadzirali Vučića i Nikolića, po Rakićevom nalogu.

Orgijajući, Veljović i Milović su se smejali ko ludi dok su gledali sirov materijal o Vučiću, koga smatraju ludakom i perverznjakom. Ipak, Milović se javio u Crnu Goru, i Vučić je odmah pristao da Veljović ostane na svom mestu. A on se odužio kumovima iz Crne Gore.

Za načelnika Policijske uprave Beograda na Veljovićev zahtev postavljen je prošle nedelje Veselin Milić, njegov savetnik! Gospodin Milić sa 34 godine života postavljen je na najznačajnije mesto u srpskoj policiji, jer je prijatelj Mila Đukanovića, izvestio je dnevni list Naše novine!

Veljović voli da prlja građane Srbije, a postavljanjem Milića hteo je da pošalje poruku da on bez metka neće otići iz policije.

Oba Veljovićeva sina su teški i neizlečivi narkomani!

Sledeći zločinačku politiku Aleksandra Vučića, Veljović je smenio komadanta Žandarmerije Bratislava Dikića, i postavio Crnogorca Milenka Božovića! Vučić ozbiljno namerava da na Srbe u Severnom Kosovu pošalje žandarmeriju, i da, kako je obećao svojim gazdama, “utiša Srbe“.

U svakoj državi koja se zove državom, Milorad Veljović bi istog dana bio izveden pred policiju. Služba bezbednosti koja je sa urednim nalogom snimala sastanak Milorada Veljovića i Ćazima Osmanija, obavestila je nadležne da je Veljović tražio ubrzanu isplatu još 300 miliona evra u kešu, koja je obećana Vučiću za prodaju Kosova i Metohije, jer, navodno Vučiću treba keš da podmićuje kosovske Srbe velikim svotama novca, jer su oni samo stoka koja zna za pare!

Prema šifrovanom razgovoru, Ćazim isplaćuje Vučićevu nagodbu da za nekoliko milijardi zauvek preda Kosmet! Veljović je takođe pomenuo Čazimu da su Vučiću potrebne pare za plaćanje Čedomira Jovanovića i nekih poslanika Demokratske stranke Srbije, koji su, takođe, alavi na pare, i traže preko svake mere.

Susret Milorada Veljovića i Ćazima Osmanija snimala je i jedna uticajna strana obaveštajna služba, i sigurno će taj snimak pokazati američkim kolegama, na koje se životinja od čoveka zvana Aleksandar Vučić poziva. Da li je Veljović odgovoran što je Ćazimu Osmaniju izdao pasoš na ime Miloša Petrovića, kojim može slobodno da se šeta po Srbiji, a i Evropi?

U kojoj zemlji to nije dovoljno da ga odmah uhapse? Umesto zatvora, Vučić preti prevremenim izborima i padom Vlade Srbije, ako se Veljoviću bilo šta desi. Na žalost, niko od srpskih opozicionih stranaka i poslanika ne diže glas.

Da li su svi uplašeni, ili podmićeni?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DŽELATI SRBIJE: BUDUĆNOST SRBIJE U RUKAMA PRVOG POTPREDSEDNIKA VLADE I NJEGOVIH TUTORA

28. септембар 2013. 4 коментара

 

Srbija zapanjujućom brzinom tone u haos. Od 1. oktobra, zadah bede osetiće i oni koji su se do sada držali na površini, spajajući nekako kraj sa krajem. Divljački skok cena hrane, energenata, odeće, obuće, prevoza i svih drugih osnovnih potreba, posledica su neverovatne prevare u koju je građanin pokorni još jednom upao zbog kriminalnih apetita samozvane političke elite. Haos je u policiji, pravosuđu, zdravstvu, školstvu, saobraćaju, telekomunikacijama, svim državnim ustanovama…Gore, na vrhu države, jedan čovek vrši dužnost dželata.

 

 

          Nikola Vlahović

 

Aleksandar Vučić, taj novi imperator koji je obećao likvidaciju organizovanog kriminala, datum za početak pregovora sa Evropskom unijom, otvaranje novih radnih mesta i orgomne investicije (u predizbornoj kampanji i on i Tomislav Nikolić pominjali su stotinu milijardi dolara!), suočen je sa činjenicom da se njegovoj predstavi bliži kraj.

Evropski tutor, Nemačka, i zvanično je 20. septembra 2013. godine objavila listu od devet zahteva (sa četiri zahteva se odmah saglasila Velika Britanija) na kojima Bundestag insistira, bez čijeg ispunjenja Srbija neće dobiti čak ni "okvirni datum" za početak pregovora o pridruživanje EU. Među njima se nalazi i zahtev za brzo potpisivanje "dobrosusedskih odnosa sa državom Kosovo", tačnije priznanje albanskog Kosova kao države, primena svih tački Briselskog sporazuma "odmah", slobodno kretanje albanskih carinika…

Ali, među tih devet uslova, nalazi se i onaj u kome piše: otkrivanje i gonjenje počinilaca napada na zgradu ambasade Nemačke u Beogradu 2008. godine! Naime, Nemačka osim počinilaca traži i inspiratore tog događaja, a jedan od njih je svakako i samozvani gospodar Srbije i prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, koji se te "kristalne noći" proslavio izjavom da se "…divi hrabrim mladićima koji su probili policijski kordon". Nemci ništa ne zaboravljaju, a Vučić bi da nekako poništi dve decenije svoje radikalske prošlosti.

Radio stanica Glas Rusije je još 12. avgusta 2013. godine preneo šta Nemačka o Srbiji misli i kakvi su joj planovi, ali to u Vučićevom i Nikolićevom kabinetu niko nije uzeo za ozbiljno. U kraćem izveštaju iz Nemačke, ova medijska kuća demantuje sve što su Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić ikada rekli o pridruživanju EU:

"…Iz upravo objavljene analize koju su sačinili stručnjaci za Evropsku uniju iz Berlina, može se zaključiti da Brisel zahteva od Srbije da zauzme antiruski stav i odrekne se prava na Kosovo i Metohiju. U svakom slučaju, Srbiju bi čekalo decenijsko čekanje ispred vrata Evropske unije.

Naime, kako u svojoj studiji ocenjuju eksperti za Evropsku uniju iz Evropske akademije u Berlinu i iz Nemačkog instituta za međunarodne odnose i bezbednost, nakon nedavnog ulaska Hrvatske u Uniju, nastaće dugotrajna pauza u prijemu novih članicaDominira stav da ne bi bilo odgovorno da Evropska unija natovari sebi za vrat problematične slučajeve".

Vrlo jasnu poruku Srbiji, dao je i nemački poslanik Rajner Štiner, koji je bez imalo uvijanja izjavio: "…Kad je reč o nedavnoj poseti prvog potpredsednika srpske vlade Aleksandra Vučića Berlinu, ministar spoljnih poslova je Gido Vestervele veoma jasno rekao ministru Vučiću da Srbija mora da ispuni neophodne uslove...".

 

     Velike laži, lažne braće

 

Nema nikakve sumnje da sadašnja politička koalicija koja upravlja državom, vidi opstanak Srbije samo njenim ulaskom u Evropsku uniju. I za to se zalažu, svom snagom, ali samo deklarativno! Jer, u stvarnosti, sve rade suprotno toj ideji: krše osnovna ljudska prava, održavaju haos u pravosuđu i policiji, bore se protiv mafije a rade za nju, ukidaju radna mesta umesto da ih otvaraju, lažu o velikim investicijama i izvozu, uništili su nauku, školstvo, zdravstvo, domaće proizvođače, seoska gazdinstva, slomili seljaka, napunili gradove nezaposlenom sirotinjom, omogućili da milioni tona uvozne hrane sumnjivog kvaliteta uđe u Srbiju, pokrali sve fondove, rasprodali ili poklonili najbolje domaće resurse, zajašili sve medije i stavili kesu na glavu svakome ko hoće da vidi istinu.

Istina je gorka ali oslobađa: Srbija ni pod najboljim uslovima ne može do Evropske unije stići u narednih 15 godina. Pitanje je da li će neko od sadašnje generacije preživeti do tada. Jer, ovo je jedna od retkih država na svetu koja nema nijednog saveznika (čak su i oni tradicionalni saveznici, poput Rusije, suočeni sa antiruskim raspoloženjem savremenih srpskih režima).

Srbija je u svojevrsnoj izolaciji, opet je sama protiv celog sveta, i opet ima jednog i neprikosnovenog vođu, Aleksandra Vučića, koji radi isto ono što su radili Milošević, Đinđić i Tadić: vlada samostalno, odluke donosi samostalno, pregovara u ime Srbije samostalno. Naravno, za posledice svojih odluka, bez imalo srama optužuje građane, grupe, pojedince, ili izmišljene neprijatelje.

Njegovi tek imenovani strani savetnici, Alfred Guzenbauer i Dominik Štros-Kan, predmet su pravosuđa u svojim zemljama. Guzenbauer je u Austriji optužen za izdaju nacionalnih interesa, a Štros Kan u Francuskoj zbog silovanja. Još 1999. godine, Štros-Kan je bio optužen za korupciju u dva finansijska skandala, povezana sa naftnom kompanijom "Elf Akvitejn" i "MNEF". Kao ministar u vladi Fransoa Miterana, ustremio se na prodaju francuskog Telekoma i svih javnih preduzeća, što je kratkoročno napunilo budžet u Parizu, ali dugoročno, Francuska još plaća cenu njegovih tadašnjih odluka.

Je li Vučić ove zloglasne ličnosti doveo u Srbiju da rasproda ostatak države i to pripiše "stručnim mišljenjima"? Da li je tačna spekulacija da je Vučić uz podršku Nikolića i Kosovo prodao za nekoliko milijardi evra ili dolara i gde je taj novac, ili, šta je dato za kompenzaciju?

Sasvim je sigurno da vlada Vučić-Nikolić radi u najvećoj meri samostalno, mimo Ustava, zakona, Skupštine i koalicionih partnera. Kako, na primer, drukčije objasniti stalni obračun ministarke energetike, Zorane Mihailović sa ruskom energetskom politikom u ovom delu Evrope?

Šta je to što smeta njoj, njenoj stranci, njenom vođi Aleksandru Vučiću i njegovim evro-američkim sponzorima? Naravno, rusko prisustvo. Ono se nikako ne uklapa u politiku širenja NATO pakta, preobučenu u formu "evropskih integracija". I Nikolić i Vučić imaju zadatak da pred Rusima glume pravoslavnu braću, a da im iza leđa rade onako kako to Brisel i Vašington kažu.

Do kojih granica ide podaničko-izdajnička psihologija Aleksandra Vučića i njemu srodnih duša zabavljenih prodajom nacionalnih interesa, najbolje govori i podatak da ga je nedavno ubistvo carinskog službenika (Litvanac, zaposlen pri "Eulex-u" u Kosovskoj Mitrovici, počinilac likvidacije nepoznat) "isprovociralo" da izjavi:

Oni koji misle da takva nedela mogu da prođu, treba da znaju da nikada neće imati skrovište na teritoriji Srbije i Srbija će uzvratit žestoko. To je pokušaj da se pokvari sve ono što je Srbija ostvarila u prethodnom periodu. Srbija nema pravo da ćuti i dopusti teroristima i ekstremistima da misle da su oni ti koji mogu da upravljaju Srbijom".

Iz njegove izjave, lako je izvući zaključak da Vučić optužuje Srbe za ovo ubistvo i nudi svoje "dobre usluge" u istrazi koja će dovesti do nekog Srbina, mada ubica može biti pripadnik albanske ili bilo čije mafije. Uostalom, kad carinik koji nije hteo da primi mito i "zažmuri" na šverc bude ubijen od strane nepoznatog počinioca, to je onda kriminalni a ne politički akt.

Nije ovo prvi put da Aleksandar Vučić nastupa kao srpski dželat. Pre samo nekoliko meseci, kada je on lično obećao arapskim šeicima da će dobiti u zakup svu obradivu zemlju u okolini Bačke Palanke, pored Dunava, seljaci iz ovih krajeva su izašli da protestuju.

U nepoznatom svojstvu (da li kao tadašnji ministar odbrane?), poslao je na njih odeljenje vojne policije koja je batinama rasterala bačkopalanačke poljoprivrednike. Još pre toga, Vučić se saglasio da specijalna jedinica američke armije u sadejstvu sa NATO trupama na Kosovu, "čuva" Srbe severno od Ibra. Da se ne otmu.

 

     Veliki transport

 

Žureći da se kompromituje izjavama, Aleksandar Vučić sam daje dovoljno materijala za sastavljanje mozaika njegovih zakulisnih radnji. Tako je, 21. septembra ove godine, a povodom zaplene kontigenta sofisticiranog oružja u Rijeci (Hrvatska), kada je ustanovljeno da je ono proizvedeno u kragujevačkoj "Zastavi", Vučić izjavio da se čudi što hrvatska policija optužuje Srbiju, "jer je baš iz Srbije dojavljeno za taj transport"! Ko je dojavio? Kome? Zašto to oružje u Srbiji nisu zaustavili, nego su posao prepustili hrvatskoj pograničnoj policiji? Ko je kome ostao dužan, ko je ostao prevaren ili uskraćen za dobit?

Oglasio se i Vučićev čovek, Slobodan Tešić, najpoznatiji trgovac oružjem u regionu, vlasnik firme „Teneks", jedan od najvećih finansijera Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke, čije se ime već nekoliko puta do sada dovodilo u vezu sa posredovanjem u međunarodnoj trgovini oružjem i vojnom opremom.

Vest o ovoj zapleni prvi su objavili hrvatski mediji. „Jutarnji list" i portal Index.hr i da je oružje bilo namenjeno "prijateljima" u Abu Dabiju.

Tešić je, naime, izazvao podsmeh kod onih koji prate zbivanja na crnom tržištu oružja izjavom: "…U poslednjih pet do sedam godina nisam ništa tovario ni kroz jednu hrvatsku luku!". Dakle, čak ni on nije znao kako je ovako vredna pošiljka zaglavila u Hrvatskoj! Odmah se od svega ogradio premijer Ivica Dačić rekavši da iza ovoga ne stoji država Srbija. Da se zna da je privatni posao u pitanju o kome Vučić ima više informacija.

Zbog ovakvih i sličnih situacija, Aleksandar Vučić se nalazi u paranoičnim stanjima, pa je, na primer, čak sedam puta pripremao smenu generala Svetka Kovača, načelnika Vojno bezbednosne agencije (VBA), sumnjajući da ga "vojska prisluškuje". To govori o više stvari. Najpre, o njegovoj patološkoj potrebi da zna više o drugima nego drugi o njemu. Ali, pre svega, o potrebi da se ne sazna šta on suštinski jeste, šta radi i za koga to radi.

Iskustva sa raznim "nacionalnim liderima" u poslednjih dva decenije, inače, sve samim lopovima i krivokletnicima, pokazala su da je među tom neobičnom felom ljudi, ponajviše bilo konzumenata britansko-američkih fondova. Ni Vučić tu nije izuzetak. Zbog toga je u novembru mesecu 2012. godine do nebesa digao "aferu prisluškivanje", u kojoj je na sav glas kukao:

"…Ako vi prisluškujete jednog novinara zbog tobož širenja nacionalne mržnje samo zato što znate da je u kontaktu sa Tomislavom Nikolićem i sa mnom, a onda skidate naše listinge i bazne stanice, onda ne može niko da mi objasni da je to rađeno iz razloga nacionalne bezbednosti jer svima je jasno o čemu je reč…".

Da bi bio jasniji, Vučić je parafrazirao jednu izjavu generala Svetka Kovača:

"…Ako nemate papire, imate tehniku koja vam sve pokaže!" (Večernje Novosti, 13. novembar, 2012. godine).

I kod evropskih tutora u Berlinu, kao i kod angloameričkih službi, njegova ličnost je detaljno sagledana, pa je izvučen zaključak da je dobar upravo zato što je beskarakteran, što je razapet između svojih bolesnih ambicija i stvarnih obaveza koje ima prema svojim gazdama, što su mu za petama poverioci, koji su finansirali njegovu i Nikolićevu kampanju, a nisu dobili pravičnu "nadoknadu"…

 

     Nasilje sa vrha

 

Takozvani moderator jedne od anglo-američkih obaveštajnih "tribina", pod radnim nazivom "Bezbednosni forum", Ričard Tompson, obavestio je novinare 21. septembra 2013. godine da "…potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić neće danas učestvovati na bezbednosnom forumu u Beogradu zbog zdravstvenih problema…". Tompson je saučesničkim tonom konstatovao da prvi potpredsednik Vlade zbog „medicinskih konsultacija" neće moći da učestvuje na skupu, mada je to još ranije planirao.

Među redovnim posetiocima ovih evroatlanskih "inicijacija", neku su se odmah setili da Vučić već treći put završava u bolnici, baš kad je sednica "Bezbednosnog foruma", te da je u decembru 2011. godine hitno prebačen u bolnicu zbog visokog krvnog pritiska, a da je u avgustu 2012. godine, zbog iscrpljenosti organizma, primljen na VMA, odakle je otpušten na lični zahtev.

Jedan od onih koji su sarkastično konstatovali razloge Vučićevog odsustva, bio je i šef slovačke diplomatije Miroslav Lajčak, koji je u Beograd došao isključivo po zadatku iz Brisela, da ispita Vučića u vezi njegove izjave povodom ubistva carinika Eulex-a („Oni koji misle da takva nedela mogu da prođu, treba da znaju da nikada neće imati skrovište na teritoriji Srbije i Srbija će uzvratit žestoko. To je pokušaj da se pokvari sve ono što je Srbija ostvarila u prethodnom periodu. Srbija nema pravo da ćuti i dopusti teroristima i ekstremistima da misle da su oni ti koji mogu da upravljaju Srbijom").

Tačnije, Lajčak je došao da ga pita na koga je to mislio, na koga sumnja i da li je neko tražio od Srbije da ga "pokriva" ili je sve izmislio.

Posledice Vučićeve štetočinske ličnosti, teško je sagledati, jer ni one štete koje je državi naneo Boris Tadić, bezumnik koji je vladao Srbijom pre njega, još nisu sabrane. Ali, jedno je sigurno: nakon sunovrata koji Vučića neminovno čeka, ništa više neće biti isto. Ni narod ni teritorija.

Za samo godinu dana SNS vladavine, uprkos nasleđenom haosu, stanje je najgore moguće i Srbija se nalazi pred nekom vrstom vanredne situacije, koju Vučić jedva čeka da proglasi, čim oseti da nema više argumenata kojim bi opravdao svoje postojanje na ovako visokoj državnoj funkciji.

U narednim nedeljama treba očekivati da njegova slaba karika, vrh srpske policije na čelu sa direktorom Miloradom Veljovićem, napravi niz grešaka, zapravo seriju hapšenja sa nedovoljno čvrstim argumentacijama, koje lako mogu dovesti do urušavanja takozvane "tužilačke istrage", koja zvanično počinje da se primenjuje od 1. oktobra ove godine.

Da haos bude veći, pobrinuli su se i "reformatori" pravosuđa, jer se otvara problem fizičkog prostora za nesmetano odvijanje takve istrage. Ko će kome "sedeti na glavi", kako će u nedostatku odgovarajućeg prostora biti obezbeđeno pravo na diskreciju zastupnika i klijenta, to niko nije predvideo. Ali, zato predsednik Komisije za sprovođenje reforme pravosuđa Miroljub Tomić po nalogu Nikole Selakovića (a ovaj po Vučićevom nalogu) "peva" režimsku pesmu: "… Pravosuđe je spremno za tužilačku istragu jer se već duže vreme vrši edukacija svih nosilaca pravosudnih funkcija".

Da podsetmo, tužilštva bi morala biti, po zakonu, izdvojena i ne mogu biti u istoj zgradi u kojoj i sud. Nijedno tužilaštvo nema posebnu zgradu, niti ima kavdraturu i prostor za vođenje tužilačke istrage, u skladu sa zakonom. Haos koji će nastati od 1. oktobra, skoro da je nezamisliv. A kada 1. oktobra skoče cene svega i svačega, a plate ostanu na ledu, građanima se crno piše.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OCENA STANJA SRPSKOG PRAVOSUĐA, LOŠIJA OD FAKULTETSKIH OCENA ONIH KOJI DONOSE PRESUDE

26. септембар 2013. Коментари су искључени

 

Srpski sudovi još donose presude “U ime naroda“. I uglavnom protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu izdavati obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Nažalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost, ni javni moral.

 

          Milan Glamočanin

 

Reforma pravosuđa u Srbiji, koju je naredio tadašnji srpski predsednik Boris Tadić u nameri da stvori partijsko sudstvo, zaprepastila je funkcionere u Savetu Evrope. Tadašnja ministarka pravde Snežana Malović našla je način kako da Srbija izbegne isključenje iz Saveta Evrope: tako da je svim sudijama i tužiocima koji nisu reizabrani i dalje tekao radni odnos, i primali su 70 odsto plate, sve dok Ustavni sud Srbije ne odluči o njihovim ustavnim žalbama.

A ovaj sud je, potom, usvojio sve žalbe nereizabranih sudija, nalažući da budu vraćeni na rad u sudove. Koliko je para iz mršavog budžeta Srbije otišlo za isplatu sudija i tužilaca koji nisu prošli reizbor?

Za srpsku vlastelu je najvažnije bilo da se privredni sudovi stave pod potpunu okupaciju i nadzor. Preko njih se otimaju i gase preduzeća, pljačkaju stotine miliona evra stečajne imovine.

Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Privredni sud u Beogradu je na trećem mestu po korumpiranosti svojih sudija među privrednim sudovima, a prvi je sud u državi po broju sudija koji su hapšeni i protiv kojih su se vodili, ili još vode krivični postupci zbog primanja mita i zloupotrebe službenog položaja. Tabloid poseduje dokumente iz kojih se vidi koliko sudija Privrednog suda u Beogradu, koji su prošli reizbor, nema prosečnu ocenu studija veću od – sedam. Objavili smo njihove biografske podatke, bez obzira na to što su označeni kao službena tajna.

 

     Knjige uče, s knjigama se muče

 

Privredni sud u Beogradu dobio je za vršioca funkcije predsednika sudiju Zlatana Dimitrića iz Privrednog apelacionog suda. Gospodin Dimitrić je do kraja 2009. godine bio sudija Trgovinskog suda u Kraljevu.

Dimitrić jedva poznaje grad, vidno je uplašen, jer su pritisci i zahtevi onih koji su ga na ovu vruću stolicu doveli veliki, a zahtevi nezakoniti. On je u Kraljevu poznat kao homoseksualac, valjda ga je to i preporučilo da ga reforma pravosuđa dovede u Privredni apelacioni sud u Beogradu, a potom je rešenjem v.f. predsednika Privrednog apelacionog suda postavljen 31. decembra 2009. godine za v.f. predsednika Privrednog suda u Beogradu. Sudija Dimitrić je i portparol ovog suda, predsedava 9. većem koje odlučuje po prigovorima stranaka, a takođe je član 2. i 7. veća!

Dok je Snežana Malović bila ministarka, sudija Zlatan Dimitrić nije dizao glavu. Pokušavao je da se sakrije, jer ministarka nije bila oduševljena tolikim brojem pedera na ključnim mestima u pravosuđu.

Postavljenjem golobradog Nikole Selakovića za ministra pravde, koji je ugledni peder, Zlatan Dimitrić je dobio na značaju. Pederi su povezani kao creva, i međusobno se ispomažu i štite. Sve kriminalne poslove koji idu preko ovog suda, danas osmišljava sudija Dimitrić, a preko predmeta koji se presuđuju u ovoj “kući nepravde“, obrću se milioni evra.

Za zamenike Zlatana Dimitrića postavljene su Natalija Pejić-Kordić i Lejla Bratić, koje su jedva završile pravni fakultet. To ih je i preporučilo za pozicije u sudstvu, sa kojih mogu da unište kompanije, da ih opelješe. Njima pomažu sudije, takođe loši studenti i ljudi. Evo njihovih biografija…

 

     Nisu ni prosek, nego dno

 

Natalija Pejić-Kordić, rođena u Beogradu. Pravni fakultet u Beogradu završila 1989. godine sa prosečnom ocenom – 6,32. Pravosudni ispit položila 28. februara 1994. Imovno stanje prosečno. Stambeno pitanje ima rešeno, a za sudiju Trgovinskog suda je izabrana 24. decembra 1998. godine.

Lejla (Alije) Bratić, rođena u Loznici, pravni fakultet završila 18. novembra 1982. godine sa prosečnom ocenom – 6,38. Pravosudni ispit položila 1996. Bez nepokretne je imovine, nema svoj stan, a za sudiju Trgovinskog suda je izabrana 16. jula 2003. godine.

Vesna (Slobodana) Vulević, rođena 1. juna 1973. godine u Peći, Pravni fakultet završila u Beogradu, s prosečnom ocenom – 7,44. Pripravnički staž obavila u Trećem opštinskom sudu u Beogradu i kod privatnog poslodavca Slavoljuba Jakovljevića. Za sudiju Trgovinskog suda u Beogradu izabrana 11. januara 2001. godine. Kadar je SPS-a. Vlasnica je stana od 54 kvadrata. I njena rođena sestra je izabrana za sudiju.

Gordana Aranđelović, rođena u Vrnjačkoj Banji, Pravni fakultet u Beogradu završila 1981. godine sa prosečnom ocenom – 6,20. Pravosudni ispit položila 1984. godine. Radila kao gradski sudija za prekršaje u Beogradu. Za sudiju ovog suda izabrana 25. novembra 1998. godine. Nema rešeno stambeno pitanje.

Vesna Čelebdžić-Torbica, rođena u Šapcu. Pravni fakultet u Beogradu završila 1978. godine sa prosečnom ocenom – 6,86. Pravosudni ispit položila 1992. godine. Živi u roditeljskom stanu. Za sudiju je izabrana 12. jula 2000. godine.

Mila Đorđević, rođena u Lipljanu. Pravni fakultet u Beogradu završila 1988. godine sa prosečnom ocenom – 7,00. Pravosudni ispit položila 1990. Ima stan od 69 kvadrata u vlasništvu supruga, a za sudiju Trgovinskog suda izabrana 9. novembra 1999.

Dragan Dragović, rođen u Travniku, Pravni fakultet u Beogradu završio 1989. godine, posle deset godina studiranja, sa prosečnom ocenom – 6,50. Ima neodgovarajući stan od 40 kvm. Imenovan za sudiju Trgovinskog suda 10. jula 2003.

Mirjana Jovanović, rođena u Zemunu, Pravni fakultet završila 15. novembra 1988. godine, nakon petnaest godina studiranja, sa prosečnom ocenom – 6,13. Pravosudni ispit položila 1993. Imovinsko stanje dobro. Izabrana za sudiju Trgovinskog suda 20. novembra 1998.

Mira Kastratović, rođena u Beogradu, Pravni fakultet u Beogradu je završila 1978. sa prosečnom ocenom – 6,96. Pravosudni ispit položila 26. maja 1980. Živi u stanu čiji je vlasnik majka. Za sudiju Trgovinskog suda je izabrana 12. jula 1984.

Dragana Kovačević, rođena u Beogradu, Pravni fakultet u Beogradu završila 23. novembra 1981. sa prosečnom ocenom – 6,66. Imovno stanje dobro. Stambeno pitanje rešeno. Izabrana za sudiju Trgovinskog suda 12. jula 2000.

Milica Lakićević, rođena u Beogradu, Pravni fakultet u Beogradu završila 1986, posle trinaest godina studiranja, sa prosečnom ocenom – 6,75. Pravosudni ispit položila 30. juna 1988. Vlasnik je neodgovarajućeg stana. Za sudiju Trgovinskog suda izabrana 29. jula 1997.

Brankica Meandžija, rođena u selu Majske Poljane. Pravni fakultet u Beogradu završila 1984. sa prosečnom ocenom – 6,26. Pravosudni ispit položila 28. oktobra 1986. Slabog je imovinskog stanja i nerešenog stambenog pitanja. Izabrana je za sudiju Trgovinskog suda 1. avgusta 1994.

Aleksandra Popović, rođena u Beogradu. Pravni fakultet u Beogradu završila sa prosečnom ocenom – 6,80. Izabrana je za sudiju Trgovinskog suda 3. aprila 2006. Njena majka je bila sudija Vrhovnog suda Srbije, a sestra Ana je sudija Apelacionog suda u Beogradu.

Marija Elizabeta Štulić, rođena u Malmeu (Švedska). Pravni fakultet u Beogradu završila 1989. sa prosečnom ocenom – 6,93. Pravosudni ispit položila 1993. Stambeno je neobezbeđena. Za sudiju Trgovinskog suda je izabrana 14. novembra 1998.

Ljiljana Subotić, rođena u Prištini, Pravni fakultet u Beogradu završila 1982. godine. Prosečna ocena – 6,86. Pravosudni ispit je položila 1992. Živi kod roditelja u dvosobnom stanu. Za sudiju Trgovinskog suda je izabrana 12. jula 2000.

 

     Unapređena posle kriminalne presude

 

Biografije najuticajnijih sudija Privrednog suda u Beogradu pokazuju ko sve sudi u srpskim sudovima. Imena sudija ovog suda, zamenica v.f. predsednika suda Natalija Pejić Kordić i Lejle Bratić doživotno će pamtiti svi oni koji su dolazi po pravdu pred ove sudije.

Bivši muž sudije Natalije Pejić Kordić, sudija Jovan Kordić, posle promena 5. oktobra 2000 godine pobegao je od razrešenja, skrasivši se u OZ Dunav, zbog najteže korupcije. Danas je Natalija uspela da ga vrati u sud, u kojem je ona drugi čovek.

Sudije Ružica Banjalučkić, Jasmina Stanojević, Mirjana Jovanović, Marija Elizabeta Štulić, Jovan Korsić i Vesna Vulević često se pominju u javnosti zbog skandaloznih presuda i sprezi sa malom grupom advokata, sudskih veštaka i stečajnih upravnika, koji, često, deluju kao organizovane kriminalne grupe, koje opelješe imovinu posrnulog preduzeća. Na nesreću oni imaju i saučesnike u Privrednom apelacionom sudu, koji su zanat “pekli“ u Privrednom sudu u Beogradu.

Svakodnevno u redakciju Tabloida, stižu pisma u kojima građani ukazuju na neshvatljivo presuđivanje srpskih delilaca pravde. Sudije, počev od Vrhovnog (i) kasacionog suda do osnovnih sudova, bahato, zlonamerno i bez ikakve odgovornosti za svoje odluke, uništavaju živote građana.

Tako je Vrhovni kasacioni sud doneo 8. februara 2012. godine presudu kojom je odbio kao neosnovanu reviziju koju su protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru podneli tuženi u tom predmetu, Isa, Samir, Sadata Bejtović i Amela Eminović iz sela Dubova. Međutim, sud u obrazloženju navodi: “…Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399 ZPP-a, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana". Presudu je donelo veće sudija – Vesna Popović, predsednik veća, Milomir Nikolić i Lidija Đukić, članovi veća.

Značajan postotak presuda Vrhovnog kasacionog suda mogao bi sudska veća, da smo pravna država, odvesti na optuženičku klupu, zbog izvršenog krivičnog dela kršenja zakona od strane sudije i javnog tužioca.

Na žalost, Visoki savet sudstva, i pored nespornih činjenica da je srpsko pravosuđe među najkorumpiranijim, da je dobar broj sudija pravno nesposobnim za vršenje sudijske funkcije, da delioci pravde, iz ostrašćenosti, ili straha, donose često skandalozne presude, kojima uništavaju život građana, a često i porodica, poslednjih šest godina nije se oglasio. Nije pokrenut ijedan postupak protiv nekog sudije iz srpskog pravosuđa, od ovlašćenog disciplinskog tužioca.

To ćutanje Visokog saveta sudstva, u kojem i dalje rade sudije koje bi odavno trebalo da su u zatvoru, podstiče delioce pravde da se komotno ponašaju, i da mogu da rade nekažnjeno šta im je volja.

Pravda više ne stanuje u Srbiji. Disciplinski tužilac Visokog saveta sudstva je, da posetimo, sudija Višeg suda u Beogradu Mirjana Ilić, koja je osudila navijače Partizana, zbog navodnog ubistva francuskog navijača Brisa Tatona na 240 godina zatvora.

Apelacioni sud u Beogradu preinačio je njenu presudu, izričući navijačima ukupno “samo“ 120 godina zatvora. U toku je obnavljanje postupka, jer je sudija Mirjana Ilić, u saradnji sa vrhom srpske policije sakrila dokaze koji oslobađaju navijače od krivične odgovornosti za ubistvo Tatona.

Umesto da zbog 120 godina zatvora koje je izrekla bude zauvek odstranjena z pravosuđa, sudija Mirjana Ilić je unapređena za sudiju posebnog odeljenja Višeg sud u Beogradu, i čuva je, danonoćno, 20 policajaca! Umesto da taj posao, njenog obezbeđenja, obavljaju stražarke u Ženskom zatvoru u Požarevcu!

Mirjana Ilić nije pokrenula nijedan disciplinski postupak protiv sudija. Kao da smo najsavršenije društvo na planeti, sa apsolutnom pravdom.

 

     Prvi a najgori!

 

U Prvom osnovnom sudu u Beogradu u odeljenju za izvršenje, sudi 18 sudija! Oni izvršavaju pravnosnažne presude sudova opšte nadležnosti, i postupaju u izvršnom postupku, koji se pokreće na osnovu verodostojnih isprava.

Sudija Mirjana Dimitrijević je zamenica vršioca funkcije predsednika suda, a predsedava većem koji odlučuje o prigovorima na rešenja izvršnih sudija.Teško je rečima opisati kriminal i zloupotrebe nekih sudija ovog odeljenja, koje su u sprezi sa zamenicom predsednice suda Mirjanom Dimitrijević.

U ovo odeljenje većina sudija je upućena zbog “nepodobnosti“, jer su, potpuno stručno i sa pažnjom postupali u krivičnim, ili parničnim predmetima, zamerajući se tako moćnim kolegama z viših sudskih instanci, ili državnim i partijskim funkcionerima,kojima nisu išli niz dlaku.

Tako je nekadašnji predsednik Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Đorđe Mirković raspoređen u ovo odeljenje, verovatno kao “nepodoban“, a sudija Jasmina Svorcan je premeštena, mada je vrlo odgovorno presuđivala parnične predmete, ali, kada je pokušala da poziv za raspravu uruči i sudiji Apelacionog suda u Beogradu, koja je tužena za prevaru, brzo su joj oduzeti predmeti, i premeštena je na rad u odeljenje suda na Novom Beogradu.

Zamenica predsednice suda Mirjana Dimitrijević ima svoju grupu sudija, koja se može smatrati organizovanom kriminalnom grupom. Posao izvršnih sudija je relativno lak. Treba da pročitaju izvršnu presudu ili ispravu, da je upodobe sa podnetim zahtevom za prinudnim izvršenjem i da potpišu rešenje.

Teško je razumljiva praksa izvršnih sudova da na zahtevu za prinudim izvršenjem samo udare pečat na kojem piše da sud usvaja predlog, da upiše iznos toškova postupka i pouku o pravnom sredstvu. Svaka odluka suda mora biti napisana na srpskom jeziku, ćiriličnim pismom, mora imati uvod, u kojem je naziv suda koji donosi odluku i ime sudije, ili sudija, zapisničara, datum donošenja, zatim izreku, obrazloženje i pouku o pravnom leku, kao i potpis sudije. To isto važi i za odluke o izvršenju i obezbeđenju.

Sprega nekolicine advokata sa sudijom Dimitrijević i njenim pulenima je kobna po sud. Izbegavanje izvršenja odluke, ili njeno izvršenje prekim putem, ima svoju tarifu. Naime, kao predsednica veća koje odlučuje po prigovoru, sudija Dimitrijević u izvršnom postupku donosi konačnu odluku, koja se ne može pobijati ni redovnim i vanrednim pravnim sredstvima.

Urednicima Tabloida-Lista protiv mafije, pošlo je za rukom da o stanju u ovom odeljenju najvećeg suda u Evropi, razgovaraju sa troje sudija odeljenja. Opisivanje kriminala širokopojasne zamenice predsednice suda Mirjane Dimitrijević izaziva povraćanje. Jedan o sudija koji je bio privremeno raspoređen u ovo odeljenje tvrdi za Tabloid da u ovom delu suda vlada haos, da je Dimitrijevića agresivno-primitivna žena, da ni sa sudijama ne komunicira, ako nisu deo njenog klana, a da on nije sa njom želeo ni da se pozdravi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLOŽAJ OBAVEZNO DONOSI PRIVILEGIJE, ALI I VEĆU ŠIRINU ZA ZLOUPOTREBE

24. септембар 2013. Коментари су искључени

 

Pukovnik Vojske Srbije Želimir Đurović je davne 2000. godine obavljao važnu rukovodeću dužnost u Odseku za nabavku i prodaju sredstava u Komandi 608. Pozadinske baze Generalštaba Vojske Jugoslavije (VP 9808 Beograd). Nakon završene NATO agresije na SR Jugoslaviju u 1999. godini i dolaska na čelo Generalštaba Vojske Jugoslavije general-pukovnika Nebojše Pavkovića, izvršene su mnoge kadrovske promene, a jedna se odnosila i na postavljenje novog komandanta u toj 608. Pozadinskoj bazi Generalštaba Vojske Jugoslavije, pukovnika Branislava Obradovića.

 

          major Goran Mitrović

 

On je odmah pokazao poseban "smisao i interes" za javne nabavke, da direktnim uticajem na rad tenderskih komisija favorizuje svoje povlašćene dobavljače i direktore, a radi sticanja sebi i pretpostavljenima, prvenstveno načelniku GŠ VJ generalu Nebojši Pavkoviću, enormnih dinarskih i deviznih "bonusa". To je toliko dobro radio za sebe i načelnika GŠ VJ, da je od 31.12.1999. godine do 16. juna 2000. godine od pukovnika postao general-potpukovnik, što je nezabeleženo u istoriji srpske Vojske!

Da bi u odseku za nabavku i prodaju u Komandi 608. Pozadinske baze GŠ VJ mogao da obezbedi da se bespogovorno sprovode njegovi takvi interesi i naređenja, morao je da na to privoli ili natera pukovnika Želimira Đurovića, s obzirom da su svi poslovi morali da idu preko njega, i uz njegovo odobrenje i realizaciju.

Kada nikako nije uspevao da ga pridobije, s obzirom da je pukovnik Želimir Đurović potpuno blokirao i sprečio takve njegove namere i naređenja, i nije pristajao na ucene i razne "ponude", onda su ga general-major Branislav Obradović i general-pukovnik Nebojša Pavković, naredbom prebacili iz tog Odseka za nabavku i prodaju na višu i značajniju dužnost u Komandi 608. Pozadinske baze GŠ VJ, sa ciljem da ga tako eliminišu i postave na njegovo mesto novog "kooperativnijeg" starešinu, koji će bezuslovno izvršavati naređenja.

Kako se otegao postupak predaje dotadašnje dužnosti pukovnika Želimira Đurovića, bahati i nestrpljivi general-major Branislav Obradović i i general Nebojša Pavković, nezakonito pokreću postupak i donose novu naredbu načelnika GŠ VJ broj 19-162 od 26. juna 2000. godine, kojom prestaje profesionalna vojna služba pukovniku Želimir Đurović po "potrebi službe", sa ciljem da i svim drugim starešinama pošalju poruku, da će tako proći ako stanu na put njihovim interesima.

 

     Penzionisanje "po potrebi službe"

 

Od tada, od 2000. godine počinje profesionalna i ljudska golgota pukovnika Želimira Đurovića i njegove porodice, koja i danas još uvek traje, a oni zbog toga trpe neosnovane i nedozvoljene posledice i nenadoknadivu štetu, jer su im ugrožena osnovna ljudska prava.

To se ogleda u činjenici da zbog bahatog i nezakonitog postupanja svih nadležnih vojnih i državnih organa od 2000. godine kao i sramnog postupanja sudova u tom periodu pod pritiskom i uticajem vladajućih struktura, već punih trinaest godina – ne prima ni platu ni penziju, a porodica i on nemaju zdravstveno osiguranje, ne može da podnese molbu za stan, i kako izgleda, nikada neće ostvariti pravo na penziju!?

Protiv naredbe o penzionisanju pukovnik Đurović je pokrenuo upravni spor pred Vrhovnim vojnim sudom u Beogradu, ali sud je tužbu odbio, tvrdnjom da je načelnik Generalštaba ovlašćen da donosi naredbu o prevremenom penzionisanju oficira “po potrebi službe“.

Nakon pravnosnažnosti naredbe o penzionisanju, Vojna pošta 9808 dostavila je dokumenta Fondu za SOVO u Beogradu (Fond socijalnog osiguranja vojnih osiguranika), radi utvrđivanja visine penzije i njene dalje isplate.

To je urađeno zbog toga što su utvrdili da je ta i takva njima dostavljena dokumentacija neispravna i nekompletna, da Fond za SOVO nije nadležan da je kompletira nego je to obaveza VP 9808 Beograd, o čemu je njih Fond za SOVO u Beogradu u više navrata uredno obavestio, zbog čega je taj Fond za SOVO u Beogradu u nemogućnosti da osiguraniku Želimiru Đuroviću omogući – ostvarivanje prava na penziju i drugih prava koja proističu po tom osnovu.

Fond za SOVO u Beogradu zvanično je obavestio i pukovnika Želimira Đurović da prema odredbi člana 19. stav 2. tačka 1. Uredbe o matičnoj evidenciji vojnih osiguranika i korisnika prava iz PIO, on kao vojni osiguranik nema pravnu legitimaciju stranke da eventualno može i sme da svoj lični Zahtev za priznavanje prava na penziju, direktno dostavlja tom Fondu za SOVO u Beogradu.

To se na zakonit način mora obaviti tako da njegova vojna jedinica (VP 9808 Beograd), nakon što sprovede postupak njegovog razrešenja od službe u Vojsci, njemu podnese na potpis takav obrazac i da onda isti isključivo ta VP 9808 Beograd dostavi Fondu za SOVO u Beogradu, u prilogu zvaničnog propisanog dokumenta Prijava prestanka osiguranja (Obrazac PPS-3).

U slučaju da to Fondu za SOVO u Beogradu pokuša da lično dostavi vojni osiguranik pukovnik VS Želimir Đurović, takav njegov zahtev bi rešenjem bio odbačen kao neosnovan i zbog toga on – više ne bi mogao da ostvari pravo na penziju?!

Svi napori pukovnika Đurovića da ostvari svoja prava, ostala su bezuspešna.

Tako je, osam godina kasnije, po nalogu tadašnjeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, u tom Fondu za SOVO u Beogradu se 8. aprila 2008. godine održao službeni razgovor između pukovnika Đurovića i njegovog punomoćnika i zvaničnih službenih lica tog nadležnog organa, sa ciljem da se utvrdi zbog kojih razloga taj Fond za SOVO u Beogradu ne može da za pukovnika donese – rešenje o priznavanju prava na penziju.

 

     Trinaest godina i četiri predsednika države

 

Na osnovu tada zajednički utvrđenog činjeničnog stanja, zaključeno je da se to ne može uraditi zbog ozbiljnih nedostataka u dokumentaciji, koju je VP 9808 Beograd dostavila tom Fondu uz njihov davni dopis int. broj 5112-11 od 3. oktobra 2000. godine, koji tu i takvu dokumentaciju čine apsolutno – nekompletnom i nezakonitom.

Na osnovu tada sačinjenih dokumenata Fonda za SOVO u Beogradu, u vidu "Službene beleške o održanom službenom razgovoru sa gospodinom Đurović Želimirom dana 08.04.2008. godine" broj 6750-2 od 08.04.2008. godine i akta broj 6750-3/08 od 11.04.2008. godine upućenog Vojnoj pošti 9808 Beograd, Fond je vratio VP 9808 Beograd celokupnu dokumentaciju i predmet (14 dokumenata) iz 2000. godine u vezi prestanka profesionalne vojne službe pukovnika Đurovića.

U ovom neverovatnom slučaju i neokončanom radnom sporu, pukovnik Đurović je u proteklih trinaest godina vodio sudski postupak sa svim relevantnim državnim i sudskim organima i prepisku sa četiri načelnika Generalštaba, četiri predsednika države, četiri ministra odbrane, Zaštitnikom građana, Poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, tri predsednika Vlade, ministrom pravde, ministrom unutrašnjih poslova, Vrhovnim vojnim sudom u Beogradu, Sudom DZ SCG, Vrhovnim sudom Srbije Ustavnim sudom Srbije, Upravnim sudom Srbije /tužba od 29. aprila 2011. g. koja se pod pritiskom ne uzima u postupak…

Konačno i bolno razočarenje pukovnika Đurovića, je poslednje rešenje, koje je 27. avgusta ove godine potpisao odlazeći ministar odbrane Aleksandar Vučić, kojim je odbijen predlog pukovnika Đurovića da se, da se naredba o njegovom prestanku profesionalne vojne službe “po potrebi službe“ oglasi ništavom, s obzirom da nije izvršena.

 

     Ni plate ni penzije, to je Srbija!

 

On je pre dve godine, tačnije 26. avgusta 2011. godine, službeno primljen u kabinetu Aleksandra Vučića, u prostorijama Srpske napredne stranke. Tom prilikom Vučić je, nakon što se upoznao sa dokumentacijom i slučajem Đurovića, čvrsto obećao da će, kada SNS dođe na vlast, ispraviti nepravdu prema njemu.

A kada je Vučić postao ministar, sva pukovnikova obraćanja novom ministru ostala su bez rezultata. Vučić nije hteo da ga primi, a Đurovića je izložio poruzi da bezuspešno komunicira i upravni postupak rešava sa ministrovim pomoćnicima i službenicima.

Redovni profesor dr Zoran R. Tomić, profesor Upravnog prava i šef Katedre za javno pravo na državnom Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ujedno i ovlašćeni ekspert za pravno veštačenje prihvatio je dana 5. jula ove godine pukovnikov zvanični zahtev i izradio i dostavio mu 22. juna na korišćenje i upotrebu zvanični ekspertski rad pod nazivom: "Ekspertski nalaz i mišljenje o pravnoj prirodi i dejstvima, odnosno posledicama, kao i daljoj pravnoj sudbini (opstanku, odnosno /ne/napadljivosti) sledećih pravnih akata: Naredbe načelnika GŠ broj 19-162 od 26. juna 2000. godine i Rešenja komandanta VP 9808 Beograd pov. broj 5112-4 od 05.07.2000. godine".

Tim Ekspertskim nalazom je potvrđeno da sporna upravna akta iz 2000. godine (naredba i rešenje) nisu bila izvršena u zakonskom prekluzivnom, peremptornom i raskidnom roku od tri meseca, zbog čega su postala ništava, pa se u skladu sa odredbom člana 257. stav 1. tačka 3. Zakona o opštem upravnom postupku, od strane ministra odbrane po službenoj dužnosti moraju oglasiti ništavim i povući iz – pravnog poretka.

Ministar Vučić, tada,  u rešenju ovaj nalaz je ocenio neosnovanim!

I šta dalje? General Obradović krcka svoje milione evra opljačkane vojne imovine, general Pavković će život provesti u zatvoru. A pukovnik Đurović i posle 13 godina nema ni plate ni penzije. To je zemlja Srbija…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

UNIŠTAVANJE OSTATAKA RADNIČKE KLASE U SRBIJI I UVOĐENJE FEUDALIZMA KROZ ZAKON O RADU!!?

23. септембар 2013. 1 коментар

 

Potpuno nesposobna da pokrene umrlu srpsku privredu aktuelna vlast planira da broj nezaposlenih izmenom Zakona o radu smanji tako što će poslodavcima da ih preda kao obično roblje. Podivljala preduzeća, bez ikakve kontrole, ni ubuduće neće morati da plaćaju doprinose, jer je to za njih samo nepotreban izdatak, a radnu snagu će bez ikakvih obaveza beskonačno dugo moći da iznajmljuju od firmi koje su osnovali upravo oni koji se zalažu za donošenje novog zakona.

 

          Milan Malenović

 

Statistika, naša dika, što poželiš to i naslika", napisao je svojevremeno neprevaziđeni Vladimir Bulatović Vib. Na žalost, tako je i danas, pa u ovoj zemlji niko nema tačne podatke ni koliko imamo zaposlenih, a niti koliko ljudi čeka na posao.

Krajem januara ove godine, komora Srbije je u svom glasniku „Konjukturni trendovi" objavila da se procenjuje kako u državi ima 1.716.499 zaposlenih građana, što je predstavljalo smanjenje za 0,4 odsto u odnosu na decembar 2012, odnosno to je bilo 1,3 odsto manje radnika nego u januaru te 2012. godine.

Samo nekoliko meseci kasnije, Republički zavod za statistiku je objavio kako se u martu 2013. posle dva meseca zaustavio pad broja zaposlenih i da je isti blago povećan, te da je u tom mesecu iznosio 1.335.623 lica?! Kada bi se još samo našao neko pametan da narodu objasni kako je 1,3 miliona povećanje u odnosu na 1,7 miliona

Dilema oko broja zaposlenih izgleda da je namerno napravljena kako bi se opravdale izmene Zakona o radu koje poslodavcima daju neograničenu vlast nad radnom snagom, kakvu nisu imali ni antički robovlasnici. Ako ništa drugo, robovlasnici u starom Rimu su bili dužni da hrane svoje robove, dok su poslodavci u Srbiji oslobođeni te obaveze.

Ni do sada u ovoj zemlji nije bio naročito veliki problem otpustiti radnika. To se vidi već letimičnim pogledom na izveštaje zvanične statistike (one ulepšane za potrebe vlasti), jer upravo po njima broj zaposlenih od petooktobarskog puča do danas je smanjen za 24,6 odsto, odnosno za bezmalo četvrtinu.

 

     Reprezentacija, 15 hiljada evra mesečno!

 

Imati posao u Srbiji ne znači automatski imati i platu, a imati platu ne znači imati i mogućnost da se preživi, jer potrošačka korpa već odavno košta više nego što iznosi prosečna plata.

Po jednoj dosta verodostojnoj proceni stručnjaka sa Beogradske berze, čak dve trećine zaposlenih izvan državne službe prima platu do 25.000 dinara mesečno, odnosno ne prima nikakvu platu ili radi na crno, mada i među prijavljenima ima veliki broj onih kojima se doprinosi ne uplaćuju!

Nova masovna otpuštanja se očekuju do juna sledeće godine kada ističe rok za likvidaciju stotinak preduzeća u restruktuiranju, koja ni do sada ionako skoro da uopšte nisu uplaćivala doprinose, a plate su delila tek kada od gladi izbezumljeni radnici otmu direktora.

Broj zaposlenih bi se dodatno smanjio da je Srbija prihvatila idiotske predloge Međunarodnog monetarnog fonda o smanjenju broja radnika u državnoj administraciji i javnim preduzećima. Predlozi su zato idiotski, jer problem ne predstavljaju zaposleni, već količina novca koja se iz budžeta izdvaja za njihove potrepštine.

Nisu u pitanju samo plate, koje u nekim slučajevima zaista bodu oči u siromašnoj Srbiji, već opšta izdvajanja za prinadležnosti, kao što su službeni auto sa vozačem na raspolaganju 24 sata, sedam dana u nedelji ili troškovi reprezentacije za koje bi nekoliko prosečnih porodica bez problema moglo da se prehrani.

Ekstrem u svakom pogledu predstavljaju Putevi Srbije, gde je generalni direktor sebi i saradnicima za ovu godinu planirao izdvajanje za troškove reprezentacije od oko 15.000 evra mesečno, iako je ovo javno preduzeće u ogromnim dugovima koji se pokrivaju iz republičkog budžeta!

I u prethodnom periodu je ušteda za plate u javnom sektoru isključivo značila otpuštanje socijalno najslabijih kategorija. Upravo je veliki broj državnih firmi otpuštao zaposlene, odnosno prebacivao ih u privatna preduzeća u vlasništvu lica povezanih sa direktorom ili nekim iz nadležnog ministarstva, da bi zatim za iste poslove koje su ti radnici prethodno obavljali bile angažovane baš te firme kojima je iz budžeta plaćano čak i više nego što je ranije izdvajano za plate otpuštenih radnika. Formalno je tako poštovan stav o smanjivanju broja zaposlenih u državnoj službi, a faktički je iz budžeta zahvatano još i više para. Razlika je, kao i obično, odlazila odabranima.

Zapanjuje upravo činjenica da su u Agenciji za privredne registre i Poreskoj upravi zapošljavani stručni kadrovi bez partijskog pedigrea isključivo na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, koji su protivzakonito produžavani u beskonačnost! Istovremeno su preko partijskih veza za stalno zaposleni sedeli neuposleni, jer nisu ni znali šta treba da se radi. Vlast novim zakonom planira da ovakav način zapošljavanja legalizuje i da on postane model po kome će svi raditi.

Već su i sada brojna preduzeća koja radnike zapošljavaju na ovaj način, kao što su na primer: "Telenor", VIP, "Soko – Nada Štark" (sa akumuliranim gubicima od skoro milijardu i po dinara), "Grand kafa", "Bambi" Požarevac, "Fijat" Kragujevac (dobitnik preko pola milijardi evra sredstava iz budžeta Srbije), "Idea", NIS, kao i većina banaka i osiguravajućih društava.

U mnogima od tih preduzeća broj angažovanih radnika je veći od broja stalno zaposlenih i udvostručen je, pa i utrostručen u poslednjih nekoliko godina i to bez izmena zakona. Možemo samo sa strahom da zamislimo šta će biti kada predložene izmene počnu da se primenjuju.

Upravo je u međuvremenu ugašena dnevna novina, koja je izlazila pod patronatom vrhuške SNS-a, pre skoro dve godine objavila tekst kojim se kritikovao ovakav način zapošljavanja. Sada, kada su zaseli na vlast, isti ti političari zaboravljaju ono što su narodu obećavali dok su bili u opoziciji, jer od vlasnika i direktora preduzeća imaju neke lične koristi, dok su im obični radnici samo teret.

 

     Nema mesta za starije od trideset godina

 

Bahato sprovedena privatizacija podarila je Srbiji samo dodatne nezaposlene, kao i radnike koji formalno imaju posao, ali nemaju platu. U međuvremenu je država donela i zakon o potvrđivanju konvencije Međunarodne organizacije rada 181 i time se obavezala da u svoje zakonodavstvo usvoji standarde koji se tiču lizinga zaposlenih. Ovo znači da će poslodavci ubuduće sasvim legalno raditi ono što su i do sada činili kršeći zakone.

Na primer, da bi našao strateškog partnera JAT mora da otpusti polovinu od oko 800 zaposlenih, ali će dobar broj njih ponovo biti angažovan, ovoga puta po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima (PPP). Jedan od najvećih lanaca restorana brze ishrane na svetu, Mekdonalds, i pre ovoga je svoje zaposlene upošljavao preko pomenutih ugovora i fiktivno ih preuzimao od omladinskih zadruga.

Na ugovor o stalnom zaposlenju u ovoj firmi radnici mogu da računaju jedino ako ispune tri uslova: da se dopadnu poslovođi koji bi ih preporučio, da su već nekoliko godina radili po PPP ugovorima (iako je zakonski limit šest meseci) i da su napunili 30 godina života (sve do tada, po zakonu, mogu da budu angažovani preko omladinskih zadruga).

Sve ovo novim izmenama zakona postaje još jednostavnije, tako da poslodavac ubuduće neće imati nikakvu obavezu prema radniku zaposlenom po PPP ugovoru ili preko omladinske zadruge, pošto će isti moći da se produžavaju do smrti radnika. Šikaniranja i maltretiranja običnih zaposlenih postaće još jednostavnija i potpuno nekažnjiva.

Nije nikakvo čudo što se u vezi ovoga ne oglašavaju etablirani sindikati, jer i njihovo rukovodstvo živi od donacija poslodavaca i političkih partija. Radnici koji će zahvaljujući novom zakonu masovno da budu zapošljavani na osnovu PPP ugovora ili lizinga (iznajmljivanje radne snage) neće čak ni imati pravo da se sindikalno udružuju.

Poslodavci će, međutim, i dalje moći da preko svojih asocijacija, ali i neformalno, utiču na zakonodavnu i sudsku vlast kako bi se eventualni sporovi, isto kao i ranije, rešavali u njihovu korist.

 

   A1.

Svi lažu, a najviše statistika

Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u martu 2013. u odnosu na februar, bilo je 2.643 više zaposlenih! Ovaj podatak, međutim, dobijen je kršenjem obaveza koje je vlada pred međunarodnim kreditorima (na prvom mestu pred Međunarodnim monetarnim fondom) preuzela na sebe.

U odnosu na mart 2012. godine po izveštaju Republičkog zavoda za statistiku (RZS) broj zaposlenih u martu 2013. smanjen je za 3.182 lica, što je smanjenje za 0,2 odsto. U odnosu na septembar 2008. broj zaposlenih u pravnim licima smanjen je za 89.709 lica, što je smanjivanje za 6,3 odsto, a u odnosu na septembar 2000. godine broj je smanjen za 436.638 lica, što je smanjenje za 24,6 odsto.

Verodostojne procene Privredne komore Srbije (PKS) pokazuju, međutim, da je u januaru 2013. godine, od ukupnog broja zaposlenih, njih 1.335.895 radilo u sektoru pravnih lica, dok se ostalih 380.604 vode kao privatni preduzetnici i zaposleni kod njih.

U januaru je najviše povećan broj radnika u uslužnim delatnostima, poput stručnih, naučnih, inovacionih i tehničkih delatnosti, kao i finansijskih delatnosti, administrativnih i pomoćnih uslužnih delatnosti, informatičkih i komunikacionih delatnosti i državne uprave i obaveznog socijalnog osiguranja.

Nezaposlenih je u januaru 2013. godine ukupno bilo 778.739, što je za čak 2,3 odsto više nego u prethodnom mesecu i za 1,9 odsto više nego u odgovarajućem mesecu prethodne godine.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STVARNO I MOGUĆE: DA LI POTPREDSEDNIK VLADE I KREATORI NJEGOVE POLITIKE HOĆE DA DOTUKU SRBIJU?!!

21. септембар 2013. 1 коментар

 

Ante Vučić, alkarski vojvoda, pobednik čuvenog tradicionalnog takmičenja u gađanju alke kopljem, poznatijeg kao "Sinjska alka", koji se svake godine u avgustu održava u Sinju u Hrvatskoj, u svom svečanom govoru pozdravio je delegaciju Hrvata iz BiH, ali i šestoricu bosanskih Hrvata koji se nalaze u Hagu, u zatvoru, istakavši da su oni branili Hrvate u BiH, a time i Hrvatsku. Njegov prezimenjak, a prema poreklu i rođak, nesuđeni vojvoda, Aleksandar Vučić, danas prvi potpredsednik vlade Srbije, nekadašnji ratni huškač i sledbenik dvojice pravih vojvoda, Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, ni u ludilu ne bi smeo da takvo nešto uradi za Srbe u Hagu.

 

          Nikola Vlahović

 

Za njega su devedesete prošlost, a njegova tadašnja biografija, prepuna mržnje i ratnohuškačke retorike, više ne važi. On je "nanovo rođen", "izabran" i sudbinom određen da dokusuri ono što je ostalo od Srbije. Za njega je svaki optuženik, u Hagu ili u beogradskom CZ, već unapred kriv i osuđen, a svi Srbi, van Srbije, nepostojeći i nevažni. Sa druge strane, Vučić je među Srbima van Srbije postao sinonim za veleizdajnika.

Od kako je 22. jula 2012. godine stupio na dužnost takozvanog prvog potpredsednika Vlade Srbije, bivši "radikalni patriota", Aleksandar Vučić, stalno i samovoljno širi svoja ovlašćenja, te je tako postao neka vrsta tutora, nadzornog organa i strašnog suda u svakoj državnoj instituciji.

Tu vrstu superkontrole nije postigao ni suludo ambiciozni Boris Tadić u dva svoja predsednička mandata. Ali, Vučić ni posle više od godinu dan, ničim ne može da nahrani svoju bolesnu sujetu. Ne pomažu ni primeri najbesramnijeg udvorištva, kakvo nije zapamćeno ni u vreme ozbiljnih diktatura pod ovim nebom.

Traje sumanuta trka ko će više da mu iz svih televizijskih studija i sa svih novinskih naslovnih strana, oda više počasti i pokloni mu se što niže. Ali, jedno od ovih "pohvala ludosti", svakako treba posebno istaći. Slavka Drašković, direktorka Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, videla je Vučića kao "božju promisao", jer je baš on vratio Srbima u dijaspori dostojanstvo!

Ovakva rečenica bi sigurno izazvala barem "jedan dan besa" kod svakog drugog naroda, ali ne i kod poslovično zaboravnih Srba, koji se danas slabo sećaju šta su sve Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić pričali skoro dvadeset godina.

Kao da se niko ne seća kako su huškali na rat i mržnju nesrećne Srbe u Hrvatskoj, Srbe u Bosni i Hercegovini, Srbe na Kosmetu…Kao da je zaboravljeno koliko je Srba stradalo zbog njihove politike, dok su oni uživali u državnim privilegijama koje im je omogućio režim Slobodana Miloševića.

Naime, van granica svoje matice domovine živi čak 4,5 miliona Srba, od čega je u regionu nekadašnje Jugoslavije ostalo 2.140.000 građana srpske nacionalnosti.

Srbi u Sloveniji nemaju čak ni status nacionalne manjine, u Albaniji ni danas ne mogu da se izjasne kao Srbi, a njih 30.000, u popisu iz 2011. godine, brutalno je prebrisano, kao da ih nema. Srbi u Crnoj Gori su izloženi svakodnevnoj diskriminaciji i praktično su bez ikakvog statusa, srpski jezik je i službeno proglašen stranim jezikom.

Srbi u Hrvatskoj, zvanično imaju status nacionalne manjine (do rata su bili konstitutivni narod), ali su im oduzeta stanarska prava, nemaju ekonomsku sigurnost, radno su diskriminisani i niko od njih ne zna kad će se neki "susjed" setiti njihovih "ratnih zločina". Srbi na Kosovu su u pravom smislu te reči-prodati.

Uprkos ovim dobro znanim činjenicama, danas je politika Aleksandra Vučića potpuno suprotno od onoga što je govorio prethodnih dvadeset godina. Njega Srbi u Hrvatskoj više ne zanimaju ("to je unutrašnje pitanje evropske Hrvatske").

Što se Srba u Republici Srpskoj i u celoj BiH tiče, Vučić tamo više nije poželjan, kao uostalom ni Tomislav Nikolić koji je sve Srbe preko Drine, u koje se kleo devedesetih godina kao najbolji deo srpskog naroda, nazvao "Bosanci".

Vučić je nedavno u Višegradu pokušao u neformalnoj atmosferi da se približi Miloradu Dodiku, ali ga je ovaj vešto "predao u nadležnost" slavnom filmskog režiseru Emiru Kusturici. Još spretnije od Dodika, Kusturica se oslobodio Vučićevog udvaranja. Poklonio mu je svoju knjigu pod naslovom "Sto jada". Sve se dešavalo ispred višegradske knjižare koja se zove "Ili-ili". Dakle, pravi scenario za doček lažnog patriote i konvertita, a za mnoge i veleizdajnika.

 

     Kako je Vučić prevario kosovske Srbe?

 

NATO pakt ima isproban model potkupljivanja ili ucenjivanja bivših političkih ekstremista. Mnoge od njih, kao i Vučića, evroatlanski imperator koristi kao obične najamnike kako bi ostvarili svoje ciljeve. Pravilno su procenili da će neko ko se dvadeset godina busao u prsa kao patriota, lakše ubediti Srbe na Kosovu, nego bilo ko drugi. Uostalom, evo kako je štampa zabeležila šta je kosovskim Srbima radio na dan 25. aprila 2013. godine:

"…Sastanak je planiran za 12 sati u zgradi Vlade Srbije kako bi se razjasnile njihove nedoumice o Sporazumu u 15 tačaka koji je parafiran u Briselu 19. aprila. Predstavnici Srba sa Kosova su prethodnih dana izražavali nezadovoljstvo tim Sporazumom i navodili da ga neće prihvatiti. Vučić je "veoma ljut" zbog ponašanja i izjava lidera Srba sa severa KiM, koji , ne žele da prihvate taj dokument. Vučić će, kako kažu dobro obavešteni izvori, biti vrlo oštar u razgovoru s njima, ne bi li im i na taj način stavio do znanja da je sprovođenje i prihvatanje Sporazuma u njihovom interesu, kao i u interesu države…".

Samo mesec dana ranije, 7. marta 2013. godine, na poziv Evropske unije (posle američke obaveštajne sugestije da je "Vučić glavni") u Brisel dolaze Nikolić i Vučić, a u diplomatskoj pošti (kasnije i javno), rečeno je da EU ne zna koliko je "ova vlada stabilna" i da treba što pre, dok je još Vučić tu, "rešiti stvar".

Bila je ovo nezvanična promocija Aleksandra Vučića u glavnog egzekutora potpune predaje Kosova i Metohije u ruke albanskih vlasti u Prištini.

Nedugo posle toga, pojavio se Vučić usred manastira Visoki Dečani, gde je rekao kako će on tu tek da dolazi, da će biti redovan gost i sličnoIstina je da ni on niti bilo koji državni funkcioner Srbije ne može da dođe na Kosovo bez specijalnog odobrenja kosovske vlade, što je činjenica koja automatski demantuje svaku priču o "ustavnoj teritoriji Srbije".

Ali, više od svega, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i njima slični, koji su punih dvadeset godina trovali srpski narod propagandom prepunom mržnje, nikada više neće moći da stanu pred svoj narod u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Kosovu ili bilo gde drugde, i da kao nekada kažu kako su svi drugi izdajnici samo su oni ostali pravi Srbi. Na tu prevaru više niko ne naseda.

Kao sinonim vremena u kome Srbija ubrzano propada, Aleksandar Vučić deluje kao brzi voz bez kočnica. Njega više niko ne može da zaustavi u sunovratu, ali je nužno da se pojavi neko ili nešto što će odvojiti njegovu sudbinu od sudbine države, inače…

Svi noviji srpski vlastodršci, koji su vladali kao suvereni, na dno sa sobom su pokušali da povuku ceo narod. Srećom, to im nije pošlo za rukom u punoj meri. Delimično, svako od njih je upropastio Srbiju za mnogo godina, ali ne i sasvim. Kreatori Vučićeve politike hoće da dotuku Srbiju, da završe posao. Ko će da im se odupre, ukoliko Vučić nastavi da vlada neograničeno, mimo Ustava?

 

     Ko nije sa njima, taj je protiv njih

 

Do koje mere je Vučić opsednut nepoverenjem prema Srbima, govori i činjenica da je spreman da dovede i strane stručnjake u Vladu Srbije, umesto domaćih. "… Predložite mi boljeg našeg čoveka i ja ću to prihvatiti, ali ga nemate", kaže Vučić i dodaje: "Imamo škole koje se završavaju da bi se dobile diplome i da bi se neko zaposlio u državnoj službi, ali nemamo dobre kadrove".

Vučić je oduvek imao problem sa istinom koja boli. Tako i kad je srpska intelektualna elita u pitanju, on ne veruje u ono što činjenice govore. naime, za samo deset godina, iz Srbije je otišlo oko pola miliona školovanih mladih ljudi, koji su danas u najboljim godinama za rad i stvaranje porodice.

Više od 50 odsto najboljih mladih stručnjaka iz oblasti tehničkih nauka (elektrotehnika, mašinstvo, građevina), ali i prirodnih nauka (matematika, biologija, hemija…) otišlo je u inostranstvo. Oko 60 odsto njih je danas nastanjeno u Severnoj Americi, a oko 30 odsto u Evropi. Mnogi od njih su već stručnjaci svetskog glasa. Čak 70 odsto muške populacije između 25 i 30 godina, sa ovakvim diplomama i znanjima, nalazi se van Srbije. Podaci o tome se nalaze čak i u bivšem Ministarstvu za dijasporu, koje je svedeno na nivo vladine kancelarije. Ali, takvi ljudi Vučiću ne trebaju!

Njemu ne treba veći stručnjak od njega samoga! Mogao bi da ga ugrozi svojim prisustvom, da mu otme "harizmu" i pripiše nešto što njemu pripada! Njemu trebaju stranci. Što manje znaju srpski jezik, to bolje po njega. Manje će razumeti njegove noćne more, traume iz detinjstva i strahove od budućnosti.

Zbog njegovog prezira prema Srbima van Srbije, prema Srbima koji su danas u kosovskom getu, zbog Srba u Hrvatskoj koji su i danas na meti pravnog nasilja u ovoj državi, zbog Srba u Bosni i Hercegovini koje je Vučićev "politički tata" Tomislav Nikolić nazvao "Bosanci", Vučić je postao omražen svugde, od Banja Luke, Brčkog, Bijeljine, Vukovara, Borova, pa sve do Kosovske Mitrovice, Podgorice, Nikšića, i svugde gde još ima Srba svesnih onoga što se danas u Srbiji događa. Da Vučić više nigde nije dobrodošao, vidi se i po grafitima i plakatima koji povremeno niču u ovim gradovima, na kojima piše: "Nisi dobrodošao izrode. Zapamti Vučiću Brankoviću, prokleće te kosovske svetinje".

Ali, ako ga parole Srba izvan "uže Srbije" ne zanimaju, izgleda da ga ove u samoj Srbiji izluđuju. Nedavno je na nekoliko velikih plakata sa likom Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića u Nišu pisalo: "Mala je ovo zemlja koliki su ovo izdajnici!"

Vučić je doslovno pobesneo posle toga, pa je naredio hitnu istragu! Policija je po ovlašćenju istražnog sudije Osnovnog suda i u saradnji sa Osnovnim javnim tužilaštvom, izvršila uviđaj na više lokacija u gradu na kojima su izlepljeni plakati. "Počinioci" nisu pronađeni.

Naravno, dok je bio u opoziciji, do pred same izboren u maju mesecu 2012. godine, nije kontrolisao šta je pričao. I sam je dirigovao pisanjem grafita protiv svojih dojučerašnjih političkih neprijatelja.

Na hiljade grafita "Đilas tajkun" i "Đilas kriminalac" koje je ispisivala njegova stranačka vojska, danas više ne važe. I kako bi, kad je sa Đilasom na zajedničkom poslu pljačke države i naroda. Znao je da napada svakoga ko mu se učini pogodnim, bez obzira da li mu je argumentacija tačna ili nije. Tako je pred sam pad Borisa Tadića napao i ondašnjeg pregovarača sa kosovskim Albancima, Borislava Borka Stefanovića, da ima pet telohranitelja! Stefanović je odmah reagovao i reko da je Vučić izgovorio "gnusnu laž".

Danas, kad Vučić ima deset puta veću "fizičku zaštitu" od bilo koga u državi, niko ne sme ni da pomene koliko ovaj narod plaća čuvare njegovog nemirnog sna. Svako ko se drzne da ispituje njegov vozni park, njegov materijalni status, njegove poslovne i privatne veze, predmet je istrage, praćenja i "kontranapada" koji je ravan paranoičnoj potrazi za komunistima u Americi pedesetih godina prošlog veka, pod komandom ozloglašenog Džozefa Makatrija. Zapravo, od kako se Vučić zajedno sa Nikolićem usmerio na "evroatlanski kurs", svaki Srbin koji ima veze sa njihovom politikom iz devedesetih, sumnjiv je i opasan po "evropsku budućnost" Srbije. A to je gore od onoga što je Makarti u Americi radio.

 

     Olovni vojnik

 

Izvori mržnje prema Vučiću među Srbima u bivšim jugoslovenskim republikama, ali i u celoj srpskoj dijaspori, širom sveta, nalaze se u njegovoj lažljivoj retorici koju su najpre prepoznali upravo oni koji ne žive u Srbiji, i nisu pod stalnom presijom njegovih medija.

Kad Vučić kaže da je Srbija posle dvadeset godina "uspela da sagleda svoje greške i promeni odnos prema EU, onda onaj Srbin koji živi u EU dvadeset godina, može samo gorko da se nasmeje ili da izgubi nerve.

Kad Vučić ističe da to predstavlja početak stvaranja uspešnije, modernije i snažnije Srbije, koja će za koju godinu moći da bude lider u regionu, onda se svi sete osam godina Tadićevih laži i cirkuskih predstava.

Kad Vučić kaže: "…Želimo da budemo neko ko će izvršavati obaveze, ma koliko one bile teške, jer krajnje je vreme da u stvaranju pristojne i normalne Srbije, bar malo, zaboravimo na lične i političke interese", onda se treba setiti da je taj isti čovek, pre samo nekoliko godina rekao kako je ulazak u Evropsku uniju samoubilački čin, da je to dobro za Borisa tadića i Demokratsku stranku, ali ne i za srpski narod, da nikada ne treba ući u NATO pakt niti bilo kakav evroatlanski savez zbog onoga što su nam uradili u bombardovanju 1999. godine.

Konačno, Vučić jeste dobar povod da svaki misleći čovek u Srbiji razmisli, kako je to ovaj nekadašnji ministar informacija, čiji je kabinet bombardovao NATO pakt, odjednom postao mali poštar NATO pakta, marioneta za jednokratnu upotrebu, olovni vojnik i figura za pomeranje na šahovskoj tabli.

 

   A 1.

Pravo lice lažnog patriote

Pre prošlogodišnjih izbora, dok je još bio zamenik predsednika Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić je bez imalo uvijanja javno govorio da je zločin počinjen u Srebrenici stravičan, ali da takvu ocenu nije mogao da upotrebi dok je bio član Srpske radikalne stranke, i na način da se ne smanji pijetet prema žrtvama! Srbe pobijene u selima oko Drine, nikada i nigde nije pomenuo, niti je ikada otišao na pomen hiljadama žrtava užasnih muslimanskih zločina. Tamo, uostalom, nije više ni dobrodošao.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: