Архива

Posts Tagged ‘socijalna’

НАКАРАДНИ ЗАКОНИ КАО УНОСАН БИЗНИС И ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА ЛЕГАЛНОГ РАЗАРАЊА ПОРОДИЦЕ У СРБИЈИ!??

21. октобра 2017. Коментари су искључени

 

Идеја разарања породице у Србији, добила је на снази посебно од како је сву власт у држави узурпирао Александар Вучић заједно са својим креаторима Закона о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика, чиме је омогућено владајућем режиму да лошу слику друштва учини још гором.

Надлежене државне институције, као што су Центри за социјални рад, данас могу без објашњења да одузимају децу родитељима, да стану на страну једног од родитеља без ваљаног разлога или да се окрену против оба родитеља и против њихове породичне заједнице, уколико неко "унутар система" процени да ће имати користи од тога.

Темељи овог зла постављени су још 2005. године, Указом о проглашењу Породичног закона који је потписао ондашњи председник Републике Србије, Борис Тадић. У члану 2. поменутог закона, стоји цинична одредба која гласи: "Породица ужива посебну заштиту државе".

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

                             Игор Милановић

SOCIJALNA POLITIKA I DRZAVNA RAZGRADNJA PORODICE

 

Нестручност, недостатак искуства и корумпираност социјалних радника, основни су разлози због којих све чешће долази до убистава брачних парова и деце и то у самим Центрима за социјални рад.

Недоречени Закон о спречавању насиља у породици, према мишљењу стручњака, управо подстиче на насиље, али и то је део опште државне стратегије о разарању породица како би што је могуће више деце могло да буде продато богатим странцима спремним да плате и више од 10.000 евра по детету.

Закони који регулишу социјалну заштиту и породичне односе у Србији су првенствено усмерени ка разарању породице и традиционалних вредности, а актуелна власт, као и свака друга фашистичка и тоталитарна власт сматра да је држава неизбежни арбитар који мора да регулише сваку ситницу у свакој животној сфери грађана.

Систем који настаје пред нашим очима у својој завршници биће нека врста Хакслијевог "Врлог, новог света"  у коме ће основа ћелија друштва бити нацистичка "Кућа за узгој". Питање које се поставља је да ли ће до тада уопште још бити људи у Србији.

У Србији, истина, не постоји план рађања деце од по расним карактеристикама пробраних родитеља, као што је то био случај у Трећем Рајху, али држава је последњим изменама закона из домена породичних односа на најбољем путу да постане "Кућа за узгој" за целу развијену Европу.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а делимично и касније, деца из Србије, али и целе бивше Југославије, продавана су још у породилишту: лекари би их одмах после порођаја проглашавали мртвима, тело нису показивали родитељима, а често није било никаквих писаних трагова о наводној сахрани, а затим би продавана платежно способним паровима из земље или иностранства.

Да су учесници ове трговине бебама још увек веома утицајни у Србији види се и по томе што власт упорно одбија да прихвати најосновнији захтев оштећених родитеља, а то је да укине застаревање овог дела како би могли пред лице правде да се изведу сви они који су продавали туђе бебе.

Данас се ова трговина одвија доста елегантније и, на први поглед, сасвим легално. Биолошки родитељи се проглашавају неспособним да брину о својој деци, најчешће зато што су лошег материјалног стања и без сопственог крова над главом, због чега им се деца одузимају и дају на усвајање.

Данашње развијене земље се труде да законодавство тако уреде да оно на сваки начин штити породицу, једино је у Србији предност дата разарању породице. Социјалне установе на Западу користе широку палету начина и метода да помогну породицама да превазиђу проблеме и остану заједно, док се Србија труди да створи што је могуће више сирочића која ће касније бити продана у иностранству. Уништавање породице је, тако, у данашњој Србији постало уносан државни бизнис у коме зарађују сви осим несрећне деце и њихових биолошких родитеља.

Да би неко могао да обавља родитељске дужности, он прво мора да буде жив и физички у стању да то чини. Особа која је изнемогла од глади, сигурно није у стању да се стара још и о деци. У таквим случајевима је потребна помоћ државе, али уместо тога државни апарат предност даје одузимању деце од биолошког родитеља и њихову продају богатим странцима .

Социјална помоћ је у Србији увредљиво ниска и није довољна ни за пуко преживљавање. Она износи 6.900 динара месечно по примаоцу, али се даје само девет месеци годишње. Да би неко уопште стекао право и на ову цркавицу мора да приложи на десетине докумената, а за већину њих прво плаћа административну таксу.

Најважнији од свих ових бесмислених докумената је доказ да тражилац социјалне помоћи не поседује никакву покретну или непокретну имовину у Србији. Ако неко има оронулу кућу, макар и небезбедну за становање, он је аутоматски искључен из могућности да му држава даје помоћ од око 55 евра месечно, девет месеци у години.

Ако неко нема никакав кров над главом, а при томе му ни држава уз давање социјалне помоћи не обезбеђује смештај, како онда он, или она уопште могу да се старају о својој деци? Власт уопште и не планира да у таквим случајевима деца остану код својих биолошких родитеља, већ да буду припремљена за продају странцима.

Ономе, ко по процени социјалне службе није у стању да се брине за своју децу, она му се одузимају, привремено смештају у дом, а затим дају у хранитељску породицу.

Част малобројним изузецима, хранитељске породице у огромној већини случајева имају двоструку, по запослене у центрима за социјални рад корисну улогу: прво је да физички и ментално припреме децу да буду атрактивна богаташима из иностранства која би да их усвоје, а друга је да новац деле са људима из центра.

Хранитељска породица за свако дете које преузме да негује добија око 30.000 динара месечно!?! Пошто деца из сиротишта, па и она смештена у хранитељским породицама, од државе добијају гардеробу и, ако иду у школу, школски прибор и уџбенике, поменута сума је само за храну.

По званичним подацима Завода за статистику, просечна одрасла, запослене особа у Србији на храну дневно троши 500 динара, а хранитељској породици на располагању стоји дупло већа сума и то за дете. Очигледно је да овде нешто није у реду.

Уместо да дају за храну и сличне потрепштине деце, хранитељи тај новац делом задржавају за себе, а делом као мито дају надлежном службенику Центра за социјални рад који одлучује које ће дете ићи у коју хранитељску породицу. Захваљујући овако разрађеном бизнису дешава се и да поједине хранитељске породице имају по петоро, па и више туђе деце.

Да би неко у Србији могао да усвоји дете мора да испуњава најосновнији услов, а то је да има довољно пара да плати незајажљиве раднике Центра за социјални рад.

Не постоје званични подаци, али се незванично барата цифром од најмање 10.000 евра по једном детету, колико "испод жита" плаћају усвојитељи. Оволико пара мало ко има у Србији, тако да се деца на усвајање најчешће дају странцима. На тај начин се додатно поспешује "бела куга" и одлив становништва у иностранство.

Пошто нису сви родитељи сиромашни и финансијски неспособни да се брину о својој деци, власт је измислила читав низ мера помоћу којих може сасвим легално да родитељима одузме децу.

Мајке и очеви који злоупотребљавају права или грубо занемарују своје дужности могу бити потпуно лишени родитељског права и то помоћу једне Владине уредбе, односно подзаконског акта.

Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих је донело Министарство за рад и Министарство здравља децембра прошле године, међутим, Влада Србије је узимајући у обзир препоруку Међународне организације рада (МОР) о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада, донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу 29. маја 2017. године, на снагу је ступила 7. јуна, а примењиваће се од 1. јануара 2018. године.

Сигурно да је добро што се држава труди да спречи злоупотребу дечије радне снаге, али оно што ова Уредба доноси није на првом месту забрана запошљавања деце (односно лица млађих од 18, а посебно особа млађих од 15 година), већ забрана њиховог ангажовања. Разлика није само у семантици, већ у суштини: ангажовање је свака делатност и она која је плаћена, али и она која није плаћена.

Тако ће проблем имати и родитељи који, на пример, затраже од своје деце да им, као што је вековима било уобичајено, помогну у пољским радовима или код чувања оваца.

Са друге стране, законодавац је омогућио запошљавање деце у свим областима у којима је њихово ангажовање забрањено, под условом да се ради о пракси у оквиру такозваног дуалног образовања. Значи, родитељи ће бити новчано кажњавани, а у поновљеним случајевима ће им деца бити одузимана, али ће послодавци моћи да се извуку ако се позову на "образовање кроз рад".

Уредба, истина, за први прекршај предвиђа новчане казне и то до чак милион динара, али у поновљеним случајевима надлежни социјални радник може да по слободној процени нађе како родитељи занемарују своје обавезе или злоупотребљавају права, због чега им се дете мора одузети. Још страшније је то што у таквим случајевима закон предвиђа одузимање све деце од кажњених родитеља, а не само оне која су била ангажована супротно поменутој Уредби.

Као коначни удар на породицу Влада је спремила Закон о спречавању насиља у породици, који је још једна у суштини добра идеја, али примењена на штету и родитеља и деце.

Поменути Закон, који је почео да се примењује од 1. јуна ове године доживео је велике критике управо стручне јавности и то највише због тога што он не спречава насиље у породици у оноликој мери у коликој га провоцира, а што су доказала и два страшна догађаја која су се одиграла у Београду свега месец дана по ступању на снагу Закона и у којима су на најсвирепији начин убијене две жене и једно дете, док је један починилац извршио самоубиство.

Још у време скупштинске расправе поводом доношења Закона поједини посланици, али и део стручне јавности су указивали управо на могућност да се неселективном и на првом месту нестручном применом безбедносних и казнених мера које су предвиђене може постићи контраефекат.

Наиме, постоји опасност, а то се управо и десило у два поменута случаја, да муж и отац, који је због процене да представља претњу по живот и здравље осталих чланова породице удаљен из свог стана и препуштен самом себи, у једном тренутку одлучи да "рашчисти ствари", што се и до сада, пре ступања на снагу новог закона, најчешће, трагично завршавало.

Неспорно је да жртве породичног насиља заслужују заштиту државе и друштва, али је исто тако ноторна чињеница како је и насилницима управо у првим данима, а поготово сатима непосредно после примене заштитних мера из Закона неопходна стручна помоћ.

Поједини опозициони посланици су узалуд указивали на ово тражећи да никакве одлуке о примени мера из Закона не доносе нестручне особе, односно оне које су завршиле само један обичан кратки курс. Психологија је наука која се изучава на вишегодишњим студијама, а не на викенд семинарима.

На жалост, апели стручне јавности су и овај пут остали неуслишени од владајуће странке чији су посланици у највећем броју потпуни надмени идиоти са лажним дипломама и докторатима.

Иза оваквог накарадног законског решења крије се још једном иста жеља власти да на легалан начин доводе до разарања породица како би што је могуће више деце било понуђено на усвајање.

У развијеним земљама, у којима постоји сличан закон, стручне службе одмах процењују психичко стање особе пријављене за породично насиље и по потреби одређују неку од мера безбедности (од којих је најлакша забрана приласка жртви, а најтежа чување у затвореној болничкој установи).

Код нас се наводни починилац, на основу процене особе која од стручности има полицијски курс у Сремској Каменици и кратки семинар о породичном насиљу, удаљава из стана и породице и препушта себи и улици. Ескалација сукоба је на овај начин буквално програмирана.

Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа у првим данима по пријави прибављање никаквог вештачења психолога или психијатра, чак ни социолога или педагога, већ је све пепуштено "курсистима".

Због тога, упозоравали су стручњаци, постоје велике шансе да се закон злоупотребљава , односно да жене пријаве претње и тамо где их нема, само да се дочепају стана који је, иначе, у власништву супруга, а који, као пријављени "насилник" из истога мора одмах да се исели. Управо то се, на жалост, и дешава, али је баш такав резултат законодавац и прижељкивао.

Колико држава мало брине о стручној помоћи брачним паровима види се и по томе што у Београду, граду са скоро два милиона становника, постоји само једно државно брачно саветовалиште у коме раде за овакве послове обучени стручњаци. Чак и када би Закон о спречавању насиља у породици и предвиђао интензивну стручну помоћ како насилнику, тако исто и жртви, њу не би имао ко да пружи.

Нестручност и неискуство социјалних радника су и довели до последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад, јер су надлежни доносили потпуно погрешне одлуке руковођени, између осталог и жељом да на тај начин од родитеља изнуде мито. Центри за социјални рад су, на жалост, постали центри корупције и нестручности.

 

    А 1. Како се заштитити од Весне

Жене и деца, жртве породичног насиља, већ дуже време добијају помоћ у Саветовалишта за борбу против насиља у породици, чији директор је извесна Весна Станојевић.

Жене које су прошле кроз сигурну кућу памте ову припросту и насилну жену, која им је загорчавала живот више него пијани мужеви. Пре осам година, несрећнице које су прошле кроз сигурну кућу упутиле су писмо Магазину Таблоид наводећи да се Весна Станојевић лажно представља да је дипломирани правник, а да није способна ни писмо мајци да састави.

Уредник је писмо послао госпођи Станојевић на изјашњење. Три дана касније, она се појавила у редакцији, плачући и кукајући на сав гласа. Убиће се, казала је, ако се то објави, ако то прочитају њене две кћерке.

Рекла је да јој је муж смртно болестан, а на питање уредника да ли га је оставила, она се изјаснила да није, па се, позивајући на ову чињеницу, главни уредник одлучио да заустави штампање броја и дуго је молио директора штампарије Графопродукт из Новог Сада да сачека док не пошаље измењену страну, из којег је избачен текст о госпођи Станојевић.

Ево, већ годинама, она и даље хара. Чешће је на екранима од Александра Вучића. Улази у сигурне куће као краљица. Сва напилритана и значајна. Утерује страх у кости оним женама које, наводно, штити.

 

    А 2. Ко је саставио "списак опасних делатности"?

Области у којима је забрањено ангажовање особа млађих од 18 година, са изузетком када је у питању стручно образовање (тада је дозвољено запошљавање до максимално једне трећине, односно једне петине месечног времена предвиђеног за рад одраслих особа): рударство; снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација; услужне делатности у гајењу усева и засада; помоћне делатности у узгоју животиња; лов, траперство и одговарајуће услужне делатности; сеча дрвећа; услужне делатности у вези са шумарством; риболов; уклањање отпадних вода; скупљање опасног отпада; третман и одлагање отпада; поновна употреба материјала; санација, рекултивација и дуге услуге у области управљања отпадом; заштитне и истражне делатности; здравствене делатности; коцкање и клађење; погребне и сродне делатности; делатност неге и одржавања тела; остале непоменуте личне услужне делатности.

С обзиром на телесни и духовни развој деце млађе од 15 година живота поред осталих, посебно су наглашене и додатне опасне делатности ради обезбеђивања њихове заштите: прерађивачка индустрија; грађевинарство; скупљање отпада који није опасан; узгој животиња; делатност припремања и послуживања хране и пића; улуге одржавања објеката; прање и хемијско чишћење текстилних и крзнених производа; делатност фризерских и козметичких салона; делатност домаћинства која запошљава послугу.

 

    А 3. Државна производња сирочади

Хранитељска породица за свако дете које преузме од Центра за социјални рад добија око 30.000 динара месечно и то све до пунолетства детета, односно док оно не буде трајно усвојено од стране платежно способних странаца. Родитељи, који би да сами однегују своју децу од државе добијају неупоредиво мање пара и то свега неколико година.

Да би мајка могла да оствари право на родитељски додатак, мора да прибави и надлежном одељењу у општини или граду у коме борави однесе низ докумената и уверења, као на пример судско уверење које потврђује Центар за социјални рад да није лишавана родитељског права и да брине о детету за које тражи додатак.

Тренутни цензус за добијање родитељског додатка износи 8.576,18 динара, односно увећаи износ 10.315,41 динара. Цензус је укупан приход по члану домаћинства остварен у претходна три месеца пре подношења захтева, а право на додатак имају само родитељи са приходима мањим од цензуса. Родитељски додатак за прво дете исплаћује се једнократно и износи 39.345,83 динара, док са за осталу децу исплаћује у 24 једнаке месечне рате. За друго дете он је 153.857,09 динара, за треће дете 276.930,09 динара, а за четврто дете 369.236,22 динара. Родитељски додатак за четврто дете, који се добија само једном у животу, једнак је приходу који сваке године, максимално 18 година, остварује хранитељска породица за једно дете. Држава, очигледно, поспешује стварање сирочади, јер се све мање исплати одгајати сопствено дете, а све више туђе.

 

    А 4. Деца из "Кућа за узгој"

За време своје владавине у Немачкој нацисти су тридесетих година прошлог века покренули пројекат стварања "Кућа за узгој" ("Зуцхтхаус") преко кога су желели не само да повећају број становника са типично аријевским особинама, већ су истовремено хтели да ти будући Немци од малих ногу буду васпитавани у духу потпуне покорности Фиреру и Рајху. Деца која су стизала у такве куће или су била плод спајања пробраних младих војника и девојака које су одабране само да би рађале децу или су била одузета од "неаријевских" родитеља (најчешће Словена), али су имала типичне "аријевске" карактеристике (плаве очи и косу, висок стас, издужену лобању…).

Деца из "Кућа за узгој" су била у суштини власништво Трећег Рајха, ма колико ово сурово звучало. Нацистичке вође су са њима могле да раде шта год су хтели, али их је на срећу у том науму спречио крај рата и њихове владавине који се догодио много пре него што су ова деца стасала. После рата су пребачена у класична сиротишта.

     Глоса

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

РАДНИЦИ У СРБИЈИ ЖИВЕ У ВРЕМЕНУ У КОМЕ ЈЕ ПОСТАЛО ВАЖНИЈЕ ИМАТИ ПОСАО НЕГО ПРИМАТИ ПЛАТУ!??

1. маја 2017. Коментари су искључени

 

Три четвртине запослених у Србији су дословно голи, боси, гладни и понижени, јер, или нередовно добијају плате, или их уопште не добијају. А те и такве "плате" су најниже у Европи и међу четири најниже у свету.

Просечна пензија у Србији износи 24.000 динара, али половина пензионера добија месечно само 14.000 динара. Радник кога у Србији данас изнајмљују "на лизинг" за плату од 25.000 динара месечно, дужан је да у прва три месеца од 25.000 динара месечне плате одваја по 10.000 динара лизинг фирму која му је "нашла посао".

Посао напуштају и припадници Војске Србије, јер од плата које добијају не могу ни да се прехране. Новца има само за највише кадрове партија на власти, нешто се нађе и за активисте, а остали грађани су препуштени понижавајућем и спором умирању од глади.

 

                   Милан Маленовић

RADNICKO ROBLJE SRBIJE2

 

Држава не плаћа више никоме, осим онима који су у стању да принудно наплате своја потраживања, као и за пројекте у којима лични финансијски интерес имају највиши државни функционери.

Пензије у Србији нису више ни социјална категорија.

До радног места се долази искључиво плаћањем провизије функционерима из СНС-а, а то важи и за посао у предузећима која су из српског буџета добила десетине милиона евра субвенција како би запослила нове раднике. Имати посао, међутим, у Србији одавно више не значи и имати плату, а то правило важи и у јавним службама.

Србија је једина земља у Европи која не плаћа дугове никоме ко није у стању да их принудно наплати. Повериоци из иностранства, посебно велике банке и финансијске институције, као што су Међународни монетарни фонд, Светска банка  или Европска банка за обнову и развој имају одличне механизме за наплату својих потраживања од свакога, па тако и од Србије. Обичан народ то нема и зато умире од глади. Много људи данас живе у агонији, па су масовна и самоубиства.

У фабрици „Гоша шинска возила" недавно се убио још један радник, а то је други овакав случај у последњих десет месеци. О оном првом се ћутало, јер није била изборна кампања, па медијима ова вест није била значајна, пошто је у Србији на нашу жалост и срамоту власти постало уобичајено да гладан народ себи прекраћује муке на овај начин.

Радници „Гоше" годинама не примају плате, осим повремено неку милостињу коју им да власник из Словачке и то са сакривених рачуна преко којих се послује, јер су званични рачуни предузећа већ дуго времена блокирани. А, блокирала их је управо држава.

Истовремено, сама држава поменутој фабрици дугује новац, односно „Железнице Србије" још нису платиле по фактурама које сада, годинама после извршених радова, неко од моћника оспорава.

Неколико пута су безуспешно били заказивани разговори представника власти и иностраног власника фабрике, како би се договорило „пребијање" међусобних потраживања и деблокада рачуна, после које би фабрика могла нормално да послује, а радници редовно да примају плате. На ове разговоре пре самоубиства несрећног радника нико није долазио, нити се озбиљно трагало за неким решењем.

До скоро су запослени у „Гоши" имали макар бесплатан ручак у фабрици. Ништа посебно – нека чорба или слично, мало салате и хлеба, али им је то био једини сигурни оброк током дана, јер за други нису имали пара. И то мало што су добијали им је укинуто на сам дан када се несрећни радник убио. Могуће је да је он себи одузео живот не желећи да полако умире од глади, што чека његове колеге из ове, али и многих других фабрика у Србији.

Након овог последњег самоубиства, преостали, још увек живи радници, одлучили су да започну протесте како би пажњу јавности скренули на своје проблеме, односно на чињеницу како држава са једне стране не плаћа своје дугове, док са друге стране одмах креће у принудну наплату ако се њој дугује.

Гладни радници указују и на још једну чињеницу преко које се олако прелази: месечна плата несрећног радника (коју годинама није примао) вреди мање од цене емитовања једне секунде предизборног спота Српске напредне странке на телевизији. Његова једногодишња плата вреди мање од једног јединог емитовања целог спота који се приказује на стотине пута свакодневно на телевизијама у целој Србији. Да ли су партијске рекламе и билдборди вреднији од живота радника?

Радници би одавно напустили „Гошу" да имају где да оду. У њиховом крају, међутим, не постоје ни фабрике које је држава субвенционисала, а у којима запослени, упркос томе, део плате морају да одвајају за политичаре.

Председник Владе ове унесрећене и опљачкане државе, Александар Вучић, више пута се јавно хвалио како је заинтересованим страним инвеститорима истицао да је Србија земља са високо квалификованом, али јефтином радном снагом. Пред странцима се хвалио како је код нас нормално да запослени радник гладује, а да његови укућани немају ни за лекове?!?

По званичним, државним подацима само 300.000 запослених у Србији редовно прима плату. Исти ти извори, међутим, не наводе сурову истину да више од половине тих радника добија мање од законом загарантоване минималне плате, која ни сама није довољна да би неко преживео месец дана у Србији.

Званично је увек и у сваком предузећу све у реду, јер се у документима наводи како је радник добио и више од минималца, али се део пара преко фирми за лизинг враћа послодавцу, док остатак одлази властодршцима.

Државна, умивена статистика упозорава како је, наводно, тек сваки четврти запослени на граници сиромаштва. Истина је, међутим, да је три четвртине запослених голо, босо, гладно и понижено, јер или нередовно добија плате, или их не добија уопште, али су у сваком случају оне толико ниске да једва од њих могу да се покрију рачуни за комуналије.

Нижу просечну плату од Србије (369,70 евра) у региону има само Македонија (363,80 евра). Ово су номинални подаци, док реални, који у обзир узимају и куповну моћ, показују да је српски радник најслабије плаћен у региону, ако је уопште плаћен.

Министар за рад, Александар Вулин, у свему овоме не види никакав проблем. Недавно је за медије прокоментарисао како је тржиште рада у Србији стабилно (шта год да то значи), а да ће евентуалне неправилности истражити надлежни органи. За самозваног социјалисту самоубиство гладног радника у „Гоши" је „евентуална неправилност"?!?

Када погледамо званичне податке о броју запослених у приватном и државном сектору, видимо да је поменутих 300.000 радника који редовно примају плату мање од броја запослених у државној управи и локалној самоуправи, што открива да ни државна служба више није гаранција за редовну и добру плату. Напротив.

Примера ради, десетине радника које је градска управа у Нишу запослила на привременим и повременим пословима ради укњижавања легализованих објеката месецима нису примали плату нити било које додатке који су им следовали. Чак су првих месец дана сами морали да плаћају путне трошкове, јер им је у опису радног места био и обилазак околних села.

Уговоре са овим висококвалификованим радницима је по овлашћењу градске управе на челу са градоначелником Дарком Булатовићем потписивао начелник Градске управе Љубиша Јанић, али се на томе завршавала сва његова надлежност, па после није хтео ни да разговара са запосленима. Део плата које нису примали четири месеца уплаћен им је уочи митинга СНС-а у Нишу, како би и они на њему узели учешће глумећи срећан народ.

Уместо да плати раднике који су месецима по цичи зими помагали избеглицама, а за шта су регуларно као спољни сарадници потписали уговоре са Комесаријатом за избеглице, Владимир Цуцић је милионе евра које је добио као наменску помоћ од Европске Уније и из буџета Србије преусмерио у свој џеп и за потребе финансирања предизборне кампање СНС-а.

Како нам се пожалила једна од жена које су зимус радиле као преводиоци за арапски језик, она и њене колеге и колегинице су морали да раде свакодневно, свих седам дана у недељи, да сами плаћају своје путне трошкове и оброке које су узимали на путу, да им је још почетком године било обећано да ће Комесаријат убрзо исплатити не само заостале хонораре, већ им надокнадити и све остале трошкове.

Од тада се иста обећања редовно понављају, пара нема, а на послове се примају нови радници који ће, уместо старих, наредних месеци радити бесплатно у нади да ће се Цуцић једног дана смиловати.

Држава је у овогодишњем буџету предвидела преко сто милиона евра за такозвана „подстицајна" средства која ће добити страни „инвеститори" како би могли бесплатно да израбљују овдашњу радну снагу, јер под овом влашћу ни они више не морају редовно да плаћају своје запослене.

Новац је могао да се искористи и паметније, на пример да се тако запосленим радницима директно из буџета уплаћује део средстава, док би други део плаћао сам послодавац.

У неким земљама се управо овако ради, баш из разлога да би се избегле злоупотребе. У Србији је властима, међутим, важније да део буџетских средставаоперу" преко страног „инвеститора" и прелију у џепове политичара који су цео систем осмислили и омогућили.

Напредњачка партијска књижица је услов за добијање посла у некој од фабрика италијанског произвођача обуће „Леони" у Србији, који је за отварање нових радних места од државе добио десетине милиона евра субвенција. Део плате овако запослени морају да уплаћују директно Српској напредној странци, а ко то не учини добија моментални отказ!

Сарадња са владајућом олигархијом је веома корисна за власнике фабрике, јер им се кроз прсте гледа што раднике плаћају мање него што би морали по уговору са државом. Почетна плата у "Леонију" је око 25.000 динара нето, али само на папиру. Радницима се на њихове рачуне уплаћује између 18.000 и 20.000 динара, док за остатак они потписују као да су га наводно добили на благајни предузећа.

Од тако мизерне плате они још морају да издвајају за Српску напредну странку. У другим фабрикама се нови радници запошљавају искључиво преко предузећа за лизинг радника, која су у власништву напредњачких функционера, а којима запослени морају да дају део своје плате, у појединим случајевима скоро половину.

У протесте су недавно кренули пензионери, просветни радници, полицајци, војници… Сви они који немају партијску књижицу егзистенцијално су угрожени. Нико поштен више у овој држави нема пара, нити приходе довољне да преживи. Пензије се смањују, укидају се социјални додаци и помоћ породиљама, а глад прети и онима који раде у државној служби.

Просветни радници већ годинама указују на чињеницу да су њихове плате понижавајући ниске. Ресорно министарство им, међутим, стално одговара како у буџету нема довољно пара за повећање.

Исти одговор добијају и запослени у здравству, који због општих услова рада и малих плата напуштају Србију и одлазе на рад у неке друге, нормалне земље. Ускоро становници Србије неће имати ни ко да их лечи, нити онога ко ће децу да им васпитава. Управо то и јесте прокламовани циљ ове власти: од становништва створити јефтину и неквалификовану радну снагу која неће доживети пензију.

Посао напуштају и припадници Војске Србије, јер од плата које добијају не могу ни да се прехране, а од њих се очекује да по потреби положе и свој живот за државу која их је одбацила. Осим што су им мале плате, већина професионалних војника нема више ни илузије да ће до краја свог радног века решити стамбено питање, а осим за кирије они од своје скромне плате издвајају и новац за храну у кантини касарне.

Тешко је рећи чија је трагедија већа, ако оне уопште и могу да се измере, да ли онога ко је цео свој радни век провео поштено радећи, а да у старости нема довољно пара за живот достојан човека, или онога ко ради вредно и поштено, а за свој рад не прима никакву плату, или мизерију мању од социјалне помоћи.

Просечна пензија у Србији износи 24.000 динара, али половина пензионера добија месечно само 14.000 динара. Ни када не би имали незапослене чланове породице које издржавају, пензионери од ових пара не би могли да живе.

Власт у свакој изборној кампањи најављује повећање пензија, односно враћање једног малог дела онога што је неуставном "Уредбом о привременом обрачуну исплате" од њих узела за све ове године.

Да би се створио привид „домаћинског" пословања актуелне Владе и приказао измишљени суфицит у буџету, стотине хиљада пензионера и чланова њихових породица које издржавају ускраћено је за укупно више стотина милиона евра. Од тих пара се, на другој страни, није побољшала финансијска ситуација никога, осим лопова на власти и њихових саучесника.

Сама Уредба прецизира како се, наводно, ради о „привременом" смањењу исплате раније обрачунатих пензија, тако да је јасно да се на овај начин терет реформи којих нема пребацује не само на леђа садашњих пензионера, већ и будућих генерација које ће ове дугове буџета морати да враћају. Тако је актуелна влада унесрећила не само данашње грађане Србије, већ и будуће генерације.

Пара би било довољно за све, када би власт престала да краде, али и када би спречавала приватне послодавце да отимају од радника. Највећи проблем, међутим, и јесте управо у потреби властодржаца да свом енормном богатству додају још неки милион евра, не водећи рачуна о томе колико ће грађана због тога умрети од глади.

Да би се платили већ поменути рекламни спотови на телевизијама, мора да се извуку милиони евра из државног буџета, пребаце на приватне рачуне и затим искористе за предизборни маркетинг. "Прање" буџетских пара се у последње време појачано врши преко такозваних „радова од јавног значаја" који се или никада не приведу крају, или су обављени тако лоше да у најскоријој будућности морају да се понове.

„Београд на води" би требало да буде приватни пројекат у који новац даје наводни страни „инвеститор", односно разбојнички клан породице Вучић. Уместо страног, прави инвеститори су сви грађани Србије који плаћају порез, јер се новац за изградњу "Београда на води" издваја из буџетских средстава „опраних" на другим пројектима.

Дневница обичног радника на градилишту две зграде које се граде у Савамали по договору износи 20 евра, док је мајсторима обећано између 35 и 45 евра дневно. Не постоје никакви писани уговори између фирми послодаваца и радника, већ само усмени договори. Нико од радника није пријављен, нити му се плаћају доприноси, а не исплаћују се ни плате.

Како смо сазнали од једног од подизвођача, који је из разумљивих разлога тражио да остане анониман, наводни страни „инвеститор" не уплаћује паре ни за раднике, али ни за искоришћени грађевински материјал.

Све те трошкове морају да сносе сами подизвођачи који, за узврат, добијају од Републике и града Београда средства за извођење других радова, као што су на пример рушење дела зграде генералштаба оштећене током НАТО агресије 1999. године, или реновирање Палате правде у Београду.

За те пројекте „од јавног значаја" они од државе добијају више пара него што ови радови заиста коштају, тако да се део буџетских средстава троши на наводно приватни пројекат наводног страног „инвеститора" у „Београду на води". Како предност у плаћању има грађевински материјал а не људи, радници месецима чекају на плату, а многи верују да је никада неће ни добити.

Управо овај пример јасно показује како се власт опходи са буџетским средствима која су јој поверена на чување. Порези и доприноси остају високи, давања најугроженијима из буџета су прескромна, ако их уопште и има, али се зато стотине милиона евра годишње из буџета пребацују у џепове малобројних на власти.

Поштеним радницима и пензионерима остаје да и даље гладују, да би неколико стотина лопова на самом врху имало на својим рачунима стотине милиона, а неки и више милијарди евра.

 

      А 1. Само за елиту

За обичне смртнике пара у нишком градском буџету има само повремено, али за истакнуте кадрове Српске напредне странке плате нису проблем. По информацијама Националне службе за запошљавање у овом граду од јуна 2016. до сада, само у ову институцију је примљено 16 нових запослених и то искључиво са списка чланова СНС-а и без икаквог јавног конкурса.

Посао је на овај начин добило пет "саветника за запошљавање", по један "саветник за запошљавање у Клубу за тражење посла", "саветник за запошљавање особа са инвалидитетом" и "саветник за каријерно информисање, евидентичар".

Посао је добио један возач, али и "организатор образовања одраслих" и "организатор програма запошљавања" и чак два "саветника за правну помоћ".

Поред Марка Рајића, доскорашњег портпарола градоначелника Ниша, и Вање Стојковић, секретарице једног од градских већника, у НСЗ су на овај начин запослене и још најмање две напредњачке функционерке – Александра Колунџић и Милена Бојић.

 

      А 2. Половина за Вучића

Финска компанија ПКЦ је за свој погон у Смедереву добила бесплатно земљиште са свим неопходним прикључцима и инфраструктурним објектима, али и саму зграду у коју се сместила прва производна хала. Укупна вредност овог поклона сиромашног града богатом „инвеститору" износила је десет милиона евра, за колико се Смедерево задужило код „Интеза банке", кредитом који ће отплаћивати наредне генерације, између осталих и сами радници запослени у погонима ПКЦ-а.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

GRCANJE NOVOKOMINTERNOVSKE ZAJEDNICE EVROPSKIH DRŽAVA: UMIRANJE EVROPSKE IDEJE KROZ SOCIJALNU NEPRAVDU….

17. марта 2017. Коментари су искључени

 

Evropska Unija je tvorevina koju je komplikovano održavati. Potrebno je mnogo znanja, novca i mnogo volje za redovno servisiranje, a onda stigne i vreme za generalnu. Unija liči na „mnogoljudni brak" u kojem svaka država-jedinka ima svoje kaprice.

Sve zemlje su ravnopravne, a istovremeno svaka je i mlada i mladoženja. Postoji realna opasnost da se uskoro neće znati ko koga. Situacija je poprimila alarmantne dimenzije jer ekonomije ne rade mnogo dobro. Kako rade daleko je to od „mnogo dobro". Evropa se nalazi u krizi.

Na ekonomskom planu veći deo kontinenta pati od niskog rasta, visoke stope nezaposlenosti i rastuće nejednakosti. Politički, širi se razočarenje u evropsko društvo, kao i domaće institucije i elite. Populizam desnice raste podstičući političku nestabilnost i neizvesnost dok istovremeno bledi relevantnost socijalne demokratije. Evropa, a i Evropska Unija, bazira se na socijalnom ugovoru, a takav ugovor nije u planovima rastućih populističkih snaga.

 

                  Milan Balinda

NASIM OCIMA PRIZELJKIVAN KRAJ EU

 

Ako se uklone skeptici, koji se pitaju da li Evropu uopšte vredi spasavati, mnogi ekonomisti, sociolozi i političari objašnjavajući šta se dogodilo sa Unijom indirektno, a poneko neposredno, ukazuju na „jedine" ili moguće korake koje bi trebalo preduzeti da bi se Evropa preporodila.

Ponovo preporodila po ko zna koji put. Beskrajna kriza iz 2008. uzrokuje težak rast, preteranu nezaposlenost i uvećanu nejednakost . Sve to proizvodi političku nestabilnost, što je i za očekivati jer oduvek je tako bilo.

Kada je nakon rata stupio na delo Maršalov plan nije se radilo samo o ekonomiji i obnovi kontinenta, već i o političkim smernicama i odbrani od ekstremizma, fašističkog i komunističkog totalitarizma.

Iako je slabljenje socijalne demokratije i rast populizma znatno vidljiviji od početka poslednje krize, koreni toga dosežu još u sedamdesetim godinama prošlog veka. Tokom te dekade ekonomske i socijalno-kulturne promene počele su da pomeraju već ustanovljene političke šablone. Ekonomski, posleratni poredak počeo je da gubi energiju i mešavina nezaposlenosti i inflacije pogodila je Evropu. Ipak, tadašnje demokratske države imale su planove da zaštite građane od nevolja koje je donosio uvek-promenljivi kapitalizam.

Tokom decenija nakon Drugog svetskog rata levi-centar i socijaldemokratske partije nudile su atraktivna rešenja za ekonomske i socijalne izazove koji su stajali pred evropskim demokratijama. Obećavali su građanima ekonomski poredak koji niti je brisao kapitalizam (što su mnogi na krajnjoj levici priželjkivali), niti je kapitalizmu davao odrešene ruke.

Građani su uživali beneficije kapitalističkog ekonomskog dinamizma i inovacija, kao i štit protiv destruktivnih snaga tog istog kapitalizma. Taj politički centar takođe je promovisao socijalnu solidarnost i osećaj nacionalnog učinka: socijalna država će zaštititi zdravlje i blagostanje svih građana, a vlada će raditi za dobrobit nacije.

U poslednjoj deceniji ili dve socijalna demokratija više nema odgovarajućih odgovora na novonastale promene i krize. Za mnoge glasače tradicionalne levice najatraktivnije alternative došle su s populističke krajnje desnice koja je ponudila jednostavna i veoma jasna rešenja za građanske ekonomske i socijalne strahove.

Problem je to što populisti jedno pričaju, a kada stupe na vlast postižu katastrofalne rezultate. Krajnja desnica je takođe ponudila i krivca za loše stanjeimigraciju. Levi centar nije mogao do sada da se odupre desnici jer nemaju ništa da ponude. Ne može se pobediti nešto ni sa čim.

Međutim, Janis Varufakis, bivši ministar grčkih finansija ponudio je Nju dil za koji tvrdi da bi mogao da spase Evropu. Kaže da jednostavno rečeno moramo da se upitamo zašto evropska ideja umire? Tvrdi da je odgovor jasan: nezaposlenost i unutar-evropska migracija.

„Ogromna većina Grka, Bugara i Španaca ne odlaze u Britaniju ili Nemačku zbog klime; sele se jer moraju", objašnjava Varufakis. Njegov stav je da ni jedna evropska nacija ne može suštinski da napreduje ukoliko je Evropa u kandžama depresije. Potom, da svaka država mora da napreduje istovremeno da bi celoj evropskoj zajednici bilo bolje.

Naveo je da bi evropski Nju dil morao da pet preciznih ciljeva koje bi morali da se ostvare pod sadašnjim ugovorima i to bez nove centralizacije moći u Briselu i daljeg gubljenja suvereniteta država članica. Po njemu ti ciljevi bi bili: 1) Masovne zelene investicije; 2) Garantovano trajno zaposlenje; 3) Osnivanje fonda protiv siromaštva; 4) Univerzalna osnovna dividenda na osnovu socijalizacije rastućeg dela kapitala i 5) Zaštita od iseljenja iz stana ili kuće, garancija da svaki građanin EU ima pravo na dostojan stambeni prostor.

To bi bilo u najkraćim mogućim crtama Varufakisov Nju dil za evropske probleme. A da li bi vlade mogle da investiraju i da se na taj način otvore nova radna mesta? Izgleda da to ne bi bilo dovoljno za rešavanje svih suštinskih važnih problema. Naime, stopa nezaposlenosti polako opada u evropskim zemljama, a i u Sjedinjenim Državama, ali su mnogi radnici otkrili da pronašavši zaposlenje nisu rešili sve svoje probleme.

Od siromašnih nezaposlenih postali su siromašni zaposleni. Tržište rada je fragmentirano. Rascepalo se u dva segmenta – primarno i sekundarno tržište. Primarno se karakteriše po relativno visokim platama, mogućnostima napretka u poslu i stabilnim prospektima rada, dok su karakteristike kod sekundarnog niske nadnice, nestabilnost radnog mesta i manje mogućnosti za usavršavanje i napredak.

Ova dva segmenta oslikavaju rasnu, polnu i starosnu nejednakost. U sekundarnom tržištu rada dominiraju manjine, žene, imigranti i mladi. Tako podeljeno tržište rada donosi mnoge rizike, a naročito u doba krize. Stvaraju se klase siromašnih radnika i onih bolje plaćenih.

Kada dođe do otpuštanja, oni koji su stalno zaposleni imaju veću pravnu zaštitu, dok sezonci plaćaju celokupan ceh loših ekonomskih perioda. To nije dobro za državu kao celini. Od krize iz 2008. jedino je pet evropskih zemalja uspelo da se vrati na stanje pre te krize. Radi se o Češkoj, Nemačkoj, Luksemburgu, Britaniji i Poljskoj.

I dok se evropsko tržište rada polako oporavlja, razlike se povećavaju između južne Evrope i ostatka Evropske Unije po pitanjima privremenog rada, ili nepunog radnog vremena i netipičnih zaposlenja. Zemlje u krizi su Španija, Italija, Bugarska, Rumunija i Grčka. Te se zemlje nalaze na dnu liste Indeksa socijalne pravde. Stručnjaci su primetili da u španskom sektoru građevinarstva sezonski radnici izgubili 35 odsto radnih mesta, a dok su stalno zaposleni imali realne nadnice uvećane za samo četiri odsto. Možda je u južnim zemljama Evrope najgore mladima.

U Grčkoj 49,9 odsto mladih je nezaposleno (2015.), u Španiji 44,4 odsto (2016.) i 40,3 u Italiji (2015.). U Grčkoj je situacija još komplikovanija jer tamo zbog mera štednje protestuju i policajci i vatrogasci. Demonstranti su se okupljali oko zgrade grčkog parlamenta sa transparentima i bakljama u rukama. Sindikat policije saopštio je da su višegodišnje mere štednje razlog što imaju zastarele sisteme komunikacije koje kriminalci s lakoćom prisluškuju kao da imaju i patrolna kola koja su „krntije".

Ciprasova vlada visi u vazduhu i sve je više poziva od strane građanstva koji traže nove izbore. Sa dugom koji se ne bi izbrisao, sa obavezama prema zajmodavcima, ni jedna grčka vlada, kolikogod da bude nova, nema šanse da nešto postigne bez strogih mera štednje koja ne samo da pogađaju obične Grke, već dovode u opasnost i opstanak države.

Nisu sve zemlje EU u istim problemima. Portugal je u dugovima i sprovodi oštre mere štednje, ali je za sada situacija mnogo mirnije od one u Grčkoj. Španija nema toliki problem duga, ali ima ogromni stepen nezaposlenosti. Što se Italije tiče, tamo je sve komplikovanije i stiče se utisak da niko ne sme ni da krene u rešavanje problema da se ne bi pokrenula lavina bankrota banaka koje su u ogromnim dugovima. Za sada se italijanski problemi guraju pod tepih, ali su vanredni izbori u ovoj godini veoma mogući. Izbori su izvesni u Holandiji i zakazani su za sledeću nedelju, za 15. mart.

Najveći favorit da na njima pobedi je Gert Vilders iz Partije za slobodu (PVV). Tako je makar izgledalo krajem februara. Ukoliko Vilder pobedi ne bi mogao da sastavi vladu bez koalicionih partnera i tu nastaju problemi. Sve ostale partije odbile su da sa njim prave koaliciju gnušajući se Vilderovih desničarskih i rasističkih stavova.

Vilderova majka, čoveka belog tena, je iz Indonezije, zemlje sa najvećim brojem muslimanskog stanovništva. Vilder je već odgovarao pred sudom zbog svojih rasističkih i anti-muslimanski pretnji u prošlosti. Proglašen je krivim prošlog 9. decembra. Njegov politički program za ove izbore još više ga je odvojio od ostalih vodećih partija. Njegovi predlozi u konfliktu su sa međunarodnim zakonima i holandskim Ustavom. Predviđa se da može da osvoji 35 mesta u Senatu, ali mu je za većinu potrebno 76.

Izbori ove godine vodiće se i u teškoj kategoriji: Francuskoj i Nemačkoj. U Nemačkoj kandidat desnog centra (Demohrišćanske partije) i zvanično je i aktuelna kancelarka Angela Merkel. Protivnik joj je sadašnji koalicioni partner iz Socijaldemokratske stranke, Martin Šulc. Izbori su zakazani za septembar, ali se već sada Šulcovo ime pominje u nekoliko afera. Naime, Kancelarija EU za borbu protiv prevara mogla bi da pokrene istragu protiv njega zbog podataka da je, tokom vremena kada je bio na čelu Evropskog parlamenta, davao beneficije svojim saradnicima.

Nemački list Špigl je objavio da je Šulc tražio povlašćene uslove za svog bliskog saradnika Markusa Engelsa, koji je u ovom trenutku šef njegove izborne kampanje. Takođe, navodno je Šulc u avgustu 2015. godine pokušao da pomogne i drugim saradnicima da se domognu različitih beneficija, navodi Špigl.

Angela Merkel pored Martina Šulca ima protivnika i u desničarskim partijama Nacionalni front i Alternativa za Nemačku. Mada pobede ove dve partije nisu moguće na ovogodišnjim nemačkim izborima, sigurno je da će one uvećati svoju glasačku bazu. Neće dobiti na izborima, ali će promovisati svoje stavove i uz to osvojiti srca i svest mnogih Nemaca.

Politika je, uglavnom, rat rečima. Reči opisuju ideje, ali u politici mogu biti – samo reči. E, u tom ratu rečima u Evropi za sada pobeđuje krajnja desnica. Neki „mudraci" tvrde da je preko noći veliki deo globalnih glasača izgubio kapacitet razmišljanja kada se o politici radi.

Ova tvrdnja leži na ideji da su do nedavno ljudi o politici odlučivali objektivno, mereći činjenice. To je mit. Veliki mit. Činjenice same po sebi oduvek su igrale sekundarnu ulogu u politici. Kad dođe do „dža ili bu", činjenice gube. Ne izgube protiv emocija. Ne izgube protiv laži. Ali izgube protiv takozvanih „ramova".

Jedan empirički primer šta se naziva „ramom": pojedinac odlučuje da se podlegne neophodnoj operaciji kada sazna da je uspeh operacije 90 odsto. Međutim, odbija kada shvati da je smrt moguća u 10 odsto slučajeva. Podaci su isti, ali „ram" posmatranja je različit.

Ramovi, ne činjenice, vladaju odlukama. U ovom trenutku, francuska i nemačka ekstremna desnica uveliko pobeđuje klasične partije kada se radi o promociji „ramova" koje objašnjavaju činjenice u korist njihovih političkih verovanja i ciljeva. Izbor reči je u toj bici veoma važan. Desnica opisuje dolazak imigranata kao „poplavu". To je dosta ilustrativno, a onda se to pretvara u „talase imigranata", pa „rastuća poplava" i na kraju imigranti postaju „cunami".

A šta se radi kad nadolazi talas poplave? Slažu se džakovi sa peskom i podupiru nasipi. To bi u slućaju izbeglica bila fizička zaštita granica. Ideja da se razmeste izbeglice širom Evrope i da im se obezbede skloništa nema težine kada nailazi „talas poplave". Osim toga, a u slućaju izbeglica, poplava se ne događa zato što oni beže od opasnosti, već se samo tako događa.

Radi se o ideološkim ramovima. U okviru tih i takvih ramova, jer druga strana ima svoje, vodiće se predizborna politička borba. Glasači će pomno pratiti i odlučivati koja im se „predstava" više dopada. S kojom se slažu i koju mogu lakše da shvate. Kako se pretpostavlja da krajnje desnice neće pobediti ni u Francuskoj ni u Nemačkoj, a da neće uspeti da oformi vladu ni u Holandiji, onda će na kraju ipak prevladati „ramovi" partija u centru političkog spektra.

Bilo socijaldemokrati, bilo demohrišćani. Njihova je priča o stalnom napretku, o pravdi i o slobodama. O budućnosti. Boljoj budućnosti. Desni centar objašnjava „pravdu" na svoj način, a levi na svoj. Oba bloka govore i o solidarnosti, ali iz nešto različitog ugla. Detalji ekonomskog plana su pomalo komplikovani, te se i oni stavljaju u „ramove" koji su lakši da se razumeju. Ko će pobediti, levi ili desni centar? To se ne zna.

Merkelova je bila favorit sa svojim demohrišćanima, ali ništa tu nije zagarantovano. Daleko od toga. Desni centar je vodio u Francuskoj, ali su nekoliko korupcijskih afera tu moguću pobedu poremetila. U Francuskoj je moguće da pobedi „treći put", tojest „centralni centar". Možda hoće, a možda i neće.

Početkom februara Njujork tajms objavljuje urednički članak pod naslovom „Seks i francuski izbori". Kako se Francuska sprema za predsedničke izbore u aprilu, a najverovatniji drugi krug u maju, čelu favorita iznenada se približio Emanuel Makron koji nema oformljenu političku partiju i koji kaže da je u centru. On je relativno mlad kandidat, ima 39 godina, ali je zato njegova supruga 24 godina starija.

On je mladolik i zgodan, a ona je veoma atraktivna. Dva puta su bili na naslovnoj strani Pari mača. Jedna scena kako se drže za ruke na plaži, a druga na jednoj zvaničnoj večeri. Kandidat Makron nema veliko političko iskustvo, ali je dve godine bio ministar ekonomije u socijalističkoj vladi Fransoa Olanda.

Po ispitivanjima javnog mnenja krajem februara je pretekao konzervativnog kandidata Fransoa Filona koga je pogodio skandal po kojem je on svojoj supruzi, rođenoj u Velsu, obezbedio dobro plaćeni posao u vladi, a da ona ništa nije radila. Skandal je nazvan „Penelope-kapija". Ankete takođe pokazuju da bi Markon lako u drugom krugu pobedio Marin Le Pen, kandidatkinju partije s krajnje desnice.

Ljubavna priča Makrona i Brižite Tronjo počela je pre mnogo godina kad je on još bio u srednjoj školi i kad mu je francuski jezik i književnost predavala profesorka Brižit, tada u braku i sa troje dece. Profesorka se konačno razvela i udala za svog bivšeg učenika 2007. godine.

U Francuskoj odnos između profesora i studenta, ali na fakultetu, nije ni retka ni pojava za osudu. Najvažnije je da Francuzi opraštaju i podržavaju sve odnose kada se radi o istinskoj ljubavi. Čini se da je to slučaj sa ovim parom, mada ima i onih koji tvrde da je Makron gej i da se samo prikrio u braku.

Ljubav je i glavna tema mnogih knjiga. Prošle jeseni glavni literarni događaj je bila knjiga od 1.276 strana po naslovu „Pisma Ani". Unutra su romantična pisma bivšeg francuskog predsednika Fransoa Miterana koji ih je slao svojoj dugogodišnjoj ljubavnici Ani Pinžo. Oni su se sreli kad je ona imala 19 godina, a on 45. U jednom pismu kaže: „Čini mi se da vodim ljubav s tobom bez prestanka još od onog 15. avgusta 1963!". To pismo je poslato sedam godina kasnije. Francuzi su takođe ponosni na to što ne morališu. Privatan život političara ne mora da sledi striktna pravila i niko ne očekuje da oni diskutuju o svom privatnom životu.

Marin Le Pen ima dva bivša muža i bilo joj je potrebno dosta godina da prizna da je u ljubavnoj vezi sa jednim sa vrha njene partije. A, kada je Makron prošlog novembra na televizije negirao da je gej i da vodi „dvostruki život", to nije bilo zbog njegove seksualne orijentacije, već da nije lažov. Optužba da je gej implicirala je da njegov ljubavni odnos sa suprugom nije realan i da je lažljiv. Lažljivost se osuđuje u Francuskoj, naročiti ako neko hoće da bude predsednik.

Marin Le Pen ima probleme druge vrste. Nju ispituju za prevaru. Ukoliko su optužbe tačne, vođa Nacionalnog fronta varala je Evropski parlament izmišljajući troškove. Tražila je platu za svog telohranitelja i njenog partijskog političkog saradnika za posao koji nisu radili.

To je dosta čudno uzevši u obzir samu činjenicu da je Nacionalni front protiv evropskih institucija i same Evropske Unije. Međutim, njena stranka, kao i druge evropske partije krajnje desnice kandiduju se na izborima za Evropski parlament da bi zadobili politički položaj i novac. Glasači ne uzimaju mnogo ozbiljno Evropski parlament i mali broj njih izađe na izbore za to telo. Politički komentatori te izbore nazivaju „izborima drugog reda".

Na taj način desničarske partije lakše zadobiju poslanička mesta, a kako uglavnom nemaju dovoljno novca, evropske plate im veoma dobro legnu. Kada je Nacionalni front dobio jednu trećinu francuskih poslaničkih mesta na izborima iz 2014. godine, to je poslalo talas iznenađenja širom Evropske Unije.

Partije koje se izbore za poslanička mesta imaju pristup evropskim fondovima. U teoriji novac bi trebalo da ide za troškove vezane za rad Evropskog parlamenta, kao zapošljavanje asistenata izabranim poslanicima, ali u praksi ne praktikuje se mnogo nadgledanja kako se novac troši. To je ono što je uvuklo Nacionalni front u probleme jer je Le Pen plaćala svojim ljudima koji nisu radili posao u skladu kako je ona to deklarisala. I drugi parlamentarci Nacionalnog fronta optuženi su za isti prekršaj. Ko zna koji će još skandali da se izrode do izbora za predsednika Francuske!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MODERNO ROPSTVO KAO NESLAVAN REZULTAT DRŽAVE – USPON SRPSKOG RADNIČKOG ROPSTVA!??

12. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Robovlasništvo je zvanično ukinuto, ali izgleda da ono uprkos tome i dalje postoji u našoj državi. Skoro 0,5 odsto stanovnika je u statusu klasičnih robova, ali ako se kao kriterijum primenjuje i kršenje međunarodnih konvencija kojima je Srbija pristupila, onda je situacija mnogo gora.

Umesto da se protiv toga bori, aktuelna vlast planira ponovno uvođenje javnih ili državnih robova, koji su nestali još sa padom Rimskog carstva.

 

                           Igor Milanović

SRPSKO RADNICKO ROPSTVO2

 

Australijska fondacija „Hodaj slobodno" („Walk Free" Foundation)  nedavno je objavila rezultate svog istraživanja o broju robova na svetu. Na planeti, po proceni pomenute organizacije, danas u ropstvu živi više od 45 miliona ljudi!

Kriterijumi Fondacije za određivanje ropstva jesu: prinudni rad, trgovina ljudima, dužničko ropstvo, prisilni brak i komercijalno seksualno iskorišćavanje.

Po ovim kriterijumima, u Srbiji živi 28.700 robova, što čini 0,404 odsto ukupnog stanovništva. Zahvaljujući ovom rezultatu, Srbija je stavljena na 32. mesto svetske liste, od 187 država. Na istom mestu se nalaze Hrvatska, Crna Gora, Bugarska, Grčka i 16 ostalih država.

Nešto goru poziciju iz regiona imaju Makedonija (18. mesto sa 0,639 odsto) i Bosna i Hercegovina (25. mesto sa 0,467 odsto). Budući da kriterijumi fondacije „Hodaj slobodno" ne obuhvataju oblike pokornosti u kojima nema primene ili pretnje silom, Srbija je prošla relativno dobro.

Da su obuhvaćeni svi oni koji moraju da rade za platu nižu od zagarantovanog minimalca (koji ni sam nije dovoljan za život), kao i oni koje poslodavac uopšte ne plaća, ova država bi se nalazila na samom vrhu ove neslavne liste.

Kraljevina Jugoslavija je još 1932. godine prihvatila i usvojila Konvenciju broj 30 Međunarodne organizacije rada u čijem se članu 2 stav 1 daje sledeća definicija: „Prinudni ili obavezni rad označavaće svaki rad ili uslugu koji se zahteva od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koji se to lice nije ponudilo dobrovoljno".

Današnja Republika Srbija je pravni naslednik Kraljevine Jugoslavije, a u međuvremenu su donete nove konvencije koje regulišu ovu materiju i koje su još preciznije i pružaju dodatnu zaštitu radnika. Tako preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1663, iz 2004. godine, utvrđuje da prinudni rad obuhvata svako nevoljno radno angažovanje lica uz fizičku ili psihičku pretnju, za koje se ne isplaćuje adekvatna zarada ili uopšte nije predviđena bilo kakva naknada.

Po ovom stavu, na koji se redovno poziva Evropski sud za ljudska prava, bar trećina zaposlenih u Srbiji se nalazi u ropstvu sličnom prinudnom radu.

Za razliku od mnogih drugih, posebno evropskih zemalja, Srbija se uopšte ne trudi da smanji broj sopstvenih građana koji su dospeli u moderno ropstvo. Rad za ponižavajuće nisku platu ili bez ikakve plate, kao i rad u nehumanim uslovima moraju da se smatraju jednim od oblika robovlasništva, pogotovo što zbog visoke stope nezaposlenosti radnici najčešće nemaju alternativu. Umesto da suzbija takve pojave, aktuelna vlast pospešuje razvoj robovlasništva i samo se povremeno, kampanjski bori protiv onih oblika koji obuhvataju primenu klasičnog nasilja.

Prošlogodišnji izveštaj Stejt Departmenta je konstatovao da „…Vlada Srbije ne ispunjava u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima".

Srbija je 22. marta 2005. potpisala, a 14. septembra 2009. i ratifikovala Revidiranu Evropsku socijalnu povelju, čime je ona postala neposredno primenjiva u domaćem zakonodavstvu. Sve je to, međutim, ostalo mrtvo slovo na papiru.

Posle niza parcijalnih izveštaja Evropski komitet za socijalna prava Saveta Evrope izdao je u januaru 2015. svoj prvi kompletan izveštaj o stanju u Srbiji, koji je bio više nego poražavajući. Reakcija vlasti je pokazala da ona uopšte nije zainteresovana da popravi stanje.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je prvo slavodobitno obavestio javnost kako je u suštini zadovoljan izveštajem, jer je u njemu samo trećina domaćih odredbi proglašena neskladnim sa Poveljom. U stvarnosti, Komitet je od 22 kontrolisane odredbe samo tri proglasio usklađenim sa Poveljom, osam ih nije bilo u skladu, a za 11 Srbija protivno prihvaćenim obavezama nije dostavila dovoljno informacija, što se, takođe, smatra kršenjem Povelje.

Posle ovakvog objašnjenja dobijenog iz Komiteta, u javnosti se pojavio ministar za rad, socijalna, boračka i invalidska pitanja Aleksandar Vulin da brani svog gospodara i situaciju u Srbiji. Po Vulinovom mišljenju, Komitet je pogrešno uzeo da tumači odredbe starog, a ne novog Zakona o radu koji je, navodno, donet u međuvremenu!

Odgovorila mu je u pismenoj formi Nataša Nikolić iz fondacije „Centar za demokratiju", objašnjavajući neupućenom ministru da ne postoje dva Zakona o radu („stari" i „novi"), već samo jedan koji je na snazi od 2005. godine.

Izmene ovog zakona uopšte nisu uzele u obzir obaveze preuzete potpisivanjem Povelje, što je Komitet nesporno utvrdio. Ni Vučić, a ni Vulin se posle ovoga nisu više javljali za reč, jer je u Srbiji umesto zataškavanja krenula akcija opstrukcije Povelje.

Početkom februara 2015. Komitet za ljudska prava Saveta Evrope je sproveo jednu anketu u Srbiji koja je pokazala da samo jedan jedini srpski sindikat priznaje da zna za postojanje ovog komiteta u Strazburu. Svi ostali sindikati su tvrdili kako o tome nemaju pojma, kao ni o tome da se Povelja ne samo direktno primenjuje u Srbiji, već da za zaštitu svojih prava Komitetu direktno mogu da se obrate svi državljani Srbije koji smatraju da im je ugroženo neko od socijalnih prava i to (pod određenim okolnostima) još i pre okončanja sudskog postupka u Srbiji.

Do tog trenutka, uprkos činjenici da je Povelja u Srbiji bila prihvaćena skoro pet i po godina ranije, Komitetu u Strazburu nije stigla ni jedna jedina tužba iz Srbije. Kako je pokazalo jedno kasnije istraživanje, pojedinim radnicima su sami sindikalni lideri sugerisali da se ne obraćaju Komitetu, lažući ih da će od toga imati više štete nego koristi.

Pošto nema saznanja o pojedinačnim i konkretnim kršenjima prava iz Povelje, Komitet za socijalna prava Saveta Evrope može da sudi samo o opštem stanju u Srbiji. U svom izveštaju iz 2014. Komitet je kritikovao važeću zakonsku regulativu o sindikalnom organizovanju, tvrdeći kako ista nije u duhu proklamovane slobode udruživanja. Slično je i sa ostalim zakonima koji su nadzirani, a o kojima je Srbija dostavila dovoljno podataka. Posebno se redovno kritikuju nedostaci u pravima na rad u bezbednim i zdravim uslovima, pravu na socijalnu sigurnost i pravu na medicinsku i socijalnu pomoć.

Po poslednjim zvaničnim podacima socijalnu pomoć u Srbiji prima svega oko 250.000 ljudi, od kojih je oko 100.000 radno nesposobno. Država smatra kako im je za preživljavanje dovoljno 7.800 dinara mesečno i to ne svakog meseca, jer je dobijanje socijalne pomoći ograničeno na devet meseci u godini. Poboljšanje u ovom segmentu nije u planu, ali jeste pogoršanje i to u vidu prisilnog rada.

Aktuelna vlast do sada nije zvanično odustala od najavljivane i od Aleksandra Vulina priželjkivane izmene Zakona o socijalnoj zaštiti  kojom bi se uvela obaveza besplatnog rada za sve koji dobijaju neki vid socijalne pomoći, iako bi to značilo ponovno uvođenje državnih robova, kojih zvanično nema još od antičkih vremena.

Konačno, najviše poražava zaključak iz studije Fondacije „Hodaj slobodno", kojim se tvrdi kako je generator daljeg pogoršanja stanja u Srbiji nedostatak civilne i političke zaštite. Na šta posebno utiču nedostatak poverenja u pravosuđe, kao i politička nestabilnost.

 

    A 1. Srpsko roblje i u Sloveniji

Marta meseca ove godine, iznenadna kontrola slovenačkih poreskih i finansijskih inspektora u firmi "Marof Trade",  došla je do šokantnih otkrića o teškim kršenjima ljudskih i radnih prava ilegalno zaposlenih radnika iz Srbije i drugih balkanskih država koji su radili u drvnoj industriji, sa svim elementima robovskog rada.

Ministarstvo finansija Slovenije je objavilo tim povodom: "…U akciji je potvrđena sumnja u kršenje poreskih propisa i propisa sa područja zapošljavanja koji zabranjuju rad na crno, osnovnih prava radnika kao i sumnja u trgovinu ljudima".

Međutim, mediji su objavili da je kompanija zapošljavala desetine stranih radnika koji su radili i do 15 sati dnevno, bez redovnog odmora vikendom, a spavali su u iznajmljenim, skučenim i neprikladnim prostorijama, "na smene", jer su dva radnika delila jedan krevet.

Na ruke su dobijali tako malu platu da njom nisu mogli da plate ni kartu za povratak kućama pa su mnogo od njih ostali da robuju, stideći se povratka u zavičaj. Lokalno stanovništvo je znalo za ove robove, ali su svi ćutali o tome dok se neko nije okuražio i sve prijavio nadležnim inspekcijama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BELO ROBLJE: STRANE FIRME KAO RADNI LOGORI SA CENOM RADA ZA GOLO PREŽIVLJAVANJE U SRBIJI!??

25. октобра 2016. 1 коментар

 

Mada su radnici u Srbiji već odavno pretvoreni u belo roblje, Vučiću je i to malo, pa je napao žene u Srbiji da izbegavaju posao. Pod najsurovijim uslovima radnici u Srbiji rade i kada su bolesni, pred gazdama moraju da kleče, ne smeju da idu u toalet, nemaju šta da jedu, a većina njih za sva ta ponižavanja ne prima nikakvu platu.

Za samo 20.000 evra svaki strani "investitor" može da se zaštiti od poseta inspekcije rada.

 

                     Milan Malenović, Predrag Popović

LENJ NAROD ILI BELO ROBLJE1

 

Predsednik srpske Vlade Aleksandar Vučić tvrdi kako je ovaj narod lenj i ne želi da radi, već radije sedi kod kuće i "uživa" u socijalnoj pomoći.

Istina je sasvim drugačija: narod u Srbiji najčešće nema gde da radi, a ako i nađe radno mesto, velika je verovatnoća da uopšte neće dobiti platu ili će polovinu iste morati da vrati gazdi.

U Futogu, u jednoj prodavnici lanca „Idea" hrvatskog tajkuna Ivice Todorića radi žena koja očigledno ne može da se kreće bez pomagala. U jednoj ruci drži štap, a u drugoj robu koju prenosi sa jednog kraja prodavnice na drugi i slaže po rafovima.

Ima nekoliko dijagnoza i mišljenja lekara specijalista da nije u stanju da radi, što je i više nego očigledno, ali su joj na lekarskoj komisiji PIO Fonda rekli da, ako ne može da radi, da otkaz i ostane kod kuće primajući mizernu socijalnu pomoć.

Nesrećnoj ženi je bedna plata koju teškom mukom zarađuje u prodavnici jedini izvor prihoda, i zato nije u stanju da sakupi dovoljno para koliko očekuju članovi komisije PIO da bi je poslali u invalidsku penziju.

Nemačka firma „Leoni" je u okolini Niša otvorila svoju fabriku u kojoj zapošljava radnike za platu nižu od socijalne pomoći – svega 5.800 dinara mesečno. Ovo je, navodno, omogućeno posebnim ugovorom sa čelnicima opštine Doljevac, koja nije imala dovoljno para za sve što je strani „investitor" tražio, pa je pristala na ovakvo izrabljivanje stanovništva. Istini za volju, radnici za ovu platu rade „samo" prva tri meseca. Republika Srbija je za izgradnju pomenute fabrike dala „podsticaj" u visini od 7.000 evra za svako novo radno mesto.

U „Juru",  u kojoj se radnici klanjaju pred svojim poslodavcem, inspekcija može da dođe samo kada posle prethodne najave dobije dozvolu. Razlog za ovo je taj što je preduzeće svojevremeno „doniralo" dva automobila vrednosti preko 30.000 evra Ministarstvu rada i to upravo za potrebe inspekcije rada. U "Juri" su demantovali da radnici moraju da nose pelene za odrasle.

Ova južnokorejska kompanija insistira na tipskom ugovoru o radu (koji je od strane poslovodstva proglašen „poslovnom tajnom" i radnicima je pod pretnjom otkaza zabranjeno da ga pokazuju u javnosti) u kome nema ni jednog jedinog slova koje radnika obaveštava o njegovom pravu da se sindikalno organizuje. U "Juri" nema sindikalnih organizacija, tako da poslovodstvo može da radi šta hoće sa radnicima koji su mu prepušteni na milost i nemilost.

Leskovačko „Zdravlje" je izuzeto iz plana rada inspekcije rada zato što je lokalnoj samoupravi dalo „donaciju" u vrednosti od 2,5 miliona dinara koja je potrošena na krajnje sumnjiv način.

Nemačka kompanija „Falke" je uz pomoć programa SIEPA-e otvorila pogon u Srbiji koji stoji pod direktnom zaštitom nemačke ambasade, tako da ovdašnje inspekcije mogu da ga obiđu tek pošto nakon najave kontrole za to dobiju i dozvolu. U pogonu se dnevno proizvede nekoliko hiljada pari čarapa, od kojih mnoge u prodavnicama na Zapadu koštaju više nego što iznosi dnevnica radnika u Srbiji koji ih je napravio.

Zvanična statistika tvrdi kako oko 30.000 radnika u Srbiji za svoj rad ne prima nikakvu platu, dok isto toliko prima manje od zagarantovanog minimalca. Realna slika je još gora, jer veliki broj onih koji zvanično primaju više od minimalne plate, razliku moraju u kešu da vrate poslodavcima.

Takođe, neprimećeni u ovoj statistici ostaju i oni radnici koji su posao našli preko neke od mnogobrojnih agencija za posredovanje u zapošljavanju, odnosno, kako se to danas popularno zove, za lizing radnika.

Radnik je, zvanično, zaposlen u agenciji, ali faktički radi u preduzeću koje ga je iznajmilo. Zaposleni na svom radnom mestu ne ostvaruje nikakva prava, jer se agencija brani da on ne radi kod nje, dok preduzeće ukazuje na činjenicu da ono sa radnikom nema nikakve ugovorne obaveze, već sa agencijom.

Najmanje 10 odsto plate ovako zaposlenog radnika ide agenciji, ali su česti slučajevi da ta provizija iznosi trećinu, pa čak i polovinu plate. Tako se u zvaničnoj statistici pojavljuje mesečna plata od 50.000 dinara, dok radnik u stvarnosti dobije samo 25.000 dinara.

Vučićev cenovnik: Bajatović skuplji od 155 majki

Srbi su lenj narod, bez preduzetničkog duha, spavaju do 10,30, a onda na Fejsbuku i Tviteru šire patološku mržnju, najgori su ološ i šljam – tvrdi vladar bez ijednog dana radnog staža mimo politike, koji je sve što ima stekao širenjem mržnje.

Kao radikal, Aleksandar Vučić je, zastupajući teorije krvi i tla, vređao pripadnike drugih nacija i religija, a sad, kao evroatlantski fanatik, jednako strasno udara po svima. Sad se ostrvio i na žene.

Ne, ne smetaju mu gologuze silikonske starlete, ali parazitiranje na budžetu optužuje majke.

Srbija za socijalna davanja izdvaja mnogo više nego druge zemlje. Ima i onih žena koje stvarno zaslužuju socijalnu pomoć, ali i onih koje mogu konju rep da iščupaju i neće da rade. Uzme za jedno dete 4.500 dinara i za drugo 11.000 i eto minimalne plate, pa što da radi – rekao je predsednik Vlade Republike Srbije.

Vučićev ispad ne samo što je neuporedivo sramniji od seksističkog kretenluka Bratislava Gašića, nego razotkriva njegovo patološko licemerje. Državni budžet, tobož, štiti od pohlepnih i lenjih porodilja, koje za dvoje dece uzimaju po 15.000 dinara mesečno, a ne vidi i ne mari za astronomske cifre koje se slivaju u džepove politički podobnih pojedinaca.

Danica Drašković, supruga Vuka Draškovića, Vučićevog koalicionog partnera, mesečno prima 846.000 dinara. Goran Knežević, naprednjački gospodar Zrenjanina i Banata, dobija 1.169.920, a socijalista Dušan Bajatović čak 2.331.816. dinara. Ukupno, samo njih troje, po raznim osnovama, Srbiju koštaju 4.347.734 dinara, dakle 290 mesečnih izdataka za majke sa dvoje dece.

Vučić ima pravo da, po svojoj volji, utvrđuje cenovnik dece i majki. S druge strane, normalni građani Srbije imaju obavezu da procene koliko će ih koštati Vučić, njegovi kumovi Stefanović, Petrović, Panić, pa bata Andrej, pobratim Zvonko i ostali pripadnici naprednjačkog kartela.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SUROVO UBIJANJE DRŽAVE I NARODA SRBIJE, DO NJIHOVOG PONIŽENJA I PROPADANJA…

2. марта 2016. Коментари су искључени

 

Nad Srbijom se nadvilo strašno ludilo Aleksandra Vučića, koje slepo prate njegovi mediji. Tako je nedavno objavljena i ovakva vest: "…Danas je Vučić otvorio regionalni pogon za sokove, koka-kole, koji će da zapošljava 80 radnika". A, prethodno je zatvoren takav pogon u Subotici za 70 radnika!

Reč je, dakle, o potpuno stranoj kompaniji. Ako nekim čudom još malo potraje, nije daleko dan kad će otvarati i javne toalete, samo ako im je stranac vlasnik. Nasilje koje ovaj suludi čovek vrši preko svih medija, kult ličnosti koji silom pokušava da uspostavi, dostigao je, zaista, svoj vrhunac. Batina koja kruži Srbijom, iz Vlade je izašla. Smrt se valja Srbijom koja je okupirana od strane NATO alijanse, nemačke obaveštajne službe i arapskih šeika i islamista.

 

                        Goran Mitrović

PONIZENJE I PROPADANJE

 

Američki filmovi su često surovo realni kada opisuju događaje iz nacionalne istorije. U filmu "Odrastanje Malog Drveta", prikazan je život dečaka koji raste uz dedu belca i baku Indijanku, i od njih uči lekcije iz života.

Dok odrasta u vrletima, prijatelj porodice, Džon Vrba ga uči da sazna ko su njegovi preci. I pripoveda mu kako su beli američki vojnici odveli Indijance u rezervat. Indijanci su, na put bez povrataka, krenuli peške.

Pored njih su jahali vojnici na konjima, s puškama na gotovs. Put je bio dug. Prvo su počeli da padaju starci i deca. Vojnici su Indijancima dozvoljavali da zastanu i da sahrane mrtve. Posle im se žurilo i nisu dozvoljavali sahrane.

Džon Vrba pripoveda dečaku, kome su deda i baka dali ime Malo Drvo, da su Kočizi potom, da mrtve ne bi ostavljali lešinarima, nastavili da hodaju i da ih nose na leđima. Muž je nosio mrtvu ženu, brat mrtvu sestru.

Pored puta, kojim su ih sprovodili surovi američki vojnici, stajali su beli ljudi. Nemo su posmatrali ovaj jeziv prizor, a Džon Vrba priča Malom Drvetu da je video mnogo belih ljudi kako naglas plaču, postiđeni prizorom svojih sunarodnika.

Neki Indijanci, mahom još dečaci, kojima još nije ponestalo snage, nisu želeli da ih odvedu u tor i pokušali su da pobegnu. Neke od njih, vojnici ni rafalnim pucnjima nisu uspeli da pokose, i utekli su u šume. Vratili su se na svoja ognjišta.

Put kojim su Indijanci odvedeni u rezervat nazvali su Put suza.

Sudbina Indijanaca nam je poznata.A i naša, sva je prilika, nije bolja.

Nad Srbijom se nadvilo strašno ludilo Aleksandra Vučića, koje slepo prate njegovi mediji. Tako je nedavno objavljena i ovakva vest: "…Danas je Vučić otvorio regionalni pogon za sokove, koka-kole, koji će da zapošljava 80 radnika".

A, prethodno je zatvoren takav pogon u Subotici za 70 radnika! Reč je, dakle, o potpuno stranoj kompaniji. Ako nekim čudom još malo potraje, nije daleko dan kad će otvarati i javne toalete, samo ako im je stranac vlasnik. Nasilje koje ovaj suludi čovek vrši preko svih medija, kult ličnosti koji silom pokušava da uspostavi, dostigao je, zaista, svoj vrhunac. Batina koja kruži Srbijom, iz Vlade je izašla.

Prema istraživanjima OEBS-a, stepen zastrašivanja građana koje dolazi iz svih centara moći kojima Vučić raspolaže, dostigao je krajnju tačku. To znači da je ogoljena diktatura na sceni i da joj se bliži kraj.

Prepadni bataljoni Srpske napredne stranke, već se spremaju da vrše zastrašivanje i nasilje na onim biračkim mestima gde je procenjeno da Vođa "loše stoji". Imaju i dovoljno iskustva. Od 2012. godine pa sve do danas, pokazali su se vrlo efikasnim u prebijanju političkih protivnika, ucenama, pa čak i diverzijama (napadima na imovinu, pokretnu u i nepokretnu).

Vučićev režim surovo se poigrava i sa korisnicima centara za socijalnu pomoć. Da bi neko dobio novčanu pomoć od najviše 15.000 dinara, mora da skupi toliko dokumentacije da je suočen sa nemogućom misijom.

Naravno, svaki od tih dokumenata košta. A dokumente sakupljaju stariji, bolesni, nepismeni, dezorjentisana lica. Kad jednom ipak nekako stignu do prilike da predaju dokumentaciju, u centrima za socijalni rad ih doslovno šutiraju.

Socijalna pomoć se u Srbiji prima samo devet meseci u jednoj godini: Tri meseca treba preživeti, da bi se obnovio zahtev, odvojile pare za dokumentaciju, iznova, a onda se čeka nekoliko meseci dok centri za socijalni rad ponovo ne donesu rešenje. Tretiranje onih koji dobijaju socijalnu pomoć od službenika centara za socijalni rad je slična onima koji su imali logoraši u nacističkim logorima smrti.

Naprednjački režim, pred izbore, širi propagandu o socijalnim davanjima, pa centri dobijaju zadatak da na taj način obezbede glasače. Diktatorska narav Vučićevog režima vidi se i po narodnim kuhinjama. Mada je režim naredio ukidanje ovih tužnih "institucija", pred izbore propaganda kaže: biće narodnih kuhinja! Biće i još više gladnih! Udarac koji su doživeli penzioneri, predstavlja tipičnu diktatorsku diverziju na stečena prava.

U Vučićevoj autokratskoj jazbini, dve trećine penzionerskog budžeta uzimaju privatni izvršitelji. Žrtve su oni sa najmanjim penzijama. Cilj je postignut: strah, stresovi i glad doveli su do toga da je tempo izumiranja zastrašujući.

Javna i komunalna preduzeća, preko izvršitelja, bez prava na žalbu, naplaćuju komunalno-stambene usluge, grejanje, gas, struju, te-ve pretplatu, sudske takse. Penzionerima se oduzimaju dve trećine penzije, tako da nekoliko stotina hiljada penzionera živi mesečno sa preostalih 6.000 dinara, ili 50 evra mesečno!

Od tih para moraju da plaćaju i zdravstvene usluge, lekove, posete zubarima…

Da li je moguće preživeti sa 100 evra mesečno, u zemlji u kojoj je hrana skuplja nego u Nemačkoj, a lošijeg je kvaliteta nego i u bilo kojoj afričkoj državi?

Do koje granice ide divljaštvo Vučićeve vladavine, govori i podatak da su tokom prošle godine zabeleženi slučajevi da su čak i osobe koje primaju socijalnu pomoć uplaćivale strankama donacije!

Kako je moguće da najsiromašniji građani uplaćuju "pomoć političkim partijama"? Tako što se stranke i njihove vođe "staraju" da nijedan siromah ne može dobiti pomoć dok ne plati reket onome ko mu je to omogućio. Dakle, strankama na vlasti!

Socijalna pomoć u Srbiji iznosi od 7.789 dinara do 17.738 dinara. Ali, pojavile su se uplate i po 50.000 dinara, pa postaje jasno da su ovi gladni mučenici postali "medijumi" preko kojih vlastodršci peru pare i finansiraju sebe i svoje potrebe.

Sela su takođe napadnuta. Seljacima, uglavnom staračkim domaćinstvima, oduzma se zemlja, radi naplate poreza, pleni se stoka, poljoprivredne mašine. Svaki građanin je napadnut. Svaki građanin u Srbiji je pod okupacijom. Država sve uzima, otima. I preti.

Ukidaju se subvencije proizvođačima mleka, stočarima, paorima. Utire se put da im zemlju otmu arapski prijatelji Aleksandra Vučića. Na njoj će raditi emigranti, ili srpski građani, kao arapske sluge.

Vučićeva mafija je primila novac od nemačkog proizvođača mesa Tenisa, kome sada utire put da zgazi srpske seljake, isprazni njihove obore, i da Srbiji prodaje otpadno meso. A već smo otrovani.

Proizvođači hrane i trgovinski lanci Tempo, Idea, Maxi, Matijević, Karneks već godinama prodaju meso najlošijeg kvaliteta, često opasno po zdravlje. Umesto da mesne prerađevinine, kojima je istekao rok, uništavaju, za velike pare, u svojim zemljama, izvoze ih evropske kompanije u Srbiji, i truju, i onako otrovane građane.

U Srbiji se umire, kao za vreme epidemija u velikim ratovima i nesrećama.

Farmakomafija prodaje neispitane lekove, i na srpskim građanima se vrše besplatni eksperimenti. Gori od onih u Indiji, gde je jeftin ljudski život, ali pored velike smrtnosti veliki je i priraštaj.

Zdravstvene usluge u državnim bolnicama, domovima zdravlja i institutima danas su na nivou od pre pedeset godina!

Vučićeve “velike investicije“ se gase, pred našim očima. Iz budžeta Srbije, koji se puni otimanjem penzija, plata, porezima i uzimanjem kredita, u smederevskoj Železari su, dolaskom DOS-a, godinama pretapani srpski tenkovi, haubice, topovi, pontonski mostovi…

Vojska je morala toga da se oslobodi, pod oružanom pretnjom iz Vašingtona. Kada su opljačkali sve što se opljačkati može, Amerikanci su ostavili Železaru Vučićevoj vladi  . Onda je on ponudio da se u smederevskim pećima spali evropski nukelarni otpad, uglavnom iz Nemačke, odvojene su pare iz budžeta, i otrovan je jedan grad na Dunavu, a verovatno i okolni Požarevac, Možda i Beograd!

Gašenje Železare u Smederevu je izvesno. Parama iz mršavog srpskog budžeta finansirano je spaljivanje nemačkog nukleranog otpada. Otuda i velika ljubav šizofrenog Aleksandra Vučića prema kancelarki Merkel! Svaka srpska porodica morala bi učiti naslednike da moraju da je pronađu i osvete se za zločine koja je ova besprizorna žena učinila Srbiji.

Italijani se spremaju da odu iz Kragujevca. Gotovo je! Kraj. Istekao je ugovor, i Fiat se seli u druge zemlje. A Srbija je, svojim parama, finansirala italijansku kompaniju, napravila pristupne saobraćajnice, dala zemlju, podigla hale, i za svakog radnika, iz budžeta, platila Italijanima. Količina novca koju su dobili Dinkićevi i Vučićevi momci, a i njih dvojica, na ime provizije, je impresivna. Boli glava.

U basenu u Boru Vučić troši budžetske pare, bez ikakvog smisla. I u Boru spaljuju radioaktivni otpad. I kradu. Tu je i Anđelko, zvanični otac Aleksandrov, koji zgrće milione koje njegov sin iz budžeta daje ovom javnom preduzeću.

Srbija je najsiromašnija država u Evropi, ali iz svog budžeta plaća belosvetske kompanije da u Srbiji, o njenom trošku, otvaraju pogone. Vučić im javno nudi radnu snagu, koja po srpskim zakonima nema nikakva prava. Pravo belo roblje. Možeš da ga platiš, a i ne moraš. I premijer Vučić se time ponosi.

Pre Vučića srpsku armiju  razorio je ministar Dragan Šutanovac, nastavljajući plan svog kuma Borisa Tadića, koji je izabran za predsednika Srbije.

Danas srpsku policiju razara lažni doktor nauka Nebojša Stefanović, jedan iz korpusa tople braće. Njegova majka je ključni čovek u Agenciji za lekove, a pomaže joj i sin Nemanja, otac Branko je budža u Telekomu. Važno je Srbiju razoriti. Potpuno.

Potpisujući Zakon o saradnji sa NATO alijansom, predsednik Nikolić je potvrdio da Srbije više nema. Američki vojnici nekažnjeno mogu da uđu u sve javne objekte, u privatne stanove, da siluju, kidnapuju, da sruše… Moramo da gledamo i ćutimo.

A kako izgleda američka okupacija, Wikiliks je opisao u depešema i svedočenjima američkih vojnika, koji nisu mogli da očima gledaju zlodela svojih saboraca. Silovanje žena, muškaraca, dečaka, vešanje, šibanje, životinjsko iživljavanje, rušenje hramova, svetinja, pljačkanje svega što im pod ruku dođe. Gde američka čizma kroči, života više nema. To je najvarvarskija vojska u istoriji planete.

Donošenje ovog zakona Vučić je objasnio potrebom da ona zaštiti Srbe na Kosovu! Ej, zar smo svi ludi? Pa Kosovo je američki projekat  , ono je američka tvorevina, njen saveznik. Kako da zaštite Srbe od svojih saveznika?

Kada je američka administracija odlučila da se poigra na Balkanu, Srbija je precrtana iz zemljopisnih karata. Ono što nije uradio Hitler, ostvariće Ujka Sem! Srbija je najsurovije bombardovana, i to u ime “milosrdne zaštite Albanaca".

Onda je počelo komadanje. Okupirano je Kosovo i Metohija. Počela je pljačka. Američke kompanije su, dolaskom DOS-a na vlast opelješile Srbiju za najmanje 30. milijardi dolara! Rasturili su nam vojsku, državne kompanije, namensku vojnu industriju, pretvorili su Srbiju u ogledno poljoprivredno dobro, za eksperimentisanje na životinjama, biljkama i ljudima…

Surovo ubijanje jedne države i naroda , poput Srbije, pogodilo je mnoge građane SAD-a. Mnogi agenti CIA-e, FBI-a i vojnici od karijere javno su digli svoj glas protiv politike Klintonove administracije da na Balkanu uništi Srbe i instalira Al Kaidu! Džon Perkins nije jedini Amerikanac koji je priznao da je, po nalogu svoje vlade, bio ekonomski ubica, da je uništavao države i njihove ekonomije, da je ubijao one koji nisu hteli da podjarme svoj narod. Džon Šindler opisuje kako Klinton, kome je referisao, nije hteo da čuje istinu o ratu u Bosni…

Američka nacija je moćna. I pored najcrnje kontrole informacija, internet je omogućio da časni pojedinci iznesu svoje mišljenje i opišu zločine svoje administracije. Slobode koje su osvojili građani SAD-a u svojoj istorijskoj borbi za njih, nije lako obrisati. Srbija polako nestaje. Izumrla su sela, opusteli su gradovi. Zemlja se parloži

Američke diplomate u Beogradu, ti kurvini sinovi, vrbuju Srbe da im služe kao goniči robova! Naš nestanak mi liči na Put suza. Umesto belih američkih vojnika, pod izgovorom da nas vode u Evropsku uniju, na konjima jašu naši skotovi.

I dok još živimo u dolini suza, čekajući dan kada će i poslednji među nama propasti, goniči robova, naša vlastela, i sama se bliži svom kraju. Kada bi ostali bez robova, Ameri su ubijali i njihove goniče. Zajedno ćemo umreti u Srbiji, Dolini suza.

Da li neko od nas može da utekne sa tog puta, i da ode u osvetnike? Kao što je to učinio u filmu Džon Vrba.

Kada im je bilo najteže, u teškim vremenima, Srbi su pevali – Hrani sina, pa šalji u vojsku, Srbija se umirit’ ne može.

 

     A. Srbija, kao Đavolja varoš

(Šta je globalni internet pretraživač Google poručio Srbiji na dan njene državnosti?)

Redakcija Magazina Tabloid dobila je saopštenje za javnost, koje je potpisao profesor Miladin Ševarlić, predsednik Upravnog odbora "Društva srpskih domaćina", povodom logotipa koji je Google postavio na početnoj strani na dan srpske državnosti. Istovremeno, u izjavi za naš magazin, profesor Ševarlić je podsetio, da je, pored slike Đavolje Varoši (koju ovde objavljujemo) pridodata i traka kakva se stavlja na vence za sahrane. Naime, sa leve i desne strane je izrezana traka kakva se stavlja na takozvane suze, odnosno cveće koje se stavlja na grobove, rekao je Ševarlić i dodao da to deluje kao da je Gugl sahranio Srbiju.

U tekstu saopštenja piše:

"…Poštovani građani Republike Srbije i Srpski domaćini, Predsedniče Republike Srbije Tomislave Nikoliću, Predsedniče Vlade Republike Srbije,

Svima nam je dobro poznato da se Srbija u ovakvoj situaciji nalazi zbog činjenja domaćih i inostranih antihrišćana (đavola) a najviše zbog našeg ćutanja i nečinjenja, ali da Republiku Srbiju neprimereno simbolično promovišu kao Đavolju varoš – i to na Dan njene državnosti – je neoprostiva drskost, sarkazam i satanizam od globalističkog Google! Zar je moguće da timovi najboljih informatičara u svetu u Google nisu uspeli da pronađu nijedno prigodnije obeležje iz Srbije od Đavolje varoši?

Uvereni smo da su menadžeri u Google namerno sarkastično, umesto srpskog grba sa četiri ocila, u sredini srpske trobojke ubacili simbol Đavolje varoši? Od satanista u Google i njihovih naredbodavaca se drugo i nije moglo očekivati. Sramota! U ime Društva srpskih domaćina izražavam najveće moguće gnušanje zbog zlonamerne satanističke „čestitke" Google povodom Dana državnosti Republike Srbije!

Društvo srpskih domaćina

Predsednik Upravnog odbora,

prof. dr Miladin M. Ševarlić…"

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: