ТРИВАН: ПАРТИЈСКЕ И ВАНПАРТИЈСКЕ ИГРЕ ДО ФУНКЦИЈЕ МИНИСТРА ЕКОЛОГИЈЕ!!

 

Без обзира хоће ли се Европска унија срушити под теретом нереалних жеља или ће неким чудом опстати, Србији следује велико чишћење, како политичко, тако и еколошко. Кад је ово друго у питању, драма тек предстоји.

Са три хиљаде дивљих депонија смећа, Србија је међу најзагађенијим државама европског континента. Са друге стране, Србија има најчистију изворску пијаћу воду, велике планинске комплексе и читаве области где прљаве технологије нису стигле. Ново министарство екологије и нови министар Горан Триван, биће стављени у службу неких мултинационалних корпорација које на овом делу Балкана хоће да остваре монопол над оним што ће ускоро бити највреднији ресурс на планети: здравом пијаћом водом. Власт у Вашингтону је промењена, дивља пљачкашке хорде које кидишу на Србију – нису!!!

 

                     Иван Молоток

 

Под врло чудним околностима, 20. јануара ове, 2017. године, амбасадора Србије у САД, Ђерђ Матковић, позвао је Горана Тривана, тадашњег градског секретара за заштиту животне средине у Београду, да буде гост овог дипломатско конзуларног представништва, приликом инаугурацију председника Доналда Трампа! Триван је тих дана, како званичан извештај говори, "…разговарао са више званичника где су теме између осталог биле односи Србије – САД, као сарадња из области заштите животне средине…"

И, заиста, Триван се тих дана срео са државним секретаром државе Мериленд, Џоном Вобенсмитом (Јохн Вобенсмитх), његовим замеником Луисом Борундом и секретаром за заштиту животне средине Беном Грумблесом.

Компаније из Мериленда за пречишћавање и експлоатацију водних ресурса, међу најјачима су на свету (одмах иза компанија из Калифорније). Планови за отимачину чисте пијаће воде у Србији, преко идеје такозваног јавно-приватног партнерства, одавно постоје (амерички инвестициони фондови и Европска банка за реконструкцију имају читав план за Србију у том смислу, а изнела га је јавно и Кристина Лагард, председница Светска банке).

Амбасадора Ђерђа Матковића су припадници лобистичких група "анимирали" да доведе "некога од еколошких власти" из Србије, како би разговарали о евентуалним пословима експлоатације и дистрибуције пијаће воде. Како Србија у том тренутку није имала надлежно министарство, домаћин је Тривану сугерисао да будућој влади препоручи оснивање министарства екологије, уз обећање да ће такав чин "снажно подржати".

Прошло је само шест месеци од тог сусрета до оснивања министарства екологије у влади англо-америчког ђака, Ане Брнабић. Све што се у будућности буде дешавало око инвестиција у српски програм еколошке заштите (а, ту је пречишћавање и експлоатација воде кључна ставка), биће рађено у сарадњи са америчким компанијама и њиховим предузећима, "тројанским коњима", регистрованим у Холандији.

У сенци Вучићевих игара око избора премијера, Социјалистичка партија Србије, формално је "понудила" Тривана за функцију министра екологије (суштински, на препоруку из САД), упркос томе што је реч о човеку који је синоним "заборављених" кадрова Слободана Милошевића и Мирјане Марковић, некадашња млада перјаница њиховог пропалог политичког предузећа, и организатор некаквог "народног покрета" који је, након 5. октобра 2000. године и пада дотадашњег режима, "чувао" вилу породице Милошевић. Како је Триван сачувао своје позиције протеклих година и како је успео да се докопа функције министра екологије?

Непријатне истине из његове политичко-предузетничке каријере говоре да је током ратних, деведесетих година, био близак са Урошем Шуваковићем, истакнутим функционером ондашње владајуће Социјалистичке партије Србије и да је гајио повелики анимозитет према Ивици Дачићу.

Падом Милошевића, Триван се нашао "на чистини", па је проценио да би му и Дачић добро дошао у тој ситуацији, па је кренуо "заобилазно", да се прикрада врху странке преко Александра Антића, уз чију помоћ је доспео и до садашње функције министра екологије.

Дачић је добро проценио: у овој области се увек врти пуно новца, а рок за извршење обавеза је практично неограничен! Али, ни Тривана на том месту не би било, да се господин државни секретар савезне државе Мериленд (Џон Вобенсмит), није писмом препоруке обратио "највишем месту" у држави Србији.

Истина, пред Србијом се налази и Поглавље 27. за приступање ЕУ, за чију реализацију ће бити потребно највише времена и новца да се прилагоди стандардима ове заједнице. Укратко, за реализацију само оваквог једног поглавља, потребно је да Народна скупштина Србије усвоји око 700 прописа, а Влада Србије пронађе најмање 10 милијарди евра!

Реалан рок за реализацију свих послова из ове области је око 25 година! То значи да ће Србија од ЕУ затражити такозвана прелазна мерила, односно одлагање почетка примене неких европских стандарда за године након евентуалног приступања у овој заједници!

Из такозваних претприступних фондова за 2017. годину, већ је предвиђено 100 милиона евра за инфраструктурне пројекте у Брусу, Блацу, Краљеву и Нишу. За идућу годину ће такође један део бити из тих фондова, али је сигурно ново кредитно задуживање.

Горан Триван се налази на одличној позицији. Мада је "дужан" Антићу и Дачићу, добио је прилику да се "раздужи". У промењеним приликама, сада има и подршку америчких еко-компанија…

Али, памти Триван и тешке дане. У октобру месецу 2001. године, ухапсила га је полиција у Кладову због сумње да је извршио кривично дело "подстрекивања", чиме је омладински камп "Караташ" код Кладова оштећен за 6,5 милиона динара.

Оптужницом је Тривану стављено на терет да је 2000. године с умишљајем подстрекивао одговорно лице кампа, Шиму Чичковића (скромног, плашљивог, да му са рачуна кампа уплати 5,9 милиона динара (око 250.000 ондашњих немачких марака) ради куповине стана.

Тривану је Јавно предузеће "Србијашуме", у коме је био запослен, обезбедило 70 квадрата луксузног стана у Београду. Да би купио додатних 78 квадрата тог стана (дакле, скоро 150 квадратних метар) за помоћ се у више наврата обраћао Чичковићу. Коначно, Чичковић је у сарадњи са Миливојем Илићем, тадашњим начелником Борског округа, издејствовао да Хидро-електрана "Ђердап" на рачун омладинског кампа уплати 6,5 милиона динара, а онда је 5,9 милиона проследио на рачун Корпорације "Царичин град" из Београда.

Прво је "идеални део стана" Тривану дат у закуп на неодређено време, да би му касније био омогућен откуп за износ од 248.711 динара. Оптужница је завршила у фиоци, а случај је заташкан. Нико није одговарао.

Горан Триван се након избора 2008. године, нашао и у улози градског секретара за животну средину, у коалиционој администрацији са Демократском странком.

Мада је дуго био "у сенци", Тривана су пратиле афере које је врх његова странке брзо и ефикасно уклањао. Наиме, применом Закона о једнократном порезу на екстрадоходак и екстраимовину стечену искоришћавањем посебних погодности, у периоду од 26. јуна 2001. године, када је закон почео да се примењује, до краја јуна 2002. године, био је дужан да плати 88.000 марака. Триван то никада није урадио.

Као СПС функционер, повучен у "други ешалон", пред домаћом јавношћу се појавио 19. августа 2008. године, као члан делегације Удружења "Слобода", када је кренуо да посети гроб Слободана Милошевића и положи венац. До њега је тада стајао његов стари пријатељ и партијски друг, Урош Шуваковић. Дачић није долазио на ове парастосе бившем вођи.

У званичној биографији која је стигла у Народну скупштину у предлогу за састав Владе Ане Брнабић стоји да је Горан Триван 1991. постао министар за омладину и спорт, а да је након тога почео да ради у ЈП "Србијашуме", најпре као директор Бироа за пројектовање, планирање и развој, а касније и извршни директор те компаније.

Међутим, иза ове сувопарне, кратке и бесмислене дескрипције његовог професионалног ангажовања, стоји много више. И новца и људи. И партијских и ванпартијских игара.

Један дугогодишњи службеник градске скупштине Београда, недавно је рекао да је Горан Триван "најгори градски секретар" који је на том месту боравио, те да је реч о једној надобудној и лицемерној особи, да се још пре две године хвалио како ће баш он бити министар екологије и слично.

 

        А 1. Исплаћивао и Бебу

Преко Градског секретаријата за екологију Вучић је милионске износе плаћао и фирми Владимира Бебе Поповића која се бавила прављењем пројеката еколошке и животне заштите, као важног поглавља за чланство у Европској унији. Као и Вучић и Триван је био близак срцу Мирјане Марковић. Беба Поповић је лобирао за Вучића, а Триван је то плаћао, парама из градског буџета.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ПРОВИЗИЈА ВЛАСТИМА МЕЊА И ЗАКОН О РУДАРСТВУ У КОРИСТ СТРАНИХ БУШАЧА И ЕКСПЛОАТАТОРА РУДНОГ БОГАТСТВА СРБИЈЕ!!?

 

Већ пет година траје сезона лова на све што вреди у Србији, а сулуди Вођа шета стране компаније и мешетаре да заједно са њима пљачкају и уништавају сваки користан ресурс, и над земљом и под земљом.

Како и за чији рачун је промењен Закон о рударству и због чега данас Србија више није господар својих рудних богатстава, него од њих милијарде долара зарађују америчке компаније?

Како и због чега је бивши амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби, као лобиста мултинационалних рударских корпорација из САД, наградио Вучића и његову странку провизијом и како је Србија остала без својих нејвреднијих ресурса, од којих је могла да реши већину својих економских проблема.

 

                    мајор Горан Митровић

 

Почетком октобра 2014. године, тадашњи амерички амбасадор у Србији, Мајкл Кирби, појавио се изненада у седишту Рударско топионичарског басена Бор (РТБ) , и пред окупљеним новинарима, као да је он премијер или надлежни министар, најавио промену Закона о рударству и геологији, за који је том приликом, између осталог, рекао да ће "омогућити великим компанијама да инвестирају у Србији".

Нимало не скривајући своје намере, Кирби је одмах рекао и које су то компаније. Наиме, бољи познаваоци Кирбијеве стварне улоге, знали су и пре тога да је он плаћени лобиста америчких рударских гиганата, Фрипорт Мекморан и Рио Тинто), те није било изненађење што је баш њих истакао у први план.

Било је само питање времена када ће Кирби да понуди суманутом председнику Владе Србије добру провизију, ако промени дотадашњи Закон о рударству и геологији, који је јасно ограничавао могућност странцима да врше геолошка испитивања и експлоатацију минерала, племенитих метала и целокупног рудног блага, са циљем заштите државе и њених кључних ресурса.

Но, Кирби није ни морао да наговара помамљеног Вучића, који је одмах прихватио све што му је предложено. Закон је промењен, а врата за истраживања и експлоатацију највреднијих минерала, племенитих метала и рудног блага у Србији, за стране компаније су била широм отворена.

Убрзо, стручњаци компаније Рио Тинто, израчунали су да ће, након истраживања српског рудног блага и улагања у експлоатацију, већ у првој деценији зарадити више од четири милијарде долара (кад се добију сви пратећи трошкови).

Држави Србији је, на понижавајући начин понуђена "надокнада" од мизерних 20 милиона долара, које Рио Тинто тек треба да исплати до краја 2017. године, када би ова компанија, према плановима које је зацртала, требала да отвори свој рудник на крајњем југоистоку Србије у Босилеграду, где се и раније знало да постоје велике резерве минерала Јадарит (пронађен још 2004. године у овим пределима.

Реч је о јединственом и ретком минералу који у свом саставу има литијум и бор, за које је познато да имају најширу индустријску примену (само од њега је могуће добити Литијум, без кога је данас незамислив рад преносних рачунара, мобилних телефона и сл.) и сматра се једним од најскупљих минерала уопште, али га ретко где у свету има у толикој количини као што га има у Србији.

На српске руде и минерале, који су и сателитски испитивани у време које је претходило НАТО бомбардовању 1999. године, америчке компаније, а посебно оне које су везане за америчку војну индустрију, одавно су бациле око, али тек након пада последње југословенске државе, када је у Србији и почео "демократски хаос" и силеџијски капитализам, са несагледивим последицама.

Америчке компаније Рио Тинто и Фрипорт Мекморан, планирају да отворе четири своја рудника у Србији током следећих пет година. Једна од најординарнијих лажи које је, у вези са тим у јавност пласирала Вучићева пропаганда, говори о невероватној добити државе, висине 5 милијарди долара.

Истина је сасвим друкчија: поменуте америчке компаније зарадиће око 5 милијарди долара, а платиће само порез, као што га и сви други овде плаћају. Али, њихову стварну зараду од екплоатације рудног блага, племенитих метала и минерала у Србији, дакле, од експлоатације злата, јадарита, литијума…нико не може са сигурношћу да утврди, јер су и Вучићева диктатура али и дивљања претходних режима, практично растерали све наше најбоље стручњаке из ове области (који данас раде широм света, од севера Европе, до Аљаске, Канаде, САД и Аустралије).

Вучићева влада нема ни два врхунски спремна стручњака за рударство и геологију који би могли да парирају технолошкој сили коју поседује, рецимо, компанија Рио Тинто. А, Србија их је почетком прошле деценије још увек имала и били су међу најбољима на свету, само нису одговарали идеолозима масовне пљачке и девастације националних ресурса.

А 24. маја 2015. године, Вучићеви медији су великим речима славили његову посету САД, а посебно његов одлазак у седиште "Џенерал Електрика", компаније која би била директни купац Литијума (који се добија из Јадарита).

Ни европска индустрија није ћутала на велику прилику за зараду у Србији, па је забележена и вест да је компанија Глен Кор  непосредно уочи пада Демократске странке и Бориса Тадића, кренула да дебелим свотама новца потплаћује Вучића и његове кандидате за министре (Глен Кор је, треба напоменути, преко фирме Милана Бека уплаћивао новац и за предизборну кампању Српске напредне стране), а циљ је био куповина Борских рудника под повољним условима (што се није остварило, али не значи да неће), те истраживање залиха минерала и уљаних шкриљаца на југу Србије.

И британска компанија "Минеко лимитед" најавила је отварање новог рудника олова и цинка у Србији, такође код Босилеграда.

Такозвани "страни инвеститори", а уствари страни експлоататори, најавили су и отварање радова на налазишта злата код Бора, на Чукару, где је процењено да ће одатле бити извучено близу 100 тона чистог злата.

Није тешко закључити да је променом Закона о рударству и геологији, влада Александра Вучића направила велеиздајнички посао чије последице ће Србије тек да осети. Јер са процењеним резервама ретких и племенитих метала, минерала и укупног рудног богатства, свака, иоле нормална власт у Србији могла би дугорочно да реши темељна државна питања, попут попуњавања буџета, санације унутрашњих и спољних дугова, активирање војне индустрије…

Уместо тога, Вучић је уз добру помоћ бившег амбасадора САД Мајкла Кирбија, учинио несагледиву штету сопственој држави и милијарде долара профита усмерио у правцу америчких компанија.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

„ПРОКЛЕТА АВЛИЈА“: КРИМИНАЛНА ГРУПА И ГОСПОДАРИ ТУЂИХ СУДБИНА У ПСИХИЈАТРИЈСКОЈ БОЛНИЦИ У НОВОМ КНЕЖЕВЦУ!?

 

Злочини у српским здравственим установама са нерегистрованим лековима и узимањем генетског материјала се слободно спроводе уз пуну сагласност и учешће српског министра здравља Златибора Лончара и директорке Републичког фонда здравственог осигурања Верице Лазић. Настављамо да описујемо злодела у Болници Свети Врачеви у Новом Кнежевцу, све док поменути не буду изведени пред суд.Већина пацијента се моли Богу и директорку др Петровић – Молим Те, ослободи ме и пусти ме да умрем…

 

                 мајор Горан Митровић, Арпад Нађ

 

Истраживачи Магазина Таблоид описали су злочине у Специјалној болници за психијатријска обољења Свети Врачеви у Новом Кнежевцу. Описали смо експерименте над пацијентима који се спроводе за рачун страних фармацеутских компанија у испитивању нових лекова, муке којима се излажу неуки и душевно оболели пацијенти, количини новца које у свој џеп ставља директорка болнице др Јованка Петровић са својом лекарском камарилом.

Побројали смо насилне смрти пацијената, злостављање болесника и отимање њихове имовине под патронатом директорке Петровић, којој подршку и заштиту пружа брат Јован Дробњаковић, начелник оперативе у БИА. Министарство здравља се не оглашава.

Неколико фармацеутских компанија врши и у Болници Свети Врачеви експерименте са нерегистрованим лековима. Услови су да су пацијенти без органског обољења, ментални поремећај не смета, да су им здрави јетра, бубрези и срце, и да морају да живе најмање шест месеци, јер експерименти трају пет месеци и 11 дана.

За то време пацијенти не смеју да се лече лековима, осим капсула лекова који су у експерименту. Ако пацијент умре, нема исплате. У прошлом броју објавили смо Захтев за објављивањем одговора  који нам је доставила директорка болнице Свети Врачеви др Јованка Петровић.

Одговарамо на њен “деманти“…

 

       Без морала и стида

 

У Вашој болници пацијент који је на експерименту лекова не назива се именом и презименом, већ је он за Вас шифра: “С 1594/фемале“! Објављујемо факсимил једног таквог извештаја. Остаје само да овој несретници која је допала Ваших руку истетовирате ову шифру на њеној руци, па да експеримент у свему буде исти као они које је у нацистичким логорима вршио Јозеф Менгеле! Једина је разлика што је Менгеле радио злочиначке експерименте над људима јер је био луд, а у Вашој се болници експерименти раде за страни прљави новац  .

Такође је за нас, госпођо Петровић, шокантна чињеница да "Спонзор" експеримента у истом документу (који објављујемо у оригиналу) сигнализира лекару ове несретне пацијенткиње (др Емил Томас-психијатар) да види промене на ЕКГ-у пацијенткиње, које указују на могућност да је током експеримента дошло до оштећења срца (могућа ангина пекторис, инфаркт…) обзиром да пацијенткиња није срчани болесник, тражи од Вас и њега објашњење.

На то др Емил Томас одговара да "промене на ЕКГ-у нису клинички значајне“ и наставља експеримент, јер ако се он не заврши до краја-нема исплате на девизни рачун.

Дакле важно је да пацијент остане жив до краја експеримента, а шта ће касније бити са њим-није важно. Ми би од Вас желели да знамо да ли је ова поменута шифра уместо имена и презимена још увек жива или је “нађена у кревету без виталних знакова“. Ако је којим случајем жива, волели би да нам покаже своју копију “Уговора“, да је пред нама прочита и објасни њен садржај.

За нас је скандалозно да пацијент у Вашој болници борави 161 дан на терет Фонда за здравствено осигурање (РФЗО) који све време плаћа болници тзв. “Болничке дане“, док Ваши лекари не заврше само једну од фаза експеримента. РФЗО то без поговора плаћа не питајући Вас за медицинску оправданост дужине боравка пацијента у болници.

Скандалозно је и то да пацијент који преживи претходну фазу експеримента, ставља се на списак за следећу, још агресивнију фазу (може их бити три, четири…), јер свака следећа фаза Вама и психијатру који наводно “лечи новим ефикасним леком“ жртву експеримента доноси много више новца на девизним рачунима.

У “критеријумима“ за укључивање или искључивање пацијената из експеримента, Ваш “спонзор“ (и у буквалном смислу речи) Вам је између осталог нагласио да пацијент на експерименту мора бити способан да разуме у потпуности садржај уговора (који иначе и нема код себе, јер сте му оба узели приликом потписивања, али их зато ми поседујемо!!!), да је Ваша обавеза да му објасните све могуће негативне последице по његово здравље које би могле да наступе и које најчешће и наступају: застој срца, застој дисања, оштећење јетре, оштећење бубрега, погоршање психичке болести итд.

За нас људе у годинама, посебно је шокантан “критеријум“ који каже да у експерименту не може учествовати пацијент за кога његов лекар– “истраживач“ (чији сте Ви шеф тј. "унутрашњи надзор" над експериментима-тзв.“главни рејтер“) процени да неће живети дуже од шест месеци од тренутка почетка експеримента , јер нећете моћи да експеримент доведете до краја и то наплатите.

Да ли сте Ви и Ваши егзекутори умислили можда да сте господари живота и смрти, да сте господари туђих злих судбина ? Ако је тако, онда заиста имате озбиљне психичке проблеме, који су иначе одавно јавна тајна.

“Критеријуми“ такође захтевају да лабораторијски резултати јетре (који су посебно издвојени) пре почетка експеримента буду нормални. То значи да пацијентима дајете непознату супстанцу која им оштећује јетру, па уколико пацијент већ има обољење на јетри (цироза, хепатитис…) и јетра му је већ оштећена, неће моћи да до краја издржи вишемесечни експеримент, па не би могли да наплатите новац из иностранства.

“Критеријуми“ кажу да предмет експеримента не могу бити пацијенти који болују од тешких обољења, као на пример, срчана обољења, шлог, обољења јетре и бубрега, обољења крви и имунитета, обољења жлезди са унутрашњим лучењем итд. и да за обављање експеримената над оваквим пацијентима одговорност сноси “Инвестигатор“ тј. ваш лекар-егзекутор и ви као његов надзорник и шеф свих експеримената који се изводе у болници. Имајући у виду старосну структуру пацијената, немогуће је да су сви они физички потпуно здрави и да могу да издрже Ваше експерименте, посебно они на три одељења мушке и женске геронтолошке психијатрије (од укупно пет).

“Критеријуми“ изричито предвиђају да предмет експеримента не може бити пацијент који није способан да прочита, разуме и схвати и својом слободном вољом потпише “Уговор“ који му по устаљеној пракси потурате без објашњења речима: “Потпишите се да сте стигли у болницу.“, а одмах затим узимате оба примерка уговора, тако да ни породица пацијента не зна да је пацијент себи потписао пресуду.

Ми бисмо заиста волели да упознамо само неколико од стотина пацијената, чију сте болест злоупотребили да би се богатили, који поседује и који је способан да прочита уговор који је потписао пре учешћа у експерименту и да га објасни, посебно пацијенти који болују од психозе или Алцхајмерове болести. Великом делу пацијената је одузета тзв. “пословна способност“.

У том случају сагласност за експеримент даје његов старатељ кога одређује надлежни суд. Ако је пацијент на издржавању обавезне мере лечења у психијатријској болници, сагласност Вам мора дати надлежни судија који води предмет (што је апсурд!).

Да ли сте у случају сада покојног Лабади Јожефа оба ова услова испунили пре почетка експеримента над њим, који је због његовог тешког срчаног и плућног обољења могао и те како допринети смртном исходу овог пацијента за време боравка у болници? Доставите нам обе ове сагласности, а ми ћемо их објавити као и Ваш одговор који смо објавили као прави професионалци.

Шокантно је и то, госпођо Петровић, што се међу документима које потурате жртвама експеримената, налази и њихова сагласност да се може анализирати њихов генетски материјал тј. ДНК.

На тај начин омогућавате страним фармацеутским кућама и агентурама да прикупљају податке о генетском саставу становништва Србије и праве базе података, на основу којих долазе до података:

на које вирусе и бактерије је становништво Србије посебно осетљиво (за прављење биолошког оружја), на које хемијске супстанце је наше становништво посебно осетљиво (за прављење хемијског оружја), на који део ДНК наше популације се може деловати путем ГМО итд. итд.? У Немачкој би сте само због тога добили двоцифрену затворску казну!

“Мониторинг и стални спољни надзор“ који помињете, састоји се у томе да представници компаније “спонзора“ стално налазе у болници, где путем електронске комуникације преко својих лаптопова уносе податке о пацијентима на експерименту директно у базе података у иностранству, а потом их уништавају (и на крају им из оближње пицерије о трошку болнице поручите пицу или роштиљ).

При томе ови ‘‘фантоми“ који се по читав дан шуњају управом као завереници, прикривају грешке причињене од стране Ваших егзекутора ( због непознавања страних језика, непознавања медицине, кршења лекарске етике), а резултате “прилагођавају“ потребама компаније спонзора.

На основу ових нетачних података наш РФЗО ставља лек на листу лекова. Дакле ни резултати експеримената нису релевантни нити научно утемељени. Тачно је једино то да се од прљавог новца купују станови, аутомобили, мотори, да се иде на крстарења крузерима, као и да ваша ћерка за једно вече провода потроши плату једног лекара.

Што се тиче Центра за ментално здравље у Кикинди, заборавили сте да кажете да се он само у почетку финансирао из ИПА фондова Европске уније, чије токове новца нисте објаснили, па Вас позивамо да нам их пошаљете, а ми ћемо их са задовољством објавити.

Заборавили сте да кажете да Европска унија овај Центар не финансира од јануара 2015. год. због анализе ефикасности и економске оправданости која је била негативна. Нисте навели да сте брже боље прогласили овај Центар у Кикинди организационом јединицом психијатријске болнице Нови Кнежевац и тако буџетским новцем настављате да финансирате “играчку“ Вашег верног слуге доктора Небојше Бабе психијатра, кога сте у болницу довели из једне фармацеутске куће.

Заборавили сте да кажете и да је комплетно особље центра примљено без огласа и да за Вас и Вашег “правника“ не важи обавеза објављивања огласа на сајту министарства здравља и националне службе за запошљавање (Посебни колективни уговор за запослене у здравству). Не кажете да их плаћате “из сопствених средстава“ јер РФЗО неће да плаћа овај циркус у Кикинди. Дакле, превише је тога што заборављате или прећуткујете, али довољно за једно десетак кривичних пријава.

Дакле, госпођо Петровић, све што пише у документима које поседујемо, у правно утемељеним државама назива се: “Принципи добре клиничке праксе “ за које Ви и Ваша организована криминална група нисте чули, неки јер не знају стране језике, неки јер их не занима, а неки јер поучени вашим примером мисле да ће проћи некажњено.

Поседујемо довољно материјалних доказа (али и сведоке) које смо спремни да презентујемо надлежним органима гоњења. Закону о заштити података о личности не подлежу подаци који указују на тешка кривична дела против здравља, људског достојанства и људске хуманости, која сте ви и ваша организована група некажњено вршили годинама.

Уосталом, за непоштовање Закона о заштити података о личности казне су новчане, а за кривична дела: несавесно лечење (недолазак на дежурство са смртним исходом по пацијента), злоупотреба психијатријских пацијената, прикривање кривичног дела убиства, помагање у избегавању кривичног дела напада на службено лице, фиктивни боравак полицијских службеника у болници у циљу остваривања права на инвалидску пензију итд. итд.-казна је затворска.

Дајемо Вам реч, да ћете Ви бити први који ће ту разлику да примети.

Судија Славица Бенседеш (Судска јединица Нови Кнежевац, Основни суд у Кикинди), коју такође злоупотревљавате и уцењујете због здравствених проблема ње и њених чланова породице које лечите у болници, неће моћи још дуго да задржава тужбе које су против Вас поднете.

На крају Вас питамо: Зашто више не станујете у Новом Кнежевцу? Ако сте све радили по закону, зашто избегавате сусрете са грађанима Новог Кнежевца? Да ли можете мирно да спавате и зашто повећавате дозе лекова које пијете, а узгред их не набављате на лекарски рецепт, већ нелегално? Да ли сте спремни на полиграфско тестирање и да ли сте спремни да дате крв на токсиколошку анализу како би се утврдило које лекове и у којој дози користите?

Сваки грађанин Србије који после овог текста прочита Ваш одговор који смо објавили, нека сам донесе суд о томе да ли сте достојни да будете директор ове болнице од 2001. год. до сада, какве сте штете овом народу могли да за то време нанесете и колико сте новца зарадили на туђој несрећи.

Да подсетимо читаоце, др Јованка Петровић са својим злогласним лекарима у Болници која има 250 пацијента, већ годинама врши експерименте са неиспитаним лековима, које потом Министарство здравља одобрава за употребу у Србији, трујући даље становништво.

Десетине милиона евра одлази у џепове мафије на релацији здравствена установа-министарство здравља-Републички завод за здравствену заштиту-Агенција за лекове. Неколико стотина пацијената само из болнице у Новом Кнежевцу платило је главом ове експерименте, које смо описали у претходним бројевима.

 

       Склониште за криминалце

 

За време деценије и по владавине Специјалном психијатријском болницом Нови Кнежевац, директорка болнице је ову установу претворила и у склониште за криминалце, који избегавају кривичну одговорност, после извршених тешких кривичних дела.

Наиме, у овој болници и по налогу Јованке Петровић и за одређену суму новца можете да добијете дијагнозу која ће Вас ослободити кривичне одговорности и вишегодишње затворске казне. Навешћемо само неколико примера. Пацијент Матијевић Марјан из Новог Кнежевца који је добро познат полицији) примљен је на мушко одељење Психијатрија 1, чији је начелник др Љиљана Николић, а по налогу директорке Јованке Петровић, после извршеног кривичног дела напада на службено лице.

За време боравка на одељењу, урађена је обрада психолога, која је указала на ментални проблем, који га не ослобађа кривичне одговорности. По већ устаљеном сценарију, пацијент М.М. је добио инструкције од обе напред поменуте докторке да стане пред камере у ходнику и изведе свој пред докторком Николић претходно увежбани "перформанс" у коме прави покрете рукама, смеје се и тобоже прича сам са собом.

Др Николић је “сасвим случајно“ на једној од камера одељења “ухватила“ баш тај тренутак (од двадесет четири часа, седам дана у недељи) видео надзора што је једнако вероватноћи да добијете премију на Лото-у. На основу тога је раструбила да је налаз психолога “неупотребљив“ и да је пацијенту М.М. “све намештено“ иако записник из полицијске станице Н. Кнежевац, као и подебљи досије овог пацијента не говоре баш у прилог томе.

Тако се М.М. уместо да се нађе у затвору, нашао у најбољој соби одељења где се неко време излежавао као на летовању. Успут је развио неке своје мале “бизнисе“ искоришћавајући остале заиста болесне пацијенте. Од илегално купљеног дувана правио је цигарете и позајмљивао другим пацијентима у односу 1:5 па и 1:10 (за једну позајмљену направљену цигарету, тражио је да му пацијенти врате 5, односно 10 цигарета, али купљених у продавници).

У послеподневним и вечерњим сатима, уз дозволу др Николић напуштао би одељење и хакујући Wи Фи мрежу на управној згради болнице својим мобилним телефоном “скидао“ са интернета филмове различите садржине. Које је такође продавао осталим пацијентима. На ове ствари је особље болнице више пута скретало пажњу др Николић и директорки Петровић, које нису предузеле ништа, све до самог отпуста, када је пацијент М.М. напустио болницу са огромном торбом пуном боксова цигарета и подебљим новчаником.

За време свог боравка на одељењу, пацијент је више пута изјављивао да му нико ништа не може, јер о свакоме од лекара зна по нешто, а посебно је наглашавао једног од лекара-миљеника Јованке Петровић др Бобана Васића, психијатра, кога је ословљавао са “комшија“ јер живе један близу другог, коме је достављао марихуану, а понекада је са њим и пушио достављену робу. На отпусту је од др Љиљане Николић пацијент М.М. добио дијагнозу која га ослобађа кривичне одговорности због напада на полицајца, и цинично се смејући отишао кући.

За време боравка на одељењу др Николић му је чак дозволила и приступ до њеног умреженог службеног рачунара, преко кога је практично “скидао“ шта год је хтео, па је успут “покупио“ и неке друге податке болнице. После тога је докторка Николић извела “перформанс“ у коме је раструбила како јој је неко од запослених упао у компјутер са подацима, па је чак успела да обмане и службенике Полицијске управе Кикинда, који су насели на ову представу.

 

       Дилери под заштитом

 

Други пример је пацијент Фајхнер Николас рођен 1995. год. из Новог Сада, против кога је поднета кривична пријава за растурања наркотика у Новом Саду, а кога је по налогу др Јованке Петровић, на одељење болести зависности-Психијатрија 2, примила др Сузана Стијовић, начелник овог одељења, са истим циљем- избегавање кривичне одговорности.

Тако је др Стијовић наставила са праксом да на свом одељењу држи људе који покушавају да се лече од болести зависности заједно са дилерима дроге. Остаје још само да се Ф.Н. повеже са локалним дилерима у Новом Кнежевцу, да почне “достава“ у болницу и растурање по другим одељењима, те да се круг затвори. Овако изгледа болница којом управља Јованка Петровић и њена организована криминална група.

Када смо већ код права пацијената, право пацијента је такође и да добија медицинску услугу под условима прописаним законом. То значи да сваки лекар, медицинска сестра, психолог, социјални радник и радни терапеут који ради у болници, мора имати лиценцу за рад. Да ли је то тако у тој болници?

Ето једног примера. На одељењу Психијатрија 5, чији је начелник др Бобан Васић, већ месецима наводно волонтира др Тимеа Варга из Аде, коју је др Јованка Петровић довела у болницу како би се додворила Савезу војвођанских Мађара и председнику управног одбора болнице Орош Урбан Чила.

Ако одете на интернет страницу Лекарске коморе Србије и потражите је на списку лекара који имају важеће лиценце, види се да ова докторка нема валидну лиценцу за рад! Имајући у виду да је због недоласка доктора Бобана Васића на посао, она по речима особља тог одељења, др Тимеа Варга најчешће једини лекар на том одељењу, где прегледа пацијенте, пише терапију, води медицинску документацију и ставља свој потпис и факсимил, поставља се питање ко је и зашто овој докторки дозволио рад без лиценце? Одговор: крив је правник Љубомир Арновљев (по налогу др Петровић), као и републички здравствени инспектор др Бранка Булатовић, због необављања свог посла.

Пружање здравствених услуга без лиценце тежак је прекршај закона. Услед незаинтересованости за посао и пацијенте који нису на експериментима лековима др Бобана Васића, на овом одељењу вршља и др Предраг Величковић, одавно пензионисани неуропсихијатар који се у одсуству др Васића представља као начелник одељења Психијатрија 5.

То исто ради и на одељењу неурологије болнице-у присуству начелнице одељења Иване Михаљев. Реалност је да овај пензионисани и радно нефункционални неуропсихијатар ради у болници по уговору о делу на пословима специјалистичко-консултативних прегледа искључиво у амбуланти болнице, те не може бити никакав начелник, како се лажно представља.

То му иначе не смета да поред пензије која је око 80.000 дин, са дежурствима у болници узме најмање још толико, не рачунајући приходе од експеримената на девизном рачуну у Интеса банци. И све то се дешава у време када млада паметна деца у пуној снази седе без посла, или беже у иностранство. Др Величковић и његова ванбрачна супруга др Весна Рафајловић, окупирали су половину болнице.

Може се лако проверити у бази података РФЗО, да у овој болници има пацијената који су месецима и годинама смештени без оправданих медицинских разлога! На пример, избегавање плаћања старачког дома, непотребно вишемесечно задржавање пацијената у болници док се не заврши експеримент са лековима (јер ако се не заврши-нема исплате на девизним рачунима!).

Тако је директорка Петровић већ 15 година ову болницу претворила у своју “проклету авлију" у којој пате и запослени и пацијенти. Па иако је додијала и једнима и другима, и даље планира да у јануару 2016. године поново буде изабрана за директора ове болнице! Она обилази министарства, покрајинске секретаријате, прети запосленима отказом ако се не ишчлане из синдиката УСС (које је једном приликом назвала “ секташима“)…

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

UZ GRATIS RADNU SNAGU, PODSTICAJNA SREDSTVA IZ BUDŽETA SRBIJE SU NEPOVRATNI POKLON STRANIM INVESTITORIMA

 

Do sada je Srbija bila poznata kao država sa najjeftinijom radnom snagom, a od sada će biti još poznatija kao rasadnik besplatne radne snage. Najveći broj zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja, u cilju privlačenja investitora, ne daje direktne novčane subvencije, već olakšice za porez i doprinose.

Samo Srbija ima premijera koji se hvali kako smo zemlju jeftine radne snage, a sa postojećim sistemom subvencija koje je on uveo, sada smo i najbolje tržište besplatne, robovske radne snage. Strani "investitor" iz budžeta dobija najmanje 10.000 evra po obećanom novom radnom mestu.

Čak ni kad dobiju toliki novac, obećanje nisu dužni da ispune…

 

                   I. Milanović

 

Srbiji bi najbolje bilo da se odrekne daljih stranih „investitora", bar onih koji dolaze po modelu koji se sada primenjuje, jer umesto ulaganja dolazi do odliva sredstava iz Srbije. U pojedinim slučajevima, kojih je sve više od početka primene novog načina dodele podsticajnih sredstava iz republičkog budžeta, „investitor" dobija i duplo više para od Srbije nego što se obavezao da u nju uloži.

Takav jedan slučaj je sa turskom kompanijom „Teklas automotiv" koja planira da otvori fabriku u Vladičinom Hanu. Za svako obećano novo radno mesto ova firma iz republičkog budžeta avansno dobija 12.000 evra, što je do sada daleko najviša odobrena subvencija.

U Vladičinom Hanu vlada takvo siromaštvo da su ljudi spremni, ili bolje rečeno primorani, da rade za platu ispod zakonom zagarantovanog minimalca. Većina je srećna ako na kraju meseca kući može da donese 150 evra u dinarskoj protivuvrednosti, umesto zagarantovanih 173 evra.

Niko u Vladičinom Hanu radnike ne plaća više od toga, pa neće ni „Teklas automotiv", iako je ugovorom o subvenciji sa Vladom Srbije obavezan da to učini.

Kako radnik na ime neto plate godišnje dobija 1.800 evra u dinarskoj protivuvrednosti, a subvencija iznosi 12.000 evra, to znači da će „investitor" nju potrošiti tek za više od šest i po godina.

Do sada je bilo uobičajeno da država prilikom davanja subvencija investitora obaveže da najmanje dve godine mora da obavlja delatnost za koju je dobio novac, pa, ako je tako postupljeno i u ovom slučaju, ispada da je „Teklas automotivu" za svakog od 400 radnika poklonjena svota koja odgovara njegovoj četvorogodišnjoj plati.

Teoretski i potpuno u skladu sa zakonom i ugovornim obavezama, Turci po isteku dogovorenog roka mogu da napuste Srbiju bez obaveze da vrate razliku od uzetih subvencija.

„Teklas automotiv" se ugovorom obavezao da će zaposliti 400 radnika, što znači da je od države Srbije već dobio 4,8 miliona evra na ime podsticajnih sredstava.

U dinarima ta suma po srednjem kursu iznosi 585 miliona. Da je ovaj novac bio preusmeren u domaću poljoprivredu, umesto što je dat stranom „investitoru", za čak 145.000 hektara ratarske zemlje mogla je da bude isplaćena duplo veća subvencija od simboličnih 4.000 dinara, koliko se sada izdvaja iz budžeta. Međutim, srpski poljoprivrednici ovoj vlasti nisu toliko mili kao turski „investitori".

Takozvani start-ap krediti za pojedince koji su nezaposleni i želeli bi da se osamostale i sami pokrenu neki posao, skoro da se uopšte više ne isplaćuju, a kada se to i čini odobrava se u proseku svega 1.200 evra, odnosno deset puta manje od sume isplaćene turskom „investitoru". Za svotu plaćenu „Teklasu" za samo jednog radnika, moglo je da se zaposli njih deset pomoću start-ap kredita.

Kao i svaki drugi strani „investitor" „Teklas" je, osim direktnih novčanih subvencija, dobio i besplatno građevinsko zemljište sa svim priključcima i pristupnim putevima, a ima pravo i da bez ikakvih dažbina uveze mašine koje su mu potrebne za rad. Ni jedan ovdašnji privrednik nema tako povoljne uslove.

Da je Vučić jedini koji danas odlučuje o dodeli subvencija, potvrdio je na neki način i direktor predstavništva mađarskog „Masterplasta"  Tivadar Bunford. Razgovarajući sa novinarima 17. aprila u Subotici, prilikom otvaranja pogona ove kompanije koji je Srbija subvencionisala sa dva miliona evra, on je rekao kako su predstavnici matične firme došli veoma oprezno u Srbiju da se raspitaju o mogućnostima poslovanja.

Posle samo pola sata razgovora sa predstavnicima Vlade, u koje je bio uključen i sam Aleksandar Vučić, mađarska delegacija je dobila obećanje da će iz ovdašnjeg budžeta dobiti podsticajna sredstva u visini od skoro četvrtine vrednosti planiranog ulaganja.

Samo u tekućoj predizbornoj kampanji obelodanjeno je davanje raznih subvencija za strana "ulaganja" u ukupnom iznosu od 10 miliona evra, odnosno milijardu i dvestotine miliona dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UMEĆE OTIMANJA: MALI, A LJUBITELJ VELIKIH STANOVA!!!

 

Samo za nekretnine koje je prijavio Agenciji za borbu protiv korupcije, gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, potrošio je preko milion evra. Od plate taj novac nije mogao da zaradi, ali jeste od pljačkanja naroda i pranja para za sebe i ostale članove mafije Aleksandra Vučića.

 

                Milan Malenović

 

Sada već stari-novi premijer Aleksandar Vučić jednom prilikom je rekao kako njegove političke protivnike narod mora da traži po vilama, a njega po soliterima. Jedino je tom prilikom propustio da kaže o kakvim se to soliterima radi, u kojima borave on i članovi njegove porodice.

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali je rođak Aleksandra Vučića. On živi u najluksuznijoj stambenoj zgradi u Beogradu, u kojoj kvadratni metar košta 3.000 evra. Reč je o superluksuznom zdanju pod nazivom „Oaza" u ulici Ćirila i Metodija broj 8, u blizini Vukovog spomenika. Zgrada raspolaže sopstvenim bazenom, saunom i fitnes studiom samo za stanare, podzemnim garažama, supermarketom, salonom lepote i obezbeđenjem koje radi 24 sati dnevno.

Hodnici ovog ultra luksuznog zdanja, nalik na one sa njujorške Pete avenije, obloženi su mermerom, svuda su stakla i hromirani metal. Zgrada je prostrana, ali ima samo nekoliko spratova.

Mali je ovde svojevremeno imao najmanje dva stana: jedan od njih nalazi se na ulazu A1, stan broj 1, a u njemu je svojevremeno bilo registrovano beogradsko predstavništvo jedne od ofšor kompanija beogradskog gradonačelnika.

Kako su uspeli da saznaju istraživači međunarodne organizacije Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP), jedan od stanova ima 124,07 kvadratnih metara, a drugi 132,91 m2. Oba su četvorosobna i oba su kupljena, dakle nisu nasleđena. Njihova ukupna vrednost je skoro milion američkih dolara, odnosno oko 800.000 evra, tvrdi OCCRP.

U međuvremenu je Mali ove stanove preneo na svoju suprugu, a u svojoj imovinskoj karti predatoj Agenciji za borbu protiv korupcije tvrdi da mu je u vlasništvu ostao samo petosoban stan od 127,78 m2 i jedna garaža od 13,65 kvadrata.

Interesantno je da je gradonačelnik svojevremeno posedovao dve garaže, iako stanovi u "Oazi" raspolažu garažnim mestima u podzemnoj garaži zgrade. Ovo je navelo istraživače da poveruju kako je treći stan, onaj koji je formalno još uvek u vlasništvu Siniše Malog, izvan pomenutog zdanja. U obzir dolazi obližnja Cvijićeva ulica, gde je Mali u broju 104 svojevremeno imao prijavljeno preduzeće "Oli Consulting" d.o.o.

Kao što će se videti iz primera ofšor kompanije Malog, on svoje firme rado registruje na adresama objekata u sopstvenom vlasništvu.

OCCRP pogrešno tvrdi da je Mali pomenute stanove u superluksuznoj "Oazi" dobio od Srđana Dabića iz beogradskog predstavništva "Lukoila", kao nagradu što je svojevremeno kao direktor sektora u Agenciji za privatizaciji pomogao da ova ruska kompanija preuzme srpski "Beopetrol". Istina je, međutim, da je pomenute stanove Mali dobio od investitora koji je sazidao "Oazu".

Danas se kao investitor ovog luksuznog zdanja navodi kompanija „CRE International" iz Beograda, čiji je direktor Rajko Ivanović. Ovo preduzeće je, međutim, registrovano tek 2010. godine, a zgrada u Ćirila i Metodija je bila gotova još 2005, kada se u nju i uselio Siniša Mali.

Na mestu današnje „Oaze" svojevremeno je bila fabrika čarapa „Partizanka" koju je uz pomoć Siniše Malog po ceni od 171 evro za kvadratni metar kupio Petar Matić, a cenu je platio u šest godišnjih rata.

Posle je Matić radnike otpustio i od nekadašnje poslovne zgrade napravio stambeni objekat de luks klase u kome je kvadrat dvadeset puta skuplji. Matić je na isti način kupio i nekadašnju zgradu Centralnog komiteta na Novom Beogradu (danas „Ušće"), kao i zgradu poznatu kao „Tri lista duvana" na uglu preko puta Skupštine Srbije. u Buklevaru kralja Aleksandra u Beogradu. „CRE International" se vodi i kao novi investitor „Tri lista duvana", zgrade koja se na mestu stare zida već deceniju i po.

U svim ovim privatizacijama Matiću je pomagao Siniša Mali, zbog čega je na poklon dobio pomenute stanove u „Oazi". Bilo bi, inače, veoma interesantno kada bi sadašnji gradonačelnik prestonice svojim gladnim biračima objasnio odakle mu više od milion evra za kupovinu samo stanova koje je prijavio Agenciji za borbu protiv korupcije.

Ovo, međutim, nisu jedine nekretnine koje Mali poseduje.

Siniša Mali tvrdi (a podržava ga Vučić), kako je njegov potpis na kupoprodajnim ugovorima za luksuzne apartmane u Bugarskoj falsifikovan! Tvrdi i da ga je neko bez njegovog znanja prijavio da je direktor nekoliko investicionih fondova sa britanskih Devičanskih ostrva!

Zbog čega bi neko „ukrao" identitet Siniše Malog, kada za relativno male pare može da dobije pravog direktora ovakvog fonda? Kako je postalo poznato posle afere „Panamski papiri", sama registracija neke od fantomskih firmi preko koje se kasnije peru pare košta 1.000 dolara, a postavljanje direktora „od krvi i mesa" isto toliko.

„Brigham Holding & Finance Inc." i "Etham Invest & Finance Corp." sa Devičanskih ostrva, koje su preko svoje dve ćerke-kompanije u Bugarskoj kupile 19 apartmana u turističkom naselju „Sveti Nikola" na bugarskoj obali Crnog Mora (cena noćenja u sezoni između 50 i 160 evra), očigledno su raspolagali milionima evra, tako da za njih dodatno plaćanje od nekoliko hiljada dolara za dobijanje pravog direktora, sigurno, ne bi bio nikakav problem.

Osim toga, OCCRP je svojevremeno utvrdio kako je jedan apartman u pomenutom naselju kupljen na ime samog Siniše Malog. Zašto bi neko kupovao apartman na ime osobe čiji je identitet ukraden? I kako je moguće da posle tvrdnji Vučića i Malog zvanične bugarske vlasti nisu pokrenule istragu i oduzele stan registrovan na lažnog Sinišu Malog?

Konačno, prodavac pomenutih apartmana bio je već spominjani Srđan Dabić iz „Lukoila", koji bi sigurno primetio da kupac nije od ranije njemu lično poznati Siniša Mali.

Mali je i pre ovoga imao iskustva sa ofšor kompanijama preko kojih je prao novac. To je i dokazano u slučaju investicionog fonda registrovanog u njegovom stanu u "Oazi", a koji je bio umešan u aferu bespravne kupovine državnog zemljišta u blizini Vršca.

U vreme dok je Siniša Mali bio direktor sektora za tendere u Agenciji za privatizaciju, privatizovano je, po ceni od samo 18.000 evra, preduzeće „Alfa Protein"  iz Vršca. Kupac, Srđan Gajić, 2005. prodaje 10 hektara zemljišta koje je u državnoj svojini, a koje je „Alfa Protein" koristio, privatnom preduzeću „Compost Group" za 12.000 evra. „Compost" je bio u vlasništvu holdinga „Ferdi Genetics", koji je bio u većinskom vlasništvu Borislava Malog, oca Sinišinog.. Drugi Borislavljev sin, Predrag Mali, u to vreme je bio direktor „Compost"-a, a 2007. postaje i direktor "Ferdi Genetics"-a.

Odmah posle kupovine pomenutog zemljišta, koja je, uzgred budi rečeno, bila protivzakonita (budući da je vlasnik bila država, a ne navodni prodavac), "Compost" ga kao garanciju za kredit zalaže kod Komercijalne banke (u to vreme u većinskom državnom vlasništvu). Banka ovih 10 hektara procenjuje na 123.000 evra, deset puta više od cene koja je plaćena pri kupovini.

"Ferdi" Borislav Mali 2009. poklanja svom sinu Siniši Malom, koji samo nekoliko dana kasnije holding prodaje ofšor kompaniji "Alessio Investment" za 525.000 evra. Da je u to vreme Siniša zaista upravljao holdingom, tvrdio je i njegov brat Predrag Mali na sudu i to pod zakletvom 9. februara 2012. na suđenju Srđanu Gajiću.

Pomenuti investicioni fond bio je u trenutku kupoprodaje registrovan na Devičanskim ostrvima, a njegovo beogradsko predstavništvo bilo je prijavljeno u stanu Siniše Malog u "Oazi", dok se kao direktor vodila njegova supruga, Marija Mali.

Iza fonda je, očigledno, stajao Siniša, a bio je i kupac i prodavac.

Pola miliona evra, koliko je „Alessio" platio za preduzeće porodice Mali za 10 hektara državnog zemljišta, Siniša nije samo premestio iz jednog u drugi džep, već ih je uz sve to i „oprao".

Najveći problem za svakog kriminalca predstavlja kako ilegalno zarađeni novac uvesti u legalne tokove. Sutra, u slučaju da se pojavi neka zaista nezavisna i stručna istraga koja bi da ispita poreklo više od milion evra koliko je Siniša Mali platio za stanove prijavljene Agenciji za borbu protiv korupcije, on će pokazati kupoprodajni ugovor iz 2009. i tvrditi kako je novac legalno zarađen tako što je kompaniju dobijenu na poklon prodao „stranom investitoru".

Scenario iz slučaja „Alfa Proteina", po kome se zemlja u državnom vlasništvu prodaje privatniku, Mali planira da sprovede i u slučaju PKB-a. Ne treba sumnjati da će kupac gramzivom gradonačelniku pokloniti nekoliko hiljada hektara najvrednije zemlje, kao i najmanje jedan super luksuzni stan u zdanju koje će nići na mestu nekadašnjeg IKL-a  u Beogradu.

I za privatizaciju PKB-a, kao i za rušenje IKL-a koji ima svoje legalne vlasnike, zdušno se zalažu i Siniša Mali i Aleksandar Vučić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRIVATIZACIJA BEZ OBZIRA NA ŠTETNE POSLEDICE: POSTIZBORNI MANDAT I ZA PRODAJU „TELEKOMA“!???

 

Akcionarsko društvo Telekom Srbija (Telekom) biće prodato ispod svake cene jednom američkom investicionom fondu. Ovo je tajni plan predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, koji je proteklih nedelja već započeo kampanju ponovnog obezvređivanja ove kompanije, sa nedavnom izjavom: "…Možda smo pogrešili što nismo prodali Telekom".

Naime, Vučić će Telekom prodati jeftino, ali za razliku od ranijih privatizacionih pljački, Amerikanci neće platiti velike provizije onima koji im omoguće da se Telekoma dokopaju skoro džabe. Ovaj put Amerikanci će umesto dobrih provizija pružiti političku podršku. Kratkoročno, naravno…

 

                                       Vuk Stanić

 

Ovo znači da će Vođa pokloniti Telekom zbog očajničke nade da će ga Amerikanci zaštititi. A zaštita će trajati samo dok ne potpiše kupoprodajni ugovor. Posle će biti “izručen“ ruci pravde i gnevu građana, kao i svi ostali diktatori koje su podržavali, kao što je slučaj i sa gruzijskim predsednikom Mihailom Sakašvilijem, američkim državljaninom. Može li se Vučić smaknuti s vlasti, pre nego što proda Telekom?

Situacija u kojoj se predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić danas nalazi je slična onoj u kojoj je bio Zoran Đinđić pre nego što su ga ubili na ulazu u zgradu Vlade Srbije. Privatizacija Telekoma je Vučiću predložena na isti način na koji su Amerikanci od Đinđića tražili vlasništvo nad Železarom Smederevo.

Sličnosti i razlike ova dva slučaja govore da je za Železaru u Smederevu bila zainteresovana nemačka kompanija Tisen Krup, ali je ponuda koju su dali, bila ispod realne vrednosti onoga što je Sartid imao u zalihama.

Danas je za Telekom najzainteresovaniji Dojče Telekom, ali i oni bi baš kao i Austrijanci da kupe tu kompaniju ispod tržišne vrednosti, dok su spremni da lokalnim političarima daju provizije.

Vučić je za Telekom od Amerikanaca dobio ponudu koja se može uporediti sa onom koju su Đinđiću svojevremeno dali za Sartid. Vučić, baš kao i Đinđić nekada, nije popularan kod ruskog političkog vrha, posvađan je i sa Englezima, nepoželjan je u Berlinu, ostavili su ga njegovi “prijatelji“ šeici, zamerio se nekim krugovima unutar srpske policije, jedan deo srpske mafije sa kojim je Đinđić bio posvađan takođe nije u ljubavi sa Vučićem. Za razliku od Đinđića, Vučić je Amerikancima rekao “da’. Zato će se Amerikanci pobrinuti da ga niko ne ubije. Sve dok se ne privatizuje Telekom.

Iza Aleksandra Vučića ne stoji zvanična Amerika. Reč je o kriminalnoj grupi, koja lobira u Kongresu, i ima neke medije. Oni će zvanično u Srbiji podržavati Vučića, ali samo dok ne otmu Telekom Srbija. Američka vlada je svesna da je njena politika, zahvaljujući špekulantskim poslovima predstavnika njene Ambasade, izložena opštoj mržnji građana Srbije, i da se ta mržnja građana preliva i na susedne države. Zato Vučić mora da plati za svo zlo koje je doneo u Srbiju, i region.

Od ranije je poznato da je američki investicioni fondom Apolo, jedan od potencijalnih kupaca srpskog Telekoma. Apolo je u prethodno propaloj privatizaciji Telekoma nastupao zajedno sa slovenačkim Telekomom. Taj fond je optužen i da je povezan sa kompanijom Lazard u kojoj radi bivši ministar više srpskih tranziciono pljačkaških Vlada Božidar Đelić. Lazard je konsultantska kuća koja je bila privatizacioni savetnik za prodaju Telekoma u prethodno neuspelom pokušaju prodaje.

Jedno je sigurno: Aleksandar Vučić u poslednje vreme iskazuje jasnu nameru da Telekom proda, dok je ranije izjavljivao da bi to samo lud čovek uradio.

– Ne razumem vlast, Telekom nikada ne bih prodao, a u ovom trenutku ni po koju cenu – izjavio je Vučić 2010. godine prilikom gostovanja na Televiziji Jagodina. Tada je bio radikalska opozicija Demokratskoj stranci koju je vodio Boris Tadić, umešan u mnoga muljanja oko Telekoma još iz vremena dok je bio ministar telekomunikacija.

Predsednik Srpske napredne stranke ranije je kritikujući "žutu nomenklaturu" u javnost izneo niz tačnih informacija, kao na primer: "…Demokratska stranke planira da većinski paket akcija proda ‘za četiri godišnja profita’ koje Telekom ostvaruje."

Vučić verovatno ne voli da ga podsećaju da je njegova stranka 2010. godine podnela i krivičnu prijavu protiv bivšeg premijera Mirka Cvetkovića i članova Vlade zbog pokušaja prodaje Telekoma Srbije. Član sadašnjeg pravnog tima naprednjaka Marko Đurić je tada rekao da prodaja Telekoma predstavlja "osvetu vlade budućim generacijama".

– Srbija će ostati bez vitalnih ekonomskih resursa i telekomunikacione infrastrukture koja je dobro od javnog značaja – rekao je tada Đurić.

Pet godina kasnije, kao predsednik Vlade Srbije, Vučić priča sasvim drugu priču.

 

       Propaganda o državi kao lošem poslodavcu  

 

Akademija inženjerskih nauka Srbije (AINS), najstarije Društvo za elektroniku, telekomunikacije, računarstvo, automatiku i nuklearnu tehniku (ETRAN) , akademici, naučnici raznih profila u zemlji i svetu, više puta su se oglašavali, iznoseći štetne posledice prodaje.

Pisali su i apelovali i kod premijera Vučića i kod predsednika države i kod narodnih poslanika. Otvoreno pismo stručnjaka iz Srbije i 11 zemalja, potpisalo je 24 akademika, 60 profesora univerziteta, 46 doktora nauka, 23 magistra i mastera, 57 inženjera. Javnost Srbije je definitivno protiv prodaje Telekoma.

Odeljenje elektrotehničkih nauka AINS, na svom sastanku od 12. februara 2015. godine, na bazi pisanih materijala i usmenog izjašnjavanja i diskusije članova Odeljenja, donelo je zaključak da jednim sažetim saopštenjem definiše najbitnije stavove o nameri Vlade da proda Telekom.

Takođe, ova Akademija inženjerskih nauka je podsetila da Telekom poseduje i kompletnu telekomunikacionu infrastrukturu koja obuhvata sve telekomunikacione tehnologije: centrale sa transportnim komutatorima i ruterima u kojima se razmenjuju velike količine podataka, optička vlakna koja ih povezuju i optičke digitalne sisteme, preko 3 miliona konekcija do korisnika koji se koriste za fiksnu telefoniju i brzi Internet, mrežu za mobilnu telefoniju i mrežu za prenos Internet saobraćaja mobilnim putem.

Kroz ovu mrežu se prenosi saobraćaj mobilne telefonije i Interneta drugih operatora, Telenora i VIP-a. SBB i Orion, posle Telekoma najveći fiksni operatori, takođe iznajmljuju kapacitete fiksne mreže Telekoma.

Na tržištu fiksne telefonije posluju i Telenor, IKOM, Invest Inženjering, itd. Ova telekomunikaciona infrastruktura je građena i unapređivana decenijama, počev od puštanja u rad prvog telefona 1883. godine, i kao takva u tržišnim uslovima teško može dobiti ravnopravnog konkurenta, jer su potrebne izuzetno velike investicije da se izgradi takva telekomunikaciona infrastruktura.

Ukupne investicije Telekom Srbija Grupe su iznosile 18,8 milijardi dinara samo u 2013. godini, od toga 5,25 milijardi dinara u infrastrukturu, a preostalo su tehničke investicije.

Preduzeće za telekomunikacije "Telekom Srbija"  Grupa osim matične kompanije u Republici Srbiji ima učešće u kapitalu sledećih zavisnih privrednih društava: 1) 65% Telekoma Srpske u Republici Srpskoj; 2) 83% Mobilnog operatora u Crnoj Gori Mtel; 3) 100% Društva za telekomunikacije "FiberNet" DOO, Podgorica, Crna Gora; 4) 100% Privrednog društva za održavanje i obezbeđivanje objekata i imovine "Telus" akcionarsko društvo, Beograd, Srbija; 5) 100% kompanije TS:NET B.V., Amsterdam, Holandija; i 6) 51% Društva za telekomunikacije "HD-WIN" d.o.o. Krajem 2014.

Telekom je kupio većinski paket akcija Dunav banke u iznosu od 55,78% za 9,5 miliona evra u cilju realizacije usluge mobilnog plaćanja, odnosno bankarskih poslova, koja se smatra budućom veoma profitabilnom uslugom mobilnih operatora.

Ne treba zaboraviti ni imovinu, usluge i korisnike Telekom-a na Kosovu i Metohiji, pri čemu je samo u periodu 2000-2007. godina procenjena šteta iznosila 1,4 milijarde dolara.

Demokratska stranka Srbije i Dveri su u svoj program upisali da se protive prodaji Telekoma.

– Mi ne prodajemo iz hira, niti iz nekakvih političkih razloga, niti da bismo popunili budžetske rupe. Međutim, niko ne zna kako će biti za dve godine na tržištu, nema tog eksperta koji može to da vam kaže – demagoški je argument ministra za telekomunikacije Rasima Ljajića, posle Vučića najodgovornijeg za propast Srbije.

Važno je u ovom trenutku znati da su Telenor i Vip najveća konkurencija JP Telekom Srbija. Oni ne bi ni bili ovde ta taj posao nije isplativ. Slučaj VIP-a, koji već nekoliko godina posluje na potpuno neisplativom obrascu, dokaz je da u telekomunikacijama dugoročno vredi čak i praviti gubitke i da je jedna od ključnih stvari tržišno prisustvo!

Prodavanje impulsa se može uporediti sa prodavanjem magle koju svi hoće da kupe. Potrošač sam kupuje svoj uređaj, operateri treba samo da održavaju mrežu i da podese da cena impulsa i potrošnje impulsa bude takva da se ostvari zarada koja omogućava dalji rast kompanije.

Što se tiče izjava da država ne treba da bude vlasnik telekomunikacionih kompanija, takve tvrdnje najbolje demantuje činjenica da je Kina vlasnik Čajna telekoma kompanije sa monopolom u komunikacijama u toj zemlji. Ali, osim kineskog telekoma i nemački Dojče telekom je takođe u državnom vlasništvu, kao i ruski, uostalom.

 

       I sindikati protiv prodaje Telekoma

 

Dva reprezentativna sindikata Telekoma Srbije javno su protestovali još 11. novembra prošle godine ispred Vlade i Predsedništva Srbije zbog najavljene prodaje tog državnog telekomunikacionog preduzeća, zahtevajući da se postupak hitno obustavi.

Bio je to četvrti pokušaj za poslednjih deset godina da ova profitabilna državna kompanija ode u tuđe ruke (peti je u toku!). Naime, predstavnici Jedinstvenog sindikata Telekoma Srbije i Sindikata Telekoma Srbije su tokom prošlogodišnjeg protestnog skupa ostavili ispred Vlade Srbije i Predsedništva i pismo u kojem traže da se hitno obustavi prodaja tog preduzeća, a predsednik sindikata Sindikata Telekoma Miroslav Joksimović podsetio je tada javnost i na ove činjenice: "…Znamo svi da punimo budžet više od 10 odsto, znamo da više od 140 miliona evra imamo dobit...Znamo da najviše investiramo u regionu. Nijedan dinar ne uzimamo od države, dali smo prošle godine dve dividende državi umesto jedne… Telekom bi imao profit od 300 miliona evra, kad ne bi morao da vraća dug koji je napravio kupujući za državu Telekome iz RS i Crne Gore…".

 

       Zašto nije poštovan princip slobodnog tržišta

 

Telekom koji je proistekao iz nekadašnjeg PTT-a, izgrađen je novcem građana Srbije. To je i jedan od razloga što su građanima koji nisu učestvovali u ranijim privatizacijama deljene besplatne akcije Telekoma. Rast PTT-a, a kasnije Telekoma, se odvijao, rastom iz sopstvenih izvora, i korišćenjem državnih resursa, ali i investicijama građana.

Građani prigradskih delova Beograda, i drugih većih gradova, devedesetih godina su plaćali i do 5.000 maraka po domaćinstvu za uvođenje telefonskih linija. Na Novom Beogradu PTT je u jednom trenutku naplaćivao oko 2.000 maraka za dodelu broja, kasnije je taj iznos smanjen na 500 maraka.

I danas u Telekomu postoje telefonski pretplatnici – dvojnici, i terensko razdvajanje dvojnika se naplaćuje korisnicima. Baš kao što postoje i naselja bez fiksnih telefonskih linija, koja čekaju uvođenje.

Dakle, sve telefonske centrale Telekoma, svi telefonski stubovi, svi kablovi, svi releji, postavljeni su na državnom zemljištu, ili su privatni vlasnici morali da potpišu saglasnost da se njihovo vlasništvo koristi besplatno, vlasnik odnosno korisnik svega toga je Telekom. Većinski vlasnik je PTT, odnosno država.

Te resurse, koji su vlasništvo države, prema odluci RATELA, Telekom je morao da stavi na raspolaganje Telenoru, VIP-u, i svim drugim kompanijama kojima je odobreno bavljenje fiksnom ili mobilnom telefonijom.

Zbog čega se tu nije poštovao princip slobodnog tržišta, na osnovu koga bi privatne domaće ili strane kompanije morale takve resurse same da izgrade. Da se tako pristupilo problemu, po principu na koji se domaći političari pozivaju, tržišni udeo Telekoma u poslovima telekomunikacija u Srbiji bio bi deset puta veći od onog koji imaju svi ostali zajedno.

Dakle, ako iz tih razloga jačaju strane kompanije na našem tržištu u odnosu na Telekom, kriv je RATEL (Republička agencija za elektronske komunikacije , osnivač Vlada Srbije), odnosno oni koji tamo rade i koji su takva pravila propisali.

To ipak nije najveće zlodelo RATELA. Najveće zlo koje je ova agencija propisala je da Telekom ne sme sam da odlučuje o cenama po kojima će druge kompanije koristiti resurse u koje su građani i država investirali iz svog džepa!.

Iskustva drugih privreda u tranziciji koje su prodale nacionalne telekomunikacione kompanije pokazuju da su novi vlasnici kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih, povećanje cena telekomunikacionih usluga i smanjenje ulaganja i kvaliteta pruženih usluga.

To pokazuju primeri i naših suseda u Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori i Mađarskoj koji su prodali telekomunikacione kompanije Dojče telekomu. Sprovedenim merama novi vlasnik će automatski obezbediti veću efikasnost poslovanja, ali se ovde postavlja pitanje koju će korist od toga imati Srbija i njeni građani?

Profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, Aleksandra Smiljanić, tvrdi da neće imati nikakvu korist, nego, naprotiv, da će privatizacija ovog resursa odmah negativno uticati na standard građana.

– Ako Telekom bude prodat, vlasnik će izvlačiti velika sredstva iz Srbije. Bez otpuštanja i smanjenja investicija može da izvuče 350 miliona evra, a pošto će davati otkaze i smanjivati ulaganje, izvući će mnogo više.

Mislim da građani mogu da očekuju nova smanjenja plata i penzija u istom iznosu kao prošli put ako se Telekom proda, jer je upravo smanjenje plata i penzija zakrpilo budžetsku rupu od oko 350 miliona evra – uverena je ona.

Smiljanićeva se osvrnula i na navode da država kao vlasnik ne može da prati tehnološki razvoj telekomunikacionog sektora pa kaže: "…To nije tačno. Telekom prati sve tehnološke inovacije već decenijama. Nedavno je dobio licencu za 4G generaciju mobilne telefonije  i već intenzivno postavlja bazne stanice nove generacije. Mreža Telekoma je kompletno digitalizovana, a Telekom ima više fiksnih priključaka nego mnoge zemlje EU. Iako to nije profitabilno, Telekom uvodi brzi internet i u sela, jer država ima obaveze prema svojim stanovnicima.

Sa druge strane, Hrvatski Telekom, koji je u vlasništvu Dojče telekoma, posle Albanije je najgori u Evropi po brzom internetu! Naravno da investicioni fondovi, a oni se pominju kao najverovatniji kupci Telekoma, neće mariti za one koji nemaju puno da plate.

Telekom ulaže u razvoj mreže više nego svi ostali telekomunikacioni operateri u Srbiji zajedno. U poređenju sa komšilukom, u poslednjih deset godina uložio je četiri puta više nego Hrvatski telekom…" – tvrdi profesorka Smiljanić.

 

       Lakše će nas špijunirati

 

Prodajom Telekoma, strancima se otvara mogućnost apsolutne kontrole svih državnih institucija i svakog građanina. Stranci će imati sve naše informacije na raspolaganju i niko neće moći da zna kako se te informacije koriste.

Činjenica je da to već uveliko i rade preko kompanija VIP i Telenor. Jer, Telekom upravlja jezgrom mreže gde se kroz velike mrežne uređaje prenose informacije svih građana i firmi. Na velikim ruterima u jezgru mreže najlakše je špijunirati celokupni telekomunikacioni saobraćaj, o čemu je govorio iodbegli američki obaveštajac Edvard Snouden.

Prosečnom građaninu je nejasno koji procenat vlasništva se prodaje i da li se u paketu otuđuje i celokupna mrežna infrastruktura za fiksni telefonski saobraćaj. Očigledno se prodaje većinski procenat, a samim tim se prepušta kontrola nad telekomunikacionom infrastrukturom Telekoma.

 

       Pametne države ne prodaju telekomunikacione kompanije

 

Telekomunikacioni operateri su u većinskom državnom vlasništvu u Belgiji, Švajcarskoj, Norveškoj, Luksemburgu, Sloveniji…Ali i kada formalno nisu, u nekim zemljama, država ima ključnu reč. Tako u Nemačkoj država ima 30 odsto vlasništva u Dojče telekomu, ali prvi sledeći vlasnik ima svega pet odsto vlasništva, tako da država praktično upravlja ovom kompanijom.

To se videlo i za vreme posete predsednice Hrvatske Berlinu. Tada je Angela Merkel upozorila koleginicu Kolindu Grabar Kitarović na problem koji ima Dojče telekom, većinski vlasnik hrvatskog Telekoma. Zagreb želi da gradi paralelnu telekomunikacionu mrežu, a kancelarka je zabrinuta da će time biti ugrožen nemački monopol.

Pored svih ovih računica, ključni ekonomski razlog zbog kojeg Srbija ne treba da proda Telekom jeste ekonomski suverenitet, koji počiva pre svega na energetici, telekomunikacijama, obradivom zemljištu i vodenim resursima.

 

       Profit 147 miliona evra 

 

Telekom Srbija je u 2014. ostvario oko 147 miliona evra neto profita, od toga je 126 miliona uplatio u državnu kasu. U ukupno ostvarenim prihodima od mobilne telefonije učešće Telekoma je 36,8 odsto, što je više od VIP (22,9), ali manje od Telenora (40,28). Ipak, kada se uzmu u obzir stepen ulaganja u infrastrukturu i društvena angažovanost kroz sponzorske ugovore, jedini nepovoljni pokazatelj u odnosu na konkurenciju Telekom ima po broju zaposlenih. Ukupno zaposlenih u svim Telekomovim kompanijama na kraju 2014. bilo je 13.044, a samo u matičnom preduzeću Telekom Srbija bilo je 9.015.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SUROVO UBIJANJE DRŽAVE I NARODA SRBIJE, DO NJIHOVOG PONIŽENJA I PROPADANJA…

 

Nad Srbijom se nadvilo strašno ludilo Aleksandra Vučića, koje slepo prate njegovi mediji. Tako je nedavno objavljena i ovakva vest: "…Danas je Vučić otvorio regionalni pogon za sokove, koka-kole, koji će da zapošljava 80 radnika". A, prethodno je zatvoren takav pogon u Subotici za 70 radnika!

Reč je, dakle, o potpuno stranoj kompaniji. Ako nekim čudom još malo potraje, nije daleko dan kad će otvarati i javne toalete, samo ako im je stranac vlasnik. Nasilje koje ovaj suludi čovek vrši preko svih medija, kult ličnosti koji silom pokušava da uspostavi, dostigao je, zaista, svoj vrhunac. Batina koja kruži Srbijom, iz Vlade je izašla. Smrt se valja Srbijom koja je okupirana od strane NATO alijanse, nemačke obaveštajne službe i arapskih šeika i islamista.

 

                        Goran Mitrović

 

Američki filmovi su često surovo realni kada opisuju događaje iz nacionalne istorije. U filmu "Odrastanje Malog Drveta", prikazan je život dečaka koji raste uz dedu belca i baku Indijanku, i od njih uči lekcije iz života.

Dok odrasta u vrletima, prijatelj porodice, Džon Vrba ga uči da sazna ko su njegovi preci. I pripoveda mu kako su beli američki vojnici odveli Indijance u rezervat. Indijanci su, na put bez povrataka, krenuli peške.

Pored njih su jahali vojnici na konjima, s puškama na gotovs. Put je bio dug. Prvo su počeli da padaju starci i deca. Vojnici su Indijancima dozvoljavali da zastanu i da sahrane mrtve. Posle im se žurilo i nisu dozvoljavali sahrane.

Džon Vrba pripoveda dečaku, kome su deda i baka dali ime Malo Drvo, da su Kočizi potom, da mrtve ne bi ostavljali lešinarima, nastavili da hodaju i da ih nose na leđima. Muž je nosio mrtvu ženu, brat mrtvu sestru.

Pored puta, kojim su ih sprovodili surovi američki vojnici, stajali su beli ljudi. Nemo su posmatrali ovaj jeziv prizor, a Džon Vrba priča Malom Drvetu da je video mnogo belih ljudi kako naglas plaču, postiđeni prizorom svojih sunarodnika.

Neki Indijanci, mahom još dečaci, kojima još nije ponestalo snage, nisu želeli da ih odvedu u tor i pokušali su da pobegnu. Neke od njih, vojnici ni rafalnim pucnjima nisu uspeli da pokose, i utekli su u šume. Vratili su se na svoja ognjišta.

Put kojim su Indijanci odvedeni u rezervat nazvali su Put suza.

Sudbina Indijanaca nam je poznata.A i naša, sva je prilika, nije bolja.

Nad Srbijom se nadvilo strašno ludilo Aleksandra Vučića, koje slepo prate njegovi mediji. Tako je nedavno objavljena i ovakva vest: "…Danas je Vučić otvorio regionalni pogon za sokove, koka-kole, koji će da zapošljava 80 radnika".

A, prethodno je zatvoren takav pogon u Subotici za 70 radnika! Reč je, dakle, o potpuno stranoj kompaniji. Ako nekim čudom još malo potraje, nije daleko dan kad će otvarati i javne toalete, samo ako im je stranac vlasnik. Nasilje koje ovaj suludi čovek vrši preko svih medija, kult ličnosti koji silom pokušava da uspostavi, dostigao je, zaista, svoj vrhunac. Batina koja kruži Srbijom, iz Vlade je izašla.

Prema istraživanjima OEBS-a, stepen zastrašivanja građana koje dolazi iz svih centara moći kojima Vučić raspolaže, dostigao je krajnju tačku. To znači da je ogoljena diktatura na sceni i da joj se bliži kraj.

Prepadni bataljoni Srpske napredne stranke, već se spremaju da vrše zastrašivanje i nasilje na onim biračkim mestima gde je procenjeno da Vođa "loše stoji". Imaju i dovoljno iskustva. Od 2012. godine pa sve do danas, pokazali su se vrlo efikasnim u prebijanju političkih protivnika, ucenama, pa čak i diverzijama (napadima na imovinu, pokretnu u i nepokretnu).

Vučićev režim surovo se poigrava i sa korisnicima centara za socijalnu pomoć. Da bi neko dobio novčanu pomoć od najviše 15.000 dinara, mora da skupi toliko dokumentacije da je suočen sa nemogućom misijom.

Naravno, svaki od tih dokumenata košta. A dokumente sakupljaju stariji, bolesni, nepismeni, dezorjentisana lica. Kad jednom ipak nekako stignu do prilike da predaju dokumentaciju, u centrima za socijalni rad ih doslovno šutiraju.

Socijalna pomoć se u Srbiji prima samo devet meseci u jednoj godini: Tri meseca treba preživeti, da bi se obnovio zahtev, odvojile pare za dokumentaciju, iznova, a onda se čeka nekoliko meseci dok centri za socijalni rad ponovo ne donesu rešenje. Tretiranje onih koji dobijaju socijalnu pomoć od službenika centara za socijalni rad je slična onima koji su imali logoraši u nacističkim logorima smrti.

Naprednjački režim, pred izbore, širi propagandu o socijalnim davanjima, pa centri dobijaju zadatak da na taj način obezbede glasače. Diktatorska narav Vučićevog režima vidi se i po narodnim kuhinjama. Mada je režim naredio ukidanje ovih tužnih "institucija", pred izbore propaganda kaže: biće narodnih kuhinja! Biće i još više gladnih! Udarac koji su doživeli penzioneri, predstavlja tipičnu diktatorsku diverziju na stečena prava.

U Vučićevoj autokratskoj jazbini, dve trećine penzionerskog budžeta uzimaju privatni izvršitelji. Žrtve su oni sa najmanjim penzijama. Cilj je postignut: strah, stresovi i glad doveli su do toga da je tempo izumiranja zastrašujući.

Javna i komunalna preduzeća, preko izvršitelja, bez prava na žalbu, naplaćuju komunalno-stambene usluge, grejanje, gas, struju, te-ve pretplatu, sudske takse. Penzionerima se oduzimaju dve trećine penzije, tako da nekoliko stotina hiljada penzionera živi mesečno sa preostalih 6.000 dinara, ili 50 evra mesečno!

Od tih para moraju da plaćaju i zdravstvene usluge, lekove, posete zubarima…

Da li je moguće preživeti sa 100 evra mesečno, u zemlji u kojoj je hrana skuplja nego u Nemačkoj, a lošijeg je kvaliteta nego i u bilo kojoj afričkoj državi?

Do koje granice ide divljaštvo Vučićeve vladavine, govori i podatak da su tokom prošle godine zabeleženi slučajevi da su čak i osobe koje primaju socijalnu pomoć uplaćivale strankama donacije!

Kako je moguće da najsiromašniji građani uplaćuju "pomoć političkim partijama"? Tako što se stranke i njihove vođe "staraju" da nijedan siromah ne može dobiti pomoć dok ne plati reket onome ko mu je to omogućio. Dakle, strankama na vlasti!

Socijalna pomoć u Srbiji iznosi od 7.789 dinara do 17.738 dinara. Ali, pojavile su se uplate i po 50.000 dinara, pa postaje jasno da su ovi gladni mučenici postali "medijumi" preko kojih vlastodršci peru pare i finansiraju sebe i svoje potrebe.

Sela su takođe napadnuta. Seljacima, uglavnom staračkim domaćinstvima, oduzma se zemlja, radi naplate poreza, pleni se stoka, poljoprivredne mašine. Svaki građanin je napadnut. Svaki građanin u Srbiji je pod okupacijom. Država sve uzima, otima. I preti.

Ukidaju se subvencije proizvođačima mleka, stočarima, paorima. Utire se put da im zemlju otmu arapski prijatelji Aleksandra Vučića. Na njoj će raditi emigranti, ili srpski građani, kao arapske sluge.

Vučićeva mafija je primila novac od nemačkog proizvođača mesa Tenisa, kome sada utire put da zgazi srpske seljake, isprazni njihove obore, i da Srbiji prodaje otpadno meso. A već smo otrovani.

Proizvođači hrane i trgovinski lanci Tempo, Idea, Maxi, Matijević, Karneks već godinama prodaju meso najlošijeg kvaliteta, često opasno po zdravlje. Umesto da mesne prerađevinine, kojima je istekao rok, uništavaju, za velike pare, u svojim zemljama, izvoze ih evropske kompanije u Srbiji, i truju, i onako otrovane građane.

U Srbiji se umire, kao za vreme epidemija u velikim ratovima i nesrećama.

Farmakomafija prodaje neispitane lekove, i na srpskim građanima se vrše besplatni eksperimenti. Gori od onih u Indiji, gde je jeftin ljudski život, ali pored velike smrtnosti veliki je i priraštaj.

Zdravstvene usluge u državnim bolnicama, domovima zdravlja i institutima danas su na nivou od pre pedeset godina!

Vučićeve “velike investicije“ se gase, pred našim očima. Iz budžeta Srbije, koji se puni otimanjem penzija, plata, porezima i uzimanjem kredita, u smederevskoj Železari su, dolaskom DOS-a, godinama pretapani srpski tenkovi, haubice, topovi, pontonski mostovi…

Vojska je morala toga da se oslobodi, pod oružanom pretnjom iz Vašingtona. Kada su opljačkali sve što se opljačkati može, Amerikanci su ostavili Železaru Vučićevoj vladi  . Onda je on ponudio da se u smederevskim pećima spali evropski nukelarni otpad, uglavnom iz Nemačke, odvojene su pare iz budžeta, i otrovan je jedan grad na Dunavu, a verovatno i okolni Požarevac, Možda i Beograd!

Gašenje Železare u Smederevu je izvesno. Parama iz mršavog srpskog budžeta finansirano je spaljivanje nemačkog nukleranog otpada. Otuda i velika ljubav šizofrenog Aleksandra Vučića prema kancelarki Merkel! Svaka srpska porodica morala bi učiti naslednike da moraju da je pronađu i osvete se za zločine koja je ova besprizorna žena učinila Srbiji.

Italijani se spremaju da odu iz Kragujevca. Gotovo je! Kraj. Istekao je ugovor, i Fiat se seli u druge zemlje. A Srbija je, svojim parama, finansirala italijansku kompaniju, napravila pristupne saobraćajnice, dala zemlju, podigla hale, i za svakog radnika, iz budžeta, platila Italijanima. Količina novca koju su dobili Dinkićevi i Vučićevi momci, a i njih dvojica, na ime provizije, je impresivna. Boli glava.

U basenu u Boru Vučić troši budžetske pare, bez ikakvog smisla. I u Boru spaljuju radioaktivni otpad. I kradu. Tu je i Anđelko, zvanični otac Aleksandrov, koji zgrće milione koje njegov sin iz budžeta daje ovom javnom preduzeću.

Srbija je najsiromašnija država u Evropi, ali iz svog budžeta plaća belosvetske kompanije da u Srbiji, o njenom trošku, otvaraju pogone. Vučić im javno nudi radnu snagu, koja po srpskim zakonima nema nikakva prava. Pravo belo roblje. Možeš da ga platiš, a i ne moraš. I premijer Vučić se time ponosi.

Pre Vučića srpsku armiju  razorio je ministar Dragan Šutanovac, nastavljajući plan svog kuma Borisa Tadića, koji je izabran za predsednika Srbije.

Danas srpsku policiju razara lažni doktor nauka Nebojša Stefanović, jedan iz korpusa tople braće. Njegova majka je ključni čovek u Agenciji za lekove, a pomaže joj i sin Nemanja, otac Branko je budža u Telekomu. Važno je Srbiju razoriti. Potpuno.

Potpisujući Zakon o saradnji sa NATO alijansom, predsednik Nikolić je potvrdio da Srbije više nema. Američki vojnici nekažnjeno mogu da uđu u sve javne objekte, u privatne stanove, da siluju, kidnapuju, da sruše… Moramo da gledamo i ćutimo.

A kako izgleda američka okupacija, Wikiliks je opisao u depešema i svedočenjima američkih vojnika, koji nisu mogli da očima gledaju zlodela svojih saboraca. Silovanje žena, muškaraca, dečaka, vešanje, šibanje, životinjsko iživljavanje, rušenje hramova, svetinja, pljačkanje svega što im pod ruku dođe. Gde američka čizma kroči, života više nema. To je najvarvarskija vojska u istoriji planete.

Donošenje ovog zakona Vučić je objasnio potrebom da ona zaštiti Srbe na Kosovu! Ej, zar smo svi ludi? Pa Kosovo je američki projekat  , ono je američka tvorevina, njen saveznik. Kako da zaštite Srbe od svojih saveznika?

Kada je američka administracija odlučila da se poigra na Balkanu, Srbija je precrtana iz zemljopisnih karata. Ono što nije uradio Hitler, ostvariće Ujka Sem! Srbija je najsurovije bombardovana, i to u ime “milosrdne zaštite Albanaca".

Onda je počelo komadanje. Okupirano je Kosovo i Metohija. Počela je pljačka. Američke kompanije su, dolaskom DOS-a na vlast opelješile Srbiju za najmanje 30. milijardi dolara! Rasturili su nam vojsku, državne kompanije, namensku vojnu industriju, pretvorili su Srbiju u ogledno poljoprivredno dobro, za eksperimentisanje na životinjama, biljkama i ljudima…

Surovo ubijanje jedne države i naroda , poput Srbije, pogodilo je mnoge građane SAD-a. Mnogi agenti CIA-e, FBI-a i vojnici od karijere javno su digli svoj glas protiv politike Klintonove administracije da na Balkanu uništi Srbe i instalira Al Kaidu! Džon Perkins nije jedini Amerikanac koji je priznao da je, po nalogu svoje vlade, bio ekonomski ubica, da je uništavao države i njihove ekonomije, da je ubijao one koji nisu hteli da podjarme svoj narod. Džon Šindler opisuje kako Klinton, kome je referisao, nije hteo da čuje istinu o ratu u Bosni…

Američka nacija je moćna. I pored najcrnje kontrole informacija, internet je omogućio da časni pojedinci iznesu svoje mišljenje i opišu zločine svoje administracije. Slobode koje su osvojili građani SAD-a u svojoj istorijskoj borbi za njih, nije lako obrisati. Srbija polako nestaje. Izumrla su sela, opusteli su gradovi. Zemlja se parloži…

Američke diplomate u Beogradu, ti kurvini sinovi, vrbuju Srbe da im služe kao goniči robova! Naš nestanak mi liči na Put suza. Umesto belih američkih vojnika, pod izgovorom da nas vode u Evropsku uniju, na konjima jašu naši skotovi.

I dok još živimo u dolini suza, čekajući dan kada će i poslednji među nama propasti, goniči robova, naša vlastela, i sama se bliži svom kraju. Kada bi ostali bez robova, Ameri su ubijali i njihove goniče. Zajedno ćemo umreti u Srbiji, Dolini suza.

Da li neko od nas može da utekne sa tog puta, i da ode u osvetnike? Kao što je to učinio u filmu Džon Vrba.

Kada im je bilo najteže, u teškim vremenima, Srbi su pevali – Hrani sina, pa šalji u vojsku, Srbija se umirit’ ne može.

 

     A. Srbija, kao Đavolja varoš

(Šta je globalni internet pretraživač Google poručio Srbiji na dan njene državnosti?)

Redakcija Magazina Tabloid dobila je saopštenje za javnost, koje je potpisao profesor Miladin Ševarlić, predsednik Upravnog odbora "Društva srpskih domaćina", povodom logotipa koji je Google postavio na početnoj strani na dan srpske državnosti. Istovremeno, u izjavi za naš magazin, profesor Ševarlić je podsetio, da je, pored slike Đavolje Varoši (koju ovde objavljujemo) pridodata i traka kakva se stavlja na vence za sahrane. Naime, sa leve i desne strane je izrezana traka kakva se stavlja na takozvane suze, odnosno cveće koje se stavlja na grobove, rekao je Ševarlić i dodao da to deluje kao da je Gugl sahranio Srbiju.

U tekstu saopštenja piše:

"…Poštovani građani Republike Srbije i Srpski domaćini, Predsedniče Republike Srbije Tomislave Nikoliću, Predsedniče Vlade Republike Srbije,

Svima nam je dobro poznato da se Srbija u ovakvoj situaciji nalazi zbog činjenja domaćih i inostranih antihrišćana (đavola) a najviše zbog našeg ćutanja i nečinjenja, ali da Republiku Srbiju neprimereno simbolično promovišu kao Đavolju varoš – i to na Dan njene državnosti – je neoprostiva drskost, sarkazam i satanizam od globalističkog Google! Zar je moguće da timovi najboljih informatičara u svetu u Google nisu uspeli da pronađu nijedno prigodnije obeležje iz Srbije od Đavolje varoši?

Uvereni smo da su menadžeri u Google namerno sarkastično, umesto srpskog grba sa četiri ocila, u sredini srpske trobojke ubacili simbol Đavolje varoši? Od satanista u Google i njihovih naredbodavaca se drugo i nije moglo očekivati. Sramota! U ime Društva srpskih domaćina izražavam najveće moguće gnušanje zbog zlonamerne satanističke „čestitke" Google povodom Dana državnosti Republike Srbije!

Društvo srpskih domaćina

Predsednik Upravnog odbora,

prof. dr Miladin M. Ševarlić…"

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

NOVE PRETNJE OD STRANE INDUSTRIJE MESA „MATIJEVIĆ“

 

Naša redakcija je dobila novu preteću poruku od strane Industrije mesa „Matijević“, u kojoj izražavaju nezadovoljstvo pratećom slikom uz glavni tekst, što predstavlja i potvrdu da potpisnici poruke nepažljivo prate i komentare ispod objavljenog teksta, kao i komentare mnoštva čitalaca, među kojima bi sigurno uočili i odgovor naše redakcije na njihovu prethodnu poruku u vezi zahteva za objavljivanje demanta o stanju u pomenutoj firmi a objavljenom na linku koji su i sami naveli!!!

A nova poruka ove firme koja odiše pretnjama je:

 

 

 

Interes široke javnosti je da da uvek ima saznanja o dobrom ili lošem radu i aktivnostima počev od državnih institucija, različitih firmi u Srbiji, tako i firme Industrija mesa „Matijević“ kojoj ništa ne daje za pravo da bude izuzeta bilo pohvala, bilo kritika, i sada i ubuduće!!!

A što se tiče interesa raznih kompanija i firmi, za njihove interese postoje marketinške kuće i agencije… !!!

 

©Geto Srbija

BOSNA i HERCEGOVINA: ŠIROKI CILJEVI MIROLJUBIVOG SVETA I VEHABIJSKIH KOLONISTA PREKO DRINE…

 

Pod izgovorom izgradnje turističkih naselja u Bosni i Hercegovini arapski investitori kupuju zemlju na kojoj će nići kampovi za smeštaj i obuku islamskih ratnika. Placevi se kupuju za sada samo na teško pristupačnim brdskim terenima, kako bi budući kampovi mogli lakše da se brane, a i da budu sklonjeni od pogleda radoznalaca.

Hrana za nove vehabističke kolonizatore dolaziće sa imanja koje će zakupiti arapski investitori u Vojvodini, piše u svom istraživačkom tekstu novinar bečkog lista „Kuriir".

 

                    Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Prošlog leta je neuobičajeno veliki broj turista iz arapskih zemalja posetio banje u Bosni i Hercegovini, posebno Ilidžu, poznato lečilište na obodu Sarajeva. I ranije je u BiH dolazilo dosta turista iz zemalja sa Arabijskog poluostrva, ali je njihov broj 2015. bukvalno eksplodirao.

Novinar bečkog dnevnog lista „Kurir", Vilhelm Tojrecbaher istražio je ovaj fenomen i svoja zapanjujuća otkrića objavio 3. januara 2016. u pomenutim novinama.

Arapi u Bosnu i Hercegovinu dolaze bez vize. Na mnogim lokalima u Sarajevu stoje natpisi na arapskom jeziku, a džamije su svuda po gradu. U početku su posetioci sa Bliskog Istoka zaista bili samo turisti, od prošlog leta sve više njih ostaje da boravi u Bosni i Hercegovini.

Zakon BiH ne dozvoljava stranim pravnim i fizičkim licima da postaju vlasnici zemlje, ali im ne brani da postanu vlasnici domaćeg preduzeća koje poseduje nepokretnosti.

Samo iz Kuvajta potiču vlasnici 232 nova preduzeća, među njima je i investitor koji na Igmanu gradi futurističko naselje „Novu Ilidžu" za 40.000 stanovnika. Maketa naselja podseća na „Beograd na vodi": veliki tržni centar, luksuzni apartmani, hoteli, parkovi, pa čak i promenada veoma slična onoj zamišljenoj da bude na Savi. Kuvajtski ambasador u Sarajevu ovde je sazidao svoju novu privatnu rezidenciju.

U malom mestu Trnovu , na granici sa Republikom Srpskom, investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata kupuju okolna naselja da bi za 2,2 milijardi evra izgradili luksuzno naselje za takođe 40.000 stanovnika. U izgradnji će biti angažovana lokalna radna snaga, ali će 150 Srba izgubiti svoja ognjišta.

Tojrecbaher tvrdi kako su stanovnici odbili da Arapima prodaju svoju dedovinu, ali da im je ona oduzeta eksproprijacijom, na sličan način kao i zemljište potrebno za „Beograd na vodi".

Ove sličnosti nisu jedine veze između arapskih investicija u Bosni i Hercegovini i onih u Srbiji.

Stanovništvo BiH sa različitim osećanjima posmatra dolazak investitora iz Persijskog zaliva. Srbi i Hrvati su veoma podozrivi i uznemireni, ali nisu ni svi Bošnjaci oduševljeni, piše Tojrecbaher. Sa jedne strane su pojedinci srećni jer stižu sveže pare i kreće izgradnja zemlje, što nailazi na odobravanje posebno jer se ova država oseća izdatom od strane Evropske Unije koja ne pokazuje naročito interesovanje za ulaganja u ratom razorenu balkansku državu.

Sa druge strane, primetno je za svakog da Arapi najmanje ulažu u poljoprivredu i industriju, čak nije sigurno ni kakve turističke kapacitete oni, navodno, grade. Ono što jeste za svakog očigledno jeste da će vlasnici i korisnici novih, luksuznih građevina biti državljani istih onih zemalja iz kojih dolaze investitori. Šeici, zaključuje Tojrecbaher, zidaju naselja za vehabije koje će naseliti pred samim kapijama Evrope.

Narod ovog napaćenog regiona još nije zaboravio vehabije i pripadnike Al-kaide koji su za vreme građanskog rata 1992. do 1995. Bošnjake snabdevali oružjem i borili se u Armiji BiH protiv Srba i Hrvata. Ti „saborci" su najmanje vremena provodili na frontu, a daleko više u pozadini šireći svoju verziju islama i maltretirajući, a najčešće i ubijajući na zverski način ne samo pripadnike drugih veroispovesti, već i muslimane koji nisu pristajali da se vrate u srednji vek vehabijskog učenja.

Godinama posle završetka građanskog rata vlasti BiH i međunarodne mirovne snage vodile su akciju iseljavanja ovih misionara i mudžahedina, ali je najveći broj njih ostao. Sada im dolazi pojačanje.

Da namere arapskih investitora uopšte nisu naivne, dokaz je upravo njihov sinhronizovani prodor u Srbiju.

Za razliku od BiH Srbija je većinski pravoslavna zemlja, a u krajevima gde bi finansijeri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata najviše da ulažu, u Vojvodini i Beogradu, skoro da uopšte ni nema muslimana. Posedi u Srbiji su, međutim, značajni za izdržavanje kolonista koji će biti naseljeni u Bosni i Hercegovini.

Obradive zemlje nema puno u BiH, posebno ne one visokog kvaliteta. Hrana koja se u toj državi bude proizvodila jedva će moći da zadovolji potrebe stanovništva uvećanog za vehabijske koloniste. Sa druge strane, zalivske zemlje nemaju skoro uopšte obradive zemlje, pa su primorane da hranu uvoze.

Zbog toga je zamišljena simbioza između arapskih projekata u BiH i onih u Srbiji: u Srbiji će biti osnivane farme, a nadzornici će dolaziti iz arapskih kolonija u Bosni i Hercegovini. Radna snaga mogu da budu i domaći stanovnici, a po potrebi će radnici biti dovođeni i sa strane, iz islamskih zemalja sa jeftinom radnom snagom.

Bogati šeici već godinama unazad kupuju obradivu zemlju širom sveta. Ujedinjeni Arapski Emirati su, po izveštaju glasila Evropske mreže za alternativno razmišljanje i dijalog „Transform" iz 2009. u Pakistanu posedovali skoro milion hektara, dok su u Ukrajini pregovarali o kupovini nekoliko miliona hektara obradive zemlje.

Rat u ovoj bivšoj sovjetskoj republici pokazao je da su ovako vredne investicije najsigurnije tamo gde postoji mogućnost kontrole režima i sprečavanje nepoželjnog razvoja događaja.

Među najvećim svetskim kupcima i zakupcima obradive zemlje, nalaze se Saudijska Arabija (najmanje dva miliona hektara) i Ujedinjeni Arapski Emirati (oko 1,5 miliona hektara). Precizni podaci nisu dostupni, jer mnoge afričke zemlje prećutkuju dolazak kupaca iz Zaliva.

Arapski investitori nisu, međutim, omiljeni ni među svojom braćom po veri. U skoro isključivo muslimanskom Pakistanu investitori iz Abu Dabija i Katara kupili su nekoliko stotina hiljada hektara zemlje. Kako nisu svi seljaci dobrovoljno prodali svoja imanja, a mnogima nije isplaćena pravična nadoknada, krajem prve decenije ovog veka došlo je do pravog seljačkog ustanka koji nije mogla da uguši ni, inače, do zuba naoružana pakistanska armija, piše „Transform".

Kolonizatori Bosne i Hercegovine hraniće se sa vojvođanskih njiva, njihove glavešine sedeće u luksuznim naseljima u Sarajevu ili u „Beogradu na vodi", a na tuđoj zemlji naseljene vehabije zauzvrat će intervenisati kada god paori iz Vojvodine zatraže svoja prava. Kolonizacija BiH i Srbije mali je korak za šeike, ali zloslutno krupan za hrišćamsku Evropu.

     A 1. Šeici u luksuznim vilama

Za sada Arapi ne pokazuju veliko interesovanje za investicije u Republici Srpskoj, ali to je samo prividno. Cilj šeika i emira upravo jeste da se cela Bosna i Hercegovina kupe da bi tu bila izgrađena najveća vehabistička baza u Evropi. Srbi pravoslavci i Hrvati katolici vremenom će milom ili silom svoja imanja prodavati kupcima iz zemalja Persijskog zaliva i odlaziti u beli svet.

Vilhelm Tojrecbaher ukazuje na zabrinutost stanovnika BiH zbog činjenice da Arapi nezaustavljivo grade džamije i škole u kojima se deca ideološki truju i pripremaju da postanu „sveti ratnici islama".

Ispred trgovinskog centra „Sarajevo" u prestonici Bosne i Hercegovine stoji mermerna kocka sa natpisom na arapskom koji skoro ni jedan prolaznik ne razume, ali koji ima značenje za vehabije. Zdanje od 49.000 kvadratnih metara i 80 lokala zidala je saudijska kompanija „Al-Shiddi".

Isto preduzeće se dočepalo i 180.000 kvadratnih metara najboljeg zemljišta na brdima oko Sarajeva. Tu, po ugledu na Beverli Hils, treba da nastane super luksuzno naselje Poljine Hils sa 214 vila za prebogate šeike. Završetak radova na prvom zdanju u ovom naselju svečano su obeležili ambasador Saudijske Arabije, visoki zvaničnici te kraljevine u pratnji domaćih funkcionera iz redova Bošnjaka, kao i brojni predstavnici investitora.

Na samo dva kilometra od Sarajeva je mesto Hadžići u kome su do rata živeli skoro isključivo Srbi. Danas ovo mesto pripada kantonu Sarajevo, a zemljište kupuje investitor iz Kuvajta koji tvrdi da će tu da nikne turističko naselje.

Kuvajtska kompanija „Ardh Al-Jazeera" gradi u naseljima Sokolović Kolonija i Dobrosavići 50 luksuznih vila. I u naseljima Lužani, Lokve, Crepljani i Osenik nastaće arapska odmarališta, odnosno kampovi za smeštaj i obuku vehabista, tvrdi bečki „Kurir".

©Geto Srbija

 

materijal: List protiv mafije

POVRATAK TURSKOG VILAJETA: NOVA OTOMANSKA STRATEGIJA NA BALKANU SA NAGLAŠENOM ISLAMISTIČKOM IDEOLOGIJOM

 

U okolnostima kad Rusija sprovodi najstrožije sankcije prema Turskoj, Vučićeva vlada ne čini ništa da se pridruži tim merama, tim pre što Erdoganov režim već dugo vremena o Srbiji govori kao o nekakvom otomanskom "vilajetu", gde je već krenuo da uspostavlja mrežu svojih kompanija preko kojih planira da ostvari ne samo ekonomsku nego i svaku drugu vrstu dominacije.

U duhu ove Erdoganove ideje, Turska danas doslovno radi šta hoće na Kosovu i Metohiji. To nikako nije po volji čak ni kosovskim Albancima, ali je kasno, jer su Turci već odavno korumpirali njihovu vladu i institucije.

 

                          Nikola Vlahović

 

Turska je bila jedna od prvih zemalja koja je priznala Kosovo, kada je proglasilo nezavisnost od Srbije 2008. godine, a premijer Ahmet Davutoglu je objašnjavao tada pojam "strateške dubine", odnosno važnost ulaska Turske kao regionalne sile na Kosovo. Kako tada, tako i danas, muslimanska solidarnost je centralni deo strategije Turske u ovoj srpskoj pokrajini.

Kao posledica te ideje, Turska je danas najveći spoljno-trgovinski partner Kosova ali i glavna izvoznica islamističke ideologije. Obim trgovine između Turske i Kosova je godišnje u proseku oko 250 miliona evra sa tendencijom snažnog porasta. Iza tih težnji stoji strategija Erdoganovog režima, da se u duhu nekadašnjih orijentalnih osvajača, vrati "starim otomanskim teritorijama" na Balkanu.

Posledice takve politike su već vidljive na svakom koraku…

Tu je auto-put Merdare-Morina, koji jednim krakom već povezuje Kosovo sa Albanijom i izgrađen je saradnjom turske građevinske firme Enka, u konzorcijumu sa firmom Bechtel.

Turska firma Calik-Limak je počela izgradnju puta Priština-Đeneral Janković i autoputa između Kosova i Makedonije.

Calik Holding i Limak su politički dobro povezani. Naime, sin Redžepa Taipa Erdogana, Bilal, glavni je akcionar u kompaniji Limak, u kojoj akcije ima i njegov zet.

Turski bankarski sistem takođe dominira finansijskim sektorom na Kosovu. Većina najvećih kosovskih banaka su turske banke ustvari, uključujući i veliku Tursku ekonomsku banku (TEB). Više od 1.000 turskih kompanija posluju na Kosovu. Oko 10.000 Albanaca rade kod turskih gazda, uglavnom u prehrambenom i tekstilnom sektoru.

Albanci se uveliko žale da je teško biti prihvaćen ili zadržati posao ako je vlasnik Turčin ili ako zaposleni ne govore turski.

Kosovski političar Kadri Veseli , inače ogorčeni protivnik upadanja turskih kompanija u kosovska avna preduzeća, više puta je upozoravao da je za privredu na Kosovu, dolazak turskih kompanija koban. Ali, kad je 8. decembra 2014. godine postao predsednik parlamenta Kosova, više se nijednom rečju tim povodom nije oglasio!

Dobro upućeni izvor iz Prištine svedoči da je Veseli potkupljen od strane više turskih firmi, te da raspolaže odličnim obaveštajnim podacima o turskim javnim i tajnim poslovima širom regiona (bio je na čelu Kosovske obaveštajne službe SHIK , pa mu nije bilo teško da im ponudi razmenu njihovog "prljavog veša" za određenu sumu opranih para).

I on i drugi istaknuti kosovski političari, u bliskim su vezama sa Erdoganovim "poslovođama", i svi su na ovaj ili onaj način plaćeni lobisti turskih kompanija na Kosovu i u Makedoniji. Ova lobistička grupa učestvovala je i u organizaciji prvog sastanka Privredne komore Srbije i Prvredne komore Kosova, gde su turske kompanije bile jedna od glavnih tema i razgovaralo se o načinu većeg ulaska turskog kapitala u Srbiju.

Ne treba zaboraviti ni na činjenicu da je oko 2.000 turskih vojnika u okviru mirovne misije KFOR-a raspoređeno na Kosovu, a najviše u Prištini i Prizrenu. Turska je pokazala i svoju spremnost da preuzme kontrolu nad američkom bazom Bondstil, kad se američke snage povuku.

Jednostavnije govoreći, sve ovo govori da Erdoganov imperijalni program novog otomanskog povratka na Balkan, danas najbolje funkcioniše na Kosovu, širenjem turskog uticaja u bivšim teritorijama Otomanskog carstva.

Ali, ovde je važno skrenuti pažnju i na jedan opasan naum koji dolazi iz Ankare: naime, Turska izvozi islamizam pod maskom kulturne saradnje, i o tome svedoče albanski izvori iz Prištine, koji tvrde da Erdogan želi da promeni odnos Albanaca prema muslimanskoj veri.

Naime, Turcima je dobro poznato da je tradicionalnom Albancu uvek bilo najbitnije širenje porodice i imovine, uz uvažavanje plemenskih pravila, a religija je bila tek na trećem ili četvrtom mestu.

I bilo je tako, sve do poslednjih petnaest godina, od kad se na Kosovo preko američke okupacije, počeo širiti ekstremni islam.

Turska, kao stari osvajač Balkana, procenila je da na Balkan ponovo može da ugazi najlakše preko Kosova. Na ruku im ide i činjenica da u ovoj srpskoj pokrajini živi preko 20.000 Turaka, direktnih potomaka osmanskih porodica iz Anadolije.

Ali, Turska takođe na jedan vrlo podmukao način radi na tome da vrati i ekonomsku dominaciju koristi sve metode kako bi se dokopala ključnih poslova, glavnih resursa i zaposela strateška mesta na Kosovu.

Međunarodna agencija saradnje i razvoja Turske  je sredstvo putem kojeg Turska ubacuje na Kosovo svoju ekonomsku mrežu, ali i ideološki i verski otrov koji kod Albanaca, uprkos očekivanjima, ne nailazi na dobar prijem.

Naime, ova agencija je finansijska i ideološka"avangarda" turske Partije pravde i razvoja (AKP), koja podržava Muslimansko bratstvo, i to širom sveta, a vodi i neku vrstu paralelne spoljne politike koja prati onu zvaničnu…U stalnoj je koordinaciji i sa Ministarstvo kulture Turske i Predsedništvom vera u Ankari, a cilj je da promocija islamističkih ideja.

Između ostalog, ova Erdoganova agencija pojavljuje se često i pod maskom ustanove za socijalnog staranja. Ali, sve u skladu sa islamskim običajima i Šerijatom.

Na Kosovu, ona podržava više od 400 projekata u oblasti poljoprivrede, zdravstva i obrazovanja, ali na način koji ne donosi albanskom društvu na Kosovu, nikakve koristi. Zdravstvenu zaštitu Turci nude u svojim privatnim bolnicama i klinikama, pod pokroviteljstvom ove agencije, ali, mada za neupućene zvuči neobično, Albanci se radije odlučuju za lečenje u Srbiji, u Nišu, Leskovcu, Vranju i pre svega Beogradu.

Uprkos velikom novcu koji obrću firme iz Turske na Kosovu, Centralna banka Kosova registrovala je u prošloj godini samo 2,7 miliona evra njihovog ukupnog prometa!

Turci uglavnom rade na transferima novca u gotovini bez službene evidencije. Reč je o sredstvima koja se između ostalog koriste i za vraćanje spomenika iz vremena osmanlijske vlasti, za gradnju novih džamija i medresa.

Na primer, Međunarodna agencija turske saradnje i razvoja finansirala je obnovu grobnice sultana Murata na Kosovu, i to je dobilo oblik svojevrsne "rehabilitacije" Otomanske imperije, koja je 1912. odavde oterana jurišima srpskih junaka iz balkanskih ratova.

Obnovljena je u Prištini turskim novcem i Fatih džamija i Sinan pašina džamija (za sumu od 1,2 miliona evra).

Za poslednje tri godine, Međunarodna agencija Turske saradnje i razvoja obnovila je još oko 30 verskih objekata iz otomanskog perioda i sagradila 20 novih džamija širom Kosova, a i Erdogan je lično obećao sredstva za izgradnju džamije najveće na Kosovu.

Interesantno je da Turska preko već pomenute agencije i njoj srodnih organizacija, finansira regionalne islamske sindikate i institucije, i plaća projekte lokalnih zajednica na koje promovišu islamski način života. U tu svrhu, Međunarodna agencija Turske saradnje i razvoja već je stvorila mrežu svojih imama na Kosovu, koji su se povezali sa imamima iz Turske.

Sve je to zamaskirano humanitarnim poslovima, najviše u Prištini, Prizrenu, Đakovici, Peći…U tim gradovima, Turska finansira u školama nastavu učenja iz Kur’ana, ali i nastavu na turskom jeziku.

Turski ambasador u Prištini godišnje deli nagradu, 100 stipendija za Albance koji hoće da studira u Turskoj. Ali, glavni deo sredstava iz turskih fondova na Kosovu idu na islamsko obrazovanje, tačnije rečeno, na versku radikalizaciju albanske omladine.

Čak je i Tačijeva vlada, koja je glavni krivac za ovakav ulazak Turaka na ovaj deo Balkana, priznala da je mnogo mladih Albanaca (sadašnji podaci govore da je u pitanju oko 4.000 njih), prišlo borcima takozvane Islamske države u Siriji.

Turski kulturni centri su takođe veliki regrutni centri turskog uticaja na Kosovu. Jedan od takvih je i centar "Junuz Emre", koji nudi obrazovanje (islamsko) na turskom jeziku.

Naravno, finansiranje ovakve vrste obrazovanja je propagandno. To ide dotle da je čak i turski ministar prosvete posetio Kosovo i javno zatražio da Tačijeva vlada hitno naredi nadležnom ministarstvu da promeni tekstove iz istorije kako bi prikazali Osmanlije kao oslobodioce, a ne kao agresore.

Erdogan je nedavno čak zatražio od Vlade Kosova da promene udžbenike ili da zatvore one škole koje imaju "iskrivljeno mišljenje" o Otomanskoj imperiji, pa je odobrio i sredstva za otvaranje turskih "elitnih" škola na Kosovu, preko kojih bi se vršila nova indoktrinacija Albanaca.

Naravno, Srbe niko i ne pominje, kao da tu nikada nisu ni postojali. A novi otomanski mrak može lako da proguta i Albance, koji će za to sami biti krivi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije