Архива

Posts Tagged ‘slika’

VLADA U SRBIJI: LEPA SLIKA DRŽAVNE VLASTI ILI NAJBOLJI MEŠETARI VISOKOG RANGA!!?

17. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Horda Vučićevih ministara u vladi kojom on samovoljno rukovodi, predstavlja skup ordinarnih bitangi koje ne bi prošle ni na jednom ozbiljnom konkursu za predsednika mesne zajednice. Sastavljena od lopova, secikesa, sociopata, ludaka, homoseksualaca i lezbijki, narkomana i osoba sa kriminalnim apetitima, ona danas ponajviše liči na mozaik sastavljen od Vučićevih psihopatskih devijacija.

I dok oni vladaju, Srbija lagano nestaje u brlogu kakav nikada u njenoj istoriji nije viđen: bez morala, ambicija, bez materijalnih resursa, opljačkana do gole kože, sa stravičnim padom nataliteta i još stravičnijim porastom neizlečivih bolesti. Nasilje koje ovakav skup probisveta sprovodi, ubrzaće svaki od ovih procesa, ne bude li im se uskoro stalo na put.

Ovakva vlada, sastavljena od loših glumaca i još gorih ljudi, prevaranata, mafijaša, bolesnika i ludaka svih kalibara, zalutalih marginalaca, diletanata i mediokriteta, dovela je Srbiju i njene građane do zida. Dalje nema. Prirodno bi bilo da usledi kontranapad. Ognjem i mačem.

 

                     major Goran Mitrović

NAJBOLJI RUKOVODIOCI SRBIJE4

 

U vreme kad je diktatura Aleksandra Vučića već zagazila u drugi mandat, 2. avgusta 2016. godine, svi njegovi bilteni i sve njegove televizije, objavile su udvoričku vest: "…Čestitke Vučiću sa svih strana: nova vlada kao simbol jačanja moći Srbije!".

Ova lažirana euforija, bila je uvod u najcrnju epohu zastrašujućeg propadanja privrede, ekonomije, državne uprave i slom svih institucija bez kojih ne postoje ni savremena društva ni države. Ali, Vučić je tada privremeno ostvario svoj cilj: formirao je vladu prepunu prevaranata, hohštaplera, mafijaških prijatelja, lopova i secikesa.

Ministarstva je popunio specijalno regrutovanom vojskom homoseksualaca, narko dilera i "vojnika podzemlja", čiji je jedini zadatak da "po vertikali", a kad treba i "po horizontali", pokažu lojalnost svome vođi i slome otpor zdravih, slobodnih i mislećih ljudi u Srbiji. Vučić im je za taj posao u ruke stavio najjače oružje-medije, koji se, inače, nalaze pod njegovom apsolutnom kontrolom.

Sve svoje ministre iz tek formirane vlade, prošetao je kroz "toplog zeca" (termin logoraša sa Golog otoka, kad je svaki pridošlica-robijaš morao da prođe kroz špalir starih robijaša koji bi novajliju tukli na putu do ćelije). A, Vučićev "topli zec", to su njegovi prljavi bilteni, koji na naslovnim stranama vešaju, streljaju, satiru i u septičku jamu bacaju svakoga ko mu nije po volji.

U slučaju njegovih ministara i državnih sekretara, običaj nalaže da im Vođini kerovi najpre objave prljavi veš, da im zaprete zatvorom (dva puta se to desilo u slučaju Ivice Dačića, pa čak i njemu bliskog Aleksandra Vulina, a kasnije i skoro svih redom), da bi ih on lično nakon toga javno uzeo u zaštitu! Tek da pokaže da on sve može. Da je dovoljno moćan da ih pospe govnima i opere nakon toga. Da im izmakne stolicu, ali odmah poturi i fotelju. Da ih zastraši i izbezumi, a onda smiri i stavi pod svoju kontrolu.

U istoriji najmračnijih diktatura, na čijem čelu su bili klinički neispitani ludaci sa najopasnijim mentalnim dijagnozama, Vučić će svakako zauzeti visoko mesto.

Znatno pre formiranja sadašnje vlade, dva ugledna evropska lista, jedan iz Nemačke (Frankfurter algemajne cajtung) a drugi iz Švajcarske ("Noje ciriher cajtung"), vođeni očito istom autorskom idejom, opisali su i Vučića i njegovu stranku za koju su rekli da će "…da proglasi bankrot, zato što nema stručnjake za potrebne korenite reforme…".

U tekstu "Noje cirihe cajtunga" pod naslovom "Politička zvezda mračne prošlosti", opisano je kako se "…Vučić danas prikazuje kao liberalni proevropski političar sa verom u tržišnu privredu, dok je pre šest godina još bio antizapadni ultranacionalista sa velikosrpskim idejama".

List ironično zaključuje da "…To doduše otvara pitanje da li je budući srpski premijer zaista, kao što tvrdi, uvideo da je ranije išao pogrešnim putem". Švajcarski novinari nisu propustili da podsete kako je Vučić bio "…na školovanju kod ratnog huškača najgore vrste, Vojislava Šešelja" i da je kao "ministar informacija u vreme režima Slobodana Miloševića pokušavao da se profiliše pre svega gušenjem prema režimu kritički orijentisanih medija".

Ali, prošlost nije omela Vučićeve bolesne ambicije, pa je pored sebe zadržao ljude poput Nebojše Stefanovića, na mestu ministra policije, mada je on, po svim merilima, uvreda za svakog časnog policajca. Reč je o malom ljigavom prevarantu, koji je opčinjen svojim Vođom i kome je toliko bilo stalo do titule doktora nauka, da je i nju stekao falsifikatom i prevarom.

Stefanovićeve providne prevare, njegov diletantizam, slugeranjski odnos prema vođi, sve ga je to preporučilo za ministrovanje u vladi probisveta i lopova, u kojoj je svaki drugi službenik kupio diplomu na nekom od privatnih fakulteta. Već u prvoj godini ministarskog mandata, Stefanović je postao vlasnik kuće na Bežanijskoj kosi, u naselju gde su građene vile, takozvane „Vojvođanke". Potom je kupio fakultetsku diplomu i doktorsku disertaciju, a u međuvremenu je postao i vlasnik kuće od 350 kvadratnih metara u Petrovcu na moru.

Vučićev ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin je sa suprugom Natašom kupio trosoban stan u novoizgrađenoj zgradi na Zvezdari, u širem centru Beograda, u julu 2012. godine za 229.620 evra, a mesečno kao ministar zarađuje tek 100.000 dinara.

Ali, to je tek mali deo imovine koju Vulin poseduje. Skoro dve godine mreža njegovih divljih prevoznika zaradila mu je ogromne pare od prevoza migranata do zapadnih granica Srbije (što mu je uspelo, zahvaljujući progonu konkurencije na koju je poslao Stefanovićevu policiju).

Vulin je dobio na poklon u julu 2010. godine i stan u Novom Sadu od Olgice Milošević, sudije novosadskog Osnovnog suda. Sudija Milošević je kasnije tvrdila da je stan poklonila zbog "regulisanja odnosa njihovih roditelja". Kakve su "regulacije" bile u pitanju, ostalo je tajna.

No, Vulin je Vučićev partner u vlasti još iz devedesetih godina od kada među njima postoji animozitet ali i "nužna kohabitacija". Pare i vlast su ih opet dovele do te nužnosti. Vulinova gej-mreža odlično radi, teku i pare i intrige na sve strane. Ovaj besramni čovek, klovn ozbiljnog lica, danas poziva invalide, sirotinju i sve one koji su "na kazanu", da "zarade" svoju socijalnu pomoć, inače je neće ni dobiti!

Za takvu svinjariju, u svakoj normalnoj državi bi bila dignuta revolucija protiv ovog lažnog levičara, tačnije opasnog prevaranta koji je lišen bilo kakvog morala ili, ne daj bože, kakvih emocija, samilosti prema gladnim građanima!

Za ministra odbrane, Vučić je odabrao bivšeg stranačkog šofera Jorgovanke Tabaković, Zorana Đorđevića, čoveka koji je prethodno, kao državni sekretar u Ministarstvu odbrane, bio saučesnik (a negde i nemi svedok, tačnije "čovek od poverenja") u multimilionskim pljačkama koje su se dešavale oko šverca oružja i rasprodaje vojne imovine.

Đorđević, osim slepe odanosti Vučiću, pokazuje povremeno i svoje poetske ambicije (piše pesme i rado ih recituje, tamo gde se niko ne nada!). Kad je stupio na dužnost ministra odbrane, odmah je došao u sukob sa načelnikom Generalštaba Ljubišom Dikovićem. Obračun je usledio zbog iseljavanja izbeglica iz kasarne u Surčinu, gde je Đorđević bio za to da se obavi što ranije, a Diković da se to prolongira. Svedoci kažu da je Diković toliko pobesneo na njega da je podviknuo: "…Šiljokuranu jedan, šta ti znaš o tome!"

Takav "šiljokuran", danas je Vučićev "posilni". Salutira mu gde god ga vidi.

Vučić u svojoj vladi drži i ministarku bez portfelja Slavicu Đukić Dejanović, ženu koja je nanela nemerljivu štetu ovoj državi i njenom zdravstvenom sistemu. Ali, istovremeno, reč je o osobi koja je, kao psihijatar, "ispovedala" Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković, kad su pali sa vlasti.

Kako je Vučić sve luđi, a njegov pad sve bliži, sasvim je izvesno da će ona svoje psihijatarske veštine opet da pokaže i sadašnjem Vođi, kad ubrzo udari glavom o pod u Vladi Srbije i počne da plače, zavija i balavi, kao što to inače čini u turobnim časovima teških mentalnih kriza.

Vučićev najbliži saradnik, Dušan Vujović, ministar pljačke, koji u režimskim medijima važi za "učenog čoveka", običan je šarlatan za koga je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Boris Begović u više navrata kazao, da on nema nikakvu predstavu o ulozi ministra privrede u Vladi Srbije.

I ne samo to, nego je precizno, u samo jednoj rečenici, definisao o kakvoj se ličnosti radi: "…Za dve decenije koliko poznajem Vujovića, ja nisam uspeo da čujem nijedno njegovo konkretno mišljenje o bilo čemu!". Takav čovek danas donosi čitave strategije o masovnim otimačinama novca od građana i laže u parlamentu da je budžet transparentan a pljačka najsiromašnijih jedini izlaz iz krize.

Vučić je u svoju vladu pozvao i društveno neintegrisane osobe poput Ane Brnabić (ministarka državne uprave i lokalne samouprave) i Nele Kuburović (ministarka pravde), kako bi još više otuđio tako važne državne funkcije od građana koji traže oslonac i poverenje na tim pozicijama, a ne diletante, osobenjake, ljude bez iskustva, neprilagođene i u ličnom i u profesionalonom životu.

Aktuelna ministarka državne uprave i lokalne samouprave, čija je imovina procenjena na oko milion evra, danas propoveda odricanje, štednju, rodnu ravnopravnost, pokornost Vođi …A, pred Agencijom za borbu protiv korupcije je prećutala da poseduje određen broj hektara građevinskog zemljišta u Hrvatskoj, na ostrvu Krk, na kome je planirana izgradnja poslovnog centra u koji će biti uloženo nečijih dva miliona evra. Tamo ima i dve nasleđene kuće. Ali, Vučić je odlučio da njene psihološke i seksualne probleme reši tako što će je imenovati na ovako važnu funkciju, uprkos tome što je bilo mnogo boljih kandidata od nje za to mesto.

Među probisvetima, mračnim tipovima i službinim doušnicima u Vučićevoj vladi, ušunjao se u fotelju ministra za kulturu i informisanje, Vladan Vukosavljević, koji sa kulturom i informisanjem nikakve veze nema (osim ako nije reč o bezbednosnoj kulturi i sklonosti ka informisanju Službe o stanju u čaršiji). Radio je nekada u spoljnoj trgovini (beogradsko preduzeće "Univerzal"). Vučiću se dopao nakon što je smenio ćerku književnika Filipa Davida, Miu David, sa mesta direktorke Kulturnog centra Beograda (važan prostor u samom centru Beograda). Tim činom je sebi otvorio put u ministarski kabinet. Mračne je pojave i spreman da služi Vođi.

Kad je Vučić imenovao Branislava Nedimovića iz Sremske Mitrovice za ministra poljoprivrede, malo ljudi je znalo da je kriminalni milje iz regiona Srema, inače, dugo godina naslonjen na Srpsku radikalnu stranku (kasnije na SNS) kao svoje "političko pokriće", doslovno preporučilo Vučiću ovog čoveka za tako važnu državnu funkciju.

Kako bi osvojio i ovaj društveni talog i učinio ga korisnim za svoje ciljeve, Vučić ga je oberučke prihvatio jer je reč o čoveku koji je pomagao "žestoke momke" iz regiona Srema.

Tek kad se na listi Srpske napredne stranke za odbornike u skupštni grada našao osuđivani silovatelj i ubica Dragoljub Laketić, saznalo se i da ga je na to mesto postavio lično Branislav Nedimović, tada omiljeni gradonačelnik Aleksandra Vučića.

Laketić nikada nije odgovarao za ubistvo, a Nedimović mu je, 2010. godine, preko veza u DSS-u, čiji je tada bio član, pomogao da izađe iz zatvora zbog silovanja. Nakon puštanja iz zatvora na urgiranje Nedimovića, Laketić je nagrađen zaposlenjem u "Vodovodu".

Ali, ovo je tek jedna od brojnih usluga koje je Vučićev ministar učinio opasnim protuvama, koje su svoje sklonište potražile kod Vučića, u Srpskoj naprednoj stranci.

Profil Vučićeve vlade u sebi sadrži i mešetare visokog ranga, poput sadašnjeg ministra prosvete, Mladena Šarčevića , inače pasioniranog osnivača raznih privatnih škola (između ostalog, osnovao je Prvu privatnu ekonomsku školu, Prvu privatnu gimnaziju "Luča" u Podgorici, beogradsku gimnaziju "Ruđer Bošković"…). naravno, u svakoj od tih škola, Šarčević ima svoj udeo, što jasno govori da je sukobu interesa i da svoj položaj na čelu Ministarstva prosvete korisiti za sticanje lične dobiti.

U privatnoj gimnaziji "Ruđer Bošković", Šarčević je više puta intervenisao kako bi Danilo Vučić, bahati sin razularenog oca, Aleksandra, nekako završio tu školu, po ceni od 12.000 evra godišnje. To mu Vođa nije zaboravio pa ga je nagradio foteljom ministra prosvete.

Uzgred, valja znati da je Šarčević od svoje prosvetne plate postao vlasnik troiposobnog stana na Kanarevom brdu u Beogradu i još jednog stana u naselju Braće Jerković, takođe u Beogradu, kao i kuće od 201 metra kvadratnog na beogradskom Dedinju, vredne preko 600.000 evra. Kćer ministra Šarčevića, Stanislava Šarčević je vlasnica kuće u Beogradu koju je u aprilu 2010. godine kupila za 146.000 evra.

Slučaj Vučićevog ministra omladine i sporta, Vanje Udovičića , bivšeg kapitena vaterpolo reprezentacije Srbije, posebno je zanimljiv, jer je reč o "dražesnom geju" kako ga pojedine devojke iz okolnih ministarstava ponekad nazivaju, i koga Vođa posebno ceni zbog takvih i sličnih sklonosti.

Ali, "topli Vanja", ima smisla i za biznis. Vlasnik je velike nelegalno sagrađene kuće u vikend naselju u podnožju Avale, od 797 metara kvadratnih, procenjene vrednosti od blizu 200.000 evra i suvlasnik kompanije "M.K.Bresnik", registrovane za proizvodnju osvežavajućih pića i flaširane vode. Udovičić 2010. godine nije Poreskoj upravi u Srbiji prijavio koliko je novca zaradio igrajući vaterpolo, zbog čega nije bilo moguće da mu se odredi porez koji je trebalo da plati.

Vučićev omiljeni sluga je i Goran Knežević, višestruko problematični ministar privrede (ranije ministar poljoprivrede koga je Vučić smenio pa opet unapredio u ministra!). Kao člana građevinske mafije koji je dopao i u zatvor zbog mešetarnje nekretninama, Vučić ga je rado prihvatio, znajući da može uvek da ga ucenjuje.

Ali, Knežević je duboko zagazio iz jednog u drugi kriminal. Radeći po volji (i za velike pare) stranih lobista mlekarske industrije, odobravao je povećanje opasnih aflatoksina u mleku. Nadao se da će i to pomoći njegovoj karijeri prodavca magle, pa je zavrnuo nogavicu i ritualno u vodu ugazio prilikom prijema u masonsku ložu …Ipak, staro pravilo i dalje važi: ko se ukrca na Vođinu lađu, potonuće zajedno sa Vođom.

Kao najbogatiji penzioner u Srbiji i čovek koji je diplomirao tek u 47 godini svog ugodnog života, Milan Krkobabić, postao je ministar u Vučićevoj vladi zahvaljujući činjenici da je pretio penzionerima da će i bez one "skraćene" sirotinje koju primaju ostati, ako ne glasaju za Vučića!

Krkobabić u svom vlasništvu ima čak 2.035 metara kvadratnih nekretnina, koje vrede oko dva miliona evra. Milanov sin, Stefan Krkobabić u svojoj 24. godini postavljen na mesto funkcionera u Privrednoj komori Beograda. Krkobabić je idealan kadar za vladu koju vodi samostalno Aleksandar Vučić. Takva dva hohštaplera, nikako ne mogu jedan drugom da zasmetaju. naprotiv! Krkobabić zna kad treba da pohvali Vođu, a kad treba da ćuti. Uostalom, taj manir je nasledio od svog pokojnog oca, Jovana, od koga je nasledio i ministarsku fotelju.

I Vučićeva ministarka, Jadranka Joksimović je zbog svoje šizofrene, histerične i eksplozivne psihologije, doslovno blamaža za državu koju zastupa, ali, on od nje ima iskonski strah, još iz zajedničkih vremena u Srpskoj radikalnoj stranci. No, Vođa obožava taj mazohistički položaj, da ga žene bičuju, makar i verbalno, a muškarci maze, makar i pogledom.

Njegovi ministri iz drugih stranaka (poput Aleksandra Antića ili Rasima Ljajića), uvek spremni da lažiraju činjenice i da učestvuju u otimačini budžetskog novca, istovremeno su spremni da napuste brod koji tone. Posebno Rasim Ljajić, koji je u svim režimima za poslednjih petnaest godina opstajao i nanovo se pojavljivao, kad god neko skrpi pobedničku koaliciju.

učićeva ministarka Zorana Mihailović (ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture), morala bi što pre da odluči: sa Vođom u blato ili bez njega u neka bolja vremena. To isto čeka i Ivicu Dačića, večitog trgovca na srpskoj političkoj pijaci. Pogrešna odluka koštaće ih skuplje nego što mogu da zamisle.

Ova i ovakva vlada, sastavljena od loših glumaca i još gorih ljudi, prevaranata, mafijaša, bolesnika i ludaka svih kalibara, zalutalih marginalaca, diletanata i mediokriteta, dovela je Srbiju i njene građane do zida. Dalje nema. Prirodno bi bilo da usledi kontranapad. Ognjem i mačem.

 

      A 1. Kandidat za Lončarevu fotelju

Priča o ministru zdravlja još nije do kraja ispričana. Ali, kandidat za novog ministra vidi da je njemu došao kraj pa je krenuo u akciju…Naime, državni sekretar Ministarstva zdravlja Berislav Vekić pokušava da postane ministar zdravlja umesto Zlatibora Lončara. Vekić smatra da je Lončar uzdrman napadima Velimira Ilića, i da će uz pomoć pomoćnika ministra Zorana Vučića, uspeti da ubedi premijera Aleksandra Vučića, da sklone Lončara i imenuju njega za ministra.

Sve ovo se već danima prepričava među zaposlenima u Ministarstvu zdravlja u koje Lončar i onako retko svraća, zbog obaveza u Urgentnom centru. Vekić ovu situaciju koristi i već sada često predstavlja i u odnosu na zaposlene postavlja kao da je glavni u Ministarstvu zdravlja. Sa sobom nosi i Lončarov faksimil i gde smatra za potrebno on ga i koristi. Vekić je osim što radi u Ministarstvu Zdravlja zaposlen i na Alfa fakultetu Braće Karić, gde je profesor za sportski menadžment.

Pre dva dana Vekić je pokušao da stopira prijavu, koju su radnici ministarstva zdravlja podneli protiv bivšeg pomoćnika minstra zdravlja Zorana Vučića.

U prijavi Agenciji Vlade Srbije za borbu protiv korupcije, navodi se da je:

Vučić godinama vodio registar dijetetskih suplemenata, a potom je izdao više knjiga koje su sponzorisali oni kojima je izdao dozvole da se bave prodajom suplemenata. Registar onih koji mogu da se bave prodajom dijetetskih suplemenata je gotovo identičan sa spiskom knjige njegovih sponzora. U Agenciji su već dali procenu da se je u pitanju poseban i teško dokaziv vid korupcije, koji u zemljama Zapadne Evrope označavaju kao tanka korupcija.

Inače knjige koje Vučić izdaje su sve samo ne naučne i interesantne, u pitanju su konglomerati javnih dokumenata, kao što su spiskovi registra dijetetskih proizvođača, koji se može videti na sajtu ministarstva. Osim spiska proizvođača, u knjigama su pobrojani drugi javni propisi, prepisani iz Zakona i Službenih glasnika.

Koautori knjige su njegova supruga, Majda Grubač-Vučić koja radi u nacionalnoj službi za zapošljavnje i Ivan Stanković, sa farmaceutskog fakulteta u Beogradu koji je za sitan novac izrađivao dokumentaciju onima koji žele da budu upisani u registar onih koji mogu da prodaju dijetetske suplemente.

Knjiga je objavljena 2014. godine kada je bio pomoćnik ministra, pa je uzimanje sponzorstava od onih koje je prethodno upisivao u registar ministarstva zdravlja po Zakonu čist sukob interesa. Osim sponzorisanja knjige sponzori su platili i da im u knjigama budu objavljene reklame. Interesantno je da su službenici Agencije za borbu protiv korupcije utvrdili i da njegova knjiga koja se zove "Vodič kroz propise, sadrži gomilu propisa koji više ne važe.

Danas je Zoran Vučić viši savetnik u Ministarstvu zdravlja i istaknuti člana Srpske napredne stranke.

Često se hvali da je u srodstvu sa porodicom Aleksandra Vučića, a u priču da je sa njim rođak počeo je i sam da veruje.

Na njegovo mesto u ministarstvu primljen je Zoran Panajotović koji na svom stolu drži Vučićeve knjige. Registar suplemenata je danas u njegovoj nadležnosti. Neki od sponzora Vučićevih knjiga su "Farma nova", "Ivančić i sinovi", "International Helt".

 

      A 2. Nekad je proklinjao Đinđića, a sad iz budžeta plaća fondaciji sa njegovim imenom

Da nije Ružica Đinđić odbila zbog poslova koje ovde vodi, Vučić je bio spreman da i njoj, kako kažu dobro upućeni izvori, ponudi ministarsku fotelju. Ali, kad već nije htela tako, on je na konferenciji za novinare 23.12. 2016. godine, obavestio je građane o tome šta joj daje "za kompenzaciju":

"…U budžet za sledeću godinu ćemo da ubacimo finansiranje Fondacije Zorana Đinđića. To je prvi put da to bude stalna kategorija u budžetu. Nije malo! Razgovarao sam i s Ružicom Đinđić. Mislim da je to važno, jer je to deo srpske istorije. Ne morate da delite s nekim viđenja, to su stvari koje su vaša obaveza kao državnika da uradite!"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVE PRETNJE OD STRANE INDUSTRIJE MESA „MATIJEVIĆ“

4. фебруара 2016. 8 коментара

 

Naša redakcija je dobila novu preteću poruku od strane Industrije mesa „Matijević“, u kojoj izražavaju nezadovoljstvo pratećom slikom uz glavni tekst, što predstavlja i potvrdu da potpisnici poruke nepažljivo prate i komentare ispod objavljenog teksta, kao i komentare mnoštva čitalaca, među kojima bi sigurno uočili i odgovor naše redakcije na njihovu prethodnu poruku u vezi zahteva za objavljivanje demanta o stanju u pomenutoj firmi a objavljenom na linku koji su i sami naveli!!!

A nova poruka ove firme koja odiše pretnjama je:

 

 

Pretnja industrije mesa Matijevic

 

Interes široke javnosti je da da uvek ima saznanja o dobrom ili lošem radu i aktivnostima počev od državnih institucija, različitih firmi u Srbiji, tako i firme Industrija mesa „Matijević“ kojoj ništa ne daje za pravo da bude izuzeta bilo pohvala, bilo kritika, i sada i ubuduće!!!

A što se tiče interesa raznih kompanija i firmi, za njihove interese postoje marketinške kuće i agencije… !!!

 

©Geto Srbija

FIKTIVNI UGOVORI ZA PLJAČKU FIRMI I ULOGA POLITIČKE VOLJE ZA RASTURANJE DRŽAVNIH PREDUZEĆA

10. марта 2014. Коментари су искључени

 

Nekada je Želvoz bio jedno od najuspešnijih preduzeća u Srbiji. Čak je i u vreme sankcija uspevao da posluje i prehrani svoje radnike kojih je bilo daleko više nego danas. Preživeo je ratove, okupacije, bombardovanja i sankcije, ali nije preživeo demokratsku vlast koja ga je opljačkala do gole kože i onda utrapila strancima da ga dokusure. Pošto su odneli šta su mogli, i stranci se povlače, vraćajući preduzeće državi čija vlast danas na gladi radnika želi da ušićari još neki glas na predstojećim izborima, navode insajderi.

 

          Insajderi Ž -2 i Ž-3

 

Od svog osnivanja ratne 1916. godine smederevsko preduzeće Želvoz nije bilo u težoj situaciji nego danas. Naše mišljenje je da razlog leži u činjenici što je fabrika danas u državnom vlasništvu i, možda i više, u činjenici što vlasnik nije u stanju da se brine ni o sebi, a kamoli o svojoj svojini i privredi za koju je nadležan.

Kontinuiranim radom i vanrednim trudom svih zaposlenih Želvoz je do kraja 80-ih izrastao u najvećeg remontera šinskih vozila u bivšoj Jugoslaviji, sposobnog da proširi delatnost i na druge oblasti metalske industrije.

Onda je došao rat, sankcije i raspad tržišta za koje je Želvoz bio projektovan. Ratne 90-e su preživljene snalažljivošću rukovodstva i zaposlenih, kao i poslovnim manevrom da se ceo kapital fabrike prebaci u vlasništvo srpskih železnica. Na taj način Želvoz je svoju sudbinu vezao za železnicu čime je preživeo ovaj turbulentan period. To rešenje je bilo od koristi u datom trenutku, ali nije moglo da traje na duži rok.

Nakon 5. oktobra 2000.god. sve je izraženija težnja novih vlasti da svaki privredni subjekat mora da nađe mesta na tržištu i bude ekonomski opravdan. Želvoz je to mogao da bude s tim što mu je trebalo malo vremena da se konsoliduje i od fabrike koja je sebe žrtvovala da bi železnica funkcionisala postane konkurentna ostalim remonterima, ne samo u regionu već i šire.

To je bila i jedna od ideja vodilja Duška Tešanovića koji je postao direktor krajem 2001.godine. Bio je to poslednji direktor koji je izabran na javnom konkursu zahvaljujući najboljem biznis planu, a ne direktnim postavljenjem. Njegovim angažovanjem Želvoz je sa svojih 2.200 radnika počeo polako da jača, iako je višak radnika bio više nego očigledan.

Do 2004. Želvoz je ojačao toliko da je od nekadašnjeg gubitaša došao u situaciju da mu preduzeće Železnice Srbije, koje su u svim narudžbinama učestvovale sa 83 odsto, duguje 140 miliona dinara.

Političkom voljom i iz ekonomskih razloga lokalnih tajkuna, generalni direktor ŽTP Beograd Milanko Šarančić smenjuje generalnog direktora i ukazom postavlja svog čoveka. Cilj je jasan: svesti Želvoz na običnu lokalnu radionicu koja će otpustiti sve radnike, a zainteresovani će se namiriti izuzetno povoljnim položajem preduzeća i njegovom velikom površinom (25 hektara, od toga 7 hektara pod halama, u strogom centru grada, gde je Dunav na manje od petsto metara, pruga prolazi kroz fabriku, a ni autoput nije daleko).

Kako je to moglo da rezultira videlo se par godina kasnije kada je cela Srbija mogla da čuje da je uhapšen brat Milanka Šarančića, jer je sa sindikalno-poslovnim rukovodstvom Želvoza ojadio ovu fabriku za tadašnjih milion evra. Taj proces ni do danas nije završen jer se klupko umešanih u ovu aferu završava visoko u državnom rukovodstvu.

U to vreme se pojavljuje i afera 1.000 teretnih vagona. Naime, 2005. godine ŽTP, Želvoz i Šinvoz sklapaju posao za remont 1.000 teretnih vagona čiji ugovor nikada nije pravno rastumačen, ali je zato služio za pljačku ove tri firme od strane njihovih rukovodstava. Ni ta afera nije imala pravni epilog.

Iscrpljen nedomaćinskim poslovanjem Želvoz 2007. ulazi u proces privatizacije sa 15 miliona evra duga. Zainteresovanih je bilo više, ali Želvoz je doveden u situaciju da nema nijedan ozbiljan poslovni ugovor, da su mu isključeni struja i gas i da nema šta da ponudi svojim radnicima kojih je u tom trenutku bilo oko 1.700.

Zato su samo četiri firme otkupile tendersku dokumentaciju, a samo je rumunski Grampet verovao da od Želvoza ponovo može da bude uspešna firma. Velikim nerazumevanjem od strane države po pitanju starih dugova, kupoprodajni ugovor je raskinut i to uz pomoć određenih sindikata (onih istih koji u bili upleteni u aferu sa Šarančićem), a briga o Želvozu prelazi ponovo na Agenciju za privatizaciju. Iako je situacija bila katastrofalna u vreme kada je Želvozom upravljala rumunska firma, posle poništenja privatizacije ona postaje još gora – neizdrživa.

Vođa sindikalnog protesta postaje član Upravnog odbora, njemu bliski ljudi dolaze na najodgovornije funkcije, a pri tome se zaboravlja da je on još uvek pod istragom zbog učešća u proneveri Želvozovih milion evra.

Za direktora dolazi čovek „kontroverznih" osobina Novica Davidović iz subotičkog Bratstva, sumnjive stručne spreme (viša bosanska večernja, ili tako nešto, tačan naziv nije ni bitan). Vlasnik je više firmi koje se bave istom delatnošću kao i Želvoz, ali niko od nadležnih ne vidi sukob interesa.

U isto vreme u Bratstvu radi Smederevac Duško Tešanović sa daleko većim kvalitetima od Davidovićevih, ali obrazovani spasavaju privatne firme, a državne uništavaju neškolovani politički podobni kadrovi.

Fabrika u to vreme ulazi u restrukturiranje, stanje u kome je malo toga definisano i što daje prostora mnogima za razne mahinacije. Želvoz je ponovo krava muzara. Ono što država nije htela da uradi pre i za vreme privatizacije (a na šta se obavezala kupoprodajnim ugovorom), uradila je posle raskida privatizacijepovezala je radni staž zaposlenima i kozmetičkim potezima održava Želvoz u životu.

Kroz njegov račun prošlo je preko 12 miliona evra, a da se stanje u fabrici gotovo nimalo nije promenilo niti je nađen novi kupac, iako je svima jasno da Želvoz u državnom vlasništvu ne može da opstane. Pri tome, sa vrlo bednim otpremninama iz fabrike je oterano oko 500 radnika, tako da ih sada ima samo 853.

U vreme direktorovanja u Želvozu, Novica Davidović dobija krivičnu prijavu za krađu para i otpadnog gvožđa iz preduzeća kojim upravlja. Pošto su njegove političke veze jake na svim stranama, sve se završilo običnim informativnim razgovorom u smederevskoj policiji, tako da ni ova krađa nema sudski epilog.

Uzevši sve napred navedeno (a to je samo deo onoga što je opterećivalo Želvoz u proteklih par decenija), uopšte nije čudno što su gotovo svi radnici na plaćenom odsustvu, fabrika ponovo nema posla, radnicima nisu overene zdravstvene knjižice, zarade im se ne isplaćuju, staž im nije uplaćen za poslednje tri godine pa stoga i ne čudi da su u ovom trenutku u sali smederevske skupštine gde očajnički čekaju da im neko pomogne u rešavanju njihovih problema.

Njihovo beznađe je tim veće što i kada se promeni politička garnitura na vlasti njihovi problemi ostaju, a svi se proglašavaju nenadležnim za njihov problem. Jedna od tih je i gradonačelnica Smedereva Jasna Avramović koja je do skora bila pred svakim protestnim radničkim skupom, ali od kako je gradonačelnica radnicima suprotstavlja policiju.

Koliko se pogubila u razumevanju problema svojih građana vidi se i po tome što je čak i komunalnu policiju izvodila na svoje sugrađane. Može se reći da je zastrašujući primer doskorašnjeg ministra privrede Saše Radulovića koji ne samo da nije imao sluha za probleme ljudi iz Želvoza, nego se nije držao kako-tako postignutih dogovora i zaključaka Vlade Republike Srbije čiji je bio član.

Davljenik se i za slamku hvata pa tako i Želvozovi radnici ne mogu ništa drugo nego da veruju da će koordinator (?!) Ministarstva za privredu Igor Mirović imati više sluha za njihove probleme i da će poštovati dogovoreno, što do danas nije bio slučaj.

Tako je koordinator (nekada se to zvalo komesar) Ministarstva nedavno obećao da će svaki radnik dobiti po dva minimalna dohotka do 10. februara. Kako Mirović nije precizirao koje godine će se to desiti, radnici i dalje uzaludno čekaju da država ispuni svoje obećanje. Verovatno će pred same izbore vlast da se doseti kako deljenjem mrvica radnicima može da namakne još koji glas za sebe, pa će onda i da podeli ono što odavno duguje.

Radnici nemaju šta da izgube, jer većina njih ionako nema više od čega da živi. Prvi ovogodišnji protest oni su počeli 15. januara nasilnim ulaskom u gradsku skupštinu u kojoj je spavalo oko 300 radnika, a četvoro je izvesno vreme štrajkovalo glađu, mada se to nije mnogo razlikovalo od običnog života u kome su na glad prinuđeni.

Radnici Želvoza bili su u skupštinskoj sali i tokom protesta u martu 2012. kada su spavali u zgradi lokalne uprave, a štrajkovali su i u februaru 2011. kada je većinski vlasnik Želvoza bio konzorcijum Grampet, koji je napustio fabriku krajem marta te godine.

Pre toga su štrajkovali i u vreme privatizacije ukazujući na pogubne posledice koje su se i obistinile narednih godina. Da je država onda pravilno reagovala, Želvoz bi i danas bio jedna od privrednih perjanica Smedereva.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: