Архива

Posts Tagged ‘zemljiste’

КЛИМАВА БОРБА ДА ПОЉОПРИВРЕДНО ЗЕМЉИШТЕ СРБИЈЕ НЕ ПОСТАНЕ ЛАК ПЛЕН ЕУ И ГОМИЛЕ СТРАНАЦА!!?

16. маја 2017. Коментари су искључени

 

Иако се властодршци у Србији позивају на законе Европске уније, законско регулисање коришћења и заштите пољопривредног земљишта није условљено ниједним параграфом у Бриселу! Дакле, нико није Србију приморао да продаје земљу странцима, нити да је продаје само ономе ко има новца. Од ЕУ Србија нема ни забрану ограничења обима поседа, наслеђивања…

Нико српске креаторе агроекономске политике није спречио да катастар у целини буде у служби народа и државе. За овакве послове се чак добијају и паре из ЕУ, а неке земље су то и искористиле па данас сваки њихов грађанин на свом рачунару може да види све земљишне међе.

Дакле, самовоља владајућег режима у Србији, како у време потписивања такозваног Споразума о стабилизацији и придруживању, па тако и данас, довела је пољопривреднике у Србији до тога да ће од 1. септембра ове године постати најамна радна снага на сопственим ораницама.

 

                    Арпад Нађ

CUVANJE AGRARA SRBIJE3

 

Приликом једног скупа (2013. године), посвећеног проблемима аграра и извозу хране, тадашњи шеф делегације Европске уније у Србији, Венсан Дежер, овако је одговорио на питање, може ли се покренути ревизија Споразума о придруживању и стабилизацији (због тога што ће Србија у супротном изгубити своје оранице): "…Морате да питате Брисел!"

Шта, уосталом, Србија може да уради да минимизира могућу штету?

Бивши министар пољопривреде, Горан Кнежевић, потврдио је, да је "једна од замисли", да Србија стварно пита Брисел! Као да смо ђаци прваци! Да се од свих 27 чланица Уније затражи да нам омогуће оно што су друге земље у приступању ЕУ себи обезбедиле – да им странци за будзашто не разграбе необновљив ресурс као што су плодне оранице!

Може ли се, другачије речено, неким домаћим прописом добити мало на времену док не ојачамо и цена наших хектара не буду приближно кретањима у ЕУ. Пољопривредно земљиште је велики ресурс који не смемо да распродамо, као што смо распродали предузећа, рекао је министар.

Једно од решења, кажу у Вучићевом Министарству пољопривреде, могло би да буде да странци као будући власници земље буду ограничени тиме да само они који имају пребивалиште на територији Србије могу да купују земљу. Неко друго решење могло би да буде да се странцима ограничи величина поседа који могу да купе. Такво решење постоји и у другим законодавствима земаља чланица ЕУ.

Проблем са продајом земљишта странцима није једини који је настао услед лоше испреговараног ССП-а, већ и због почетка либерализације трговине пољопривредним производима које је наступило још од 1. јануара 2014. године. Нико након тога није изричито од Брисела захтевао да се са том "либерализацијом" сачека или да се са њом опрезније приступи.

Све ово се веома лоше одразило и на сточарство. Наиме, у време када сточарство Србије нестаје, јер је вишедеценијски годишњи пад два до три одсто, стаја код велепоседника углавном нема крупне стоке (читај говеда)! Изузетак је ,,Делта“, али и то је занемарљиво у односу на хектаре које обрађују!

Када би они по сваком хектару имали само по једно грло стоке (сад у Србији имамо 0,30 грла по хектару), решио би се проблем српске пољопривреде. Само код домаћих велепоседника то би би било готово 100.000 грла у стајама. Толико нам треба како би испунили квоту извоза ,,беби бифа“ у ЕУ.

Јер, већ две деценије имамо дозволу за годишњи извоз од 8.875 тона. У Србији нема јунади, тек између 15.000 и 20.000 хиљада па ни ,,беби бифа“ за извоз. Пре две године извезено је мање од 600 тона… Није га било више.

Претходних година достизали смо извоз највише до 2.000 тона годишње. Међутим, и то је мало. Јер, примера ради, рецимо 1990. године из СФРЈ је извезено у свет чак 50.000 тона ,,беби бифа“. Од тога је са данашњих простора Србије отпремљено чак 30.000 тона!

Тада се месо извозило за САД, (шунка у конзервама је ишла за америчку војску) и за тај новац су, рецимо, купљени ,,лејланд“ аутобуси за Београд и стигло је много инвестиција. Данас нема стоке, нема меса, а од страних директних инвеститора последњој деценији које су стигле у Србију у аграр је улагано тек 0,6 до 1,7 одсто новца!

Дакле, у време када је у Србији потпуно празних 50.000 кућа и у још око 150.000 нико не живи, то значи да је празно исто толико стаја и обора за тов стоке. Када би се оне напуниле, било би меса и за извоз. Сад га морамо увозити.

Смо у 2014. години у Србију је увезено 18.000 тона меса, 330.000 живих товљеника и 35.000 тона меса треће категорије…Данас се у Србији производи годишње до 450.000 тона меса и троши по становнику годишње мање од 43 килограма. Колико је то мање него само пре две и по деценије него само пре две и по деценије. је чињеница да се тада производило 650.000 тона годишње и трошило 65 килограма по становнику, најбољи податак је чињеница да се тада производило 650.000 тона годишње и трошило 65 килограма по становнику.

На постојећим површинама (5,1 милиона хектара) у Србији узгаја се 908.990 говеда, 3.403.288 свиња, 1.729.278 оваца, 235.576 коза, 26.627.308 живине и 673.651 пчелиње друштво. Од механизације утврђено је да газдинства поседују 408.734 двоосовинских трактора и око 25.000 комбајна. Све та механизација је давно била пунолетна, данас у просеку имају око 25 година!

Учешће пољопривреде у бруто домаћем производу је око 11 одсто, а са прехрамбеном индустријом то је око 15 – 16 одсто. У укупном извозу Србије аграр учествује са 23, а у увоз са са осам одсто.

Ове године, 11. марта, први пут се десило да су аграрне организације Србије спремне за самоодбрану од онога што ће да уследи 1. септембра, кад ступи на снагу законска одредба (према ССП-у) којом странци могу слободно да купују српске оранице.

Наиме, Иницијативни одбор Савета аграрних организација Србије, на својој седници одржаној 11. марта, донео је општи закључак да је пословно окружење које утиче на пољопривредни сектор је разочаравајући. У наставку је речено и ово:

"…Србија у периоду 2012-2017. бележи раст БДП-а изражен у еврима за само 8,50%. Са друге стране укупан јавни дуг (пре свега спољни) изражен у еврима нагло расте у истом периоду за чак 40,50% (а курсне варијације код страних валута од којих зависи јавни дуг се тумаче периодично у медијима као успех у контроли јавног дуга!).

У општинама је од 2012. године нарушена равнотежа унутрашњег и спољног дуга наглим повећањем спољног дуга! Лоше стање у финансијама, општинама, јавном управљању (ниска продуктивност) и привреди (дефицит новчаног тока и дефицит улагања у основна средства у привреди и иновације, нелојална конкуренција, корупција код јавних набавки и др.) се преноси и на стање у пољопривреди. Железнице Србије још увек нису спремне за ефикасан транспорт робе, а са друге стране, пољопривредници плаћају највећу цену дизела у региону (заједно са пољопривредницима у Албанији).

Србији је потребна поред кровне организације пољопривредника и кровна организација која ће обједињавати истинске интересе привреде (већим делом домаћих инвеститора), других субјеката локалне добробити и добротворног рада и финансијски одговорних општина (јединица локалних самоуправа које имају финансијску платформу стабилности, које подстичу развој заједнице, и дају подршку младим високообразованим и пољопривредницима) у складу са политиком укупног смањење јавног дуга (на испод 50% БДП-а) уз повећање продуктивности у јавном сектору; оснаживање домаћег агропривредног, финансијско- осигуравајућег, инжењерског и грађевинског сектора; јачање зелене и социјалне економије; и повећање конкурентности привреде побољшањем пословног амбијента и подстицањем иновација.

Дакле, у наредном периоду је неопходно развијати локалну техничку сарадњу – подстицањем добрих примера у пракси и то на различитим нивоима (локалном и централном координацијом у управљању).

Учесници VI Сабора пољопривредника Србије са жаљењем су констатовали да су мала и средња газдинства и задруге због слабе организованости (и последично слабог утицаја на доносиоце одлука) на једној страни, док је крупан капитал и то често онај у сфери олигопола, шпекулација или опадања квалитета хране у индустријској производњи заједно са министарством пољопривреде на другој страни.

Тако долазимо у ситуацију да у Србији утицајни олигополисти фактички поручују уредбе (након што пропадају изборна обећања пољопривредницима) и да су они газде буџета министарства пољопривреде.

Оваква драстична неравнотежа погубна и за произвођаче, праве пољопривредне прерађиваче као и саме потрошаче – је надаље неодржива. У пракси, због изостанка организације- регулације-контроле, трпимо данак на тржишту а пољопривредним газдинствима није омогућено да имају посебан правилник за прехрамбене производе (јер се у Србији изједначавају газдинства са великим индустријским објектима у смислу потребних захтева за прехрамбену производњу).

Такође је указано надлежном министарству да обрати пажњу на Републички геодетски завод (РГЗ) који намерним или ненамерним лошим радом односно евиденцијом непокретности омогућава велике злоупотребе и наноси енормне штете како пољопривредницима и задругама тако и буџету Републике Србије.

Највиталнији део генерација наших предака је дао животе за ову нашу земљу! Сви учесници VI Сабора пољопривредника Србије су се једногласно сагласили да се по хитном поступку донесе законска одредба по којој страна физичка лица која оснују предузеће као правно лице у Србији не могу више у неограниченим количинама куповати оранице (јер је до 0,1 ха у Аустрији а највише до 10 ха у Литванији тај условни лимит у државама ЕУ).

Овим се изједначава статус за страна физичка лица и страна правна лица (са већинским власништвом страних физичких лица) у смислу промета пољопривредног земљишта. У исто време се тражи, од министарства надлежног за пољопривреду да донесе подзаконска акта да локални пољопривредници могу куповати оранице у државном власништву (и под којим условима) а што је предвиђено Законом о земљишту  .

Најважнији догађај VI Сабора пољопривредника Србије је формирање иницијативног одбора за оснивање кровне организације пољопривредника у Србији – Савета аграрних организација Србије (САОС). Овим треба да се створе неопходни услови да се или кроз подршку надлежног министарства (доношењем Закона о пољопривредно-шумарској комори са обавезним чланством за сва газдинства) или на добровољном принципу дође до репрезентативне организације у придруженом а затим и пуноправном чланству са професионалним пољопривредним организацијама и задругама на нивоу ЕУ.

У оквиру потписаног меморандума о сарадњи којим се дефинишу основни циљеви деловања кровне организације пољопривредника – предвиђена је заштита интереса не само у области пољопривреде већ и животне средине – одрживог развоја и др. повезаних делатности са локалним заједницама. Ову иницијативу су подржали сви учесници VI Сабора пољопривредника Србије при чему је потписом на меморандуму о сарадњи формиран Иницијативни одбор САОС.

За председника Иницијативног одбора САОС именован је Ненад Манић, секретар Банатске асоцијације пољопривредника "Банатски паори" са још седам репрезентативних представника пољопривреде и повезаних делатности (аграрни новинари, стручњаци за животну средину – одржив развој, добробит животиња, итд.) са целе територије Србије.

Они заступају све гране пољопривреде како сточаре тако и ратаре, воћаре, повртаре и редом са циљем да се омасови чланство под кровном организацијом и то на нивоу сваке јединице локалне самоуправе. За стручну помоћ обезбеђени су најквалитетнији студенти са Београдског универзитета (са различитих факултета) уз подршку високо-стручних ментора који ће у наредних пар месеци радити на упоредном истраживању у вези искустава у раду пољопривредно-шумарских комора у Чешкој, Словачкој, Мађарској, Словенији и Хрватској и др. типа кровне организације као што је то на добровољном принципу у Швајцарској и Бугарској.

Као координатор за програмску и пројектну активност у оквиру иницијативе и даљи развој будуће организације САОС (кровне организације пољопривредника) именован је Ненад Илић, директор Задруге добрих домаћина "Срб мед".

Један од закључака је и да се о овој иницијативи обавести министар пољопривреде, да се по овом питању затражи пријем код министра пољопривреде и да се код министарства пољопривреде затражи да активно учествује на овом пројекту (у смислу процедуре доношење Закона о пољопривредно-шумарској комори са обавезним чланством за сва газдинства). Сарадња на међународном плану, стручно-техничка подршка развоју кровне организације и јачање чланства и утицаја на нивоу читаве Србије – јесте трајан приоритет.

На велико задовољство свих за деветог члана Иницијативног одбора САОС, у складу са потписаним меморандумом о сарадњи од 03.03.2017. године у Врњачкој Бањи, а у циљу развоја међународне сарадње именована је Ксенија Симовић (запослена у ЦОПА-ЦОГЕЦА у Бриселу). За чланове Иницијативног одбора САОС за унапређење задружног организовања Задружни савез Србије и Задружни савез Војводине по основу званично упућеног позива треба да делегирају по једног члана.

За чланове медијско-комуникационог тима Иницијативног одбора САОС се именују: Ненад Манић из Ковачице, Ференц Мајор из Бачке Тополе, Душан Ивановић из Гуче и Бранислав Гулан из Новог Сада. Циљ медијско-комуникационог тима је да јасно изнесе основне аргументе везане за потребу оснивања кровне организације пољопривредника у Србији, да квалитетно преноси ставове организације, и да подстицајно делује на омасовљење чланства.

За координатора за правно-имовинске послове САОС именован је дипл. правник Александар Жигић из Београда.

Једногласно је усвојен предлог за листу стручно-техничких и институционално-организационих потреба САОС са циљем јачања кровне организације пољопривредника кроз међународну сарадњу (повезивање са кровном организацијом пољопривредника у Европи).

Потребна стручно-техничка анализа се састоји у решавању следећих дилема (питања):

Шта то карактерише Србију (уколико разлика постоји) у смислу ограничења у вези са формирањем кровне организације пољопривредника? Односно, која су очекивана уска грла (високи ризици) у току формирања кровне организације пољопривредника у европским државама?

Шта су специфични захтеви (и да ли они постоје) које треба да испуни кровна организација пољопривредника да би постала придружена (и у наредном периоду пуноправна) чланица ЦОПА- ЦОГЕЦА?

Шта је боље за кровну организацију пољопривредника у Србији? Доношење Закона о пољопривредно-шумарској комори (са обавезним чланством за сва газдинства?) или добровољно организовање (као у Швајцарској или Бугарској)?

У случају добровољног организовања да ли је бољи децентрализовани модел кровне организације (као напр. савет 12 организација у Бугарској) или унитарни модел кровне организације (као напр. Швајцарска унија пољопривредника у Швајцарској)?

Који су очекивани оквири сарадње који су предвиђени за кровну организацију пољопривредника у односима са министарством надлежним за пољопривреду? Каква су искуства пре свега у транзиционим државама?

Колико је значајно и постоје ли посебни фондови за подршку у формирању Центра за квалитет и безбедност хране  (лабораторије) као ентитета у оквиру кровне организације пољопривредника? Која су позитивна искуства нарочито у транзиционим земљама на ову тему? На који начин можемо ојачати секторску организацију пољопривредника у свињогојству? На који начин можемо ојачати секторску организацију малинара у циљу стабилности извоза квалитетне малине и др. јагодичастог воћа (борбом против нелојалне конкуренције хладњачара)?

На који начин нам ЦОПА-ЦОГЕЦА може помоћи у заштити имовине и пословања задружног сектора у Србији?

Да ли можемо очекивати сарадњу задруга у ЕУ са задругама у Србији, у смислу елиминације посредника у ланцу (напр. за млекарске задруге, пчеларске задруге, енергетске задруге и др.), и јачања задружне конкурентности кроз међузадружну европску сарадњу?

 

      А 1. Из Записника са прве седнице иницијативног одбора Савета аграрних организација Србије

Именовано је девет члана Иницијативног одбора САОС за развој међународне сарадње и званичан позив Задружном савезу Србије и Задружном савезу Војводине за делегирање њихова два представника у Иницијативни одбор САОС; Именовани су чланови медијско-комуникациони тима Иницијативног одбора САОС; Именован је координатор за правно-имовинске послове САОС;

Усвајен је предлога за листу стручно-техничких и институционално-организационих потреба САОС са циљем јачања кровне организације пољопривредника кроз међународну сарадњу (повезивање са кровном организацијом пољопривредника у Европи).

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

NEPOŠTOVANJE USTAVA SRBIJE, ILI ZAŠTO SЕ ZAKONIМА TAČIJEVE VLASTI DAJE PREDNOST U ODNOSU NA ZAKONЕ SOPSTVENE DRŽAVE???

7. децембра 2016. Коментари су искључени

Kod našeg naroda i u Srbiji se redovno zaboravlja na činjenicu da onaj krvavi eufemizam Zapada pod nazivom „humanitarna agresija“, nije činjena kroz međunarodne institucije, već su bombe po Srbiji rasipane 78 dana samo zato što su tako odlučili Amerika i njeni evropski sateliti, da bi uspostavili nezavisnost „Republike Kosovo“, uz pomoć NATO pakta i EU, a protivno Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN!!!

Takođe smo zaboravili da nema države na planeti koja bi pristala da se lako odrekne dela sopstvene teritorije kao i vlasništva nad svojom imovinom (na toj teritoriji), a da se samo bavi uzvikivanjem političkih parola o evropskim integracijama i „strateškom putu Srbije ka EU sa koga nećemo skrenuti“!!!

Umajući u vidu da su kosovski Albanci u proleće u svojoj Skupštini usvojili Zakon o agenciji za utvrđivanje i verifikaciju imovine, ranije Zakon o privatizaciji, i najskoriji Zakon o Trepči, i da pored objektivne nemoći Srba na KiM da to spreče, mnogo više je zabrinjavajuće što nemamo uvid da li i koliko su “Vlada u Srbiji” i druge institucije države, preduzimali odgovarajuće mehanizme u cilju zaštite imovine Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji, dajući prednost šiptarskim zakonima a zanemarujući sopstvene!!??

 

00003.GAZENJE SOPSTVENIH ZAKONA1

 

Odavno je postalo nepisano pravilo da u opisu poslova pojedinaca koji obavljaju važne državne funkcije ili sede u zakonodavnoj instituciji (Skupštini Srbije), neosetno se provlače i izdajnički, koje dolaze do izražaja kroz aktivnosti raznih parlamentarnih delegacija za NATO ili EU) gde u datom momentu nastoje da bez pogovora ispunjavaju dobijene zadatke i sprovode određene ciljane radnje koje vode izdaji države (pa i kroz donošenje Zakona) zato što svoje postojanje, privilegije i uložen novac u njih, moraju da opravdaju nalogodavcima!!

„Vlasti u Srbiji“ pristaju da država Srbija ne koristi prednost koju ima, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU, pa zato niko od njih nema hrabrosti da nastupi sa jasnim stavom da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, (u kome su i pitanja o KiM), ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i hitno naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa  Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Umesto da Srbija demonstrira uvek i na svakom mestu u svetu svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu teritorije Kosova i Metohije koja je data na upravljanje UN i insistira na ispunjenje svih odredbi koji su od koristi državi Srbiji i srpskom narodu , pa su odlučili da, umesto rešavanje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina, nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, u čemu je početnu gubitničku inicijativu i njome vezao ruke Srbiji, dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem zajedničke rezolucije.

U istom pravcu su nastavili Dačić i Vučić kada su aprila 2013. potpisali izdajnički briselski sporazum, i sudbinu ono malo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji prepustili na milost i nemilost Šiptarima kao nove poreske obveznike Tačijeve vlasti!!!

Da bi takve aktivnosti mogle nesmetano da se sprovode, pre toga je vlast sa Tadićem na čelu, sa Albancima na KIM potpisivala tzv. tehničke sporazume, da bi vlast SNS dalje vodila pregovaračke procese  svojevoljno gubeći svoju državnost na KiM pa i u onim delovima gde nije morala!!!!

I Ustavni sud Srbije je aktivno učestvovao u izdaji države u vezi svoje ocene o Ustavnosti briselskog sporazuma, prvo u odugovlačenju u davanju svoje odluke, da bi tek februara 2015. god. doneo zaključak  kojim odbacuje ocenu ustavnosti takvog sporazuma, omogućavajući da Vlada Srbije nastavi sa njegovim aktivnim sprovođenjem na štetu sopstvene države!!

Pre toga je “Vlada u Srbiji” sprovodila i one sporazume, za koje je Ustavni sud Srbije uvek namerno zakasnelo reagovao i omogućavao Vladi da ona kao “usaglasi” odredbe pojedinih sporazuma sa Ustavom, kao npr. predaju prepisa matičnih knjiga Šiptarima!!!

Na sličan način je tek aprila 2014.god.Ustavni sud doneo odluku o neustavnosti Uredbe Vlade MIrka Cvetkovića, o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije KiM, koji ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije.

A 14.11.2014.Vučićeva Vlada je donela novu Uredbu o priznavanju diploma kosovskih univerziteta i time pomogla zaokruživanje državnosti šiptarskih vlasti na KiM.

Ustavni sud je tako tek 3. aprila 2014, proglasio neustavnom i nezakonitom odluku o raspuštanju ovih opština i formiranju privremenih organa, koju je Vlada donela 5. aprila 2013. godine.  Ali Vlada nije dalje ništa preduzimala da otkloni tu neustavnost!!!

Izgleda da je za „Vladu u Srbiji“ uvek preča bila odluka Ustavnog suda šiptarskih vlasti na KiM, nego što je to odluka Ustavnog suda Srbije!!

Taj Ustavni sud je, takođe brzinom puža, tek avgusta 2014. god. doneo odluku o neustavnosti Uredbe o posebnom načinu obrade podataka katastarskih knjiga za Kosovo i Metohija , kojom je zahtevala da se obustavi postupak predaje katastarskih knjiga šiptarskim vlastima, dok se ne donese poseban zakon u vezi te teme, ali do danas nije ništa urađeno po tom pitanju, pa se nastavilo sa starom nezakonitom praksom!!!

I baš u tom važnom elementu, „Vlast u Srbiji“ namerno gubi iz vida nepobitnu činjenicu da samoproglašenjem nezavisnosti i sticanjem samo političke samostalnosti kosovskih Albanaca, da ta albanska vlast nikako ne može da dobije vlasništvo nad celokupnom imovinom Srbije i na taj način isključi Srbiju iz svog vlasništva nad imovinom koja se nalazi na KiM.

Nikako ne sme da se zaboravlja a Vlasti moraju da se izbore za očuvanje svoje imovine, jer je Srbija i dalje vlasnik šuma, železnice, puteva, preduzeća, škola, fakulteta, domova zdravlja, zemljišta na kome su nalazile kasarne i ostali objekti VJ, zgrade pošta, biblioteka, sportskih centara, stanova u privatnoj i državnoj svojini, vodama, elektrana, rudnika, elektroenergetskog prenosnog sistema dalekovoda, telefonskih stubova, releja, centrala, železnice…itd,itd…

I baš zbog takve stvarne činjenice, Kancelarija za KiM sa junačkim Markom na čelu, dužna je da izađe u javnost, svetsku i domaću, i javno istakne spisak svih objekata (i pokretnih stvari) na Kosovu i Metohiji  koji su u vlasništvu RS, iza čega prvenstveno treba da stane i Vlada RS sa svim ministrima, kao i  Republička direkcija za imovinu RS koja po službenoj dužnosti mora da poseduje te podatke!!!!

Jer ako još jedna Markova “pobeda” u vezi imovine Telekoma na KiM  bude kokrišćena za svaki budući postupak u vezi prenošenja vlasništva imovine Srbije kosovskim Albancima po njihovim zakonima, onda postajemo svedoci da se državno pitanje o imovini Republike Srbije, prepušta šiptarskoj vlasti!!!

Ovome još dodajemo i najnoviji postignuti dogovor sa šiptarskim vlastima o funkcionisanju jedinstvenog pravosuđa na teritoriji južne srpske pokrajine, ali po zakonima kosovskih vlasti…

To može da znači da u onim silnim sastancima u Briselu između pregovaračkog i “ekspertskog” tima Srbije i tima albanskih vlasti na KiM, stav o zaštiti svojine države Srbije nije više primaran!!!

Svako okretanje glave Vlasti u Srbiji od takvih činjenica, predstavlja radnju izdaje države Srbije i njenog naroda, i nastave li u tom pravcu, izgleda da niko neće završiti u zatvoru, i ovako “nevini” i slobodni mogu da očekuju makar ono najblaže –  da će njihovi postupci biti zabeleženi u nečasnoj istoriji Srbije ako je nekada budu čitali njihovi potomci…!!!

Na žalost to je beznačajno ali jedino preostalo, s obzirom da domaći sudovi već desetinama godina ne sude Vlastima Srbije zbog izdaje države i gubljenja njene samostalnosti!!!

A srpski narod se, nažalost, polako i gubitnički navikava na brljotine koje čine sadašnje i buduće vođe naše države, lako pristajući na gubljenje suvereniteta i integriteta Srbije, prepuštajući briselskom taboru da upravlja našim narodom i državom…!!!!!

©Geto Srbija

ISPUNJAVANJE HRVATSKIH ZAHTEVA I NOVO PREKRAJANJE SRPSKO-HRVATSKE GRANICE

3. јула 2016. Коментари су искључени

 

Nijedna dosadašnja vlada u Srbiji nije u posleratnim pregovorima sa Hrvatskom dozvoljavala pokretanje pitanja granice na Dunavu. Zvaničan srpski stav je uvek bio da je to pitanje zauvek rešeno. Sve dok na političku scenu nije stupio Aleksandar Vučić sa svojom bolesnom ambicijom da po svaku cenu sve menja i to po mogućnosti na štetu Srbije.

Vučić je dao legitimitet hrvatskim teritorijalnim zahtevima prema Srbiji, izjavom da postoji spor i tamo gde ga, realno, nema. Za Vučića ne postoji čak ni evidentna kršenje ljudskih i manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, čiji je procenat u ukupnom stanovništvu sa 12,2 odsto u 1991. godini spao na samo 4,36 odsto po popisu iz 2011. godine. U ime kog okupatora ovaj ludak radi, pitaju se opravdano Srbi iz Srema, Bačke, Baranje, Podunavlja…

 

                    Igor Milanović

NAJBOLJI SUSEDI2

 

Predsednik Vlade u tehničkom mandatu i mandatar za sastav nove Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, zajedno sa predsednicom Hrvatske Kolindom Grabar Kitarović, potpisao je 20. juna ove 2016. godine „Deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja".

Političari i pravnici iz Hrvatske odmah su osporili pravo svoje predsednice da potpisuje ovakva dokumenta, posebno bez mandata Sabora ili Vlade. Vučiću u Srbiji niko ništa nije osporio, mada je on imao još manje prava da nešto potpisuje jer je na čelu tehničke vlade.

Istina, Deklaracija ima snagu običnog proglasa, ili kako se to u privredi zove, oblik „pisma o namerama", i nema obavezujući karakter, ali u ovom slučaju može da ima katastrofalan učinak po srpsku stranu.

Naime, u tački 2 pomenute Deklaracije navodi se: "…Dve države nemaju nikakvih teritorijalnih zahteva, a u slučaju da bilateralni pregovori u razumnom vremenu ne uspeju, obe države su spremne da svoj teritorijalni spor iznesu pred međunarodne pravosudne institucije".

Od početka raspada SFR Jugoslavije smatralo se da ne postoji nikakav granični spor između Srbije i Hrvatske. Postojala je želja hrvatske strane da korekcijom postojeće granične linije prisvoji još oko 11 hiljada hektara vojvođanske zemlje.

Želje su jedno, a stvarnost drugo, tako da niko nije poklanjao previše pažnje ovom hrvatskom stavu. Čak ni prethodni predsednik Srbije, Boris Tadić, prilikom nekoliko susreta sa svojim hrvatskim kolegom Ivom Josipovićem, kojom prilikom su potpisivane razne deklaracije o unapređenju međusobnih odnosa, nije išao toliko daleko da prihvati kako postoji bilo kakav pogranični spor.

Hrvatska stremljenja su do potpisivanja poslednje Deklaracije ostajala samo pusti san, da bi im stavljanjem svog potpisa Vučić dao legitimitet priznajući da postoji spor i tamo gde ga, realno, niti ima niti može da bude.

Ako bi se prihvatila hrvatska verzija međusobne granice, na hrvatsku stranu bi prešli delovi putne mreže Srbije (put Morović – Jamena), most preko Dunava kod Bačke Palanke, ali i deo industrijske zone Apatina i bolnice Principovac. Dunav bi na više mesta ulazio u Hrvatsku, pa zatim u Srbiju, pa opet u Hrvatsku…

S obzirom da je jasno da bi novo krojenje srpsko – hrvatske granice predstavljalo kompletni politički i privredni nonsens, nijedna dosadašnja vlada u Beogradu nije u pregovorima sa Zagrebom dozvoljavala pokretanje ovog pitanja. Sve dok na političku scenu nije stupio Aleksandar Vučić sa svojom bolesnom ambicijom da po svaku cenu sve menja i to po mogućnosti na štetu Srbije.

Čak ni Evropska Unija nije u dosadašnjim pristupnim pregovorima sa Srbijom insistirala na ovom pitanju, držeći se Mišljenja broj 3 Badinterove komisije. Zbog toga je potpuno nejasno zbog čega je Vučić uopšte pristao da se pitanje međusobne granice proglasi spornim i da se dogovori čak i mogućnost međunarodne arbitraže.

Ako ćemo da se pozivamo na dokumenta iz 19. veka, onda bi Srbija mogla i trebala da traži celu Baranju koja je bila deo Srpskog Vojvodstva, odnosno današnje Vojvodine. Ponovno pokretanje pitanja međusobnih granica otvara Pandorinu kutiju, a to se na Balkanu do sada uvek krvavo završavalo.

Za razliku od pitanja međusobne granice, koje interesuje Hrvatsku, pitanje položaja manjina, koje plaši Hrvatsku, Deklaracijom nije proglašeno spornim, niti je predviđena bila kakva međunarodna arbitraža.

Za Vučića i Grabar Kitarović ne postoji nikakvo kršenje ljudskih i manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, čiji je procenat u ukupnom stanovništvu sa 12,2 odsto u 1991. godini spao na samo 4,36 odsto po popisu iz 2011. godine. Istovremeno je i udeo Hrvata u stanovništvu Srbije opao, ali veoma malo. Po popisu iz 1991. godine Hrvati su činili 1,08 odsto stanovnika Republike Srbije, a 2011. godine 0,81 odsto.

Srbi su u Hrvatskoj pre otcepljenja bili konstitutivni narod, dok su danas samo obična nacionalna manjina. Hrvati su u Srbiji pre raspada SFR Jugoslavije bili po brojnosti jedva primetna nacionalna manjina, što su i danas.

Hrvatski jezik je u Srbiji službeni jezik u sredinama gde to zakon omogućava, dok se u Hrvatskoj javno lome dvojezične table u mestima gde treba da postoje po njihovom zakonu o zastupljenosti jezika nacionalnih manjina. Ne postoji u poslednjih 20 godna ni jedan poznati napad na Hrvate u Srbiji zasnovan na nacionalnoj mržnji, dok se u velikom broju mesta u Hrvatskoj vrši pritisak na preostale Srbe da se isele.

Kada je opština u Hrvatskoj Babina Greda (u kojoj po zadnjem popisu među skoro 5.000 stanovnika žive samo četiri osobe srpske nacionalnosti) dobila svoje registarske tablice, hrvatski mediji su danima upozoravali stanovnike da ne lupaju i pale automobile sa registracijom BG, jer ona ne mora nužno da znači Beograd, već je možda Babina Greda. To je slika i prilika u kakvom statusu žive preostali Srbi u Hrvatskoj.

O svemu ovome na sastanku Vučića i Grabar Kitarović nije bilo reči, niti Deklaracija sadrži predloge konkretnih mera kojima bi se omogućilo Srbima u Hrvatskoj da uživaju ista prava kao i sve nacionalne manjine u civilizovanom svetu.

Sa druge strane, Hrvatska vlada je više puta poslednjih meseci iznosila svoje zahteve Srbiji u kojima je tražila da hrvatska manjina u Srbiji dobije pravo na najmanje jedno singurno mesto u republičkoj i pokrajinskoj skupštini. Dok se Srbi u Hrvatskoj bore da prežive, Hrvati u Srbiji se bore da preko svojih manjinskih stranaka pojačaju prisustvo u srpskoj i vojvođanskoj skupštini.

Arbitražna komisija Mirovne konferencije o Jugoslaviji, poznata još kao Badinterova arbitražna komisija, bila je komisija koju je sastavio Savet ministara Evropske zajednice 27. avgusta 1991. godine da bi Mirovnoj konferenciji o Jugoslaviji snabdela pravnim savetima.

Robert Badinter je imenovan za predsednika petočlane komisije, koju su činili predsednici ustavnih sudova država u EZ. Arbitražna komisija je izrekla petnaest mišljenja o „velikim pravnim pitanjima" koja su pokrenula sukob u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.

Mišljenja Komisije nisu bila pravno obavezujuća, ali su pomogla Evropskoj zajednici da formuliše jedinstvenu politiku prema SFR Jugoslaviji i zemljama naslednicama.

Primenjujući princip uti possidetis („šta poseduješ, to poseduješ"), komisija je u svom Mišljenju broj 3 zaključila 11. januara 1992. da „granice između Hrvatske i Srbije, Bosne i Hercegovine i Srbije, i eventualnih drugih susednih nezavisnih država ne mogu da se menjaju, osim uz slobodno postignut dogovor" , kao i „osim ako nije drugačije dogovoreno, bivše granice postaju granice zaštićene međunarodnim pravom"

Primenjujući ovo mišljenje Evropska zajednica, a kasnije i Evropska Unija i, konačno, celokupna međunarodna zajednica prihvatile su da granica između Srbije i Hrvatske ide onako kako je to bilo u doba SFR Jugoslavije: sredinom reke Dunav u dužini od 138 kilometara, računajući od mađarske granice, a zatim kopnom u dužini od 114 kilometara. U trenutku kada se borila za međunarodno priznanje, Hrvatska je bez pogovora prihvatila ovakvo stanovište.

U međuvremenu je Republika Hrvatska postala i član NATO saveza i Evropske Unije i sa te pozicije danas smatra da ima mogućnosti da pokrene pitanje koje su svi smatrali rešenim za sva vremena. Hrvatsko stanovište je da i na Dunavu međusobna granica treba da bude povučena onako kako je to učinjeno južnije, na kopnu, gde je Srem podeljen na (istočni) Srem u sastavu AP Vojvodine i Srbije i Zapadni Srem u Hrvatskoj, odnosno da su merodavne katastarske knjige napravljene još u 19 veku, dok su te oblasti bile u sastavu Austro-Ugarske monarhije i nije se postavljalo pitanje njihovih međusobnih granica. Kome će koja oblast da pripadne zavisilo je od toga gde je sedište katastarske opštine na kojoj se one nalaze.

Za proteklih skoro 150 godina, od kako su određene katastarske granice, ove oblasti su stalno bile u istoj državi, sa izuzetkom poslednjih 25 godina, odnosno od kako je Hrvatska proglasila nezavisnost. Za to vreme su infrastrukturni objekti pravljeni na geografski logičnim mestima, jer nije bilo potrebe da se vodi računa o granicama.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

VREME UBRZANOG SVOĐENJA RAČUNA U KORIST STRANACA!?

 

Vrlo uticajni list Vol strit žurnal (Wall Street Journal), objavio je 8. maja prošle godine intervju novinara Lorensa Normana (Lorence Norman) sa Aleksandrom Vučićem. Premijer Srbije tada je poslao jasan signal da bi mogao da predloži promenu Ustava u okviru kojeg bi Kosovo bilo izbrisano kao srpska pokrajina, a takođe se ponudio i da pomogne Kosovu u njegovom pristupu Evropskoj Uniji.

Još vremena kada je postao, tada prvi potpredsednik Vlade Srbije, Vučić se hvalio zadacima koje je dobijao u Vašingtonu, u Londonu (MI 5 i MI 6), u Briselu, od Angele Merkel, od arapskh šeika, od izraelskog ambasadora u Beogradu. Došlo je vreme naplate, a od Vučićevih obećanja nema ništa, osim ogoljene diktature i lopovluka. Zato je doneta odluka da mora otići…

 

                         Igor Milanović

ISPUNJAVANJE OBECANJA3

 

Kako je u intervjuu odbacio primedbu da se Ustav menja samo zbog Kosova, Vučić je naglasio: „O svemu moramo da se dogovorimo sa našim partnerima iz EU". Vučić je obećao da će ustavne reforme biti završene do kraja 2017. godine, iako je svestan da ta tema nije naročito popularna među biračima.

Iako priznavanje Kosova nije formalni uslov za pristup EU, novinar Vol strit žurnala, Lorens Norman, ukazuje na to da će London, Berlin i Brisel insistirati na tome pre okončanja pregovora. Jedini problem Vučića, zaključuje Norman, jeste kako da to priznanje objasni svom narodu.

Osim što je obećao da će ne samo iz Ustava izbrisati Kosovo i pomoći mu da postane član EU, Vučić je svojim zapadnim mentorima i svom prijatelju Edi Rami, predsedniku vlade Albanije, obećao da će na svaki način podržati albanske aspiracije na teritorije okolnih država i stvaranje onoga što oni nazivaju "Prirodnom Albanijom" .

U tom kontekstu treba posmatrati ne samo izgradnju za Srbiju preskupog i potpuno nepotrebnog auto-puta Niš – Tirana  , već i istovremeno odustajanje od priključenja na autoput Skadar – Dubrovnik, čime se Crna Gora u ekonomskom smislu prepušta Hrvatskoj i Albaniji.

Ruski analitičari smatraju da je u ovom trenutku u Makedoniji na delu još jedna od "obojenih revolucija", čiji krajnji cilj nije dovođenje na vlast pro-zapadnih snaga, već formiranje "elastične" federacije, ako ne i konfederacije između slovenskog i albanskog dela Makedonije. Srbija sve to mirno posmatra iako se pomenuti plan završava okupacijom i podelom Makedonije od strane Bugarske i Albanije.

Aleksandar Vučić se očigledno obavezao pred stranim mentorima i svojim albanskim prijateljima da neće ni na koji način da se meša u dešavanja u Makedoniji i da, posebno, neće ometati komadanje našeg južnog suseda.

Podržavanjem plana "Prirodne Albanije" Vučić ne samo da je izdao srpske nacionalne interese, već je izdao i tradicionalne srpske saveznike, kao što su Grci, čije teritorije Albanci takođe svojataju. Osim toga, paralelno sa priznavanjem Kosova i tolerisanjem komadanja Makedonije, Vučićev režim će u tišini jugoistok Srbije predati albanskim separatistima.

Već sada taj deo suverene srpske teritorije uopšte nije pod kontrolom zvaničnih državnih organa. Čak se i školska nastava sprovodi po planovima i programima dobijenim iz Tirane, a policija Srbije ne sme ni da zađe u neka tamošnja albanska naselja.

Umesto da ponovo uspostavi vlast srpskih institucija na toj teritoriji, Vučić i njegovi ministri čine sve što je u njihovoj mnoći da pomognu ovom delu da se otcepi od Srbije.

Šarengradska Ada na Dunavu je jedna od srpskih teritorija koju svojata Republika Hrvatska. Od kako je Vučić na vlasti, na ovom ostrvu se, u dogovoru sa srpskim zvaničnim organima, povremeno kupaju turisti iz Hrvatske koje čuvaju hrvatski policajci, a tada se nad ostrvom vijori i hrvatska zastava.

Stanovnici okolnih srpskih naselja, kojima je tih dana zabranjen odlazak na Adu, o svemu su obaveštavali republičku vlast, ali je Vučić zabranio intervenciju koja bi povratila srpski suverenitet nad ovim rečnim ostrvom.

Ovom uslugom on plaća štetu koju je hrvatskim nacionalnim interesima po naređenju Zapada naneo u Bosni i Hercegovini, gde nije podržao sasvim legitiman zahtev hrvatske strane da i ona, po ugledu na Republiku Srpsku, dobije sopstveni entitet.

Konačno, Vučić je obećao i slabljenje i konačan nestanak Republike Srpske.

Jedno od Vučićevih obećanja Zapadu jeste i dozvola uvoza genetski modifikovane hrane, koju većina upravo tih zapadnih zemalja zabranjuje na sopstvenoj teritoriji čuvajući na taj način zdravlje sopstvenog stanovništva. Već sada su odobreni eksperimenti sa GMO semenom  na teritoriji Srbije, a postepeno se uvodi i dozvola uvoza gotovih proizvoda za maloprodaju.

Srbija postaje veliki eksperimentalni poligon, a Srbi zamorčići. Nikome još do kraja nisu poznati neželjeni efekti korišćenja GMO-a u ishrani stanovništva, a upravo to treba da se sazna posmatranjem nesrećnih Srba kojima se takva hrana prodaje.

Da bi ovdašnje stanovništvo bilo primorano da koristi te proizvode, plodno zemljište će biti bukvalno poklonjeno strancima i oni će tu uzgajati ili zdravu hranu za sopstvene potrebe, ili jeftinu genetski modifikovanu za prodaju izgladnelim Srbima.

Osim eksperimenata sa hranom, Vučić i njegovi saučesnici su se obavezali i na sprovođenje eksperimenata na polju medicinske zaštite. Uvoze se lekovi i preparati za lečenje čije dejstvo još nije do kraja ispitano i daju se ovdašnjem stanovništvu.

Srbija je uvela i obavezu vakcinisanja dece još nedovoljno ispitanim vakcinama Novartisa, čija je primena na Zapadu moguća jedino ako roditelj potpiše izjavu da je upoznat sa svim rizicima i da je na iste spreman. U suprotnom, roditelj može da odbije vakcinaciju svog deteta.

Konačno, Vučić se obavezao da u postupku bezumne privatizacije još u ovoj godini strancima preda i više od 400 izvora pitke vode sa kojima Srbija zvanično raspolaže (nezvanično ih ima deset puta više). Posle njegovog odlaska sa vlasti, ono malo Srba što to doživi, živeće u okupiranoj zemlji, hraniće se otpadom koji na Zapadu ne sme da se daje ni kućnim ljubimcima, koristiće lekove koji će ih pre ubijati, nego lečiti, i biće žedni pored sopstvene vode koja će se izvoziti.

Vučić je obećao Arapima da će im ustupiti Vojvodinu i njeno zemljište  za svoju proizvodnju žitarica i hrane. Nemcima je obećao ulazak njihovih firmi, otimanje zemlje, jevtinu radni snagu, smeštaj arapskih migranata u Srbiji.

Zašto se pokrovitelji odriču Vučića?

Mnoga obećanja nije ispunio. Posvetio se svojoj ličnoj vladavini, pljačkanju, stvaranju mafijaške države na Balkanu.

Navučen je na izbore, koji će mu doći glave. Za svaki slučaj Svetska banka je postavila Miroljuba Labusa za ekonomskog suprevizora, koji ima zadatak da proveri dosadašnje trošenje novca iz kreditnih linija. Vučić je u šoku. Svestan je da je otpisan.

U danima koji su pred nama, srpski diktator će početi da pravi kobne greške. Napašće političke stranke, novinare, medije, nevladine organizacije. Evidentno je da se njegovi ministri ne oglašavaju. Svi su spremili kofere, spremni za beg. Shvataju da je šizofreni vođa otpisan. Precrtan. Scenario rušenja je uhodan, funkcionalan je. Vučić je svima dozlogrdio, pa i Rusima, koji su strpljivi u poslovanju sa diktatorima.

Hoće li Vučić pobeći iz zemlje. NE. On će se ubiti, ili će biti uhapšen!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRODAJA PKB: ZA VLAST JE PROVIZIJA UVEK VAŽNIJA OD ŽIVOTA GRADA

10. маја 2016. Коментари су искључени

 

Poljoprivredna korporacija Beograd PKB, je poljoprivredno stočarski sistem sposoban da prehrani milionski grad, a jedinstven je po tome što se nalazi na samom obodu milionskog grada.

Gradonačelnik Siniša Mali, čovek neutoljive žeđi za pljačkom, na kojoj bi mu pozavideli i sunarodnici sa Volstrita, odlučio je da slobodnom pogodbom kompaniju proda srpskim tajkunima za male pare, a za veliku proviziju i prestonicu i Srbiju ostavi gladne i žedne.

Ali novom odlukom kojom Preduzeće PKB neće biti privatizovano (a koju su odbornici Skupštine grada Beograda doneli pre nekoliko dana), pa je prethodna odluka o prodaji postala nevažeća, pokvarili su računice nekima koji su planirali da se debelo ugrade!! Međutim sudbina ovog kombinata sa celokupnom imovinom, stočnim fondom, poljjoprivrednim zemljištem i inrastrukturom, i dalje je vrlo neizvesna, pa je za očekivati da verovatno bude i realizovana posle formiranja nove vlasti u Srbiji…

         

                              Mersiha Hadžić

PRODAJA I PROVIZIJA4

 

Ne postoji isti takav poljoprivrdno-prehrambeni sistem nigde u svetu, koji u sklopu svog poslovanja ima mogućnost da razvija nove proizvode, poput insitiuta ili oglednog dobra, a da istovremeno poseduje sposobnost da samostalno prehrambenim proizvodima snabdeva velegrad u dovoljnim količinama, i da se nalazi na samom rubu prestonice.

Svake godine kao volonteri u PKB-u se javljaju studenti sa Bečkog univerziteta, više univerziteta iz Latinske Amerike i Sjedinjenih Država.

Mlada studentkinja iz Austrije, koja je od matičnog univerziteta nedavno dobila stipendiju da mesec dana provede u Beogradu i volontira u PKB korporaciji, dobrovoljno je o svom trošku produžila volontiranje, jer kako je rekla, ne veruje da bilo gde u svetu može da stekne ovakvo iskustvo.

Činjenicu da gradske vlasti planiraju da privatizuju PKB i možda čak njegovu imovinu rasprodaju iz stečaja, prokomentarisala je kao još jednu od gluposti koje se mogu sresti u zemljama u tranziciji.

"Tvrdnje vaših političara da ništa što nije isplativo i ne može da izdrži tržišnu utakmicu, država ne treba da subvencioniše, su glupost, jer poljoprivreda Evropske unije počiva i zavisi upravo od protekcije nacionalnih država i subvencija koje primaju. Nikada Evropa ne bi mogla sama sebe da prehrani, da posle Drugog svetskog rata države nisu finansirale razvoj poljoprivrede i stočarstva, a to se nije promenilo ni do danas", ističe studentkinja iz Beča.

Američki stručnjak koji je pre nekoliko godina posetio PKB korporaciju kako bi proučio metod obrezivanja papaka kod krava  koji se sprovodi u PKB korporaciji nad kravama, kako bi se lečile od mastitisa, bio je oduševljen ovom korporacijom.

"Ovo ne postoji u Americi", rekao je u jednom trenutku tokom svog studijskog boravka .

Kada krava oboli od mastitisa ona više nije u stanju da daje mleko u prvoj fazi, a u drugoj ne može više ni da stoji. Ako se tada blagovremeo ne izleči, krava više nikada neće biti u mogućnosti da daje mleko. Stručnjaci PKB su usavršili metodu obrezivanja papaka i metodu oporavka posle koje su krave u stanju da ponovo daju mleko.

Američki stručnjak je ovo okarakterisao kao najhumanije postupanje sa kravama muzarama koje je ikada video u životu. Na pitanje šta oni u Americi rade sa krvama koje obole od mastitisa, on je rekao da se takva krava smatra troškom.

"Krava koja oboli od mastitisa se u američkim mlekarama ne leči, bar su takva moja saznanja", ogradio se ovaj američki stručnjak i objasnio da se krava koja iz razloga što je obolela od mastitisa ili bilo kog razloga ne isporučuje mleko u dovoljnim količinama u Americi biva rashodovana. Prodaje se klanici, a mlekara kupuje mlađu kravu koja dolazi na njeno mesto.

Pretragom interneta može se doći i do podataka da se kravama u Americi masovno ubrizgava bovajn hormon, što kod njih u prvom periodu hormonske terapije potstiče proizvodnju mleka, ali dugoročno im skraćuje život. Tretman ovim hormonom im uvećava i masu.

Krava tretirana injekcijama bovajn hormona nekoliko godina može da daje i do devedeset odsto više mleka, ali potom mleko koje ona daje gubi na kvalitetu i dodatno ubrizgavanje ovih injekcija dovodi do lošeg zdravstvenog stanja životinje, posle čega se ona rashoduje.

Ovo su samo neki od primera, zbog čega je PKB bitan nacionalni resurs, a tu treba istaći i da on predstavalja izuzetno kvalitetno mesto za praksu studenata poljoprivrednog, veterinarskog i tehnološkog fakulteta. Svima je jasno koliko je za Srbiju važno da ima kvalitetno obrazovane kadrove u ovoj oblasti, i da bi prodaja PKB-a značila i lošije obrazovanje za studente pomenutih fakulteta.

Prema rečima inspektora koji je godinama bio zadužen za PKB, zemljište ove korporacije služi i kao rezervni tok reke Dunav, koje bi se koristilo u slučaju da ova internacionalna reka počne da plavi, kako su to proteklih godina u Srbiji radile manje reke.

PKB ima svoje irigacione sisteme i uredno održava kanale za odvođenje dunavske vode i navodnajvanje zemlje PKB-a. Takav resurs ne sme se olako prepuštati privatnicima, pogotovo se ne sme dozvoliti da ode u stečaj i da se, ne daj bože, zemljište koje služi kao rezervni tok Dunava preimenuje u građevisnko zemljište!

Siniša Mali želi da PKB koji vredi oko 600 miliona evra, slobodnom pogodbom proda za 90 miliona evra (plus 30 miliona provizije za sebe), da hijene tajkuni rasprodaju zemljište i imovinu, otpuste radnike. I Jevreji sa Volstrita bi popreko pogledali Malog. Završio bi u nekom ritu.

 

    PRODAJA PKB-a JE PLJAČKA NARODA U GIGANTSKIM RAZMERAMA

Piše: Milisav Đorđević,

predsednik Samostalnog sindikata PKB Korporacije

PKB Korporacija je prošlu godinu završila pozitivno i ima dobitak od 250 miliona dinara. Iz gradskog budžeta Korporacija nije dobila ni dinara, a pretprošle godine ostala je i bez premija za mleko, čime je oštećena za oko 750 miliona dinara.

Neprimerne su izjave gradonačelnika Beograda i drugih ljudi iz aktuelne vlasti, da PKB iz dana u dan beleži gubitke. Nije u redu što pljuju na PKB i prikazuju da radimo neuspešno. To su sve neistine koje se iznose da bi se opravdala prodaja.

Mi radimo bez zastoja i proizvodni proces nam traje 24 sata. Zaposleni u PKB Korporaciji su jednoglasno protiv najavljene privatizacije, jer praksa je pokazala da u Srbiji nijedna privatizacija poljoprivrednih kombinata nije bila uspešna.

Predlog je oba reprezentativna sindikata u PKB Korporaciji da država i dalje ostane većinski vlasnik kapitala PKB-a, a da se upravljački menadžment profesionalizuje i istrgne od partijskog uticaja. Praksa je pokazala: gde je partijski uticaj u preduzeću, tu ne samo da ne važi dobra menadžerska veština i praksa, već i zdrava logika upravljanja kapitalom pada u vodu.

Da je tako, primer je baš PKB Korporacija, koja ima Odbor direktora sastavljen od partijskih „delegata". Ovaj i ovakav Odbor direktora ni jednu odluku nije doneo u cilju da PKB Korporacija očisti svoja stara dugovanja koja se vuku još iz kriznih devedesetih godina prošlog veka, kada se jeftinom hranom PKB Korporacije kupovao socijalni mir.

A to je moglo i može da se reši prodajom od 50 do 100 hektara zemljišta u građevinskoj zoni i da se taj dug isplati u celosti. Primera radi, PKB je prodao 4 hektara zemlje u Borča Gredi po 700 hiljada evra po hektaru. Primenjujući ovu praksu, mogli smo veoma lako i efikasno da očistimo dugovne bilanse, a da uopšte ne bude ugrožena poljoprivredna proizvodnja.

Iznet stav pokazuje da se odbor direktora ne bavi zaštitom interesa PKB Korporacije, već interesima Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, koje imaju većinu članova u Odboru direktora.

I ne samo da Odbor direktora PKB Korporacije ne štiti interese preduzeća, već odluke koje donose vode u sigurno rasturanje PKB Korporacije. Glasali su za nezakonito uknjiženje državnog zemljišta na PKB Korporaciju, koje bi se putem prodaje preduzeća prodalo po bagatelnoj ceni (sada u drugom krugu prodaje PKB-a cena hektara zemljišta iznosi manje od 3.000 evra).

Da je uknjiženje bilo kriminal, činjenica je da je služba katastra odbila da ovo zemljište preknjiži na PKB Korporaciju. Vlast je pravo odluke uknjižbe prebacila na Ministarstvo građevina kao drugostepeni organ, i uknjižba državnog zemljišta na PKB je izvršena i to više od 18 hiljada hektara zemlje, koja se više od tri četvrtine nalazi na teritoriji opštine Palilula, odnosno na levoj beogradskoj obali Dunava.

Zemljište je uknjiženo sa ciljem njegove prodaje, a to je Odbor direktora veoma dobro znao, jer smo mi iz sindikata svakog po na osob i upozorili da glasajući za ovakvu odluku čine kriminalnu radnju.

I javni pravobranilac Srbije u ovoj radnji je prepoznao kriminal i kod Upravnog suda Srbije pokrenuo spor poništenja ove uknjižbe. Međutim, reagovao je lično premijer Aleksandar Vučić i njegovi ministri, pa je zaključkom Vlade Srbije krajem 2015. godine preporučeno Javnom pravobraniocu da povuče tužbu. Naravno, ne treba sumnjati u postupak Javnog pravobranioca u odnosu na Zaključak Vlade Srbije „Poslušnost je najveća vrlina", a najveće vrline se stavljaju na prvo mesto.

Sindikati nisu protiv privatizacije preduzeća, ali grad je izabrao najgori mogući model privatizacije. Po njihovom modelu se ne prodaje preduzeće, već zemljište, mehanizacija, građevinski objekti i stočni fond. Svi radnici se otpuštaju, pa novi vlasnik koga od radnika hoće da primi na posao, a koga neće širok mu drum. Zar su zaposleni, čijom zaslugom je i opstalo ovo preduzeće, to zaslužili?

Da li je slučajno izabran ovaj model privatizacije? Mislim da nije, i da je u pozadini svega želja i namera pojedinaca iz vlasti da se što više državnih para slije u privatne džepove. Ništa novo! Ovo je na stotine primera privatizacije već viđeno, sa razlikom, što je ovo pljačka naroda u gigantskim razmerama.

Naš predlog privatizacije je da grad podeli besplatne akcije zaposlenima i bivšim zaposlenima na osnovu minulog rada i da se PKB upiše u APR kao akcionarsko društvo. Zatim da država nađe strateškog manjinskog partnera (ulagača) i da mu na osnovu manjinskog vlasništva poveri upravljanje preduzećom.

Ovaj naš predlog je zdrav i jedino ispravan način privatizacije od koje svi imaju koristi: Zaposleni, bivši zaposleni, grad kao vlasnik, država Srbija i novi manjinski kupac, a najvažnije je da PKB Korporacija ostane celina i sa svojih 70 godina tradicije u agrobiznisu bude ponos srpske privrede.

 

    KOLIKO SVI MI DUGUJEMO PKB KORPORACIJI

Piše: Nikola Lazić,

predsednik Nezavisnog sindikata PKB Korporacije

PKB u svojih sedam decenija rada, ne samo da je proizvodio hranu, već je na sebe preuzeo i imao veliku društvenu odgovornost. Sa njegovim viškom profita formirana su ritska naselja, izgrađivani stanovi za zaposlene, vršena ulaganja potpuna ili delimična u školske zgrade, obdaništa, zdravstvene stanice, a kompanija je bila nosilac i finansijer komunalnih delatnosti u ovim naseljima: vodovod, kanalizacija, podizanje i uređenje zelenih površina, uređenje puteva…

Kompanija je ovim preuzela niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija učestvuje u održavanju oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i nad stotine kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

Osim komunalne infrastrukture i ulaganja u istu, PKB Korporacija veliku pažnju poklanja i u organizovanju kulture kroz Kulturno umetničko društvo PKB i u organizovanju sporta kroz Sportsko društvo PKB. Poznato je da u svakom ritskom naselju postoje sportski tereni za fudbal, košarku… i da grad ni dinara ne ulaže u ovu sferu društvenog života kod nas.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi sa ciljem da što brže obrne uloženi novac i da tako zadovolji sopstvenu glad za profitom. Ovo očigledno govori da novog vlasnika održavanje i razvoj društvenog života u ritskim naseljima uopšte neće interesovati.

Izneti stav nije samo stav sindikata iz PKB Korporacije, već je stav i ličnosti od znanja i integriteta: Miladin Ševarlić, profesor poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, jednom prilikom je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno gost PKB-a bio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

Kao i mi u sindikatima, i uvaženi profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

Nad ovim iznetim činjenicama, treba svi da se zamislimo koliko dugujemo PKB Korporaciji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UZ GRATIS RADNU SNAGU, PODSTICAJNA SREDSTVA IZ BUDŽETA SRBIJE SU NEPOVRATNI POKLON STRANIM INVESTITORIMA

3. маја 2016. Коментари су искључени

 

Do sada je Srbija bila poznata kao država sa najjeftinijom radnom snagom, a od sada će biti još poznatija kao rasadnik besplatne radne snage. Najveći broj zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja, u cilju privlačenja investitora, ne daje direktne novčane subvencije, već olakšice za porez i doprinose.

Samo Srbija ima premijera koji se hvali kako smo zemlju jeftine radne snage, a sa postojećim sistemom subvencija koje je on uveo, sada smo i najbolje tržište besplatne, robovske radne snage. Strani "investitor" iz budžeta dobija najmanje 10.000 evra po obećanom novom radnom mestu.

Čak ni kad dobiju toliki novac, obećanje nisu dužni da ispune…

 

                   I. Milanović

TURSKI DANAK U EVRIMA

 

Srbiji bi najbolje bilo da se odrekne daljih stranih „investitora", bar onih koji dolaze po modelu koji se sada primenjuje, jer umesto ulaganja dolazi do odliva sredstava iz Srbije. U pojedinim slučajevima, kojih je sve više od početka primene novog načina dodele podsticajnih sredstava iz republičkog budžeta, „investitor" dobija i duplo više para od Srbije nego što se obavezao da u nju uloži.

Takav jedan slučaj je sa turskom kompanijom „Teklas automotiv" koja planira da otvori fabriku u Vladičinom Hanu. Za svako obećano novo radno mesto ova firma iz republičkog budžeta avansno dobija 12.000 evra, što je do sada daleko najviša odobrena subvencija.

U Vladičinom Hanu vlada takvo siromaštvo da su ljudi spremni, ili bolje rečeno primorani, da rade za platu ispod zakonom zagarantovanog minimalca. Većina je srećna ako na kraju meseca kući može da donese 150 evra u dinarskoj protivuvrednosti, umesto zagarantovanih 173 evra.

Niko u Vladičinom Hanu radnike ne plaća više od toga, pa neće ni „Teklas automotiv", iako je ugovorom o subvenciji sa Vladom Srbije obavezan da to učini.

Kako radnik na ime neto plate godišnje dobija 1.800 evra u dinarskoj protivuvrednosti, a subvencija iznosi 12.000 evra, to znači da će „investitor" nju potrošiti tek za više od šest i po godina.

Do sada je bilo uobičajeno da država prilikom davanja subvencija investitora obaveže da najmanje dve godine mora da obavlja delatnost za koju je dobio novac, pa, ako je tako postupljeno i u ovom slučaju, ispada da je „Teklas automotivu" za svakog od 400 radnika poklonjena svota koja odgovara njegovoj četvorogodišnjoj plati.

Teoretski i potpuno u skladu sa zakonom i ugovornim obavezama, Turci po isteku dogovorenog roka mogu da napuste Srbiju bez obaveze da vrate razliku od uzetih subvencija.

„Teklas automotiv" se ugovorom obavezao da će zaposliti 400 radnika, što znači da je od države Srbije već dobio 4,8 miliona evra na ime podsticajnih sredstava.

U dinarima ta suma po srednjem kursu iznosi 585 miliona. Da je ovaj novac bio preusmeren u domaću poljoprivredu, umesto što je dat stranom „investitoru", za čak 145.000 hektara ratarske zemlje mogla je da bude isplaćena duplo veća subvencija od simboličnih 4.000 dinara, koliko se sada izdvaja iz budžeta. Međutim, srpski poljoprivrednici ovoj vlasti nisu toliko mili kao turski „investitori".

Takozvani start-ap krediti za pojedince koji su nezaposleni i želeli bi da se osamostale i sami pokrenu neki posao, skoro da se uopšte više ne isplaćuju, a kada se to i čini odobrava se u proseku svega 1.200 evra, odnosno deset puta manje od sume isplaćene turskom „investitoru". Za svotu plaćenu „Teklasu" za samo jednog radnika, moglo je da se zaposli njih deset pomoću start-ap kredita.

Kao i svaki drugi strani „investitor" „Teklas" je, osim direktnih novčanih subvencija, dobio i besplatno građevinsko zemljište sa svim priključcima i pristupnim putevima, a ima pravo i da bez ikakvih dažbina uveze mašine koje su mu potrebne za rad. Ni jedan ovdašnji privrednik nema tako povoljne uslove.

Da je Vučić jedini koji danas odlučuje o dodeli subvencija, potvrdio je na neki način i direktor predstavništva mađarskog „Masterplasta"  Tivadar Bunford. Razgovarajući sa novinarima 17. aprila u Subotici, prilikom otvaranja pogona ove kompanije koji je Srbija subvencionisala sa dva miliona evra, on je rekao kako su predstavnici matične firme došli veoma oprezno u Srbiju da se raspitaju o mogućnostima poslovanja.

Posle samo pola sata razgovora sa predstavnicima Vlade, u koje je bio uključen i sam Aleksandar Vučić, mađarska delegacija je dobila obećanje da će iz ovdašnjeg budžeta dobiti podsticajna sredstva u visini od skoro četvrtine vrednosti planiranog ulaganja.

Samo u tekućoj predizbornoj kampanji obelodanjeno je davanje raznih subvencija za strana "ulaganja" u ukupnom iznosu od 10 miliona evra, odnosno milijardu i dvestotine miliona dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKANJE, PRIVATIZACIJA I PROFIT: ČERUPANJE KOMBINATA KOJI VIŠE NEĆE HRANITI BEOGRAD!

 

Nastavlja se agonija nekadašnjeg najvećeg poljoprivrednog kombinata u ovom delu sveta. PKB se našao stešnjen između interesa različitih grupa bliskih vlasti koje bi da ga kupe, ali da za njega plate više od šestine realne vrednosti, kao i da im se omogući da prenamenom zemljište proglase građevinskim i zatim ga prodaju po višestruko višoj ceni.

Gradonačelnik Siniša Mali računa da će prodajom PKB staviti u džep, u vidu provizije, oko 30 miliona evra. Grad će izgubiti snabdevača hranom, bez posla će ostati nekoliko desetina hiljada radnika, kooperanata, dobavljača, iz prodajne mreže, ugroziće se opstanak Opštine Palilula…

Sve to nije važno, kada su u pitanju apetiti opasnog kriminalaca Siniše Malog, koji je pod zaštitom rođaka Vučića…

 

                         M. Malenović

MULJACINA SA PKB2

 

PKB Korporacija a.d. je još 2008. trebalo da bude prodata unapred poznatom kupcu, ali je sindikat tada uspeo to da spreči. Muke ovog kombinata, koji je nekada hranio Beograd, počele su devedesetih godina, kada je iz preduzeća izuzeto sve što donosi profit i kasnije privatizovano. Radi se o Imleku, Frikomu i Pekabeti, kao i o mesno-prerađivačkom pogonu PKB Vizelj, koji je prodat još 1998. godine.

U okviru PKB-a ostala je samo još primarna proizvodnja.

Uprkos činjenici da je Investicioni fond Salford na srpskom tržištu mleka i mlečnih prerađevina stekao monopolistički položaj, zahvaljujući kome je diktirao cene i uslove otkupa mleka, PKB je 2009. oborio dotadašnji sopstveni rekord u proizvodnji mleka proizvevši 64 miliona litara.

 

       Đilas počeo, pa se pokajao

 

Kada je PKB 2010. prešao u ruke grada Beograda koristio je 22.000 hektara obradivog zemljišta, ali je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas uspeo da za 4.000 hektara dobije dozvolu za prenamenu, tako da ono postaje stambeno-komercijalno ili industrijsko, odnosno višestruko vrednije.

Pomenuto zemljište nalazi se u blizini Zrenjaninskog puta i planirane trase puta koji spaja Zemun i Borču, a koji tada još nije bio izgrađen. Novac dobijen za to zemljište, umesto da pripadne preduzeću i uloži se u proizvodne kapacitete, slio se u gradsku kasu. Tim potezom PKB je dvostruko izgubio: izgubio je stotine miliona evra od tog zemljišta i izgubio je zemljište koje mu je jedno od osnovnih sredstava za proizvodnju.

Uz pomenuto obradivo zemljište PKB je imao i oko 8.000 hektara pod zgradama, farmama, putevima, šumama…

Problem sa kojim se suočava eventualni kupac PKB-a je činjenica da je svo ovo zemljište u državnom vlasništvu, dok je Kombinat samo korisnik. Po zakonu, takvo zemljište niti može da se otuđi, niti da mu se promeni namena. Samim tim već u startu su eliminisani špekulanti koji bi PKB kupili samo zbog izuzetno vrednog zemljišta koje ima u gradskoj zoni prestonice.

Da bi se ovaj problem prevazišao i unapred određeni kupac zadovoljio, naprednjačka vlast odlučuje da uradi ono što do sada niko još nije – da kršenjem zakona zemljište iz državnog vlasništva prevede u vlasništvo Kombinata i to bez dinara naknade.

Prvo je bio pokušaj da se to tiho, skriveno od očiju javnosti, uradi direktno preko katastarskih službi, ali su Samostalni sindikat PKB i Nezavisni sindikat radnika PKB, koji zajedno okupljaju više od polovine zaposlenih, uspeli da spreče ovaj pokušaj krađe državne imovine.

Naime, kada je 1946. bio stvoren PKB on je na korišćenje dobio nešto malo manje od 1.500 hektara njiva. Ostalo je kasnije stekao i to isušivanjem močvarnog zemljišta koje je do tada bilo neupotrebljivo.

Svo to zemljište bilo je uknjiženo kao poljoprivredno zemljište u vlasništvu države, dok je PKB bio uknjižen kao korisnik. Pošto po članu 72. Zakona o poljoprivrednom zemljištu ono u vlasništvu države i ne može da bude otuđeno, to je Republički geodetski zavod odbio sve zahteve PKB Korporacije a.d. kojim je tražena promena u katastru nepokretnosti i upis prava privatne svojine u korist Kombinata.

 

       Ministarka na strani Malog

 

Na ove odluke rukovodstvo PKB-a ulaže žalbe koje u leto 2015. usvaja Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i to odlukom ministarke i potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović.

Kao obrazloženje poslužio je Sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koje koristi PKB od 1. jula 2007. godine, kojim je konstatovano da država ima vlasništvo nad Korporacijom shodno vrednosti svoje imovine koju je unela, a u koju spada i zemljište.

Protiv ovako nakaradnog pravnog tumačenja, kojim se Sporazum ne proglašava nezakonitim, već se zakon menja po potrebama sporazuma, Pravobranilaštvo podiže tužbe pred nadležnim Upravnim sudom.

Republička vlada 18. decembra 2015. donosi „preporuku" (tačnije: naređuje) Republičkom pravobranilaštvu da povuče sve podignute tužbe, a samo tri dana kasnije, 21. decembra, odbor direktora PKB-a donosi odluku o otpočinjanju postupka prodaje dela imovine Korporacije. U tom trenutku Pravobranilaštvo se još uvek nije izjasnilo o Vladinoj preporuci, ali se nekome, očigledno, žurilo.

Odluku direktora prihvata nekoliko dana kasnije i Skupština akcionara, koja se sastoji od samo jednog člana, budući da država ima vlasništvo nad 99,755 odsto svih akcija PKB-a. Predsednik ove jednočlane skupštine je Jovo Guteša, jedva pismeni traktorista koji je pre ove funkcije bio zaposlen u pečurkani gradonačelnika Beograda Siniše Malog u Vršačkom Ritu. U međuvremenu je ovaj klimoglavac dospeo i u državnu službu, tačnije u Carinsku ispostavu u Vatinu.

Siniša Mali je od početka izuzetno zainteresovan za poklanjanje PKB-a nekom svom tajkunu. Ovaj samozvani ekonomsko-finansijski stručnjak na jednom sastanku sa aktivom PKB-a izrekao je ordinarnu glupost kako kamate na kredite ne utiču na proizvodnju PKB-a. Kada su mu prisutni objasnili da plaćene kamate moraju da se prebace na teret pojedinih pogona i da tako poskupljuju proizvodnu cenu, pa samim tim utiču i na konkurentnost proizvoda, Mali je promenio temu.

Poznavaoci prilika znaju kako Aleksandar Vučić uopšte ne mora svom bratu od tetke, Siniši Malom, da naredi da se ugradi u cenu preduzeća koje se prodaje, već je dovoljno da mu samo pruži mogućnost da to učini, kao što je to slučaj i sa PKB-om.

Kada je preuzeo mesto gradonačelnika Beograda, Mali je dobio u nasleđe i ugovor između grada i PKB-a o oduzimanju vrednog zemljišta za potrebe izgradnje mosta preko Dunava (danas „Most Mihajla Pupina"), kao i pristupnih puteva. Sporazumom nije određena ni visina, a ni vrsta nadoknade koja treba da bude isplaćena Kombinatu, već je to ostavljeno za neku kasniju priliku.

Sa mesta gradonačelnika i samim tim najvažnijeg čoveka u PKB-u, koji je u vlasništvu grada, Mali je situaciju razrešio tako što je u ime Kombinata obavestio samog sebe kao gradonačelnika da se Korporacija odriče naknade za ovo zemljište.

Po onome što se zna, radi se o nekoliko stotina hektara najvrednijeg zemljišta koje PKB poseduje i čijom prodajom bi se sakupilo dovoljno novca da se otplate skoro svi dugovi ove Korporacije.

Naime, PKB je nedavno prodao pet hektara zemljišta koje je imao na teritoriji beogradske opštine Palilula i to za cenu od 700.000 evra po hektaru. Takođe je i „Imleku" prodao dva hektara po ukupnoj ceni od milion evra.

 

       Fingirani dugovi

 

Ukupni dugovi PKB-a iznose oko 70 miliona evra, od čega skoro polovinu potražuju država i njene agencije, a naplata tih dugova bi mogla da se odloži, da ima političke volje. S obzirom da Korporacija poseduje polovinu površine gradske opštine Palilula, a ima i veoma vredno zemljište u Zemunu i Surčinu, prodajom malog dela svojih nepokretnosti ona bi se lako oslobodila tereta dugovanja i nastavila odlično poslovanje kao preduzeće u rukama grada.

Upravo to ne žele vlastodršci, jer jedna ovakva kompanija bila bi dokaz kako privatizacija nikako nije ni jedini, ali ni najbolji recept za izlazak iz krize. Osim toga, u slučaju da PKB ostane u državnim rukama, Mali i njegovi saučesnici ne bi dobili nikakvu proviziju.

Zbog toga Republika i grad Beograd kreću u sinhronizovanu akciju urušavanja Korporacije i obaranja njene vrednosti. Javnosti se situacija u ovom gigantu lažno predstavlja, jer ne samo da se potencira na postojanju dugova iz prethodnog perioda (koji bi lako mogli da se otplate), već se ukazuje i na to da PKB nastavlja da loše posluje i da pravi gubitke. To, apsolutno, nije tačno.

PKB Korporacija a.d. je 2014. godinu završila sa dobitkom, a taj trend bi se nastavio i naredne godine, da Vlada nije izmenila svoju uredbu o plaćanju premije za mleko. Po toj izmenjenoj Uredbi PKB je uskraćen za 80 odsto premije koja bi mu inače pripadala, odnosno od marta 2014. do kraja 2015. samo na ovaj način u njegovoj kasi se pojavio manjak od oko 700 miliona dinara.

Inače, jedino je PKB-u novom Uredbom smanjena premija na mleko, tako da je on primoran da posluje u neravnopravnoj tržišnoj utakmici u kojoj konkurenti imaju početnu prednost.

Umesto da traži izmenu nepravedne Uredbe, PKB pod kontrolom Siniše Malog poniznički ćuti.

Pošto je tako u javnosti stvorena lažna slika da Kombinat mora da se proda kako budžet više ne bi pokrivao njegove dugove, pristupilo se pljačkanju koje se naziva „privatizacija". U tom klupku imamo različite interese srodnih, ali ipak odvojenih grupa i pojedinaca.

Na jednoj strani su različiti interesi dve trenutno sukobljene grupacije: Investicionog fonda Salforda i konzorcijuma Miodrag Kostić i Petar Matijević.

 

       Dve mafije – Salford i MK gropu

 

Nedavni sukob Andreja Jovanovića iz kompanije Novi Brendovi  , krovne kompanija Investicionog fonda Salford , sa vlasnikom MK grupe Miodragom Kostićem na biznis forumu na Kopaoniku, samo je nastavak rata koji se do sada vodio daleko od očiju javnosti.

Jovanović je uvredio Kostića, izjavom da je opšte poznato da je skraćenica njegove firme MK, zapravo skraćenica za Mito i Korupcija…

U dosadašnjem ratu Salforda ( čiji je većinski kapital odbeglog ruskog tajkuna pokojnog Borisa Berezovskog) i MK grupe  može se reći da je Kostić doživeo nekoliko poraza. Salford ga je izgurao iz mnogih oblasti poslovanja i posvađao sa ljudima sa kojima sarađuje u oblasti otkupa mleka, kojima su date instrukcije da prekinu svaku saradnju sa MK Grupom.

Salford je postavio i pravila da neće otkupiti mleko krava koje su hranjene stočnom hranom kupljenom kod MK grupe, ali to je samo jedan od šamara koji su ove kompanije jedna drugoj lupale protekle dve godine.

U tom periodu Kostić je rastao po pitanju obima poslovanja i profita, ali je i Salford rastao i to trideset odsto brže. Kostić se suočio i sa gubicima u Ukrajini, pa je delovalo da će tajkun iz Vrbasa izgubiti rat. Preokret je nastupio kada su kompanije Petra Matijevića i Miodraga Kostića osnovale konzorcijum i najavile da će pokušati da kupe Poljoprivredni Kombinat Beograd.

Ovo udruživanje izazvalo je paniku kod Salfordovih stručnjaka. Naime, ukoliko Kostić i Matijević uspeju da kupe PKB, Salford bi trajno izgubio prvo mesto u biznisu sa srpskim mlekom, mlečnim proizvodima, i pratećim poslovima, koji na godišnjem nivou donosi profit od nekoliko milijardi dolara.

Posao je veoma kompleksan i podrazumeva nekontrolisan uvoz mlečnih proizvoda u Srbiju, izvoz našeg kvalitetnog mleka, uvoz mleka u prahu, proizvodnju mleka iz mlečnog praha i njegovo plasiranje srpskim potrošačima kao svežeg, snabdevanje proizvoda od mleka stočnom hranom i izvoza viškova stočne hrane… U okruženju, Salford litar mleka plaća 28 evrocenti, dok u Srbiji ta cena iznosi 25 evrocenti. Samo na ovaj način ovaj investicioni fond godišnje zarađuje desetine miliona evra.

 

       Subvencije povlašćenima

 

Salford, Matijević, Kostić i drugi veliki igrači utiču i na to ko može da dobije subvencije iz budžeta namenjene poljoprivredi. Mlekare koje sarađuju sa Salfordom najredovnije dobijaju subvencije i prve su na listi kada država otkupljuje mleko u prahu za robne rezerve, dok je PKB-u ukinuto davanje subvencija.

Kompanija Salford ima dobre veze u vrhu Srpske napredne stranke, gde mu bezgraničnu podršku pruža gradonačelnik Beograda Siniša Mali, ali i Vučiću bliski Goran Vesić.

Ne treba zaboraviti da je sin gradonačelnika Beograda, Teodor, jedno vreme bio zaštitno lice za reklamu mlečnih proizvoda Imleka koji je poslovao u okviru Salfordove grupe. Navodno za ovo je Teodor Mali dobio 50.000 evra, mada upućeni tvrde da je suma bila daleko veća i da nije isplaćena kao honorar za sina, već kao klasičan mito.

Kostić, koji je na sve načine pokušao da se približi naprednjacima, nije uspeo da spoji nemoguće. Njegovu dobru saradnju sa Pajtićem Vučić nije hteo da toleriše, vrata su mu ostala zatvorena. Udruživanje sa Petrom Matijevićem u Kostićevoj glavi je bila dobitna kombinacija, jer je Matijevićev sin Bojan, kao se priča, u dobrim odnosima sa bratom Aleksandra Vučića, Andrejem.

Upućeni tvrde da Skupšitna grada Beograda nije raspuštena. jer je Siniša Mali obećao da će privatizacija PKB-a ipak biti obavljena. Činjenica da PKB nije uspeo na poslednjem tenderu da proda tajkunima za pedeset odsto njegove ionako već umanjene vrednosti, nije prepreka da pokuša da ga proda za trideset odsto na sledećem tenderu

Nezavisni stručnjaci tvrde da PKB vredi najmanje duplo više od njegove procenjene vrednosti koja iznosi svega oko 300 miliona evra. Kada je vršena procena imovine, krajem 2014. godine, svo zemljište je tretirano kao poljoprivredno, mada se najveći deo njega nalazi u urbanoj zoni Beograda i može da se koristi i građevinsko zemljište.

Pošto je proglašeno da PKB-u prete stečaj i bankrot kada se krajem maja ove godine sa njega skine zaštita koju je uživao kao preduzeće u restruktuiranju, te da zato mora pod hitno i po bilo kojoj ceni da se proda, država je početnu cenu na tenderu postavila na 154 miliona evra , odnosno na polovinu potcenjene procenjene vrednosti.

Da postoji samo sukob između Salforda i Matijević – Kostićevog konzorcijuma, rešenje bi se našlo relativno brzo. U igru, međutim, ulazi i nemački gigant Tenis, koji najavljuje otvaranje klanica u Srbiji i za te potrebe želi da kupi 15.000 hektara plodne zemlje.

Tenis nema nikakvog interesa u proizvodnji mleka, već samo u klaničarskoj industriji. Njemu bi odgovaralo da PKB preuzme ili Salford ili neko drugi ko bi se primarno bavio uzgajanjem krava muzara.

Tenis je, kako je Tabloid već pisao, u svojoj postojbini, Nemačkoj, poznat ne samo po lošem odnosu prema radnicima, već i po "nekonvencionalnom" načinu poslovanja, što je eufemizam koji, između ostalog, označava i davanje mita.

Sa jedne strane, Tenis ne želi da Matijević uđe u PKB i proširi na taj način svoju klaničarsku delatnost, ali mu, sa druge strane, savršeno odgovara da Kombinat preuzmu domaći mešetari koji će brzo da se odreknu primarne delatnosti i da oranice rasprodaju kao građevinsko zemljište.

Tenis i njegovi ovdašnji klijenti, na prvom mestu Aleksandar Vučić, zato sada procenjuju da li mogu da imaju dovoljno poverenja u Matijevića i Kostića koji signaliziraju da im je PKB obična investicija u atraktivno građevinsko zemljište.

Od ishoda ovih pregovora zavisiće i sudbina PKB-a, odnosno da li će on odmah ili nešto kasnije u bescenje biti prodat i ko će biti kupac. Čak i ako se u ovom trenutku odustane od privatizacije, to nikako ne znači da će Kombinat i njegovi zaposleni moći da odahnu, već pokazuje jedino da se čeka povoljniji trenutak.

Taj, za vlast i potencijalnog kupca dobar trenutak može da nastupi već ovog leta, kada poverioci, računajući tu i državu i njene agencije, mogu da krenu u prinudnu naplatu svojih potraživanja, čime bi se PKB doveo u blokadu.

Bez jasnog i prihvatljivog programa reogranizacije poverioci ne bi odustali od prinudne naplate, ali i u slučaju donošenja takvog programa postoji mogućnost da od vlasti instruisani poverioci odbiju da čekaju na svoja potraživanja, jer se žuri tajkunu kome je Kombinat obećan.

Pre rasparčavanja, dok je PKB imao zaokruženu proizvodnju, koncept kombinata je smišljen na način da se razvija proizvodnja, omoguće radna mesta, te zadovoljavaju društvene potrebe.

Višak koji je kombinat kao celina generisao, bio je podređen tom cilju. S druge strane, tranzicija u kapitalizam menja logiku poslovanja. Rasparčani PKB je korporacija koja posluje u novom kontekstu. Krajnji cilj sada je profit, a ne društvene potrebe, rad i proizvodnja.

 

       Prodajom se najavljuje glad

 

Između ostalog, prodajom PKB-a gubi se mogućnost uticanja na cenu hrane koja je u Srbiji, spram primanja njenih građana, već sada preskupa. Ukoliko bi ostao u javnom vlasništvu PKB bi mogao da funkcioniše kao kombinat čiji je primarni cilj da obezbedi hranu koja je dostupna svima.

Preduzeća koja se bave samo primarnom proizvodnjom su u većem riziku zbog toga što njihova uspešnost i produktivnost zavise od niza faktora na koje ne mogu da utiču ili ne mogu da predvide. Tu spadaju između ostalog, vremenske prilike, najezde bolesti i parazita itd.

S druge strane prerađivačka industrija može kupovati sirovine, što iz drugih krajeva zemlje, što iz drugih zemalja. Trgovina takođe može nabavaljati robu iz mnogo izvora. Zato je njihovo poslovanje sigurnije odnosno manje rizično od primarne proizvodnje.

Oduzimanje prerade i trgovine od PKB Korporacije i njeno svođenje skoro isključivo na nivo primarne proizvodnje, imali su svojevremeno za cilj da umanje kako potencijal ove kompanije da preživi, tako isto i njenu vrednost.

Bez obzira na sve to, PKB je zadržao i čitav niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija i danas poseduje i održava oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i o 1.000 kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

PKB se stara i o vodovodu i kanalizaciji ne samo sopstvenih pogona i naselja, već i najvećeg dela opštine Palilula u Beogradu. Takođe na teritoriji te opštine održava veliki deo javnih površina.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi da bi što je mogao brže mogao da obrne uloženi novac i da tako zadovolji ne samo sopstvenu, već i gramzivost vlastodržaca.

Prodaje se poljoprivredno zemljište koje je u vlasništvu PKB Korporacije, stočni fond (26 hiljada grla stoke), mehanizacija i objekti, ali isto tako i poznati i prepoznatljivi brend, kao i sigurna pozicija na tržištu na kome je ovaj gigant prisutan već duže od 70 godina. Za sve ovo bi Petar Matijević platio najviše 91 milion evra, što nije ni trećina procenjene vrednosti Kombinata.

 

    A 1. Uzor Amerikancima, balast Malom

Kada je istaknuti član komunističke partije Jugoslavije Petar Zečević zvani Veliki od močvare pored Beograda posle Drugog svetskog rata napravio najveću agro kompaniju u Evropi, koja je i danas najveća korporacija iz te oblasti na starom kontinentu, postavio je lestvicu tako visoko da je samoproklamovani dobri menadžer Siniša Mali nikada neće preskočiti, tvrdi u izjavi za Tabloid profesor poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić.

Ševarlić kaže da je najbolji dokaz da Mali nije nikakav menadžer ta što on PKB nije uspeo da proda ni za 50 odsto njegove vrednosti. On je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno PKB posetio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

I profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

%d bloggers like this: