Архива

Posts Tagged ‘zemljiste’

КЛИМАВА БОРБА ДА ПОЉОПРИВРЕДНО ЗЕМЉИШТЕ СРБИЈЕ НЕ ПОСТАНЕ ЛАК ПЛЕН ЕУ И ГОМИЛЕ СТРАНАЦА!!?

16. маја 2017. Коментари су искључени

 

Иако се властодршци у Србији позивају на законе Европске уније, законско регулисање коришћења и заштите пољопривредног земљишта није условљено ниједним параграфом у Бриселу! Дакле, нико није Србију приморао да продаје земљу странцима, нити да је продаје само ономе ко има новца. Од ЕУ Србија нема ни забрану ограничења обима поседа, наслеђивања…

Нико српске креаторе агроекономске политике није спречио да катастар у целини буде у служби народа и државе. За овакве послове се чак добијају и паре из ЕУ, а неке земље су то и искористиле па данас сваки њихов грађанин на свом рачунару може да види све земљишне међе.

Дакле, самовоља владајућег режима у Србији, како у време потписивања такозваног Споразума о стабилизацији и придруживању, па тако и данас, довела је пољопривреднике у Србији до тога да ће од 1. септембра ове године постати најамна радна снага на сопственим ораницама.

 

                    Арпад Нађ

CUVANJE AGRARA SRBIJE3

 

Приликом једног скупа (2013. године), посвећеног проблемима аграра и извозу хране, тадашњи шеф делегације Европске уније у Србији, Венсан Дежер, овако је одговорио на питање, може ли се покренути ревизија Споразума о придруживању и стабилизацији (због тога што ће Србија у супротном изгубити своје оранице): "…Морате да питате Брисел!"

Шта, уосталом, Србија може да уради да минимизира могућу штету?

Бивши министар пољопривреде, Горан Кнежевић, потврдио је, да је "једна од замисли", да Србија стварно пита Брисел! Као да смо ђаци прваци! Да се од свих 27 чланица Уније затражи да нам омогуће оно што су друге земље у приступању ЕУ себи обезбедиле – да им странци за будзашто не разграбе необновљив ресурс као што су плодне оранице!

Може ли се, другачије речено, неким домаћим прописом добити мало на времену док не ојачамо и цена наших хектара не буду приближно кретањима у ЕУ. Пољопривредно земљиште је велики ресурс који не смемо да распродамо, као што смо распродали предузећа, рекао је министар.

Једно од решења, кажу у Вучићевом Министарству пољопривреде, могло би да буде да странци као будући власници земље буду ограничени тиме да само они који имају пребивалиште на територији Србије могу да купују земљу. Неко друго решење могло би да буде да се странцима ограничи величина поседа који могу да купе. Такво решење постоји и у другим законодавствима земаља чланица ЕУ.

Проблем са продајом земљишта странцима није једини који је настао услед лоше испреговараног ССП-а, већ и због почетка либерализације трговине пољопривредним производима које је наступило још од 1. јануара 2014. године. Нико након тога није изричито од Брисела захтевао да се са том "либерализацијом" сачека или да се са њом опрезније приступи.

Све ово се веома лоше одразило и на сточарство. Наиме, у време када сточарство Србије нестаје, јер је вишедеценијски годишњи пад два до три одсто, стаја код велепоседника углавном нема крупне стоке (читај говеда)! Изузетак је ,,Делта“, али и то је занемарљиво у односу на хектаре које обрађују!

Када би они по сваком хектару имали само по једно грло стоке (сад у Србији имамо 0,30 грла по хектару), решио би се проблем српске пољопривреде. Само код домаћих велепоседника то би би било готово 100.000 грла у стајама. Толико нам треба како би испунили квоту извоза ,,беби бифа“ у ЕУ.

Јер, већ две деценије имамо дозволу за годишњи извоз од 8.875 тона. У Србији нема јунади, тек између 15.000 и 20.000 хиљада па ни ,,беби бифа“ за извоз. Пре две године извезено је мање од 600 тона… Није га било више.

Претходних година достизали смо извоз највише до 2.000 тона годишње. Међутим, и то је мало. Јер, примера ради, рецимо 1990. године из СФРЈ је извезено у свет чак 50.000 тона ,,беби бифа“. Од тога је са данашњих простора Србије отпремљено чак 30.000 тона!

Тада се месо извозило за САД, (шунка у конзервама је ишла за америчку војску) и за тај новац су, рецимо, купљени ,,лејланд“ аутобуси за Београд и стигло је много инвестиција. Данас нема стоке, нема меса, а од страних директних инвеститора последњој деценији које су стигле у Србију у аграр је улагано тек 0,6 до 1,7 одсто новца!

Дакле, у време када је у Србији потпуно празних 50.000 кућа и у још око 150.000 нико не живи, то значи да је празно исто толико стаја и обора за тов стоке. Када би се оне напуниле, било би меса и за извоз. Сад га морамо увозити.

Смо у 2014. години у Србију је увезено 18.000 тона меса, 330.000 живих товљеника и 35.000 тона меса треће категорије…Данас се у Србији производи годишње до 450.000 тона меса и троши по становнику годишње мање од 43 килограма. Колико је то мање него само пре две и по деценије него само пре две и по деценије. је чињеница да се тада производило 650.000 тона годишње и трошило 65 килограма по становнику, најбољи податак је чињеница да се тада производило 650.000 тона годишње и трошило 65 килограма по становнику.

На постојећим површинама (5,1 милиона хектара) у Србији узгаја се 908.990 говеда, 3.403.288 свиња, 1.729.278 оваца, 235.576 коза, 26.627.308 живине и 673.651 пчелиње друштво. Од механизације утврђено је да газдинства поседују 408.734 двоосовинских трактора и око 25.000 комбајна. Све та механизација је давно била пунолетна, данас у просеку имају око 25 година!

Учешће пољопривреде у бруто домаћем производу је око 11 одсто, а са прехрамбеном индустријом то је око 15 – 16 одсто. У укупном извозу Србије аграр учествује са 23, а у увоз са са осам одсто.

Ове године, 11. марта, први пут се десило да су аграрне организације Србије спремне за самоодбрану од онога што ће да уследи 1. септембра, кад ступи на снагу законска одредба (према ССП-у) којом странци могу слободно да купују српске оранице.

Наиме, Иницијативни одбор Савета аграрних организација Србије, на својој седници одржаној 11. марта, донео је општи закључак да је пословно окружење које утиче на пољопривредни сектор је разочаравајући. У наставку је речено и ово:

"…Србија у периоду 2012-2017. бележи раст БДП-а изражен у еврима за само 8,50%. Са друге стране укупан јавни дуг (пре свега спољни) изражен у еврима нагло расте у истом периоду за чак 40,50% (а курсне варијације код страних валута од којих зависи јавни дуг се тумаче периодично у медијима као успех у контроли јавног дуга!).

У општинама је од 2012. године нарушена равнотежа унутрашњег и спољног дуга наглим повећањем спољног дуга! Лоше стање у финансијама, општинама, јавном управљању (ниска продуктивност) и привреди (дефицит новчаног тока и дефицит улагања у основна средства у привреди и иновације, нелојална конкуренција, корупција код јавних набавки и др.) се преноси и на стање у пољопривреди. Железнице Србије још увек нису спремне за ефикасан транспорт робе, а са друге стране, пољопривредници плаћају највећу цену дизела у региону (заједно са пољопривредницима у Албанији).

Србији је потребна поред кровне организације пољопривредника и кровна организација која ће обједињавати истинске интересе привреде (већим делом домаћих инвеститора), других субјеката локалне добробити и добротворног рада и финансијски одговорних општина (јединица локалних самоуправа које имају финансијску платформу стабилности, које подстичу развој заједнице, и дају подршку младим високообразованим и пољопривредницима) у складу са политиком укупног смањење јавног дуга (на испод 50% БДП-а) уз повећање продуктивности у јавном сектору; оснаживање домаћег агропривредног, финансијско- осигуравајућег, инжењерског и грађевинског сектора; јачање зелене и социјалне економије; и повећање конкурентности привреде побољшањем пословног амбијента и подстицањем иновација.

Дакле, у наредном периоду је неопходно развијати локалну техничку сарадњу – подстицањем добрих примера у пракси и то на различитим нивоима (локалном и централном координацијом у управљању).

Учесници VI Сабора пољопривредника Србије са жаљењем су констатовали да су мала и средња газдинства и задруге због слабе организованости (и последично слабог утицаја на доносиоце одлука) на једној страни, док је крупан капитал и то често онај у сфери олигопола, шпекулација или опадања квалитета хране у индустријској производњи заједно са министарством пољопривреде на другој страни.

Тако долазимо у ситуацију да у Србији утицајни олигополисти фактички поручују уредбе (након што пропадају изборна обећања пољопривредницима) и да су они газде буџета министарства пољопривреде.

Оваква драстична неравнотежа погубна и за произвођаче, праве пољопривредне прерађиваче као и саме потрошаче – је надаље неодржива. У пракси, због изостанка организације- регулације-контроле, трпимо данак на тржишту а пољопривредним газдинствима није омогућено да имају посебан правилник за прехрамбене производе (јер се у Србији изједначавају газдинства са великим индустријским објектима у смислу потребних захтева за прехрамбену производњу).

Такође је указано надлежном министарству да обрати пажњу на Републички геодетски завод (РГЗ) који намерним или ненамерним лошим радом односно евиденцијом непокретности омогућава велике злоупотребе и наноси енормне штете како пољопривредницима и задругама тако и буџету Републике Србије.

Највиталнији део генерација наших предака је дао животе за ову нашу земљу! Сви учесници VI Сабора пољопривредника Србије су се једногласно сагласили да се по хитном поступку донесе законска одредба по којој страна физичка лица која оснују предузеће као правно лице у Србији не могу више у неограниченим количинама куповати оранице (јер је до 0,1 ха у Аустрији а највише до 10 ха у Литванији тај условни лимит у државама ЕУ).

Овим се изједначава статус за страна физичка лица и страна правна лица (са већинским власништвом страних физичких лица) у смислу промета пољопривредног земљишта. У исто време се тражи, од министарства надлежног за пољопривреду да донесе подзаконска акта да локални пољопривредници могу куповати оранице у државном власништву (и под којим условима) а што је предвиђено Законом о земљишту  .

Најважнији догађај VI Сабора пољопривредника Србије је формирање иницијативног одбора за оснивање кровне организације пољопривредника у Србији – Савета аграрних организација Србије (САОС). Овим треба да се створе неопходни услови да се или кроз подршку надлежног министарства (доношењем Закона о пољопривредно-шумарској комори са обавезним чланством за сва газдинства) или на добровољном принципу дође до репрезентативне организације у придруженом а затим и пуноправном чланству са професионалним пољопривредним организацијама и задругама на нивоу ЕУ.

У оквиру потписаног меморандума о сарадњи којим се дефинишу основни циљеви деловања кровне организације пољопривредника – предвиђена је заштита интереса не само у области пољопривреде већ и животне средине – одрживог развоја и др. повезаних делатности са локалним заједницама. Ову иницијативу су подржали сви учесници VI Сабора пољопривредника Србије при чему је потписом на меморандуму о сарадњи формиран Иницијативни одбор САОС.

За председника Иницијативног одбора САОС именован је Ненад Манић, секретар Банатске асоцијације пољопривредника "Банатски паори" са још седам репрезентативних представника пољопривреде и повезаних делатности (аграрни новинари, стручњаци за животну средину – одржив развој, добробит животиња, итд.) са целе територије Србије.

Они заступају све гране пољопривреде како сточаре тако и ратаре, воћаре, повртаре и редом са циљем да се омасови чланство под кровном организацијом и то на нивоу сваке јединице локалне самоуправе. За стручну помоћ обезбеђени су најквалитетнији студенти са Београдског универзитета (са различитих факултета) уз подршку високо-стручних ментора који ће у наредних пар месеци радити на упоредном истраживању у вези искустава у раду пољопривредно-шумарских комора у Чешкој, Словачкој, Мађарској, Словенији и Хрватској и др. типа кровне организације као што је то на добровољном принципу у Швајцарској и Бугарској.

Као координатор за програмску и пројектну активност у оквиру иницијативе и даљи развој будуће организације САОС (кровне организације пољопривредника) именован је Ненад Илић, директор Задруге добрих домаћина "Срб мед".

Један од закључака је и да се о овој иницијативи обавести министар пољопривреде, да се по овом питању затражи пријем код министра пољопривреде и да се код министарства пољопривреде затражи да активно учествује на овом пројекту (у смислу процедуре доношење Закона о пољопривредно-шумарској комори са обавезним чланством за сва газдинства). Сарадња на међународном плану, стручно-техничка подршка развоју кровне организације и јачање чланства и утицаја на нивоу читаве Србије – јесте трајан приоритет.

На велико задовољство свих за деветог члана Иницијативног одбора САОС, у складу са потписаним меморандумом о сарадњи од 03.03.2017. године у Врњачкој Бањи, а у циљу развоја међународне сарадње именована је Ксенија Симовић (запослена у ЦОПА-ЦОГЕЦА у Бриселу). За чланове Иницијативног одбора САОС за унапређење задружног организовања Задружни савез Србије и Задружни савез Војводине по основу званично упућеног позива треба да делегирају по једног члана.

За чланове медијско-комуникационог тима Иницијативног одбора САОС се именују: Ненад Манић из Ковачице, Ференц Мајор из Бачке Тополе, Душан Ивановић из Гуче и Бранислав Гулан из Новог Сада. Циљ медијско-комуникационог тима је да јасно изнесе основне аргументе везане за потребу оснивања кровне организације пољопривредника у Србији, да квалитетно преноси ставове организације, и да подстицајно делује на омасовљење чланства.

За координатора за правно-имовинске послове САОС именован је дипл. правник Александар Жигић из Београда.

Једногласно је усвојен предлог за листу стручно-техничких и институционално-организационих потреба САОС са циљем јачања кровне организације пољопривредника кроз међународну сарадњу (повезивање са кровном организацијом пољопривредника у Европи).

Потребна стручно-техничка анализа се састоји у решавању следећих дилема (питања):

Шта то карактерише Србију (уколико разлика постоји) у смислу ограничења у вези са формирањем кровне организације пољопривредника? Односно, која су очекивана уска грла (високи ризици) у току формирања кровне организације пољопривредника у европским државама?

Шта су специфични захтеви (и да ли они постоје) које треба да испуни кровна организација пољопривредника да би постала придружена (и у наредном периоду пуноправна) чланица ЦОПА- ЦОГЕЦА?

Шта је боље за кровну организацију пољопривредника у Србији? Доношење Закона о пољопривредно-шумарској комори (са обавезним чланством за сва газдинства?) или добровољно организовање (као у Швајцарској или Бугарској)?

У случају добровољног организовања да ли је бољи децентрализовани модел кровне организације (као напр. савет 12 организација у Бугарској) или унитарни модел кровне организације (као напр. Швајцарска унија пољопривредника у Швајцарској)?

Који су очекивани оквири сарадње који су предвиђени за кровну организацију пољопривредника у односима са министарством надлежним за пољопривреду? Каква су искуства пре свега у транзиционим државама?

Колико је значајно и постоје ли посебни фондови за подршку у формирању Центра за квалитет и безбедност хране  (лабораторије) као ентитета у оквиру кровне организације пољопривредника? Која су позитивна искуства нарочито у транзиционим земљама на ову тему? На који начин можемо ојачати секторску организацију пољопривредника у свињогојству? На који начин можемо ојачати секторску организацију малинара у циљу стабилности извоза квалитетне малине и др. јагодичастог воћа (борбом против нелојалне конкуренције хладњачара)?

На који начин нам ЦОПА-ЦОГЕЦА може помоћи у заштити имовине и пословања задружног сектора у Србији?

Да ли можемо очекивати сарадњу задруга у ЕУ са задругама у Србији, у смислу елиминације посредника у ланцу (напр. за млекарске задруге, пчеларске задруге, енергетске задруге и др.), и јачања задружне конкурентности кроз међузадружну европску сарадњу?

 

      А 1. Из Записника са прве седнице иницијативног одбора Савета аграрних организација Србије

Именовано је девет члана Иницијативног одбора САОС за развој међународне сарадње и званичан позив Задружном савезу Србије и Задружном савезу Војводине за делегирање њихова два представника у Иницијативни одбор САОС; Именовани су чланови медијско-комуникациони тима Иницијативног одбора САОС; Именован је координатор за правно-имовинске послове САОС;

Усвајен је предлога за листу стручно-техничких и институционално-организационих потреба САОС са циљем јачања кровне организације пољопривредника кроз међународну сарадњу (повезивање са кровном организацијом пољопривредника у Европи).

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

NEPOŠTOVANJE USTAVA SRBIJE, ILI ZAŠTO SЕ ZAKONIМА TAČIJEVE VLASTI DAJE PREDNOST U ODNOSU NA ZAKONЕ SOPSTVENE DRŽAVE???

7. децембра 2016. Коментари су искључени

Kod našeg naroda i u Srbiji se redovno zaboravlja na činjenicu da onaj krvavi eufemizam Zapada pod nazivom „humanitarna agresija“, nije činjena kroz međunarodne institucije, već su bombe po Srbiji rasipane 78 dana samo zato što su tako odlučili Amerika i njeni evropski sateliti, da bi uspostavili nezavisnost „Republike Kosovo“, uz pomoć NATO pakta i EU, a protivno Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN!!!

Takođe smo zaboravili da nema države na planeti koja bi pristala da se lako odrekne dela sopstvene teritorije kao i vlasništva nad svojom imovinom (na toj teritoriji), a da se samo bavi uzvikivanjem političkih parola o evropskim integracijama i „strateškom putu Srbije ka EU sa koga nećemo skrenuti“!!!

Umajući u vidu da su kosovski Albanci u proleće u svojoj Skupštini usvojili Zakon o agenciji za utvrđivanje i verifikaciju imovine, ranije Zakon o privatizaciji, i najskoriji Zakon o Trepči, i da pored objektivne nemoći Srba na KiM da to spreče, mnogo više je zabrinjavajuće što nemamo uvid da li i koliko su “Vlada u Srbiji” i druge institucije države, preduzimali odgovarajuće mehanizme u cilju zaštite imovine Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji, dajući prednost šiptarskim zakonima a zanemarujući sopstvene!!??

 

00003.GAZENJE SOPSTVENIH ZAKONA1

 

Odavno je postalo nepisano pravilo da u opisu poslova pojedinaca koji obavljaju važne državne funkcije ili sede u zakonodavnoj instituciji (Skupštini Srbije), neosetno se provlače i izdajnički, koje dolaze do izražaja kroz aktivnosti raznih parlamentarnih delegacija za NATO ili EU) gde u datom momentu nastoje da bez pogovora ispunjavaju dobijene zadatke i sprovode određene ciljane radnje koje vode izdaji države (pa i kroz donošenje Zakona) zato što svoje postojanje, privilegije i uložen novac u njih, moraju da opravdaju nalogodavcima!!

„Vlasti u Srbiji“ pristaju da država Srbija ne koristi prednost koju ima, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU, pa zato niko od njih nema hrabrosti da nastupi sa jasnim stavom da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, (u kome su i pitanja o KiM), ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i hitno naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa  Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Umesto da Srbija demonstrira uvek i na svakom mestu u svetu svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu teritorije Kosova i Metohije koja je data na upravljanje UN i insistira na ispunjenje svih odredbi koji su od koristi državi Srbiji i srpskom narodu , pa su odlučili da, umesto rešavanje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina, nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, u čemu je početnu gubitničku inicijativu i njome vezao ruke Srbiji, dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem zajedničke rezolucije.

U istom pravcu su nastavili Dačić i Vučić kada su aprila 2013. potpisali izdajnički briselski sporazum, i sudbinu ono malo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji prepustili na milost i nemilost Šiptarima kao nove poreske obveznike Tačijeve vlasti!!!

Da bi takve aktivnosti mogle nesmetano da se sprovode, pre toga je vlast sa Tadićem na čelu, sa Albancima na KIM potpisivala tzv. tehničke sporazume, da bi vlast SNS dalje vodila pregovaračke procese  svojevoljno gubeći svoju državnost na KiM pa i u onim delovima gde nije morala!!!!

I Ustavni sud Srbije je aktivno učestvovao u izdaji države u vezi svoje ocene o Ustavnosti briselskog sporazuma, prvo u odugovlačenju u davanju svoje odluke, da bi tek februara 2015. god. doneo zaključak  kojim odbacuje ocenu ustavnosti takvog sporazuma, omogućavajući da Vlada Srbije nastavi sa njegovim aktivnim sprovođenjem na štetu sopstvene države!!

Pre toga je “Vlada u Srbiji” sprovodila i one sporazume, za koje je Ustavni sud Srbije uvek namerno zakasnelo reagovao i omogućavao Vladi da ona kao “usaglasi” odredbe pojedinih sporazuma sa Ustavom, kao npr. predaju prepisa matičnih knjiga Šiptarima!!!

Na sličan način je tek aprila 2014.god.Ustavni sud doneo odluku o neustavnosti Uredbe Vlade MIrka Cvetkovića, o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije KiM, koji ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije.

A 14.11.2014.Vučićeva Vlada je donela novu Uredbu o priznavanju diploma kosovskih univerziteta i time pomogla zaokruživanje državnosti šiptarskih vlasti na KiM.

Ustavni sud je tako tek 3. aprila 2014, proglasio neustavnom i nezakonitom odluku o raspuštanju ovih opština i formiranju privremenih organa, koju je Vlada donela 5. aprila 2013. godine.  Ali Vlada nije dalje ništa preduzimala da otkloni tu neustavnost!!!

Izgleda da je za „Vladu u Srbiji“ uvek preča bila odluka Ustavnog suda šiptarskih vlasti na KiM, nego što je to odluka Ustavnog suda Srbije!!

Taj Ustavni sud je, takođe brzinom puža, tek avgusta 2014. god. doneo odluku o neustavnosti Uredbe o posebnom načinu obrade podataka katastarskih knjiga za Kosovo i Metohija , kojom je zahtevala da se obustavi postupak predaje katastarskih knjiga šiptarskim vlastima, dok se ne donese poseban zakon u vezi te teme, ali do danas nije ništa urađeno po tom pitanju, pa se nastavilo sa starom nezakonitom praksom!!!

I baš u tom važnom elementu, „Vlast u Srbiji“ namerno gubi iz vida nepobitnu činjenicu da samoproglašenjem nezavisnosti i sticanjem samo političke samostalnosti kosovskih Albanaca, da ta albanska vlast nikako ne može da dobije vlasništvo nad celokupnom imovinom Srbije i na taj način isključi Srbiju iz svog vlasništva nad imovinom koja se nalazi na KiM.

Nikako ne sme da se zaboravlja a Vlasti moraju da se izbore za očuvanje svoje imovine, jer je Srbija i dalje vlasnik šuma, železnice, puteva, preduzeća, škola, fakulteta, domova zdravlja, zemljišta na kome su nalazile kasarne i ostali objekti VJ, zgrade pošta, biblioteka, sportskih centara, stanova u privatnoj i državnoj svojini, vodama, elektrana, rudnika, elektroenergetskog prenosnog sistema dalekovoda, telefonskih stubova, releja, centrala, železnice…itd,itd…

I baš zbog takve stvarne činjenice, Kancelarija za KiM sa junačkim Markom na čelu, dužna je da izađe u javnost, svetsku i domaću, i javno istakne spisak svih objekata (i pokretnih stvari) na Kosovu i Metohiji  koji su u vlasništvu RS, iza čega prvenstveno treba da stane i Vlada RS sa svim ministrima, kao i  Republička direkcija za imovinu RS koja po službenoj dužnosti mora da poseduje te podatke!!!!

Jer ako još jedna Markova “pobeda” u vezi imovine Telekoma na KiM  bude kokrišćena za svaki budući postupak u vezi prenošenja vlasništva imovine Srbije kosovskim Albancima po njihovim zakonima, onda postajemo svedoci da se državno pitanje o imovini Republike Srbije, prepušta šiptarskoj vlasti!!!

Ovome još dodajemo i najnoviji postignuti dogovor sa šiptarskim vlastima o funkcionisanju jedinstvenog pravosuđa na teritoriji južne srpske pokrajine, ali po zakonima kosovskih vlasti…

To može da znači da u onim silnim sastancima u Briselu između pregovaračkog i “ekspertskog” tima Srbije i tima albanskih vlasti na KiM, stav o zaštiti svojine države Srbije nije više primaran!!!

Svako okretanje glave Vlasti u Srbiji od takvih činjenica, predstavlja radnju izdaje države Srbije i njenog naroda, i nastave li u tom pravcu, izgleda da niko neće završiti u zatvoru, i ovako “nevini” i slobodni mogu da očekuju makar ono najblaže –  da će njihovi postupci biti zabeleženi u nečasnoj istoriji Srbije ako je nekada budu čitali njihovi potomci…!!!

Na žalost to je beznačajno ali jedino preostalo, s obzirom da domaći sudovi već desetinama godina ne sude Vlastima Srbije zbog izdaje države i gubljenja njene samostalnosti!!!

A srpski narod se, nažalost, polako i gubitnički navikava na brljotine koje čine sadašnje i buduće vođe naše države, lako pristajući na gubljenje suvereniteta i integriteta Srbije, prepuštajući briselskom taboru da upravlja našim narodom i državom…!!!!!

©Geto Srbija

ISPUNJAVANJE HRVATSKIH ZAHTEVA I NOVO PREKRAJANJE SRPSKO-HRVATSKE GRANICE

3. јула 2016. Коментари су искључени

 

Nijedna dosadašnja vlada u Srbiji nije u posleratnim pregovorima sa Hrvatskom dozvoljavala pokretanje pitanja granice na Dunavu. Zvaničan srpski stav je uvek bio da je to pitanje zauvek rešeno. Sve dok na političku scenu nije stupio Aleksandar Vučić sa svojom bolesnom ambicijom da po svaku cenu sve menja i to po mogućnosti na štetu Srbije.

Vučić je dao legitimitet hrvatskim teritorijalnim zahtevima prema Srbiji, izjavom da postoji spor i tamo gde ga, realno, nema. Za Vučića ne postoji čak ni evidentna kršenje ljudskih i manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, čiji je procenat u ukupnom stanovništvu sa 12,2 odsto u 1991. godini spao na samo 4,36 odsto po popisu iz 2011. godine. U ime kog okupatora ovaj ludak radi, pitaju se opravdano Srbi iz Srema, Bačke, Baranje, Podunavlja…

 

                    Igor Milanović

NAJBOLJI SUSEDI2

 

Predsednik Vlade u tehničkom mandatu i mandatar za sastav nove Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, zajedno sa predsednicom Hrvatske Kolindom Grabar Kitarović, potpisao je 20. juna ove 2016. godine „Deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja".

Političari i pravnici iz Hrvatske odmah su osporili pravo svoje predsednice da potpisuje ovakva dokumenta, posebno bez mandata Sabora ili Vlade. Vučiću u Srbiji niko ništa nije osporio, mada je on imao još manje prava da nešto potpisuje jer je na čelu tehničke vlade.

Istina, Deklaracija ima snagu običnog proglasa, ili kako se to u privredi zove, oblik „pisma o namerama", i nema obavezujući karakter, ali u ovom slučaju može da ima katastrofalan učinak po srpsku stranu.

Naime, u tački 2 pomenute Deklaracije navodi se: "…Dve države nemaju nikakvih teritorijalnih zahteva, a u slučaju da bilateralni pregovori u razumnom vremenu ne uspeju, obe države su spremne da svoj teritorijalni spor iznesu pred međunarodne pravosudne institucije".

Od početka raspada SFR Jugoslavije smatralo se da ne postoji nikakav granični spor između Srbije i Hrvatske. Postojala je želja hrvatske strane da korekcijom postojeće granične linije prisvoji još oko 11 hiljada hektara vojvođanske zemlje.

Želje su jedno, a stvarnost drugo, tako da niko nije poklanjao previše pažnje ovom hrvatskom stavu. Čak ni prethodni predsednik Srbije, Boris Tadić, prilikom nekoliko susreta sa svojim hrvatskim kolegom Ivom Josipovićem, kojom prilikom su potpisivane razne deklaracije o unapređenju međusobnih odnosa, nije išao toliko daleko da prihvati kako postoji bilo kakav pogranični spor.

Hrvatska stremljenja su do potpisivanja poslednje Deklaracije ostajala samo pusti san, da bi im stavljanjem svog potpisa Vučić dao legitimitet priznajući da postoji spor i tamo gde ga, realno, niti ima niti može da bude.

Ako bi se prihvatila hrvatska verzija međusobne granice, na hrvatsku stranu bi prešli delovi putne mreže Srbije (put Morović – Jamena), most preko Dunava kod Bačke Palanke, ali i deo industrijske zone Apatina i bolnice Principovac. Dunav bi na više mesta ulazio u Hrvatsku, pa zatim u Srbiju, pa opet u Hrvatsku…

S obzirom da je jasno da bi novo krojenje srpsko – hrvatske granice predstavljalo kompletni politički i privredni nonsens, nijedna dosadašnja vlada u Beogradu nije u pregovorima sa Zagrebom dozvoljavala pokretanje ovog pitanja. Sve dok na političku scenu nije stupio Aleksandar Vučić sa svojom bolesnom ambicijom da po svaku cenu sve menja i to po mogućnosti na štetu Srbije.

Čak ni Evropska Unija nije u dosadašnjim pristupnim pregovorima sa Srbijom insistirala na ovom pitanju, držeći se Mišljenja broj 3 Badinterove komisije. Zbog toga je potpuno nejasno zbog čega je Vučić uopšte pristao da se pitanje međusobne granice proglasi spornim i da se dogovori čak i mogućnost međunarodne arbitraže.

Ako ćemo da se pozivamo na dokumenta iz 19. veka, onda bi Srbija mogla i trebala da traži celu Baranju koja je bila deo Srpskog Vojvodstva, odnosno današnje Vojvodine. Ponovno pokretanje pitanja međusobnih granica otvara Pandorinu kutiju, a to se na Balkanu do sada uvek krvavo završavalo.

Za razliku od pitanja međusobne granice, koje interesuje Hrvatsku, pitanje položaja manjina, koje plaši Hrvatsku, Deklaracijom nije proglašeno spornim, niti je predviđena bila kakva međunarodna arbitraža.

Za Vučića i Grabar Kitarović ne postoji nikakvo kršenje ljudskih i manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, čiji je procenat u ukupnom stanovništvu sa 12,2 odsto u 1991. godini spao na samo 4,36 odsto po popisu iz 2011. godine. Istovremeno je i udeo Hrvata u stanovništvu Srbije opao, ali veoma malo. Po popisu iz 1991. godine Hrvati su činili 1,08 odsto stanovnika Republike Srbije, a 2011. godine 0,81 odsto.

Srbi su u Hrvatskoj pre otcepljenja bili konstitutivni narod, dok su danas samo obična nacionalna manjina. Hrvati su u Srbiji pre raspada SFR Jugoslavije bili po brojnosti jedva primetna nacionalna manjina, što su i danas.

Hrvatski jezik je u Srbiji službeni jezik u sredinama gde to zakon omogućava, dok se u Hrvatskoj javno lome dvojezične table u mestima gde treba da postoje po njihovom zakonu o zastupljenosti jezika nacionalnih manjina. Ne postoji u poslednjih 20 godna ni jedan poznati napad na Hrvate u Srbiji zasnovan na nacionalnoj mržnji, dok se u velikom broju mesta u Hrvatskoj vrši pritisak na preostale Srbe da se isele.

Kada je opština u Hrvatskoj Babina Greda (u kojoj po zadnjem popisu među skoro 5.000 stanovnika žive samo četiri osobe srpske nacionalnosti) dobila svoje registarske tablice, hrvatski mediji su danima upozoravali stanovnike da ne lupaju i pale automobile sa registracijom BG, jer ona ne mora nužno da znači Beograd, već je možda Babina Greda. To je slika i prilika u kakvom statusu žive preostali Srbi u Hrvatskoj.

O svemu ovome na sastanku Vučića i Grabar Kitarović nije bilo reči, niti Deklaracija sadrži predloge konkretnih mera kojima bi se omogućilo Srbima u Hrvatskoj da uživaju ista prava kao i sve nacionalne manjine u civilizovanom svetu.

Sa druge strane, Hrvatska vlada je više puta poslednjih meseci iznosila svoje zahteve Srbiji u kojima je tražila da hrvatska manjina u Srbiji dobije pravo na najmanje jedno singurno mesto u republičkoj i pokrajinskoj skupštini. Dok se Srbi u Hrvatskoj bore da prežive, Hrvati u Srbiji se bore da preko svojih manjinskih stranaka pojačaju prisustvo u srpskoj i vojvođanskoj skupštini.

Arbitražna komisija Mirovne konferencije o Jugoslaviji, poznata još kao Badinterova arbitražna komisija, bila je komisija koju je sastavio Savet ministara Evropske zajednice 27. avgusta 1991. godine da bi Mirovnoj konferenciji o Jugoslaviji snabdela pravnim savetima.

Robert Badinter je imenovan za predsednika petočlane komisije, koju su činili predsednici ustavnih sudova država u EZ. Arbitražna komisija je izrekla petnaest mišljenja o „velikim pravnim pitanjima" koja su pokrenula sukob u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.

Mišljenja Komisije nisu bila pravno obavezujuća, ali su pomogla Evropskoj zajednici da formuliše jedinstvenu politiku prema SFR Jugoslaviji i zemljama naslednicama.

Primenjujući princip uti possidetis („šta poseduješ, to poseduješ"), komisija je u svom Mišljenju broj 3 zaključila 11. januara 1992. da „granice između Hrvatske i Srbije, Bosne i Hercegovine i Srbije, i eventualnih drugih susednih nezavisnih država ne mogu da se menjaju, osim uz slobodno postignut dogovor" , kao i „osim ako nije drugačije dogovoreno, bivše granice postaju granice zaštićene međunarodnim pravom"

Primenjujući ovo mišljenje Evropska zajednica, a kasnije i Evropska Unija i, konačno, celokupna međunarodna zajednica prihvatile su da granica između Srbije i Hrvatske ide onako kako je to bilo u doba SFR Jugoslavije: sredinom reke Dunav u dužini od 138 kilometara, računajući od mađarske granice, a zatim kopnom u dužini od 114 kilometara. U trenutku kada se borila za međunarodno priznanje, Hrvatska je bez pogovora prihvatila ovakvo stanovište.

U međuvremenu je Republika Hrvatska postala i član NATO saveza i Evropske Unije i sa te pozicije danas smatra da ima mogućnosti da pokrene pitanje koje su svi smatrali rešenim za sva vremena. Hrvatsko stanovište je da i na Dunavu međusobna granica treba da bude povučena onako kako je to učinjeno južnije, na kopnu, gde je Srem podeljen na (istočni) Srem u sastavu AP Vojvodine i Srbije i Zapadni Srem u Hrvatskoj, odnosno da su merodavne katastarske knjige napravljene još u 19 veku, dok su te oblasti bile u sastavu Austro-Ugarske monarhije i nije se postavljalo pitanje njihovih međusobnih granica. Kome će koja oblast da pripadne zavisilo je od toga gde je sedište katastarske opštine na kojoj se one nalaze.

Za proteklih skoro 150 godina, od kako su određene katastarske granice, ove oblasti su stalno bile u istoj državi, sa izuzetkom poslednjih 25 godina, odnosno od kako je Hrvatska proglasila nezavisnost. Za to vreme su infrastrukturni objekti pravljeni na geografski logičnim mestima, jer nije bilo potrebe da se vodi računa o granicama.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

VREME UBRZANOG SVOĐENJA RAČUNA U KORIST STRANACA!?

 

Vrlo uticajni list Vol strit žurnal (Wall Street Journal), objavio je 8. maja prošle godine intervju novinara Lorensa Normana (Lorence Norman) sa Aleksandrom Vučićem. Premijer Srbije tada je poslao jasan signal da bi mogao da predloži promenu Ustava u okviru kojeg bi Kosovo bilo izbrisano kao srpska pokrajina, a takođe se ponudio i da pomogne Kosovu u njegovom pristupu Evropskoj Uniji.

Još vremena kada je postao, tada prvi potpredsednik Vlade Srbije, Vučić se hvalio zadacima koje je dobijao u Vašingtonu, u Londonu (MI 5 i MI 6), u Briselu, od Angele Merkel, od arapskh šeika, od izraelskog ambasadora u Beogradu. Došlo je vreme naplate, a od Vučićevih obećanja nema ništa, osim ogoljene diktature i lopovluka. Zato je doneta odluka da mora otići…

 

                         Igor Milanović

ISPUNJAVANJE OBECANJA3

 

Kako je u intervjuu odbacio primedbu da se Ustav menja samo zbog Kosova, Vučić je naglasio: „O svemu moramo da se dogovorimo sa našim partnerima iz EU". Vučić je obećao da će ustavne reforme biti završene do kraja 2017. godine, iako je svestan da ta tema nije naročito popularna među biračima.

Iako priznavanje Kosova nije formalni uslov za pristup EU, novinar Vol strit žurnala, Lorens Norman, ukazuje na to da će London, Berlin i Brisel insistirati na tome pre okončanja pregovora. Jedini problem Vučića, zaključuje Norman, jeste kako da to priznanje objasni svom narodu.

Osim što je obećao da će ne samo iz Ustava izbrisati Kosovo i pomoći mu da postane član EU, Vučić je svojim zapadnim mentorima i svom prijatelju Edi Rami, predsedniku vlade Albanije, obećao da će na svaki način podržati albanske aspiracije na teritorije okolnih država i stvaranje onoga što oni nazivaju "Prirodnom Albanijom" .

U tom kontekstu treba posmatrati ne samo izgradnju za Srbiju preskupog i potpuno nepotrebnog auto-puta Niš – Tirana  , već i istovremeno odustajanje od priključenja na autoput Skadar – Dubrovnik, čime se Crna Gora u ekonomskom smislu prepušta Hrvatskoj i Albaniji.

Ruski analitičari smatraju da je u ovom trenutku u Makedoniji na delu još jedna od "obojenih revolucija", čiji krajnji cilj nije dovođenje na vlast pro-zapadnih snaga, već formiranje "elastične" federacije, ako ne i konfederacije između slovenskog i albanskog dela Makedonije. Srbija sve to mirno posmatra iako se pomenuti plan završava okupacijom i podelom Makedonije od strane Bugarske i Albanije.

Aleksandar Vučić se očigledno obavezao pred stranim mentorima i svojim albanskim prijateljima da neće ni na koji način da se meša u dešavanja u Makedoniji i da, posebno, neće ometati komadanje našeg južnog suseda.

Podržavanjem plana "Prirodne Albanije" Vučić ne samo da je izdao srpske nacionalne interese, već je izdao i tradicionalne srpske saveznike, kao što su Grci, čije teritorije Albanci takođe svojataju. Osim toga, paralelno sa priznavanjem Kosova i tolerisanjem komadanja Makedonije, Vučićev režim će u tišini jugoistok Srbije predati albanskim separatistima.

Već sada taj deo suverene srpske teritorije uopšte nije pod kontrolom zvaničnih državnih organa. Čak se i školska nastava sprovodi po planovima i programima dobijenim iz Tirane, a policija Srbije ne sme ni da zađe u neka tamošnja albanska naselja.

Umesto da ponovo uspostavi vlast srpskih institucija na toj teritoriji, Vučić i njegovi ministri čine sve što je u njihovoj mnoći da pomognu ovom delu da se otcepi od Srbije.

Šarengradska Ada na Dunavu je jedna od srpskih teritorija koju svojata Republika Hrvatska. Od kako je Vučić na vlasti, na ovom ostrvu se, u dogovoru sa srpskim zvaničnim organima, povremeno kupaju turisti iz Hrvatske koje čuvaju hrvatski policajci, a tada se nad ostrvom vijori i hrvatska zastava.

Stanovnici okolnih srpskih naselja, kojima je tih dana zabranjen odlazak na Adu, o svemu su obaveštavali republičku vlast, ali je Vučić zabranio intervenciju koja bi povratila srpski suverenitet nad ovim rečnim ostrvom.

Ovom uslugom on plaća štetu koju je hrvatskim nacionalnim interesima po naređenju Zapada naneo u Bosni i Hercegovini, gde nije podržao sasvim legitiman zahtev hrvatske strane da i ona, po ugledu na Republiku Srpsku, dobije sopstveni entitet.

Konačno, Vučić je obećao i slabljenje i konačan nestanak Republike Srpske.

Jedno od Vučićevih obećanja Zapadu jeste i dozvola uvoza genetski modifikovane hrane, koju većina upravo tih zapadnih zemalja zabranjuje na sopstvenoj teritoriji čuvajući na taj način zdravlje sopstvenog stanovništva. Već sada su odobreni eksperimenti sa GMO semenom  na teritoriji Srbije, a postepeno se uvodi i dozvola uvoza gotovih proizvoda za maloprodaju.

Srbija postaje veliki eksperimentalni poligon, a Srbi zamorčići. Nikome još do kraja nisu poznati neželjeni efekti korišćenja GMO-a u ishrani stanovništva, a upravo to treba da se sazna posmatranjem nesrećnih Srba kojima se takva hrana prodaje.

Da bi ovdašnje stanovništvo bilo primorano da koristi te proizvode, plodno zemljište će biti bukvalno poklonjeno strancima i oni će tu uzgajati ili zdravu hranu za sopstvene potrebe, ili jeftinu genetski modifikovanu za prodaju izgladnelim Srbima.

Osim eksperimenata sa hranom, Vučić i njegovi saučesnici su se obavezali i na sprovođenje eksperimenata na polju medicinske zaštite. Uvoze se lekovi i preparati za lečenje čije dejstvo još nije do kraja ispitano i daju se ovdašnjem stanovništvu.

Srbija je uvela i obavezu vakcinisanja dece još nedovoljno ispitanim vakcinama Novartisa, čija je primena na Zapadu moguća jedino ako roditelj potpiše izjavu da je upoznat sa svim rizicima i da je na iste spreman. U suprotnom, roditelj može da odbije vakcinaciju svog deteta.

Konačno, Vučić se obavezao da u postupku bezumne privatizacije još u ovoj godini strancima preda i više od 400 izvora pitke vode sa kojima Srbija zvanično raspolaže (nezvanično ih ima deset puta više). Posle njegovog odlaska sa vlasti, ono malo Srba što to doživi, živeće u okupiranoj zemlji, hraniće se otpadom koji na Zapadu ne sme da se daje ni kućnim ljubimcima, koristiće lekove koji će ih pre ubijati, nego lečiti, i biće žedni pored sopstvene vode koja će se izvoziti.

Vučić je obećao Arapima da će im ustupiti Vojvodinu i njeno zemljište  za svoju proizvodnju žitarica i hrane. Nemcima je obećao ulazak njihovih firmi, otimanje zemlje, jevtinu radni snagu, smeštaj arapskih migranata u Srbiji.

Zašto se pokrovitelji odriču Vučića?

Mnoga obećanja nije ispunio. Posvetio se svojoj ličnoj vladavini, pljačkanju, stvaranju mafijaške države na Balkanu.

Navučen je na izbore, koji će mu doći glave. Za svaki slučaj Svetska banka je postavila Miroljuba Labusa za ekonomskog suprevizora, koji ima zadatak da proveri dosadašnje trošenje novca iz kreditnih linija. Vučić je u šoku. Svestan je da je otpisan.

U danima koji su pred nama, srpski diktator će početi da pravi kobne greške. Napašće političke stranke, novinare, medije, nevladine organizacije. Evidentno je da se njegovi ministri ne oglašavaju. Svi su spremili kofere, spremni za beg. Shvataju da je šizofreni vođa otpisan. Precrtan. Scenario rušenja je uhodan, funkcionalan je. Vučić je svima dozlogrdio, pa i Rusima, koji su strpljivi u poslovanju sa diktatorima.

Hoće li Vučić pobeći iz zemlje. NE. On će se ubiti, ili će biti uhapšen!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRODAJA PKB: ZA VLAST JE PROVIZIJA UVEK VAŽNIJA OD ŽIVOTA GRADA

10. маја 2016. Коментари су искључени

 

Poljoprivredna korporacija Beograd PKB, je poljoprivredno stočarski sistem sposoban da prehrani milionski grad, a jedinstven je po tome što se nalazi na samom obodu milionskog grada.

Gradonačelnik Siniša Mali, čovek neutoljive žeđi za pljačkom, na kojoj bi mu pozavideli i sunarodnici sa Volstrita, odlučio je da slobodnom pogodbom kompaniju proda srpskim tajkunima za male pare, a za veliku proviziju i prestonicu i Srbiju ostavi gladne i žedne.

Ali novom odlukom kojom Preduzeće PKB neće biti privatizovano (a koju su odbornici Skupštine grada Beograda doneli pre nekoliko dana), pa je prethodna odluka o prodaji postala nevažeća, pokvarili su računice nekima koji su planirali da se debelo ugrade!! Međutim sudbina ovog kombinata sa celokupnom imovinom, stočnim fondom, poljjoprivrednim zemljištem i inrastrukturom, i dalje je vrlo neizvesna, pa je za očekivati da verovatno bude i realizovana posle formiranja nove vlasti u Srbiji…

         

                              Mersiha Hadžić

PRODAJA I PROVIZIJA4

 

Ne postoji isti takav poljoprivrdno-prehrambeni sistem nigde u svetu, koji u sklopu svog poslovanja ima mogućnost da razvija nove proizvode, poput insitiuta ili oglednog dobra, a da istovremeno poseduje sposobnost da samostalno prehrambenim proizvodima snabdeva velegrad u dovoljnim količinama, i da se nalazi na samom rubu prestonice.

Svake godine kao volonteri u PKB-u se javljaju studenti sa Bečkog univerziteta, više univerziteta iz Latinske Amerike i Sjedinjenih Država.

Mlada studentkinja iz Austrije, koja je od matičnog univerziteta nedavno dobila stipendiju da mesec dana provede u Beogradu i volontira u PKB korporaciji, dobrovoljno je o svom trošku produžila volontiranje, jer kako je rekla, ne veruje da bilo gde u svetu može da stekne ovakvo iskustvo.

Činjenicu da gradske vlasti planiraju da privatizuju PKB i možda čak njegovu imovinu rasprodaju iz stečaja, prokomentarisala je kao još jednu od gluposti koje se mogu sresti u zemljama u tranziciji.

"Tvrdnje vaših političara da ništa što nije isplativo i ne može da izdrži tržišnu utakmicu, država ne treba da subvencioniše, su glupost, jer poljoprivreda Evropske unije počiva i zavisi upravo od protekcije nacionalnih država i subvencija koje primaju. Nikada Evropa ne bi mogla sama sebe da prehrani, da posle Drugog svetskog rata države nisu finansirale razvoj poljoprivrede i stočarstva, a to se nije promenilo ni do danas", ističe studentkinja iz Beča.

Američki stručnjak koji je pre nekoliko godina posetio PKB korporaciju kako bi proučio metod obrezivanja papaka kod krava  koji se sprovodi u PKB korporaciji nad kravama, kako bi se lečile od mastitisa, bio je oduševljen ovom korporacijom.

"Ovo ne postoji u Americi", rekao je u jednom trenutku tokom svog studijskog boravka .

Kada krava oboli od mastitisa ona više nije u stanju da daje mleko u prvoj fazi, a u drugoj ne može više ni da stoji. Ako se tada blagovremeo ne izleči, krava više nikada neće biti u mogućnosti da daje mleko. Stručnjaci PKB su usavršili metodu obrezivanja papaka i metodu oporavka posle koje su krave u stanju da ponovo daju mleko.

Američki stručnjak je ovo okarakterisao kao najhumanije postupanje sa kravama muzarama koje je ikada video u životu. Na pitanje šta oni u Americi rade sa krvama koje obole od mastitisa, on je rekao da se takva krava smatra troškom.

"Krava koja oboli od mastitisa se u američkim mlekarama ne leči, bar su takva moja saznanja", ogradio se ovaj američki stručnjak i objasnio da se krava koja iz razloga što je obolela od mastitisa ili bilo kog razloga ne isporučuje mleko u dovoljnim količinama u Americi biva rashodovana. Prodaje se klanici, a mlekara kupuje mlađu kravu koja dolazi na njeno mesto.

Pretragom interneta može se doći i do podataka da se kravama u Americi masovno ubrizgava bovajn hormon, što kod njih u prvom periodu hormonske terapije potstiče proizvodnju mleka, ali dugoročno im skraćuje život. Tretman ovim hormonom im uvećava i masu.

Krava tretirana injekcijama bovajn hormona nekoliko godina može da daje i do devedeset odsto više mleka, ali potom mleko koje ona daje gubi na kvalitetu i dodatno ubrizgavanje ovih injekcija dovodi do lošeg zdravstvenog stanja životinje, posle čega se ona rashoduje.

Ovo su samo neki od primera, zbog čega je PKB bitan nacionalni resurs, a tu treba istaći i da on predstavalja izuzetno kvalitetno mesto za praksu studenata poljoprivrednog, veterinarskog i tehnološkog fakulteta. Svima je jasno koliko je za Srbiju važno da ima kvalitetno obrazovane kadrove u ovoj oblasti, i da bi prodaja PKB-a značila i lošije obrazovanje za studente pomenutih fakulteta.

Prema rečima inspektora koji je godinama bio zadužen za PKB, zemljište ove korporacije služi i kao rezervni tok reke Dunav, koje bi se koristilo u slučaju da ova internacionalna reka počne da plavi, kako su to proteklih godina u Srbiji radile manje reke.

PKB ima svoje irigacione sisteme i uredno održava kanale za odvođenje dunavske vode i navodnajvanje zemlje PKB-a. Takav resurs ne sme se olako prepuštati privatnicima, pogotovo se ne sme dozvoliti da ode u stečaj i da se, ne daj bože, zemljište koje služi kao rezervni tok Dunava preimenuje u građevisnko zemljište!

Siniša Mali želi da PKB koji vredi oko 600 miliona evra, slobodnom pogodbom proda za 90 miliona evra (plus 30 miliona provizije za sebe), da hijene tajkuni rasprodaju zemljište i imovinu, otpuste radnike. I Jevreji sa Volstrita bi popreko pogledali Malog. Završio bi u nekom ritu.

 

    PRODAJA PKB-a JE PLJAČKA NARODA U GIGANTSKIM RAZMERAMA

Piše: Milisav Đorđević,

predsednik Samostalnog sindikata PKB Korporacije

PKB Korporacija je prošlu godinu završila pozitivno i ima dobitak od 250 miliona dinara. Iz gradskog budžeta Korporacija nije dobila ni dinara, a pretprošle godine ostala je i bez premija za mleko, čime je oštećena za oko 750 miliona dinara.

Neprimerne su izjave gradonačelnika Beograda i drugih ljudi iz aktuelne vlasti, da PKB iz dana u dan beleži gubitke. Nije u redu što pljuju na PKB i prikazuju da radimo neuspešno. To su sve neistine koje se iznose da bi se opravdala prodaja.

Mi radimo bez zastoja i proizvodni proces nam traje 24 sata. Zaposleni u PKB Korporaciji su jednoglasno protiv najavljene privatizacije, jer praksa je pokazala da u Srbiji nijedna privatizacija poljoprivrednih kombinata nije bila uspešna.

Predlog je oba reprezentativna sindikata u PKB Korporaciji da država i dalje ostane većinski vlasnik kapitala PKB-a, a da se upravljački menadžment profesionalizuje i istrgne od partijskog uticaja. Praksa je pokazala: gde je partijski uticaj u preduzeću, tu ne samo da ne važi dobra menadžerska veština i praksa, već i zdrava logika upravljanja kapitalom pada u vodu.

Da je tako, primer je baš PKB Korporacija, koja ima Odbor direktora sastavljen od partijskih „delegata". Ovaj i ovakav Odbor direktora ni jednu odluku nije doneo u cilju da PKB Korporacija očisti svoja stara dugovanja koja se vuku još iz kriznih devedesetih godina prošlog veka, kada se jeftinom hranom PKB Korporacije kupovao socijalni mir.

A to je moglo i može da se reši prodajom od 50 do 100 hektara zemljišta u građevinskoj zoni i da se taj dug isplati u celosti. Primera radi, PKB je prodao 4 hektara zemlje u Borča Gredi po 700 hiljada evra po hektaru. Primenjujući ovu praksu, mogli smo veoma lako i efikasno da očistimo dugovne bilanse, a da uopšte ne bude ugrožena poljoprivredna proizvodnja.

Iznet stav pokazuje da se odbor direktora ne bavi zaštitom interesa PKB Korporacije, već interesima Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, koje imaju većinu članova u Odboru direktora.

I ne samo da Odbor direktora PKB Korporacije ne štiti interese preduzeća, već odluke koje donose vode u sigurno rasturanje PKB Korporacije. Glasali su za nezakonito uknjiženje državnog zemljišta na PKB Korporaciju, koje bi se putem prodaje preduzeća prodalo po bagatelnoj ceni (sada u drugom krugu prodaje PKB-a cena hektara zemljišta iznosi manje od 3.000 evra).

Da je uknjiženje bilo kriminal, činjenica je da je služba katastra odbila da ovo zemljište preknjiži na PKB Korporaciju. Vlast je pravo odluke uknjižbe prebacila na Ministarstvo građevina kao drugostepeni organ, i uknjižba državnog zemljišta na PKB je izvršena i to više od 18 hiljada hektara zemlje, koja se više od tri četvrtine nalazi na teritoriji opštine Palilula, odnosno na levoj beogradskoj obali Dunava.

Zemljište je uknjiženo sa ciljem njegove prodaje, a to je Odbor direktora veoma dobro znao, jer smo mi iz sindikata svakog po na osob i upozorili da glasajući za ovakvu odluku čine kriminalnu radnju.

I javni pravobranilac Srbije u ovoj radnji je prepoznao kriminal i kod Upravnog suda Srbije pokrenuo spor poništenja ove uknjižbe. Međutim, reagovao je lično premijer Aleksandar Vučić i njegovi ministri, pa je zaključkom Vlade Srbije krajem 2015. godine preporučeno Javnom pravobraniocu da povuče tužbu. Naravno, ne treba sumnjati u postupak Javnog pravobranioca u odnosu na Zaključak Vlade Srbije „Poslušnost je najveća vrlina", a najveće vrline se stavljaju na prvo mesto.

Sindikati nisu protiv privatizacije preduzeća, ali grad je izabrao najgori mogući model privatizacije. Po njihovom modelu se ne prodaje preduzeće, već zemljište, mehanizacija, građevinski objekti i stočni fond. Svi radnici se otpuštaju, pa novi vlasnik koga od radnika hoće da primi na posao, a koga neće širok mu drum. Zar su zaposleni, čijom zaslugom je i opstalo ovo preduzeće, to zaslužili?

Da li je slučajno izabran ovaj model privatizacije? Mislim da nije, i da je u pozadini svega želja i namera pojedinaca iz vlasti da se što više državnih para slije u privatne džepove. Ništa novo! Ovo je na stotine primera privatizacije već viđeno, sa razlikom, što je ovo pljačka naroda u gigantskim razmerama.

Naš predlog privatizacije je da grad podeli besplatne akcije zaposlenima i bivšim zaposlenima na osnovu minulog rada i da se PKB upiše u APR kao akcionarsko društvo. Zatim da država nađe strateškog manjinskog partnera (ulagača) i da mu na osnovu manjinskog vlasništva poveri upravljanje preduzećom.

Ovaj naš predlog je zdrav i jedino ispravan način privatizacije od koje svi imaju koristi: Zaposleni, bivši zaposleni, grad kao vlasnik, država Srbija i novi manjinski kupac, a najvažnije je da PKB Korporacija ostane celina i sa svojih 70 godina tradicije u agrobiznisu bude ponos srpske privrede.

 

    KOLIKO SVI MI DUGUJEMO PKB KORPORACIJI

Piše: Nikola Lazić,

predsednik Nezavisnog sindikata PKB Korporacije

PKB u svojih sedam decenija rada, ne samo da je proizvodio hranu, već je na sebe preuzeo i imao veliku društvenu odgovornost. Sa njegovim viškom profita formirana su ritska naselja, izgrađivani stanovi za zaposlene, vršena ulaganja potpuna ili delimična u školske zgrade, obdaništa, zdravstvene stanice, a kompanija je bila nosilac i finansijer komunalnih delatnosti u ovim naseljima: vodovod, kanalizacija, podizanje i uređenje zelenih površina, uređenje puteva…

Kompanija je ovim preuzela niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija učestvuje u održavanju oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i nad stotine kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

Osim komunalne infrastrukture i ulaganja u istu, PKB Korporacija veliku pažnju poklanja i u organizovanju kulture kroz Kulturno umetničko društvo PKB i u organizovanju sporta kroz Sportsko društvo PKB. Poznato je da u svakom ritskom naselju postoje sportski tereni za fudbal, košarku… i da grad ni dinara ne ulaže u ovu sferu društvenog života kod nas.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi sa ciljem da što brže obrne uloženi novac i da tako zadovolji sopstvenu glad za profitom. Ovo očigledno govori da novog vlasnika održavanje i razvoj društvenog života u ritskim naseljima uopšte neće interesovati.

Izneti stav nije samo stav sindikata iz PKB Korporacije, već je stav i ličnosti od znanja i integriteta: Miladin Ševarlić, profesor poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, jednom prilikom je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno gost PKB-a bio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

Kao i mi u sindikatima, i uvaženi profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

Nad ovim iznetim činjenicama, treba svi da se zamislimo koliko dugujemo PKB Korporaciji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UZ GRATIS RADNU SNAGU, PODSTICAJNA SREDSTVA IZ BUDŽETA SRBIJE SU NEPOVRATNI POKLON STRANIM INVESTITORIMA

3. маја 2016. Коментари су искључени

 

Do sada je Srbija bila poznata kao država sa najjeftinijom radnom snagom, a od sada će biti još poznatija kao rasadnik besplatne radne snage. Najveći broj zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja, u cilju privlačenja investitora, ne daje direktne novčane subvencije, već olakšice za porez i doprinose.

Samo Srbija ima premijera koji se hvali kako smo zemlju jeftine radne snage, a sa postojećim sistemom subvencija koje je on uveo, sada smo i najbolje tržište besplatne, robovske radne snage. Strani "investitor" iz budžeta dobija najmanje 10.000 evra po obećanom novom radnom mestu.

Čak ni kad dobiju toliki novac, obećanje nisu dužni da ispune…

 

                   I. Milanović

TURSKI DANAK U EVRIMA

 

Srbiji bi najbolje bilo da se odrekne daljih stranih „investitora", bar onih koji dolaze po modelu koji se sada primenjuje, jer umesto ulaganja dolazi do odliva sredstava iz Srbije. U pojedinim slučajevima, kojih je sve više od početka primene novog načina dodele podsticajnih sredstava iz republičkog budžeta, „investitor" dobija i duplo više para od Srbije nego što se obavezao da u nju uloži.

Takav jedan slučaj je sa turskom kompanijom „Teklas automotiv" koja planira da otvori fabriku u Vladičinom Hanu. Za svako obećano novo radno mesto ova firma iz republičkog budžeta avansno dobija 12.000 evra, što je do sada daleko najviša odobrena subvencija.

U Vladičinom Hanu vlada takvo siromaštvo da su ljudi spremni, ili bolje rečeno primorani, da rade za platu ispod zakonom zagarantovanog minimalca. Većina je srećna ako na kraju meseca kući može da donese 150 evra u dinarskoj protivuvrednosti, umesto zagarantovanih 173 evra.

Niko u Vladičinom Hanu radnike ne plaća više od toga, pa neće ni „Teklas automotiv", iako je ugovorom o subvenciji sa Vladom Srbije obavezan da to učini.

Kako radnik na ime neto plate godišnje dobija 1.800 evra u dinarskoj protivuvrednosti, a subvencija iznosi 12.000 evra, to znači da će „investitor" nju potrošiti tek za više od šest i po godina.

Do sada je bilo uobičajeno da država prilikom davanja subvencija investitora obaveže da najmanje dve godine mora da obavlja delatnost za koju je dobio novac, pa, ako je tako postupljeno i u ovom slučaju, ispada da je „Teklas automotivu" za svakog od 400 radnika poklonjena svota koja odgovara njegovoj četvorogodišnjoj plati.

Teoretski i potpuno u skladu sa zakonom i ugovornim obavezama, Turci po isteku dogovorenog roka mogu da napuste Srbiju bez obaveze da vrate razliku od uzetih subvencija.

„Teklas automotiv" se ugovorom obavezao da će zaposliti 400 radnika, što znači da je od države Srbije već dobio 4,8 miliona evra na ime podsticajnih sredstava.

U dinarima ta suma po srednjem kursu iznosi 585 miliona. Da je ovaj novac bio preusmeren u domaću poljoprivredu, umesto što je dat stranom „investitoru", za čak 145.000 hektara ratarske zemlje mogla je da bude isplaćena duplo veća subvencija od simboličnih 4.000 dinara, koliko se sada izdvaja iz budžeta. Međutim, srpski poljoprivrednici ovoj vlasti nisu toliko mili kao turski „investitori".

Takozvani start-ap krediti za pojedince koji su nezaposleni i želeli bi da se osamostale i sami pokrenu neki posao, skoro da se uopšte više ne isplaćuju, a kada se to i čini odobrava se u proseku svega 1.200 evra, odnosno deset puta manje od sume isplaćene turskom „investitoru". Za svotu plaćenu „Teklasu" za samo jednog radnika, moglo je da se zaposli njih deset pomoću start-ap kredita.

Kao i svaki drugi strani „investitor" „Teklas" je, osim direktnih novčanih subvencija, dobio i besplatno građevinsko zemljište sa svim priključcima i pristupnim putevima, a ima pravo i da bez ikakvih dažbina uveze mašine koje su mu potrebne za rad. Ni jedan ovdašnji privrednik nema tako povoljne uslove.

Da je Vučić jedini koji danas odlučuje o dodeli subvencija, potvrdio je na neki način i direktor predstavništva mađarskog „Masterplasta"  Tivadar Bunford. Razgovarajući sa novinarima 17. aprila u Subotici, prilikom otvaranja pogona ove kompanije koji je Srbija subvencionisala sa dva miliona evra, on je rekao kako su predstavnici matične firme došli veoma oprezno u Srbiju da se raspitaju o mogućnostima poslovanja.

Posle samo pola sata razgovora sa predstavnicima Vlade, u koje je bio uključen i sam Aleksandar Vučić, mađarska delegacija je dobila obećanje da će iz ovdašnjeg budžeta dobiti podsticajna sredstva u visini od skoro četvrtine vrednosti planiranog ulaganja.

Samo u tekućoj predizbornoj kampanji obelodanjeno je davanje raznih subvencija za strana "ulaganja" u ukupnom iznosu od 10 miliona evra, odnosno milijardu i dvestotine miliona dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKANJE, PRIVATIZACIJA I PROFIT: ČERUPANJE KOMBINATA KOJI VIŠE NEĆE HRANITI BEOGRAD!

 

Nastavlja se agonija nekadašnjeg najvećeg poljoprivrednog kombinata u ovom delu sveta. PKB se našao stešnjen između interesa različitih grupa bliskih vlasti koje bi da ga kupe, ali da za njega plate više od šestine realne vrednosti, kao i da im se omogući da prenamenom zemljište proglase građevinskim i zatim ga prodaju po višestruko višoj ceni.

Gradonačelnik Siniša Mali računa da će prodajom PKB staviti u džep, u vidu provizije, oko 30 miliona evra. Grad će izgubiti snabdevača hranom, bez posla će ostati nekoliko desetina hiljada radnika, kooperanata, dobavljača, iz prodajne mreže, ugroziće se opstanak Opštine Palilula…

Sve to nije važno, kada su u pitanju apetiti opasnog kriminalaca Siniše Malog, koji je pod zaštitom rođaka Vučića…

 

                         M. Malenović

MULJACINA SA PKB2

 

PKB Korporacija a.d. je još 2008. trebalo da bude prodata unapred poznatom kupcu, ali je sindikat tada uspeo to da spreči. Muke ovog kombinata, koji je nekada hranio Beograd, počele su devedesetih godina, kada je iz preduzeća izuzeto sve što donosi profit i kasnije privatizovano. Radi se o Imleku, Frikomu i Pekabeti, kao i o mesno-prerađivačkom pogonu PKB Vizelj, koji je prodat još 1998. godine.

U okviru PKB-a ostala je samo još primarna proizvodnja.

Uprkos činjenici da je Investicioni fond Salford na srpskom tržištu mleka i mlečnih prerađevina stekao monopolistički položaj, zahvaljujući kome je diktirao cene i uslove otkupa mleka, PKB je 2009. oborio dotadašnji sopstveni rekord u proizvodnji mleka proizvevši 64 miliona litara.

 

       Đilas počeo, pa se pokajao

 

Kada je PKB 2010. prešao u ruke grada Beograda koristio je 22.000 hektara obradivog zemljišta, ali je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas uspeo da za 4.000 hektara dobije dozvolu za prenamenu, tako da ono postaje stambeno-komercijalno ili industrijsko, odnosno višestruko vrednije.

Pomenuto zemljište nalazi se u blizini Zrenjaninskog puta i planirane trase puta koji spaja Zemun i Borču, a koji tada još nije bio izgrađen. Novac dobijen za to zemljište, umesto da pripadne preduzeću i uloži se u proizvodne kapacitete, slio se u gradsku kasu. Tim potezom PKB je dvostruko izgubio: izgubio je stotine miliona evra od tog zemljišta i izgubio je zemljište koje mu je jedno od osnovnih sredstava za proizvodnju.

Uz pomenuto obradivo zemljište PKB je imao i oko 8.000 hektara pod zgradama, farmama, putevima, šumama…

Problem sa kojim se suočava eventualni kupac PKB-a je činjenica da je svo ovo zemljište u državnom vlasništvu, dok je Kombinat samo korisnik. Po zakonu, takvo zemljište niti može da se otuđi, niti da mu se promeni namena. Samim tim već u startu su eliminisani špekulanti koji bi PKB kupili samo zbog izuzetno vrednog zemljišta koje ima u gradskoj zoni prestonice.

Da bi se ovaj problem prevazišao i unapred određeni kupac zadovoljio, naprednjačka vlast odlučuje da uradi ono što do sada niko još nije – da kršenjem zakona zemljište iz državnog vlasništva prevede u vlasništvo Kombinata i to bez dinara naknade.

Prvo je bio pokušaj da se to tiho, skriveno od očiju javnosti, uradi direktno preko katastarskih službi, ali su Samostalni sindikat PKB i Nezavisni sindikat radnika PKB, koji zajedno okupljaju više od polovine zaposlenih, uspeli da spreče ovaj pokušaj krađe državne imovine.

Naime, kada je 1946. bio stvoren PKB on je na korišćenje dobio nešto malo manje od 1.500 hektara njiva. Ostalo je kasnije stekao i to isušivanjem močvarnog zemljišta koje je do tada bilo neupotrebljivo.

Svo to zemljište bilo je uknjiženo kao poljoprivredno zemljište u vlasništvu države, dok je PKB bio uknjižen kao korisnik. Pošto po članu 72. Zakona o poljoprivrednom zemljištu ono u vlasništvu države i ne može da bude otuđeno, to je Republički geodetski zavod odbio sve zahteve PKB Korporacije a.d. kojim je tražena promena u katastru nepokretnosti i upis prava privatne svojine u korist Kombinata.

 

       Ministarka na strani Malog

 

Na ove odluke rukovodstvo PKB-a ulaže žalbe koje u leto 2015. usvaja Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i to odlukom ministarke i potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović.

Kao obrazloženje poslužio je Sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koje koristi PKB od 1. jula 2007. godine, kojim je konstatovano da država ima vlasništvo nad Korporacijom shodno vrednosti svoje imovine koju je unela, a u koju spada i zemljište.

Protiv ovako nakaradnog pravnog tumačenja, kojim se Sporazum ne proglašava nezakonitim, već se zakon menja po potrebama sporazuma, Pravobranilaštvo podiže tužbe pred nadležnim Upravnim sudom.

Republička vlada 18. decembra 2015. donosi „preporuku" (tačnije: naređuje) Republičkom pravobranilaštvu da povuče sve podignute tužbe, a samo tri dana kasnije, 21. decembra, odbor direktora PKB-a donosi odluku o otpočinjanju postupka prodaje dela imovine Korporacije. U tom trenutku Pravobranilaštvo se još uvek nije izjasnilo o Vladinoj preporuci, ali se nekome, očigledno, žurilo.

Odluku direktora prihvata nekoliko dana kasnije i Skupština akcionara, koja se sastoji od samo jednog člana, budući da država ima vlasništvo nad 99,755 odsto svih akcija PKB-a. Predsednik ove jednočlane skupštine je Jovo Guteša, jedva pismeni traktorista koji je pre ove funkcije bio zaposlen u pečurkani gradonačelnika Beograda Siniše Malog u Vršačkom Ritu. U međuvremenu je ovaj klimoglavac dospeo i u državnu službu, tačnije u Carinsku ispostavu u Vatinu.

Siniša Mali je od početka izuzetno zainteresovan za poklanjanje PKB-a nekom svom tajkunu. Ovaj samozvani ekonomsko-finansijski stručnjak na jednom sastanku sa aktivom PKB-a izrekao je ordinarnu glupost kako kamate na kredite ne utiču na proizvodnju PKB-a. Kada su mu prisutni objasnili da plaćene kamate moraju da se prebace na teret pojedinih pogona i da tako poskupljuju proizvodnu cenu, pa samim tim utiču i na konkurentnost proizvoda, Mali je promenio temu.

Poznavaoci prilika znaju kako Aleksandar Vučić uopšte ne mora svom bratu od tetke, Siniši Malom, da naredi da se ugradi u cenu preduzeća koje se prodaje, već je dovoljno da mu samo pruži mogućnost da to učini, kao što je to slučaj i sa PKB-om.

Kada je preuzeo mesto gradonačelnika Beograda, Mali je dobio u nasleđe i ugovor između grada i PKB-a o oduzimanju vrednog zemljišta za potrebe izgradnje mosta preko Dunava (danas „Most Mihajla Pupina"), kao i pristupnih puteva. Sporazumom nije određena ni visina, a ni vrsta nadoknade koja treba da bude isplaćena Kombinatu, već je to ostavljeno za neku kasniju priliku.

Sa mesta gradonačelnika i samim tim najvažnijeg čoveka u PKB-u, koji je u vlasništvu grada, Mali je situaciju razrešio tako što je u ime Kombinata obavestio samog sebe kao gradonačelnika da se Korporacija odriče naknade za ovo zemljište.

Po onome što se zna, radi se o nekoliko stotina hektara najvrednijeg zemljišta koje PKB poseduje i čijom prodajom bi se sakupilo dovoljno novca da se otplate skoro svi dugovi ove Korporacije.

Naime, PKB je nedavno prodao pet hektara zemljišta koje je imao na teritoriji beogradske opštine Palilula i to za cenu od 700.000 evra po hektaru. Takođe je i „Imleku" prodao dva hektara po ukupnoj ceni od milion evra.

 

       Fingirani dugovi

 

Ukupni dugovi PKB-a iznose oko 70 miliona evra, od čega skoro polovinu potražuju država i njene agencije, a naplata tih dugova bi mogla da se odloži, da ima političke volje. S obzirom da Korporacija poseduje polovinu površine gradske opštine Palilula, a ima i veoma vredno zemljište u Zemunu i Surčinu, prodajom malog dela svojih nepokretnosti ona bi se lako oslobodila tereta dugovanja i nastavila odlično poslovanje kao preduzeće u rukama grada.

Upravo to ne žele vlastodršci, jer jedna ovakva kompanija bila bi dokaz kako privatizacija nikako nije ni jedini, ali ni najbolji recept za izlazak iz krize. Osim toga, u slučaju da PKB ostane u državnim rukama, Mali i njegovi saučesnici ne bi dobili nikakvu proviziju.

Zbog toga Republika i grad Beograd kreću u sinhronizovanu akciju urušavanja Korporacije i obaranja njene vrednosti. Javnosti se situacija u ovom gigantu lažno predstavlja, jer ne samo da se potencira na postojanju dugova iz prethodnog perioda (koji bi lako mogli da se otplate), već se ukazuje i na to da PKB nastavlja da loše posluje i da pravi gubitke. To, apsolutno, nije tačno.

PKB Korporacija a.d. je 2014. godinu završila sa dobitkom, a taj trend bi se nastavio i naredne godine, da Vlada nije izmenila svoju uredbu o plaćanju premije za mleko. Po toj izmenjenoj Uredbi PKB je uskraćen za 80 odsto premije koja bi mu inače pripadala, odnosno od marta 2014. do kraja 2015. samo na ovaj način u njegovoj kasi se pojavio manjak od oko 700 miliona dinara.

Inače, jedino je PKB-u novom Uredbom smanjena premija na mleko, tako da je on primoran da posluje u neravnopravnoj tržišnoj utakmici u kojoj konkurenti imaju početnu prednost.

Umesto da traži izmenu nepravedne Uredbe, PKB pod kontrolom Siniše Malog poniznički ćuti.

Pošto je tako u javnosti stvorena lažna slika da Kombinat mora da se proda kako budžet više ne bi pokrivao njegove dugove, pristupilo se pljačkanju koje se naziva „privatizacija". U tom klupku imamo različite interese srodnih, ali ipak odvojenih grupa i pojedinaca.

Na jednoj strani su različiti interesi dve trenutno sukobljene grupacije: Investicionog fonda Salforda i konzorcijuma Miodrag Kostić i Petar Matijević.

 

       Dve mafije – Salford i MK gropu

 

Nedavni sukob Andreja Jovanovića iz kompanije Novi Brendovi  , krovne kompanija Investicionog fonda Salford , sa vlasnikom MK grupe Miodragom Kostićem na biznis forumu na Kopaoniku, samo je nastavak rata koji se do sada vodio daleko od očiju javnosti.

Jovanović je uvredio Kostića, izjavom da je opšte poznato da je skraćenica njegove firme MK, zapravo skraćenica za Mito i Korupcija…

U dosadašnjem ratu Salforda ( čiji je većinski kapital odbeglog ruskog tajkuna pokojnog Borisa Berezovskog) i MK grupe  može se reći da je Kostić doživeo nekoliko poraza. Salford ga je izgurao iz mnogih oblasti poslovanja i posvađao sa ljudima sa kojima sarađuje u oblasti otkupa mleka, kojima su date instrukcije da prekinu svaku saradnju sa MK Grupom.

Salford je postavio i pravila da neće otkupiti mleko krava koje su hranjene stočnom hranom kupljenom kod MK grupe, ali to je samo jedan od šamara koji su ove kompanije jedna drugoj lupale protekle dve godine.

U tom periodu Kostić je rastao po pitanju obima poslovanja i profita, ali je i Salford rastao i to trideset odsto brže. Kostić se suočio i sa gubicima u Ukrajini, pa je delovalo da će tajkun iz Vrbasa izgubiti rat. Preokret je nastupio kada su kompanije Petra Matijevića i Miodraga Kostića osnovale konzorcijum i najavile da će pokušati da kupe Poljoprivredni Kombinat Beograd.

Ovo udruživanje izazvalo je paniku kod Salfordovih stručnjaka. Naime, ukoliko Kostić i Matijević uspeju da kupe PKB, Salford bi trajno izgubio prvo mesto u biznisu sa srpskim mlekom, mlečnim proizvodima, i pratećim poslovima, koji na godišnjem nivou donosi profit od nekoliko milijardi dolara.

Posao je veoma kompleksan i podrazumeva nekontrolisan uvoz mlečnih proizvoda u Srbiju, izvoz našeg kvalitetnog mleka, uvoz mleka u prahu, proizvodnju mleka iz mlečnog praha i njegovo plasiranje srpskim potrošačima kao svežeg, snabdevanje proizvoda od mleka stočnom hranom i izvoza viškova stočne hrane… U okruženju, Salford litar mleka plaća 28 evrocenti, dok u Srbiji ta cena iznosi 25 evrocenti. Samo na ovaj način ovaj investicioni fond godišnje zarađuje desetine miliona evra.

 

       Subvencije povlašćenima

 

Salford, Matijević, Kostić i drugi veliki igrači utiču i na to ko može da dobije subvencije iz budžeta namenjene poljoprivredi. Mlekare koje sarađuju sa Salfordom najredovnije dobijaju subvencije i prve su na listi kada država otkupljuje mleko u prahu za robne rezerve, dok je PKB-u ukinuto davanje subvencija.

Kompanija Salford ima dobre veze u vrhu Srpske napredne stranke, gde mu bezgraničnu podršku pruža gradonačelnik Beograda Siniša Mali, ali i Vučiću bliski Goran Vesić.

Ne treba zaboraviti da je sin gradonačelnika Beograda, Teodor, jedno vreme bio zaštitno lice za reklamu mlečnih proizvoda Imleka koji je poslovao u okviru Salfordove grupe. Navodno za ovo je Teodor Mali dobio 50.000 evra, mada upućeni tvrde da je suma bila daleko veća i da nije isplaćena kao honorar za sina, već kao klasičan mito.

Kostić, koji je na sve načine pokušao da se približi naprednjacima, nije uspeo da spoji nemoguće. Njegovu dobru saradnju sa Pajtićem Vučić nije hteo da toleriše, vrata su mu ostala zatvorena. Udruživanje sa Petrom Matijevićem u Kostićevoj glavi je bila dobitna kombinacija, jer je Matijevićev sin Bojan, kao se priča, u dobrim odnosima sa bratom Aleksandra Vučića, Andrejem.

Upućeni tvrde da Skupšitna grada Beograda nije raspuštena. jer je Siniša Mali obećao da će privatizacija PKB-a ipak biti obavljena. Činjenica da PKB nije uspeo na poslednjem tenderu da proda tajkunima za pedeset odsto njegove ionako već umanjene vrednosti, nije prepreka da pokuša da ga proda za trideset odsto na sledećem tenderu

Nezavisni stručnjaci tvrde da PKB vredi najmanje duplo više od njegove procenjene vrednosti koja iznosi svega oko 300 miliona evra. Kada je vršena procena imovine, krajem 2014. godine, svo zemljište je tretirano kao poljoprivredno, mada se najveći deo njega nalazi u urbanoj zoni Beograda i može da se koristi i građevinsko zemljište.

Pošto je proglašeno da PKB-u prete stečaj i bankrot kada se krajem maja ove godine sa njega skine zaštita koju je uživao kao preduzeće u restruktuiranju, te da zato mora pod hitno i po bilo kojoj ceni da se proda, država je početnu cenu na tenderu postavila na 154 miliona evra , odnosno na polovinu potcenjene procenjene vrednosti.

Da postoji samo sukob između Salforda i Matijević – Kostićevog konzorcijuma, rešenje bi se našlo relativno brzo. U igru, međutim, ulazi i nemački gigant Tenis, koji najavljuje otvaranje klanica u Srbiji i za te potrebe želi da kupi 15.000 hektara plodne zemlje.

Tenis nema nikakvog interesa u proizvodnji mleka, već samo u klaničarskoj industriji. Njemu bi odgovaralo da PKB preuzme ili Salford ili neko drugi ko bi se primarno bavio uzgajanjem krava muzara.

Tenis je, kako je Tabloid već pisao, u svojoj postojbini, Nemačkoj, poznat ne samo po lošem odnosu prema radnicima, već i po "nekonvencionalnom" načinu poslovanja, što je eufemizam koji, između ostalog, označava i davanje mita.

Sa jedne strane, Tenis ne želi da Matijević uđe u PKB i proširi na taj način svoju klaničarsku delatnost, ali mu, sa druge strane, savršeno odgovara da Kombinat preuzmu domaći mešetari koji će brzo da se odreknu primarne delatnosti i da oranice rasprodaju kao građevinsko zemljište.

Tenis i njegovi ovdašnji klijenti, na prvom mestu Aleksandar Vučić, zato sada procenjuju da li mogu da imaju dovoljno poverenja u Matijevića i Kostića koji signaliziraju da im je PKB obična investicija u atraktivno građevinsko zemljište.

Od ishoda ovih pregovora zavisiće i sudbina PKB-a, odnosno da li će on odmah ili nešto kasnije u bescenje biti prodat i ko će biti kupac. Čak i ako se u ovom trenutku odustane od privatizacije, to nikako ne znači da će Kombinat i njegovi zaposleni moći da odahnu, već pokazuje jedino da se čeka povoljniji trenutak.

Taj, za vlast i potencijalnog kupca dobar trenutak može da nastupi već ovog leta, kada poverioci, računajući tu i državu i njene agencije, mogu da krenu u prinudnu naplatu svojih potraživanja, čime bi se PKB doveo u blokadu.

Bez jasnog i prihvatljivog programa reogranizacije poverioci ne bi odustali od prinudne naplate, ali i u slučaju donošenja takvog programa postoji mogućnost da od vlasti instruisani poverioci odbiju da čekaju na svoja potraživanja, jer se žuri tajkunu kome je Kombinat obećan.

Pre rasparčavanja, dok je PKB imao zaokruženu proizvodnju, koncept kombinata je smišljen na način da se razvija proizvodnja, omoguće radna mesta, te zadovoljavaju društvene potrebe.

Višak koji je kombinat kao celina generisao, bio je podređen tom cilju. S druge strane, tranzicija u kapitalizam menja logiku poslovanja. Rasparčani PKB je korporacija koja posluje u novom kontekstu. Krajnji cilj sada je profit, a ne društvene potrebe, rad i proizvodnja.

 

       Prodajom se najavljuje glad

 

Između ostalog, prodajom PKB-a gubi se mogućnost uticanja na cenu hrane koja je u Srbiji, spram primanja njenih građana, već sada preskupa. Ukoliko bi ostao u javnom vlasništvu PKB bi mogao da funkcioniše kao kombinat čiji je primarni cilj da obezbedi hranu koja je dostupna svima.

Preduzeća koja se bave samo primarnom proizvodnjom su u većem riziku zbog toga što njihova uspešnost i produktivnost zavise od niza faktora na koje ne mogu da utiču ili ne mogu da predvide. Tu spadaju između ostalog, vremenske prilike, najezde bolesti i parazita itd.

S druge strane prerađivačka industrija može kupovati sirovine, što iz drugih krajeva zemlje, što iz drugih zemalja. Trgovina takođe može nabavaljati robu iz mnogo izvora. Zato je njihovo poslovanje sigurnije odnosno manje rizično od primarne proizvodnje.

Oduzimanje prerade i trgovine od PKB Korporacije i njeno svođenje skoro isključivo na nivo primarne proizvodnje, imali su svojevremeno za cilj da umanje kako potencijal ove kompanije da preživi, tako isto i njenu vrednost.

Bez obzira na sve to, PKB je zadržao i čitav niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija i danas poseduje i održava oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i o 1.000 kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

PKB se stara i o vodovodu i kanalizaciji ne samo sopstvenih pogona i naselja, već i najvećeg dela opštine Palilula u Beogradu. Takođe na teritoriji te opštine održava veliki deo javnih površina.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi da bi što je mogao brže mogao da obrne uloženi novac i da tako zadovolji ne samo sopstvenu, već i gramzivost vlastodržaca.

Prodaje se poljoprivredno zemljište koje je u vlasništvu PKB Korporacije, stočni fond (26 hiljada grla stoke), mehanizacija i objekti, ali isto tako i poznati i prepoznatljivi brend, kao i sigurna pozicija na tržištu na kome je ovaj gigant prisutan već duže od 70 godina. Za sve ovo bi Petar Matijević platio najviše 91 milion evra, što nije ni trećina procenjene vrednosti Kombinata.

 

    A 1. Uzor Amerikancima, balast Malom

Kada je istaknuti član komunističke partije Jugoslavije Petar Zečević zvani Veliki od močvare pored Beograda posle Drugog svetskog rata napravio najveću agro kompaniju u Evropi, koja je i danas najveća korporacija iz te oblasti na starom kontinentu, postavio je lestvicu tako visoko da je samoproklamovani dobri menadžer Siniša Mali nikada neće preskočiti, tvrdi u izjavi za Tabloid profesor poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić.

Ševarlić kaže da je najbolji dokaz da Mali nije nikakav menadžer ta što on PKB nije uspeo da proda ni za 50 odsto njegove vrednosti. On je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno PKB posetio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

I profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

U SUSRET EU: MINISTARSTVO POLJOPRIVREDE I STVARNOST U KOJOJ EVROPSKI STANDARDI „OMETAJU“ SRPSKE KLANIČARE

8. фебруара 2016. Коментари су искључени

 

Haos i kadrovske zavere u Ministarstvu poljoprivrede ne prestaju. Kriminalizovana administracija iz svih uprava, a posebno iz Uprave za veterinu, već se kao bumerang vraća naprednjačkoj vladi, pa će neki dugogodišnji mešetari, poput državnog sekretara Danila Golubovića, morati uskoro da budu smenjeni.

Istovremeno, srpski klaničari su dobili najgoru ocenu iz "metoda i higijene", o čemu svedoči i "ogledno", nestručno klanje svinje, pred nekoliko članova evropske inspekcije koji su se nakon toga razbežali. Ruski uvoznici vratili su svinjsko meso iz Srbije koje je nestručnim radom bilo zaraženo, ali su dali uputstva kako da se to ubuduće ne dešava.

 

                        Vuk Stanić

EVROPSKI STANDARDI KLANJA6

 

Sa odlaskom stare godine, iz Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine trebalo je da odu državni sekretar Danilo Golubović, načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin, načelnik poljoprivredne inspekcije Nenad Katanić i još nekoliko osoba.

Ali, zahtev za njihovom smenom, kažu, doći će iz kabineta predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, na sto ministarke poljoprivrede i zaštite životne sredine, Snežane Bogosavljević Bošković, odmah posle praznika. Može li se verovati ovoj nezvaničnoj informaciji iz premijerovog kabineta?

Naime, još u vreme formiranja poslednje Vlade, Vučić je veći deo resora poljoprivrede prepustio tajkunima, koji su tada na čelo ovog ministarstva postavili Snežanu Bogosavljević. Njegovi zahtevi u tom trenutku bili su minimalistički, tajkunima je saopšteno da se ne mešaju u prodaju zemlje Arapima.

Ovo ministarstvo je isključeno na sve načine i iz procesa privatizacije poljoprivrednih kombinata, za koji su finansijeri iz SNS smatrali svojim plenom. SNS je praktično koalicionom partneru SPS prepustio oblast hrane i saradnju sa tajkunima iz tog sektora. Zahvaljujući ovakvom stavu i zvanično najveći Vučićev neprijatelj Miroslav Mišković nije morao da se brine za svoje poslove koje obavlja njegova firma u oblasti agrara.

Nisu Vučiću kako stvari stoje mnogo smetale afere koje su već nakon formiranja vlade počele da prate to Ministarstvo. U medijima su se pojavili dokazi da jedemo meso uginulih životinja, da se narodu prodaju torte koje su prethodno bačene na deponiju, svako malo hranom su trovana deca u vrtićima i školama, ali kako sve ovo nije preterano smetalo njegovim prijateljima iz Evrope i Amerike, ni on nije planirao da se previše bavi ugrožavanjem zdravlja nacije. Sve pod sloganom neka se truje narod, krivi će biti koalicioni partneri…

Prvi problemi za Vučića su se javili u vreme poplava kada su leševi životinja pretili da ugroze zdravlje ljudi, Srbija je počela da se suočava sa manjkom stočne hrane, zaposleni u ministarstvima nisu preduzimali ništa vredno pomena, a postojala je realna opasnost da javnost u jednom trenutku za sve okrivi Aleksandra Vučića.

Od tog trenutka Vučić počinje aktivno da se interesuje i za rad ovog ministarstva, a njemu bliski biznismeni upadaju u sukob sa tajkunima koji su tu zacementirani još iz vremena Demokratske stranke…

 

       Likvidacija u prisustvu inspektora iz EU

 

Mnogima je ostala u sećanju javna sednica Vlade Srbije koju je prenosila televizija na kojoj je aktuelna Ministarka praktično priznala da ne zna šta da radi, implicirajući da će načelnica Uprave za veterinu Sanja Čelebičanin umeti da joj kaže šta da radi

Vučić je tada shvatio da ni tajkuni u toj oblasti nisu toliko jaki kako mu se to ranije činilo i narednih meseci njegovi ljudi sve češće počinju da se mešaju u rad ovog ministarstva. Razloga da se interveniše iz njegovog kabineta je, ispostavilo se, bilo dovoljno.

Šefu kabineta predsednika Vlade, Ivici Kojiću, dato je u zadatak da van snage stavi "pravilnike smrti"  koji su bili osnov za trovanje nacije mesom toliko lošeg kvaliteta, jer je desetine hiljade građana obolelo od raka imalo problema sa štitnom žlezdom i drugim najgorim bolestima…

Donet je novi Pravilnik o kvalitetu mesa i novi pravilnici o medu, ali novi dobri propisi nisu na tržištu rešili gotovo ništa, jer je sistem tako organizovan da ljudi koji rade u Ministarstvu poljoprivrede ne kažnjavaju sada firme Matijevića, Kostića i druge tajkune koji se ne pridržavju novih propisa.

U oblasti upravljanja državnom zemljom stvar je jednako loša, hiljade hektara su u "zakup" davane tajkunima, a da oni za tu zemlju nisu plaćali državi ništa jer je sklonjena iz evidencije…

Ceo slučaj je otkriven slučajno! Vučićevi Arapi, koji su na čudan način uspeli da se domognu upravljačkih prava nad srpskim oranicama, koju stranci još uvek zvanično ne mogu da kupuju, tražili su od lokalnog privrednika da njihovoj firmi registrovanoj u Srbiji, proda nekoliko hektara zemlje koja se nalazi između puta i zemlje koje su se oni domogli.

Naravno razgovor nisu vodili Arapi lično već posrednici. Čovek im je potom objasnio da u pitanju nije njegova zemlja već je on u podzakupuu kod lokalnog tajkuna Nikole Džombe, a da je Džomba zakupljuje od države.

Odlično, pomislili su posrednici i ovu vest preneli Arapima koji su potom od Vučića tražili da se i ta zemlja nekako prebaci na njihove firme. Počelo je raspitivanje i ispostavilo se da zemlja jeste državna u katastru, ali ne i u evidenciji zemlje koja se kao državna daje u zakup!

Vučić je, saznavši za ovo, počeo da se ponaša histerično, a potom su mu dostavljeni i podaci da se ne radi samo o nekoliko kvadaratnih metara zemlje u Kuli, već da je više hiljada hektara državne zemlje sklonjeno iz evidencije!

Kad je kap prelila čašu, Vučićevi ljudi kasnije su za sve okrivili koalicione partnere SPS i ministarku Bogosavljević. Ipak, ispostavilo se da problem skrivene zemlje nije počeo sa Bogosavljevićevom, već mnogo ranije, a trenutno u Vučićevom kabinetu smatraju da je glavni krivac za nastali haos načelnik poljoprivredne inspekcije Nenad Katanić.

Spisak ljudi koji moraju da budu sklonjeni kako bi Ministarstvo poljoprivrede moglo normalno da funkcioniše sastavljen je kako saznajemo pre nekoliko meseci i kao broj jedan za odlazak iz ministarstva tada je označen Dejan Bugarski.

Interesantno je da je Bugarski na spisku bio na prvom mestu, ali da su ga dodali poslednjeg i to nakon što je Tabloid objavio dokaze da on izdaje direktive kojima se dozvoljava prodaja robe sa neispravnim deklaracijama.

Sa Bugarskim koji je nedavno smenjen, trebalo je da ode i načelnica Sanja Čelebićanin, za koju je Vučić rekao da "ne mora da ode ako je istina da se nije potpisivala na dokumente već da je samo mejlom prosleđivala naređenja Bugarskog".

Ipak, u međuvremenu se situacija preokrenula pa je ona, zajedno sa državnim sekretarom Dejanom Golubovićem, i dalje jedna od najnepopularnijih ličnosti Ministarstva poljoprivrede, a sve posle skandala koji se može opisati sa rečima: "Brutalno srpsko klanje".

Naime, priča o "Brutalnom srpskom klanju " Vučić je čuo od prijatelja iz Brisela, a u pitanju je priča zbog koje je izveštaj Komisije evropske unije o napretku Srbije u oblasti poljoprivrede negativan. U pitanju je priča koja se, na našu žalost, prepričavala i kod službenika Komisije EU iz drugih oblasti.

"…Da vidimo kako koljete!"

Po navici, Vučić je očekivao da ga Brisel pritiska po pitanju Kosova (koje nikada neće biti rešeno da obe strane budu zadovoljne prim. autora), ali je vrlo osetljiv, kada mu iz Brisela na nos nabiju korupciju, loše ekonomske rezultate, nasilje nad medijima ili u ovom slučaju poljoprivredu

Ne samo da su Vučiću povodom "brutalnog klanja" očitali lekciju već je on to doživeo i kao jednu vrstu podsmevanja njegovom radu…

Sve je počelo da je u sklopu monitoringa našeg Ministarstva poljoprivrede, Komisija EU poslala troje inspektora iz Holandije, Litvanije i Danske, da pregledaju rad naših klanica. U pitanju je bila oblast u kojoj EU nije planirala da nas preterano koči i bili su spremni da nam čak progledaju kroz prste za manje propuste.

Iz tih razloga inspektori koje je poslala Komisija nisu radili provere iznenađenja već su službenicima Ministarstva dogovorili da oni sami odaberu jedu klanicu koju će zajedno pregledati.

Državni sekretar, Danilo Golubović, kao ključni čovek za saradnju sa EU ih je uputio na Sanju Čelebićanin, koja je pozvala inspektora Marka Bjekića i pitala ga koju od klanica bi on preporučio. Prema Bjekićevoj preporuci, otišli su u do male novosadske firme koja ima svoju klanicu i više od trideset prodajnih mesta u Novom Sadu.

Na licu mesta, inspektori EU odmah su skrenuli pažnju službenicima našeg Ministarstva da higijena nije na zavidnom nivou, i da se nadaju da u drugim klanicama nije isti slučaj.

– Dobro hajde sada da pogledamo kako koljete, pa da završavamo izveštaj, rekla je inspektorka iz EU, nakon čega su radnici doveli svinju da je zakolju.

Ali, prema propisima EU, životinja je trebala prvo da bude omamljena strujom a potom zaklana, ali…

Da li zbog neispravnog aparata za omamljivanje, ili zbog nestručnosti radnika svinja se nije onesvestila, a radnici su sa ponosom krenuli da nožem dokrajče jadnu životinju. Kažu da je svinja videvši šta joj se sprema počela da se brani više i jače, čemu je doprinelo prethodno peckanje strujom.

Branila se uspešno i klanje nikako da se završi, a životinja je obilno krvarila, od rana koje su joj nanete nožem. Bila je zasečena tako da krvari, ali da od takve rane ne može da umre, barem ne brzo. Krv je prskala na sve strane svinja se otimala. Danska inspektorka zgrožena celim prizorom, počela je da vrišti i viče da se klanje odmah obustavi.

Pustite jadnu životinju – vikala je. Sa nešto više prisebnosti inspektori iz Litvanije i Holandije imali su isti zahtev.

Na kraju je mesto na kome je trebalo pokazno da bude zaklana, srpska svinja pred inspektorima EU, izgledalo kao scena iz američkog filma "Teksaški masakr motornom testerom".

U pokušaju da odobrovolje goste iz EU, naši službenici Ministarstva pozvali su ih da zajedno ručaju (svežu svinjsku džigericu!) o trošku jednog korumpiranog privrednika. Potrešeni groznom scenom, ali i zbog mnogobrojnih zamerki vezanih za higijenu, gosti su odbili takav ručak. Istakli su i da se boje da bi takva hrana mogla biti zdravstveno neispravna.

Ceo ovaj bizarni događaj tada je dobio i kranje neugodan epilog. Naime, komentarišući glasno ponašanje inspektora iz EU, kao "krajnje bezobrazno", naši službenici odlaze na ručak bez njih. Ostavljajući ih da čekaju, dok se oni ne najedu!

O svemu ovome, inspektori EU sastavili su izveštaj, nije teško zaključiti kakav, a Komisija EU je donela odluku da Srbija još uvek nije uskladila standarde klanja sa evropskim, odnosno izveštaj iz srpskih klanica je kako to Komisija kaže negativan. Ovo se možda može promeniti u budućnosti, ali grozne scene iz sećanja službenika Komisije EU, koje su oni prepričali svojim kolegama niko neće moći da obriše…

 

       Prisustvo GMO-a se ne ispituje

 

Uz ovu priču, Vučića su podsetili da EU želi da se do kraja sprovede istraga o krađi donacija koje su date Srbiji za oblast poljoprivrede.

– Srbiji je više od tri puta donirana oprema za Nacionalnu laboratoriju, otvarali ste je i slikali ste se, a ni dan danas ta vaša oprema ne radi jer nema opreme koju smo vam poklonili.

To se mora do kraja istražiti, rekli su Vučiću, a istina je još crnja jer je u krađu opreme za Nacionalnu Labortoriju kako je Tabloid istražio uključen i Vučićev savetnik i bivši ministar poljoprivrede Dragan Glamočić.

Državni sekretar Danilo Golubović, načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin, načelnik poljoprivredne inspekcije Nenad Katanić, nisu jedini čiju smenu traže Vučiću bliski ljudi. U pismenom predlogu onih koji treba da budu smenjeni nalazi se i Zoran Marinković načelnik granične veterinarske inspekcije, gde se isitiče da je na ovu poziciju potrebno postaviti stručnijeg čoveka, čije se ima vezuje za manji broj afera od onih za koje je vezano Marinkovićevo ime.

Odeljenje granične inspekcije je ono koje najviše novca donosi Upravi za veterinu, ali je samim tim i mesto gde je korupcija najveća. Uvoznim dozvolama koje izdaje ministarstvo, a koje sve idu preko ovog odeljenja stvoren je monopol onih koji mogu da uvoze i izvoze. U pitanju je uzak krug ljudi u koji se ne dozvoljava nikome da uđe, a da ne plati, navodi se u dokumentima u koja je novinar Tabloida imao uvid.

U daljem tekstu se navodi i da sa Marinkovićem iz ministarstva treba da budu sklonjeni i Zvonimir Rot viši savetnik odseka za finansijkso materijalna poslove. Pretpostavlja se da su Rot i bivši direktora Uprave Zoran Mićović u velikoj meri doprineli da odeljenje granične uprave ne funkcioniše kako treba.

Neke od zamerki koje se stavljaju ovom odeljenju su da je u više navrata u jajima koja su stizala iz Bosne otkriveno prisustvo antibiotika, da su jaja i pored toga puštana u prodaju. Firmi koja ih je slala napisano je da takav problem postoji i u narednoj pošiljci antibiotika nije bilo, ali je zato bilo bakterija, srećom ta jaja su vraćena nazad.

Neka od firmi koje uvoze u Srbiju poput kompanije Silbo, kod Marinkovića imaju povlašćen status koji se obeležava sa AR. U pitanju je skraćenica Analiza Rizika. Inspektorima je naređeno da firme koja imaju ovakav papir ne smeju biti kontrolisane.

U praksi bi to bilo ok, jer AR treba da znači da je rad kompanije kontrolisan stalnim prisustvom inspektora na više tačaka. U proizvodnji, na mestima veleprodaje i maloprodaje, u magacinima, ili kao što ruski inspektori rade i na mestima u inostranstvu gde se roba proizvodi.

Ipak kompaniju Silbo kako nam je rečeno ne kontrolišu na svim ovim tačkama, već se oni sa papirom AR, brane od inspektora na carini kako bi što pre uvezli robu, a onda kada neko i dođe da ih kontroliše u magacinima, oni izvade uvozne dozvole i kažu da su već kontrolisani na granici.

Osim uvoza problem je i sa izvozom u Rusiju koji kako stvari stoje miniraju Sanja Čelebićanin i inspektorka Emina Milakara, protiv koje je privrednik Matijević iz Rume podneo krivičnu prijavu.

Privrednici kažu da se od njih traži i da plaćaju takozvani izvozni reket od dva evra po toni, ukoliko žele da im roba stigne do Rusije, strah je kod njih kako kažu veliki pa nisu želeli da za Tabloid otkriju i imena ljudi koji im traže novac. Ipak kažu ko ne plati Sanja mu u firmu šalje inspektore. Sa druge strane jadnici koji novac potroše na reket nemaju posle dovoljno novca da ulože u kvalitetnu proizvodnju.

Proizvodnja u jednoj od klanica kojoj je dozvoljen izvoz u Rusiju je bila organizovana tako da su se životinje klale na jednom mestu, da bi ih potom mrtve radnik na leđima nosio više od dvadeset metara do hladanjače. U tom prostoru od mesta klanja do hladnjače dešavalo se da se meso zarazi listerijom.

Kada je listerija otkrivena u Rusiji, u mesu promenjena je procedura za uvoz u ovu zemlju i njihovi inspektori su počeli na terenu da kontrolišu rad naših proizvođača. Tada im je i ukazano na probleme koje su kasnije ispravili…

Preko granice se masovno uvoze i svinje iz EU hranjene stočnom hranom GMO porekla. Zbog toga je prisustvo GMO-a u mesu koje jedemo u Srbiji daleko veće nego što to Zakon dozvoljava, sa druge strane Marinković nikada nije dao nalog inspektorima da meso koje prelazi granicu pošalju u laboratorije na analize.

Prisustvo GMO-a se ne ispituje, a za to je komandno odgovoran Marinković! Najbolji dokaz da je GMO prisutan je kako smo saznali činjenica da se svo meso u Španiji i drugim zemljama gde je on dozvoljen u stočnoj hrani obeležava ukoliko nema GMO-a sa oznakom na kojo piše da je slobodno od genetski modifikovanih organizama. Dok je sve drugo u 99,9 odsto slučajeva u manjoj ili većoj meri kontaminirano sa genetski modifikovanim organizmima

GMO je prisutan i u zaslađivaču od kukuruznog skroba kojim se zaslađuju gotovo svi industrijski pudinzi i voćni jogurti, jer je kukuruz od koga se dobija skoro uvek GMO porekla. Prema informacijama do kojih je Tabloid došao nijedna analiza ovog zaslađivača nije urađena na zahtev ministarstva protekle godine!

Istražujući čime su se inspektori bavili proteklih meseci, otkrili smo i slučaj u kome je Čelebićaninova sistematski uništavala jednog proizvođača meda, dok je drugima istovremeno pravila prostor na tržištu.

U izjavi za Tabloid, Zoran Iričanin, iz firme Irikom kaže da je Načelnica uprave za veterinu pre pet godina pod pritisak počela da stavlja njegovu firmu.

– Zbog opstrukcije koju je nad našom kompanijom sprovela Čelebićaninova izbačeni smo iz svih velikih trgovinskih lanaca, ona tvrdi da navodno ne ispunjavamo kvalitet koji je propisan. Suprotno njenim tvrdnjama naš med je za razliku od drugih testiran na antibiotike i teške metale.

Te analize sami plaćamo, ali to je nešto što u Srbiji niko ne provera, priča Iričanin za Tabloid i dodaje da je na tržištu do skoro prodavan industrijski med kao prirodni, a da je sada propis promenjen i da to više nije dozvoljeno. Ukoliko su pčele hranjene šećerom ili drugim dohranama, taj se med više ne može smatrati prirodnim.

To je inače slučaj sa 90 odsto meda u srpskim prodavnicama. Ipak Zakon i sada dozvoljava da se takav med prodaje sa oznakom pekarski ili industrijski. Zbog toga je inspekcija proteklih dana naložila mnogim proizvođačima da med predeklarišu.

Ipak firmi Irikom nije dozvoljeno predeklarisanje, već im je med oduzet, tvrde u ovoj kompaniji. Od opstrukcije rada ove kompanije, profitirali su drugi proizvođači meda, okupljeni u grupaciji SPOS, koju vodi Rodoljub Živadinović.

Ljudi iz Irikoma smatraju da su im načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićani i Branka Stošić šef za izvozne objekte naneli štetu u radu, zbog čega su u policiji podneli i krivičnu prijavu. U razgovoru sa novinarom Tabloida Stošićeva je kratko rekla da ona nema pravo da da bilo kakvu izjavu za medije, povodom celog slučaja…

 

     A 1. Petrović mora da smeni Marinkovića

U Ministarstvu poljoprivrede se prethodnih dana povela polemika o tome ko je odgovoran zbog najnovijih propusta u odeljenju granične veterinarske inspekcije. Direktor uprave za veterinu Miodrag Petrović je krivio sve inspektore koji kontrolišu granicu, jer se desilo da uvoznicima niko ne pregleda robu zbog čega ona stoji bezrazložno dugo na granici.

– Novogodišnji praznici ne mogu biti izgovor – rekao je Petrović.

Sa druge strane Sanja Čelebićanin načelnica svih veterinarskih inspektora u Srbiji stala je u zaštitu svojih inspektora i Petroviću rekla da je kriv isključivo Zoran Marinković, načelnik odeljenja koje se bavi uvozom, jer je otišao na godišnji odmor, a nije odredio ko će ga menjati.

Proveravajući ovu priču dobili smo potvrdu da je Marinković zaista na odmoru i da je svoje zaposlene o tome obavestio mejlom. Mejl je poslao u 23.57, a mejlu je napisao sutra sam na odmoru. Marinković međutim nije o svom godišnjem odmoru obavestio Petrovića, koji upravlja celom Upravom za veterinu, zbog čega je Petrović imao problema u radu. Ovo je i dovoljan razlog da Petrović smeni Marinkovića, a da li će to učiniti videćemo u narednom periodu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TEŠKI METALI I U TANJIRU NARODA SRBIJE: ZAKONOM I ZLOUPOTEBAMA DOZVOLJENO TROVANJE UVOZOM NEZDRAVOG MESA

 

Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, odobrilo je nedavno uvoz ribe u kojoj je utvrđena visoka koncentracija arsena, ali i prodaju stočne hrane koja sadrži živu i olovo, zbog čega je vraćeno više kontigenata mesa koje je izvezeno iz Srbije iz Ruske federacije.

Ovo nije prvi, a po svemu sudeći neće biti ni poslednji put, kako nadležne institucije, u ovom slučaju Ministarstvo poljoprivrede, sprovode zločinačko ubijanje građana, vršeći uvoz i dalju distribuciju hrane "obogaćene" teškim metalima, na kojoj uvoznička mafija i korumpirana vlast zarađuju multimilionske profite. Gde je kraj divljanju uvozničkog lobija i ko će zaustaviti korumpiranu družinu u Vladi Srbije?

 

                      Vuk Stanić

ZDRAVA HRANA

 

Sistematsko trovanje građana Srbije masovnim uvozom, proizvodnjom i distribucijom hrane prepune teških metala i drugih otrova, nastavljeno je pod punom zaštitom nadležnih državnih institucija. Poslednji takav slučaj, uvoz ribe iz Hrvatske, sa visokim sadržajem arsena, nije zaustavljen nego je ceo kontigent pušten u slobodnu prodaju!

Kad je stigla na carinski terminal, veterinarski inspektori su ribu uputili na testiranje u laboratoriju, gde se pokazalo da ova sadrži visok nivo toksina (otrova), u ovom slučaju visoku koncentraciju arsena! Inspektor je naredio uništavanje ribe, ali je neko iz Ministarstva poljoprivrede telefonirao i naredio da se riba ipak ne uništi već da se odobri njen uvoz.

Zahvaljujući ovakvoj odluci, Srbi su za najmasovniju slavu Svetog Nikolu imali priliku da se truju ribom koja sadrži arsen. Vernici koji se pridržavaju božićnog posta imaće priliku da nastave da se truju, jer je uvoznik ovog ribljeg otpada obavestio načelnicu Uprave za veterinu da je on od kooperanata u Hrvatskoj ugovorio još nekoliko kontigenata ovakve ribe.

Problem je "rešen" već narednog dana. Naime, na inicijativu načelnice Uprave za veterinu Sanje Čelebićanin, ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković je potpisala izmene pravilnika, koje su urađene tako da sada testiranje ribe na arsen prilikom uvoza više nije obavezno!

Naš izvor iz Ministarstva poljoprivrede kaže da je zahvaljujući ovakvoj odluci u Srbiju proteklog meseca uvezeno nekoliko tona ribe sa visokim nivoom arsena!

Upozoravamo čitaoce da pre konzumiranja ribe u narednom periodu pokušaju da provere njeno poreklo i savetujemo da ne kupuju morsku ribu koja ima poreklo iz Hrvatske.

Povećano konzumiranje ribe ili drugih namirnica koje sadrže arsen može dovesti do arsenskog trovanja, a to je medicinskim jezikom rečeno stanje povišenog nivoa Arsena u telu.

Simptomi arsenskog trovanja počinju glavoboljom, konfuznim ponašanjem, čestom dijarejom, pospanošću. Ako se sa trovanjem nastavi, ili se trovanje pojača, pojačavaju se i bolovi u stomaku u nekim slučajevim dolazi i do promenje pigmentacije noktiju.

Kada trovanje postane akutno dolazi do jake dijareje, povraćanja, krvi u urinu, zgrčenosti mišića, pojačanog gubljenja kose. Organi koje trovanje arsenom najviše pogađa su pluća, koža, bubrezi, jetra, krajnji ishod kod pojačanog trovanja arsenom je koma, a kasnije i smrt. Kod težih oblika trovanja može se izbeći smrt, ali onda često dolazi do oštećenja srca, ili trajnog oštećenja respiratornih organa i dijabetesa.

Studija koja je urađena 2007. godine, navodi da je više od 137 miliona ljudi u svetu stradalo od arsena u hrani. Najpoznatija istorijska ličnost za koju se pretpostavlja da je umrla od trovanja arsenom je Napoleon Bonaparta. U uzorcima njegove kose u naknadnoj autopsiji nađen je visok nivo arsena. Pretpostavlja se da su ga arsenom sitematski trovali Englezi.

 

       Haos u Ministarstvu poljoprivrede

 

Imenovanje novog direktora Uprave za veterinu Miodraga Petrovića, izazvalo je, slobodno govoreći, opšti potres u Ministarstvu poljoprivrede. Petrović se proteklih dana suočio sa situacijom da je neko uništio bazu podataka o inspektorskim proverama. Uništenjem ove baze podataka uspešno se prikrivaju pogodnosti koje su tajkunima, ali i malim privrednim subjektima omogućavali čelnici Uprave za veterinu.

Kako Tabloid saznaje, obrisana je baza podataka za 2014. i 2015. godinu, sve što je bilo arhivirano u rubrikama o klanicama. Zbog ovakavih dešavanja, inspektori su u celoj Srbiji dobili nalog da ponovo dostave sve podatke sa kojima raspolažu, a ceo slučaj je prijavljen i policiji.

Prema rečima doktora Veterine Miodraga Stojšića, veterinarskim inspektorima se poslednjih dana daju i vrlo čudni zadaci.

Sanja Čelebićanin, Dušan Ljuština i Željka Krgović proteklih dana su naredili da se od kompanije Irikom uzme stotinu uzoraka, a svaki uzorak bila je tegla meda od jednog kilograma, priča Stojšić ističući da je na taj način uzorkovana čitava tona, dok je privredni subjekat doveden u neopravdano tešku ekonomsku situaciju.

Na pitanje da prokomentariše činjenicu da je uvoz mašinski separisanog mesa (MSM) napokon stupio na snagu, Stojšić kaže da je nažalost zabrana vremenski odložena do prvog januara, a da su privredni subjekti to iskoristili da uvezu stotine tona ovog otpada iz Evropske unije samo proteklih nekoliko nedelja.

U pitanju su mašinski separisani ostaci mesa i kostiju, pilića, svinja i drugih životinja. Takva masa u kojoj su samlevene šije trtice vratovi kosti, pa čak i oči je visoko kancerogena upozoravao je Stojšić ranije, sada kaže će i pored zabrane uvoza, privredni subjekti MSM i dalje stavljati u mesne prerađevine, pogotovo dok ih imaju na zalihama, osim ako veterinarska inspekcije ne počne od prvog januara da radi zaplene i uništenje takvih zaliha.

Osim Stojšića i drugi sagovornici Redakcije upozoravaju da će meso i mesne prerađevine narednih meseci biti vrlo lošeg kvaliteta jer privrednici imaju na lageru više od 1.000 tona uvezenog MSM-a koji se poslednjih godina redovno koristi kao sastavni deo smese za viršle, kobasice, pa čak i za mleveno meso

Na žalost, primeri iz prakse pokazuju da Veterinarska inspekcija verovatno neće raditi u skladu sa interesom građana, o čemu govori i primer iz jedne prodavnice koju je potrošač uredno prijavio.

U prijavi potrošač je istakao da mesna prerađevina koju je kupio nenormalno smrdi i da ima loš ukus. Inspektor je ponovo pravilno postupio i poslao uzorke na laboratorijsku kontrolu, gde je otkriveno prisustvo listerije. Nažalost greškom laboratorije druge analize nisu ni urađene.

Ipak, umesto zatvaranja radnje, i kafilerijskog uništavanja ove robe, načelnica veterinarskog inspektorata Sanja Ćelabičanin naredila je da se proizvodi vrate proizvođaču?! U ovom slučaju proizvođač je bila fabrika Karneks.

Na žalost, na isti način se neispravna roba vraća i drugim proizvođačima, koji je opet ne uništavaju, a šta rade sa njom nije poznato. Pretpostavlja se da je melju zajedno sa MSM-om i da tako ponovo dospeva u lanac ishrane, prikrivena u mlevenom mesu.

 

       Poljoprivrednici radikalizuju proteste

 

Državne institucije se ne bave samo masovnim trovanjem naroda, nego i direktnom opstrukcijom domaćih poljoprivrednih proizvođača. Predstavnici svih udruženja poljoprivrednika, duže od 30 dana pokušavaju da se izbore za to da se Predlog Zakona o poljoprivrednom zemljištu povuče iz procedure. Jer je štetan za nacionalne interese i male poljoprivrednike, dok pogoduje velikim kapitalistima, koji su dobro podmazali predlagače zakona i ministre u Vladi Srbije.

U krugovima uglednih agroekonomista zastupa se stav da je apsolutno neprihvatljivo da se na 30 godina daje u zakup najbolje poljoprivredno zemljište u Pokrajini nekolicini tajkuna, u uslovima koje definiše nekakva komisija (korumpirana komisija).

Taj zakon je poniženje za građane cele Srbije!

Predlog zakona protiv koga se poljoprivrednici bune je diskriminatorski i izuzetno štetan posebno za građane u Vojvodini koji godinama zakupljuju manje parcele zemljišta. Ukoliko se Zakon primeni na način kako predlagači najavljuju sto miliona evra (100.000.000 evra) iz džepova više od 10.000 individualnih poljoprivrednih gazdinstava sliće se u nekoliko tajkunskih džepova.

Poljoprivrednici očekuju i da predsednik države Tomislav Nikolić, ne potpiše takav zakon, ukoliko bude izglasan u Skupštini, jer je "izrazito tajkunski i diskriminatoran"!

Motiv mnogih poljoprivrednika da protestuju je to što je takav zakon u interesu tajkuna i nekoliko režimskih ljudi. Nikome ko nije deo aktuelne vlasti, a ko je čitao predlog ovog zakona, nije jasno zašto se umesto da jedan od pokretača poljoprivrednog razvoja bude zakupu državnog poljoprivrednog zemljišta, stvari organizuju tako da se takav zakup monopolizuje…

Predsednik asocijacije poljoprivrednika Vojvodine Miroslav Kiš je ranije izjavio da već više od mesec dana 17 udruženja poljoprivrednika iz cele Vojvodine protestuje i traži da se povuče iz procedure Predlog zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

U više navrata Kiš je istakao da vlast kao da nastoji da održi kontinuitet nezadovoljstva i poljoprivrednika.

Zakon mora da se povuče u i narednim danima očekujemo da radikalizujemo naše proteste, da ono što nismo postigli traktorima, postignemo našim prisustvom i kontinuitetom zahteva. Ako se i donese, očekujemo od predsednika Republike da ne potpiše ovaj loš zakon, rekao je Kiš.

Na poslednjem sastanku udruženja poljoprivrednika svi sagovornici su se složili da je pitanje poljoprivrednog zemljišta, pitanje izvan dnevne politike. Davanje najboljeg državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup na 30 godina je, pre svega, socijalno, ekonomsko, demografsko i moralno pitanje i, tek, na kraju, političko pitanje, ali to aktuelna Vlada i parlamentarna većina izgleda ne razumeju…

 

       Rusija vratila meso uvezeno iz Srbije

 

O tome koliko je nezdravo meso koje jedemo pokazuje i činjenica da je iz Ruske federacije nedavno u Srbiju vraćeno više od trideset hladnjača sa smrznutim mesom. Ruski inspektori meso su vratili zbog prisustva žive, kadmijuma, olova i drugih teških metala!

Istražujući uzrok zbog koga je visoka prisutnost ovih teških metala u mesu, saznajemo da je glavni uzrok tome stočna hrana.

Krivi su zapravo odgovorni ljudi Ministarstva poljoprivrede, pre svih Ministarka koja ne planira da izmeni pravilnik o stočnoj hrani koji je odobrio njen prethodnika Milan Glamočić. Glamočić je, podsećamo, kao tehnički ministar odlazeće Vlade, potpisao pravilnik o stočnoj hrani koji dozvoljava prisutnost pomenutih teških metala.

Ne samo da u pravilniku jasno piše u kojim količinama smeju biti prisutni olovo i živa, već pravilnikom nije regulisan ni problem sve veće prisutnosti hormona, kokcidiostatika i antibiotika, koji su osim u mesu sve prisutniji i u medu!

Kako bi stvorili jasniju sliku o tome koliko je štetno za ljude kada su ove supstance prisutne u mesu i drugoj hrani Tabloid se obratio doktoru medicine, subspecijalisti dijetetičaru Ljiljani Stanivuk sa pitanjem da li bi ona možda pristala da konzumira meso životinja koje se hrane stočnom hranom koja sadrži, hormone, antibiotike, kokcidiostatike?

Na ovo je Ljiljana Stanivuk odgovorila: "…Nije dozvoljeno da se konzumiraju namirnice životinjskog porekla u kojima su prisutne rezidue hormona, antibiotika, kokcidiostatika, jer je sigurno utvrđeno da su oni šteni za ljude i da izazivaju bolesti koje mogu da imaju teške posledice za ljudski organizam…".

Komentarišući za Redakciju kako na naše organizme utiče konzumacija mesa u kome su prisutni olovo, kadmijum i živa, ona odgovara da ostaci pesticida u hrani štetno deluju po zdravlje čoveka

Postoji više od 200.000 hemikalija u okolini proizvedenih od strane čoveka. Mnoge od tih supstanci se metabolišu u telu čoveka, gde je jetra glavni organ uključen u njihov metabolizam.

Rezidue i kontaminanti iz hrane su najčešće ili gotovo uvek ksenobiotici (hemikalije koje su strane biološkom sistemu i najčešće deluju kao otrovi na organizam), te prolaze kroz procese u ljudskom organizmu i to apsorpcije, distribucije, metabolizma i eliminacije. U metabolizmu ksenobiotika pojavljuje se povećanje njihove polarnosti (topivosti u vodi), a time je olakšano i izlučivanje iz organizma.

Hidrofobni ksenobiotici koji se ne mogu prevesti u polaran oblik zadržavaju se u masnom tkivu i na taj način imaju produženo (hronično) delovanje na organizam. Mehanizmi delovanja su kaže ona: akutna toksičnost koja uključuje štetne učinke koji se događaju unutar kraćeg vremena nakon uzimanja toksične doze neke materije.

Hrohnična toksičnost podrazumeva izloženost organizma manjim dozama toksičnih materija u dužem vremenskom periodu. Toksične promene u živom organizmu nastale hroničnom intoksikacijom mogu biti: genotoksičnost, karcinogenost, mutagenost, ali isto tako hepatotoksičnost, neurotoksičnost, nefrotoksičnost, već zavisno od toga na koji organ deluje određeni toksikant.

Genotoksičnost se definiše kao štetni učinak na genetski materijal, ne nužno povezani s mutagenošću, može biti izazvana oštećenjem DNA bez direktnog dokaza za mutacije. Mutacijsko delovanje ima uticaj na promenu genske strukture i naslednih svojstava živih organizama s dugotrajnim posledicama na potomstvo.

Mutagene supstance su hemikalije koje mogu da se nalaze u hrani i mogu uticati na genetičku strukturu i mogu imati uticaj posebno na razvoj deteta tokom trudnoće.

Teratogenost je karakteristična za malformacije na plodu (fetus). Teratogeni period dešava se u vrlo uskom razdoblju fetalnog razvoja. Kancerogenost je osobina supstanci koje mogu izazvati rak ili u kombinaciji s nekim drugim materijalima ili spoljinim uticajima mogu pospešiti njegovo nastajanje i razvoj. Najčešći kancenogeni u hrani su dioksini, nitriti, benzolni spojevi, teški metali, mikotoksini.

Ljudska hrana sadrži mnogo prirodnih mutagena i karcinogena. Oni deluju na taj način da stvaraju radikale kiseonika koji imaju važnu ulogu kao endogeni pokretači degenerativnog procesa kao što je oštećenje DNA i mutacije što može biti povezano sa rakom.

EPA (Environmental Protection Agency) radi na istraživanju određenih agrokultura i identifikaciji određenih hemikalija koje su prisutne na tim agrokulturama, koje verovatno utiču na nastanak karcinoma. Pronađeno je 107 različitih aktivnih pesticida koji uzrokuju nastanak karcinoma kod životinja ili čoveka, a od tih 107 pesticida 71 su još uvijek u upotrebi. Neki od aditiva koji se stavljaju u hranu su takođe jedni od uzročnika nastanka karcinoma, kao što su boje za hranu, nitrati, veštački zaslađivači.

 

       Teški metali u namirnicama

 

Teški metali u hrani se mogu naći u sastavu kontaminanta iz životne sredine. U toksične metale se ubrajaju metali koji nisu biogeni i deluju isključivo toksično kao što su: olovo, živa, kadmijum, arsen, talijum i uranijum.

Neki metali su neophodni za žive organizme (biogeni) kao što su: cink, gvožđe, molibden, mangan, kobalt i selen. Značajniji izvori zagađivanja teškim metalima su: saobraćajna sredstva, metalska industrija, rudnici, topionice metala, organska i mineralna đubriva i urbani otpad.

Teške metale biljke prvenstveno usvajaju preko korena iz zemljišnog rastvora, a manjim delom i preko nadzemnih organa iz atmosfere. Usvajanje i nakupljanje elemenata u biljkama zavisi od brojnih endogenih i enzogenih činilaca.

Olovo, ako se unese u organizam se deponuje u kostima i manjim delom u jetri, bubrezima i mekim tkivima. Trovanje olovom utiče na funkciju mozga i nervnog sistema, smanjuje stepen inteligencije, moć zapažanja i memorisanja. U većim koncentracijama može izazvati i trajna oštećenja mozga. Najteži oblici izazivaju smrt. Naročito su ugrožene trudnice (moguće oštećenje embrija) i deca.

Najčešći izvori olova su gasovi nastali sagorevnjem goriva iz automobila, slikarske boje, hrana, voda, glineni sudovi za kuvanje hrane, staklena ambalaža, konzerve, cigarete i drugi.

Olovo je vrlo otrovan metal, naročito opasan zbog svog kumulativnog efekta. Spojevi su mu takođe otrovni ako se unesu u organizam. Toksičnost olova je dokazana a pretpostavlja se i njegovo kancerogeno delovanje. Toksičan je već u malim količinama. Toksičnost se temelji u selektivnom i ireverzibilnom zadržavanju u nervnim ćelijama, te uticaju na razmenu jona natrijuma, kalijuma i kalcijuma. Trovanje olovom zove se saturnizam.

Istraživanja su pokazala da se olovo može naći u majčinom mleku, međutim često se može naći i kod dece koja su hranjena formulom i u toj situaciji u pitanju su kontaminirane konzerve dečije hrane ili prisustvo olova u vodi sa kojom se priprema hrana.

U vodi olovo može da potiče od olovnih cevi koje se koriste ili zbog visokog zagađenja životne sredine zbog blizine saobraćajnica ili neke industrijske zone kao što je blizina topionica olova.

Veći dio olova u majčinom mleku ne dolazi od olova unesenog u organizam zbog izlaganja majki za vrijeme dojenja. Umesto toga, dolazi od olova skladištenog u kostima majke. Jer olovo oponaša korisni mineral kalcijum, i čuva se godinama, zajedno s kalcijumom u kostima. Za vreme trudnoće i dojenja, telo žene izvlači kalcijum iz kostiju kako bi ga dopremila mlekom detetu jer je bitan za razvoj kostiju deteta.

Ekstrakcija kalcijuma iz kostiju je najveća tokom laktacije, a kao rezultat toga, olovo pohranjeno u kostima majke se mobiliše za jedno sa kalcijumom i ulazi u krvotok majke i u majčino mleko, tako da za vreme trudnoće i dojenja, postoji rizik od izloženost fetusa delovanju olova.

Studije su potvrdile da je osiguranje adekvatnog unosa kalcijuma ili uzimanje kalcijuma pre trudnoće, za vrijeme trudnoće i za vrijeme čitave laktacije korisno jer smanjuje nivo olova u krvi, a samim tim i u majčinom mleku žena koje doje.

 

       Prisustvo žive u hrani

 

Živa (Hg) u hranu dolazi najčešće upotrebom pesticida. U hrani se najčešće nalazi u vodi i ribama. Živa je toksična i kao elementarna i u svim svojim spojevima. Simptomi trovanja javljaju se u organima za varenje, a zatim u nervnom sistemu.

Ako živa dospe u vodenu sredinu, mikroorganizmi je prerađuju tako da nastaje metalo-organsko jedinjenje koje se rastvara u mastima.

Mnoge tragične događaje su izazvala baš organska jedinjenja žive na primer u Japanu, Gvatemali, Iraku, Pakistanu. Svi ti slučajevi su bili izazvani korišćenjem namirnica koje su bile zatrovane živom.

U Iraku je 1971-1972 umrlo preko 3000 ljudi zbog korištenja pšenice koja je u sebi sadržala fenil žive. Unošenje alkalnih jedinjenja žive u ljudski organizam pomoću krvotoka dolazi do moždanih ćelija i onemogućava mozgu doliv krvi, pri tom izazivajući poremećaje u nervnom sistemu.

Veće koncentracije žive u krvi snažno utiču i menjaju hormonsku produkciju odnosno funkciju posteljice, a teški metali prolaze i placentnu barijeru, tako da bez poteškoća mogu dospeti u krvotok fetusa.

Štetno delovanje žive se ogleda pre svega u štetnom uticaju na nervni sastav fetusa u razvoju, a veće koncentracije mogu dovesti do spontanih pobačaja i malformacija nerođenog deteta.

Živa je veoma otrovan metal bilo u obliku pare ili sitnih kapljica. Živa za ljudski organizam nema nikakvo korisno delovanje, te može biti štetna čak i u malim količinama. Trovanje živom zovemo merkurijalizam.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆEV PRIVID „EVROPSKIH INTEGRACIJA“ KROZ OBEĆANJA, ZASTRAŠIVANJE I MALE I VELIKE PREVARE …

15. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Više od tri godine predsednik Vlade Srbije i samozvani "Vođa", teroriše građane preko svih medija, tvrdeći da nikada nisu bolje živeli i da će im se nešto strašno dogoditi ako mu ne poveruju u to. Mada je reč o najsiromašnijoj zemlji evropskog kontinenta, ovaj tiranin čini sve da Srbiju dodatno rasturi i opljačka.

Da bi mu to uspelo, služi se svim oblicima prevara. Prevara je glavni instrument njegove vladavine. Nije prošao nijedan dan od kako je na vlasti, a da nekoga nije prevario, doveo u zabludu ili mu podmetnuo laž ili falsifikat. Masovne prevare koje svakodnevno sprovodi preko medija, već su mu se vratile kao bumerang i čeka ga "dan besa" ojađenih građana. Ali, pre nego što se popeo na vladarski tron, prevario je i sve one koji su mu dali novac da bi pobedio na izborima. Mnogi od njih jedva čekaju da uskoro padne sa vlasti pa da mu naplate svoja potraživanja.

 

                            Nikola Vlahović

ISKRENI VODIC SRPSKOG NARODA U BUDUCNOST-4

 

Početkom 2013. godine, čudeći se što predsednik Vlade Srbije ništa ne čini da odbrani sopstvenu zemlju od američkog nasilja i otimanja Kosova, Pavel Dorohin, deputat ruske Dume, rekao je da se Srbija nalazi na ozbiljnom raskršću:

"…Sa jedne strane kucate na zatvorena vrata Evropske unije, a sa druge, vrata Rusije su vam odavno širom otvorena! Samo od vas i vaše vlade zavisi da li želite da budete slabi sa slabom Evropom ili jaki sa jakom Rusijom. Nismo više u devedesetim godinama prošlog veka, kada Rusija zaista nije bila ni približno onome što je danas. Sada, imamo preko 500 milijardi dolara zlatnih i deviznih rezervi, držimo više od 40 odsto ukupnih prirodnih energenata na planeti…".

Zašto ove činjenice nisu bile od važnosti Vučiću i njegovoj vladi? Zašto su mu bile draže lažne investicije arapskih šeika i stalne ucene koje dolaze iz Evropske unije i Amerike?

Zapadne diplomatsko-obaveštajne službe odavno su prepoznale u njemu veliki izdajnički potencijal i profil teškog sociopate, čoveka koji može da u momentu pljune na sve ono što je do juče za njega bilo svetinja, spremnog da uzdigne sve ono protiv čega je bio.

Shvativši da je reč o nemoralnom, beskarakternom i šizoidnom čoveku, Zapad ga je prihvatio kao "prelazno rešenje", kao malog, prljavog diktatora, čija je politička prošlost ružna a budućnost još crnja.

Sve do nedavno, pokazao se kao vrlo korisna investicija kad je u pitanju rasturanje Srbije. U tuđe ime je priznao postojanje lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, prevarom je uveo i kosovsko-metohijske Srbe u albanske institucije.

Prevarama, zastrašivanjem i podmićivanjem, stvorio je medijsko jednoumlje, kakvo nije bilo ni u vreme jednopartijske države. Prevarama i pretnjama, uništio je najveće privredne potencijale u Srbiji, a sve za račun zapadnih kompanija kojima je odredio i povelike subvencije pod izgovorom "privlačenja investicija".

Masovnu pljačku građana proglasio je "ekonomskim reformama", likvidaciju srpske privrede nazvao je "istorijskim zaokretom ka savremenoj i efikasnoj ekonomiji", lažne investicije proglasio je "ulaganjima od istorijske važnosti", teror njegovih stranačkih batinaša koji traje po gradovima i u unutrašnjosti Srbije, proglasio je "izrazom narodne volje", a umesto borbe protiv pada nataliteta i izumiranja srpskog naroda, ponudio je naseljavanje imigranata iz islamskih zemalja u prazne kuće po srpskim selima.

Konačno, Zapad ga je odbacio, a Rusija ga nikada nije ni htela. Ostao je sam i spreman na sve, samo da preživi na vlasti.

Početkom ove godine, u Zaječaru, prevarom je krenuo i u kampanju za dalji opstanak njegove vlastiSlagao je ne trepnuvši, da će za godinu dana u Srbiji biti smanjena nezaposlenost, povećana industrijska proizvodnja i smanjen deficit, te da će rešavanje teške ekonomske krize i zapošljavanje novih ljudi biti sledeće pitanje na čijem rešavanju će se odgovorno i temeljno raditi…

Ali, odmah posle reda obećanja, krenuo je sa redom zastrašivanja: "…Moraćemo da se odreknemo mnogo toga, da preduzmemo najteže moguće mere, ali i da promenimo svest!".

Vučićeva omiljena prevara kojom sluđuje javnost, svedena je na samo jednu rečenicu: „Postali smo pouzdan partner svima, ali i od njih očekujemo da budu pouzdan partner Srbiji!".

Istina je gorka: Srbija nema partnera, ima samo onih koji eksploatišu njene resurse i koriste najjeftiniju, robovsku radnu snagu, kakve nema ni u jednoj drugoj državi Evrope, a možda i na planeti.

Ali, Vučić nastavlja onako kako je uvek i radio. Prevarom je došao do vlasti, prevarom je tu vlast održavao tri godine, a krajem ovog leta, prevarom je krenuo u još jednu predizbornu kampanju, mada mu je njegov američki gazda prilikom poslednjeg susreta skrenuo pažnju da to ne čini, nego da rekonstruiše vladu i čeka svoj neizbežni kraj.

Prevarom je, takođe, održavao privid "evropskih integracija" , mada se Srbija nije ni približila pregovorima. Prvom polovinom ove godine poslužio se značajem Vidovdana kod Srba pa je rekao da će Srbija 28. juna, "…posle ko zna koliko godina i vekova, imati pobednički Vidovdan", misleći na početak pregovora sa Evropskom unijom.

Ništa od toga se nije desilo ni tada niti će se desiti u budućnosti. Ali, zbirom takvih malih i velikih prevara , on već tri godine drži čitavu naciju u pokornosti i uverenju da nije sve tako crno kao što izgleda.

Kad mu na velikoj sceni ne ide, onda bi ponekad svratio do opštinskih odbora svoje stranke pa obećava: "…Ove godine ćemo slaviti jednu malu pobedu, ali pobedu koja će značiti mnoge nove pobede – više asvaltiranih ulica, više zaposlenih i bolju perspektivu za našu decu…".

Kad nestane nade, on nudi nadu-lažnu, naravno: "…Moramo da pokrenemo Srbiju, i da sarađujemo i sa onima koji su loše govorili o nama. Dovodićemo strane, ali i domaće investitore i hvalićemo se time što smo zaposlili 20, 30, 100 ljudi i što smo otvorili nova radna mesta!".

Konačno, kad oseti da mu niko ne veruje u to što priča, uhvati se za mikrofon i podilazi građanima pa kaže: "…Želim da se zahvalim na tome što nam verujeteMi bez vašeg poverenja ne vredimo ništa i bez vaše snage ne možemo ništa. Nama je jedino potreban dogovor sa narodom!".

 

       Lagao je na svakom koraku

 

Tri godine strašnih pljački i prevara Vučićeve vlasti, ostavile su dubokog traga na građanima Srbije. Kako u njihovoj duši tako i u njihovom džepu.

‚Konačno, svako je mogao da se uveri da nijedan od njegovih "projekata" nije bio istinit nego lažan, da su sve njegove velike najave "investicija" bile takođe jedna velika prevara ili, još gore, ogromna šteta po interese Srbije (kao što je slučaj sa "Beogradom na vodi").

Kolike su Vođine nebeske laži i dokle je spreman da ide sa njima, govori i činjenica da je u slučaju nemačkog automobilskog giganta Mercedesa", unapred znao da on u Srbiju neće uložiti nijedan evro.

Uprkos tome, svečano se fotografisao ispred deset „Ikarbusovih" autobusa koji od „Mercedesa" nemaju baš ništa! Vučićeva laž kako "Mercedes dolazi u Srbiju" odmah je demantovana iz Nemačke: "Mercedes" nikada i nije ni imao nameru da investira u Srbiju! Ali, varajući javnost, Vučić je uporno tvrdio da cela jugoistočna i istočna Evropa već stoje u redu i nestrpljivo čekaju „srpski Mercedes"!

Epilog je poznat. Ikarbusov falsifikat danas može jedino da posluži raspalom gradskom saobraćaju u Nišu, Beogradu i Novom Sadu.

Prevarom je Vučić sakrio i višestruko štetan ugovor sa "Fijatom" koji je potpisao Mlađan Dinkić, prevarom je pokušao da sakrije i kriminalne ugovore potpisane prilikom prodaje Železare Smederevo US Still.u (za koji Aleksandar Vlahović nikada nije odgovarao), na prevaru je u Vladu Srbije uveo nekoliko ključnih ljudi bivšeg režima, a prevarom se poslužio i u slučaju Bogoljuba Karića (zvanično ga njegova vlada traži, a nezvanično, preko Bogoljubovog brata i supruge, sarađuje sa njim).

Prevarom je pokušao da dovede kompanije arapskih šeika (pre svih, "Al Dahru"), da im pokloni naše najbolje poljoprivredno zemljište , da im omogući da koriste besplatno rečni tok Dunava kroz Srbiju prilikom transporta poljoprivrednih proizvoda, pa pokupuju sve postojeće poljoprivredne kombinate…

Hvaleći se time, rekao je: "…Zainteresovani su da ulažu pre svega u navodnjavanje zemljišta, da povećaju produkciju i prinose za tri, četiri možda i pet puta. Mi smo spremni da prihvatimo i njihovu tehnologiju, i njihovo znanje i njihove ljude i investicije! Modernizaciju Srbije više niko ne može da spreči!".

Ali, srećom, ni "Al Dahra" ni druge srodne kompanije nisu htele ni da čuju da ulažu u novu infrastrukturu, nego su tražili da država Srbije sve sama, o svom trošku pripremi za eksploataciju, a da onda oni dođu i primene svoje pustinjske "agro-tehničke mere". Prethodno je Vučić takođe prevario i Arape rekavši kako će "Srbija učiniti sve što je potrebno", samo da dođu i uberu letinu nekoliko puta godišnje!

 

       Prevareni traže objašnjenje

 

Varajući građane u svakom "projektu" i prilikom svake "investicije", vremenom je stekao naviku da laže određenim redom. Najpre počne da laže u vezi stvarnog broja kvadratnih metara objekta koji promoviše, i visine "ulaganja", pa tek onda u vezi broja zaposlenih i mogućeg profita.

Spisku njegovih nezaboravnih laži, svakako treba dodati i onu kad je rekao da će posle potpisivanja više ugovora sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, doći do ulaganja u veliku fabriku čipova koja će biti najveća investicija u Srbiji u poslednje tri decenije. Preciznije, rekao je tom prilikom i ovo: "…Biće to najveća investicija u Srbiji od 1980 godine u Srbiji i spasonosno rešenje za našu zemlju…".

Mada je za tri godine svaki put javno uhvaćen u laži, nastavio bahato da sprovodi svoj pljačkaški plan. Štete od njegovih prevara su dostigle više desetina milijardi evra i dolara, a neke od njih nemerljive su, jer je reč o uništavanju nacionalnih resursa koji nemaju cenu.

Da bi odvratio pažnju od kriminalnih ugovora koje je potpisivao i koje danas drži daleko od javnosti, pod ključem, svakodnevno smišlja zavere protiv samog sebe, držeći milione građana u nekoj vrsti vanrednog stanja.

Vučić kao na ubrzanoj traci proizvodi afere o navodnom ugrožavanju aktuelne vlasti čime se baca prašina u oči građanima.

U poslednje vreme, njegove prevare postale su do te mere providne, da ga i ona retka novinarska pitanja izbacuju iz ravnoteže, pa ispoljava bes i galami na svakoga ko se usudio i najmanji prizvuk kritike njegove vlasti.

Prošle godine, kad su prolećne poplave harale Srbijom, do javnosti su stigli dokazi o manipulaciji u izboru firme koja će biti zadužena za ispumpavanje vode u kopu "Tamnava-Zapadno polje". Vučić je odlučio da se posluži lažima i optuži sve druge oko njega da lažu! Doslovno je rekao: "…To su napisali obični lažovi koji su dobili pare od gospodina Devenporta i EU da govore nešto protiv Vlade Srbije!".

Devenport je povodom ovoga od njega zatražio hitno izjašnjenje. Patološki lažov nije ni trepnuo nego se obrušio na medije i "lošu interpetaciju" onoga što je stvarno rekao! Ubrzo, nakon što je još nekoliko puta brutalno prevaren, Devenport je počeo da zaobilazi Vučića. Danas ga je nemoguće videti u njegovoj blizini.

Kad je Vučićev dugogodišnji politički idol Vojislav Šešelj pušten iz Haga, ne znajući kako će se on ponašati posle zatvora i da li je spreman na osvetu zbog izdaje, odmah je njegov izlazak na slobodu proglasio "pokušajem SAD da destabilizuju Vladu Srbije". I ovu izjavu je, preko posrednika, morao da objašnjava tadašnjem američkom državnom podsekretaru Vilijamu Barnsu. I tom prilikom je napao "nepoznatog počinioca" da mu je tu izjavu podmetnuo.

Skoro dve godine, svakodnevno se koristio najbestidnijim lažima kako bi javnost uverio da će na milion i 750 hiljada kvadratnih metara savskog priobalja u Beogradu, nići čitav velegrad na vodi.

Uskoro je "produžio rok" za još jednu godinu, a onda krenuo u veleizdajničku akciju kakvu niko pre njega nije izveo: usvojen je Leks specialis, kojim su suspendovani zakoni Republike Srbije, samo da bi šeici iz Emirata dobili na poklon najatraktivnije gradsko građevinsko zemljište na Balkanu.

Potpisan je ugovor kakav nijedna država na svetu ne bi potpisala (detaljno o tome u ovom broju na stranama 10, 11 i 43), kojim je suspendovano i domaće zakonodavstvo i suverenitet zemlje.

 

       Vučićeve prevare sa vojnom industrijom

 

Početkom 2013. godine, Vučić je plan o velikim prevarama podigao "na najviši nivo". Naime, u vreme kad je još uvek bio prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane, u Abu Dabiju je sa šeikom Abdulahom bin Zajedom, ministrom spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata i bratom prestolonaslednika Muhameda bin Zajeda, potpisao više sporazuma, od kojih nijedan nije bio u interesu Srbije, a neki od njih su direktno upereni protiv nacionalne bezbednosti Srbije.

Tom prilikom, potpisani su Sporazum o međudržavnoj saradnji, Sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja, Sporazum o saradnji u oblasti odbrane i Ugovor o strateškom partnerstvu.

Posledice ove njegove "misije", vidljive su danas najviše na stanje u takozvanoj namenskoj industriji, odnosno, vojnim fabrikama naoružanja i opreme. Kako je slagao radnike u namenskoj proizvodnji i dokle ih je doveo, govore i sledeći primeri…

Naime, pritisak na te fabrike da postignu isporuke svih narudžbina, doveo je do čestih eksplozija i nesreća u kojima stradaju zaposleni. Poslednja takva, sa teškim posledicama, desila se u Lučanima, a pre toga u valjevskom "Krušiku" u maju ove godine.

Ali, bez obzira na usmrćene i ranjene, Vučićeva propaganda sve pripisuje "ljudskom faktoru", a sa druge strane njegova vlast sve čini da u namenskoj proizvodnji istera što više ljudi na ulicu.

Naime, Fabrike odbrambene industrije Srbije (OIS), koje su u državnom vlasništvu, nisu ovih dana dobile saglasnost Vlade da zaposle nove radnike, iako su im potrebni za održavanje kontinuiteta proizvodnje namenjene stranim tržištima.

Tako je fabrici Zastava oružje, odbijen je zahtev da zaposli 300 novih proizvodnih radnika, mašinskih inženjera, tehničara i zanatlija, koji nedostaju već duže od godinu dana, s obzirom na veliki pritisak koji trpi zbog nenormalno velikog broja izvoznih ugovora, koje je Vučić lično potpisao.

I pored toga što su vojne fabrike značajni izvoznici sa sopstvenim deviznim prihodom, Vođa ih tretira kao i druge "krave muzare", javna preduzeća iz kojih treba iscediti sa što manje ulaganja što više para.

Vučićevom ličnom odlukom, u novembru prošle godine, svim zaposlenima u fabrikama namenske proizvodnje (Zastava oružje, Krušik iz Valjeva, Sloboda iz Čačka, Prvi partizan iz Užica, „Milan Blagojević" iz Lučana i Prva iskra iz Bariča ) plate su smanjene za 10 odsto. Tako su na najgrublji način shvatili kako ih je Vučić bezočno prevario kad im je obećao "evropske plate", kad krene izvoz.

Treba podsetiti i da je državna kompanija Ujedinjenih Arapskih Emirata zadužena za razvoj naoružanja i vojne opreme, neposredno nakon Vučićevih "sporazuma", odmah je naručila srpske raketne sisteme "Alas"  , mada ih je tek trebalo proizvesti.

Reč je, inače, o supermodernom projektu naše vojne industrije, jer takozvana ubojna glava "Alasa" emituje sliku koja se prenosi do komandnog mesta, što omogućava izbor optimalne udarne tačke, pa i preusmeravanje na drugi cilj.

Vučić je slagao Arape da "mi to možemo da proizvedemo u velikim količinama i u rekordnom roku", a onda je počeo nezapamćen pritisak na našu vojnu industriju. Rezultati su takvi da ona danas stenje pod pritiskom posla, smanjenja broja zaposlenih i smanjenja plata.

Ali, ono najgore se već desilo: naše raketne sisteme "Alas", Emirati već odavno preprodaju raznim islamskim ekstrimistima i njihovim režimima, a spremni su da ih ustupe i budućoj vojsci albanskog Kosova, čim ona bude i zvanično osnovana! Uostalom, Vučić odlično zna da su neke od vodećih kompanija iz Emirata, veliki sponozor albanskog režima na Kosovu.

Još jedna grandiozna Vučićeva prevara, desila se prilikom njegovog obraćanju predsedniku Ruske federacije Vladimiru Putinu, kad je rekao da Srbija ima ruske avione tipa MIG 29 i da oni ne mogu da lete, jer nema akumulatora za njih! Iz Rusije je krajem avgusta 2014. godine, odmah stigao poklon, dva kompleta akumulatora za MIG-ove, koji je odobrio lično Vladimir Vladimirovič.

Ali, Vučić je i ovom prilikom varao, jer se godinu dana kasnije, krajem ovog proleća, u jednoj rutinskoj kontroli Ministarstva odbrane, da u jednom od vojnih skladišta u Pančevu leže čak 302 aktivne akumulatorske ćelije, proizvedene u valjevskom "Krušiku", kupljene za potrebe Vojske Srbije još u decembru mesecu 2009. godine!

Od tog broja bilo je moguće kompletirati čak 18 akumulatora (jedan se sastoji od 16 ćelija), što je bilo dovoljno da polete svi ispravni MIG-ovi srpskog vazduhoplovstva! Zbog svega ovoga, nebo nad Srbijom je mesecima bilo nebranjeno.

Ove jeseni, nekakva "Gašićeva komisija", utvrđuje ko je kriv za ovaj skandalozni propust. Svi putevi vode ka njegovom neposrednom gazdi. Ali, na njegova vrata niko neće zakucati.

 

     A 1. Vučićeve želje i obećanja u Vašingtonu

(Objavljueno na portalu Teleprompetr.rs)

Obećanja Aleksandra Vučića koja je izneo tokom poslednjeg sastanka sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom, koja su iz vrlo pouzdanih američkih izvora dospela na portal "Teleprompter", govor o Vučićevim prevarama, spremnosti na izdaju i obračun sa svima koji mu smetaju.

Razgovor je inače vođen u "četiri oka", a izvor iz Vašingtona ekskluzivno otkriva obećanja koja je Vučić ostavio u Beloj kući.

Prema njegovim rečima, Vučić je od američke administracije tražio pomoć u sklanjanju Tomislava Nikolića sa političke scene. Kako bi realizovao taj plan, Vučić je zatražio odobrenje za raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima, uključujući i predsedničke.

Vučić je Bajdenu predložio opciju da on bude predsednik Republike, a sadašnji ministar finansija Dušan Vujović da postane predsednik Vlade.

– Da bih mogao da ispunim obećanja, tražim od Vas podršku i pomoć za raspisivanje izbora u aprilu na svim nivoima, rekao je Vučić Bajdenu.

Zauzvrat, Vučić je, između ostalog, obećao da će uvesti sankcije Rusiji, napomenuvši da ga u tome koče Tomislav Nikolić i Ivica Dačić.

– Ni ja, niti bilo ko u mojoj porodici, nismo orijentisani ka istoku. Rusija vrši pritisak na mene preko Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Ukoliko bi mi pomogli da postanem predsednik Republike, a Vujović predsednik Vlade, ja bih imao prostora da se posvetim velikim državničkim poslovima u Srbiji u kojoj neće biti korupcije, pa makar morao da se obračunam i sa svojim najbližim prijateljima i rođacima, obećao je Vučić.

Vučić je rekao da će izaći u susret Evropskoj uniji i migrante naseliti u napuštena sela.

– Izaći ću u susret i Evropskoj uniji oko migranata. Mi imamo mogućnost da naselimo napuštena sela u Srbiji. Najveći pritisak na mene vrše Rusi preko Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Kada bih bio predsednik, verujem da bi mogao sve da očistim jer verujem u zapadne vrednosti, rekao je Vučić američkom potpredsedniku tokom sastanka.

Vučić se osvrnuo i na odličnu saradnju koju ima sa albanskim premijerom Edijem Ramom. Obećao je da Srbija neće kočiti članstvo Kosova u UNESCO.

– Odlično sarađujem sa Ramom. Pokušaj huligana i mafijaša da pokvare te odnose nije uspeo. Pozdravljam i pružam podršku Isi Mustafi (premijer Kosova prim. aut.) i Hašimu Tačiju oko formiranja Zajednice srpskih opština. Garantujem Vam da Srbija neće blokirati Kosovo da uđe u UNESCO. Dajem vam garancije i za mir u Federaciji Bosne i Hercegovine i jačanje federalne vlade, a ja ću Milorada Dodika staviti pod svoju kontrolu, citira izvor portala Teleprompter.rs iz Vašingtona koji je imao uvid u sadržaj razgovora između Vučića i Bajdena.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

<span>%d</span> bloggers like this: