Архива

Posts Tagged ‘hrvatska’

PREŠIROKE RUKE SRBIJE U DEŠAVANJIMA REŽIRANOG MASOVNOG TALASA MIGRACIJA

 

Imigranti iz afro-azijskih zemalja koje povezuje muslimanska vera, odbojnost prema hrišćanima ali i ogromna strast prema osvajanju Starog kontinenta, računaju na Srbiju kao na "sigurnu kuću".

Prikrivenim islamskim teroristima, Srbija je dobro došla za okupljanja i pripreme bombaških napada u velikm evropskim urbanim centrima. Srbijom samostalno vlada i njihov veliki zaštitnik, a tiranin srpski, Aleksandar Vučić. Vučić i njegovi vučići svakodnevno zarađuju na uvozu islamskog sveta u ovaj deo Evrope. I što oni više zarađuju, to je međunarodna izolacija Srbije sve žešća.

Vučić ima dugoročne planove. U Subotici je naredio gradnju "zimskog prihvatnog centra" za imigrante. Od Srbije je napravio mračnu komoru. Njemu, nakon svega što je učinio, sleduje gasna. U suprotnom, podaviće sve oko sebe. Što pljačkom i lažima, što masovnim prilivom imigranata.

 

                             Igor Milanović

SIROKE RUKE SRBIJE

 

Mada se naprednjačka propaganda svim silama trudi da prikrije koliko broj imigranata će do kraja ove godine krenuti na Srbiju, vesti iz UNHCR-a govore da je preko istočnog Mediterana već krenula masa od preko 340 hiljada budućih tražilaca azila!

Evropa je još početkom godine zatvorila svoje granice za imigrante.

Ali, zahvaljujući poludelom Vučiću, Srbija će, kako sve crne prognoze govore, uskoro postati najveće prihvatilište afro-azijskih doseljenika.

Prošle godine, na zasedanju šefova diplomatija EU i zemalja kandidata za članstvo u Uniji u Amsterdamu, evropski komesar za proširenje Johanes Han upozorio je Aleksandra Vučića da Srbija kao kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, ne sme postati "stovarište" za izbeglice koje odatle ne mogu da idu dalje. Ni to upozorenje nije pomoglo.

Tiranin u Srbiji ima svoje viđenje ovog problema, a sa druge strane, sve govori da je u obavezi prema vođama pojedinih islamskih zemalja (poput Emirata, Katara ili Saudijske Arabije, inače najbogatijih islamskih zemalja koje nisu niti će udomiti nijednog imigranta).

Preciznije, ove zemlje dozvoljavaju ulazak migrantima samo pod uslovom da oni već imaju članove porodice koji legalno borave u tim zemljama i da su u stanju da sami finansiraju svoj boravak. Sa druge strane, ove arapske države su veliki donatori sredstava za izgradnju prihvatnih centara u evropskim zemljama, čime dokazuju da je njihov plan da Stari kontinent preplave izbeglicama sa Bliskog Istoka.

Sve relevantne procene govore da će do kraja 2016. godine, oko 1,2 miliona imigranata iz afro-azijskih zemalja pokušati da pređe šengensku granicu, ali da u tome najveći broj njih neće uspeti. Politika prema imigrantima koju zagovara Aleksandar Vučić, podrazumeva da Srbiju stavi u službu ovog, očito dobro isplaniranog egzodusa, jer će makar polovina njih biti "zaglavljena" u Srbiji. To od njega u Evropi niko ne traži. Naprotiv, zahtevi su sasvim suprotne prirode!

Uprkos svemu tome, Vučić žarko želi da svima njima ponudi posao, smeštaj, državljanstvo i sve moguće beneficije, da bi se osećali "kao kod kuće". Poslednjih dve godine, upravo to je više puta izgovorio pred evropskim komesarima, nudeći i ono što od njega niko ne traži.

Njegova "islamska" strategija podrazumeva da promeni demografsku sliku u Srbiji, da imigrante islamske veroispovesti ovde zauvek udomi i tim činom "isplati" sva dugovanja koja ima prema šeicima-poveriocima, kojima je obećao "humanost na delu", čim se masa iz arapskih zemalja pojavi u Preševu.

U julu 2015. doneta je vladina uredba o stanovanovima za imigrante, a ove godine je izrađena strategija koja se bavi njihovim uključivanjem u socijalni život (zaposlenje, obuke, učenje jezika, školovanje…). Iz Vučićeve vlade čula se i ovakva rečenica: "…Mi plan imamo, ali ono što nemamo su zainteresovani ljudi da ih integrišemo u suštini". Jasnije rečeno, Vođi nedostaje imigranata! Malo ih je za njegove potrebe!

Istovremeno, Vučić se javno hvalio kako je pred političkom elitom Evropske unije stekao ugled, time što zbrinjava imigrante iz afro-azijskih zemalja. Vučić je ovakvom politikom prema imigrantima postao i ozbiljna pretnja po bezbednost Evrope.

Od prošle godine do danas, čak 24.000 njih je zatražilo azil u Srbiji. Nije poznato koliko njih je i dobilo azil, jer je to jedna od najvećih tajni Vučićevog režima. Ali, dok čekaju na azil, oni su tu, među nama! A dobijanje azila može da traje godinama, pogotovu kada ih Vođa štiti.

Poređenja radi, Hrvatska, koja je na graničnom prelazu Batina podigla zid visok dva metra kako bi zaustavila ovu nezapamćenu invaziju, dobila je obavezu od Evropske unije (prema "rasporedu" nemačke kancelarke Merkel), da udomi, zaposli, i dodeli državni stan za 1.800 imigranata, i to isključivo u urbanim delovima Zagreba, Splita, Zadra i Rijeke.

Upravo je kada je početkom jula nastajao ovaj članak, iz Italije u Hrvatsku stigla prva grupa ovih izbeglica, koja će biti smeštena u blizini Zagreba. Niko od njih nije želeo da zatraži azil u Hrvatskoj, već traži da nastavi putovanje na sever, u bogatije države.

Proverenom metodom masovne obmane, Vučićev ministar Aleksandar Vulin mesecima je beskrupulozno lagao da je u pitanju "samo privremeno rešenje", te da imigranti "uglavnom neće ostati u Srbiji". Da bi to dokazao on je pristupio "friziranju" podataka koje objavljuju državne institucije.

U trenutku kada je nastajao ovaj tekst, u Srbiji je zvanično bilo 538 imigranata u prihvatnim centrima, kako je izjavio nadležni ministar Aleksandar Vulin, odnosno njih 586, kako je iznela portparolka Kancelarije za izbeglice MUP-a Srbije.

Sa druge strane, postoji podatak Ministarstva unutrašnjih poslova, da je tokom izbegličke krize oko 579.000 izbeglica izrazilo želju da ostane u Srbiji, a da je u aprilu, kada je Evropska Unija zatvorila granice na takozvanoj "Balkanskoj ruti", u Srbiji ostalo zarobljeno 1.800 registrovanih izbeglica.

Krajem juna, u najavi zatvaranja privatnog prihvatnog centra u Beogradu, "Miksališta", rečeno je da se centar zatvara jer nema više sredstava da finansira svoj rad, budući da mu je dnevni priliv oko 500 imigranata.

Zvanična statistika želi da "vidi" samo imigrante koji se zvanično prijave za ostanak ili privremeni boravak u Srbiji. Podatak "Miksališta" govori da u Srbiju i dalje svakog meseca stigne oko 15.000 novih izbeglica, a potpuno je nepoznato gde se oni nalaze, jer zvanično niti su zatražili azil u Srbiji, niti su mogli da nastave putovanje. Najveći broj njih, sumnja se, ostaje u Srbiji, na crno, vrebajući priliku da ilegalno pređu granicu prema Mađarskoj ili Hrvatskoj i nastave putovanje za Nemačku, Švajcarsku ili Švedsku.

Mađarskom parlamentu je u diskusiji o pooštrenju zakona o deportaciji lažnih azilanata početkom ove godine predat jedan izveštaj po kome u Srbiju samo preko granice sa Bugarskom dnevno ulazi 300 ilegalnih migranata. Prema izveštaju austrijskog magazina "C. F. Wehrschütz" od sredine juna, nedeljno iz Srbije u Mađarsku ilegalno ulazi oko 900 migranata.

Samo u jednom divljem izbegličkom kampu na prelazu Horgoš, dopisnici austrijske televizije ORF su krajem juna izbrojali preko 300 ljudi. Očigledno je da u Srbiju i dalje dolazi više izbeglica nego što istu napušta.

Prostori oko beogradske železničke i autobuske stanice, kao i "Stara ciglana" u Subotici, puni su izbeglica iz Afrike i Azije, koji za zvaničnu statistiku ne postoje. Država ih namerno ignoriše i njihovo prisustvo pokušava da sakrije od javnosti, da se ne bi videlo kako se katastrofalno po Srbiju završila Vučićeva avanturistička politika "otvorenih vrata". Iz tog razloga ni državni mediji ne izveštavaju više o talasima migranata koji pristižu u Srbiju. Narod mora da bude zadržan u ubeđenju kako su afro-azijski imigranti napustili Srbiju.

Kako prihvatni centri nisu zatvori, imigranti iz njih slobodno izlaze i nastavljaju da lutaju Srbijom u nadi da će naići na neku mogućnost da nastave putovanje ka Evropskoj uniji. Koliko ih u ovom trenutku na taj način boravi u Srbiju niko ne zna, tačnije vlast ni ne želi to da sazna.

Uloga Srbije, koju je Vučićeva vlast prihvatila u dogovoru sa "arapskim prijateljima", jeste da posluži ne samo kao baza iz koje će imigranti lako da se prebacuju u EU, već i da im pruži mogućnost da se ovde neprimetno i nesmetano obuče za život u evropskim urbanim sredinama.

Posle bombaških napada u Briselu, nemački mediji su objavili delove izveštaja bezbednosnih službi zapadno-evropskih zemalja, po kojima su teroristi bili za okolinu neprimetni, jer su se odlično uklapali u evropski način života. Jedini preživeli od briselskih terorista, Salah Abdeslam, čak se prikrivao tako što je redovno posećivao gej barove u belgijskoj prestonici.

Pretpostavlja se da najveći deo obuke oni prolaze u Beogradu, gde ih državni organi u tome ne sprečavaju. Po potrebi oni u ovom gradu borave i više nedelja, dok savršeno ne uvežbaju manire Evropljana, od naručivanja pića u nekom lokalu, preko ponašanja u javnom prevozu, pa sve do prelaska ulice na pešačkom prelazu. Na kraju dobijaju vodiča koji ih ilegalno prebacuje u neku zemlju EU gde dobijaju boravišna dokumenta.

Stanje sa novim masovnim talasom imigracije iz islamskih zemalja izgleda tako da je moguće da će se Sirijcima, Iračanima, Avganistancima i Libijcima ove godine priključiti i Egipćani. Problem Egipta je u najavi, jer osim islamskog fašizma, u toj državi enormno raste i budžetski deficit, turizam je propao, i veliki socijalni potresi su već na vidiku. Treba napomenuti i to da Egipat, za razliku od Sirije koja ima oko 20 miliona stanovnika, ima čak 80 miliona građana od kojih bi barem polovina odmah krenula u iseljenje prema evropskom kontinentu!

Udvarajnući se Vučiću, njegov ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, potvrdio je početkom godine njegove mračne namere rekavši: "…Iako nismo država članica EU, spremni smo da učestvujemo čak i u sistemu kvota i da prihvatimo migrante, pod uslovom da su se opredelili da ostanu trajno u Srbiji". Ni manje ni više, nego da ostanu u Srbiji! Samo još da se Evropska unija složi sa tim! Pa i ako se ne složi, Vučić je već doneo takvu odluku!

Velike pare okreću se oko imigranata. Za velike pare napravljen je i takozvani „Zimski centar za izbeglice" u Subotici, umesto opcije da besplatno budu preuzeti ponuđeni objekti koje imigranti u tranzitu inače koriste cele godine. Vučić hoće da pokaže kako je gostoljubiv!

Izbeglice koje u Srbiju dolaze sa Bliskog Istoka nose sa sobom mape na kojima su ucrtani ne samo putevi kojima treba ići, već i okupljališta gde mogu da nađu vezu za dalje putovanje i ilegalan prelazak državne granice. Jedno od takvih mesta okupljanja je „Stara ciglana" u Subotici, koja pripada preduzeću „Bačka opeka". Na toj neobičnoj mapi nalazi se još desetak lokacija u Srbiji.

Suvlasnica preduzeća "Bačka opeka", Ljiljana Marković, krajem septembra 2015. godine, poslala je elektronsko pismo Komesarijatu za izbeglice pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, tačnije izvesnom Panjkoviću, u kome nadležne obaveštava ponovo o onome što im je ionako već poznato. Uz opisivanje svakodnevnih muka kroz koje prolaze stanovnici tog dela Subotice, tvrdi kako su izbeglice, u pokušaju da se ogreju, izazvali i manji požar u "Staroj ciglani".

U pomenutom dopisu gospođa Marković nudi i konkretnu pomoć. Ona i ostali vlasnici su spremni da prostor „Stare ciglane" veličine 10 hektara, sa više pomoćnih objekata i upravnom zgradom, potpuno besplatno stave na raspolaganje Komesarijatu kako bi tu mogle da se smeste izbeglice.

Predlog je podržalo „Udruženje izbeglih i prognanih lica" iz Subotice koje je obećalo pomoć u vidu dela opreme potrebne za Centar.

Nikakav odgovor nikada nije stigao, osim što je državni sekretar iz pomenutog ministarstva Nenad Ivanišević ustvrdio kako u Subotici nema više izbeglica, a ono malo što se zatekne u tom gradu biva prebačeno u sabirni centar u Šidu.

Gospođa Marković, koja redovno obilazi "Staru ciglanu" i demantuje ga u svom email.u: „…Svakodnevno je evidentirani priliv od 200 do 600 migranata i dan danas, a svakim danom se povećava. Naglašavam, svi nadležni organi su upoznati, obećanja koja su data i javno propraćena od strane osoba na funkcijama, pogotovo poslednjih dana, dovode nas u sumnju da smo zloupotrebljeni i ostavljeni na milost i nemilost u nemoći da sačuvamo sopstvenu imovinu. Na licu mesta uočavamo sve veći priliv. Recimo, u toku sutrašnjeg dana očekujemo dolazak, nekontrolisan, od 2.000 ljudi."

Ni Aleksandar Vulin, niti direktor Komesarijata za izbeglice Vladimir Cucić nisu prihvatili ponudu vlasnika „Stare ciglane" da se na toj lokaciji, na koju izbeglice godinama dolaze, besplatno uredi Prihvatni centar za imigrante. Zaposleni tvrde da Cucić predlog nije hteo ni da uzme u razmatranje. Stvar je jasna: ako Cucić i Vulin procene da tu nema para, onda nema ni posla!

Umesto onoga što je besplatno, narednjački režim više voli strane donacije. Preko humanitarne organizacije ASB , nemačka vlada je u oktobru 2015. uplatila 150.000 evra za izgradnju Centra u Subotici, lokalna samouprava dala je potrebno zemljište, a Komesarijat i mnoge domaće organizacije dale su još finansijske pomoći, pa se tako sakupilo oko 300.000 evra, što u robi, što u novcu, što u uslugama.

Na ulasku u Suboticu nikao je i privremeni objekat proglašen "Zimskim prihvatnim centrom".

Ko na jesen i zimu očekuje imigrante iz islamskih zemalja? Izgleda da Vučić ozbiljno računa na njih! Ukupna cena izgradnje ovog centra nije prešla više od 80.000 evra, tvrde građevinski stručnjaci. A, gde je ostatak para?

Zaradilo se i ovom otimačinom. Vulin i Cucić nisu hteli da prihvate ponudu gospođe Marković da besplatno na korišćenje dobiju „Staru ciglanu". Šta će im džabe, kad mogu da otmu iz donacije!

Vučić i njegovi vučići svakodnevno zarađuju na uvozu islamskog sveta u ovaj deo Evrope. I što oni više zarađuju, to je međunarodna izolacija Srbije sve žešća. Nije daleko dan kad će Vučić kleknuti pred najezdom imigranata i reći: "…Vaš sam kum, Selam alejkum!"

 

    A 1. Milijardu evra za "prihvat braće"

Da se u suštini ništa bitno nije promenilo od prošlog leta, kada je migrantska kriza bila na vrhuncu, pa do danas, vidi se iz upoređivanja brojki dobijenih iz prihvatnih centara. U junu i julu 2015. prihvatni centar u Preševu, koji je u to vreme bio centralno mesto prihvata i registracije izbehlica, dnevno je primao između 700 i 900 ljudi.

Beogradsko "Miksalište", koje nije ni zvanični prihvatni centar, a još manje centralni, do svog zatvaranja primao je svakog dana 500 novih korisnika.

U 2015. migranti su srpski budžet dnevno u proseku koštali 15.000 evra. Koliko oni danas koštaju, zvaničnici Srbije ne objavljuju, ali se upoređivanjem sa podacima iz srodnih oblasti, procenjuje da nas svaki migrant košta između 1.500 i 2.000 dinara dnevno.

Razlog za ovo glasno ćutanje nalazi se, između ostalog, i u činjenici da od najavljivane finansijske pomoći iz Evropske unije nismo dobili ni žute banke. Evropa je odrešila kesu kada je u pitanju Turska, koja je dobila daleko najveći deo kolača, kao i neke od zemalja same Unije, ali je Srbija potpuno bila zaboravljena uprkos svakodnevnim uveravanjima Aleksandra Vučića kako če nam EU pomoći.

Nekoliko miliona evra se slilo iz privatnih fondacija (deo tog novca, istine radi, potiče iz državnih budžeta), ali je sve to daleko ispod onoga šta je Srbija trošila i još uvek troši na zbrinjavanje migranata.

Posle skoro dve godine najveće migrantske krize u istoriji Evrope, možemo da izračunamo da nas je sumanuta politika Vučića da se svojim arapskim donatorima dodvori prihvatom njihove braće, koju ni oni sami ni žele, do sada koštala više od jedne milijarde evra.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ISPUNJAVANJE HRVATSKIH ZAHTEVA I NOVO PREKRAJANJE SRPSKO-HRVATSKE GRANICE

3. јула 2016. Коментари су искључени

 

Nijedna dosadašnja vlada u Srbiji nije u posleratnim pregovorima sa Hrvatskom dozvoljavala pokretanje pitanja granice na Dunavu. Zvaničan srpski stav je uvek bio da je to pitanje zauvek rešeno. Sve dok na političku scenu nije stupio Aleksandar Vučić sa svojom bolesnom ambicijom da po svaku cenu sve menja i to po mogućnosti na štetu Srbije.

Vučić je dao legitimitet hrvatskim teritorijalnim zahtevima prema Srbiji, izjavom da postoji spor i tamo gde ga, realno, nema. Za Vučića ne postoji čak ni evidentna kršenje ljudskih i manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, čiji je procenat u ukupnom stanovništvu sa 12,2 odsto u 1991. godini spao na samo 4,36 odsto po popisu iz 2011. godine. U ime kog okupatora ovaj ludak radi, pitaju se opravdano Srbi iz Srema, Bačke, Baranje, Podunavlja…

 

                    Igor Milanović

NAJBOLJI SUSEDI2

 

Predsednik Vlade u tehničkom mandatu i mandatar za sastav nove Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, zajedno sa predsednicom Hrvatske Kolindom Grabar Kitarović, potpisao je 20. juna ove 2016. godine „Deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja".

Političari i pravnici iz Hrvatske odmah su osporili pravo svoje predsednice da potpisuje ovakva dokumenta, posebno bez mandata Sabora ili Vlade. Vučiću u Srbiji niko ništa nije osporio, mada je on imao još manje prava da nešto potpisuje jer je na čelu tehničke vlade.

Istina, Deklaracija ima snagu običnog proglasa, ili kako se to u privredi zove, oblik „pisma o namerama", i nema obavezujući karakter, ali u ovom slučaju može da ima katastrofalan učinak po srpsku stranu.

Naime, u tački 2 pomenute Deklaracije navodi se: "…Dve države nemaju nikakvih teritorijalnih zahteva, a u slučaju da bilateralni pregovori u razumnom vremenu ne uspeju, obe države su spremne da svoj teritorijalni spor iznesu pred međunarodne pravosudne institucije".

Od početka raspada SFR Jugoslavije smatralo se da ne postoji nikakav granični spor između Srbije i Hrvatske. Postojala je želja hrvatske strane da korekcijom postojeće granične linije prisvoji još oko 11 hiljada hektara vojvođanske zemlje.

Želje su jedno, a stvarnost drugo, tako da niko nije poklanjao previše pažnje ovom hrvatskom stavu. Čak ni prethodni predsednik Srbije, Boris Tadić, prilikom nekoliko susreta sa svojim hrvatskim kolegom Ivom Josipovićem, kojom prilikom su potpisivane razne deklaracije o unapređenju međusobnih odnosa, nije išao toliko daleko da prihvati kako postoji bilo kakav pogranični spor.

Hrvatska stremljenja su do potpisivanja poslednje Deklaracije ostajala samo pusti san, da bi im stavljanjem svog potpisa Vučić dao legitimitet priznajući da postoji spor i tamo gde ga, realno, niti ima niti može da bude.

Ako bi se prihvatila hrvatska verzija međusobne granice, na hrvatsku stranu bi prešli delovi putne mreže Srbije (put Morović – Jamena), most preko Dunava kod Bačke Palanke, ali i deo industrijske zone Apatina i bolnice Principovac. Dunav bi na više mesta ulazio u Hrvatsku, pa zatim u Srbiju, pa opet u Hrvatsku…

S obzirom da je jasno da bi novo krojenje srpsko – hrvatske granice predstavljalo kompletni politički i privredni nonsens, nijedna dosadašnja vlada u Beogradu nije u pregovorima sa Zagrebom dozvoljavala pokretanje ovog pitanja. Sve dok na političku scenu nije stupio Aleksandar Vučić sa svojom bolesnom ambicijom da po svaku cenu sve menja i to po mogućnosti na štetu Srbije.

Čak ni Evropska Unija nije u dosadašnjim pristupnim pregovorima sa Srbijom insistirala na ovom pitanju, držeći se Mišljenja broj 3 Badinterove komisije. Zbog toga je potpuno nejasno zbog čega je Vučić uopšte pristao da se pitanje međusobne granice proglasi spornim i da se dogovori čak i mogućnost međunarodne arbitraže.

Ako ćemo da se pozivamo na dokumenta iz 19. veka, onda bi Srbija mogla i trebala da traži celu Baranju koja je bila deo Srpskog Vojvodstva, odnosno današnje Vojvodine. Ponovno pokretanje pitanja međusobnih granica otvara Pandorinu kutiju, a to se na Balkanu do sada uvek krvavo završavalo.

Za razliku od pitanja međusobne granice, koje interesuje Hrvatsku, pitanje položaja manjina, koje plaši Hrvatsku, Deklaracijom nije proglašeno spornim, niti je predviđena bila kakva međunarodna arbitraža.

Za Vučića i Grabar Kitarović ne postoji nikakvo kršenje ljudskih i manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, čiji je procenat u ukupnom stanovništvu sa 12,2 odsto u 1991. godini spao na samo 4,36 odsto po popisu iz 2011. godine. Istovremeno je i udeo Hrvata u stanovništvu Srbije opao, ali veoma malo. Po popisu iz 1991. godine Hrvati su činili 1,08 odsto stanovnika Republike Srbije, a 2011. godine 0,81 odsto.

Srbi su u Hrvatskoj pre otcepljenja bili konstitutivni narod, dok su danas samo obična nacionalna manjina. Hrvati su u Srbiji pre raspada SFR Jugoslavije bili po brojnosti jedva primetna nacionalna manjina, što su i danas.

Hrvatski jezik je u Srbiji službeni jezik u sredinama gde to zakon omogućava, dok se u Hrvatskoj javno lome dvojezične table u mestima gde treba da postoje po njihovom zakonu o zastupljenosti jezika nacionalnih manjina. Ne postoji u poslednjih 20 godna ni jedan poznati napad na Hrvate u Srbiji zasnovan na nacionalnoj mržnji, dok se u velikom broju mesta u Hrvatskoj vrši pritisak na preostale Srbe da se isele.

Kada je opština u Hrvatskoj Babina Greda (u kojoj po zadnjem popisu među skoro 5.000 stanovnika žive samo četiri osobe srpske nacionalnosti) dobila svoje registarske tablice, hrvatski mediji su danima upozoravali stanovnike da ne lupaju i pale automobile sa registracijom BG, jer ona ne mora nužno da znači Beograd, već je možda Babina Greda. To je slika i prilika u kakvom statusu žive preostali Srbi u Hrvatskoj.

O svemu ovome na sastanku Vučića i Grabar Kitarović nije bilo reči, niti Deklaracija sadrži predloge konkretnih mera kojima bi se omogućilo Srbima u Hrvatskoj da uživaju ista prava kao i sve nacionalne manjine u civilizovanom svetu.

Sa druge strane, Hrvatska vlada je više puta poslednjih meseci iznosila svoje zahteve Srbiji u kojima je tražila da hrvatska manjina u Srbiji dobije pravo na najmanje jedno singurno mesto u republičkoj i pokrajinskoj skupštini. Dok se Srbi u Hrvatskoj bore da prežive, Hrvati u Srbiji se bore da preko svojih manjinskih stranaka pojačaju prisustvo u srpskoj i vojvođanskoj skupštini.

Arbitražna komisija Mirovne konferencije o Jugoslaviji, poznata još kao Badinterova arbitražna komisija, bila je komisija koju je sastavio Savet ministara Evropske zajednice 27. avgusta 1991. godine da bi Mirovnoj konferenciji o Jugoslaviji snabdela pravnim savetima.

Robert Badinter je imenovan za predsednika petočlane komisije, koju su činili predsednici ustavnih sudova država u EZ. Arbitražna komisija je izrekla petnaest mišljenja o „velikim pravnim pitanjima" koja su pokrenula sukob u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.

Mišljenja Komisije nisu bila pravno obavezujuća, ali su pomogla Evropskoj zajednici da formuliše jedinstvenu politiku prema SFR Jugoslaviji i zemljama naslednicama.

Primenjujući princip uti possidetis („šta poseduješ, to poseduješ"), komisija je u svom Mišljenju broj 3 zaključila 11. januara 1992. da „granice između Hrvatske i Srbije, Bosne i Hercegovine i Srbije, i eventualnih drugih susednih nezavisnih država ne mogu da se menjaju, osim uz slobodno postignut dogovor" , kao i „osim ako nije drugačije dogovoreno, bivše granice postaju granice zaštićene međunarodnim pravom"

Primenjujući ovo mišljenje Evropska zajednica, a kasnije i Evropska Unija i, konačno, celokupna međunarodna zajednica prihvatile su da granica između Srbije i Hrvatske ide onako kako je to bilo u doba SFR Jugoslavije: sredinom reke Dunav u dužini od 138 kilometara, računajući od mađarske granice, a zatim kopnom u dužini od 114 kilometara. U trenutku kada se borila za međunarodno priznanje, Hrvatska je bez pogovora prihvatila ovakvo stanovište.

U međuvremenu je Republika Hrvatska postala i član NATO saveza i Evropske Unije i sa te pozicije danas smatra da ima mogućnosti da pokrene pitanje koje su svi smatrali rešenim za sva vremena. Hrvatsko stanovište je da i na Dunavu međusobna granica treba da bude povučena onako kako je to učinjeno južnije, na kopnu, gde je Srem podeljen na (istočni) Srem u sastavu AP Vojvodine i Srbije i Zapadni Srem u Hrvatskoj, odnosno da su merodavne katastarske knjige napravljene još u 19 veku, dok su te oblasti bile u sastavu Austro-Ugarske monarhije i nije se postavljalo pitanje njihovih međusobnih granica. Kome će koja oblast da pripadne zavisilo je od toga gde je sedište katastarske opštine na kojoj se one nalaze.

Za proteklih skoro 150 godina, od kako su određene katastarske granice, ove oblasti su stalno bile u istoj državi, sa izuzetkom poslednjih 25 godina, odnosno od kako je Hrvatska proglasila nezavisnost. Za to vreme su infrastrukturni objekti pravljeni na geografski logičnim mestima, jer nije bilo potrebe da se vodi računa o granicama.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

VREME UBRZANOG SVOĐENJA RAČUNA U KORIST STRANACA!?

 

Vrlo uticajni list Vol strit žurnal (Wall Street Journal), objavio je 8. maja prošle godine intervju novinara Lorensa Normana (Lorence Norman) sa Aleksandrom Vučićem. Premijer Srbije tada je poslao jasan signal da bi mogao da predloži promenu Ustava u okviru kojeg bi Kosovo bilo izbrisano kao srpska pokrajina, a takođe se ponudio i da pomogne Kosovu u njegovom pristupu Evropskoj Uniji.

Još vremena kada je postao, tada prvi potpredsednik Vlade Srbije, Vučić se hvalio zadacima koje je dobijao u Vašingtonu, u Londonu (MI 5 i MI 6), u Briselu, od Angele Merkel, od arapskh šeika, od izraelskog ambasadora u Beogradu. Došlo je vreme naplate, a od Vučićevih obećanja nema ništa, osim ogoljene diktature i lopovluka. Zato je doneta odluka da mora otići…

 

                         Igor Milanović

ISPUNJAVANJE OBECANJA3

 

Kako je u intervjuu odbacio primedbu da se Ustav menja samo zbog Kosova, Vučić je naglasio: „O svemu moramo da se dogovorimo sa našim partnerima iz EU". Vučić je obećao da će ustavne reforme biti završene do kraja 2017. godine, iako je svestan da ta tema nije naročito popularna među biračima.

Iako priznavanje Kosova nije formalni uslov za pristup EU, novinar Vol strit žurnala, Lorens Norman, ukazuje na to da će London, Berlin i Brisel insistirati na tome pre okončanja pregovora. Jedini problem Vučića, zaključuje Norman, jeste kako da to priznanje objasni svom narodu.

Osim što je obećao da će ne samo iz Ustava izbrisati Kosovo i pomoći mu da postane član EU, Vučić je svojim zapadnim mentorima i svom prijatelju Edi Rami, predsedniku vlade Albanije, obećao da će na svaki način podržati albanske aspiracije na teritorije okolnih država i stvaranje onoga što oni nazivaju "Prirodnom Albanijom" .

U tom kontekstu treba posmatrati ne samo izgradnju za Srbiju preskupog i potpuno nepotrebnog auto-puta Niš – Tirana  , već i istovremeno odustajanje od priključenja na autoput Skadar – Dubrovnik, čime se Crna Gora u ekonomskom smislu prepušta Hrvatskoj i Albaniji.

Ruski analitičari smatraju da je u ovom trenutku u Makedoniji na delu još jedna od "obojenih revolucija", čiji krajnji cilj nije dovođenje na vlast pro-zapadnih snaga, već formiranje "elastične" federacije, ako ne i konfederacije između slovenskog i albanskog dela Makedonije. Srbija sve to mirno posmatra iako se pomenuti plan završava okupacijom i podelom Makedonije od strane Bugarske i Albanije.

Aleksandar Vučić se očigledno obavezao pred stranim mentorima i svojim albanskim prijateljima da neće ni na koji način da se meša u dešavanja u Makedoniji i da, posebno, neće ometati komadanje našeg južnog suseda.

Podržavanjem plana "Prirodne Albanije" Vučić ne samo da je izdao srpske nacionalne interese, već je izdao i tradicionalne srpske saveznike, kao što su Grci, čije teritorije Albanci takođe svojataju. Osim toga, paralelno sa priznavanjem Kosova i tolerisanjem komadanja Makedonije, Vučićev režim će u tišini jugoistok Srbije predati albanskim separatistima.

Već sada taj deo suverene srpske teritorije uopšte nije pod kontrolom zvaničnih državnih organa. Čak se i školska nastava sprovodi po planovima i programima dobijenim iz Tirane, a policija Srbije ne sme ni da zađe u neka tamošnja albanska naselja.

Umesto da ponovo uspostavi vlast srpskih institucija na toj teritoriji, Vučić i njegovi ministri čine sve što je u njihovoj mnoći da pomognu ovom delu da se otcepi od Srbije.

Šarengradska Ada na Dunavu je jedna od srpskih teritorija koju svojata Republika Hrvatska. Od kako je Vučić na vlasti, na ovom ostrvu se, u dogovoru sa srpskim zvaničnim organima, povremeno kupaju turisti iz Hrvatske koje čuvaju hrvatski policajci, a tada se nad ostrvom vijori i hrvatska zastava.

Stanovnici okolnih srpskih naselja, kojima je tih dana zabranjen odlazak na Adu, o svemu su obaveštavali republičku vlast, ali je Vučić zabranio intervenciju koja bi povratila srpski suverenitet nad ovim rečnim ostrvom.

Ovom uslugom on plaća štetu koju je hrvatskim nacionalnim interesima po naređenju Zapada naneo u Bosni i Hercegovini, gde nije podržao sasvim legitiman zahtev hrvatske strane da i ona, po ugledu na Republiku Srpsku, dobije sopstveni entitet.

Konačno, Vučić je obećao i slabljenje i konačan nestanak Republike Srpske.

Jedno od Vučićevih obećanja Zapadu jeste i dozvola uvoza genetski modifikovane hrane, koju većina upravo tih zapadnih zemalja zabranjuje na sopstvenoj teritoriji čuvajući na taj način zdravlje sopstvenog stanovništva. Već sada su odobreni eksperimenti sa GMO semenom  na teritoriji Srbije, a postepeno se uvodi i dozvola uvoza gotovih proizvoda za maloprodaju.

Srbija postaje veliki eksperimentalni poligon, a Srbi zamorčići. Nikome još do kraja nisu poznati neželjeni efekti korišćenja GMO-a u ishrani stanovništva, a upravo to treba da se sazna posmatranjem nesrećnih Srba kojima se takva hrana prodaje.

Da bi ovdašnje stanovništvo bilo primorano da koristi te proizvode, plodno zemljište će biti bukvalno poklonjeno strancima i oni će tu uzgajati ili zdravu hranu za sopstvene potrebe, ili jeftinu genetski modifikovanu za prodaju izgladnelim Srbima.

Osim eksperimenata sa hranom, Vučić i njegovi saučesnici su se obavezali i na sprovođenje eksperimenata na polju medicinske zaštite. Uvoze se lekovi i preparati za lečenje čije dejstvo još nije do kraja ispitano i daju se ovdašnjem stanovništvu.

Srbija je uvela i obavezu vakcinisanja dece još nedovoljno ispitanim vakcinama Novartisa, čija je primena na Zapadu moguća jedino ako roditelj potpiše izjavu da je upoznat sa svim rizicima i da je na iste spreman. U suprotnom, roditelj može da odbije vakcinaciju svog deteta.

Konačno, Vučić se obavezao da u postupku bezumne privatizacije još u ovoj godini strancima preda i više od 400 izvora pitke vode sa kojima Srbija zvanično raspolaže (nezvanično ih ima deset puta više). Posle njegovog odlaska sa vlasti, ono malo Srba što to doživi, živeće u okupiranoj zemlji, hraniće se otpadom koji na Zapadu ne sme da se daje ni kućnim ljubimcima, koristiće lekove koji će ih pre ubijati, nego lečiti, i biće žedni pored sopstvene vode koja će se izvoziti.

Vučić je obećao Arapima da će im ustupiti Vojvodinu i njeno zemljište  za svoju proizvodnju žitarica i hrane. Nemcima je obećao ulazak njihovih firmi, otimanje zemlje, jevtinu radni snagu, smeštaj arapskih migranata u Srbiji.

Zašto se pokrovitelji odriču Vučića?

Mnoga obećanja nije ispunio. Posvetio se svojoj ličnoj vladavini, pljačkanju, stvaranju mafijaške države na Balkanu.

Navučen je na izbore, koji će mu doći glave. Za svaki slučaj Svetska banka je postavila Miroljuba Labusa za ekonomskog suprevizora, koji ima zadatak da proveri dosadašnje trošenje novca iz kreditnih linija. Vučić je u šoku. Svestan je da je otpisan.

U danima koji su pred nama, srpski diktator će početi da pravi kobne greške. Napašće političke stranke, novinare, medije, nevladine organizacije. Evidentno je da se njegovi ministri ne oglašavaju. Svi su spremili kofere, spremni za beg. Shvataju da je šizofreni vođa otpisan. Precrtan. Scenario rušenja je uhodan, funkcionalan je. Vučić je svima dozlogrdio, pa i Rusima, koji su strpljivi u poslovanju sa diktatorima.

Hoće li Vučić pobeći iz zemlje. NE. On će se ubiti, ili će biti uhapšen!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOME UOPŠTE TREBA EU: IDIOTSKA POTREBA PRIDRUŽIVANJA KROZ USTUPKE I SAMOODRICANJE NA ŠTETU SRBIJE I NJENIH GRAĐANA!!!

5. октобра 2015. 1 коментар

 

Tokom proteklih petnaest godina, Srbiji su razni kuferaši iz Brisela više puta obećavali brzi ulazak u Evropsku uniju, samo ako njeni državni organi uhvate i isporuče ratne zločince, ako priznaju albansku državu na Kosovu, ako uništi sopstvenu privredu, ako ostavi građane bez posla, bez nade i ako dušu preda đavolu. Kad je sve to konačno bilo obavljeno, odmah su na sto stavljeni novi uslovi. Surovoj sprdnji sa Srbijom, priključile su se i domaće kriminalno-političke elite, kojima odgovara da svoje svinjarije, pljačke i otimačine državne imovine, objašnjavaju "nuždom evropskih integracija".

 

                       Nikola Vlahović

DUGO PUTOVANJE U JEVROPU-2

 

Generalni sekretar Evropskog pokreta Nemačke, Bernd Hiteman (Huttemann) , pre nekoliko meseci, jasno je stavio do znanja predsedniku Vlade Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, da je nemoguće da se pregovori Srbije sa Evropskom unijom završe do 2018. godine i da je još manje moguće da Srbija postane njena punopravna članica 2020. godine, kako je to zamislio poludeli srpski premijer Vučić.

Pre dve nedelje, iz Brisela je nekoliko članova Evropskog parlamenta potvrdilo mogućnost da će Srbija, u slučaju da EU nekim čudom opstane, biti najbliža ulasku u ovu zajednicu tek 2028. godine!

Brzina kojom narod u Srbiji izumire govori da većina njih taj datum neće dočekati živa. Mnogi će se zauvek odmoriti od svakodnevnih ponižavanja, ispunjavanja uvek novih zahteva briselske birokratije i borbi za biološki opstanak.

Ko je imao hrabrosti da se osvrne i pogleda šta je Srbiji sve stavljeno kao prepreka na putu ka idiotskoj potrebi da se pridruži ovoj posrnuloj zajednici, mogao je da vidi samo krv, znoj i suze. A, rezultati nikakvi.

Samo odricanja i neverovatni ustupci, sve na štetu temeljnih državnih interesa i života budućih generacija. Kome uopšte treba Evropska unija u okolnostima kad se jedan po jedan deo njenog dosadašnjeg ustrojstva nepovratno ruši a njena perspektiva izgleda sve mračnije?

U Briselu, Berlinu, Parizu i gde god stoluju centri moći, Srbiju hvale samo kad pristaje na amputaciju sopstvene državne teritorije i kad priznaje postojanje lažne države Kosovo, koju je stvorila teroristička organizacija OVK, čiji su članovi danas presvučeni u odela diplomata, političara i pregovarača.

Kakva je onda ta unija evropskih naroda, koja zločince prihvata kao državnike i mirotvorce? Od kakvog su ljudskog otpada stvoreni i srpski tirani koji u ovo kolo guraju sopstveni narod, po cenu nestanka?

U Briselu Srbiju ističu kao primer samo onda kad se odriče sopstvene privrede, teritorije, pisma, jezika, kulture i svega što državu čini svojom i suverenom.

Najbolji primer za to je i prošlogodišnja izjava bivše visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton, pred kraj njenog mandata, kad je bez imalo srama rekla da Srbija može da bude primer ostalima u regionu, jer je pokazala "šta sve može da se uradi sa pravim vođstvom" (Aleksandrom Vučićem).

Ukratko, Eštonova reče da je ovaj diktator sa svojom vladom "pokazao hrabrosti, političku zrelosti i državnički pristup".

Prevedeno na srpski jezik, to znači da je ojadio sopstvenu državu i narod potpisujući takozvani Briselski sporazum kojim je Srbija i zvanično ostala bez dela svoje teritorije.

U domovini Ketrin Ešton, sve to što je Vučić uradio na štetu Srbije, zarad nekakvog nejasnog, dalekog i maglovitog ulaska u Evropsku uniju, naziva se veleizdajom. Takvi u Britaniji nikada ne stignu da obave posao do kraja, nego ih odgovarajuće službe odvedu u tamnicu bez suđenja. Ali, prema britanskim merilima, on je idealan za jednokratnu upotrebu. Dok obavi prljeve, veleizdajničke poslove. Nakon toga će ga maknuti.

Znatno ranije, pred kraj 2013. godine, tokom Vučićeve kampanje zastrašivanja kosovsko-metohijskih Srba, da će bojkotom izbora za albanski separatistički parlament učiniti "istorijsku grešku", više stranih ambasadora u Beogradu, preneli su ucenjivačku poruku iz Brisela Vladi Srbije, da će ovaj samodržac "uspeti da ostvari viziju da uđe u Evropsku uniju do 2020. godine", ako prizna lažnu državu Kosovo na svojoj teritoriji.

Vučiću nije trebalo dva puta govoriti. Ali, nakon dve godine, pregovori sa EU još nisu ni počeli! Stigli su novi zahtevi, da "Srbija i Kosovo počnu proces međusobnog priznavanja", pa će onda, možda, neko da razmisli o početku pregovora.

Ima u Evropskom parlamentu i kriminalnijih ideja: da Srbija jednostrano prizna albansku državu na Kosovu, pa da onda sačeka da ta nadri-država "sazri", pa da onda, jednog dalekog dana, zajedno otpočnu pregovore sa EU.

Treba se na ovom mestu setiti da su, posle dvoipogodišnjih pregovora, 29. aprila 2008. godine, tada aktuelni komesar za proširenje EU Oli Ren i ondašnji potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đelić, potpisali u Luksemburgu takozvani Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji (SSP)  između EU i Srbije.

Posle potpisivanja u Luksemburgu, EU je donela odluku da ne primenjuje Prelazni trgovinski sporazum (koji je bio potpisan uz SSP), ali je 16. oktobra Srbija samostalno odlučila da počne jednostranu primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU od 1. januara 2009. godine. Naravno, na štetu nacionalnih interesa Srbije.

Tim činom je devastirana kompletna srpska privreda, slomljena ekonomija i razbijen ekonomski i politički suverenitet. Za samo šest godina primene SSP, od Srbije više ništa nije ostalo osim primitivnog režima i njegovog divljačkog aparata.

A, kako su na Srbiju delovale faze "potapanja" državnih ingerencija i padanja u zamku takozvanih evrointegracija, govore zastrašujuće posledice koje svaki građanin na svojoj koži oseća.

Podsećanja radi, Savet Evropske unije je 30. novembra 2009. godine objavio dokument o viznoj liberalizaciji za zemlje zapadnog Balkana, a već 19. decembra stupio je na snagu bezvizni režim sa EU.

Srbija je i tu platila skupu cenu, jer je masa Roma sa Kosova i Metohije, noseći srpski pasoš u rukama, odmah krenula u pravcu EU, odakle su vraćeni po zakonu o readmisiji. 

Naravno, sve je palo na teret građana Srbije, jer je Tadićev, a kasnije i Vučićev režim opljačkao novac koji je EU odobrila za njihov smeštaj.

Ubrzo zatim, 22. decembra 2009. godine, Srbija je zvanično podnela zahtev za prijem u članstvo EU  . Od 1. januara 2010. godine započeo je drugi talas liberalizacije uvoza robe iz Evropske unije (što je konačno slomilo domaću proizvodnju i pretvorilo Srbiju u kontejner najgoreg evropskog smeća).

Samo šest meseci kasnije, 14. juna 2010. godine, EU je usvojila odluku o početku ratifikacije SSP između EU i Srbije, koji je 19. januara 2011. Evropski parlament ratifikovao u Strazburu. Pakao za Srbiju tek je počeo da se otvara…

Savet ministara spoljnih poslova zemalja članica EU doneo je 25. oktobra 2010. godine odluku da kandidaturu Srbije za članstvo u Uniji prosledi Evropskoj komisiji na razmatranje. I to je kriminalizovana Tadićeva družina iskoristila u propagandne svrhe, govoreći kako je reč o "istorisjkom uspehu".

Potom je, 28. februara 2012. godine, svih 27 ministara inostranih poslova EU, glasalo za predlog statusa kandidata, a rezultat je bio 26 glasova za i 1 glas protiv. Rumunija je glasala protiv, jer je želela da se zaključi položaj vlaške manjine. Kada je uklonjena i poslednja prepreka na putu ka odobravanju kandidature, Srbija je dobila status kandidata 1. marta te godine.

Ali, američka duga ruka u Evropi nije bila zadovoljna. Tražila je neku povoljnu ličnost među srpskim političarima koja bi pristala da bude dovoljno veliki izdajnik i pozabavi se priznavanjem albanskog Kosova.

Kad je i to obavljeno i kad je potpisan Briselski sporazum  , evropski kuferaši spremili su novi spisak zahteva. Na redu je još jedan uslov: promena Ustava Republike Srbije u kome bi pokrajina Kosovo i Metohija bila izbrisana kao integralni deo državne celine. To se, naravno, neće desiti. Biće to kraj kratkotrajne i divljačke vladavine Vučića i njegovih naprednjaka.

Cilj ovakvih provokacija je da Srbija nikada ne uđe u Evropsku uniju, sve dok ona bude postojala. Srećom, ističe joj vreme…To je prepoznala i Turska koja je decenijama stajala pred vratima EU, pa je na kraju shvatila da nikada neće biti članica ove zajednice.

Ministar za evropske integracije Turske, Volkan Bozkir, više puta je rekao kako ova zemlja nema nameru da čeka 50 godina na članstvo u Evropskoj uniji.

Naime, Turska je aplicirala za članstvo u Evropskoj uniji još davne 1987. godine, a pregovori o pristupanju su počeli 2005. godine. Danas je otvoreno 14, a blokirano 17 poglavlja!

Ova mrtva trka, bez nade da se ikada završi, isprovocirala je Bozkira da kaže i ovo: "…Naš početni cilj bio je postići ekonomski razvoj, ali to smo mi i sami postigli". Da bi postala članica, Turska mora uspešno zaključiti 35 pregovaračkih poglavlja, od kojih je jedna trećina trajno neprihvatljiva za njene nacionalne interese. I tu se završava svaka priča o ulasku u "obećani raj".

Ima i bližih primera. Hrvatska je ušla gladna u EU, ali će u njoj malo koji njen građanin preživeti. U tome se slažu svi ozbiljni analitičari, stručnjaci za takozvane evrointegracije. Bugari i Rumuni već godinama žive kao najgora evropska sirotinja.

Novi šef britanskih laburista, Džeremi Korbin (protivnik EU i NATO pakta i čovek koji je javno stao u odbranu Srbije 1999. godine, u vreme divljačkog bombardovanja), traži od Kamerunove vlade da hitno izađe iz Evropske unije. Na sceni je i rušenje takozvanog Šengenskog sporazuma.

Jasno je šta Srbija treba da nauči iz ovoga

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

„POSLOVNI DUH“ VLASTI SRBIJE OD NAMERE ZA DOKAPITALIZACIJU BANKE „TESLA“ DO NJENE PRODAJE

29. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Na spisku projekata koje Aleksandar Vučić uspešno uništava, visoko mesto zauzima i „Tesla štedna banka" u Zagrebu. Vlada nema nikakav plan za rešenje problema u kojima se našla prva posleratna srpska ekonomska institucija u Hrvatskoj. Zbog nesposobnosti i javašluka banka godišnje gubi na vrednosti oko milion evra i tone u propast.

Vučić kritikuje bivšu vlast što je vršila dokapitalizaciju „Tesla", a to i sam radi. Takođe, prigovara i na pokušajima da se banka proda, a i sam želi da se na takav način izvuče iz afere. Konačno, to je dokazao svojim držanjem kad je raspisan i konkurs za prodaju „Tesla" banke koji je bio otvoren do 14. avgusta, a objavljivanje konačne odluke najavljeno za 25. avgust. Ti datumi su prošli, a Vlada Srbije je to prećutala. Tako je napravljena velika šteta budžetu Srbije, kao i srpskim povratnicima u Hrvatskoj.

 

            Predrag Popović

LIKVIDACIJA TESLA BANKE

 

Banka „Tesla" osnovana je 2011. godine s namerom da se povoljnim kreditima i logističkom podrškom omogući održiv povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku. Inicijativu je pokrenulo Srpsko narodno veće, a „Tesla" je nastala dokapitalizacijom jedne hrvatske štedionice.

Vlada pokrajine Vojvodine je, preko republičkog Fonda za razvoj uložila 1,5 milion evra, a Vlada Srbije 1,7 miliona evra. Akcionari banke kasnije su postale i neke hrvatske firme i pojedinci. Početni kapital od oko 4,5 miliona evra nije bio dovoljan za uspešan rad, tako da je „Tesla" od starta poslovala s velikim gubicima.

Posle prve dokapitalizacije, koja je bila palijativno rešenje, Republika Srbija je imala 29,12, a AP Vojvodina 25,96 odsto udela u kapitalu banke.

Odgovornost za loše poslovanje, pored rukovodstva, trebalo je da snose i članovi Nadzornog odbora. Pored Milorada Pupovca, predsednika SNV, u NO nalazili su se Zoran Pavlović, koji je podneo ostavku, i Biljana Jovanović, koja je bila uhapšena tokom istrage srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal pod sumnjom da je, kao predsednica izvršnog i kreditnog odbora Razvojne banke Vojvodine, učestvovala u nezakonitom odobravanju 28 kredita i 16 bankarskih garancija preduzećima Dušana Borovice.

Pošto krediti nisu vraćeni, pokrajinskom budžetu je naneta šteta od oko 27 miliona evra.

Na udaru kritike našao se Bojan Pajtić, koji je optuživan da je fiktivnim kreditima isisavao novac iz osnivačkog kapitala „Tesla" banke i da je ulaganjem u taj posao oštetio Razvojni fond Vojvodine.

Srpska napredna stranka je zahtevala utvrđivanje odgovornosti Pajtića za trošenje budžetskog novca na dokapitalizaciju banke. Koliko je ta vrsta kritike besmislena pokazuje već činjenica da AP Vojvodina, po svom Statutu, nema ovlašćenja da investira u pravna lica u inostranstvu.

Takođe, dokapitalizaciju „Tesle" podržala je Vučićeva Vlada, o čemu svedoče dopisi tadašnjeg ministra finansija Lazara Krstića Hrvatskoj narodnoj banci o „kontinuiranom interesu Republike Srbije, kao većinskog vlasnika, za daljnji razvoj Tesla banke na hrvatskom tržištu, kao i stabilizaciju njene finansijske situacije".

Koliko je "sposoban", Vučić je pokazao serijom neverovatnih poteza. Prvo je Vlada Srbije 15. juna 2014. dala saglasnost da se „Tesla" banci odobri kredit Fonda za razvoj od 500.000 evra.

S tom dokapitalizacijom, Srbija je ulog digla na 2,2 miliona evra. Samo šest nedelja kasnije, 29. jula objavljen je javni poziv za prikupljanje ponuda za prodaju akcija „Tesla" banke. Da bi haos bio potpun, u razgovoru s Pupovcem, predsednikom Nadzornog odbora, Vučić je najavio gašenje banke.

Pupovac je srpskom premijeru prigovorio na razlici u odnosu prema Srbima u Hrvatskoj i Srbima na Kosovu. Vlada Srbije, umesto da investira neophodnih 10 ili 15 miliona evra, želi da ugasi ili proda jedinu srpsku ekonomsku instituciju u Hrvatskoj, sve pod izgovorom da banka pravi gubitke od milion evra godišnje.

Istovremeno, Srbija se na dnevnom nivou zadužuje za čak 8,5 miliona evra na srpske institucije na Kosovu i Metohiji dnevno se troši oko 650.000 evra, a na arapske migrante nešto više od 600.000 evra mesečno!

Da se ne pominje šteta koju budžetu Srbije prave državna preduzeća, poput „Srbijagasa", preko kojeg se finansiraju vladajuće partije. Pored toga, budžetom Srbije predviđena su sredstva za dokapitalizaciju „Srpske banke", „Dunav osiguranja" i „Poštanske štedionice".

U odnosu na sve te budžetske izdatke, investicija u „Tesla" banku, koja bi značajno pomogla Srbima u Hrvatskoj, predstavlja kap u moru. Međutim, bivšeg zagovornika Velike Srbije, Aleksandra Vučića, ne zanimaju ni ekonomski, ni politički interesi Srba koje je dugo i uspešno gurao u rat protiv Hrvata. Kao i tada, tako i danas u marketinške svrhe zloupotrebljava Srbe s one strane Dunava.

Pozitivnu ideju, u osnovi i ekonomski opravdanu, koristi za obračun s političkim protivnicima. Optužbama na račun bivšeg režima, kao i aktuelnog predsednika pokrajinske vlade, pokušava da prikrije vlastitu odgovornost za nastalu štetu.

Vučić kritikuje bivšu vlast što je vršila dokapitalizaciju „Tesla", a to i sam radi. Takođe, prigovara i na pokušajima da se banka proda, a i sam želi da se na takav način izvuče iz afere.

Prodaja banke nije uspela 2014. godine. Norveški „B2 Holding AS" dao je ponudu od po 8,73 evra po akciji. U pregovorima s ponuđačem predstavnik „Tesla" banke uspeo je da podigne cenu akcije na 13,2 evra, čime bi republički Fond za razvoj i AP Vojvodina dobile oko milion evra. Pregovori su propali, Srbija nije prodala svoje akcije i tako bar malo umanjila štetu.

Ni ovogodišnji pokušaj ne uliva optimizam. Konkurs za prodaju „Tesla" banke bio je otvoren do 14. avgusta, a objavljivanje konačne odluke je najavljeno za 25. avgust. Vreme je prošlo, ali nema konačnog stava srpske Vlade.

Banka ostvaruje gubitke, ali to ne znači da je propala. Većinski vlasnici odlučili su da prodaju akcije. Ako se to u dogledno vreme ne desi, možemo očekivati da će banka biti likvidirana.

Ideja o osnivanju banke je bila odlična, ali ni srpske ni hrvatske institucije nisu pronašle interes da banku dokapitalizuju, tako da je odlučeno da se potraži nekakav strateški partner. Investitoru je mnogo lakše da kupi postojeću banku koja nije u velikim dubiozama, što je slučaj s „Tesla" bankom, nego da traži licencu za osnivanje nove banke. Međutim, kad dobije novog vlasnika, ova banka će verovatno imati drugačiju funkciju – rekao je Zvonko Agičić, predsednik Uprave „Tesla" banke.

Prema nezvaničnim informacijama, interesovanje za kupovinu je pokazao jedan ruski fond. Međutim, otvoreno je pitanje da li će Hrvatska narodna banka, koja donosi konačnu odluku, odobriti ulazak na njihovo tržište investitora iz Rusije, kojoj je Hrvatska, kao članica Evropske unije, uvela ekonomske sankcije. Ukoliko taj posao ne bude zaključen, izvesno je gašenje „Tesla" banke.

Kako god bilo, već je napravljena ogromna šteta budžetu Srbije, kao i srpskim povratnicima u Hrvatskoj. Dobru i značajnu ideju upropastili su predstavnici aktuelne i bivše vlasti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEDIJSKI AGRESIVAC: ZAVOĐENJE REDA U DRŽAVI PREKO MEDIJSKOG SPEKTRA SRBIJE!!!

25. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Kraj svake tiranije, uvek je obeležen glasnim pevanjem u slavu vođe i njegovog režima. Srbija živi u epohi medijskog ludila u kome sa svih televizija, sa talasa svih radio stanica i sa stranica svih novina, govori samo jedan čovek, Aleksandar Vučić. Laže o svojim velikim pobedama, o tome kako je Srbija prebogata zemlja a njeni građani srećni i zadovoljni.

Na čelu tih medija nalaze se opasni klovnovi, dobro plaćeni i spremni u svakom momentu da ga opevaju kao velikog državnika, mada svi znaju da je u pitanju opasan bolesnik. O odlazećem diktatoru i njegovom odnosu prema novinarkama i novinarima piše Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde, dugogodišnji Vučićev blizak saradnik.

 

                  Predrag Popović

CVRSTA RUKA MEDIJSKOG SPEKTRA SRBIJE-1

 

Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu – da zavede diktaturu u Srbiji. Iako je zaražen tom ambicijom, Aleksandar Vučić u svojoj bolesti uživa, a pate svi normalni građani.

Vlast nije promenila Vučića, samo ga je raskrinkala. Ko god više veruje svojim očima nego njegovim lažima, posle tri i po godine naprednjačke torture, shvata da se na vrhu vladajuće piramide nalazi opaki faraon, koji je spreman da svoj tron brani na sve načine, naročito strahom i nasiljem.

Okupirao je političku scenu, državne institucije je pretvorio u centre za udomljavanje starleta nepismenih stranačkih kadrova, privredu je rasteretio od radnika, a mediji mu služe za hajke na nepodobne pojedince i lečenje vlastitih kompleksa.

Svih 28 sati svog radnog dana Vučić posvećuje isključivo odbrani kulta svoje bezličnosti. Bez reda u glavi, red u državi zavodi preko medija. Nesposoban da uradi bilo šta korisno za građane, na vlasti pokušava da se održi uz pomoć kolektivne hipnoze. Da bi to ostvario, morao je da se promoviše u nezvaničnog glavnog i neodgovornog urednika svih srpskih televizija i novina.

Još pre ulaska u politiku, Aleksandar Vučić se zaljubio u medije. Privukla ga je mogućnost da preko njih plasira političke i privatne intrige i spletke, preti i vređa protivnike, a da hvali sebe i sebi slične. Na njegovu žalost, ljubav nije uzvraćena.

 

         Ej, blago meni, kad me Voja ženi…

 

Otkad je ušao u politiku, Vučić zloupotrebljava i svoju porodicu. Pre nego što se oženio, kukao je zbog napada na njegovog batu Andreja, koji je u svakoj izbornoj kampanji izazivao incidente, tukao se i bio privođen i hapšen. E, kad ga je Šešelj naterao da se venča sa Ksenijom Janković, tada u poodmakloj trudnoći, Vučićeva patetika se razmahala.

U decembru 1998. javno je kukao kako, siromah, sa suprugom i maloletnim sinom živi kao podstanar u garsonjeri od 26 kvadrata. Dok je to izgovarao, sa suzama u očima, već tri meseca je u džepu nosio rešenje kojim mu je vlada Mirka Marjanovića poklonila stančić od sto četrdeset kvadrata u elitnom beogradskom naselju „Ju biznis centar".

Glavne maskote radikalskih i naprednjačkih kampanja bili su prestolonaslednik Danilo i princeza Milica. Ćerku je politizovao čak i izborom imena, koje joj je dao po Milici Rakić, devojčici koja je tokom bombardovanja ubijena u Batajnici, kako bi dokazao svoj velikosrpski zanos i otpor NATO zlikovcima.

Suprugu Kseniju, koja je bila voditelj na PINK-u nije promovisao u medijima. Dopuštao joj je da se oglašava samo kad mu je bilo potrebno da demantuje tekstove o njegovom švarelisanju s televizijskom voditeljkom Gordanom Juzbašić, i priče o tome kako ju je pretukao skoro do smrti. Nasilničko ponašanje Vučić je saradnicima i svedocima objašnjavao osvetom za „ono što je uradila".

Šta mu je Ksenija „uradila" znali su svi u njegovom okruženju. Kad sam prihvatio poziv da uređujem „Pravdu", neki od Vučićevih saradnika su stekli uverenje da sam „njihov", pa su mi otkrivali detalje te, najsramnije, njegove tajne. U širenju prljavog veša najangažovanije su bile Jadranka Joksimović, Ana Stefanović, supruga dr Nebojše, i direktor Đorđe Minkov.

Dijalozi i dijagnoza

U opisu mog radnog mesta bila je i obaveza da početkom svakog meseca napravim predlog plata svih članova redakcije. Sa tim spiskom, jedno jutro mi je u kancelariju došao direktor Minkov i, sav skrušen, zapitao zašto na njemu nema Nevene Janković.

– Ko je to? – pitao sam.

Opisao mi je devojku koja liči na dečka, malo je čudna, ali ponaša se korektno, pristojna je i lepo vaspitana.

– Kako ne znaš? Ona je Vučićeva svastika… – rekao je.

Pošto nije predala radnu listu, što znači da ništa nije radila, odbio sam da joj odredim platu. Isto veče, na sastanku na koji me pozvao sasvim drugim povodom, Vučić me je, skrušen kao Minkov, zamolio da mu „ne pravim problem sa Nevenom".

Molim te, trpi je. Iz svog džepa ću dati pare za njenu platu, neka radi šta hoće, a tebi bi bilo najbolje da i ne dolazi u redakciju. Od nje nećeš imati nikakve koristi, može samo da nanosi štetu – rekao je gazda Vučić.

Obojica, i Minkov i Vučić, bili su u pravu. Nevena se ponašala korektno, ali širila je najpodlije tračeve, neprestano se pozivajući na Vučića. To sam shvatio kao izraz genetike, pošto je i Ksenija takva. U lice se smeška, a pri tom smišlja i pakuje najpodlije gadosti.

Jadranka Joksimović je često znala da bane u redakciju. Cvrkutava i koketna, puna ambicije da sa facom pedesetogodišnjakinje glumi nestašnu tinejdžerku, uvek bi mi ulepšala dan. Tako enegrična, jednom je još s vrata oplela po Neveni:

– Kako trpiš ovu Vučićevu pastorku? Odvratna je…

Iako prvo nije verovala da nisam upućen u afere porodice Vučić, gorljivo je izogovarala Kseniju i Nevenu. Po njenim tvrdnjama, Ksenija je 1984, kao maloletnica, rodila vanbračnu ćerku.

Da ne bi iritirala malograđansku sredinu, Nevenu je predstavljala kao sestru. Aleksandar je za to saznao mnogo posle venčanja s Ksenijom, kad su već dobili sina Danila. Zbog toga mrzi Kseniju, zlostavlja je i vređa.

Bez obzira na sve te detalje, priču sam shvatio kao običan trač. Znao sam da Joksimovićka mrzi Vučića jer nije pomogao njenom bratu Predragu da izbegne odsluženje zatvorske kazne zbog nekakvog razbojništva, pa nisam hteo da joj verujem, niti me, u krajnjoj liniji, sve to zanimalo.

Istu verziju, s mnogo više gorčine, ispričala mi je Ljiljana Đurđevac, tada uticajna novosadska radikalka, a kasnije naprednjakuša. Ljuta na Vučića jer nije podržao njenog miljenika, ako može tako da se kvalifikuje, vladiku Porfirija u finansijskom skandalu u Radio-difuznoj agenciji.

Na te priče nadovezala se Ana Stefanović, koju je, krajem 2009, Vučić postavio za direktora „Pravde", umesto Minkova. Lepa i kabasta, a odlično informisana, Ana je često svraćala u moju kancelariju na čašicu pića i tračeva.

– Oho, bila ti je u poseti Vučićeva tašta? – rekla je jednom prilikom, sa pakosnim osmehom.

Videla je da je tog dana u redakciju svratila starija koleginica, nekada zvezda „Politikinih" izdanja, koja se proslavila biografijama komandanata Vojske Republike Srpske. Ana Stefanović, logično, o radu te novinarke nije znala ništa, ali bila je dobro upućena u pikanterije koje su povezale nju i Vučića.

Njen sin je Kseniji napravio dete, Nevenu. Nije hteo da se oženi, pa je pobegao u inostranstvo. Priča se da se u Parizu venčao s nekom crnkinjom s kojom ima dvoje dece. Imao je sreće, spasao se Ksenije…ispričala mi je supruga aktuelnog ministra policije s plagiranim doktoratom.

Lep sinopsis za holivudsku romansu s elementima misterije i horora. Pošto sam imao, a i dalje imam, previše svojih problema, nisam se bavio Vučićevim. Ne, dok mi on opet nije digao pritisak s pričom o Neveninim novinarskim egzibicijama.

– Zašto nije potpisan intervju s Gocom? – bilo je prvo što me pitao u jednom ponoćnom pozivu.

– O čemu pričaš? Ko je Goca?

Nevena je napravila intervju s Gocom Tržan, objavljen je na srednjim stranama. Zašto nije potpisan? – proširio je pitanje. Čuo sam kako ga Ksenija brifuje, zahtevajući da insistira na mom objašnjenju. I dobio je adekvatno objašnjenje:

– Boli me…za Gocu i za Nevenu. A i za Kseniju. Čujem šta dobacuje, pa joj reci neka Nevenu ponekad pošalje na posao. Posle šest meseci prvi put je nešto napisala, a sad pravi problem što nije potpisana…

Mogao sam da mu psujem mamu Angelinu, Vučić bi svejedno ponavljao da nije u redu što mu svastika/pastorka nije potpisana.

Pola sata kasnije, opet je nazvao.

– Vidiš li s kakvim ludacima imam posla? Izvini, bilo mi je lakše da tebe iznerviram, nego da trpim njih dve – rekao je i otvorio dušu, odnosno ono što mu je ostalo od nje.

– Znam sve, znam kakva je Nevena. Obaveštavaju me šta priča po redakciji. Što je još gore, dođe ovde, pa truje Kseniju. Ne mogu da ih podnesem. Ksenija je napravila budalu od mene. Lagala mi je da joj je Nevena sestra, a ne ćerka. Kao idiot, poslednji sam saznao da je Ksenija imala dete pre nego što smo se venčalinaricao je Vučić nad zlom sudbom.

No, te teme on smatra zabranjenim. Ne mari za porodice Ćuruvije, Aleksandre Juras, kao ni za urednike i novinare Magazina Tabloid i svih ostalih žrtava njegovih političkih i drugih zločina. Oni nisu bitni, neka stradaju. A, stradaće ako pomenu da je sin Danilo leto proveo na jahti odbeglog kriminalca Bogoljuba Karića i da noći provodi bančeći po splavovima i noćnim klubovima.

 

          Silovatelj medija, rođen u tuđoj krvi

 

Vučićev moralni kompas uvek pokazuje u pravcu njega. Veličanstvenog i nedodirljivog. I svemoćnog.

Muku mu prave tekstovi u kojima mu se pominje porodica. Za one u kojima se problematizuju prevare poput „Beograda na vodi", Etihada, nameštenog tendera za „Tamnavu", priznanja nezavisnog albanskog Kosova, pljačke penzionera i otpuštanja radnika, za njih ne brine.

Te teme će lako amortizovati manipulacijama preko podobnih medija. Sa druge strane, sve normalne građane ne zanima ko je pravi Vučićev otac, zašto se tajno razveo i još tajnije venčao, s koliko novinarski se švalerisao, ko su mu i kakva deca.

Neuporedivo su ozbiljnije posledice koje će Vučićeva tiranija ostaviti na Srbiji.

Zato urla na „bandu reketaša". Na taj ton i rečnik je navikao u krugu svoje porodice i najbližih saradnika. Što se mene tiče, ne samo reket, nego od njega ne bih uzeo ni lek. Niti bih mu ga dao. Neka preti, tuži i hapsi.

Njegovo nasilje neće iznenaditi nikoga ko se seća Slavka Ćuruvije, iza koga je ostao krvavi trag koji vuče pravo prema Aleksandru Vučiću. Tačno je primetio jedan opozicionar – Vučić je rođen u krvi. Da, u tuđoj krvi.

Ne mogu da me slome moralno i fizički, ako hoće da me uklone moraće da me ubiju – rekao je Slavko Ćuruvija nekoliko dana pre nego što je tadašnji režim, u kome je Vučić bio ministar protiv informisanja, realizovao tu ideju.

Svako ko drži do dostojanstva, istine i pravde danas mora da citira tu Ćuruvijinu izjavu. Pa, neka Vučić opet radi što misli da mora. Uostalom, i Hitler je 1942. bio mnogo jak, ali svi su, pa i on, znali da će na kraju izgubiti rat.

Iako je uveren da je jači od zdravog razuma, i Vučićeva diktatura ima kraj.

Mediji, bar onaj ispravniji deo, prikazivali su ga onakvim kakav jeste – sablasno smešan, kvaran, podao i primitivan. Na televiziji je izgledao komično, kao zli klovn koji sebe neosnovano smatra ozbiljnim igračem, a novine su štancovale tekstove u kojima su ga podsećale da će kad-tad odgovarati zbog huškanja na ratove i dobrovoljnog davanja tuđe krvi.

Ljut zbog odbijanja, Vučić je odgovorio u skladu sa svojim karakteromsilovao je medije. Svaki put kad su se stekle okolnosti. Radio je to javno, pred više miliona svedoka, uživajući u sadističkim perverzijama.

Prvi put kad je došao na vlast, u crno-crvenoj koaliciji 1998. godine, kao ministar protiv informisanja naišao je na kakav-takav otpor tzv. nezavisnih novinara. Slobodu javne reči ugasio je anticivilizacijskim zakonom, koji mu je omogućio da zabranjuje rad, montira sudske postupke, pleni redakcijsku i privatnu imovinu, kreira atmosferu linča i progoni defetiste koji su sumnjali u uspeh njegovih ratnih avantura. Pojedini učesnici tog sukoba mišljenja, poput Slavka Ćuruvije, završili su na Novom groblju.

Sa istom strašću, još moćniji i agresivniji, Vučić danas neprikosnoveno vlada medijima. Umesto političkih i ekonomskih programa za izlaz iz krize, narodu nudi rijaliti-programe na svim svojim televizijama.

Vlasnici privatnih televizija s nacionalnom frekvencijom bespogovorno ispunjavaju želje diktatoru.

Kako i ne bi, kad su ucenjeni. Željko Mitrović javno priznaje da i ne spava zbog Vučića. Ne sme da rizikuje. Šta ako se, dok on drema, Vučić seti pokojne Andree Bojanić i njenog ubice Aleksandra prestolonaslednika Mitrovića?

Kakav je, premijer bi mogao da svoje sluge iz pravosuđa uputi da sprovedu istragu koja bi utvrdila ko je zaista odgovoran za tragični saobraćajni udes, kako su i zašto svedoci menjali iskaze, šta se dešavalo na VMA, pre nego što je princ pristao da, u društvu oca i advokata, ode u policiju, koja je vlasniku Pinka dala snimke bezbednosnih kamera s mesta nesreće, da on i njegova svita samo izvrše uviđaj i uvere se da je pokojna devojčica sama izazvala nesreću.

 

         Groktanje preko "Informera"

 

Željko Mitrović je svakakav, samo nije naivan. Posle te dve tragedije, čiji tragovi vuku ka njemu, shvatio je da je đavo odneo šalu i poslao mu Vučića. Za dvadeset godina turbulentnih odnosa, u kojima su se preplitali periodi saradnje i sukoba, Mitrović je imao mnogo prilika da se uveri da je Vučić najopasniji agresivac koji je zaseo na vlast.

Predrag Ranković Peconi, vlasnik televizije Hepi i još desetak firmi, nema teret privatnih skandala, ali Vučić može, hoće i želi da ga ucenjuje pritiskom na biznis.

Peconi svakog meseca plaća četiri miliona evra kreditne rate. Dovoljno je da sa jednom ratom zakasni, pa da mu se poslovni sistem raspadne kao kula od karata – pretio je Vučić.

S obzirom da Peconi važi za starog i izdašnog finansijera Socijalističke partije Srbije, logična je i njegova zebnja da će se, pre ili kasnije, naći na udaru svemoćnog vladara.

U nešto lagodnijoj poziciji nalaze se TV Prva i B92. Vlasnici kiparske kompanije „Astonko holdings limited", koji su preko svoje istoimene beogradske ćerke-firme kupili te dve televizije, ponašaju se kao i drugi stranci koji ulaze u srpske medije.

Uređivačku politiku su prilagodili interesima režima, stoje na usluzi vladaru i kad god on poželi ustupaju mu prostor i sve ostalo. U najlagodnijoj poziciji nalaze se Vučićevi štampani bilteni „Kurir" i „Informer".

Medije su poslednjih dve decenije osnivali razni politikanti, kontroverzni biznismeni, pa i mafijaški bosovi. Izdavačka preduzeća su korišćena za pranje para, utaju poreza i slična krivična dela. ‚‚Na udaru najtežih optužbi našli su se mnogi izdavači, ali samo je

Radisav Raja Rodić priznao da je kriminalac. Uhapšen je u septembru 2009, a mesec dana kasnije podignuta je optužnica koja ga je teretila da je, u saradnji s još troje osumnjičenih, oštetio više banaka, poslovnih partnera i budžet Srbije za oko 10 miliona evra.

‚‚Posle godinu dana, vlasnik „Kurira" se nagodio, osuđen je na dve godine zatvora i šest godina zabrane rada u medijima. Firmu je samo preneo na ime sina Aleksandra i nastavio po starom. U vreme dok je trajao sudar zakona s klanom Rodić, Rajin sin Aleksandar se skrivao u Jajincima, u kući velikog Ace, današnjeg diktatora.

‚‚Iako je njihova emotivno-kriminalna veza na neko vreme bila uzdrmana, pošto su Rodići podvili rep pred Draganom Đilasom, sve je došlo na svoje kad je SNS preuzeo vlast.

Aca Rodić je diktatoru ustupio na raspolaganje svoj „Kurir", preko koga su vođene kompromitujuće kampanje protiv svih režimskih protivnika. Ipak, „Kurir" i klan Rodić ne mogu da se porede sa „Informerom" i Draganom J. Vučićevićem. Ono što je Vučić u politici, to je Vučićević u novinarstvu. Obojica su dokazani lažovi i prevaranti, štetočine s istom vrstom patologije.

Vučićević se zalepio za Vučića kao guma za otčepljivanje wc-šolje. Sada je guma prljava, ali to njima ne smeta. Naprotiv, miris koji proizvode stvara im utisak beskrajne moći. To je i logično, pošto sarađuju s istim kriminalcima i na isti način se obračunavaju s nepodobnim pojedincima.

Vučić je na primeru svog moralnog dvojnika Vučićevića dokazao da štampa nije tigar, nego svinja od papira. I to dobro dresirana. Sve što Vučić misli, Vučićević grokće i, valjajući se u naprednjačkom glibu, baca blato na svakoga ko zasmeta. „Informer" nisu novine, nego dnevna dijagnoza mentalnog stanja diktatora.

Kako izgleda Vučićev obračun s onima koji misle drugačije, najbolje ilustruje primer Slavka Ćuruvije. Čim je „Dnevni telegraf" počeo da objavljuje informacije o skandalima radikalske vlasti u Zemunu, 1997. godine, Ćuruvija je targetovan za odstrel. Napad je, naravno, predvodio Vučić.

Uslovljen vlastitim karakterom, tadašnji generalni sekretar SRS-a nije mogao da se zadrži samo na novinskom prepucavanju. U svim nastupima, u medijima i sa skupštinske govornice, Vučić je rafalnim uvredama gađao Ćuruviju, ali to mu se činilo nedovoljnim, pa je sukob spustio na najprljaviji nivo, gde se osećao kao svoj na svome.

U januaru 1998. godine, Vučić je štampao pornografski pamflet protiv Ćuruvije. Uz desetak eksplicitnih fotografija seksa nekog muškarca sa televizijskom voditeljkom Aleksandrom Juras, objavljeno je pismo Petra Panića, tadašnjeg šefa radikalskog obezbeđenja, a današnjeg Vučićevog kuma, člana Glavnog odbora SNS-a, dvostrukog ubice i svemoćnog specijalnog savetnika u Bezbednosno-informativnoj agenciji. U novijoj istoriji Srbije nikada ništa prljavije od toga nije objavljeno.

Ni to nije zadovoljilo Vučićevu patologiju. Korak dalje otišao je 16. februara 1998. u intervjuu magazinu „Argument".

– Jedna lažljiva, prljava novina, „Dnevni telegraf" objavila je neistinite tekstove o meni. Slavku Ćuruviji to nikada neću zaboraviti i platiće mi kad-tad. To je objavio kad mi se rodio sin i Ćuruvija će to platiti. Ja sam čovek koji ne zaboravlja ni dobro, ni zlo. To je moja lična stvar. Skupo će to platiti Ćuruvija, ja ću mu to vratiti… – režao je Vučić.

Preteće obećanje je ispunio nekoliko meseci kasnije, kad je stao na čelo hajkaša na Ćuruviju i „Dnevni telegraf".

Presudu je, izgleda, izvršio neko drugi. Ćuruvija je 11. aprila 1999. izrešetan sa 17 metaka u leđa. Na dan sahrane, Vučić je, prilikom slučajnog susreta, dvojicu bivših urednika „Dnevnog telegrafa", s veselim osmehom pitao: „Gde vam je Ćuruvija, je l’ pobegao iz zemlje ili je u zemlji?"

Dokazujući večnu mržnju, kasnije je s ponosom govorio da ne pije alkohol, napio se, tvrdio je, samo tri puta u životu – 1. kad je Zvezda u Bariju osvojila titulu šampiona Evrope, 2. kad je ubijen Slavko Ćuruvija i 3. kad je Zvezdan Jovanović Zmija streljao Zorana Đinđića.

Pritiskom na beogradske štamparije, „Dnevni telegraf" je 1998. prognao iz Srbije u Crnu Goru, gde se štampa i ovaj broj „Tabloida".

Na Ćuruviju je istresao osvetnički bes zato što je „objavio neistine na dan kad mu je rođen sin Danilo". Patološku potrebu da sažaljenje javnosti i opravdanje za svoju agresivnost i sada pokušava da izazove optužbom na račun Magazina Tabloid, koji, eto, pominje njegovu porodicu, pa čak i nekog Saliha za koga se tvrdi da mu je pravi otac.

Naravno, laž do laži. Prvo, autori „Tabloida", koji su objavljivali informacije te prirode, pominjali su, kao što Aleksandar i Angelina Vučić dobro znaju, Fahrija Muslijua, a ako je u to umešan i neki Salih, neka o tome brine tata Anđelko.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NI GLADNOM NE DAJU DA JEDE: BUDUĆNOST RADNIKA NESIGURNA, PA SU I KRITERIJUMI ZA KORISNIKE NARODNIH KUHINJA POOŠTRENI!!

18. маја 2015. Коментари су искључени

 

Samo zbog aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom u Srbiji će u naredne dve godine bez posla ostati još 100.000 koji će se pridružiti armiji nezaposlenih koja je zvanično dosegla broj od preko 760.000 ljudi. Onaj ko u Srbiji ostane bez posla ne može da računa ni na kakvu državnu pomoć. U najboljem slučaju nekoliko meseci dobija naknadu za nezaposlene koja je obično manja od minimalca. Zbog raznih administrativnih prepreka broj korisnika ove naknade ne dostiže ni 10 odsto ukupnog broja zvanično prijavljenih nezaposlenih.

 

                   Milan Malenović

NI POSLA NI HLEBA

 

Bez obzira na sve pokušaje veštačkog održavanja preduzeća u životu, država će najkasnije do kraja leta morati da objavi kako nema rešenja za oko 175 firmi sa preko 55.000 radnika, što je samo jedan manji deo preduzeća koja ove godine moraju da se zatvore.

Za početak odabrana su preduzeća u postupku restruktuiranja koji mora da bude okončan, a njima treba dodati i radnike preduzeća koja su već sada u procesu privatizacije, ali za koje nema zainteresovanih kupaca.

Neće mnogo bolje proći ni radnici onih firmi koje budu uspele da se privatizuju, jer većina kupaca želi preduzeće, a ne njegove zaposlene.

Važeći Zakon o radu za koji svi osim ministra za rad Aleksandra Vulina tvrde da je za radnike najgori u istoriji Srbije, predviđa veoma jednostavan način rešavanja viška zaposlenih: dovoljno je da poslodavac smatra kako mu je određeni radnik višak i da ga otpusti uz davanje minimalne otpremnine (ako na računu firma uopšte ima para), koja se obračunava na osnovu minulog rada samo u toj firmi, ne i u odnosu na celokupni minuli staž.

Država je poslodavac u firmama koje usled neuspele privatizacije odlaze u stečaj, a zatim u likvidaciju. Za 188 preduzeća sa ukupno nešto manje od 5.000 zaposlenih država je već procenila da nema realnih mogućnosti da budu privatizovana i da moraju u stečaj, tako da zaposleni u njima sada mogu da biraju jedino između "socijalnog programa" i neizvesno iščekivanja da se u poslednjem momentu ipak desi neko čudo i preduzeće preživi.

Za "socijalni program", odnosno za uzimanje otpremnine od po 200 evra za svaku godinu provedenu u preduzeću koje se napušta, do sada se odlučilo 2.574 radnika, odnosno njih oko polovina od ukupnog broja.

Neki su odbili, jer su ucenjivani da se istovremeno odreknu naplate zaostalih plata, a neki još nisu ni obavešteni. Prema računici Ministarstva rada i socijalne politike, svaki radnik će u proseku dobiti po 4.500 evra.

Uzimanjem otpremnine, radnik se u Srbiji odriče svih ostalih prihoda koji mu po zakonu pripadaju kada ostane bez posla. Pomoć za nezaposlene u ovoj državi je nešto što skoro niko ne dobija, a i oni koji imaju tu "sreću" da nešto para dobiju, teško da od toga mogu da prežive.

Po procentu nezaposlenih koji primaju novčanu naknadu od Nacionalne službe zapošljavanja (NSZ) Srbija je skoro na afričkom nivou. Po poslednjim podacima u Srbiji svega 8,8 odsto nezaposlenih prima novčanu naknadu, a od evropskih zemalja iza nas su jedino Albanija, Makedonija i Bosna i Hercegovina. U Crnoj Gori naknadu prima 35,6 odsto nezaposlenih, Hrvatskoj 20 odsto, Rumuniji 35,6 odsto, a Bugarskoj 25,6 odsto, dok je, među evropskim zemljama, najveća pokrivenost u Nemačkoj i Austriji i iznosi oko 90 odsto.

Nezaposleni u Srbiji može u najboljem slučaju, ako uopšte nešto i dobije, da računa na dobijanje naknade u periodu od tri meseca do godinu dana (izuzetak čine oni kojima do penzije nedostaje manje od dve godine, koji sve vreme mogu da primaju naknadu) i to između 80 i 180 odsto minimalne zagarantovane plate u Republici.

Od dobijanja naknade su izuzeti svi oni koji sporazumno ili samovoljno raskinu radni odnos ili su pri napuštanju preduzeća dobili otpremninu. U slučaju dobijanja otpremnine, država se obavezala da otpuštenom radniku daje naknadu za nezaposlene samo u visini razlike između dobijene svote i onoga što bi se dobilo od NSZ-a, ali pošto su otpremnine po pravilu tako podešene da pokrivaju ceo period u kome bi se dobijala naknada, to znači da bivši radnici ne dobijaju od države ni dinara od para koje su godinama uplaćivali u fond za nezaposlene.

Otpremnine se isplaćuju u neto iznosu, ali pošto nisu mesečna zarada, na njih se ne plaćaju doprinosi, tako da radnik koji se odluči za takozvani "socijalni program" mora da računa sa tim da mu ubuduće neće biti uplaćivana penzija.

Zbog u proseku 4.500 evra, koji ni u siromašnoj Srbiji ne predstavljaju novac sa kojim može da se započne neki ozbiljniji samostalni posao, radnik rizikuje svoju i budućnost svoje porodice u vremenima koja dolaze, a u kojima iz zdravstvenih razloga ili zbog starosti neće moći da radi. O ovome malo ko razmišlja, a najmanje republička Vlada čiji osnovni zadatak bi upravo trebalo da bude da štiti narod.

Kao da ovo samo po sebi nije dovoljno da do kraja izgladni ono malo građana koji su nastavili da žive u ovoj zemlji, Vlada kroz najnovije izmene i dopune Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti dodatno smanjuje visinu naknade za nezaposlene time što određuje drugačije obračunavanje osnovice kojim se ona umanjuje.

U kriznim vremenima, kao što su ova, ozbiljna država mora da povuče dva poteza: prvo da proširi i ojača socijalnu mrežu kako bi sprečila gladovanje stanovništva, a da zatim povećanjem investicija pokrene privredu i poveća zaposlenost. Naprednjačka Srbija čini upravo sve suprotno od ovoga.

 

       Ankete i trikovi

 

Umesto da štiti radnička prava samozvani levičar Aleksandar Vulin, na žalost ovog naroda danas na mestu ministra za rad, ne tako davno je predlagao da se svaka pomoć nezaposlenima uslovi time da je primalac – zasluži.

Kao da nije dovoljna zasluga to što je trenutno nezaposleni godinama od svoje plate uplaćivao doprinose od kojih je jedan deo išao u fond NSZ-a iz koga se isplaćuju naknade nezaposlenima, Vulin je insistirao na radnom angažovanju onih koji od države traže naknadu za nezaposlene ili socijalnu pomoć?!

U oktobru mesecu je Vlada donela uredbu kojom je suspendovala i Ustav i sve relevantne zakone i odredila da svi radno sposobni korisnici socijalne pomoći moraju da se odazovu pozivu centra za socijalni rad i da prihvate zaduženje koje im se odredi.U slučaju odbijanja sledi prvo umanjenje ionako mizerne socijalne pomoći, a u ponovljenom slučaju i njeno ukidanje.

U većem delu države centri za socijalni rad su iz različitih, formalnih razloga odbili da primene ovu uredbu, ali je ona ponegde i zaživela.

U Smederevu se za poslednje dve godine broj nezaposlenih povećao, ali je broj osoba koje imaju pravo da koriste Narodnu kuhinju prepolovio – sa preko 1.000 sveo se na svega njih 500. Razlog za ovo je drakonsko pooštravanje uslova za dobijanje potvrde o pravu na uzimanje jednog besplatnog obroka dnevno (i to samo radnim danima). Između ostalog traži se i potvrda da je korisnik radno angažovan!?

Onaj ko radi, valjda, prima i platu, pa mu oskudni obrok iz kazana Narodne kuhinje nije neophodan. Smederevska birokratija, očigledno, misli drugačije.

Za celu ovu godinu u budžetu je predviđeno svega 16 milijardi dinara za otpremnine radnicima koji će ostati bez posla pošto im se preduzeća gase, ali i za pomoć onima koji bi da pobegnu iz nezaposlenosti kroz program samozapošljavanja. To je sva državna investicija u nova radna mesta u ovom vremenu nezabeležene privredne krize.

Prosečna predviđena otpremnina od 4.500 evra po radniku taman je dovoljna da se opremi jedan kiosk ili mala bakalnica. Ako nezaposleni još mora da plaća i kiriju za lokal u kome bi da privređuje, pomenuta suma mu nije dovoljna ni za jedan mesec rada. Toliko o državnim investicijama za pomoć nezaposlenima.

Još je gora situacija kod investicija lokalnih samouprava u programe samozapošljavanja. Broj korisnika je smešno mali, a birokratska procedura za dobijanje para toliko komplikovana, da to već na samom početku odbija mnoge koji bi se prijavili.

Konačno, kada uspe da prikupi i priloži svu neophodnu dokumentaciju "srećni" nezaposleni dobije svotu novca koja mu je jedva dovoljna da otvori ulični štand za prodaju švercovane robe, ali je zauzvrat obavezan da sebi najmanje godinu dana uplaćuje doprinose i porez na dohodak, od kojih para on faktički sa sve kamatama vraća ovu takozvanu "bespovratnu" pomoć.

 

       Država je potpuno zaboravila na narod, koji je za nju samo       opterećenje.

 

Umesto da počnu zaista da pomažu narod da preživi i da pokrene neki posao od koga bi mogao da se izdržava, aktuelni vlastodršci su pribegli spinovanju i izmišljanjem statističkih podataka od kojih razumnom građaninu može samo da pripadne muka. Ponovo vlast priča o navodnom padu stope nezaposlenosti, iako i Međunarodni monetarni fond govori sasvim suprotno.

Prvo treba razlučiti realnu stopu nezaposlenih od anketne i administrativne. Administrativna stopa nezaposlenih se dobija tako što se saberu prijavljeni nezaposleni i zaposleni građani, pa se taj broj podeli sa brojem nezaposlenih.

U ovom slučaju ostaje jedan veliki procenat stanovništva izvan statističkog posmatranja, a to su oni koji su nezaposleni, ali iz nekog razloga nisu obuhvaćeni evidencijom Nacionalne službe zapošljavanja.

Administrativna stopa nezaposlenosti je, međutim, najbliža onoj realnoj koja se dobija tako što se ukupan broj radno sposobnog stanovništva podeli sa brojem prijavljenih zaposlenih – razliku čine nezaposleni. I ovako po administrativnoj metodi umanjen broj nezaposlenih je u prošloj godini iznosio strašnih 30 odsto.

Do anketne stope nezaposlenosti se dolazi istraživanjem reprezentativnog uzorka, ali u skladu sa definicijama zaposlenih i nezaposlenih lica koje koristi Međunarodna organizacija rada.

Anketna stopa nezaposlenosti u trećem kvartalu 2014. u Srbiji je iznosila 17,6 odsto?! Između ostalih trikova, dovoljno je da neko u prethodnom mesecu bude jedan jedini dan radno angažovan, pa da statistički od nezaposlenog postane zaposlen.

Eto jednog bitnog dometa Vulinove ideje o prisilnom zapošljavanju.

Tako je vlast kao povećanje zaposlenosti prikazala rast od dva odsto uplata u PIO fond, ali je prećutala da je do tog rasta došlo administrativnim putem, tako što je novac sa računa Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje prebačen na račun PIO fonda kako bi se obezbedila isplata penzija.

Mešetareći dalje sa anketnim putem dobijenim rezultatima, vlast Aleksandra Vučića dolazi do zaključka kako broj nezaposlenih opada, a uskoro će narod da ubeđuje kako uopšte ni nema nezaposlenih, a oni nesrećnici koji kopaju po kontejnerima u potrazi za parčem hleba su obični plaćenici tajkuna koji bi da sruše ovaj režim.

Sve matematičke operacije mogu da se provere obrnutim redosledom, tako da se tačnost rezultata sabiranja vidi i kada od dobijenog rezultata odbijemo jedan broj koji smo sabrali i vidimo da li je preostao drugi sabrani broj.

Upoređivanjem realnih brojeva koje daje Zavod za statistiku sa procentima izraženim u vezi broja nezaposlenih u odnosu na ukupno radno sposobno stanovništvo vidimo da se broj radno sposobnih iz meseca u mesec smanjuje. To nije nemoguće, jer neki odlaze u penziju, drugi nestaju po nekom birokratskom razlogu iz evidencije NSZ-a, a dosta je i onih koji napuštaju zemlju u potrazi za srećom ili umiru od iznemoglosti i gladi.

Upravo zbog ovih poslednjih vlast bi trebalo manje da se hvali navodnim uspehom i smanjivanjem nezaposlenosti.

 

      A 1. Markovo štimovanje bilansa

Nezaposleni, koji su godinama uplaćivali u fond NSZ-a, u najboljem slučaju mogu da računaju sa kratkotrajnom pomoći u iznosu od 80 odsto najmanje zagaarantovane plate. Za razliku od njih, miljenici i poslušnici vlasti dobijaju daleko više.

Članovi Internet tima Srpske napredne stranke koji su se iskazali u pljuvanju po političkim neistomišljenicima i u veličanju lika i dela Aleksandra Vučića, dobili su od stranke dobro plaćene poslove u javnim preduzećima ili državnim organima. Pojedinci čak nastavljaju da aktivno rade za IT tim čak i u radno vreme u instituciji u kojoj su zaposleni i gde dobijaju platu iz budžeta u koji uplaćuju svi građani Srbije.

Oni koji iz nekog razloga nisu našli uhlebljenje u administraciji, a takvih je četrdesetak, od stranke mesečno dobijaju po 200 evra i jedan obrok dnevno, što je više od republičkog minimalca i za 50 odsto više od zagarantovane najniže naknade za nezaposlene. Novac je obezbeđen iz crnih fondova nastalih uzimanjem sredstava iz prispele pomoći za nastradale u prošlogodišnjim poplavama.

Direktor Vladine kancelarije za pomoć i obnovu poplavljenih područja Marko Blagojević ranije se proslavio nameštanjem anketnih rezultata o popularnosti političkih stranaka. Danas štimuje bilanse Kancelarije kojoj je na čelu.

Po njegovim poslednjim nastupima u javnosti vidi se da je Kancelarija isključivo sprečavala zloupotrebe pomoći od strane građana. Niko se, međutim, nije bavio pitanjem tačnosti izveštaja o pristiglom novcu, odnosno činjenicom da nije sav pristigli novac zvanično evidentiran.

Grupa Srba iz Australije je još prošlog leta ukazala na to da je objavljeni izveštaj o prilivu australijskih dolara u Fond za pomoć postradalima netačan i da je sa ovog kontinenta poslato desetak puta više para i to samo od naših iseljenika (ne računajući pomoć australijskih državnih institucija). Niko se do danas od zvaničnika nije oglasio povodom ovoga.

Pare su nestajale i iz drugih donacija i najveći deo njih je završio u džepovima funkcionera na vlasti, a sada se ostatak preko bivšeg frizera iz Loznice, Slaviše Mićanovića, u gotovini isplaćuje naprednjačkim botovima.

 

       A 2. Proizvodnja nove sirotinje

Međunarodna organizacija rada (MOR) je oštro kritikovala sve zemlje, među kojima je i Srbija, koje u vremenima privredne krize smanjuju izdvajanja za socijalnu zaštitu i naknadu za nezaposlene.

"Teret sređivanja budžeta prebačen je na stanovništvo u trenutku kada je teško pronaći posao, pa je podrška potrebnija nego ikad", istakla je direktorka odeljenja za socijalnu zaštitu MOR-a Izabel Ortiz, ukazujući da je zaštita nezaposlenih, penzionera i nesposobnih za rad od 1947. prihvaćena kao univerzalno ljudsko pravo.

U Srbiji izdvajanja za pomoć nezaposlenima iznose tri odsto bruto domaćeg proizvoda, što je manje nego u većem delu bogatih zemalja, ali više nego u nekim zemljama regiona poput Crne Gore, Bugarske i Rumunije gde, međutim, i do tri puta veći procenat nezaposlenih dobija naknadu.

Sa druge strane, za penzije i druge vidove podrške penzionerima izdvaja se u Srbiji oko 13 odsto BDP-a, što je u samom vrhu i među zemljama s visokim prihodima, a na prvom mestu među zemljama sa srednjim prihodima, među koje je Srbija svrstana, zajedno sa Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Makedonijom, Albanijom, Mađarskom, Bugarskom i Rumunijom. Kako su penzije ovde mizerne, jasno je da je bruto domaći proizvod Srbije u odnosu na broj stanovnika prenizak, što samo po sebi dovoljno govori o "uspešnosti" ekonomske politike ove i svih ranijih vlasti.

Države koje nisu u boljem položaju od Srbije, kao na primer Makedonija, kao jedan od vidova pomoći socijalno ugroženom stanovništvu donele su zakone o otpisu dugova prema javnim preduzećima, kao što je, na primer, EPS. Neke su otišle i korak dalje, kao Mađarska, pa su bankama naložile otpis dela duga za kamate na uzete kredite. U Srbiji u međuvremenu plene i kuće nezaposlenima koji duguju za struju, stvarajući tako nove socijalne probleme i beskućnike.

 

      A 3. Zatvaranje još 500 preduzeća

Međunarodni monetarni fond je prognozirao porast nezaposlenosti u Srbiji do kraja ove godine. Na ovo je republička Vlada spremno odgovorila promenom obračuna osnovice plate (kako bi se još više smanjilo izdvajanje za naknade nezaposlenima), kao i novim prepravljanjem statističkih rezultata.

Koristeći anketni metod izračunavanja stope nezaposlenosti u Srbiji, MMF je zaključio kako je krajem 2014. godine bez posla bilo 19.7 odsto radno sposobnog stanovništva Srbije. Po istom tom metodu, krajem ove godine, a po predviđanju MMF-a, ovde će bez posla biti 20,7 odsto stanovništva sposobnog za rad, dok će na kraju 2016. ta stopa iznositi čak 22 odsto. Realno je već sada jedna trećina stanovnika bez regularnog zaposlenja.

Stopa siromaštva je u Srbiji na kraju 2014. godine zvanično iznosila zastrašujućih 24,6 odsto, a novim Vladinim merama ona će još više rasti, bez obzira na svu statističku kozmetiku kojom pokušava da se sakrije činjenica kako u stvarnosti polovina stanovnika Srbije već danas živi ispod granice siromaštva.

Po dogovoru sa MMF-om Srbija do kraja godine mora da zatvori preko 500 preduzeća sa oko 30.000 radnika. Smanjenjem broja zaposlenih u javnom sektoru bez posla će ostati još oko 50.000 ljudi, dok će privatizacijom javnih preduzeća na biro rada biti poslato najmanje 27.000 radnika.

Sve u svemu, samo po aranžmanu sa MMF-om do 2017. godine oko 100.000 građana Srbije ostaće bez posla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: