NEPOŠTOVANJE USTAVA SRBIJE, ILI ZAŠTO SЕ ZAKONIМА TAČIJEVE VLASTI DAJE PREDNOST U ODNOSU NA ZAKONЕ SOPSTVENE DRŽAVE???

Kod našeg naroda i u Srbiji se redovno zaboravlja na činjenicu da onaj krvavi eufemizam Zapada pod nazivom „humanitarna agresija“, nije činjena kroz međunarodne institucije, već su bombe po Srbiji rasipane 78 dana samo zato što su tako odlučili Amerika i njeni evropski sateliti, da bi uspostavili nezavisnost „Republike Kosovo“, uz pomoć NATO pakta i EU, a protivno Ustavu Republike Srbije i Rezoluciji 1244 SB UN!!!

Takođe smo zaboravili da nema države na planeti koja bi pristala da se lako odrekne dela sopstvene teritorije kao i vlasništva nad svojom imovinom (na toj teritoriji), a da se samo bavi uzvikivanjem političkih parola o evropskim integracijama i „strateškom putu Srbije ka EU sa koga nećemo skrenuti“!!!

Umajući u vidu da su kosovski Albanci u proleće u svojoj Skupštini usvojili Zakon o agenciji za utvrđivanje i verifikaciju imovine, ranije Zakon o privatizaciji, i najskoriji Zakon o Trepči, i da pored objektivne nemoći Srba na KiM da to spreče, mnogo više je zabrinjavajuće što nemamo uvid da li i koliko su “Vlada u Srbiji” i druge institucije države, preduzimali odgovarajuće mehanizme u cilju zaštite imovine Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji, dajući prednost šiptarskim zakonima a zanemarujući sopstvene!!??

 

 

Odavno je postalo nepisano pravilo da u opisu poslova pojedinaca koji obavljaju važne državne funkcije ili sede u zakonodavnoj instituciji (Skupštini Srbije), neosetno se provlače i izdajnički, koje dolaze do izražaja kroz aktivnosti raznih parlamentarnih delegacija za NATO ili EU) gde u datom momentu nastoje da bez pogovora ispunjavaju dobijene zadatke i sprovode određene ciljane radnje koje vode izdaji države (pa i kroz donošenje Zakona) zato što svoje postojanje, privilegije i uložen novac u njih, moraju da opravdaju nalogodavcima!!

„Vlasti u Srbiji“ pristaju da država Srbija ne koristi prednost koju ima, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU, pa zato niko od njih nema hrabrosti da nastupi sa jasnim stavom da napretka niti rasprave po odredbama u Poglavlju 35, (u kome su i pitanja o KiM), ne sme da bude sve dok “Vlada u Srbiji” ne zahteva da se izričito i hitno naloži uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i suvereniteta RS u skladu sa  Rezolucijom 1244 SB UN!!!!

Umesto da Srbija demonstrira uvek i na svakom mestu u svetu svoju (na žalost varljivu) suverenost i državnost i na delu teritorije Kosova i Metohije koja je data na upravljanje UN i insistira na ispunjenje svih odredbi koji su od koristi državi Srbiji i srpskom narodu , pa su odlučili da, umesto rešavanje procesa koji je trebao da traje dugi niz godina, nazvanog “Međunarodni projekat Kosovo” zbrzaju na štetu Srbije i srpskog naroda, i iz domena UN (kao institucije) potpuno se samoisključe, u čemu je početnu gubitničku inicijativu i njome vezao ruke Srbiji, dao Tadić u privatnom aranžmanu sa baronesom Ketrin Ešton podnošenjem zajedničke rezolucije.

U istom pravcu su nastavili Dačić i Vučić kada su aprila 2013. potpisali izdajnički briselski sporazum, i sudbinu ono malo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji prepustili na milost i nemilost Šiptarima kao nove poreske obveznike Tačijeve vlasti!!!

Da bi takve aktivnosti mogle nesmetano da se sprovode, pre toga je vlast sa Tadićem na čelu, sa Albancima na KIM potpisivala tzv. tehničke sporazume, da bi vlast SNS dalje vodila pregovaračke procese  svojevoljno gubeći svoju državnost na KiM pa i u onim delovima gde nije morala!!!!

I Ustavni sud Srbije je aktivno učestvovao u izdaji države u vezi svoje ocene o Ustavnosti briselskog sporazuma, prvo u odugovlačenju u davanju svoje odluke, da bi tek februara 2015. god. doneo zaključak  kojim odbacuje ocenu ustavnosti takvog sporazuma, omogućavajući da Vlada Srbije nastavi sa njegovim aktivnim sprovođenjem na štetu sopstvene države!!

Pre toga je “Vlada u Srbiji” sprovodila i one sporazume, za koje je Ustavni sud Srbije uvek namerno zakasnelo reagovao i omogućavao Vladi da ona kao “usaglasi” odredbe pojedinih sporazuma sa Ustavom, kao npr. predaju prepisa matičnih knjiga Šiptarima!!!

Na sličan način je tek aprila 2014.god.Ustavni sud doneo odluku o neustavnosti Uredbe Vlade MIrka Cvetkovića, o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije KiM, koji ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije.

A 14.11.2014.Vučićeva Vlada je donela novu Uredbu o priznavanju diploma kosovskih univerziteta i time pomogla zaokruživanje državnosti šiptarskih vlasti na KiM.

Ustavni sud je tako tek 3. aprila 2014, proglasio neustavnom i nezakonitom odluku o raspuštanju ovih opština i formiranju privremenih organa, koju je Vlada donela 5. aprila 2013. godine.  Ali Vlada nije dalje ništa preduzimala da otkloni tu neustavnost!!!

Izgleda da je za „Vladu u Srbiji“ uvek preča bila odluka Ustavnog suda šiptarskih vlasti na KiM, nego što je to odluka Ustavnog suda Srbije!!

Taj Ustavni sud je, takođe brzinom puža, tek avgusta 2014. god. doneo odluku o neustavnosti Uredbe o posebnom načinu obrade podataka katastarskih knjiga za Kosovo i Metohija , kojom je zahtevala da se obustavi postupak predaje katastarskih knjiga šiptarskim vlastima, dok se ne donese poseban zakon u vezi te teme, ali do danas nije ništa urađeno po tom pitanju, pa se nastavilo sa starom nezakonitom praksom!!!

I baš u tom važnom elementu, „Vlast u Srbiji“ namerno gubi iz vida nepobitnu činjenicu da samoproglašenjem nezavisnosti i sticanjem samo političke samostalnosti kosovskih Albanaca, da ta albanska vlast nikako ne može da dobije vlasništvo nad celokupnom imovinom Srbije i na taj način isključi Srbiju iz svog vlasništva nad imovinom koja se nalazi na KiM.

Nikako ne sme da se zaboravlja a Vlasti moraju da se izbore za očuvanje svoje imovine, jer je Srbija i dalje vlasnik šuma, železnice, puteva, preduzeća, škola, fakulteta, domova zdravlja, zemljišta na kome su nalazile kasarne i ostali objekti VJ, zgrade pošta, biblioteka, sportskih centara, stanova u privatnoj i državnoj svojini, vodama, elektrana, rudnika, elektroenergetskog prenosnog sistema dalekovoda, telefonskih stubova, releja, centrala, železnice…itd,itd…

I baš zbog takve stvarne činjenice, Kancelarija za KiM sa junačkim Markom na čelu, dužna je da izađe u javnost, svetsku i domaću, i javno istakne spisak svih objekata (i pokretnih stvari) na Kosovu i Metohiji  koji su u vlasništvu RS, iza čega prvenstveno treba da stane i Vlada RS sa svim ministrima, kao i  Republička direkcija za imovinu RS koja po službenoj dužnosti mora da poseduje te podatke!!!!

Jer ako još jedna Markova “pobeda” u vezi imovine Telekoma na KiM  bude kokrišćena za svaki budući postupak u vezi prenošenja vlasništva imovine Srbije kosovskim Albancima po njihovim zakonima, onda postajemo svedoci da se državno pitanje o imovini Republike Srbije, prepušta šiptarskoj vlasti!!!

Ovome još dodajemo i najnoviji postignuti dogovor sa šiptarskim vlastima o funkcionisanju jedinstvenog pravosuđa na teritoriji južne srpske pokrajine, ali po zakonima kosovskih vlasti…

To može da znači da u onim silnim sastancima u Briselu između pregovaračkog i “ekspertskog” tima Srbije i tima albanskih vlasti na KiM, stav o zaštiti svojine države Srbije nije više primaran!!!

Svako okretanje glave Vlasti u Srbiji od takvih činjenica, predstavlja radnju izdaje države Srbije i njenog naroda, i nastave li u tom pravcu, izgleda da niko neće završiti u zatvoru, i ovako “nevini” i slobodni mogu da očekuju makar ono najblaže –  da će njihovi postupci biti zabeleženi u nečasnoj istoriji Srbije ako je nekada budu čitali njihovi potomci…!!!

Na žalost to je beznačajno ali jedino preostalo, s obzirom da domaći sudovi već desetinama godina ne sude Vlastima Srbije zbog izdaje države i gubljenja njene samostalnosti!!!

A srpski narod se, nažalost, polako i gubitnički navikava na brljotine koje čine sadašnje i buduće vođe naše države, lako pristajući na gubljenje suvereniteta i integriteta Srbije, prepuštajući briselskom taboru da upravlja našim narodom i državom…!!!!!

©Geto Srbija

KOSOVO I METOHIJA: NOVO ZAMAZIVANJE OČIJU JAVNOSTI U OKUPACIJI KOJA NIKADA NIJE PREKIDANA, A SRBIJA UVEK NA METI…

 

U novembru mesecu prošle, 2015. godine, pojavilo se cirkularno pismo koje je kružilo unutar misija međunarodnih zajednica, upućeno osoblju, u kome im se savetuje da izbegavaju mešanje ali i nepotrebno šetanje po Prištini.

Ovih dana, slično upozorenje svojim službenicima spremaju pojedine zapadne ambasade na Kosovu, posebno nakon upozorenja britanskog ambasadora Rorija O’ Konela, da je situacija na Kosovu veoma opasna. Naime, prvih dana ove godine, u Prištini se pojavila prethodnica nove garniture UNMIK-a koja će preuzeti najveći deo poslova umornog, potrošenog i kompromitovanog Euleksa.

Šta su se Rusija i Amerika dogovorile i kako je Kosovo postalo preveliki problem za Evropsku uniju? Dolazi li Rusija sa UNMIK-om i hoće li to neka nova vlada u Srbiji znati da iskoristi na pravi način? Da li je otuda odluka Evropskog parlamenta da ratifikuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Kosovom, samo pokušaj da se spasi Nemačka i njeni nesumnjivi interesi u ovoj srpskoj pokrajini, koji joj očigledno izmiču.

 

                         Nikola Vlahović

 

Jedan od nekadašnjih komandanata takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), Džezair Šaćiri zvani Hodža , najavljivao je još pre tri godine, obračun sa međunarodnim institucijama koje upravljaju ovom srpskom pokrajinom.

I danas, 2016. godine, on i njegovi nekadašnji saborci imaju sličnu ideju. Palo je u vodu sve što su Amerika i NATO pakt ulagali u velikoalbanski projekat. Globalni rat sa islamistima, sve je promenio, pa i odnos Amerike prema onima koji su im do juče obavljali prljave poslove usmerene protiv Rusije. Kosovo je postalo pastorče zapadnih sila, o kome više niko ne brine.

Da bi se sprečio već sasvim realan haos, već prvih dana januara meseca 2016. godine, nekoliko članova Evropske komisije sastalo se povodom ozbiljnih organizacionih i finansijskih problema koje Euleks i svi mehanizmi Evropske unije imaju na Kosovu.

Nakon osam godina od kako je albanska separatistička vlast nasilno proglasila ovu srpsku pokrajinu zasebnom državom, ta državnost je za administraciju u Briselu postala nemoguća i neodrživa.

Previše troškova, previše korupcije u administraciji Euleksa, veliki kriminal u svakom delu albanskog društva, nedostatak institucija i opšte beznađe, postali su nepodnošljivi, a Evropska unija nema odgovora na pitanje, kako dalje…

U međuvremenu, dok se Euleks sprema da privremeno pojača svoje prisustvo na Kosovu a nadležni komiteti Generalne skupštine UN usvajaju plan za reorganizaciju Unmika, koji obuhvata i vraćanje Unmiku nadležnosti koje je predao Euleksu kada je evropska misija stacionirana na Kosovu, ekstremističke albanske grupe na čelu sa Fatmirom Ljimajem i članovima "Pokreta za samoopredeljenje"  , Aljbina Kurtija, prete svima redom  i Tačijevoj vladi tako i međunarodnim protektorima. Prave, velike pobune, očekuju se kad uskoro počne suđenje za ratne zločine , bivšim vođama OVK.

Zbog svega ovoga, 20 januara ove godine, odjeknuo je dramatični apel britanskog ambasadora u Prištini, Rorija O’Konela, da je situacija na Kosovu izuzetno opasna zbog nasilja sa političkom pozadinom. O’ Konel je na posredan način najavio i realnu mogućnost napada na međunarodne institucije, rekavši između ostalog: "…Neprihvatljivo je da se kaže: ili će biti prihvaćen moj zahtev ili ću koristiti nasilje dok se moj zahtev ne prihvati!".

Ali, već sutradan, kao svojevrsni cinizam posle apela britanskog ambasadora, stigla je vest da je Evropska unija odobrila Kosovu ulazak u proces Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) .

Jasno je da evropske institucije više ne znaju šta će sa Kosovom. Milijardu evra košta godišnje "servisiranje" dvojne administracijhe ove fantomske paradržavne tvorevine. Treba platiti i marionetsku vladu u Prištini i kompletnu kolonijalnu infrastrukturu, da bi sve funkcionisalo koliko-toliko prihvatljivo.

Za poslednjih osam godina, postalo je jasno da paralelni (kriminalni) centri moći, imaju dovoljno narko-dolara da kupe i jedne i druge i da ih podrede svojim interesima! Ovo znaju svi i u Vašingtonu i u Moskvi.

Zato je i došlo do ideje o vraćanju UNMIK-a na Kosovo , sa čime se saglasila i Amerika, sudeći prema svim relevantnim izvorima, još na prošlogodišnjem sastanku Džona Kerija i Sergeja Lavrova u Sočiju. Povratak UNMIK-a, znači i realizaciju podele nadležnosti na Kosovu između dve najveće sile na svetu.

U međuvremenu, tokom proleća 2016. godine, zakazani su sastanci više komiteta Ujedinjenih nacija, a takođe i budžetske komisije UN, koja treba da odredi sredstva za novu misiju UNMIK-a na Kosovu. Planirano je da od juna meseca ove godine, u Prištini počne sa radom UNMIK-ova Direkcija za vladavinu zakona i korektivne službe  .

Ova institucija preneće na sebe sva ovlašćenja Euleksa iz oblasti vladavine zakona. To ne znači da će Euleks biti ukinut, jer će on ostati kao neko savetodavno telo EU za kosovske institucije, ali više neće imati raniju snagu i uticaj. Za Srbe je važno da će se Rusija vratiti na Kosovo preko UNMIK-a i KFOR-a.

Ceo ovaj plan nije bio poznat javnosti na Kosovu. Samo kosovski premijer Isa Mustafa, ministar spoljnih poslova Hašim Tači, unutrašnjih poslova Skender Hiseni i ministar pravde Hajredin Kuči, bili su upoznati delimično sa onim što se sprema Kosovu od strane svojih "saveznika" sa Zapada. Da je ceo plan već krenuo u realizaciju, vidi se i po tome što je odmah posle Nove godine, UNMIK potražio nove prostorije za smeštaj osoblja.

Nekoliko medija na albanskom jeziku u Prištini, objavilo je skoro identičnu rečenicu prenetu od neimenovanog izvora iz američke ambasade koja glasi: "…Došlo je do zamora unutar Evropske unije, jer je Euleks gubitnička misija i EU ne želi više da se bavi time. Misija Euleks nije mogla da obavi povereni zadatak i zato se deo nadležnosti vraća UNMIK-u…".

Albanski politički analitičari (Behljul Bećaj i drugi) smatraju da je ovo "najveći poraz za Kosovo, koje pokušava da se legitimiše kao država…".

Poziciju Srbije i Srba na KiM na ovaj način bile bi ojačane, a pitanje Kosovo bi se vratilo u okvire Saveta bezbednosti, što bi automatski značilo i jačanje pozicije Rusije i Kine u stabilizaciji stanja, kao i u procesu odlučivanja o statusu Kosova.

Ali, treba očekivati i pobune nezadovoljnih Albanaca, usmerene pre svega na međunarodne institucije. Da je povlačenje Euleksa neizbežno, to je očigledno, jer, kako reče jedan geopolitički stručnjak, Evropa već godinama ne može da prenese Albancima državne nadležnosti, jer nemaju kome-nijedna institucija nije sposobna samostalno da deluje!

Uzdržanija mišljenja govore da je UNMIK poslat da bude staratelj, dok se ne postigne nekakav dogovor Albanaca sa zapadnim silama, o prihvatanju neprijatne istine da Kosovo nikada neće imati sve oblike državnosti. Tačnije, da će zauvek ostati protektorat.

Reč je o tome da se na Zapadu sve češće prećutkuje pitanje pune nezavisnosti Kosova. Pre dolaska Euleksa, američki interes je bio da oslabi uticaj UN na Kosovu i pojača uticaj Evropske unije.

Ali, vremena i prilike su se temeljno promenili. Ako bi Amerika odmah promenila stav prema Albancima, bio bi to veliki diplomatski poraz. Kosovo pod punom albanskom vlašću, onako kako ga je neko "nacrtao" u Vašingtonu, očito, treba "demontirati", ali to zahteva i vremena i strpljenja.

Amerika, međutim, nije poznata po naglim promenama u spoljnoj politici, tim pre jer im je albanski partner potreban za strateške slike koje stvaraju i na Balkanu, i na Bliskom istoku.

Povratak UNMIK-a bio bi faktički korak u pravcu jačanja reafirmacije principa očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, a to je razlog više da neka buduća Vlada Srbije ne bi smela da čeka šta će se dalje događati nego da u sadejstvu sa Rusijom krene u rešavanje mnogih nerešenih pitanja na Kosovu. Od povratka ljudi do očuvanja državne imovine.

Ovo pre svega zato jer je sklapanje i sprovođenje takozvanog Briselskog sporazuma, u svrhu "normalizacije odnosa", u direktnoj suprotnosti ne samo sa Ustavom Srbije, već i sa Rezolucijom 1244 SB UN .

Neverovatno, ali je samo zahvaljujući akcijama albanskih opozicionih partija, Pokreta "Samoopredeljenje" i "Alijanse za budućnost Kosova", u oktobru prošle godine, kada su one blokirale rad Skupštine Kosova u znak protesta zbog Briselskog sporazuma, sve što je Vučićeva Srbija tamo potpisala, prilično je uzdrmano.

Na žalost, posao koji je tamo obavio Aljbin Kurti i grupa njegovih poslanika, trebali su da obave Srbi, da svom snagom dignu glas protiv svega što je u Briselu potpisano. Umesto toga, Vučić je bio spreman na još ustupaka.

Evropski, do poslednjeg Srbina…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVE BRISELSKE NADE NA BALKANU: RAD INSTITUCIJA I BUDUĆNOST DRUGE ALBANSKE DRŽAVE KOJU SU STVORILI AMERIKA, NATO I EU!!!

 

Albansko društvo na Kosovu je pred raspadom. Ni posle petnaest godina od kako je uspostavljen američki vojni protektorat nad ovom srpskom pokrajinom, nijedna institucija ne radi bez nadzora međunarodne zajednice. Sa druge strane, albanska narko-mafija drži pod kontrolom i okupacionu vlast i sve bivše vođe OVK, koje uskoro čeka suđenje pred Specijalnim sudom za istragu ratnih zločina koji je formiran od strane UN.

Rat među albanskim klanovima uveliko traje, ali onaj pravi, oružani, mogao bi da počne u vreme najavljenog sudskog procesa. Od ideje albanske države na Kosovu ostala je samo ideja kriminala i ličnih interesa. Srba u toj priči nigde nema.Oni više ne postoje. Zahvaljujući politici Aleksandra Vučića.

 

                       Nikola Vlahović

 

Na dan 24. aprila ove godine, Skupština separatističkog Kosova usvojila je zakone o produženju mandata Euleksa do 2016. godine, i tako otvorila put osnivanju Specijalnog suda za istragu ratnih zločina koje su počinili pripadnici bivše OVK.

Samo na prvi pogled, bilo je čudno da su za osnivanje suda za zločine OVK glasali i poslanici Demokratske partije Kosova Hašima Tačija i Demokratskog saveza Kosova Ise Mustafe i Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, te da su bili uzdržani (ali ne i protiv!) Jakup Krasnići, doskorašnji predsednik Parlamenta Kosova i Fatmir Ljimaj, poslanik Demokratske partije Kosova. Jer, svi nabrojani, bili su komandanti OVK.

Alternativa je bila još gora po njih: takozvani "plan B" međunarodnog protektorata na Kosovu, bio je da osnivanje ovog suda bude izglasano u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Ukratko, priprema za suđenje zločincima OVK, nikako nije mogla da se izbegne, tim pre što su i SAD zauzele stav da se u proces protiv bivših vođa ove terorističke organizacije, neće mešati niti će taj proces ometati.

Tri meseci kasnije, tačnije, 3. avgusta, u večernjim satima, u Skupštini Kosova je donet i Zakon o osnivanju Specijalnog suda i Specijalnog tužilaštva i finansijskoj pomoći optuženicima. Iste noći, izvori iz britanskog ministarstva spoljnih poslova, dojavili su svojim medijima u Prištini, da će sedište suda biti u Hagu, a izvori iz Švajcarske su najavili i šokantna svedočenja o zločinima nad Srbima sa pratećom dokumentacijom koju njihovi istražitelji već dugo poseduju.

Ipak, do današnjeg dana, sud nije počeo sa radom, ali prema najavama, to treba očekivati u prva tri meseca 2016. godine.

Uvod u rad Specijalnog suda za istragu ratnih zločina OVK, na neki način se već desio. I, već na samom startu, pokazalo se da bi to suđenje u mnogo čemu moglo biti uvod u velike međualbanske obračune. Ovo tim pre što su najmanje dve velike frakcije nekadašnje terorističke organizacije OVK, i krvno zavađene među sobom.

Takođe, treba naglasiti da su i pojedini važni svedoci zločina koje su počinili komandanti OVK (a koje duga ruka albanske mafije nije stigla da pobije), smešteni sa promenjenim identitetom u nekoliko evropskih zemalja i stavljeni u program doživotne zaštite. Njihov doprinos rasvetljavanju kriminalne pozadine tek se očekuje.

U Izveštaju Državnog sekretarijata SAD, o stanju na Kosovu tokom prošle, 2014. godine, posebno je istaknut problematičan rad pravosuđa, sa posebnim akcentom na rad Euleksa.

Naime, u izveštaju između ostalog piše da je Euleks, još 22. maja prošle godine, uhapsio Fljorima Ejupija i Bajrama Kičmarija, na osnovu optužbi za terorizam, a u vezi sa dvostrukim ubistvom službenika Privremene uprave Misije UN-a na Kosovu i policijskog službenika tokom nereda kosovskih Albanaca. Ova optužba je došla tačno deset godina nakon izvršenog zločina (koj se desio 2004. godine).

Istovremeno, glavni tužilac Specijalne istražne operativne grupe Euleksa je 29. jula objavio da ima uverljive dokaze da podigne više optužnica protiv bivših visokih zvaničnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) za ratne zločine, i zločine protiv čovečnosti, počinjenih nakon 1999. godine nad Srbima. Optužnice su čekale na otvaranje Specijalnog suda, kao što je i bilo predviđeno razmenom službene korespodencije kojom je produžen mandat Euleksa.

Takođe, prošle godine, tokom maja i juna meseca, uhapšeno je 17 pripadnika takozvane Dreničke grupe, bivše pripadnike OVK po osnovu raznih optužbi za ubistvo i terorizam.

Hapšenja su uključila čak i vladine službenike sa jakim vezama unutar vladajuće stranke PDK, uključujući ambasadora Kosova u Albaniji Sulejmana Seljimija i predsednika opštine Srbica, Samija Ljuštakua. Seljimija za sedam dela, uključujući i zlostavljanje civila i upotrebu nasilja nad zaštićenim svedocima.

Zbog velikog broja okrivljenih, sudsko veće Euleksa koje je predvodilo rad na predmetu, saglasilo sa se zahtevom tužilaštva da podeli predmet Drenica u dva odvojena suđenja sa sedmoro okrivljenih.

Ali, već 16. decembru 2014. godine, sudija Euleksa je pustio na slobodu Ljuštakua, Seljimija i četvoricu ostalih iz predmeta Drenica, uz jemstvo. Sabit Geci  je ostao u zatvoru izdržavajući kaznu zbog posebne osude za ratne zločine. Ljuštaku se po puštanju na slobodu vratio na svoju poziciju predsednika opštine.

I dok Euleks i korumpirano kosovsko pravosuđe deluju blagonaklono prema ratnim zločincima, dotle su obični prestupnici izloženi neljudskoj torturi u zatvorima-mučilištima širom Kosova.

Naime, fizički opstanak kažnjenika u ovim "ustanovama", skoro je nemoguć. U nekim prostorijama u zatvoru Dubrava, koji je imao najveću zatvorsku populaciju, "uslovi" su bili takvi, da je intervenisao neko od predstavnika EU, koji je imao priliku da vidi šta se tamo dešava, zahtevajući da se objekat hitno zatvori i renovira.

Slabo ili nikakvo osvetljenje i ventilaciju u nekim ćelijama, oronule kuhinje i toalete, nedostatak vode, posteljine i kreveta "krasio" je ovu užasnu robijašnicu. Skoro u svim kosovskim zatvorima, prisutna je tortura nad osuđenicima, čiji broj ni do današnjeg dana nije utvrđen. I međunardne instuticuije su u nekoliko navrata pokušale da dođu do pravog broja osuđenika, ali im to nije pošlo za rukom.

Mučenja i drugih vidova okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja ima svakodnevno. Retko se ko od osuđenika ohrabri da se pismeno obrati Zaštitiniku građana, mada i ta institucija formalno postoji na Kosovu i pod patronatom je međunarodne administracije.

Stanje u pravosuđu je haotično. Više od 100.000 građanskih i krivičnih predmeta čeka na suđenje, više od 100.000 postupanja potrebnih sudskim odlukama čeka na izvršenje, a 200.000 prekršaja čeka na presuđivanje.

A, kako albansko pravosuđe na Kosovu radi (kad radi), najbolje govori i jedan skorašnji slučaj, kad je Osnovni sud u Prizrenu, 9. septembra ove godine, proglasio krivim bivšeg predsednika Opštinskog suda u Prištini, Nuhija Uku, četiri sudije Opštinskog suda u Prištini, tri sudije Okružnog suda u Prištini i dva pravna zastupnika za donošenje nezakonitih sudskih odluka u periodu od 2006. do 2007. godine u 15 predmeta koji se odnose na otimačinu državnog zemljišta.

Uka je (sa pomagačima) uz pomoć nezakonitih sudskih odluka strpao u džep neverovatnih 75 miliona američkih dolara, a nije dobio nikakvu stvarnu kaznu. Umesto prave kazne za ovo delo, kažnjen je sa maksimalnom uslovnom kaznom!

Sve ovo rečito govori da albanska separatistička paradržavna tvorevina, ne može opstati. Naime, ovako od Srbije otcepljeno Kosovo, košta Ameriku i Evropsku uniju oko pet milijardi evra godišnje, a to je novac koji više niko nije spreman da izdvaja zarad opstanka nečega što nije održivo. Nervoza je sve prisutnija, bliži se trenutak početka suđenja vođama OVK, a čas obračuna među albanskim političkim i kriminalnim klanovima, samo što nije kucnuo.

 

       Strah od Rusa

 

Od početka 2015. godine, širom Kosova počeli su intenzivniji sukobi Pokreta za samoopredeljenje, Aljbina Kurtija, sa vladom Hašima Tačija. Od bušenja guma na kolima ministara, do paljevina, lomljave stakala na zgradama institucija, do bacanja suzavca u skupštinskim klupama, svakodnevnih tuča sa policijom, ovaj pokret je učinio sve da spreči potpisivanje i sprovođenje Briselskog sporazuma. Paradoksalno, ono što su Srbi trebali da učine, učinio je Aljbin Kurti!

Sukobi su do te mere uzeli maha, da su poslanici vladajućeg Demokratskog saveza i Pokreta za samoopredeljenje, Vjosa Osmani i Iljir Deda, predstavili nekakav Nacrt sporazuma za izlazak iz političke krize i pozvali zavađene strane na pomirenje.

Iljir Deda je javno rekao da albanske partije i njihove vođe, direktno vode u rat i dodao: "…Možemo da doživimo tragediju na Kosovu ako ne postignemo sporazum, čak i ako se ovo stanje oduži, jednog dana ćemo morati da se dogovorimo. Zašto onda gubimo toliko vremena" – rekao je Deda, jedini opozicionar koji je osudio bacanje suzavca u parlamentu.

Deda i Osmani pozvali su lidere dve vladajuće stranke, Hašima Tačija i Isu Mustafu, kao i lidere tri opozicione partije, Ramuša Haradinaja, Visara Imerija i Fatmira Ljimaja, da potpišu sporazum.

Uplašena da će uskoro doći do albansko-albanskih sukoba na Kosovu, i potpredsednica Evropskog parlamenta i izvestilac EP za Kosovo, Ulrike Lunaček, panično je pozvala na pomirenje Albanaca i na mir u skupštini. Istog dana, kao odgovor Lunačekovoj, ponovo je bačen suzavac među poslanike a došlo je i do tuče između policije i članova Pokreta za samoopredeljenje, čiji članovi su podsetili da je ova žena vođa austrijske lezbejske zajednice i da na Kosovu, među pojedinim političarkama, ima "prijateljice".

Kad je postalo jasno da će međualbanski sukobi na Kosovu krenuti u pravcu ozbiljnog rata, uz pomoć američke ambasade u Tirani, počela je medijska kampanja, u kojoj je predstavljen lažni scenario za "invaziju srpskih trupa na sever Kosova".

Na prvim stranama dnevne štampe, pojavili su se naslovi koji panično najavljuju da se Srbija sprema za vojnu invaziju i aneksiju severa Kosova! Vest je potekla iz američke ambasade u Tirani, a u kosovskim medijima je dobila razne verzije.

Dva albanska portala (veriu.info  i tesheshi.com) počeli su da operišu "pouzdanim" podacima da Srbija nadgleda teritoriju Kosova bespilotnim letelicama, "akumulira oružje u Nišu, dok povećava prisustvo vojske i policije na granici sa Kosovom"!

Navodna vojna intervencija Srbije na severu Kosova, prema planu, biće izvršena kao blic-krig, u trajanju od dva-tri sata, da bi posle toga sever Kosova biti pod kontrolom srpskih snaga.

Da bi sve bilo još providnije, "neimenovani dilpomatski izvor" je rekao redakciji portala tesheshi.com da je „pripremljen zlokoban scenario vojnih i obaveštajnih šefova srpske države kako bi se postigao sličan projekat invazije i aneksije severa Kosova, kao što je to uradila Rusija na Krimu".

Ali, šta stvarno plaši albanske separatiste na Kosovu i njihove inspiratore u Albaniji i u američkim obaveštajnim krugovima?

Po svemu sudeći, zajednički vojni manevri između Srbije i Rusije koji su održani prošle godine, a zatim slanje srpskih vojnika na paradu u Moskvi povodom 70. godina od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, bili su razlog da američke okupacione vlasti u Prištini, mnogo više nego imače, obrate pažnju na ono što ruska vojna sila radi u niškom regionu.

Naime, obaveštajne službe NATO pakta, tek nedavno su shvatile da su na aerodromu u Nišu, ruske vojne snage ostavile prilično veliku količinu naoružanja i opreme posle vojnih vežbi sa Vojskom Srbije, te da se radi o "veoma modernoj vojnoj tehnici". Pominju se i stalni naleti bespilotnih letilica iznad teritorije Kosova, koji dolaze iz ruske baze u Nišu.

Strah albanskih vlasti na Kosovu da postoji plan o iznenadnom i odlučnom upadu na sever Kosova, mogao bi biti opravdan, ali samo u slučaju da je neko drugi na vlasti u Srbiji, umesto sadašnje izdajničke vlade.

 

       Jedino je mafija produktivna

 

Politička, vojna, diplomatska i finansijska podrška albanskoj separatističkoj vladi na Kosovu, koja godinama traje od strane SAD i EU, omogućila je albanskim kriminalnim klanovima da doslovno rade šta hoće.

Kome albanska mafija koristi, najbolje govori i podatak da, na primer, tekst britanskog lista „London dejli njuz", u kome autor naziva Albance sa Kosova, koji su se nastanili u Londonu (pretežna većina njih su bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova – OVK) „najsposobnijim plaćenim ubicama u Londonu i celoj Britaniji…".

Jedan od čelnika albanske kriminalne grupacije dao je i izjavu za ovaj list u kojoj između ostalog kaže: „…Mi znamo da rukujemo oružjem, mi kontrolišemo prostituke u Sohou i time investiramo u London. Nikoga se ne bojimo, i zakon ne može da nas zaustavi".

Albanska emigracija u Evropskoj uniji duboko je povezana sa razgaranatom mrežom globalne kriminalne organizacije, čiji je glavni posao proizvodnja i isporuka heroina i kokaina u evropske i druge zemlje sveta.

Prema različitim procenama, albanska mafija kontroliše oko 75 odsto heroina koji stiže na zapadnoevropsko tržište i oko polovine ukupne količine heroina na "tržištima" u SAD. Ovaj zastrašujući podatak nimalo ne zabrinjava američku okupacionu vlast na Kosovu. Naprotiv, odavno je već jasno da je reč o zaštiti narko-klanova, a ne borbi protiv njih.

Tako, na primer, albanski narko kartel pod imenom „Kamila", spada među nekoliko najjačih narko kartela sveta. Za isporuke heroina u Evropu odgovara oko 30 albanski narko-klanova, svaki od kojih kontroliše „svoju" deonicu narko trgovine.

Za narko trgovinu koristi gotovo cela teritorija Kosova, a jedna od ključnih karika te magistrale je „drenički potez" koji obuhvata Prizren, Klinu i Istok i povezuje Kosovo sa Crnom Gorom i Makedonijom. Osnovni izvor prihoda takozvane dreničke grupe, osim heroina, čini šverc oružja, kradenih automobila, cigareta i alkohola, kao i trgovina ženama, decom, prostitucija…

Godišnji promet samo heroina  iznosi oko dve milijarde dolara, a novac od toga peru u preko 200 privatnih menjačnica i banaka, koje pripadaju albanskim narko-klanovima.

Vojne komande dve američke baze na Kosmetu (Bondstil i takozvani Mali Bondstil), rade na punoj zaštiti ovih narko klanova, što čini da se oni osećaju se savim bezbedno.

Apetiti albanskih narko-kartela su oduvek bili veliki. Osvojivši sve institucije lažne države Kosovo, klan Hašima Tačija, zavladao je i zapadnim delom Makedonije. I Menduh Tači, predsednik makedonske Demokratske partije Albanaca, direktno je povezan sa albanskom mafijom na Kosovu, koja kontroliše promet heroina, kokaina i automobila. Jednostavnije rečeno, Kosovo pod albanskom vlašću danas predstavlja veliko skladište narkotika, oružja, kradenih automobila…

To i jeste razlog zbog koga danas albanska sirotinja na Kosovu nema ni šta da jede ni gde da pošteno radi. Ostaje im samo bavljenje kriminalom, mada je i tu prostor zagrađen od strane klanova bivših komandanata OVK, a danas ldera kosovskih Albanca – Tačija, Haradinaja, Čekua, Ljimaja i mnogih drugih, koji su na zločinima postavili temelje svoje paradržavne nakaze.

Mada i američki FBI, Interpol i Europol stalno upozoravaju da je albanska mafija postala "krovna" kriminalna organizacija u Evropi, politička elita Evropske unije sve čini da uspostavi ovu narko-državu i učini je ravnopravnom sa svojim zemljama-članicama.

Ipak, američkim i evropskim pokroviteljima nepriznatog Kosova, nije potpuno jasno kako je funkcionisalo albansko društvo. Krvna osveta je bila privremeno suspendovana i sada, u nedostatku obziljnih pretnji od Srba, kosovski Albanci namiruju međusobne račune. A, palo je more krvi i naplata počinje. Takođe krvi. To je, onda, spirala zločina koja se teško zaustavlja.

Na Kosovu postoje organizovane bande, narko klanovi, korumpirani predstavnici međunarodne zajednice i milion gladnih. Takvoj državi nema spasa, ni budućnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REŽIRANA MIGRACIONA INVAZIJA NA EVROPU I ULOGA NEMAČKE U POTKOPAVANJU DOMAĆE EKONOMIJE I DEMOKRATIJE

 

Dugo će kancelarka Angela Merkel pamtiti ovu jesen. I reči koje je olako izrekla, i opšteevropsku krizu sa izbeglicama. I politiku „otvorenih vrata" za tzv. „sirijske izbeglice" koju je objavila u septembru. Znaci navoda su tu iz prostog razloga što, kako se sada ispostavlja, u ukupnom broju oni ne predstavljaju većinu, upravo suprotno, zaključuje ruski novinar-analitičar Andrej Fedjašin.

 

                           Andrej Fedjašin

 

O teškoj jeseni Merkelove ćemo nešto kasnije, a sada bi bilo dobro odgonetnuti razmere migracione invazije na Stari svet, sa brojnih „muslimanskih teritorija",u koje su SAD i njihovi evropski NATO saveznici preobrazili nekada mirne države.

Koliko je tačno, od početka ove godine i tokom oktobra, iz zemalja zapaljenog arapskog istoka i zemalja koje se graniče sa njim, stiglo u „dobru staru Evropu" ljudi koji traže mir, bezbednost i sreću, niko ne govori. Prilikom prebrojavanja izbeglica dolazi do iznenađujućih aritmetičkih obrta; sumnjivih i čudnih,pravo govoreći. Evo, prosudite sami.

Nedavno, tačnije 13. oktobra, Agencija za zaštitu granica EU, Fronteks  , objavila je redovni izveštaj o broju izbeglica koji su prešli granicu EU. Prema tim „papirima" ispostavilo se da je od januara do kraja septembra, na teritoriju država EU, stiglo 710 hiljada ljudi.

Ali, ovi poslednji podaci dobili su i posebno „pojašnjenje": ova statistika možda nije sasvim tačna, jer je kontrola „verovatno dva puta prebrojala neke od izbeglica". (Ajde!!!????? ) Kao da su ih jedanput izbrojali na spoljašnjoj granici EU, u Grčkoj, a zatim još jednom, kada su na izlasku iz Srbije prolazili kroz ograde i kordone na granicama sa Mađarskom i Hrvatskom.

Ako su 710 hiljada ljudi prebrojali dva puta, onda znači da ih, u stvari, ima 360 hiljada. Nejasno je čemu onda sva ta frka: taj broj bi mogao sasvim bezbolno da se „raseje" po 28 država EU. Oni bi mogli da nadomeste nedostatak radne snage koji postoji u EU.

Ali, koliko tačno ljudi su „dvaput" izbrojale birokrate EU, Fronteks ne kaže. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije iz Ženeve, u okviru migracije u EU je ove godine došlo 600 hiljada ljudi.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice UN taj broj je 588.277 – kakva preciznost! Ali, „matematičari" iz UN objašnjavaju: to je samo broj onih koji su stigli morem, nisu uračunati oni koji su došli kopnenim putem.

Pa vi pokušajte da shvatite šta se stvarno dešava sa „preseljavanjem naroda" koje je inspirisala SAD.

Uzgred, Amerikanci koji su sve ovo i isprovocirali, spremni su da prime samo dve hiljade izbeglica. Kao da nemaju nikakve veze sa onim što se događa. To mnogo govori o osećanju moralne odgovornosti Vašingtona za posledice njegovih geopolitičkih vežbi, zar ne?

Neki evropski eksperti već sumnjaju da neko igra prljavu igru i da u pomenutoj statistici nešto, najblaže rečeno, nije kako treba.

„Ja sam jednostavno iznenađen takvim napadom neverovatne otvorenosti", kaže Nando Sigona, profesor Birmingemskog univerziteta u Engleskoj, koji se bavi problemom migracije. „Jednostavno me zbunjuje što je Fronteks odjednom objavio tako osetljivu informaciju o sopstvenim greškama. Posebno na fonu panike koja je zahvatila celu Evropu i političkih debata o problemu migranata."

Možda su pograničnoj agenciji „došapnuli" da objavi svoje „greške u brojanju" i da ne ističe svoju „nepotrebnu objektivnost" tamo gde nije neophodno? Ko će se sad tu snaći. Pritom, sve tri važne institucije priznaju da njihovi podaci ne uključuju izbeglice koje su u EU ušle nelegalno i bez bilo kakvog brojanja.

Takvih može da bude od 30 do 150 hiljada ili čak do 300 hiljada. „Postoje tri vrste laži: laž, notorna laž i statistika" – ima još onih koji ne veruju u ovu izreku, da li Marka Tvena, da li britanskog premijera Bendžamina Dizraelija.

Nemačke novine upozoravaju da će do kraja godine u EU ući 1,3, 1,4 ili čak 1,5 miliona izbeglica. A u naredne dve-tri godine skoro 2,5 ili čak i 3 miliona. Svake novine imaju svoj metod brojanja. Pritom, čak i veoma obrazovan čovek teško može da otkrije aritmetičke i statističke tajne sličnih kalkulacija, a da ga ne zaboli glava.

Ali, ako se uzme aritmetička sredina od pomenutih brojki, ispada da će do kraja godine u EU, u svakom slučaju, doći do milion izbeglica. To će možda obradovati demografe i poslodavce, jer se broj radno sposobnog stanovništva u Starom svetu stalno smanjuje.

Ali, socijalna, moralna, verska, rasna i svakodnevna pitanja evropskog društva , to je sasvim druga stvar. Izbeglički čir na površini ovih društava – to je veoma loš sindrom za političko zdravlje ovih država. I još je lošije okruženje za izbore, posebno i zato što se, ne jednom su istakli nemački novinari, Angela Merkel sprema da se kanduje i za četvrti mandat.

Zato se ona i „zamislila" nad svojim greškama na temu „otvorenih vrata" za sirijske izbeglice. Sada je došlo vreme gotovo grozničavih aktivnosti na ispravljanju grešaka.

Nagovoriti Amerikance da preuzmu na sebe odgovornost u skladu sa doprinosom koji su imali na stvaranje problema? Na to frau Merkel ne može da računa. Zato je kancelarka u nedelju, 18. oktobra, otišla u, po hitnom postpku organizovanu, posetu Turskoj i srela se sa predsednikom Režepom Taipom Erdoganom i premijerom Ahmetom Davutogluom.

Osnovne teme razgovara, po rečima njene pres službe, bile su „zajednička borba protiv terorizma, stanje u Siriji i traženje izlaza iz krizne situacije sa izbeglicama". U principu, sva ta pitanja mogla bi da stanu u jedno – kriza sa izbeglicama.

Ono što Merkelova traži od Erdogana je poznato. Turska treba da bolje zatvori svoju granicu za nekontrolisan priliv izbeglica, da razmisli o stvaranju „zona bezbednosti" za izbeglice na severu Sirije i dodatnih izbegličkih logora na teritoriji pograničnih turskih oblasti.

Zauzvrat bi Turska dobili veću pomoć od EU i dodatno finansiranje njihovih napora za rešenje krize.

I pored svega ovoga, kako su krajem oktobra pisale sve evropske novine, EU je razradila nekakav tajni plan za vraćanje 400 hiljada izbeglica. Ali, gde i na koji način će ih vraćati, niko ne govori.

Merkelova je testirala raspoloženje Turske za prihvat bar jednog dela tih „povratnika" . Da je reč o stvarnom planu, o realnom dokumentu, a ne o legendi, potvrđuje jednostavna činjenica. Prva je o tome za londonski Tajms govorila ministarka unutrašnjih poslova Velike Britanije, Tereza Mej.

Teško je reći na šta tačno Merkelova računa. U Turskoj, prema zvaničnim podacima, trenutno ima približno oko 1,8 do 2 miliona sirijskih izbeglica. Više od toga ona nije u stanju da primi. Posebno imajući u vidu trenutno unutarpolitčko stanje.

Ovde treba primetiti: očigledno se „njuh" promenio čak i tako opreznom i obazrivom politčaru kao što je Merkel, prva žena-premijer u istoriji Nemačke. Uostalom, ona je treći put u fotelji nemačkog kancelara.

Za to vreme, dobila je nadimke kao što su „tevtonska Margaret Tačer", „čelični kancelar", pa čak i „mutti" ili „mamica" svih Nemaca, a američki časopis Forbs 11 puta ju je nazvao najuticajnijom političarkom na svetu. Imala je i zbog čega da se spotakne i pogreši. Što se zapravo i desilo i odmah dobilo razmere krize.

Još početkom septembra gospođa kancelarka je izjavila da Nemačka treba da pokaže izbeglicama „svoje dobro lice" i da će ih sve primiti. Nakon toga je broj izbeglica višestruko porastao. Evropa je zastenjala. Stvar je sad došla dotle da je nedavno čak i predsednik EU, bivši poljski premijer Donald Tusk „zamerio" Merkelovoj.

Govoreći u Evropskom parlamentu, Tusk se na najneetičniji način podsmevao nemačkoj kancelarki – što je samo po sebi već uvreda: Poljak u EU se javno podsmeva nemačkom lideru.

Rekao je da su sve reči Angele Merkel „prelepi moralni gest", koji nije ni na čemu zasnovan i ničim potkrepljen. Prevedeno na običan jezik to znači da su njene reči „pi ar bez smisla i značenja". Potom je Tusk okrivio Merkelovu za to da je svojim nepromišljenim izjavama stvorila „magnet" za izbeglice, „milione Avganistanaca i Pakistanaca" i sada mora da traži ozbiljno rešenje problema.

Za Merkel, razvijao je dalje svoje loše misli, cela kriza sa izbeglicama sada će postati „ispit političke odgovornosti". I u zaključku je upozorio: EU će morati da potroši milione ili milijarde evra za obezbeđivanje svojih spoljašnjih granica, u suprotnom će cela šengenska bezvizna zona postati „izvor panike za Evropljane i srušiti se".

Nešto se ne sećam da su „mlađi partneri" EU, koji su tu ušli upravo zahvaljujući pokroviteljstvu nemačkog kancelara, imali smelosti da u ovakvom tonu grde lidera glavne države EU.

Čak i partijski prijatelji Merkelove, unija CDU/CSU , okrenuli su se protiv nje po ovom pitanju. Frakcija CDU na zasedanju pre par nedelja izjavila je da politika otvorenih vrata ne odgovara Nemačkoj.

Mlađa bavarska sestra partijskog tandema, CSU, zatražila je od kancelarke da prekine sa izigravanjem „dobre domaćice", da isfiltrira pristigle izbeglice i da odluči ko je od njih zaista izbegao iz političkih, a ko iz ekonomskih razloga. Ove druge odmah treba vratiti u njihove zemlje, a na granice Nemačke treba uvesti privremenu kontrolu, bez obzira na pravila Šengena.

To je i bilo urađeno. Kontrola će delovati do 1. novembra. Zato Merkelova i žuri da se bar o nečemu dogovori sa Erdoganom. Privremena kontrola se, po zakonima EU, uvodi na rok ne duži od deset dana, sa mogućnosti da se produži najviše još 20 dana.

U samoj Nemačkoj, za veliki broj Nemaca, Merkelova više nije „mamica". Oganizacija osnovana u oktobru 2014. godine, Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada ili PEGIDA (skraćenica od prvih slova reči partije na nemačkom), gotovo svake nedelje održava manifestacije u nemačkim gradovima kojima prisustvuje više hiljada ljudi.

Nedavno su u Drezdenu članovi PEGIDE prošli ulicama skandirajući „Merkelovu u Sibir, Putina u Berlin". A najveći nemački tv kanal ARD prikazao je foto-montažu Merkelove obučene u hidžab, kako stoji ispred Rajhstaga, oko koga se uzdižu minareti džamija. Ovo je izazvalo skandal.

Što se tiče drugih „odraslih" članova EU, oni nemaju problem da kritikuju „tevtonske gestove". Evo, na primer, šta piše kolumnista londonskog konzervativnog Dejli ekspresa (ovo je samo nekoliko kratkih izvoda iz desetine njegovih članaka na ovu temu):

„Posle dva krvava svetska rata u prvoj polovini 20. veka, pokrenuta zbog nepopustljivih teritorijalnih ambicija Nemačke i njenih manijakalnih lidera, oci osnivači EU su smatrali da će najbolje smiriti nemačku i kontrolisati tevtonsku agresivnost stvaranjem superfederalne države. Ali,kao i sve što se radi u EU, tako su i ovu ideju protraćili…"

„Sada je EU, u suštini, organizacija pod potpunom nemačkom kontrolom, u kojoj nemački lideri diktiraju sudbinu kontinenta sa takvom lakoćom sa kakvom su nekad upravljali okupacionim snagama.

Kancelarka Angela Merkel – to je prava carica tog carstva, sposobna da poruši cela evropska društva jednom rečju koja siđe sa njenih hladnih usana. Poznata uloga za Nemačku. Od kada je osnovana 1871. godine, uvek je bila pretnja miru i stabilnosti u Evropi."

„Svi ćemo mi sada platiti užasnu cenu za nemačku aroganciju… Nemačka je već potkopala evropsku ekonomiju i demokratiju. Sada ona to isto radi sa našim nasleđem i identitetom. Merkelova možda sebe predstavalja kao opreznog demokratu, ali sudeći po posledicama njenih rušilačkih dejstava, ona ide stopama Bizmarka, kajzera i Hitlera."

Neprijatno je, naravno, čitati o sebi ovakve reči. Ali, šta da se radi.

Ono što je najzanimljivije, sa gornjih spratova EU, ne govoreći samo o Nemačkoj, ne čuje se nijedna kritika „druga Baraka" i njegovih prethodnika, koji su i zapalili sve te „arapske revolucije", ostvarujući „izvoz demokratije" putem bombardovanja i faktičkog uništavanja državnosti Avganistana, Iraka, Libije, a sada i Sirije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREFINJENO SKRIVANJE TRAGOVA KRIMINALNE TRGOVINE DECOM OD STRANE ENGLESKIH VLASTI I VRHA DRŽAVE!!!

 

Rezolucijom o Srebrenici, Velika Britanija je još jednom pokazala svoje licemerje, jer se opet bavi tuđim nesrećama, umesto da istražuje sopstvena zlodela, masakre i užase, za koje nikada nije kažnjena. Masovni zločini koje je počinilo Ujedinjeno Kraljevstvo, genocidi sa blagoslovom kraljice, trgovina decom i pedofilija, kojom su se "proslavili" vodeći političari ove bivše imperije, dovoljan su razlog da se Britanija bavi sama sobom i ispituje sopstvene zločine.

 

             Doroteja Simić-Harold (London)

 

Osamdesetih godina prošlog veka, policija je bila u posedu dokumentacije koja za pedofiliju optužuje poslanike britanskog parlamenta, a 2013. godine, jedna nezavisna međunarodna organizacija osudila je i britansku kraljicu, zbog učestvovanja u genocidu nad jednim indijanskim narodom u Kanadi, ali i za kidnapovanje maloletnika.

Tek godinu dana pošto je nadležni komitet Ujedinjenih Nacija upozorio Veliku Britaniju da konačno stane na put trgovini decom, britanske vlasti su formirale komisiju koja će da ispita iznete optužbe.

Velika Britanija je kolevka modernog evropskog parlamentarizma, ali i zemlja u kojoj tradicionalno, uklanjaju tragove velikih skandala i afera. Istina, pojedini mediji, kad dođu do činjenica, otvoreno o svemu izveštavaju, ali, pre ili kasnije, sve prekrije veo zaborava.

Ipak, Komitet za prava deteta Ujedinjenih Nacija (Committee on the Rights of the Child – CRC) na svojoj 66. sednici održanoj u Ženevi od 26. maja do 13. juna 2014. godine javno je pozvao Veliku Britaniju da konačno prekine lanac trgovine decom koja su završavala kao belo roblje, a u pojedinim slučajevima bila i ritualno ubijana.

Od tada je prošlo godinu dana, ali britanske vlasti ništa značajnije nisu uradile po tom pitanju. Britanski list Telegraf je 14. marta 2015. objavio jedan članak koji je napisala aktuelna ministarka unutrašnjih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, Tereza Mej, u kome se tvrdi kako će Britanija sprovesti detaljnu istragu o navodima da su najviši državni funkcioneri osamdesetih godina prošlog veka seksualno zlostavljali maloletne osobe.

Osnova ove istrage je skoro potpuno zaboravljeni dosije koji je sastavio poslanik Džofri Dikens još 1983. godine. Ovaj veoma obiman materijal u kome su postojali jasni dokazi o upetljanosti vrha britanskog establišmenta u pedofiliju, Dikens je dostavio policiji, tri primerka je na čuvanje poverio ljudima od poverenja, a jedan je zadržao za sebe.

Posle Dikensove smrti 1995. godine njegova udovica uništava primerak dosijea koji je on za života čuvao, a isto to čine i sva trojica „ljudi od poverenja" koji su imali po jedan primerak materijala. Šta se desilo sa dosijeom koji je bio predat policiji do skora se ništa nije znalo.

Tek kada je 2012. izbila afera u vezi preminulog voditelja Bi-Bi-Sija Džimija Sevila, koga su žrtve još ranije optuživale da ih je silovao dok su bili maloletni (britanska televizija i policija su o svemu ćutali do Sevilove smrti), jedan bivši visoki funkcioner tajne službe objavljuje kako je Dikensov dosije završio u nekom sefu obaveštajne službe MI5.

Prašina se brzo slegla i mediji su prestali da se interesuju za dalju sudbinu dosijea. Zbog čega se odvija ovako sporo uprkos tome što je zlostavljanje dece jedan od najstrašnijih zločina?

U lanac pedofilije i trgovine, očigledno, nisu bili upleteni samo članovi britanskog parlamenta, kako je javnost u početku verovala. Laburistički poslanik Tom Votson je još 2012. ukazao na saznanja koja je imao, kako trag vodi i do Dauning strita, sedišta britanske vlade. Međutim, postoje indicije, ako ne i dokazi, da ni to nije sam vrh kriminalne grupe.

Britanski novinar i publicista Dejvid Ajk je svojevremeno javno objavio kako je i sama britanska kraljica Elizabeta Druga uključena u zlostavljanje dece. Ajk je, međutim, malo pouzdan, jer često u svojim istraživanjima zna da zađe i u sferu onostranog. Tako je, recimo, u svojoj takozvanoj „tirkiznoj fazi" (kada je nosio samo odela u toj boji) tvrdio kako je dobijao poruke od Najvišeg Uma (Boga).

Međutim, u pomenutom slučaju upletenosti kraljice Elizabete u lanac pedofila Ajk se pozivao na odluku Međunarodnog suda zasnovanog na prirodnom pravu (International Common Law Court of Justice – ICLCJ).

ICLCJ je organizacija osnovana 15. septembra 2012. sa sedištem u Briselu. Iako se tako zove, ovo nije nikakav sud u pravom smislu te reči, odnosno njegove odluke nisu ni za koga obavezujuće. Ipak, članovi ICLCJ-a su aktivne i penzionisane sudije i drugi stručnjaci koji veoma pažljivo odmeravaju svoje odluke.

Jednoglasnom presudom ICLCJ-a od 25. februara 2013. britanska kraljica je zajedno sa još tridesetak optuženih oglašena krivom za učestvovanje ili prikrivanje genocida nad kanadskim urođenicima.

Predmet je baziran i na događajima iz Instituta Mohavk u Kanadi koji je 1832. osnovala engleska Anglikanska crkva, navodno zbog edukacije Indijanaca iz naroda Mohavk. Umesto da budu podvrgnuta obrazovanju, deca u ovom internatu su zlostavljana i mučena, a ICLCJ veruje kako je polovina interniranih maloletnika završila na obližnjem groblju. Institut je zatvoren 1970. godine.

Kraljica Elizabeta II, koja je istovremeno i kanadski suveren, posetila je 1964. ovu školu. Po izjavi dvojice ljudi, ona je na piknik povela desetoro dece, od kojih nikada nijedno živo više nije bilo viđeno. Očevidac ovog događaja, Vilijam Kumbes, ubijen je u februaru 2011. godine, ali je prethodno dao veoma precizna i iscrpna svedočenja koja su snimljena kamerom.

Ako je na neki način i sama britanska kraljica upletena u lanac trgovaca belim robljem, onda je jasno zbog čega vlasti ove ostrvske zemlje odugovlače sa pokretanjem i sprovođenjem istrage.

ICLCJ u svojoj presudi ide i dalje, objašnjavajući za šta su sve nestala deca korišćena. Petorica sudija i 27 porotnika iz šest zemalja smatralo je dokazanim da je više od 50.000 nestale deca završilo u krvavom ritualu „Deveti krug", koji zagovara jezuitski dokument "Magisterial Privilege".

Postojanje ovog dokumenta zvanična katolička crkva nikada nije osporila, ali se za ritual „Deveti krug" tvrdilo da potiče iz ruralnih oblasti Belgije i Holandije u kojima se i dalje izvodi, ali da nikada nisu bile prinošene ljudske žrtve.

"Magisterial Privilege", međutim, izričito navodi kako rimski Papa ima pravo da odobri žrtvovanje dece čija bi se krv pila ili na drugi način koristila tokom pomenutog rituala. Čak šta više, svaki kandidat za Papu je dužan da pre nego što se pristupi konačnom glasanju upražnjava „Deveti krug" koji obuhvata i ispijanje dečije krvi.

U toku sveobuhvatne privatne istrage koju od kraja prošlog veka vodi britanski funkcioner za zaštitu dece Piter Mekelvi na površinu su isplivala svedočanstva o orgijanjima odraslih članova britanskog establišmenta sa maloletnicima koji mogu da se porede jedino sa scenama iz poznatog filma „Širom zatvorenih očiju". Od 2013. se Mekelvi povukao sa funkcije i potpuno posvetio vođenju društva „Fenbridž" koje se bavi otkrivanjem slučajeva zlostavljanja maloletnika.

Po svedočenjima zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova više stotina dosijea o zlostavljanju maloletnih lica je nestalo tokom vođenja istrage. Zbog toga je ministarka Mej obećala poslanicima britanskog parlamenta da će svako ko bude pokušao da ometa rad komisije čije je formiranje najavila, biti krivično gonjen. Tročlana komisija je čak dobila i zakonska ovlašćenja da iznudi svedočenja od osoba za koje smatra da imaju podatke o trgovini i zlostavljanju dece.

Zanimljivo je da se Velika Britanija energično zalaže za donošenje rezolucije Saveta bezbednosti UN koji zločin u Srebrenici tretira kao genocid, a istovremeno potpuno ignoriše presude ICLCJ-a kako je čak i aktuelna kraljica bila upletena u potpuno istrebljenje naroda Mohavk i tim povodom ne želi da pokrene nikakvu istragu.

Izveštaj CRC-a bi sigurno bio i dalje ignorisan da se nisu uključili britanski mediji, ali će i ovo biti „čudo za tri dana" kao i sve ranije istrage pokretane zbog optužbi za pedofiliju i trgovinu belim robljem.

 

     A 1. Genocid nad kanadskim indijancima

Papa Benedikt XVI (rođen kao Jozef Alojz Racinger u Bavarskoj, Nemačka) povukao se sa prestola Svetog Petra 28. februara 2013. godine, svega tri dana pošto je ICLCJ doneo presudu kojom je osuđena britanska kraljica, ali i vrh katoličke crkve za genocid nad kanadskim Indijancima iz naroda Mohavk.

U presudi se pominje i krvavi ritual „Deveti krug" koji se po jezuitskom spisu "Magisterial Privilege" od 18. veka upražnjava i u Vatikanu pre izbora novog Pape.

Benedikta je na tronu nasledio Franja I, za koga ICLCJ tvrdi da je još sedamdesetih godina prošlog veka učestvovao u prebacivanju dece nestalih argentinskih političara. Ovo je nadgledao Vatikan, a umesto u sigurnost deca su odvođena u belo roblje.

Ovo je, kako tvrde stručnjaci, bio deo takozvanog prljavog rata koji je vojna hunta vodila protiv opozicije. Takođe je osam očevidaca potvrdilo da je Franja kao sveštenik i biskup silovao dve maloletnice tokom rituala žrtvovanja dece.

„Deveti krug" se redovno izvodi u jezutskim zajednicama širom sveta. Posle iznošenja tajni "Magisterial Privilege" i povlačenja Benedekta XVI i mnogi jezutski zvaničnici su naprasno odlučili da se povuku u manastirski mir i tišinu, zavetovavši se na doživotno ćutanje.

Ritual se izvodi jedanput mesečno, po mogućnosti u noći punog meseca, mada to nije obavezno. U Zagrebu je u jednoj vili, koju u starom gradu poseduje red Malteških vitezova „Deveti krug", praktikovan 15. februara 2015. godine. Tog dana je u glavnom gradu Hrvatske inaugurisana predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, a ceremoniji je prisustvovao i premijer Srbije Aleksandar Vučić.

 

©Geto Srbija

materijal:Lit protiv mafije

ŠPIJUNI SU MEĐU NAMA: VUČIĆEVA I ARMINKINA ULOGA U ENGLESKOJ LICEMERNOJ REZOLUCIJI PROTIV SRBIJE!!!

 

Neuspeli predlog britanske rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici izradila je ista lobistkinja koja u Velikoj Britaniji zastupa Aleksandra Vučića. Novac je za ovo dobila od šeika bin Zajeda, koji joj ujedno plaća i za promociju srpskog premijera, koji šeiku zauzvrat poklanja najplodniju srpsku zemlju, najskuplji deo Beograda, hotel na Kopaoniku… Tako u suštini, rad antisrpske lobistkinje plaćaju građani Srbije.

 

                             Milica Grabež

 

Iza bezuspešnog pokušaja podnošenja Rezolucije protiv Srbije i celog srpskog naroda u Savetu bezbednosti, koju je predložila Velika Britanija, stoji baronesa od Milbanka, doživotna članica Gornjeg doma britanskog parlamenta. Pomenuta gospođa nije, međutim, plave krvi niti je titulu stekla udajom, već izdajom i špijunskom delatnošću.

Baronesa od Milbanka rođena 20. aprila 1968. u selu kod Tuzle, od oca Rasima Helića i majke Džemke je dobila sasvim obično ime – Arminka. Tokom građanskog rata u BiH ona je 1992. preko zaštićene enklave u Žepi uspela da pobegne u Evropu i da azil dobije u Velikoj Britaniji. Već tada je odlično govorila engleski, jer je pre rata studirala englesku književnost.

Prilikom podnošenja zahteva za azil dala je netačne podatke o sebi i svojoj porodici. Navela je kako je jedva izvukla živu glavu pred „srpskim četnicima" koji su joj pobili celu porodicu.

Tada se takve informacije nisu proveravale, jer je bilo nemoguće saznati pravu istinu dok traju ratna dejstva. Arminkina porodica je živa i zdrava, bar njen veći deo. Sa jednom sestrom je došla u Veliku Britaniju, a ostale dve su i danas u BiH: Vildana Helić i Nizama Salihefendić.

Arminka nikada nije krila da ju je od početka boravka u Ujedinjenom Kraljevstvu finansijski pomagala Soroš fondacija, koja je platila i njeno doškolovanje na London School of Economics gde je 1994. upisala međunarodnu istoriju.

Dosta rano se uključila u politiku, i uspela je daleko da dogura. Zanimljivo je, međutim, da se za nju prvo zainteresovala američka obaveštajna služba, a ne, kao što bi se očekivalo, britanska.

U izveštaju od 1. aprila 2008. godine, američki obaveštajac u Londonu Ričard Le Baron citira njenu izjavu kako su „SAD suštinski bitna država". On napominje kako je ona odlučna, ali hladnog pogleda, bez emocija i skrupula. Britanski MI-5 je Arminku operativno obradio tek šest godina kasnije i to povodom njenog predstojećeg proglašenja za baronesu.

U vreme nastanka Le Baronovog izveštaja ona radi za Vilijama Hejga, tada kandidata za ministra spoljnih poslova u kabinetu Dejvida Kamerona. Šef njegovog izbornog štaba za mesto poslanika bila je 2010, a posle najvažniji savetnik u njegovom kabinetu. Ubrzo, pošto je Hejg postao ministar spoljnih poslova, neko je medijima dostavio račune iz kojih se vidi da je on na putovanjima hotelsku sobu delio sa svojim dvadesetpetogodišnjim savetnikom Kristoferom Majersom.

Sam Hejg je novinarima rekao kako zna ko im je dao tu informaciju, ali da ne želi da javno otkriva ime te osobe. Očigledno da je ta osoba bila njemu veoma značajna. Radi se o Arminki Helić koja je odlično odradila njegovu izbornu kampanju, ali nije htela da trpi konkurenciju u timu savetnika koji su okruživali novopostavljenog ministra.

Osim toga, zeleno svetlo za ovu akciju dobila je i od Amerikanaca, koji su Hejga smatrali nedovoljno pro-američki nastrojenim. Kao šef njegovog izbornog štaba ona je imala pristup svim dokumentima, posebno računima koje je stranka plaćala, tako da joj nije bio problem da pikantne detalje dostavi medijima.

Već godinu dana kasnije Arminka na jednom ručku svog šefa upoznaje sa lordom Timoti Belom, vlasnikom značajne lobističke agencije Bell Potinger. Ona je već radila za tu agenciju, a sada i Hejg pristaje da joj se pridruži.

Jedan od najznačajnih klijenata lorda Bela bio je i ostao šeik Muhamed bin Zajed Al Nahjan, prestolonaslednik Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Vladari iz UAE su nerado viđeni gosti u Londonu zbog masovnog kršenja ljudskih prava u toj zemlji i finansiranja islamističkih organizacija. Sa druge strane, šeici raspolažu ogromnom količinom novca i zemlja im se nalazi, za Britance važnom strateškom položaju. Zbog toga je angažovana pomenuta agencija da britansko javno mnjenje ubedi kako izveštaji o telesnom kažnjavanju ili teškom položaju žena u Emiratima nisu tačni.

Lord Bel je u ovome imao izuzetna iskustva. Njegova dva saradnika su navodnim predstavnicima uzbekistanskog predsednika 2011, na sastanku koji su novinari tajno snimali, obećali kako nije nikakav problem što se na Zapadu kritikuju praksa da deca mlađa od 16 godina u Uzbekistanu rade na berbi pamuka.

„Ništa zato – mi smo najbolji da ubedimo Evropu kako je to kulturna specifičnost Uzbekistana, i da su ta deca najsrećnija baš na plantažama pamuka", čulo se na snimku koji su objavili britanski mediji.

Ubrzo, preko šeika bin Zajeda, Arminka dobija još jednog klijenta – Aleksandra Vučića. Račune za njega plaća šeik lično.

Na sastanku u Beogradu 2012. godine Arminka Helić upoznaje tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije i svog novog klijenta. Njih dvoje tada razrađuju plan kako da slave željni Vučić bude promovisan u Britaniji.

Iako za sebe stalno tvrdi kako je Britanka, a ne Bosanka, Arminka patološki mrzi Srbe i sve srpsko. Prema svedočenju jedne sekretarice u tadašnjem kabinetu ministra Hejga, Arminka je svakog jutra uništavala pozitivne vesti o Srbiji, a svom šefu je još pre prve jutarnje kafe, kada je najnervozniji, predavala samo najgore izveštaje o našoj zemlji.

Zbog toga je u jednom trenutku Hejg lordu Belu objasnio kako nije u stanju da zastupa interese potpredsednika vlade države o kojoj se izveštava najgore moguće. Problem je rešen tako što je bin Zajed dublje zavukao ruku u džep i povećao honorare Arminke i Hejga, a Bel je još jednom podvukao kako oni zastupaju isključivo Aleksandra Vučića, a ne celu srpsku vladu ili Srbiju.

Vrhunac saradnje je bio odlazak Vučića oktobra 2014. u London, na privatno druženje sa osobama koje mu je obezbedio Bel u saradnji sa Helićevom. Jedna od stanica njegove posete bio je i London School of Economics, koji je bio u čvrstom zagrljaju Soroša i na kome je Arminka još uvek imala jake veze. Dobro je poznato kako se premijer Srbije proveo na tom „predavanju" koje je platio njegov prijatelj bin Zajed.

Da bi se revanširao svom finansijeru, koji milione dolara ulaže u njegovu promociju na Zapadu, srpski premijer arapskom šeiku poklanja desetine hiljada hektara najplodnije vojvođanske zemlje. Privatna avio-kompanija dinastije Al Nahjan na poklon dobija Er Srbiju, a zatim i pravo da besplatno koristi usluge Aerodroma „Nikola Tesla" u Beogradu.

Iako ima finansijske koristi od Srbije, bin Zajed pristaje da plati Arminku Helić da preko svojih veza u Forin Ofisu britanskoj delegaciji u Savetu bezbednosti UN doturi nacrt rezolucije koja sve Srbe proglašava ratnim zločincima i životinjama koje siluju svakog na koga naiđu.

Njih dvoje u ovom slučaju vezuje zajednička vera, mržnja i prezir prema Srbima čijeg premijera su kupili sitnim, a on njih obasipa preskupim poklonima, zalažući javna preduzeća i tuđu zemlju.

Otuda i ne čudi što je srpski premijer, kada je rezolucija dostavljena delegaciji Velike Britanije u Savetu bezbednosti, požurio da pozove Ruse da na ovu rezoluciju ne stavljaju veto, jer Srbija “želi da se suoči sa svojom odgovornošću, a on želi da pogne glavu pred žrtvama u Srebrenici“.

Vučić bi trebalo da zbog ovih zlodela koja čini prema građanima Srbije – ostane bez glave. Izgubio bi je u svakoj demokratskoj državi, odlaskom na doživotni zatvor.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ODVAŽNOST: SAOPŠTENJE “VLADE U SRBIJI” U VEZI OPASNOG NAGOMILAVANJA NATO TRUPA NA ISTOKU EVROPE

 

U ovakvom ili bilo kakvom drugom kritičkom obliku dole prozvanih evropskih i svetskih institucija, „Vlast u Srbiji“ nikada neće imati hrabrosti da izađe pred javnost, uputi poruku i saopšti svoju zabrinutost Republike Srbije zbog mogućeg ugrožavanja mira i stabilnosti u Evropi!!!

Ali se zato danima preko medija citiraju zaključci, saopštenja, analize ili tobožnja zabrinutost nekog (hiljadama kilometara udaljenog) pododbora američkog Kongresa, ili nekog birokratskog tela iz sastava EU upućenog Srbiji (preko obaveznog  portparola), ili kritika nekakve NVO (zbog npr. nekog dešavanja u medijima ili novinarima, ili poštovanja i podizanje nivoa iz domena rodne ravnopravnosti, ili poštovanja prava različitih nametnutih grupa i populacija, ili izražavanja brige za zaštitu životinja lutalica…), i to će se pretstavljati kao vrhunski sadržajni akt od čijeg ispunjavanja zavisi postojanje Srbije kao samostalne države, kao i život srpskog naroda i ostalih građana Srbije!!!

 

 

 

„Odbor za bezbednost Skupštine Srbije, Savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije i Vlada Srbije na čelu sa Predsednikom „Vlade u Srbiji“ , upozoravaju i izražavaju veliku zabrinutost zbog mlake ili nikakve političke reakcije Evropske Komisije, Evropskog Parlamenta, kao i svih zemalja Evrope kroz čije teritorije se vrši prevoženje različite sadržine ratne tehnike NATO pakta, i njegovo gomilanje na granicama država severoistočne Evrope, što može dovesti do ratnog zaoštravanja!!!

Imajući u vidu da je EU, kao velika zajednica država (tzv. „evropska porodica“ i naš strateški cilj) koja je 2012. god. postala nosilac Nobelove nagrade za mir zbog „uspešne borba za mir i pomirenje i zalaganje za demokratiju i zaštitu ljudskih prava“, s’ pravom izražavamo zaprepašćenje i ogorčenje zbog  krajnje nonšalantnog odnosa i ponašanja briselskog aparata, na prećutno odobravanje pomenutih dešavanja koji mogu ugroziti mir i stabilnost u Evropi, pa dičenje Nobelovom nagradom u ovom slučaju, postaje bespredmetno, zato što nije opravdana suština „nagrade za mir“, dobijena iz navedenih razloga!!!

Takođe ukazujemo na pažnju i izražavamo zabrinutost zbog nepoštovanja odredbi iz Helsinškog završnog akta OEBS (o evropskoj bezbednosni i saradnji) čije je narušavanje ozbiljno započelo u martu 1999.god. a zadnjih meseci nepoštovanje tih principa je postala laka svakodnevica, što dovodi do opasnih zapletanja na međunarodnom planu!!!

Posebno nezadovoljstvo, ogorčenje i dodatnu zabrinutost u Republici Srbiji, izaziva nemo posmatranje i odsustvo reakcije običnog građanstva država na čijoj teritoriji se gomilaju sredstva ratne NATO tehninke kao i krstarenje uniformisanih lica drugih država, što može dovesti do izazivanja incidenata, a zatim i nastanka i širenja ratnih sukoba sa mogućnošću eskalacije i na onim teritorijama koje su daleko od postojećih dešavanja, sa nesagledivim posledicama po život ljudi u Evropi i šire!!!

Takođe, Republika Srbija, skreće pažnju i na potpuno marginalizovanu ili nikakvu rakciju OUN-a u vezi pomenutih događaja, a zbog kojih je dužna da preduzima mere na ostvarenju svog cilja prema članu 1. Glava I Povelje UN , i opominjemo i izražavamo našu zabrinutost zbog izostanka istih, čime se kod naše javnosti potvrđuje da UN odavno ne predstavljaju najviše svetsko telo čija uloga može svojom aktivnošću obezbediti sigurno mesto za život ljudi, što u krajnjem slučaju može dovesti do otpočinjanja opasnih sukoba koji mogu izroditi planirani haos, posle koga mogu opstati samo oni koji su ga i isplanirali, i posle čega neće biti ni od kakve važnosti ko je krivac, a Povelja UN će postati nevažeći istorijski pojam!!!!“

P.S. Ovakvo ili bilo kakvo upozorenje slične sadržine od strane najviših institucija „Vlasti u Srbiji“, kojim bi Srbija pokazala makar minimum samostalnog odlučivanja u domenu vođenja spoljne politike države, još nije napisano i upućeno međunarodnim i evropskim institucijama, zato što nemaju dozvolu iz Brisela…

             

©Geto Srbija

 

POD VOĐSTVOM KOMEDIJANATA, NA PUTU BEZ ALTERNATIVE DO POTPUNOG GUBLJENJA SUVERENOSTI!!?

 

Srbija se prometnula u smrtonosno opaku političku burlesku. Njena najnovija sramna predstava, posle letošnje pederijade, nedavnog dovlačenja zastave velike Albanije nad Beogradom i kultnog zasedanja NATO žreca-Trilaterale, je trijumfalni dolazak albanskog premijera Rame. Došao je albanski premijer da uzme ključeve od Preševa, iz ruku svog srskog kolege, i obavi prvu polovinu posla- zvaničnog priznavanja Kosova od strane Beograda. Istovremeno, ambasador SAD Majkl Kirbi i tutor Srbije u ime Evropske unije, Majkl Devenport, sve su uvereniji da Srbija odlično igra u ovom kabareu. Kao i ovdašnji vlastodršci i ideolozi zombirane srpske realnosti.

 

              Dragan Milosavljević

 

Mnogi među Srbima, zastrašeni mukama i poniženjima kakva u novoj istoriji nije pretrpeo nijedan narod, sa iskustvima mučkog napada od strane najveće sila sveta i njenih trabanata, nadaju se da će im javno popišavanje albanskog premijera Rame, po celom Beogradu i Srbiji, doneti neki boljitak. Do novog dana i nove uvrede. U tome prednjače današnji vlastodršci.

Oni bestidno, ali uspešno, ovde i sada, pred nama, okreću sve važeće civilizacijske pojmove naglavačke. Bežanje u ludilo nadrealnog i nepriznavanje stvarnosti, ni sebi ni drugima, poznato je kao sindrom osudenih na doživotnu robiju. Hoće da žive, makar kako.

U toj klimi, vidljivo je bujanje moralnog kukolja, zasejanog u velikim polomima prošlih vremena, pogubnih po Srbe, tokom svetskih ratova iz kojih su naoko izašli kao pobednici.

A, ustvari, izašli su uništenih najkvalitenijih gena. Vidimo danas bezobzirni prodor skorojevića, lopova, secikesa i nazovi elite, sklone raznim hohštaplerskim prečicama.

To je mizanscen i kulise tranzicije koje pogoduju ovakvim vodama. I samo u toj i takvoj scenografiji, moguće je da bivši "skojevac" i miljenik Slobe i Mire, Tahir Hasanović, dovede Trilateralu u Beograd kao prvi mason Srbije.

Da Vuk (Drašković), od igrača kozaračkog kola i pravovernog komuniste, pa kasnije i lažnog Draže, postane evroatlanski guru Aleksandru Vučiću. Vele, on je ministar inostarnih poslova u senci! Tu je, kažu, da bude ključna karika sa našim dumšanima, da nas kroz obećane evrointegracije što lakše odvuku na sporedni kolosek istorije. U ništavilo.

Samo u miljeu izdaje, oni dželatskom, neinventivnom kontrolom istine, opravdavaju razloge svog opstanka. Kao i posle nedavnih brutalnih uvreda albanskog premijera Rame, stara frajla "Politika", ne konsultuje svoje omiljene „analitičare", razne Andelkoviće, već pita penzionere šta misle o izjavi kabadahije iz Tirane.

I baš zato su kao vodeći likovi iz tekuće nadrealne srpske predstave, izabrani nadrealni predsednik (u odori Kralja Ibija) i nadrealni premijer, toliko po elokvenciji i grimasi sličan tragikomičnom pozorišnim liku, Radovanu III. Vučić se i zaista se našao, konačno, pri kraju svoje balade, na celu protivničkih Vilotića, baš kao u slavnoj pozorišnoj predstavi. Smešteni su srpski nadrealisti pod istu šatru, u jednu zajednicku predstavu. I to kao dva junaka jedne tragikomedije…

U pitanju su najupadjivili likovi najnovije "iste" vlasti, angažovani u najzapaženijoj u najomiljenijoj političkoj disciplini, od "oktobarskog preumeljenja"! U sprdačini.

Ali prigušene poruke pridavljene istine, ipak se probijaju. One, na žalost, nedovoljno jasno dopiru do onih kojima je već presudeno, ali još toga nisu svesni. Jer, sadašnji "kralj", u kostimu verbalnog žonglera, uz asistenciju ministarstva sile, ponegde još i izmami neki meki aplauz.

Ali, na letošnju pederijadu su izveli cak 7.000, gladijatora, da zaplaše javnost. To je Srbima, koji nisu razumeli suštinsku poruku dramaturga i glavnog glumca, zaslužena kazna za neodgovorno uživanje i podsmevanje samom sebi. Svojevremeno, za vreme lagodnog samoupravljanja i grickanja Titove kapare, za buduću propast Srbije, pogrešno smo učitavali poruke lažnog kralja Ibija u pozorištu.

Onaj koji je pažljivo pratio srpsko političko glumište poslednjih decenija, pa i sva druga pozorišta oko nas, sve do do sadašnjeg muka, shvata kako je to našim dželatima bila sjajna inspiracija za razumevanje naših mana. Tako su nas "pročitali" gde smo najtanji. Bila je to prednost za već pripremljeni i eksperiment sumanute tranzicione predstave. A, ona uopšte nije komična.

Naprotiv, kasno se shvatilo da u instaliranoj prevari od 5. oktobra, ne samo odabrani glumci, već i elitni deo publike, inteligencija, kao plaćenik, učestvuje u jednoj pošasti. Naknadna analiza će, nadajmo se, ipak pokazati da je i politički i intelektualnu kukolj, dao očekivane plodove. Da li je kasno da mu se ipak doaka, i svakom drugom štetočinstvu?

U njihovom ansamblu se razigrano kerebeće CESID-ovi borci za demokratiju. NVO za ljudska prava nastupaju redom kao i kostimirani EURO-četnici i lažni socijalisti, domaći dopisnici stranih medija, koji pogane svoju sopstvenu zemlju. Naravno, i razne Žene u crnom i LGBT. Ovaj vrtlog u kome se (tragi) komicno prave nevešti glavni junaci, predsednik i premijer, recito govori o tome ko su i kakvi su.

Ta dva komedijanta sa, zapravo, tragičnim ulogama, kako je to dobro sagledao Vladimir Putin prilikom poslednje posete Beogradu, predvodnici su gubitnicke nadri-elite sa kojom smo skoro izgubili suverenost.

Ali, i rupa u koju su već upale današnje vode, sve je dublja i šira. Oni više nisu smešni. Nema za njima onog razdraganog smeha, kao nekada što se čuo za velikanom glumišta, iz Ateljea 212, slavnim tumačem Kralja Ibija i Radovana III.

Sada gledamo samo likove najgorih imitatora. Jedan od njih dvojice je letos viden u Njujorku, sa pregolemom svitom i još golemijom gospodom, ruralnog izgleda.

Drugi je skoro posato razrok, gledajući jednim okom na Merkelovu i Obamu, a drugim na Putina. I sve to u rijeliti šou programu koji se ne prekida ni noću. Burleska u dnevnim novinama traje kao TV serija u nastavcima. Koju mi plaćamo već ispražnjenih novčanika.

Veliki srski glumac, Zoran Radmilović, zbog koga su pojedini obožavaoci njegovog cuvenog lika Radovan III, gledali i svih 200 predstava, išao je daleko u tumačenju naših sihologija, istraživao je, koliko su Srbi spremni da u svemu, ama baš svemu, vide priliku da se sebi narugaju, pa i mazohistici samoponize. Sve, ne bi li bili drugačiji i nedodirljivi za uobičajene vrednosti.

Za razliku od slavnog glumca, koji je tu zlatnu žicu za performans negovao, sve do poslednjih predstava koje je odigrao, njegovi neuspeli dvojnici su svoje uloge karikirali po meri svojih bednih scenarija, negde van Srbije napisanih.

Skloni jeftinom posprdivanju, na račun svih smrtno realnih i ozbiljnih tema današnje srpske stvarnosti, oni ne odlažu kostime i ne odlaze kući bez šminke. Ne, oni se maksimalno trude da improvizuju na temu opstanka države. I ovako razmišljaju: "…Vlast, to sam ja, a Vi ste se rulja, nezahvalna i neradna, podložna svakoj manipulaciji, i zato ste naša idealna publika."

I uprkos svemu, oni se ne udaljavaju od scenarija pogroma istorijske i duhovne vertikale Srbije, ni za sekund. Tako šire novu dogmu, po receptu Orvela, koja glasi: hrabrost je kukavičluk, a kukavičluk je prihvatljiva realnost.

Oni šenluče na temu „promene svesti", pijani razvaljuju riznicu srpske prošlosti, pretvaraju je u Ali Babinu pecinu, arče Srbiju na međunarodnoj sceni, bez trunke zazora, i ne dozvoljavaju da se ta predstava završi a publika razide. Da odahne i razmisli. Da uvidi realnost.

Život je čudo, pogotovo posle spavanja. Ponekad se ljudi probude jednog jutra u čudnim odorama i sa scenarijom koji znaju naizust (ni sami ne znaju kako) i koji će postati njihova nova suština, šta god to značilo.

Pošto bi skinuo šminku i kostim, veliki Zoran Radmilović bi odlazio svojoj kući. Do sledeće predstave. U neprikosnovenu privatnost. Imao je istinske prijatelje i istinske obožavaoce.

Ovaj današnji Kralj Ibi i ovaj Radovan III, ako se užasna burleska nastavi, poverovaće na kraju da je ona „ogromna većina" koju su medijski i statistički izmislili stvarna, a aplauzi iskreni. E, to je još preostala enigma u cemu ce sve ovo završiti istorijskim paralelama. Hoćemo li nemi i nepokretni čekati?

Jer, sve dok se ne pokrenemo, odvijace se predstava pod naslovom "Srbija na putu bez alternative".

Čovek bi se upitao dobronamerno, ima li još igde ovako trpeljive i namagarčene publike. Koja, reklo bi se, neće da vidi golim okom vidljivo. Golotinju čak bez smokvinog lista. Ili je ta publika nesposobna da se bilo čemu zapanji posle gostovanja Radovana III (Vucica), kod Milomira Marica i svih prethodnih emisija, ovog sarkazmom obdarenog kljucnog novinara svih režima.

Neki, na žalost, još nisu shvatili da je to što živimo mešanja stvarnog i nadrelanog, da bi se uništio interes za autenticnu istoriju Srba i neosporive istine. A to je da Srbi uprkos svemu, pa i svoj sklonosti samopotcenjivanja i samoporicanja, kad izgube putokaz, uvek imaju temelj za novi zalet i ugled već overen od istorije.

Pre svega, da su pre više od dva veka stekli časno pravo na državu i samobitnost kao nacija. Ogromnim žrtvama i samoodricanjem. Sve to lukavo "latinski i ekumenski", osporava im se u serijalima dnevne politike koja nudi cirkusa umesto hleba…

Drugim rečima cirkus i sprdnja je nadograduju svuda oko nas kao paralelna stvarnost i to na račun smrtno ozbiljnih stvari…I zato Srbi " špikovani " dugotrajnim (samo)ponižavanjem, valjda izdržavaju kao pokusni kunići. Zato dobijaju za eliti ovakve lidere, ljude koji bi su svome amaterizmu zaista bili komicni.

Zahvaljujući i njima i njihovim mentorima, kako reče istoričar Bataković u jednoj TV emisiji: "…Srbija će biti svedena na Beograd i nešto širu okolinu, a naša deca će biti šoferi medicinske sestre, a ako dobro izgledaju, biće ženske i muške prostitutke…".

To ne kaže komičar, nego ugledni istoričar i valja mu verovati. A predstava ce trajati sve dok uslovi za ovakav kraj tranzicionog kalambura ne budu u potpunosti realizovan. Delom na oči publike kao veština srpskog Hudinija, ali, suštinski, tamo van šatre. Gde se glumcima i klovnovima i mađionicarima isplaćuju tantijeme.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BROJAČ PARA: AKCIJA „PREUSMERAVANJA“ SREDSTAVA KAO ZAMETANJE TRAGA DONACIJA, DO DUŽNIČKOG ROPSTVA SRBIJE

 

Na internet portalu "Vesti online" 17. septembra 2014. godine objavljena je vest da je u Obrenovcu, koji je pretrpeo ogromnu ljudsku i materijalnu patnju u majskim poplavama, obnovljeno samo deset kuća! Vesti iz svih krajeva u unutrašnjosti Srbije, gde su poplave odnele čitava imanja, kuće i sve što je narod mukom godinama sticao, govore da situacija nije ništa bolja. Vučićev režim se pravda da nema para! Direktor vladine kancelarija za pomoć poplavljenim područjima, Marko Blagojević, izjavio je 16. septembra da su "…od 115 miliona evra donacija, 80 miliona evra sredstva iz pretpristupnih fondova, i to nepotrošena sredstva iz 2012. u iznosu od 30 miliona evra i 50 miliona evra namenjenih za ovu godinu, koja će iz namena za koje su odobrena biti preusmerena za obnovu zemlje…". Dakle, Blagojević tvrdi da raspolaže jedino sa 30 miliona evra! Sve ostalo je magla i dim! Gde su onolike pare, pitaju se građani koji žive u kolektivnim centrima i koji zimu dočekuju bez krova nad glavom.

 

                  NIkola Vlahović

 

Dana 21. maja ove godine, dok su još trajale katastrofalne poplave koje su zadesile Srbiju, predsednik vlade Aleksandar Vučić, na konferenciji za štampu, saopštio je da će spisak svih donatora koji su prvi pomogli unesrećene ljude, biti objavljen "za sedam dana". Takođe, obećao je i da će

Oni koji su dobro upućeni u Vučićev karakter i navike, odmah su posumnjali u ovu njegovu izjavu. Ipak su pare u pitanju, a on ne voli da se o tome javno izjašnjava.Već 8. juna, Vučić na ponovljeno pitanje izjavljuje: "…Vlada Srbije će u narednih sedam dana postaviti na svojoj internet adresi spisak svih pojedinačnih donatora koji su odvojili sredstva za pomoć ugroženima od poplava".

Ubrzo, kad su ga novinari podsetili na dato obećanje, Vučić je rekao: "…Za to nam treba toliko vremena, jer mora svaki donator da bude pozvan i da da saglasnost da želi da mu se objavi ime i iznos donacije. Moramo da proverimo, dakle, ko ne želi da bude objavljen".

Kad već nije znao da objasni razloge zbog kojih se spisak donatora krije (i kolika je veličina donacija), Vučić je potegao poslednji "argument" pa je rekao da će "…ubrzo pasti priliv sredstava, pa neće biti potrebe da se svakodnevno zove veliki broj donatora i da se pitaju da li dozvoljavaju da njihovo ime bude objavljeno na internet adresi Vlade Srbije"!?

Odgovarajući u Skupštini 31. jula 2014. na poslaničko pitanje zbog čega lista donatora još nije objavljena, Vučić se izvinio i rekao da će podaci biti objavljeni do 4. avgusta.

Zašto je Vučić ovoliko dugo krio imena donatora i visinu njihovih donacija? To je postalo jasno tek kad je 28. maja ove godine, kad je Vučić izjavio da bi želeo da novcem za obnovu zemlje upravlja neko iz nevladinog sektora i najavio da će tu odgovornu dužnost ponuditi programskom direktoru Ce-SID-a Marku Blagojeviću.

Govoreći za RTS, Vučić je doslovno rekao da ne želi da taj posao obavlja neko od ministara, već neko iz nevladinog sektora, koji bi kontrolisao gde ide novac. „Želim da izbegnem priče kako je neko zaradio!", rekao je tada Vučić. Sasvim prirodno za njegov način vladanja rezonovao je: zašto da neko zna, koliko će i on i njegova družina opljačkati?

Ubrzo, Vučić je svom snagom napao ojađeni narod koji je tražio bilo kakvu pomoć od države zbog poplavljenih kuća i uništene imovine. Grmeo je sa svih televizijskih kanala kako je "lično video" da su neke opštine izašle sa zahtevima koji nisu realni: „Kada sam postavio pitanje predsedniku jedne opštine kako je došao do sume od 973 miliona štete u poljoprivredi, a sva zemlja ukupno ako bi neko želeo da je kupi ne vredi toliko, i svega je 70 grla izgubljeno, odgovora na moje pitanje nije bilo".

Vučić je, dakle, bez ikakve stručne procene unapred sam "procenio" da je šteta manja nego što jeste. Tako je počela kampanja zastrašivanja građana, u koju se kasnije uključio i Vučićev "brojač para" Marko Blagojević, koji je na jednoj konferenciji za štampu, na pitanje kad će krenuti isplate postradalih, neartikulisanim glasom povikao: "Ne dam!".

Od kraja maja do polovine septembra meseca, lagano je ubijana svaka nada da će postradali u poplavama doći do, kakve-takve nadoknade za svoje patnje.

Počela je da se bliži jesen, a slučaj donacija za postradale u poplavama, za Vučića i njegov klan, postao je drugorazredna tema. Pare koje su zaista stigle u Srbiju, negde su nestale. Vučić sigurno zna gde su. Laži o brzoj izgradnji porušenih kuća i obnovi infrastrukture, ostale su samo laži.

 

      Biće meda, dok je Muhameda

 

Prateći paralelno vesti o stizanju donacija za poplavljene u Srbiji, i izjava funkcionera Vlade Srbije, nije teško zaključiti da para ima, ali da su usmerene u pravcu koji odgovara Vučićevoj vlasti, a ne na ruke onih kojima su namenjene.

Silnih šeikovih deset obećanih miliona dolara kojima je Vučić mahao, jednostavno, nema. Ili, ako ih ima, nijedan dolar nije došao u ruke unesrećenih u poplavama. Činjenice na terenu govore da u svim poplavljenim područjima, najveći deo postradalog stanovništva dočekuje zimu bez ikakve pomoći države.

Sa koliko drskosti i samouverenosti je Vučić krajem maja meseca pominjao obećanu donaciju Šeika Muhameda iz Emirata, govori i njegova izjava: "…I dok neki ovde zbijaju neslane šale s njim i bukvalno mu prebrojavaju zube, on je iz svog džepa izvadio milione dolara da bi pomogao ljudima u Srbiji. Svaka mu čast na tome! Šeik je uplatio Srbiji više novca za pomoć žrtvama poplava od SAD, EU i Rusije zajedno! Princ prestolonaslednik Abu Dabija insistira, pritom, da se od njegove pomoći ne pravi nikakav spektakl i zauzvrat ne traži apsolutno ništa. On je u ovom jako teškom trenutku za Srbiju dokazao da nam je jedan od najvećih prijatelja na celom svetu. Činjenica da je on sam Srbiji dao više novca nego najveće svetske sile dovoljno, valjda, govori sama za sebe."

Ni do današnjeg dana nije poznato da li je i koliko je šeik Muhamed donirao poplavljene u Srbiji i gde se taj novac nalazi. Upućen tvrde da nije dao ni prebijene pare.

Da bi sakrio istinu, Vučić se nije mnogo dvoumio šta da izjavi pa je ljutito odogovorio na to pitanje ovako: "…Opet vam kažem, šeik ne želi da se hvali tim parama...Dovoljno je valjda reći da je on sam uplatio Srbiji više nego Rusija, Amerika i Evropska unija zajedno!"

Na računu kojim raspolaže Marko Blagojević, prema njegovoj tvrdnji, nema više od 30 miliona evra. Ovo Blagojević potvrđuje nedavnom izjavom u kojoj razotkriva strašnu istinu da nikakvih silnih miliona nema i da su sredstva kojima raspolaže mizerna: "…Sa bilateralnim donatorima svakodnevno pričamo o nameni petnaestak milion evra njihove pomoći, koliko je obećano na toj konferenciji i o projektima koje smo spremili.

Želeli bismo da ta pomoć u najvećoj meri ode na obnovu sistema za zaštitu od poplava. Jer, džaba nam popravka kuća, na koju ćemo potrošiti skoro 30 miliona evra, ako će objekti ponovo biti poplavljeni…".

Što da im dajemo i tih 30 miliona evra, ako će biti opet poplavljeni, glasno razmišlja Blagojević, verno tumačeći Vučićevu strategiju o skrivanju donacija.

Vučića je u "kampanji" prikrivanja visine donacija pomogla i ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović, koja je hladnokrvno ponovila ono što je njen šef rekao: "…Zaista svi veoma cenimo ono što je učinio šeik Muhamed. A što se tiče EU, svakako će i iz njihovih fondova doći najveća pomoć koja će premašiti iznos svake pojedinačne uplate".

 

      Gde su pare?

 

Ono što je Jadranka Joksimović prećutala, to je istina o donatorskoj konferenciji za poplavljena područja na Balkanu, koja je održana u Briselu 16. jula ove godine.

A, činjenice govore sledeće: Danska je za pomoć poplavljenima u BiH donirala sedam miliona evra, Nemačka je takođe za BiH izdvojila pet miliona evra, Pakistan 740.000 evra, a Egipat 25.000 evra. Jermenija je jedina Srbiji uplatila 74.000 evra.

I to je sve što je Srbija od "prijatelja" iz Evropske unije dobila u prvih mah kao donaciju. Istina je da je kasnije Evropska unija odobrila samo "povoljne" kredite. Ali, šta je sve ovde prikazano kao donacija a zapravo je kredit, to je pitanje kojim bi se u svakoj ozbiljnoj državi bavio nadležni javni tužilac. Ali, ne i u Srbiji…

Kako shvatiti tvrdnju Marka Blagojevića, da je od 995 miliona evra, koliko je Srbiji stavljeno na raspolaganje od donatora, 115 miliona čiste donacije a ostalo su povoljni zajmovi?

Gde su nestale te pare, ako ih je uopšte bilo, jer i Blagojević tvrdi da raspolaže samo sa 30 miliona evra? Građani Srbije ne znaju ni ko je ni koliko je donirao novca za poplavljene, a još manje znaju ko je sve odobrio "povoljne" kredite, osim starih zelenaša, Svetske banke, EBRD i MMF-a?

Gde su milioni koji su prikupljeni od SMS poruka, gde je novac od donatora iz dijaspore, koliko ga je bilo i gde mu se trag izgubio?

Zanimljiv je primer zajma od japanske vlade. Japanska vlada odobrila je Srbiji posebno povoljan zajam od 40 miliona evra, s kamatom od 0,01 odsto, uz rok otplate od 40 godina, s periodom počeka za otplatu kredita 10 godina.

Na ovu ponudu Japanaca, Vučić i Blagojević su odmah reagovali rečenicom: "…Ovaj kredit vlada će prvi razmatrati. Svetska banka nam je, takođe, odobrila izuzetno povoljan i hitan zajam od 120 miliona evra za obnovu koji možemo već sad da trošimo, jer on podrazumeva da nam se pare potrošene iz budžetskih ili drugih izvora kasnije nadoknade".

Blagojević se istrčao, pa je rekao da se postojeći zajmovi Svetske banke za puteve, koji su već uračunati u postojeća zaduženja države, mogu "preusmeriti", pravdajući se da bi na taj način bilo izbegnuto povećanje javnog duga?!

Zašto bi ta sredstva namenjena putevima preusmeravali u humanitarne svrhe, ukoliko novca ima? Naime, Blagojević i Vučić uhvaćeni su u laži (i lošoj koordinaciji tih laži) više puta. Njih dvojica na smenu govore kako su, od 115 miliona evra donacija, 80 miliona evra sredstva iz pretpristupnih fondova EU, i to nepotrošena sredstva iz 2012. u iznosu od 30 miliona evra i 50 miliona evra namenjenih za ovu godinu, koja će iz namena za koje su odobrena biti preusmerena za obnovu zemlje.

Blagojević je tvrdio čak i to da je Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD), spremna da poveća i preusmeri sredstva dodeljena javnom i privatnom sektoru u Srbiji (do 300 miliona) evra i da će ona biti dostupna za obnovu u javnom sektoru.

Drugim rečima, ako taj novac (krediti i samo krediti!) stigne, pašće u Vučićeve ruke "za budžetsku potrošnju" i, naravno, stranačke potrebe SNS-a. "Obnova u javnom sektoru" je termin koji Vučić može da upotrebljava kako god hoće. I da izabere da taj novac deli kome hoće.

Vučić je u par navrata pominjao i "sredstva" (kredite) u visini do 100 miliona evra namenjena malim i srednjim preduzećima u Srbiji, iz Fonda za razvoj opštinske infrastrukture (MIDF), koja takođe mogu biti iskorišćena za obnavljanje opštinske infrastrukture u oblastima pogođenim polavama.

Akcija "preusmeravanja" stvarnih i potencijalnih kredita, organizovana je sa ciljem da se zametne trag donacijama! Jer, donacije ne mora nikome da vraća, a krediti će vraćati građani i neka druga vlada.

Evropska banka za rekonstrukciju je već sa Unikredit bankom u Srbiji potpisala dva ugovora o kreditiranju privatnog sektora u Srbiji u iznosu od 50 miliona evra, pri čemu oba zajma mogu biti iskorišćena za finansiranje projekata u poplavama pogođenim područjima.

Jasno je da Evropsku banku (kao i MMF i Svetsku banku) ne zanima u kom pravcu idu sredstva, nego kako da Srbiju još više udavi novim dužničkim ropstvom. Vučićev privremeni i prolazni režim samo je jedan od instrumenata dugoročnog porobljavanje ove zemlje.

 

      "…Više prihvaćenih nego odbijenih"

 

U Kancelariji za pomoć i obnovu poplavljenih područja, kojom direktno rukovodi Marko Blagojević, pod komandom Aleksandra Vučića, tvrde da danonoćno rade kako bi svi građani ušli u kuće do početka grejne sezone.

Da su u pitanju čiste laži, govore i podaci iz ugroženih opština koji ovih dana pristižu. Organizator nedavnih protesta građana Obrenovca, koje je izigrao Vučićev režim, Dragan Murar, izjavio je za "Franfurtske Vesti" da direktor te Kancelarije Marko Blagojević u javnost iznosi neistine o pravom stanju. Blagojević se pravdao da "posao nije nimalo lak, jer kuća ne može da nikne preko noći, ali se ulažu veliki napori da svi budu zbrinuti na vreme".

Građani Obrenovca uglas govore ono što je Murar saopštio javnosti, da je sagrađeno svega deset kuća donacijama iz privatnog fonda i da su za još četiri postavljeni temelji, kao i da jedna srpska kompanija obnavlja 27 domova u jednoj od obrenovačkih ulica.

Stalno slušamo laži, kažu unesrećeni u majskim poplavama, a dovoljno je otići u obrenovački hotel gde je još uvek 200 ljudi (među njima i dvanaestoro dece) u vojnu kasarnu u kojoj i dalje prinudno boravi 500 građana (među njima 52 dece). Broj Obrenovčana koji su još uvek pod šatorima i u kolektivnim centrima nije poznat, i to Vučićeva propagandna mašina krije.

Laž je i da država radi brzo na isplati kakve-takve pomoći. Vučić preko Blagojevića i njegove kancelarije namerno davi nepotrebnom birokratijom, kako bi ljudi s rešenjima o pomoći čekali što duže.

I Vučić i Blagojević krive za to opštinske administracije, koje, sa druge strane, ne smeju da se suprotstave Vođi, i da mu kažu istinu. On je još u maju zapretio da će u zatvor otići svako ko vrši procene štete, mimo njegovog režima.

Do zime koja je sve bliže, ne postoji mogućnost da građani Obrenovca dobiju svoj krov nad glavom. Materijalna pomoć za oko 12.000 ljudi negde je "zalutala" u režimskim sefovima. Novac koji je podeljen za oko 8.000 domaćinstava je toliko mali i smešan, da sa njim niko ne može da preživi narednih meseci. Samo u Obrenovcu, odbijeno je skoro hiljadu zahteva za materijalnu pomoć, i to je prava slika odnosa Vučićeve vlade prema majskoj tragediji.

Kao da je u pitanju najgori crni humor, njegovi mediji su konstatovali kako je "više prihvaćenih, nego odbijenih". Sigurno je da će i jedni i drugi imati u vidu šta im je ovaj režim uradio nakon preživljene katastrofe. Ovaj narod zna dugo da trpi, ali i da naplati sa kamatom.

I gradonačelnik Valjeva, Stanko Terzić, oglasio se ovih dana izjavom da od države do sada na račun lokalne samouprave nisu stigla nikakva sredstva za obnovu kuća uništenih u majskim poplavama. Terzić je potvrdio sumnje građana Valjeva da je gradska vlada ostala bez ikakve podrške Republike.

Terzić je, ogorčeno, podsetio da je grad na Kolubari 14. i 15. maja bio najugroženiji grad u Srbiji. Od 2.500 podnetih zahteva za naknadu štete od poplava, evidentirano je tek 49 kuća koje treba da se grade. Za 26 objekata doneta su rešenja, za sedam tek treba da se isplati novac, a 10 zahteva je odbijeno. Od 150 zahteva za sanaciju kuća, 143 su rešena, a 54 su pravosnažna.

Šteta od poplava, samo na onome što je do sada utvrđeno, prelazi milijardu i po dinara. Oštećenja na koritu reke Kolubare mere se milionima evra. Iz Ministarstva finansija (dok je Lazar Krstić vršio tu dužnost!) rečeno je nekoliko puta da će za Valjevo stići sredstva iz Evropske investicione banke.

Terzić se sastao i sa Zoranom Drobnjakom, direktorom „Puteva Srbije", pa je bilo dogovoreno da 50 miliona dinara bude uloženo u hitno saniranje saobraćajnica. U pitanju je, između ostalog, asfaltiranje kilometar i po izlazne trake ka Beogradu. Od toga još ništa nije urađeno.

 

     A 1.

    Sa kim se Devenport ružno šali?

Cinični šef delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport i ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović potpisali su 25. jula ove godine u Obrenovcu sporazum o odobravanju 30 miliona evra bespovratne finansijske pomoći iz pretpristupnih IPA fondova za obnovu 24 opštine, posle majskih poplava.

Da li Vučić "preusmerava" isti iznos iz povučenih kredita za puteve, kako bi i ova bespovratna sredstva pala u privatne džepove, na račune njegove stranke i njega lično?

I Majkl Devenport se uključio u Vučićevu propagandu pa je tih julskih dana "izrazio očekivanje" da će Srbija dobiti i dodatna bespovratna sredstva iz evropskog Fonda solidarnosti u visini od 40 do 50 miliona evra.

Već polovinom septembra meseca, kad je Evropska unija i zvanično ukinula instituciju Komesara za proširenje, i kad je postalo jasno da je Srbija odbačena na neograničeno dug period, postalo je jasno da je Devenport svesno slagao da će "Srbija imati isti pristup fondovima kao da je već postala članica EU".

Da bude tragikomedija veća, Jadranka Joksimović je čak predala "nacrt verzije aplikacije za sredstva iz Fonda solidarnosti" evropskom komesaru za regionalni razvoj Johanesu Hanu za dodatnim bespovratnim sredstvima u vrednosti od 40 do 50 miliona evra.

Joksimović je, na sva usta hvaleći EU kao najvećeg donatora bespovratne pomoći Srbiji, rekla kako smo "…u programiranju pretpristupnih IPA fondova 2014. godine oko 50 miliona evra uspeli da preusmerimo za sanaciju štete posle poplava. Ukupno između 150 i 160 miliona evra bespovratnih sredstava pomoći dolazi iz EU za saniranje posledica poplava".

 

     A 2.

    Dijasporu niko ne pominje

Javnost u Srbiji ne zna koliko je novca za pomoć došlo iz dijaspore za pomoć poplavljenim područjima. Na desetine hiljada naših građana iz Evrope, Rusije, Amerike, Australije i Kanade, poslali su velike svote novca.

Oni koji su ga poslali na račune koje kontroliše Vučićeva vlast, donirali su ga, ne znajući da to čine. Ali su zato strogo kontrolisani mediji javljali samo o akcijama fondacije "Dragica Nikolić". Tamo gde se predsednikova supruga pojavila, tamo su i bili.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

TROJANSKI KONJ CIA U SRBIJI, I UGOVORNA „POVOLJNA VARIJANTA“ RAVNA KATASTROFI

 

Svi poslovi Emirata u Srbiji imaju za cilj samo da služe kao paravan iza koga će se kriti šverc oružja i pranje para, koje će najvećim delom ići posredstvom Mirabanke, finansijske ustanove iz Emirata, koja je nedavno dobila preliminarnu dozvolu Narodne banke Srbije da može da počne sa radom u Srbiji. Navodne investicije Ujedinjenih Arapskih Emirata u Srbiju, pa i one u nekadašnji JAT, nisu samo bezobzirna pljačka ove zemlje, već i paravan iza koga se krije ozbiljan međunarodni kriminal. Nekoliko svetskih medija su o ovome izvestili, upozoravajući da se sve odvija pod nadzorom CIA-e, a da će ceh na kraju platiti građani Srbije koji će najviše ispaštati kada nam evropske države budu ponovo uvele sankcije zbog pomenutih kriminalnih aktivnosti.

 

 

              Milan Malenović

 

Uprkos ovim činjenicama, koje, očigledno, nisu zabrinule domaće bezbednosne službe, Mohamed Dalan, Palestinac i višestruki tajni agent, saradnik CIA-e i specijalni savetnik za bezbednost šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana, obavio je posao "približavanja Srbije i Emirata", čime je otvorio put pranju novca i švercu oružja preko srpskog preduzeća "Jugoimport-SDPR". Za to ga je predsednik Republike, Tomislav Nikolić i odlikovao!

Mesecima najavljivano objavljivanje ugovora između Republike Srbije i JAT-a, sa jedne strane, i Etihada i Ujedinjenih Arapskih Emirata sa druge strane, pretvorilo se u farsu. Na konferenciji za štampu predsednik vlade Aleksandar Vučić pokazao je nekoliko dokumenata, od kojih ni jedan nije onaj originalni, prvobitni ugovor na osnovu koga se već godinu dana odvija saradnja srpske nacionalne aviokompanije i arapskog partnera.

Najstariji je Ugovor o investicijama od 1. avgusta 2013. koji bi trebalo da bude okvirni ugovor po kome se dalje postupa. To nije ugovor sa jasno i detaljno definisanim pravima i obavezama, već samo široko postavljena osnova za dalje dogovore, i nije podoban za praktičnu primenu. Najčudnije je to što pored potpisa predstavnika Etihada nema pečata, a isti nedostaje i na svim ostalim ugovorima.

Ovo ne bi bilo neobično da se radi o primercima ugovora koji su deponovani u Etihadu, ali je više nego čudno, pošto su to ugovori koje ima naša Vlada. Kako, u slučaju spora, Srbija uopšte može da dokaže da je druga strana prekršila ugovor, ako nema od nje potpisan i pečatiran primerak?

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović je otkrio kako taj ugovor nije onaj o kome je govorio, kada je tvrdio da se nalazi zaključan u sefu. Ostala dva ugovora prikazana javnosti su interesantna po tome što su oba zaključena 31. jula ove godine, odnosno dve nedelje pre nego što ih je Vučić obznanio. Jedan je aneks ugovora od pre godinu dana, dok je drugi Okvirni ugovor o transakciji (OUT).

U suštini OUT redefiniše sve ranije zaključene ugovore, pa je nejasno zbog čega je istog dana potpisan i Aneks ugovora o investicijama. Cela ova ujdurma je i zamišljena da bi se narednih meseci pažnja javnosti usmeravala na ovu stranu, kako bi u tišini mogao da bude odrađen jedan drugi posao, o kome se ne priča, a koji je daleko pogubniji po Srbiju.

 

      Crna Gora, Dalanova baza za pranje para

 

Dok će Etihad, po ugovoru, u Air Serbiu investirati najviše do 100.000.000 dolara, i to se objavljuje na svim medijima, dotle se ćuti o ugovoru vrednom 200.000.000 dolara sklopljenom prošle godine između Emirates Advanced Research and Technology Holding (EARTH) iz UAE i srpske kompanije Jugoimport SDPR, a to je samo početak međusobne saradnje.

Pomenuti ugovor se odnosi na prodaju srpskog raketnog sistema ALAS Emiratima, a u planu je daleko šira saradnja. Sa izdvajanjem 19 milijardi dolara samo u 2012. godinu za kupovinu novog oružja i stanovništvom manjim od milion ljudi, UAE je najnaoružanija država na svetu, računajući komade naoružanja po glavi stanovnika.

UAE nije samo veliki kupac oružja, već i jedan od najvećih švercera oružja na svetu. Švajcarska je 2012. privremeno suspendovala dozvole za prodaju naoružanja Abu Dabiju, pošto su ručne bombe proizvedene u Švajcarskoj, a prodate Emiratima, pronađene kod pobunjenika u sirijskom građanskom ratu.

Trgovina je ponovo odobrena, pošto su zvaničnici UAE pismeno obavestili Švajcarce kako "osim ručnih bombi nikakvo drugo naoružanje poreklom iz Švajcarske nije dostavljeno pobunjenicima u Siriji".

Dobro obavešteni izvori tvrde kako je osnov saradnje Jugoimport SDPR-a i EARTH-a, odnosno Srbije i UAE, postavljen u oblasti razmene vojnih obaveštenja, saradnje vojnih policija i specijalnih snaga, kao i na polju informativnih i komunikacijskih tehnologija i visokotehnološke odbrane. Ovo tvrdi portal middleeasteay.net (MEE), specijalizovan za objavljivanje vesti na engleskom jeziku, sa prostora Bliskog i Srednjeg Istoka.

Timoti Eš, jedan od direktora američke Standard Banke, ispričao je novinaru Roriju Donahjuu kako su mu 2013. srpski zvaničnici priznali da znaju da UAE istražuje mogućnosti "nabavke naoružanja koje bi preuzeli njihovi prijatelji u regionu Bliskog i Srednjeg Istoka".

Posle zamrzavanja odnosa između Beograda i Abu Dabija, jer su Emirati bili prva arapska zemlja koja je priznala Kosovo, od 2012. godine, kontakti su sve učestaliji i na sve višem nivou.

Za ovo se pobrinuo Mohamed Dalan, Palestinac i višestruki tajni agent. On je jedno vreme bio glavni obaveštajac u Gazi, i tamošnji moćnik, dok je na vlasti bio Fatah, jer je prethodno bio čovek od poverenja Jasera Arafata.

Bio je i uticajna ličnost Zapadne Obale (nekadašnji deo Jordana, anektiran od strane Izraela), ali je u nemilost pao pošto je vlast preuzeo radikalniji Hamas. Izrael i okupirane teritorije je napustio nakon što ga je juna 2011. palestinski predsednik Mahmud Abas optužio za proneveru novca i špijunažu u korist Izraela.

Centar Dalanovih aktivnosti u Istočnoj Evropi je u Crnoj Gori, čije državljanstvo poseduje od 2012. godine. Engleski portal MEE tvrdi kako postoje jasne indicije da Dalan Crnu Goru koristi za pranje para, koje je ukrao Palestincima.

Dalan ima veliki broj preduzeća registrovanih u Crnoj Gori, među njima Levant International Incorporation, koji se bavi konsaltingom i menadžmentom i Manarah Holding, osnovan za ulaganja u nekretnine. Procenjuje se da Dalan ima oko 120 miliona dolara imetka.

Najbliži Dalanov saradnik je Mohamed Rašid, Kurd iz Iraka, bivši ekonomski savetnik Jasera Arafata, koji je na čelu nekolicine Dalanovih preduzeća. I on sam poseduje više preduzeća u Crnoj Gori, a od firmi u vlasništvu braće Đukanović i ostalih ljudi bliskih režimu Rašidove kompanije su zaradile najmanje 13 miliona evra.

Još jedan partner Dalana je Sami Saviris, egipatski milijarder koji od 2011. ima crnogorsko državljanstvo, i obećava da će uložiti milijardu dolara u izgradnju i uređenje poluostrva Luštica, u Kotorskom zalivu.

Dalan je iskoristio svoje veze (on je specijalni savetnik za bezbednost šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana, prestolonslednika UAE), da organizuje posetu Đukanovića Emiratima, piše engleski portal MEE, tokom koje je crnogorski premijer pohvalio Srbiju svojim arapskim domaćinima, i preporučio im investiranje u srpsku industriju naoružanja.

Potvrdu da je upravo Dalan odigrao ključnu ulogu u zbližavanju Srbije i Emirata nalazimo i u obrazloženju zbog čega je ovom odbeglom Palestincu dodeljen srpski orden. Kako je navedeno u aprilu 2013. odlikovanje mu se daje zbog njegovog doprinosa poboljšanju odnosa između Srbije i UAE!

 

      Šeikovi plaćenici iz Blekvotera

 

Dalan je pravi čovek za posredovanje u trgovini oružjem, jer i sam ima bogato iskustvo u tome. Fatah, palestinska partija kojoj je ranije pripadao, optužila ga je da je oružje izraelskog porekla prodavao tadašnjem libijskom predsedniku Moameru Gadafiju, sa čijim sinom se sreo u Španiji, kako proizilazi iz jedne depeše iz 2012. godine objavljene na sajtu Vikiliks.

Još jedan zadatak Dalan ima u Srbiji, a to je da ovu zemlju stavi pod kontrolu CIA-e. Srpski organi su već informisani o tome da je Dalan veoma blizak prijatelj sa nekadašnjim šefom pomenute američke službe, Džordžom Tenetom.

Engleski portal MEE prenosi i mišljenje jednog srpskog analitičara, kako su SAD zabrinute zbog srpskog približavanja Rusiji, zbog čega UAE koriste kao trojanskog konja, da bi se infiltrirali u sam vrh srpskih vlasti. Prethodni pokušaj da tu ulogu odigra Turska nije uspeo, zbog tradicionalne odbojnosti Srba prema Turcima, tvrdi pomenuti portal.

Srbija je iz geopolitičkih razloga značajna za SAD, jer se smatra neutralnom zemljom na Bliskom Istoku i tradicionalnim prijateljem Arapa, ali od nedavno je bliska i sa Izraelom. UAE i Izrael zvanično nemaju diplomatske odnose, ali imaju dosta razvijene tajne poslovne odnose, pa tako i u sferi naoružanja.

Informativno – novinska agencija UPI (osnovana još 1907. godine) prenela je krajem januara 2012. da je vojna i bezbednosna saradnja UAE i Izraela u prethodnoj 2011. godini dostigla nivo od 300 miliona dolara. Zalivski monarsi tradicionalno izbegavaju da se javno povezuju sa Izraelom, pa je veza preko Srbije idealna za prikrivanje tajne trgovine oružjem.

Dalan se, naime, i dalje povezuje sa Mosadom, izraelskom tajnom službom, istina ne više direktno, kao dok je bio u samom Izraelu, već preko prijatelja, Palestinca Adnana Jasina, sa prebivalištem u Sarajevu.

Ne treba smetnuti sa uma da postoji još jedna mogućnost saradnje Jugoimporta i Emirata. Ugledni američki list The New York Times objavio je 14. maja 2011. da je prestolonaslednik UAE, šeik Muhamed bin Zajed, angažovao Erika Princa, osnivača zloglasne agencije za bezbednost Blackwater Worldwide, da organizuje privatnu plaćeničku vojsku. Ove jedinice imaju više uloga, između ostalog da čuvaju vladarsku porodicu i guše eventualne unutrašnje pobune.

Pošto šeik smatra kako muslimani neće da pucaju na druge muslimane, angažovani su plaćenici iz Kolumbije. Prekaljeni srpski ratnici iz proteklih ratova bili bi veoma rado viđeni kao članovi ove privatne vojske šeika Muhameda, koja u UAE ima status specijalnih snaga, a sporazum između Jugoimport SDPR-a i EARTH-a upravo ističe saradnju u ovom sektoru.

Svi poslovi Emirata u Srbiji imaju za cilj samo da služe kao paravan iza koga će se kriti šverc oružja i pranje para, koje će najvećim delom ići posredstvom Mirabanke, finansijske ustanove iz Emirata, koja je nedavno dobila preliminarnu dozvolu Narodne banke Srbije da može da počne sa radom u Srbiji.

Zbog toga šeici u Air Serbia ne ulažu ni dolar svog novca, već daju samo pozajmicu od 40 miliona dolara, koju će kasnije vraćati svi poreski obveznici u Srbiji, dok će teret finansiranja ove kompanije sve vreme nositi država Srbija.

Potemkinova sela, Beograd na vodi, milijarde najavljene, a nikada uplaćene za srpske oranice, sve to služi da bi se domaća i svetska javnost obmanula da Emirati ozbiljno ulažu u Srbiju, i da stotine miliona dolara koje se budu provlačile kroz račune Mirabanke potiču iz legalnih poslova, a ne iz trgovine oružjem. Kada Jugoimport bude uhvaćen u švercu oružja, sankcije međunarodne zajednice pogodiće Srbiju, a arapski šeici će mirno posao nastaviti preko neke nove zemlje, čija je vlast dovoljno podmitljiva da pristane na ovo.

     A 1.

   Arapi dobili i Aerodrom "Nikola Tesla" na poklon!

Ugovorom između Srbije i Etihada od 31. jula 2014. predviđa se da će naša država nastaviti da finansira domaćeg avio-prevoznika, ali će prihod, ako ga bude bilo, deliti sa arapskim partnerom!

Državne subvencije će u sledećih dve godine iznositi preko 97 miliona evra, koliko je jasno naznačeno u samom ugovoru, mada postoje još tri stavke bez navedenih svota.

Ulaganja Srbije u JAT, i stalna obaveza prema AS-u biće u formi davanja i obaveza uključujući kombinaciju kapitala, zajmova i drugih finanansiranja i/ili aranžmana finansiranja, kako bude zajednički dogovoreno.

U paragrafu 2.5. Srbija se obavezuje da će do 31. decembra 2016. godine sa 42 miliona dolara finansirati potrebe Air Serbie (AS) u pogledu manjka obrtnog kapitala, odnosno gotovine. Pored toga, Srbija se obavezala da 2014. i 2015. godine pomogne AS-u sa još 40 miliona dolara radi smanjenja troškova poslovanja!

Srbija se obavezala i da finansira poboljšanje i povećanje kapaciteta Keteringa (za to se izdvaja 10,1 miliona dolara) i Su-Porta (koštaće nas sa 4 miliona dolara).

Za otpremnine viška zaposlenih budžet Srbije snosi troškove u ukupnom iznosu, odnosno ne samo onaj zakonski minimum i ta obaveza postoji i za sva otpuštanja koja će se dešavati sve do kraja 2016. godine. Pošto menadžment vode arapski partneri, to znači da će oni radnike otpuštati o trošku srpskih poreskih obveznika.

Analitičari i stručnjaci koji su pročitali pomenuti ugovor ukazuju na naređivački ton koji se odnosi na državu Srbiju. Drastičan primer su paragrafi Ugovora u kojima se kaže da „Republika Srbija prima na znanje da će AS biti neophodna stalna podrška RS vezana za finansijsku sposobnost Društva".

Namera je strana, kako se navodi u samom Ugovoru, da svako finansiranje koje obezbedi RS bude obezbeđeno od strane RS u svojstvu Vlade RS, a ne u svojstvu akcionara AS-a, i da se izvrši tako da se isto ne računa ni kao povećanje kapitala, niti obaveza za AS!

To je jedinstven slučaj da neko plaća, a da ne dobija ništa zauzvrat, pa da čak bude lišen i prava da pozajmljeno dobije nazad. Takav vid „podrške" države, odnosno taj nivo subvencija nije dozvoljen pravilima i standardima Evropske unije. Biće zanimljivo posmatrati kako će Vlada Srbije na svom evropskom putu uspeti da se odbrani od zahteva iz Brisela da prestane s dotacijama za Er Srbiju.

U paragrafu 7.8 (linijsko održavanje) upućuje na tendenciju preuzimanja JAT tehnike, i to besplatno, ali će zato da plati dodatnih 14 miliona za nabavku nove opreme. Osim toga, zaostali dugovi AS-a prema Tehnici otpisaće se, a to će, opet, ići na teret budžeta.

Ugovorom je srpska Vlada oprostila AS-u prošlogodišnji dug od 13 miliona dolara za usluge aerodroma Nikola Tesla. Pošto je država većinski, ali ne i jedini akcionar Aerodroma, biće zanimljivo videti reakciju ostalih akcionara kojima je na ovaj način, bez njihovog pristanka, smanjena dividenda. Biće zanimljivo videti i reakcije ostalih avio-kompanija koje koriste aerodrom u Beogradu.

German Wings i Wizzair, dve kompanije poznate po izuzetno jeftinim kartama, su se već povukli sa beogradskog aerodroma nezadovoljne monopolističkim ponašanjem AS-a.

Ugovorom AS traži popuste od aerodroma Nikola Tesla, ali te olakšice treba da obezbedi Vlada Srbije. Tako "domaći" avioprevoznik pod kontrolom Etihada traži: poseban terminal, poseban prostor za kargo i pravo da se bavi poslovima iz delatnosti koje je do sada obavljao Aerodrom (prihvat i otprema putnika stranih kompanija), poseban parking za svoje putnike na aerodromu, učešće države u troškovima rekonstrukcije, popust od 50 odsto na takse i prenos imovine Aerodroma na Su-Port (kako bi mogao da obavlja poslove za koje sada nije licenciran).

Ugovorom se zahteva od srpske Vlade da naredi svim zaposlenima u državnoj administraciji da moraju da putuju Air Serbiom. Te karte će Srbija morati da plaća preko posebnog Etihadovog sistema, odnosno specijalno za to formirane agencije Eagle Travel, smeštene u bivšim prostorijama JAT-a u ulici Vojvode Dragomira u Beogradu.

Vidi se već iz ovoga da Etihad ne samo da je besplatno dobio JAT, odnosno Air Serbiu, već će na poklon dobiti i aerodrom Nikola Tesla. Srbija, sa svoje strane, dobija dalje troškove. Ako je ovo povoljna varijanta, kako tvrdi Aleksandar Vučić, šta li je onda po njemu katastrofalno?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije