Архива

Posts Tagged ‘profit’

МАСАН ПРОФИТ: ПОДСАХАРСКИ РАДНИЦИ ФИАТА У СРБИЈИ, И ТАМНА СТРАНА УГОВОРА ПРЕКО ЛЕЂА НАРОДА И ДРЖАВНОГ БУЏЕТА??

13. јула 2017. Коментари су искључени

 

Дирекција „Фијат Крајслер Србија", нити њена централа у Торину, не одговара на захтеве радника да им се повећа плата на 50.000, јер више неће да раде за најбеднију надницу у Европи. Запослене не штите ни синдикати ни Влада, закулисна игра да италијанског произвођача замени немачки улази у већу брзину.

 

                   Ранко Милосављевић

MASAN PROFIT ZA ITALIJU 

 

Штрајк у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, ћутање синдикалних централа и владиних министарстава, логистичка припрема је за одлазак италијанског произвођача из Србије. Фијату, уосталом, уговор истиче идуће године, а алави министри у Влади Србије, ни по коју коју цену неће пропустити прилику да узму повисоку провизију код новог „спасиоца српског аутомобилског комплекса", како се годинама крсти жалосни остатак некадашње производње возила на овим просторима. Наравно, као и у случају доласка Фијата, цех ће платити порески обвезници, чијим парама ће се намирити страни произвођачи аутомобила. Таква пракса ће трајати, све док се Шумадинци не сете да узму мотке у руке, или док не „крене кука и мотика".

Језиком бројки, стање у Крагујевцу је следеће: Фијат је после вишегодишњих преговора, позивајући се на дугогодишњу сарадњу са некадашњом „Заставом", али захваљујући и политичкој потреби да се потпише уговор пред изборе и помогне победа Бориса Тадића, 2008. године, потписао уговор о оснивању заједничке фабрике. Тај уговор је учинио да Тадић победи Николића за 20.000 гласова.

Услови уговора и данас су тамна страна месеца, не само што су неки делови били зацрњени, буквално и финансијски, већ и стога што овдашња јавност никако да проникне у то на шта је све политичка олигархија била спремна да пристане.

– Штрајк који је започео 27. јуна, када је заустављена производња рестилизованог модела „Фиат 500Л", изненадио је само неупућене. Већ дуже време се у политичком врху Србије размишља о замени партнера у аутомобилској индустрији.

Држава има једну трећину власништва у Фијатовој фабрици, а даје као да је њена фабрика у стопроцентном износу. За сваког запосленог, а њих је до прошле године било око три и по хиљаде, Србија је дала по 10.000 евра на име отварања нових радних места, да би касније плаћала и по хиљаду евра по сваком раднику за стручно усавршавање.

Домаћи порески обвезници плаћају и доприносе и порезе на зараде запослених, којих је данас тачно 2460. Држава је Фијату дала бесплатно фабрику, земљиште, ослободила и комуналних доприноса, а преузела је и обавезе које још није испунила а тичу се модернизације железничке пруге, изградње обилазнице око Крагујевца и изградње модерног пута  којим ће фабрика бити прикључена на коридор 10 – прича за "Магазин Таблоид" високопозиционирани извор у Влади Србије.

Уз то „политичка елита" СНС и њихових трабаната, махом са купљеним дипломама на „сега мега" универзитетима и брзопотезним високим школама, не могу да забораве учешће Фијатових челника у кампањи ДС, сликање Бориса Тадића и ондашњих челника са пословним врхом Фијата, ословљавање челног човека Алатвиле са „мој пријатељ Алатавила".

Запослени у крагујевачкој фабрици траже повећање плата на 50.000 динара, истичу да су „плаћени горе него радници у подсахарској Африци". Уз то, захтевају да се прими још радника, јер садашњи запослени раде на два-три места истовремено. „Нисмо седморука аждаја", кажу радници.

Зоран Марковић, председник синдиката у „ФЦА Србија" у Крагујевцу, у прошлу среду је изјавио новинарима да је просечна плата његових колега око 230 евра.

Други извори кажу да Марковић не рачуна добро, јер радник прима oко 38.500 динара у просеку, разлика од 230 евра до 38.500 јавља се због различитог гледања на бруто и нето обрачун.

Јер, Фијат, пошто држави Србији не плаћа порезе и доприносе, сваки динар рачуна као нето зараду, док српски званичници ономе што „Фијатови подсахарски радници" приме додају и доприносе и порезе који се уплаћују на зараду крагујевачких Фијатових радника, за које је чак и Ђани Алиоти, из ЦИСЛ (Цонфедеразионе Италиана Синдицати Лаворатон) рекао да ствара мучнину, да су зараде бедно ниске, да оно што крагујевачки колега заради у Италији се може платити ручак и по.

Синдикални врх Србије, ћутао је данима. Секретар Самосталног синдиката Србије, Зоран Михајловић, иначе пре одласка на ову функцију запослен у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, који је потписивањем анекса на појединачне колективне уговоре онемогућио запослене у „Застави аутомобили" да дођу до својих зарада, такође је „мудро ћутао". Не каже се у Крагујевцу без разлога клетва „Дабогда те синдикат бранио".

Ћути и његов председник Љубисав Орбовић, који се тек шестог дана штрајка огласио са неколико отрцаних реченица о општим местима, и то током посете Јагодини. Солидарност са крагујевачким колегама изразили су синдикати Волвоа из Шведске, али и Фијатов синдикат из Торина.

Зоран Марковић каже да је „несхватљиво да Фијат одбија да преговара". Жали се на покушаје подмићивања радника, нуђењем летовања, ширењем гласина, како би се разбило јединство радника. Иначе, штрајкују само запослени у производњи, њих 2150, док такозвани „службеници" и запослени у управи нису обуставили рад. Марковић наводи да је плата запосленог у менаџменту у фабрици око 1.500 евра, док менаџери у Италији зарађују од 10 до 12 хиљада евра.

Иначе, и око инвестирања Фијата у српску аутоиндустрију шири се фама, којој доприносе поданички став српске владе, иако у њу не седе „жути министри" већ „реформисани српски радикали", али и морална поквареност највећег броја такозваних „економских аналитичара".

А бројке говоре саме за себе: оно што је уложено да крене производња Фијата у Крагујевцу вреди око 1,3 милијарде евра. Међутим, варају се они који сматрају да је италијански произвођач одрешио кесу, и пласирао свој новац. У питању су кредити од којих су опремани модерни погони у Крагујевцу, за чије је враћање гаранцију дала држава Србија, која је мањински власник.

Испада да је Фијат дао око 200 милиона евра као оснивачки улог, док је држава Србија уложила сто милиона евра, пола у новцу, а пола у имовини, за коју у Крагујевцу кажу да је обезвређена.

Када Фијат буде отишао, десиће се „Титово проклетство": У време Ј. Б. Тита, Првослав Раковић је уз помоћ Фијата покренуо производњу аутомобила у Крагујевцу, кредите је код француских и енглеских банака узимала „Застава" а гарантовао Фијат. У време демократизације Србије", кредите узима Фијат, а по свој прилици вратиће их осиромашени жирант у лику посустале Србије.

Жељко Сертић, бивши председник Привредне коморе Србије, прошле недеље је био много више забринут за положај такозваних Фијатових добављача, италијанских фирми које на домаћем терену производе за крагујевачку фабрику користећи погодности које им даје српска влада али и најефтинија робовска снага у Европи. Сертић се вероватно сетио изјаве Млађана Динкића, министра привреде који је у време доласка Фијата у Србију изјавио да је најважнији домаћи ресурс– то што „Србија има најјефтинију радну снагу".

Да ће Италијане у Крагујевцу заменити, како Вучић једном рече „наши пријатељи Немци", сведочи и захтев немачких званичника да се у оквиру обележавања и уређења немачких гробова из Другог светског рата , уреде и гробови немачких војника који су као окупатори погинули у последњем рату и сахрањени на Српском војничком гробљу надомак чувеног споменика „Пето три", који симболизује стрељање неколико хиљада цивила у октобру 1941. године када је пред немачким митраљезима изрешетано и неколико десетина ђака.

Ко се у време „наших пријатеља Немаца" сећа Десанкине „Крваве бајке" и „земље сељака на брдовитом Балкану". Двојица запослених из крагујевачког Спомен парка „21. октобар" већ су били на инструктажи у Немачкој, а градско веће Крагујевца пооадавно је добило задатак да у што хитнијем року среди све око обележавања немачких гробова у Шумарицама.

Како ствари стоје, садашња политичка елита, наставиће преговоре са немачким партнерима, на оном месту где су већ вођени 2007. године, и када су постигнути оквирни договори око уласка немачког „Опела" у крагујевачку „Заставу".

"Магазин Таблоид" је у поседу два документа који су годинама сакривани од српске јавности, зарад „мира у кући", односно манипулације јавношћу причом да је Фијат спасилац српске аутоиндустрије. У питању је постигнут договор који су 13. јула 2007. парафирали Рајнхард Хобен, извршни директор Опела и Марко Молинари, финансијски директор те фирме, а са српске стране Зоран Радојевић, генерални директор „Заставе" и Зоран Стошић, члан руководства домаћег произвођача аутомобила.

У току разговора са Опелом, односно „Џенерал моторсом", Радојевић је информисао тадашњег председника Владе Србије, др Војислава Коштуницу. Према обичају, др Коштуница је о свему био „необавештен", те је по налогу оних који су допринели његовој доласку на власт преговоре препустио Тадићевим и Динкићевим људима у политичком врху.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

BEZ KONTROLE, BUŽETSKE PARE DAVANE PREVARANTSKIM FIRMAMA: KAUBOJSKO I PRLJAVO POSLOVANJE STRANIH KOPAČA ZLATA U RUDNICIMA SRBIJE!!!

8. марта 2017. Коментари су искључени

 

Grupa američkih i nekoliko multinacionalnih korporacija ("Atlas Copco", "Kapital driling", "Drilex international", "Freeport") koje se širom sveta bave otimačinom rudnih bogatstava u najsiromašnijim državama sveta, došle su pre nekoliko godina i u Srbiju.

Svaka od njih je po ugovoru imala zadatak da vrši bušenje (ispitivanje) rudnih nalazišta i za to dobijaju ogroman novac iz republičkog budžeta. Umesto toga, one taj novac preko fiktivnih faktura šalju na takozvane of-šor račune.

Pomenute kompanije u Srbiji ostvaruju multimilionske profite, ne plaćaju porez i niko ih ne kontroliše čak ni kad uvoze prastare i polovne mašine pod stavkom "privremeni uvoz". Mnogi od "menadžera" ovih kompanija su ljudi sa kriminalnim dosijeima u više država, a Srbija, zbog ovakvog "poslovanja", dugoročno gubi milijarde dolara čistog profita.

 

                    Piše: Insajder E-9

PROFIT STRANIH KOPACA ZLATA

 

Vlada Srbije platila je više od 50 miliona evra za istraživanje rudnih rezervi stranim kompanijama u okolini Bora, na dubini od 2.000 metara, a istraživanja ni do danas nisu sprovedena.

Nekoliko multinacionalih kompanija za istraživanje i eksploataciju rudnog bogatstva, kao što su "Atlas Copco", “Kapital driling", "Drilex international", "Freeport", koje inače imaju svoje ispostave širom sveta, upletene su u ilegalni uvoz mašina za bušenje i ispitivanje zemljišta u Srbiji.

Ali, nijedna od pomenutih kompanija nije uvezla mašine kojima je moguće ispitivati zemljište na dubini od 2000 metara i dublje, iako je ugovorom sa Srbijom tako nešto bilo predviđeno i zbog čega su uredno dobijale novac iz budžeta, tačnije, iz džepova svih građana. Tako lako dobijeni novac iz budžeta Srbije, otišao je još lakše na račune of-šor kompanija, takozvanih poreskih rajeva, putem fiktivnih faktura uz izbegavanje plaćanje poreza na dobit.

Ove kompanije koje isisavaju pare iz budžeta, koriste se još jednom metodom kako bi otele što više novca iz opljačkane Srbije. Naime, ovi maheri uvoze mašine za bušenje rudnih nalazišta iz vozila za transport radnika u rudničkim kompleksima, pod stavkom "privremni uvoz".

Sa tablicama o privremenoj registraciji koje po zakonu služe za izlaganje na sajmovima, one ovde obavljaju transport radnika i tako državu oštećuju za PDV i carinu koji ostaju ne plaćeni. Sve ovo im završava špediter "Ekstrašped".

U poslu sa njima su i kompanije "Rakita" i "Geops", kao i kanadska firma "Nefsun". Svi oni zajedno dovoze radnike sa Filipina i iz Mongolije, koji neprijavljeni rade u Srbiji i Bugarskoj, a to im omogućava vlasnik "Geopsa" Vasil Andrejev , čiji je otac u Bugarskoj u Plovdivu načelnik policije.

Andrejev je u posao uveo i bugarsku firmu "Euromax commences driling and geophsical programs", a vlasnik ove firme je takođe Bugarin, Dmitar Dimitrov. Ta firma je po dolasku u Srbiju odmah počela da krši ovdašnje propise iz oblasti Zakona o radu.

Doveli su bugarske radnike da rade u okolini aerodroma u Boru i niko nije ovde prijavljen, svi rade na crno. Inspektorka rada iz Bora koja ih je uhvatila u zakulisnim radnjama, je kasnije pocepala prijavu, ali je zato odnedavno postala vlasnik nekoliko stanova u Boru!

Sve pomenute firme ne plaćaju doprinose i porez na dobit, a carinski inspektori utvrdili su i da se mašine za radove na istraživanju rude ne uvoze već se u papirima vode kao da su rentirane od bugarskih firmi.

Kompaniji "Capital Driling" je čak uspelo da u Srbiju na taj način doveze mašine iz Južnoafričke republike. U ugovorima o rentiranju spominju se različite cifre 500 dolara dnevno, za neke bušilice fiktivno rentiranje se plaća 800 ili 1000 dolara dnevno.

Osim mašina iz Južnoafričke republike, "Capital driling" fiktivno je uvezao i mašine iz Čilea, sa kojima su radili u vreme diktatora Pinočea i stare su 15, 20, a neke i 30 godina! Sve su tehnički zastarele i sa njima je moguće bušiti do 1.200 metara, dok su se obavezali prema Srbiji da će istraživanja raditi na dubinama do 2.000 metara.

Kako ih u Srbiji niko ne kontroliše i posluju krajnje kaubojski, to će biti još jedan posao u kome su građane Srbije nasamarili domaći političari i državni službenici u saradnji sa stranim kompanijama. Istina, pomenute kriminalne korporacije ne plaćaju porez ni u Bugarskoj gde sve spomenute firme takođe imaju poslove.

Ove kompanije toliko prljavo posluju da čak i gorivo koje im država daje po povlašćenoj ceni toče u većoj meri nego što im treba i to tako što imaju posebno ugrađene rezervoare na malim kamionima. Prekrivaju ih ciradom, a za 50 evra naši radnici okreću glavu i puštaju ih da toče više nego što treba.

Vlasnik Drileksa jedne od pomenutih kompanija je Australijanac Ričard Rouz, koji je pobegao iz Malezije, gde su mnogi eksploatisani radnici tražili da glavom plati zbog zla koje im je naneo, a ostao je dužan i ogroman novac za porez nadležnim državnim institucijama Malezije.

Vlasnik firme Capital koja na sličan način učestvuje u pomenutim poslovima istraživanja rudnih rezervi u Srbiji je takođe Australijanac Brajan Rud, protiv kojeg se u Australiji vodi postupak za utaju poreza.

U Srbiji je spomenuta firma Drilex za deset godina prihodovala čak 40 miliona evra, a nisu platili jedan jedini dinar poreza.

Firma Capital za godinu dana je prihodovala dva miliona dolara i nije platila porez na dobit, a nisu plaćeni ni porezi ni doprinosi na plate. Firma Geops Vasila Aleksandrova je imala promet od 50 miliona evra i oni takođe nisu platili ni dinar poreza u Srbiji.

Krovna kompanija svih ovih prevarantskih firmi je Američka korporacija "Friport MekMoran" sa kojom su kako Bugari, tako i Australijanci povezani na ovaj ili onaj način. Ta kompanija ima većinsko vlasništvo i pravo upravljanja u donjoj zoni rudnog ležišta bakra i zlata "Čukaru Peki", u neposrednoj blizini Bora.

Nedavno su saopštili da "Friport Mek Moran" zadržava većinsko vlasništvo i pravo upravljanja u velikoj porfirijskoj Donjoj zoni ležišta "Čukaru Peki", u okviru projekta "Timok".

Ovo ležište deo je zajedničkog projekta "Timok", čiji je vlasnik kompanija "Rakita Eksplorejšen" Bor, u kojoj američka kompanija "Friport Mek Moran" ima 55 odsto udela, a 45 odsto je u vlasništvu kompanije Reservoir Minerals iz Vankuvera u Kanadi.

Nalazište "Čukaru Peki" pored aerodroma u Boru, prema dosadašnjim istraživanjima je jedno od bogatijih rudom bakra i zlata, a Friport se prava na eksploataciju domogao najvećoj tišini. U tom poslu država Srbija je dugoročno izgubila nekoliko milijardi dolara…

U ovom rejonu, prema proverljivim podacima, ima 65 miliona tona rude bakra sa srednjim sadržajem bakra od 2,6 odsto i zlata od 1,5 grama po toni, iz kojih je moguće dobiti 1,7 miliona tona bakra i 98 tona zlata. Istovremeno državna kompanija RTB Bor je u katastrofalnom stanju, u koje je dovedena da bi kasnije bila bagatelno prodata.

Investicija u topionicu je kolosalan promašaj, domaća ruda se ne eksploatiše, tajno se uvozi i prerađuje toksična uvozna ruda po štetnim ugovorima i truju se građani Bora. Direktor ove kompanije Blagoje Spaskovski sve ovo želi da sakrije od građana Bora i Srbije.

Pomenuti Blagoje Spaskovski je bio direktor RTB Bor i u periodu od 1990. god. do 2000. godine. U tom periodu je u investicije u RTB Bor uloženo 150 miliona američkih dolara, od čega je u RTB uloženo 120 miliona USD, odnosno 80 odsto. Posebno treba napomenuti investiciju u rudnik „Cerovo" u iznosu od 55 miliona USD, kao i najveću propalu investiciju u istoriji RTB Bor – transportni sistem jalovine u Velikom Krivelju u iznosu od 31 milion USD.

Te i ostale investicije nisu dale očekivane efekte i zbog toga je počelo urušavanje RTB Bor. Ako se tome dodaju jalove investicije u Majdanpeku u iznosu od oko 36 miliona dolara, zatim u borsku jamu u iznosu od 14 miliona dolara, onda se može videti mera rasipništva i nedostatka kvalitetne vizije, jer sve te investicije nisu bile uspešne.

Bukvalno, tadašnja vladajuća i rukovodna struktura je nepromišljenim i nestručnim potezima i čuvenom SPS-ovskom površnošću, bahatošću i rasipništvom gurnula RTB Bor u propast. Zašto su Mlađan Dinkić, Petar Škundrić, Boris Tadić i danas Aleksandar Vučić baš ovom ekonomskom ubici dali da vodi RTB Bor, je pitanje na koje nije teško odgovoriti: sva rudna bogatstva Srbije moraju ispod cene biti predata novim kolonijalnim upraviteljima Srbije!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UZ GRATIS RADNU SNAGU, PODSTICAJNA SREDSTVA IZ BUDŽETA SRBIJE SU NEPOVRATNI POKLON STRANIM INVESTITORIMA

3. маја 2016. Коментари су искључени

 

Do sada je Srbija bila poznata kao država sa najjeftinijom radnom snagom, a od sada će biti još poznatija kao rasadnik besplatne radne snage. Najveći broj zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja, u cilju privlačenja investitora, ne daje direktne novčane subvencije, već olakšice za porez i doprinose.

Samo Srbija ima premijera koji se hvali kako smo zemlju jeftine radne snage, a sa postojećim sistemom subvencija koje je on uveo, sada smo i najbolje tržište besplatne, robovske radne snage. Strani "investitor" iz budžeta dobija najmanje 10.000 evra po obećanom novom radnom mestu.

Čak ni kad dobiju toliki novac, obećanje nisu dužni da ispune…

 

                   I. Milanović

TURSKI DANAK U EVRIMA

 

Srbiji bi najbolje bilo da se odrekne daljih stranih „investitora", bar onih koji dolaze po modelu koji se sada primenjuje, jer umesto ulaganja dolazi do odliva sredstava iz Srbije. U pojedinim slučajevima, kojih je sve više od početka primene novog načina dodele podsticajnih sredstava iz republičkog budžeta, „investitor" dobija i duplo više para od Srbije nego što se obavezao da u nju uloži.

Takav jedan slučaj je sa turskom kompanijom „Teklas automotiv" koja planira da otvori fabriku u Vladičinom Hanu. Za svako obećano novo radno mesto ova firma iz republičkog budžeta avansno dobija 12.000 evra, što je do sada daleko najviša odobrena subvencija.

U Vladičinom Hanu vlada takvo siromaštvo da su ljudi spremni, ili bolje rečeno primorani, da rade za platu ispod zakonom zagarantovanog minimalca. Većina je srećna ako na kraju meseca kući može da donese 150 evra u dinarskoj protivuvrednosti, umesto zagarantovanih 173 evra.

Niko u Vladičinom Hanu radnike ne plaća više od toga, pa neće ni „Teklas automotiv", iako je ugovorom o subvenciji sa Vladom Srbije obavezan da to učini.

Kako radnik na ime neto plate godišnje dobija 1.800 evra u dinarskoj protivuvrednosti, a subvencija iznosi 12.000 evra, to znači da će „investitor" nju potrošiti tek za više od šest i po godina.

Do sada je bilo uobičajeno da država prilikom davanja subvencija investitora obaveže da najmanje dve godine mora da obavlja delatnost za koju je dobio novac, pa, ako je tako postupljeno i u ovom slučaju, ispada da je „Teklas automotivu" za svakog od 400 radnika poklonjena svota koja odgovara njegovoj četvorogodišnjoj plati.

Teoretski i potpuno u skladu sa zakonom i ugovornim obavezama, Turci po isteku dogovorenog roka mogu da napuste Srbiju bez obaveze da vrate razliku od uzetih subvencija.

„Teklas automotiv" se ugovorom obavezao da će zaposliti 400 radnika, što znači da je od države Srbije već dobio 4,8 miliona evra na ime podsticajnih sredstava.

U dinarima ta suma po srednjem kursu iznosi 585 miliona. Da je ovaj novac bio preusmeren u domaću poljoprivredu, umesto što je dat stranom „investitoru", za čak 145.000 hektara ratarske zemlje mogla je da bude isplaćena duplo veća subvencija od simboličnih 4.000 dinara, koliko se sada izdvaja iz budžeta. Međutim, srpski poljoprivrednici ovoj vlasti nisu toliko mili kao turski „investitori".

Takozvani start-ap krediti za pojedince koji su nezaposleni i želeli bi da se osamostale i sami pokrenu neki posao, skoro da se uopšte više ne isplaćuju, a kada se to i čini odobrava se u proseku svega 1.200 evra, odnosno deset puta manje od sume isplaćene turskom „investitoru". Za svotu plaćenu „Teklasu" za samo jednog radnika, moglo je da se zaposli njih deset pomoću start-ap kredita.

Kao i svaki drugi strani „investitor" „Teklas" je, osim direktnih novčanih subvencija, dobio i besplatno građevinsko zemljište sa svim priključcima i pristupnim putevima, a ima pravo i da bez ikakvih dažbina uveze mašine koje su mu potrebne za rad. Ni jedan ovdašnji privrednik nema tako povoljne uslove.

Da je Vučić jedini koji danas odlučuje o dodeli subvencija, potvrdio je na neki način i direktor predstavništva mađarskog „Masterplasta"  Tivadar Bunford. Razgovarajući sa novinarima 17. aprila u Subotici, prilikom otvaranja pogona ove kompanije koji je Srbija subvencionisala sa dva miliona evra, on je rekao kako su predstavnici matične firme došli veoma oprezno u Srbiju da se raspitaju o mogućnostima poslovanja.

Posle samo pola sata razgovora sa predstavnicima Vlade, u koje je bio uključen i sam Aleksandar Vučić, mađarska delegacija je dobila obećanje da će iz ovdašnjeg budžeta dobiti podsticajna sredstva u visini od skoro četvrtine vrednosti planiranog ulaganja.

Samo u tekućoj predizbornoj kampanji obelodanjeno je davanje raznih subvencija za strana "ulaganja" u ukupnom iznosu od 10 miliona evra, odnosno milijardu i dvestotine miliona dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOK JE U SRBIJI DOSTIGNUT ISTORIJSKI MINIMUM PREŽIVLJAVANJA GRAĐANA, TRGOVINSKE MARŽE SKAČU DO NEBA!!!

25. марта 2016. Коментари су искључени

 

Mada se naprednjački režim hvali da je Srbija postigla razne "rezultate" i "rekorde", za skoro četiri godine njihove vladavine, ne postoji ništa što nije uništeno i što nije palo na nivo najsiromašnijih afričkih država.

Osim cena hrane, odeće, obuće i komunalnih usluga. Jedino to beleži rekorde. Ali, crni dani tek dolaze. Danas većina nema novca za osnovne potrebe, a sutra neće biti ni novca ni potreba. Ovim tempom izumiranja, neće nas ni biti…

 

                 M. Grabež

TRGOVACKA MARZA DO NEBESA1

 

Režim Aleksandra Vučića tvrdi da Srbija nije gladna i da su cene osnovnih namirnica za potrebe prosečne porodice u Srbiji "na nivou očekivanih". U maju mesecu prošle godine, njegova propaganda je preko svih svojih medija razglasila da su cene hrane "ponovo pale i blizu su šestogodišnjeg minimuma". Skoro godinu dana kasnije, on se hvali "istorijskim minimumom" na kome građani preživljavaju zarad nekakve nejasne budućnosti.

Istina je gorka, u najvećim gradovima u Srbiji, a posebno u Beogradu kao glavnom gradu i najvećem urbanom centru, cene osnovnih prehrambenih artikala veće su nego u Berlinu, Minhenu, Beču, Gracu, Milanu…Visina takozvane "ugrade" u cenu hrane, od strane raznih veletrgovaca, posrednika, nakupaca i prekupaca, prevazilazi u pojedinim slučajevima i 300 odsto od proizvođačke cene.

Prosečne marže u Srbiji, nekoliko puta veće čak i od onih svetskih! Osim hrane, odeća, obuća i bela tehnika u Srbiji je skuplja i do dvadeset puta nego u drugim zemljama Evrope. Kakav haos vlada na tržištu, govori i podatak da je samo u jednom gradu veličine Kragujevca, na primer, razlika u ceni istog proizvoda na nekoliko različitih prodajnih mesta i do pedeset odsto! Cena jednog proizvoda razlikuje se čak i na prodajnim mestima iste firme! Samo dva najveća trgovinska lanca, na "zaokruživanju " cena zarade 90 miliona godišnje!

Na ceni brašna pojedini trgovinski lanci zarađuju i do 55 odsto, razlika u nabavnoj i prodajnoj ceni šećera iznosi do 35 odsto, a jestivog ulja do 33 odsto. Kod mleka je taj raspon često oko 20 odsto. Zašto su patike poznatog svetskog proizvođača često i do 40 odsto jeftinije u Beču nego u Beogradu?

Slično pitanje može da se postavi i za brendirane čizme, pantalone, jakne…Veliki trgovinski lanci u Evropi izračunali su da im je isplativo da na garderobi i obući zarade desetak odsto, međutim, samo u Srbiji na maržama takozavnih "firmirane" garderobe, zarada je preko 150 odsto. Kod patika i druge sportske obuće, ide i do 200 odsto!

Na putu od proizvođača do potrošača, roba prolazi kroz ruke dobavljača, distributera, trgovacaSvako od njih uzima za sebe deo zarade, znatno veći nego njihove kolege u svetu, pa su hrana, odeća, obuća i bela tehnika kod nas mnogo skuplji nego u ostatku Evrope.

Vučićev režim strogo krije ko su učesnici u trgovinskom lancu i ko zarađuje od ovog dranja kože građanima. To je strogo čuvana tajna. Istu robu koja u Srbiji košta kao da je od suvog zlata, građani Evropske unije (pa i građani onih zemalja koje nisu članice EU) mogu da pazare za mnogo manje novca, a da ne govorimo o svakodnevnim sniženjima, zbog oštre konkurencije ponude i kvaliteta.

Tamo su svetski trgovinski lanci našli računicu po kojoj im je prodaja isplativa čak i kada je razlika između nabavnih cena i onih u prodaji samo tri do četiri odsto! Trgovci u Srbiji za hranu, slatkiše, kozmetiku i hemiju zaračunavaju marže i do 150 odsto!

Dokazano je da bi prosečna trgovina u Srbiji preživela, potrebna joj je marža od 15 do 30 odsto. Ako bi od prodaje proizvoda samo hteli da isplate radnike, marža bi bila oko pet odsto.

Ako hoće da plate i zakup lokala i komunalije, to je još toliko, a tek onda dolazi profit. To objašnjava jedan deo razloga za ogromnu skupoću i sve teži život građana. Državni aparat je preglomazan i preskup, neko mora da ga servisira, a to su između ostalog i ljudi koji se bave trgovinom prehrambenih proizvoda.

Nigde u regionu nekadašnje Jugoslavije nema ovakvih divljačkih nameta, pa tamo nema ni zastrašujuće skupoće kao u Srbiji. Primera radi, trgovačke marže u siromašnoj Republici Srpskoj, iznose samo oko osam odsto, a u mnogo bolje stojećoj Sloveniji, prosečno su oko 20 odsto! Dakle, neuporedivo niže nego u Srbiji.

Ali najveći razlog dranja građana je monopolski položaj režimskih kompanija koje ne dozvoljavaju nikakvu konkurenciju. U Srbiji još ne postoji nijedan diskontni lanac, a i učešće velikih trgovinskih lanaca je ograničeno na dva-tri velika (Idea, Delez …).

Istinite su tvrdnje ministra trgovine Rasima Ljajića da je Srbija "značajno tržište za ulaganja na tržištu trgovine", ali za koga? Za onoga ko je uložio pare u režime kojima on verno služi!

Za one koji će na krvi i znoju, zaraditi ogromne profite. Ne postoji radnik u trgovinskim lancima Srbije koji zarađuje više od 25.000 dinara. Armija ovog belog roblja, koje u istim kompanijama na Zapadu radi za deset puta veću platu, veliki je izvor zarade stranih derikoža kojima je Vučićev režim širom otvorio vrata.

Laže Ljajić i da će inostrani trgovinski lanac „Lidl", sa svojih deset lokala u celoj Srbiji, biti bilo kome konkurencija. Naime, crni dani tek dolaze! Robu široke potrošnje više nema ko da kupuje, a hranu, onu najosnovniju, građani kupuju jer moraju da prežive.

Dobar deo njih neće ni dočekati za života da se najede kao čovek, da zaspi u svojoj kući, pod svojim krovom i da kaže kako život, uprkos svemu, ima smisla. Naprednjačko divljaštvo računa upravo na to, da mladi pobegnu u inostranstvo a da stari pomru. Ovakvim tempom "čišćenje" Srbije, za dvadeset godina pod ovim nebom živeće samo nasilnici, starlete, političari i njihove male stranačke armije, zaposlene u državnim preduzećima.

Da je državni kriminal na delu, da Vučićev režim svesno otima iz usta narodu, dokazuje i podatak da je neverovatno povećanje prosečnih trgovačkih marži na hranu, došlo u trenutku kada je kupovna moć stanovništva na dnu, a promet u trgovinama čak jedanaest puta manji nego godinu dana ranije! Ne može se drukčije objasniti ovakav napad na građane drugim rečima: u pitanju je smišljeni teror!

Poređenje sa svetskim primerima izgleda ovako: francuski prodajni lanac "Karfur"  koji godišnje ima obrt veći od 120 milijardi dolara, zarađuje prosečno 0,5 odsto na razlici u ceni.

Kroz račune američke kompanije "Volmart"godišnje prođe oko 400 milijardi dolara, a marža im je 3,6 odsto. Engleski "Tesko"  tokom godine "obrne" više od 90 milijardi dolara, iako im zarada prosečno iznosi 4,1 odsto.

A u Srbiji, pored divljačkog dranja nenormalnim "ugrađivanjima", ima slučajeva gde je marža bila vrednija čak i od proizvođačke cene! Za kriminalno zakonsko rešenje, na osnovu koga su marže postale poslovna tajna trgovaca, direktno je odgovoran ministar trgovine Rasim Ljajić, koji je i u nekim ranijim režimima učestvovao u "liberalizaciji" srpskog tržišta hranom i robom široke potrošnje.

Ali, on se već unapred "zaštitio" od odgovornosti novim paktom sa Vučićevim režimom. Dugo je ta njegova politika imala uspeha, ali je ovaj put stavio pogrešnu kartu na sto. Cena koju će platiti za to, biće skuplja od svake marže.

 

©Geto Srbija

material: List protiv mafije

ČIST GUBITAK: NBS, JORGOVANKA I ZAŠTO ARAPSKA BANKA ČUVA DEVIZNE REZERVE SRBIJE??!

27. децембра 2015. 1 коментар

 

Narodna banka Srbije ima dve mogućnosti šta da radi sa deviznim rezervama: da ih ostavi na računu neke od velikih svetskih banaka ili da ih plasira direktno u privredu Srbije. Umesto toga, ona se odlučuje za treću soluciju:

deponuje ih u relativno malu banku u inostranstvu koja ta sredstva preko više povezanih lica vraća u Srbiju da bi za svoj i račun ovdašnjih političara kupovala državne obveznice i obradivo zemljište. Pošto na ovaj način Srbija trpi gubitak od četiri odsto godišnje, deponovana sredstva biće potrošena za najviše 25 godina.

 

                      Milan Malenović

DEVIZNE REZERVE SE PREDAJU ARAPIMA NA CUVANJE

 

Početkom 2015. godine u je Beogradu osnovana "Mirabank" a.d.  sa osnovnim kapitalom od 15 miliona evra, preciznije 1.790.700.000 dinara. Uplatu je izvršio vlasnik pomenute banke, holandsko privredno društvo "Duingraaf Financial Investments B.V" iz Amsterdama.

U međuvremenu je ova banka dobila i dozvolu za rad, koju joj je izdala Narodna banka Srbije.

I ako ne postoji nigde drugde u svetu osim (za sada samo na papiru) u Beogradu, gde je na adresi Španskih boraca 3 iznajmila nekoliko prostorija, ova banka najavljuje izuzetno značajne investicije u Srbiji, u visini od čak pet milijardi dolara.

Taj novac u ovom trenutku nemaju ni "Mirabank", a nema ga ni njegov osnivač, ali će on ubrzo stići i to od Vlade Republike Srbije.

Onaj ko pokuša da pronađe "Mirabank" bilo gde u svetu, pa čak i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, odakle zvanično potiče njen kapital, biće gorko razočaran. Nigde u svetu nema banke sa ovim, ili sličnim imenom.

Osnivač i trenutno jedini zvanični vlasnik akcija ove banke, "Duingraaf Financial Investments B.V" je ništa manji rebus. Kompanija pripada finansijskoj hobotnici "Royal Group" iz Abu Dabija. To je sve što o njoj može da se sazna, pored adrese u Amsterdamu, gde joj je sedište.

Dakle, ni osnivač nema nikakvih referenci zbog kojih bi se neko odlučio da banci poveri svoj novac.

"The National" je najstariji list iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koji izlazi na engleskom jeziku. U svom izdanju od 15. marta 2015. godine ova novina je objavila jedan poduži članak o planiranim investicijama UAE u Africi, u kome, između ostalog, navodi da je vlasnik "Royal Group" iz Abu Dabija izvesni šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan.

Ugledni časopis "Forbes" u 2014. godini pominje pomenutog šeika na mestu 50 od 100 najbogatijih Arapa. Po tom izveštaju šeik Tahnun je predsednik borda direktora i vlasnik 5,4 odsto akcija FGB banke ("First Gulf Bank")  iz Abu Dabija, koja je u većinskom vlasništvu vladarske porodice tog emirata. O nekom eventualnom vlasničkom udelu u "Royal Group" nema ni reči.

Pošto je nezamislivo da državni medij "The National" pogrešno navede vlasnika jedne kompanije, koji je uz sve to još i član vladarske porodice, nešto drugo je po sredi.

Odlično dobro obavešteni "Forbes" pokušava da utvrdi prave vlasničke odnose, a zanemaruje one fiktivne. Zbog toga ovaj američki časopis u imovinskoj karti šeika Tahnuna ne navodi da je on vlasnik "Royal Group", jer je stvarni vlasnik neko drugi. Šeik, očigledno, već poseduje iskustvo u zakulisnim operacijama.

Da je šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan čovek od poverenja emira Kalife bin Zajeda bin Sultana al Nahjana, apsolutnog gospodara Abu Dabija i predsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji se angažuje za najpoverljivije i najkomplikovanije finansijske transakcije, vidi se i iz njegovog imenovanja za glavnog pregovarača sa vrhuškom nemačkog automobilskog koncerna VW.

 

       Šta šeici kontrolišu

 

FGB banka je uz porodice Porše i Pieč najveći pojedinačni vlasnik pomenutog nemačkog proizvođača automobila, i zbog nedavne afere sa lažiranim rezultatima izduvnih gasova njene investicije su ugrožene do visine od čak tri milijarde dolara.

Prvo što je samovureni šeik Tahnun uradio posle postavljanja na mesto predstavnika FGB-a u poslovodstvu VW-a bilo je da na raport u Abu Dabi pozove sve direktore nemačkog giganta, ali i predstavnike porodica Porše i Pieč koje tradicionalno vode glavnu reč u ovom koncernu.

Oni koji ga poznaju, šeika Tahnuna opisuju kao veoma upornog čoveka, koji se ne zadovoljava rečima, već se zanima samo za brojeve i dokumentaciju istražuje do najsitnijih detalja. U odnosu na ostale prinčeve vladarske porodice Abu Dabija, ne voli bahate provode i živi relativno povučeno. Ima odlično profesionalno obrazovanje sticano na najelitnijim svetskim školama.

Zbog svih ovih svojih osobina, šeik Tahnun je čovek preko koga najveći broj članova vladarske porodice Abu Dabija pere pare. On istovremeno rukovodi i FGB bankom i "Royal" grupom,  koja je konačni vlasnik "Mirabanke" u Srbiji, pa je tako i ključni čovek u operaciji nove pljačke Srbije.

Devizne rezerve  svake države predstavljaju kamen temeljac njene monetarne stabilnosti. Sve centralne banke svoj novac drže u preferencijalnim bankama izuzetno visokog boniteta, jer se samo njihove garancije prihvataju u međunarodnom poslovanju.

Još od kraja 2013. godine Narodna banka Srbije svoje devizne rezerve postepeno prebacuje u FGB banku, koja ima rejting "A plus", što joj omogućuje poslovanje na međunarodnom tržištu hartija od vrednosti, posebno državnih obveznica.

Srbija raspolaže deviznim rezervama od oko 10,5 milijardi evra, a oko polovine te sume je na slobodnom raspolaganju, dok ostatak čine obavezni depoziti banaka i rezervisane garancije za kredite javnog sektora.

Novac poveren na čuvanje FGB banci ima kamatni prinos od manje od jedan odsto, a u pojedinim slučajevima se zaračunava sano eskontna kamata domicilne centralne banke (Federalnih rezervi, kada je u pitanju dolar, odnosno Evropske centralne banke, kada su deponovani evri). U pojedinim periodima ona je iznosla i manje od 0,3 odsto godišnje.

Držanje deviznih rezervi u FGB banci je, očigledno, štetno po Srbiju jer, zato što ne prati inflaciju, obezvređuje deponovana sredstva.

Ovaj posao je, međutim, veoma unosan za vlastodršce u Srbiji.

FGB banka, kojoj je na čelu šeik Tahnun, koristeći sredstva koja joj je na čuvanje poverila Narodna banka Srbije, finansijski podržava "Royal Group", koju kontroliše i šeik Tahnun. Za početak je predviđena transakcija od 300 miliona dolara koja će biti prosleđena "Mirabanci".

Ovu informaciju na neki način potvrđuje i advokatska kancelarija "Karanović i Nikolić" iz Beograda, koja je bila angažovana prilikom osnivanja "Mirabanke" u Srbiji.

Na veb prezentaciji pomenutih advokata pojavila se vest kako će početne investicije "Mirabanke" u našoj zemlji iznositi do 300 miliona dolara, što odgovara svoti koju je "Royal Group" dobila iz deviznih rezervi Srbije deponovanih u FGB banci.

Ove početne stotine miliona dolara biće upotrebljene kao navodne arapske investicije u Srbiju. Posle njih uslediće dalje povlačenje sredstava iz deviznih rezervi radi "investiranja".

 

       Interesi mahera sa državnog vrha

 

Najlukrativniji posao je onaj sa državnim obveznicama Srbije koje se kupuju uz kamatnu stopu od oko 4,5 odsto na godišnjem nivou. Računica je jasna: novac Srbije se "skladišti" uz trošak od 0,5 odsto godišnje, ali se investira sa prinosom od 4,5 odsto, što na godišnjem nivou čini čistu zaradu od 4 odsto, odnosno četiri miliona evra na svakih uzetih sto miliona evra.

Pošto Srbija prosečno godišnje proda obveznica za oko milijardu evra, to znači da maheri sa državnog vrha na ovaj način svake godine zarade 40 miliona evra investirajući preko arapskih saučesnika.

Uproštenim rečima, šema izgleda ovako: Guverner narodne banke, danas Jorgovanka Tabaković, po zakonu je jedina osoba koja odlučuje gde će se čuvati državne devizne rezerve, a o svojoj odluci nije dužna da obavesti ni narod, a ni Skupštinu, jer se to tretira kao državna tajna.

Ona, počevši od 2013, taj novac prebacuje u FGB banku u Abu Dabiju. Sa ovom bankom se zatim sklapa ugovor po kome se naše vlasti obavezuju da jedan deo sredstava dugoročno deponuju (najmanje na dve godine, koliko je potrebno da se završi "investicioni ciklus").

Pošto nije zgodno da se banka, koja čuva naše devizne rezerve pojavljuje istovremeno i kao investitor u Srbiji, direktor banke preko firme koju takođe kontroliše, a preko koje već pere pare, osniva "banku" koja nema ni pedigre, ni reference, ni štediše, a realno ni potencijalne mušterije.

Toj banci se, zatim, prebacuju sredstva iz deponovanih deviznih rezervi NBS-a, koja ona "plasira" kroz navodne kredite svojim klijentima (članicama iste poslovne grupacije, u ovom slučaju "Royal Group"), a oni zatim kupuju državne obveznice Srbije sa godišnjim prinosom od 4,5 ili više odsto.

Ovakvim poslovanjem Srbija "zarađuje" 0,5 odsto godišnje, ali istovremeno gubi četiri odsto koje međusobno dele ovdašnji političari i arapski šeici.

Prema izjavama čelnika "Mirabanke" ona je osnovana da finansijski, kroz povoljne kredite, pomogne arapskim investitorima u Srbiji i planira ukupni volumen poslovanja od oko pet milijardi dolara. Ova banka može da daje izuzetno povoljne kredite, jer posluje tuđim parama koje je dobila bez ikakve kamate, ako izuzmemo onih smešnih 0,5 (ili manje) odsto.

FGB može mirno da plasira od Srbije dobijene devize, jer se naša država obavezala da jedan deo sredstava neće povlačiti pre dogovorenog roka. Osim toga, ceo plan i jeste razrađen sa čelnicima ove unesrećene zemlje, koji zauzvrat svake godine dobijaju nekoliko desetina miliona evra da bi ćutali i žmurili.

 

    A 1. Velike investitore ne zanimaju državne obveznice

Iznenadno arapsko investiciono interesovanje za Srbiju ima svoju cenu, koja trenutno iznosi oko 10,5 milijardi evra, koliko su vredne naše devizne rezerve deponovane u njihovoj banci.

Da bi taj novac mogao da se ponovo plasira u Srbiju, ovog puta pod etiketom stranog ulaganja, potrebno je saučesništvo najviših struktura vlasti ove zemlje.

Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković jedina unapred tačno zna kada i koliko sredstava iz pomenute sume moraju da budu oslobođena za plaćanje dugova ili za vraćanje obaveznog depozita banaka. Zbog toga je njena uloga neprocenjiva.

Sav novac koji nije potreban za isplate po pomenutim osnovama može da bude "investiran". Najčešće su "investicije" u Srbiju, jer njihovu bezbednost i uspešnost garantuju saučesnici iz vrha vlasti.

Kako za deponovane devize garantuje FGB banka, koja je u vlasništvu porodice al Nahjan, srpske vlasti su morale pre početka akcije pranja para da nađu način kako da emiru garantuju da će u slučaju nepredviđenih okolnosti (kao što je dolazak poštenih ljudi na vlast u Srbiji) novac pravovremeno moći da bude povučen i vraćen na račun u FGB banci.

Zbog toga je vlada Aleksandra Vučića promenila zakon i omogućila i fizičkim licima, običnim građanima, da trguju državnim obveznicama Republike Srbije, jer se pokazalo da veliki investitori ne pokazuju naročito interesovanje za ove hartije od vrednosti.

Kako je prinos na obveznice viši od kamata na štednju u bankama, vlast očekuje da će građani bez razmišljanja obveznice kupovati na sekundarnom tržištu uz odgovarajući diskont.

Državnim obveznicama se sada trguje i na Beogradskoj berzi, a u prva tri dana primene izmenjenog zakona, u oktobru je promet iznosio 3,5 miliona evra. Ovo pokazuje da je vlast dobro izračunala da će narod od nakupaca otkupljivati ranije plasirane obveznice. Minimalna vrednost devizne obveznice je 1.000 evra.

Posle ovakvih vesti i emir će pristati da se njegova banka koristi za nezakonito reinvestiranje deviznih rezervi Narodne banke Srbije. Krajem oktobra NBS je na rezervama imala 10,67 milijardi evra.

 

    A 2. I FGB banka u Srbiji?

FGB banka je sredinom februara 2013. demantovala glasine kako započinje rad na srpskom tržištu. Krajem novembra 2015. pojedini inostrani mediji, koji prate dešavanja u bankarstvu i na finansijskom tržištu, objavili su vest kako FGB planira da uskoro dođe i u Srbiju.

Osim u UAE, banka je trenutno prisutna u Kataru, Singapuru, Londonu, Indiji, Libiji, Hong Kongu i Seulu. U Sjedinjenim Američkim Državama posluje preko partnera, kao što je "Wells Fargo". FGB raspolaže sopstvenim kapitalom od 33 milijarde dolara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

1. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

UNISTENA POLJOPRIVREDA I STOCARSTVO-1

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIVLJAČKОМ PRIVATIZACIJОМ SRBIJA PRETVORENA U PRIVATNU KOLONIJU HRVATSKIH MONOPOLISTA

20. априла 2015. Коментари су искључени

 

Petnaest godina kompanije iz Hrvatske ulaze u Srbiju kao na svoje tržište. U tome im svom snagom pomaže razapeta mreža ekonomske špijunaže i lobista koji više i ne kriju da rade za interese Hrvatske privrede. U pretvaranje Srbije u ekonomsku koloniju, kojom će upravljati Hrvatska, uključila se i Evropska banka za rekonstrukciju EBRD, koja obilatim i povoljnim kreditima finansira najvećeg hrvatskog tajkuna, Ivicu Todorića, kako bi srpske proizvođače i trgovce lakše izbacio iz konkurencije. Istovremeno, srpski privrednici u Hrvatskoj ne mogu ni da privire, jer je ova država organizovala institucionalnu i vaninstitucionalnu opstrukciju bilo kakvih srpskih ulaganja.

 

                        Nikola Vlahović

HRVATI POKUPOVALI FIRME U SRBIJI.-2

 

I dok hrvatski tajkuni haraju Srbijom, a srpski režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem širom otvara vrata Hrvatima da upravljaju srpskim institucijama, niko i ne pita za sudbinu srpske imovine u Hrvatskoj, raskomadane i rasprodate nakon rata.

Nepunih dva meseca posle takozvanog petooktobarskog prevrata, 17. novembra 2000. godine, na veliko iznenađenje javnosti, u Beograd je došla privredna delegacija iz Hrvatske.

Tog dana, u beogradskom hotelu "Hajat", bilo je više od hiljadu hrvatskih privrednika iz 450 firmi. Sa strane domaćina (ondašnje SRJ), okupili su se predstavnici više od 500 domaćih preduzeća. Bio je to, po brojnosti, impresivan skup, kakav se ni pre ni posle toga u Srbiji nije desio, ni sa jednom drugom stranom državom.

Uvodna izlaganja predstavnika tadašnje Privredne komore SRJ, Draga Šofranca i Hrvatske gospodarske komore, Nadana Vidoševića, saslušana su na nogama, jer je bilo tri puta više posetilaca od broja stolica koje je hotel mogao da ponudi!

U pokušaju da objasni razloge ovakvog "desanta" hrvatskih privrednika na uništenu i od ratova osiromašenu Srbiju, tadašnji predsednik Hrvatske gospodarske komore, Nadan Vidošević, izgovorio je nekoliko uopštenih rečenica o tome da je u pitanju obnavljanja prekinutih poslovnih odnosa, te da će to biti korisno za privrede dve zemlje i da vlade svojim merama treba da olakšaju saradnju.

Ubrzo će se ispostaviti da je to bilo dobro samo za Hrvatsku. Već sutradan su potpisana dva, za Hrvatsku vrlo povoljna ugovora iz oblasti metalske industrije, dok je najveća farmaceutska kuća "Pliva" iz Zagreba već pripremala isporuku svojih preparata u Srbiju, najveću od raspada bivše Jugoslavije (istovremeno dok je trajala pljačka "Galenike"). Investicije SRJ odnosno Srbije u Hrvatsku, samo su pomenute kao mogućnost i nikada se nisu ostvarile.

Četrnaest godina kasnije, pokazalo se da je ovaj skup bio od presudne važnosti za ekonomsku kolonizaciju Srbije od strane Hrvatske. U periodu od kraja 2000. godine, pa sve do danas, hrvatske investicije u Srbiji su daleko prevazišle sve prognoze, pa je danas reč o milijardama evra. Da bi bilo jasnije o kakvoj se invaziji radi, treba napomenuti da je Hrvatska među onih pet najvećih ulagača, koje u Srbiji ostvaruju i najveći profit.

Do januara 2015. godine, u Srbiji je registrovano više od 200 hrvatskih kompanija, a najznačajnije i najveće su Agrokor, Atlantik Grupa, Nekse grupa, Magma, Vindija, Podravka, DIV Samobor, Lura…

Sa druge strane, u Hrvatskoj postoji odbojnost prema srpskim proizvodima i ulaganjima, a preduzećima iz Srbije se sprečava dolazak brojnim necarinskim barijerama, nelojalnom konkurencijom domaćih firmi i diskriminacijom srpskih preduzeća u privatizaciji hrvatskih firmi. Kršeći sve evropske norme slobodnog tržišta, Hrvatska ovo sprovodi već čestrnaest godina. I uz pomoć otvorene medijske kampanje i satanizacije Srba, i Srbije kao države!

Hrvatska strategija ekonomskog porobljavanja Srbije, stavila je kao prioritet svoje investicije u Vojvodini. Zahvaljujući kriminalnim političkim koalicijama u Srbiji, koje su se smenjivale, ali nisu menjale svoju veleizdajničku narav, Hrvatska je uspela da danas postane dominantan faktor ekonomske moćni u ovoj srpskoj pokrajini.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere hrvatske okupacije Vojvodine, treba pogledati samo neke od rezultata njihovih investicija. Tako su, na primer, hrvatske trgovinske firme „Biljemerkant", „Pevec", KTC i „Boso", kupile su više od 70 velikih prodajnih objekata širom Vojvodine.

Hrvatsko preduzeće „TNOR" kupilo je paket 42 posto akcija u firmi za gajenje žita i drugih useva „Erdevik". Investitorima iz Hrvatske prodata su i preduzeća „Radijator Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje", „Džoly travel".

Kompanija „Našice cement" koja posluje u okviru „Nekse grupe" je u Srbiji postala delimični vlasnik pet najvećih preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala: kamenolom „Jelen do", „Stražilovo", „Opeka", „Polet" iz Novog Bečeja i „Potisje" iz Kanjiže.

 

      Ko su hrvatski lobisti u Srbiji?

 

Punih četrnaest godina, kompanije iz Hrvatske su radile na stvaranju "lobističke infrastrukture" u Srbiji. Cilj je bio jasan: ekonomsko pokoravanje dojučerašnjeg neprijatelja i izvlačenje što više profita iz Srbije, sa što manje ulaganja.

Tako je Hrvatska u Srbiji instalirana vrlo jaku i rasprostranjenu mrežu ekonomske špijunaže i institucionalne podrške, koja njihovim kompanijama danas omogućavaju privilegovan položaj i dalje pretvaranje Srbije u privrednu koloniju.

Sa koliko ozbiljnosti Hrvatska pristupa ekonomskom pokoravanju Srbije i njenom pretvaranju u regionalnu koloniju, svedoči i činjenica da je njihova državna kompanija "Janaf", na položaj direktora podružnice u Beogradu, postavila bivšeg direktora hrvatske tajne službe, Joška Podbevšeka. Iz te službe, regrutivana je mala armija ekonomskih "konsultanata" koja radi i u Srbiji.

U praksi, Sigurnosno-obavještajna agencija Hrvatske, povremeno raspisuje i konkurse za prijem ovih kadrova, što se može prepoznati i u uslovima za prijem u ovu službu. Između ostalog, traži se dobra informatička pismenost, poznavanje ekonomskih i spoljnopolitičkih (regionalnih) pitanja...Ali, uprkos tome, na ceni su "stari kadrovi", koji, po mogućnosti, imaju porodične ili poslovne veze u Srbiji.

Ali, ono što posebno raduje hrvatsku obaveštajnu službu, to je činjenica da su danas vođe hrvatskog ekonomskog lobija u Srbiji, postavljene na najviše državne funkcije. Tako je, zahvaljujući izdajničkoj politici koju sada u Srbiji vodi Aleksandar Vučić, bivši predsednik Privredne komore Srbije, Hrvat Željko Sertić (najbliži rođak ustaškog zločinca iz Drugog svetskog rata, Tomislava Sertića), postavljen na mesto ministra privrede.

Na njegovo mesto u Privrednoj komori Srbije, Vučić je postavio još jednog Hrvata, Marka Čadeža, koji je, uzgred, u ovoj ustanovi "oslobodio sve potencijale" i pretvorio je u okupljalište sebi srodnih homoseksualaca, ali i nekoliko mlađih uživalaca droge, kojima je ponudio važne uloge u ovoj instituciji.

Cilj je, naravno, njeno dalje urušavanje i kompromitacija. Ali, i Čadež i Sertić, predstavljaju samo vrh ledenog brega ispod koga se krije impresivna piramida hrvatskih lobista i doušnika hrvatske tajne službe.

Zahvaljujući dobro postavljenom ekonomskom lobiju u Srbiji, hrvatske kompanije su ovde ostale i posle ulaska u Evropsku uniju (uprkos zakonima i ograničenjima EU). Između ostalog, hrvatske kompanije uspele su da zadrže i sve privilegije na srpskom tržištu, pa čak i da ostvare nezapamćen monopol!

Među hrvatskim ekonomskim lobistima u Srbiji, ima i domaćih tajkuna i kriminalaca koji to rade za velike pare, često ulazeći sa njima u poslovne odnose iz kojih zajedno izvlače profit na štetu Srbije.

Krajem prošle godine, opljačkani radnici vojvođanskih poljopriovrednih zadruga, zajedno sa poljoprivrednicima-kooperantima, odlučili su da, posle kriminalnih opstrukcija koje su doživeli od srpskog pravosuđa, pokucaju na vrata Evropske komisije u Briselu i predaju svu dokumentaciju o slučaju otimanja 514.105 hektara državne i zadružne zemlje, koja je završila u rukama tajkuna i njihovih kompanija.

Među istaknutim otimačima, nalazi se i hrvatski tajkun Marko Pipunić, inače blizak prijatelj ratnog zločinca Branimira Glavaša. Reč je o sudskom predmetu gigantskih razmera, jer je njime obuhvaćeno 37 poljoprivrednih preduzeća i zadruga. Reč je o pljački oko pola miliona hektara najplodnije zemlje (200.000 hektara je bilo zadružno, a ostalo je državna svojina).

Hrvatski tajkun Marko Pipunić je od malih akcionara oteo poljoprivredno preduzeće "Ratkovo" sa više od 2.000 hektara zemlje. Pipunić je vlasnik kompanije "Žito grupa" iz Osijeka, a u ovoj kriminalnoj radnji obilato mu je pomogao i srpski tajkun, Miodrag Kostić ("MK Komerc"), čiji su prsti umešani i u druge hrvatske "investicije" u Srbiji.

Jedan od najvažnijih ljudi koji "iz daljine" diriguju mnogim hrvatskim privrednim desantima na Srbiju, svakako je i Marinko Zadro (sada novi vlasnik splitskog "Dalmacijavina"), koji je stekao ogroman kapital kao trgovac i mešetar šećerom. Dugo godina, Zadro je bio direktor šećerane u Sremskoj Mitrovici, a uoči raspada Jugoslavije, preselio se u Zagreb i tamo je radio kao direktor Emona Commerca.

Na kraju je postao većinski vlasnik šećerane Viro iz Virovitice, i tu počinje njegov veliki finansijski uspon. Danas, kao jedan od osam najbogatijih Hrvata, ima značajnu ulogu u svemu što hrvatske firme rade u Srbiji, jer je u Sremskoj Mitrovici, Beograd i Novom Sadu (gde je završio studije), ostavio značajne poslovne, privatne i porodične veze. Njegov novac i njegov uticaj, našli su se u svim važnijim privatizacijama u Sremu ali i drugde u Vojvodini.

Jedan od poznatijih slučajeva koji su se loše po domaća preduzeća završili, bio je i skandalozan pokušaj privatizacije Poljoprivrednog preduzeća "Erdevik" kod Šida.

Kad je "đavo odneo šalu", Zadro je prodao svoj udeo od 41,3 % kapitala i tu su se njegova direktna ulaganja u srpska preduzeća završila. Ali, ne i ona indirektna, preko drugih lica i kompanija. Danas je Marinko Zadro jedan od glavnih savetnika hrvatskim, privrednicima koji kreću u "pokoravanje" Srbije.

 

      Kako su kompanije iz Hrvatske, otele poznate srpske brendove

 

Najveći hrvatski tajkun i sigurno najbogatiji čovek u Hrvatskoj, Ivica Todorić, čijoj kompaniji "Agrokor" je postalo "tesno" u Hrvatskoj, danas igra jednu od dve glavne uloge na tržištu hrane u Srbiji. Tačnije, zajedno sa belgijskim "Delezom".

Naime, Torodićev prodajni lanac u Srbiji pod imenom "Idea", kontroliše četiri petine prodaje prehrambenih i drugih artikala široke potrošnje. Njegovi dobavljači su uglavnom iz Hrvatske, te se na takav način i poljoprivredni proizvođač iz Hrvatske svakodnevno pojavljuje na tržištu Srbije. Istovremeno, nadležna ministarstva Vučićeve vlade (Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo finansija), sve čine kako bi srpskog seljaka uništili i učinili nekonkurentnim, što ima za posledicu masovno pražnjenje srpskih sela.

Naravno, nije Todorić došao u Srbiju bez saglasnosti srpskih vlasti nego uz bogate provizije koje on (kroz razne forme) i danas isplaćuje srpskim vlastodršcima na čelu sa Aleksandrom Vučićem.

Neposredno pre nego što je krenuo u akciju kupovine srpske prehrambene industrije, Todorić je u ondašnjoj hrvatskoj vladi dobio saglasnost za njegov "istočni greh", ali samo pod uslovom da sa sobom povuče i kompletnu hrvatsku poljoprivredu. Tako je i bilo. „Agrokor" Ivice Todorića je već u februara 2003. godine, za 10,25 miliona evra, kupio fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom".

Do tada, "Frikom" je bio profitabilan i uspešan i nikakvih potreba za njegovom prodajom nije bilo, osim interesa ovdašnjih političko-kriminalnih grupa i hrvatskih ekonomskih lobista. Uskoro je „Agrokor" u Srbiji postao vlasnik fabrike ulja „Dijamant", Klanice u Plandištu, „Kikindskog mlina", lanca hipermarketa „Idea", kao i vode "Mivela", „Nove sloge" iz Trstenika i „Zlatnog traga" iz Leskovca. Ali, to je bio tek početak. Todorić je u Srbiji postao vlasnik novih šest poduzeća i preuzeo kompaniju "Victoriaoil", uljaru iz Šida, koja je prisutna sa brendom "Iskon".

Na srpsko tržište ulja ušao 2004. godine kupovinom fabrike iz Zrenjanina koja je godinama držala više od trećine tržišta. Pravi primer otimačine srpskih brendova je i slučaj jestivog ulja "Iskon" koje je Todorić iskoristio za proizvodnju svoje robne marke "K plus". Kupovinom kompanije "Victoriaoil", Todoriću je palo u ruke posao godišnje prerade preko 250.000 tona suncokreta, i skoro 100.000 tona soje.

Ali, nije samo Todorić zgazio srpsku industriju hrane, otvorio srpsko tržište za hrvatske proizvode i pretvorio srpske dobavljače u najamnike treće kategorije. Na isti način je to uradila i hrvatska „Atlantik grupa" (čiji je predsednik i vlasnik Emil Tedeski), koja je postala vlasnik „Soko štarka", „Grand proma", „Palanačkog kiseljaka" i mnogo toga još.

Tedeski se dokopao srpske firme "Fudlend" poznate po organskoj proizvodnji srpskog ajvara. Da cinizam bude veći, Tedeski je ovo dobio uz specijalno odobrenje srpske Komisije za zaštitu konkurencije!

Oduševljen lakoćom kojom je došao u posed srpske firme, Tedeski je izjavio da srpsko tržište tretira kao "domaće". To ne bi bilo loše, kad bi se hrvatski tajkuni ovde ponašalo domaćinski, ali je njihova zamisao da iz Srbije što više otmu, da se Srbija opljačka, ponizi i pretvori u beznadežnu koloniju kojom mogu da haraju kako hoće.

Znatno ranije, zagrebačka mlečna industrija "Lura", kupila jeSomboled" iz Sombora, dok je „Vindija" iz Varaždina kupila „Mlekaru Lajkovac", fabriku stočne hrane „UNIP" iz Valjeva i čak osam farmi „Agroživa" u Plandištu.

Hrvatski kupac „Našice cement" je kupio četiri firme i to: „Jelen Do", „Polet", „Stražilovo" i „Opeka". Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje"…

 

      Kako EBRD pomaže Hrvatskoj da ekonomski pokori Srbiju

 

Mnogo pre nego se iko u Srbiji setio da pita, odakle novac Ivici Todoriću da investira u svoje širenje na ovaj prostor nekadašnje Jugoslavije, štampa u Hrvatskoj je objavila podatke da iza Todorića stoji novac Evropske banke za rekonstrukciju (EBRD), te da ona zajedno sa Todorićem nastupa u Srbiji.

Pretenzije ove gigantske bankarske korporacije nisu samo bankarske i to je odavno poznato. U slučaju Todorića i hrvatskih interesa u Srbiji, EBRD je otvoreno krenuo da pomaže prilikom kupovine i monopolizacije srpske industrije hrane.

Hrvatska i njeni tajkuni smatraju da je bolje kupiti celokupna srpska preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode direktno iz Srbije. „Agrokor" u Srbiji godišnje ostvari promet od blizu milijardu evra, od čega je 40 miliona evra promet po osnovu izvoza. Koliko Todorić uveze hrvatskih proizvoda u Srbiju, to još niko nije sabrao.

Po svemu sudeći, jasno je šta je cilj EBRD: da Hrvatska bude „lider u regionu" i da ona komanduje daljim tržišnim procesima u Srbiji, i kada je u pitanju tržište prehrane. Da je to tako, govore činjenice: 2006. godine, EBRD je u „Agrokor" investirala 110 miliona evra, pa je samim tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj kompaniji, a u oktobru mesecu 2008. godine, „Agrokor" je od EBRD dobio kredit od 70 miliona evra i to u svrhu povećanja kapitala kompanije i širenje poslovanja trgovinskog lanca „Idea" u Srbiji!

To je bio i prvi kredit koji je EBRD uložila u razvoj trgovine u Srbiji, ali ne za Srbiju, nego za Ivicu Todorića! Vlada Srbije je tada slagala javnost rekavši kako EBRD "pomaže razvoju srpske trgovinske mreže", a zapravo je pomogla hrvatskom tajkunu. U maju mesecu 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan dugoročni kredit „Agrokoru", ovaj put u vrednosti od 50 miliona evra.

 

      Kako su srpske kompanije prošle u Hrvatskoj

 

Srpska kompanijaGaleb group" iz Šapca (vlasnik i direktor Radoslav Veselinović), bila je jedna od retkih koja je makar pokušala da se pojavi na hrvatskom tržištu. Bezuspešno je pokušavala da kupi većinski paket akcija preduzeća „Pluto" iz Zagreba, što je obrazloženo da je navodno sa dostavljanjem ponude „zakasnio za jedan dan".

Kompanija Danube Food Group", u čijem sastavu se nalaziImlek" i „Mlekara Subotica", čak tri puta je sa najboljom ponudom bezuspešno pokušavala da na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru" u Hrvatskoj.

I kompanija „Delta", vlasništvo srpskog tajkuna Miroslava Miškovića, propala je prilikom pokušaja da kupi zemljište kompanije Zagrepčanka" u Zagrebu i mesnu industriju „Improm" iz Križevaca.

Loše se proveo i biznismen Rodoljub Drašković sa svojom kompanijom "Svislajon". Drašković je krajem prošle godine zamalo uhapšen u Hrvatskoj zato što je protiv njega krivičnu prijavu podnela preduzetnica Sandra Vavra. U hrvatskoj štampi osvanuo je naslov: "…Srpski kralj čokolade osumnjičen da je 2008. godine fabriku čokolade u Sisku ‘DRD Svislajon’, prilikom kupovine, oštetio za oko tri miliona evra". Hapšenje se nije desilo, ali je i Draškovićev "Svislajon" propao u Hrvatskoj.

Retki pokušaji i nekih manjih kompanija da dođu na hrvatsko tržište, takođe su propadali. Do današnjeg dana, nijedna ozbiljna investicija srpskih firmi u Hrvatskoj se nije desila. Snažan otpor, opstrukcije i ometanja (zakonska i nezakonska) i dalje postoje.

 

      Šta je sa srpskom imovinom u Hrvatskoj

 

Pre raspada Jugoslavije, veliku imovinu u Hrvatskoj imala su srpska preduzeća kao što su „Tigar", „Putnik", „Centrotekstil", "EI Niš, „Utva", „Simpo", „Kristal", Robne kuće „Beograd", „Žitopromet", „Mašinoprojekt", FAD – Gornji Milanovac, PIK „Bečej", „Pionir" iz Subotice, „Prvi maj" Pirot, „Kekec" iz Subotice, „Sartid-Jugometal", kragujevačka „Zastava", „Kluz", "Beobanka", "Jugobanka" i više od trista drugih privrednih subjekata…

Najveću imovinu u Hrvatskoj imali su: „Geneks", „Železnice Srbije" i NIS (više od 80 benzinskih pumpi, odmarališta i udeo u Jadranskom naftovodu). Ta imovina nikada na pravi način nije ni popisana niti je valorizovana u međusobnim potraživanjima nakon rata.

Epilog događaja sa privatnom imovinom Srba zabeležio je Dokumentaciono informativni centar "Veritas". Prema njihovim podacima, bežeći da sačuvaju živu glavu od represalija hrvatskih vojnih i paravojnih formacija, Srbi su za sobom ostavili 400.000 poljoprivrednih mašina, 64.000 vozila, 440.000 opremljenih spavaćih i dnevnih soba, kuhinja i trpezarija, 760.000 aparata i tehničkih uređaja, 980.000 grla krupne stoke (200.000 goveda, 20.000 konja, 380.000 ovaca, 260.000 svinja, 100.000 koza…), 14 miliona čokota vinove loze, osam miliona stabala voća, 120.000 košnica, 1,550 miliona umetničkih predmeta, 24 bunara i cisterne, 980.000 grama zlata, 38.000 predmeta od krzna. O kućama, stanovima i drugim nepokretnostima, teško je i govoriti, jer se podaci i dalje sabiraju i dokumentuju.

Konačno, ne treba zaboraviti ni na činjenicu da je takozvanim Božićnim ustavom Franje Tuđmana, iz 1990. godine, Hrvatski sabor srpskom narodu ukinuo status konstitutivnog naroda i proglasio ga manjinom!

 

    A 1. Todorić kupuje i bioskope u Srbiji

Javnost u Srbiji je nedavno saznala da je Todorićev „Agrokor", preko marketa „Idea", postao vlasnik beogradskih bioskopa „Jadran" i „Voždovac" , koji se nalaze u najstrožijem centru grada.

 

    A 2. Protiv svojih

U Odeljenju BIA u Novom Sadu, čiji je načelnik iz Ljubovije (male varoši na Drini), za kontraobaveštajne poslove za praćenje delovanja službi bezbednosti iz Hrvatske, zadužen je operativac koji je po nacionalnosti Hrvat! Očigledno, srpska služba bezbednosti, na čijem je čelu direktor Aleksandar Đorđević, služi za sprdnju.

 

    A 3. Na šta Hrvatska cilja u Srbiji?

Podaci Hrvatske narodne banke govore da su investicije iz Hrvatske najviše zabeležene u oblasti poljoprivrede i usluga i čine udeo od 47 odsto svih ulaganja iz te zemlje, dok su ulaganja od oko 19 odsto zabeležena u sferi proizvodnje nemetalnih i mineralnih sirovina.

Prema istom izvoru, najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji su: „Agrokor", „Pevec", „Vindija", „Idea", „Lura", „Našice cement", „Kroacija osiguranje" i „Magma". Ove firme su se u Srbiji usmerile ka kupovini fabrika prehrambene industrije i prirodnih resursa, što se vidi i iz strukture hrvatskih ulaganja.

Najviše sredstava je uloženo u poljoprivredu, lov i usluge (47 odsto); proizvodnju ostalih nemetalnih i mineralnih sirovina (19 odsto); proizvodnju hrane i pića (18 odsto). Daleko ispod ovih privrednih grana su izvršena ulaganja u proizvodnju mašina i uređaja (dva odsto); proizvodnju električnih mašina i aparata (dva odsto); osiguranje i penzijske fondove (dva odsto); trgovinu na veliko i posredovanje u trgovini (dva odsto).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: