MRVLJENJE EVROPSKE LIGE PODANIKA UZ SPRDNJU I PROVIZORIJUM RAZDRUŽIVANJA ENGLEZA!!!

 

Nakon Berlinskog bedema, evo, počeo je da pada i Briselski zid. Od svih egzita na svetu najveseliji i najpoučniji je svakako engleski Brexit. Ova ispisnica iz prevarantskog tima podobnih mondijalista u punoj eri fudbalskog hadžiluka EURO 2016 se ocenjuje više kao zlatna medalja za nezavisnost, nego crveni karton, kako tvrde ljubomorni na Englesku odluku da sama sebi nabije autogol.

Engleska je zbog navale izbeglica i sama postala izbeglica, napuštajući veliku Nemačku, koju mnogi nazivaju Evropska Unija. Može li ovaj slobodoljubivi akt engleskih građana da bude od ikakve pouke za maloumne i politički podobne kandidate, koji po svaku cenu i na silu žele da upišu svoje narode u briselsku mafiju, pita se dopisnik Redakcije iz Pariza?

 

                 Mile Urošević, (dopisnik iz Pariza)

 

Američki nosač aviona za špijuniranje Evrope satordirao se svojom voljom na opštu žalost svih članica EU od Francuske do Nemačke, kao i same Obamine administracije, koja je finansirala celu kampanju za opstanak Velike Britanije u evropskoj ligi podanih. Jedino su Trampovci i Lepenovci zadovoljni što se neko usprotivio migrantskoj politici Evrope i totalitarizmu Brisela.

Kad kula pada, nelogično je trčati u nju. Jer ako Englezima nije bilo dobro u EU, ne mislite li valjda bi Srbiji bilo bolje. Ne zbog Nemaca, Francuza ili Engleza, već zbog samih nas, piše veoma slikovito jedan anonimni internaut.

Engleska traži razvod braka da spasi svoj identitet. Jedini problem je u tome što niko ne zna kao se tačno izlazi iz bračne veze na briselski način. Razvod kao mogućnost jeste predviđen članom 50 lisabonskog hatišerifa, ali ne i način na koji mlada treba da vrati burmu niti kako da iznese ono što je donela u miraz ili zaradila u zajedničkoj postelji svih ovih godina.

Više je nego očigledno da je tehnokratska unija evropskih lezilebovića odživela svoje zlatno doba, i pojela beli hleb. Sada se lagano ali sigurno ta pogača raspada i mrvi. Engleska je prva koja zahteva od Brisela da je ostave na miru i vrate joj konfiskovanu slobodu i na prevaru oduzetu nezavisnost, kako političku tako i ekonomsku.

Ali daleko od toga da su Englezi jedini koji žele da izađu iz vrzinog kola EU. Holandija, Danska, Austrija i pre svega Francuska opozicija bi vrlo rado raspisali isti referendum kad bi samo to bilo moguće u podaničkim vladama koje ič’ ne zarezuju narodno mišljenje ili kada bi im pravo na svoje mišljenje odobrio Veliki brat.

Setimo se samo kako su Francuzi izbacili predlog evropskog ustava na velika vrata referenduma i rekli NE, ali im se lisabonski dogovor na prevaru uvalio kroz prozor kao odjek Sarkozijeve samovolje u obliku DA. Taj isti Sarkozi se i danas bori za vlast u vrlo nezdravoj francuskoj političkoj atmosferi.

Kada bi se poštovalo mišljenje većine, mnoge bi napredne države Zapada napustile teatralno bratstvo i jedinstvo pod nemačkom ekonomskom čizmom. Jedino oni koji nemaju pojma šta je EU i koji su joj pravi ciljevi u odnosu na jedinku, hrle u zagrljaj briselskoj mafiji.

Velike demokratije i ekonomski jake sile kao što su: Turska, Albanija, Crna Gora ili Srbija umiru od želje da postanu članovi jedne ispušene zajednice, a to smeta ne samo Englezima već i drugim državama Zapada koje otvoreno govore da ih ne interesuje zajednička država sa narodima sa kojima nemaju ništa zajedničko. Jednostavno, unija Engleza sa Bugarima, Rumunima, Albancima ili Turcima nema nikakvog smisla, tvrde zainteresovane pristalice Brexita i to bez ikakvog kompleksa i stida.

 

       Kad se briselske alamunje prave Englezi

 

Krize na sve strane, u bankrot Grčkoj, na obalama Mediterana prepunoj migranata, po gradovima EU koji su mete atentata kao i poprište klasnih borbi, protesta i zapaljivih manifestacija sa razbijanjem izloga.

Sve je to protiv sna o ujedinjenoj Evropi koju toliko priželjkuju ne samo Nemci i Amerikanci već i svi veliki finansijski lobiji sveta, ali briselska klika ne bi bila prava mafija kada ne bi imala plan B za svaku situaciju, pa i za izdavanje ispisnica svojim važnim članovima.

Englezi su glasali za Brexit ali ima da čekaju dok im se ne odobri statut izbeglica. Oni su za sada još uvek članovi EU i tako će ostati dok se definitivno ne reši zahtev za izlazak iz briselske kasarne. A to ima da ide svojim redom i sve po zakonu koji Brisel sam izmišlja i piše. Što komplikovanije, to bolje.

Pre svega Kameron treba da ponese molbu za izlazak iz tima i zakaže pregovore oko poništavanja starih ugovora i potpisivanja novih. To traje bar dve do tri godine. Evropi se ne žuri.

Ne žuri se ni Kameronu, jer je on protiv Brexit-a, pa je već naglasio da će nova vlada da preuzme aferu nakon njegove ostavke. Engleska još neko vreme ne samo da ostaje u EU nego je čak predviđeno da od januara preuzme predsedništvo po redu vožnje, kao da se ništa nije dogodilo.

Da bi sprdnja bila veća, stručnjaci za otpuštanje članova Unije tvrde da će nakon svih pregovora, dogovora i novih ugovora trebati novo odobrenje engleske vlade za definitivni raskid pod novim uslovima. Pa sad ako vlada želi da ispoštuje volju naroda, onda bi trebalo da ponovo raspiše novi referendum, koji može, na kraju krajeva, da ima sasvim drugačiji ishod od ovog koji se dogodio na početku raskida.

Drugim rečima, sve je samo provizorno i dok se London zaista ne otkači od Brisela ima da protekne mnogo Temzinih voda izpod Tauer bridža. Stručnjaci za evropsko bratstvo i jedinstvo se već dogovaraju kako da organizuju engleski ispraćaj u najvećim mukama i maksi troškovima i to iz čisto pedagoških sado-mazo razloga, da ostalima ne bi palo na pamet da izvoljevaju dozvole za izlazak i traže prekomandu u neke druge unije ili razvode.

Problem Velike Britanije je takođe i unutrašnjeg tipa. Ona lako može da se pretvori u Malu Britaniju. Ostrvska zajednica je već zagazila u mutne vode unutrašnjih Brexit-ova i prekrajanja granica na YU principu.

Škotska, koja voli EU, kao što je ona volela nju svih ovih godina zapleta, želi da se sama upiše u briselsku sektu, ali pre toga mora da se novim referendumom razduži od Engleske. Što nije nemoguće.

Istu želju imaju i proevropljani sa severa Irske. Oni bi da jednim udarcem ubiju dve muve, da se ujedine sa republikom Irskom i tako ponovo postanu jedan narod i ponovo članovi EU.

I sve to u vreme kada mi kao narod sa najvećim optimizmom i nadom u bolje sutra hrlimo ka bratskoj EU, koja treba da nas pozaposli, narani i napoji, pa i obogati i usreći ne samo svakog pojedinačno već i sve zajedno đuture i na buljuke. Hvala Englezima što nam ustupaju svoje mesto. Do juče ih nisam voleo, a danas mi postaju simpatični.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

ЕU: MIGRANTSKA INVAZIJA, IZMIŠLJENI PERFORMANSI ZA SIMBOLIČNO OPELO PO ULICI, I LUDI SVET BEZ GRANICA I REALNOSTI…

 

Prošlo je već 17 godina od dobronamernog i prijateljskog bombardovanja Srbije, i to za njeno dobro, od strane bratskog NATO pakta. Do neba im hvala, istih onih nebesa iz kojih su padale krmače i paketi kasetnih bombica.

I sada, na godišnjicu tog humanitarnog oslobađanja od Miloševićevog režima, i njegovih podguznih muva, od prvog ministra do ministra informacija i svih medija, dogodio se kukavički atentat u prestonici "Milosrdnog anđela", opet su stradali nedužni.

Do dužnih se teško dolazi, jer žive u paralelnom i blindiranom svetu, ne nose "target" na majicama niti se mnogo muvaju po strategijski osetljivim metama islamskih kamikaza. Ali kad treba da se pale svećice, puštaju balončići i da se kliče "Ja sam Brisel!", eto ih na svim TV kanalima da se busaju u prsa – ne bojimo se! Ne bojte se! Problem je što se ljudi ipak plaše. Svi kao jedan, zaključuje Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza…

 

                       Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

 

Ja sam Pančevo! Ja sam Grdelica! Ljudi vole da imitiraju jedni druge i da puste misli na ispašu. Da bi čovek bio u fazi sa svojim dobom on treba da nosi pingvin pantalone na pola guze, da se buši po licu, da brnjicama kiti nos ili zihernadlama arkadu, kao neki amazonski domorodac, da se tapetira tetovažama poput starih havajskih ljudoždera i sa malom ćubom na vrh obrijane lobanje, kakvu je lansirao mongolski kan Atila u svoje zlatno doba.

Jednostavan je mondijalizam, jednostavan, prost i skoro prostački pokret koji čoveku oduzme zdrav razum i sopstveno razmišljanje da bi mu ga zamenio sa politički ispravnim refleksima. Ima tu nešto đavolsko što smrdi na sumpor.

Otkako je krenula migrantska invazija, politički ispravni su sve veći humanisti i ne prestaju da iznose kontradiktorne izjave u raznim debatama, komemoracijama ili govorancijama. Oni sve znaju, i uvek kasne da to kažu, ali zato najave tragediju čim se ona dogodi.

Znalo se, očekivalo se, tvrde u obaveštenim krugovima. To su oni, krugovi na tri ćoška u kojima može da se lupi i ostane živ, kao kada se, recimo, pojavi izjava da se zna kako islamski teroristi ulaze u Evropu pomešani sa migrantima, ali da demokratija u skladu sa svojom ideologijom ne može da spreči milion prognanih i gladnih duša da se naseli, zbog stotinak potencijalnih kamikaza, što je 0,001 odsto migranata!

Eto kakve sjajne ideje izlaze iz glave neodgovornih političara i kruže medijima naivnog zapada. Kad prvi ministar smiruje građane rečima da je Francuska u ratu i da mora živeti u strahu narednih 20 godina, nema nam druge. Čemu služi takva vlada?

Ako se zna da je sa talasom migranata, pešice ušlo 90 islamista spremnih "da se eksplodiraju", čemu navala da se špijuniraju svi avionski putnici? Ako se pominje cifra od 400 potencijalnih kamikaza u EU, (neki pominju čak 2.000!) onda se vidi da niko nema pojma, ali imaju svoja mišljenja: za sve je kriv rasizam, i tako na TV ekranima ne prestaju razni spotovi koji krive same Francuze za rasizam i ksenofobiju. Najnoviji spot prikazuje jednog Albanca sa kečetom, koga nekoliko obesnih rasista pljuje i šutira ulicama Pariza bez ikakvog povoda.

Strah od građanskog rata je posvuda prisutan. Ponekad izgleda da su slepi i gluvi jedini privilegovani stanovnici ovog ludog sveta bez granica, a i bez pameti. Svet je jedan megarijaliti bez trunke realnosti! Zato mu je simbolizam jedino rešenje. Ali i glavni problem. Zatvoriš oči, zapušiš nos i kad neka bomba raznese dečji vrtić ili školu, naduvaju se beli baloni i puštaju u grozdovima da lete, lete…

Ali, kada neka neurotična budala zakuca avion pun ljudi u planinski bedem, onda dolazi ono "nikad više" i držanje za ručice u ljudski lanac – to im je opelo. Nakon svakog atentata ista liturgija.

Ali, zato, kada grupa ošišanih protestuje protiv invazije bradatih, onda prorade pendreci i vodeni topovi da se rasteraju huligani, rasisti fašističkog smera. Eto kakva nam je generacije, na šta liči ova postcivilizacija. Sinje kukavice i super lažovi– profitersko odelenje.

Oni mondijal-zulumćari, koji sede na meke EU dušeke i puše čibuk mira u Brisel-stambolu, dok šuruju sa medijskim fukarama i političarskim nevernicima, iz ležećeg položaja odrađuju žalost, da se ne primeti njihova nesposobnost, bole-me-uvnost i puca mi što se puca.

Tek kad se raziđe dimna zavesa eksplozije nedodirljivi siđu pred kamere kad, da bi na ekranima svojih potčinjenih najavili genijalnu formulu za borbu protiv terorizma. – Ja sam Šarli, pa: "Ja sam Pariz", i sad: "Ja sam Brisel – Ne bojte se, nisu nas pobedili", i druge slične infantilne poruke koje podsećaju na ono dečije kad popije šljagu, pa jeca, plače i viče: ništa me ne boli, uta-ta!

Tako su se i rodile ideje da se pale sveće na trotoaru a ne na oltaru, da se parole ispisuju po transparentima i zidovima a referati čitaju na hrpama buketa svežeg cveća. Sakupljaju politički poeni na tuđoj nesreći. I, eto, kako nekadašnja čemberlenska ideologija popuštanja i kukavičluka postaje nova religija mondijalizma, u čije ime evropski imbecili organizuju i saučestvuju jedan dugotrajni pičvajz bez granica, za bar dve naredne generacije javašluka i etno sukoba.

Hrabrost velikih gradova ima svoje granice, i kad pukne obična petarda, svi se hrabri razbeže kud koji, gazeći jedni druge u opštoj panici. Za normalnog čoveka je samo to normalno, jer strah je deo instikta za preživljavanje i održanje vrste, upisan u gene svakog živog bića, sem onih koji veruju u gornji sprat života, tamo gde ih u nebeskoj sobi za kamikaze čeka harem od 72 device po osobi.

U pakinstanskom gradu Lahoreu ovih dana je pobijeno 72 nevinih žrtava, samo zato što su kao hrišćani slavili Uskrs. Ipak, nikome u slobodarskoj i hrišćanskoj Evropi, ne pada na um da naštancuje majice sa natpisom, ja sam hrišćanin!

A bilo bi pravedno, jer ako si Šarli za jedne, što ne bi bio i hrišćanin, za druge. Naravno, u TV dnevniku ova tragedija je uzela čitavih 20 sekundi i to kao peta vest iz sveta. Nije bilo ni specijalnog osvetljavanja pariske Ajfeli kule u boje pakistanske zastava, kao što nije bilo ni u bojama nigerijske, koja je bar laka za simbolični lajt šou. Ide zeleno pa belo i opet zeleno. Vredi valjda 58 raznesenih glava?

Lea Salam, koja vodi talk-show na drugom kanalu, podseća na princip kilometarskog mrtvaca ili Zakon o broju mrtvih po kilometru razdaljine koji kaže: što je žrtva bliže to je medijska huka-buka veća, i tek kad se potroši jedan atentat, prelazi se na neke druge lajt-teme. Sve ovo novinari dobro znaju i još bolje upražnjavaju.

Ali ako se pogledaju i ostale vesti na ovdašnjem TV-u biće svima jasno ko drži konce novinarskih pajaca koji su duboko očigledno razočarani oslobađanjem drevnog grada Palmire od strane Asadovih vojnika i Putinovih pilota u sirijskoj pustinji.

Jer kako kažu francuski (ali i ostali zapadni mediji), to veseli samo njih dvojicu, ali ne i one koji bi da radije ruše zvaničnu vlast Sirije nego vlast nezvanične ID i javno zahtevaju preko svojih štićenika, prvo Asad pa onda ID.

Mnogo toga je već napisano i o kamikazama i bombama sa Bliskog istoka koji su uterali strah u zapadne kosti, dok se mnogo manje pominju pravi, ako ne i jedini vinovnici ovog asimetričnog rata protiv senki nevidljivog neprijatelja. Rata koji bi po evropskim pravilima trebalo da se vodi samo tamo, kod njih, dole na jugoistoku, ispod makedonsko-grčke granice i daleko, daleko od Pančeva. Jer, poenta je baš u gradu rafinerije nafte, crnog zlata koje je pravi razlog za naše crne dane.

Nedavno se na Internetu pojavo jedan politički vrlo nepodoban komentar briselske tragedije, nešto tipično po naški što na Zapadu ne bi moglo da prođe iz čisto moralnih razloga. A, to je upoređivanje tragedija i neka vrsta napismene osvete, u stilu tante za mufte i bumerang filozofije.

Elem, neka je anonimna osoba turila na paukovu mrežu Interneta poruku koja je privukla pažnju svojim zapažanjem i dugim pamćenjem. Kako mondijalizam zahteva kratku pamet i brze promene, komentar pod naslovom "Novi svetski poredak u punom cvatu" je vrlo cinična i nepristojna opaska da je u Briselu procvetalo seme bezobzirnog i bahatog imperijalizma ili, kako bi to rekli rođaci sa sela, zaigrala mečka na nji’ovu kapiju…

Rat svakog protiv svakoga, pretvara svet u pakao. Zlo je dobro uraslo, a još bolje se prerušilo. Taman pomisliš: evo čoveka, kad ono – zver! Jer je taj Brisel, mogao da, recimo, nekog tamo varljivog proleća 1999. bude Pančevo ili Grdelica.

Koja je razlika između terorizma koji sprovodi ilegalna grupa islamista i legalnog terora koji vrši cenjeni savez moćnih država i to bez dozvole UN? Ali, EU mora da sluša SAD i ruši vlade suverenih država koje Evropi nisu ništa zlo učinile, ne misleći šta će se dogoditi kasnije, kad bumerang napravi polukrug i krene ka mestu odakle je bačen?

Vreme je da se EU probudi pre nego što je napujdaju da zalaje na Severnu Koreju, ili ujede Kinu ili Rusiju. Naravno, ne na isti način kao što su u čoporu revizirali rafineriju Pančevo, ili zaustavili voz u klisuri, nego na fin, gospodski način. Kao što su urađeni Tunis, Egipat, Libija ili Sirija… iznutra! Taga-da taga-da…Trojanska konjica ulazi na scenu i plišanom revolucijom počinje bal vampira.

Na Zapadu, znači, opet ništa novo !

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZGODNA KOMESARKA U MREŽI SVETSKIH MOĆNIKA, ODLIČNO IGRA ULOGU U FARSI „EVROPA KOJA NEMA ALTERNATIVU“!

 

Svi znamo da je ova relativno mlada žena na fotografiji, koju svakodnevno viđamo na svim TV kanalima u Srbiji, naslednica baronice Ketrin Ešton u farsičnim "pregovorima" između Srbije,"Kosova" i Evropske Unije, povodom nekakvih "poglavlja" koja se "otvaraju" tokom procesa navodnog pristupanja novih članica mitskom Evrosojuzu, sa sedištem u Briselu.

Ove "pregovore" Evrosojuz vodi preko svojih ovlašćenih predstavnika, tzv. "komesara" koji se brinu kako bi zemlje kandidati što bolje sprovele u određene kriterijume u procesu "pridruživanja" Svetoj Evropskoj uniji, to jest NATO paktu u jagnjećoj koži.

 

              Srđan Novaković (Rim, Italija)

 

U odvratnoj i licemernoj farsi "Evrope koja nema alternativu" (to je modifikacija srborusožderskog "komunizma koji nema alternativu" Mordekaja-Marksa), jednu od najvažnijih uloga igra tzv. ministar spoljnih poslova EU, gospođa Mogerini.

Naravno, pogodili ste, režiseri ove tragikomedije (sa skoro izvesnim nuklearnim ishodom)ne prisustvuju izvođenju same predstave. Oni su hiljadama kilometara daleko od evropskog multietničkog raja, na bezbednoj udaljenosti.

Kako dočarati čitaocima i to iz rodne Italije, stvarnu biografiju gospođe Federike Mogerini, nije jednostavan zadatak. Ona je rođena u Rimu 16.6.1973. godine, udata je za Matea Rabezanija i imaju dve devojčice, dok joj je pokojni otac Flavio bio scenarista i kostimograf u italijanskoj filmskoj industriji. Otac joj je čak dogurao do režije par manje značajnih filmova.

Ono sto odmah "bode oči" jeste profesija muža koji se nalazio na mestu pomoćnika bivšeg gradonačelnika Rima Valtera Veltronija,visokog komunističkog funkcionera liberalnih shvatanja, dok je njena tetka Iza slovila za najbolju prijateljicu Veltronijeve rođene majke Ivanke Kotnik Veltoni, ćerke Cirila Kotnika-bivšeg diplomate Kraljevine SHS i dobrovoljca u balkanskim ratovima na strani Srbije (bio je nosilac najviših odlikovanja-Karađorđeve Zvezde).

Žestoki četnik-srbofil, ambasador izbegličke jugoslovenske vlade pri Vatikanu i saradnik legendarnog "Čiče", Kotnik je skupo platio svoj antinacizam i pomaganje žrtvama hitlerovskih progona. Surovo mučen od strane Gestapoa, Kotnik umire od posledica torture 1948. godine,do kraja zbrinjavajući slovenske izbeglice iz komunističke Brozoslavije.

Koga predstavlja danas bivši gradonačelnik Rima, unuk neustrašivog četnika Cirila Kotnika i sin Vitorija (novinara iz perioda Musolinija), Valter Veltroni, zvani "Gusenica" (barem su ga tako najčešće crtali najpoznatiji italijanski karikaturisti), sa kojim je naša Federika imala najprisniju saradnju?

"Gusenica"je neprikosnoveni lider tzv. jezuitsko-proameričke frakcije unutar vladajuće Demokratske stranke Matea Rencija (to je ona stara KP Italije koja je promenila vise imena, da se Vlasi ne dosete), liberalne frakcije za koju upućeni Enriko Karotenuto tvrdi da je bespogovorni izvršilac naloga kontroverznog biznismena sa švajcarskim pasošem–Karla de Benedetija (zvanog"Inženjer"), jednog od najagresivnijih zakulisnih finansijera sa moćnim vezama i preporukama (član je upravnog odbora Rotšild banke).

Karlo de Benedetti je inače vlasnik partijske knjižice broj 1 Demokratske stranke i poseduje, između ostalog, uticajnu medijsku imperiju "Espresso-LaRepubblica" (koja je volšebno na istoj talasnoj dužini sa Sorošem i Hodorovskim).

Što se tiče dugogodišnje Veltronijeve vladavine Rimom, ona će ostati upamćena po skandalima, velikom prilivu afroislamskih migranata u prestonicu, kao i po podizanju biste i trga posvećenog Kemalu Ataturku, istrebitelju hrišćana i osnivaču nacionalističke Turske! Jermenska dijaspora se jedno vreme bunila, ali kada su čuli za statuu Gajdara Alijeva usred beogradskog Tašmajdana…

Sa ovako moćnim lobističkim vetrom u leđa, naša mlada Federika vredno uči za partijskog omladinskog kadra, učestvujući sasvim volonterski u kampanjama protiv rasizma i ksenofobije, spremajući se za diplomski ispit na fakultetu političkih nauka u Rimu iz oblasti "političkog islama". Vođena pravom vehabističkom pasijom, Mogerini u to vreme često putuje u Palestinu i Liban, sastajući se sa starim Titovim prijateljem Arafatom kao i drugim arapskim versko-političkim vođama.

Naravno, i ovde naša komsomolka ide utabanim stazama starih poznanstava Masima Daleme, notornog zaštitnika kosovsko-metohijskih Albanaca, kao i same Federike. Njega su mnogi italijani prozvali "Hitler", prema duhovitim karikaturama legendarnog italijanskog crtača Foratinija.

Munjevito napredujući u političkoj karijeri, Federika Mogerini još 2008. godine ulazi u italijanski parlament kao poslanik Demokratske stranke, bivajući već inicirana u IAI (Istituto Affari Internazionali) , predsoblje krem društva Italije "levice" i "desnice" (tu su bivši predsednik Italije Campi, Sakomani, Skonjamiljo, Andreata…).

Nakon ove važne etape i odskočne daske, mlađanu Federiku usmeravaju ka mnogo značajnijoj i moćnijoj strukturi italijanske zakulisne scene– radi se o Savetu za odnose između Italije i SAD (CONSIUSA), koji su osnovali jos 1983. godine Dejvid Rokfeler i Đani Anjeli pod strogom dirigentskom palicom jezuita sa Lojola univerziteta iz Čikaga. Jedno vreme je funkciju direktora CONSIUSA vršio i italoamerički bankar-mason Robert Agostineli…U takvom društvu, pliva se samo nizvodno!

Večito poslušna i klimoglava, a sa moćnom zaleđinom, Mogerini uspešno preživljava sve unutarpartijske trzavice u Demokratskoj stranci i, tako, 22. februara. 2014. godine, postaje najmlađa žena ministarka inostranih poslova u istoriji Italije!

Kako nam saopštava Đankarlo Perna, ostaće zauvek zapamćen zabezeknuti izraz lica predsednika Italije, devedesetogodišnjeg Đorđa Napolitana (inače omiljenog Kisindžerovog "komuniste"), na svečanosti prilikom zakletve Mogerinijeve kao ministra spoljnih poslova.

Uzrok zaprepašćenja na licu starca svakako nije bio strabizam Federike, već činjenica da je upravo proizveo u šefa diplomatije goluždravu radikalsku levičarku bez neophodnog višedecenijskog iskustva u diplomatskoj službi. Čak je i predsednikov favorit, stara i teško bolesna Ema Bonino, inače ostrašćeni rusomrzac i samouka čedomoriteljka, bila kudikamo bolji izbor…

Naravno, iza meteorskog uspona Mogerinijeve kao i samog Rencija stoje one iste snage koje oduvek upravljaju italijanskim političkim pozorištem-američka republikanska desnica i njeni "izvođači i podizvođači radova".

Mogerini je u decembru 2013. godine izabrana i za predsednika italijanske delegacije pri parlamentarnoj skupštini NATO pakta, a Vikiliks kao i Franko Frakasi nam potvrđuju da su dokumentovani njeni kontakti sa CIA agentima kalibra Kurta Volkera, desne ruke fanatičnog rusofoba senatora Mekejna (i najboljeg prijatelja Džona Kerija).

Prema bivšem italijanskom senatoru Đovani Palegrinu, cela Italija nije ništa drugo do "neke vrste NATO nosača aviona na Sredozemnom moru", te da ona nije "normalna zemlja" sa "normalnom demokratijom".

Srećom po italijansko Ministarstvo spoljnih poslova (kažu da su diplomate slavile do zore!), američki cirkus odgajivačnice razrokih ministara diplomatije (Srbi, setite te "vašeg" Franka Fratinija!) preselio se u Brisel, gde već 30. avgusta Federika Mogerini biva "izabrana" za visokog predstavnika EU za spoljne poslove i i bezbednosnu politiku, prethodno snažno osudivši "rusku invaziju" Ukrajine i predloživši sankcije ekonomske prirode. Ima li boljeg početka za nju?

Međutim, hladni tuš za Mogerini stiže već početkom februara 2015. godine, kada je Putin, Oland i Merkelova isključuju sa pregovora o ukrajinskoj krizi, jer su tada ruskom predsedniku izgleda bile sasvim potaman dve ozbiljnije lutke na koncu, matrjoški već ima napretek!

Paradoksalno, čini se da su jedini uspešni evropski pregovori upravo oni u kojima Federika Mogerini – ne učestvuje. Italijanska štampa je razularena, ugledni Đani Mikalesin iz "Đornala" je apostofira kao "jadnicu","malu šibicarku", "nestručnu i nepostojeću figuru "koja će nam "doći glave", dok ona za bivšeg direktora "L’Avvenire" Mauricija Blondeta jednostavno "patetična".

Severnoj ligi u evropskom parlamentu ona služi za sprdnju, kao i sam premijer Renci ("rob bankarskog kartela"), poslanici Borgecio i Buonano je otvoreno nazivaju "ništarijom" i "manjom od nule", dok "evropska privreda gubi milijarde na sankcijama protiv Rusije" ona bi da se "igra nuklearnog rata sa Rusijom"…

Englezi, tradicionalno uljudni i obazrivi, postavljaju na Jutub i Tviter kolekciju njenih diplomatskih gafova i evrofanatičnih "bisera premudrosti" o islamu, imigraciji, integraciji...Tek sada su oni shvatili šta je Čerčil želeo da kaže sa onim njegovim proročanstvom : "…Antifašisti će biti najveći fašisti budućnosti".

Za utehu, Federika obožava putovanja (tako barem veli na tviteru), te se odmah laća aviona i diplomatskih špartanja po svim kontinentima  (uz neizbežni šoping, a sve na račun poreskih obveznika), što nikako ne promiče tradicionalno osetljivoj nemačkoj i britanskoj štampi.

Pa i stari komunista Napolitano (dok još beše evroposlanik) je voleo da se "omasti" naplaćujuci "low cost" plaćene letove i putne takse po 800 evra svaki, i tako vise puta svakog meseca…dok ga nemačka štampa nije javno razotkrila! Ah, kakva je to tada zemlja dembelija bila, dobri stari Evrosojuz!

Konačno, 17.02.2015. godine Žan Klod Junker lišava italijansku ministarku dela njenog mandata koji se odnosi na vojno-odbrambena pitanja i odmah ga poverava iskusnom francuskom političaru Mišelu Barnijeu  .

Najzad, juna 2015. godine, britanska i italijanska štampa osuđuju gospođu Mogerini zbog prekomernog trošenja novca iz budžeta radi nabavke pribora za ručavanje i stolnjaka za potrebe njenog ministarstva. Tada je ona na tu nabavku potrošila tričavih 3 miliona evra!

I pored očigledne nedoraslosti i nestručnosti, Federika Mogerini i dalje ostaje u sedlu EU komesara za spoljnu politiku ponajviše zbog ispoljavanja svoje otvorene rusofobije koju deli uglavnom sa poljsko-baltičkim kolegama u Evropskoj komisiji.

Što se Italije tiče, većina građana je prezire u otadžbini zbog neobjektivnosti i ratnohušačke retorike prema Iranu i Rusiji. Čuven je njen legendarni gaf (jedan od bezbroj)kada je pretila iranskom šefu diplomatije da će napustiti pregovore o nuklearnom programu Irana, dobijajući zauzvrat odgovor od Zarifa "neka se niko ne usudi da preti jednom Irancu!"; a kažu da je odmah odreagovao i uvek odmereni i uglađeni Lavrov sa "ni Rusu takođe!".

Mogerini i previše podseća na Angelu Merkel i Hilari Klinton, vesnice ratova i divlje imigracije koje niko više ne želi u Evropi.

I, naravno, Federika Mogerini je najomraženija ponajviše zbog svojih provokativnih stavova o radikalnom islamu kao "legitimnoj političkoj snazi u Evropi", o islamu kao prvoj "žrtvi" terorističkih akcija kao i "islamskoj sadašnjosti i budućnosti Evrope". U ovom trenutku, ovakve izjave predstavljaju zabadanje prsta u oko svim normalnim ljudima u Evropi.

Ali, ona ne haje za mišljenje običnih ljudi,jer se bas to u današnjoj tehnokratsko-bankarskoj Uniji smatra za najveću jeres, za "populizam"i "demagogiju".

Poznati bloger Rikardo Gambi zato punopravno podvlači da Mogerini jeste "angloamerička marioneta koja nikoga ne predstavlja osim sebe same i korumpiranih institucija"...On se nada da će predsednik Putin imati razumevanja za ovu žalosnu situaciju i da će znati da razreši nadolazeću krizu, podsećajući na reci koje je izgovorio pre samo nekoliko dana. "Nadam se da upotreba atomskog oružja neće biti neophodna."

A šta mi Srbi da tražimo od naše majčice Rusije povodom ovakve upotrebe ludila u političke svrhe?

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

UKRCAVANJE NA BROD KOJI TONE: SLEPA POSLUŠNOST I GUBLJENJE DOSTOJANSTVA JE DUVANJE U JEDRA BRISELSKOJ MAŠINERIJI!!!

 

Ako je suditi po odlukama briselskog samita, Evropa hoće manje Brisela a više slobode. To Vučiću niko nije rekao.

Dok skoro svi evropski lideri pokušavaju da svoje zemlje oslobode jarma koji im je nametnuo Brisel, sadašnja srpska vlast ovu zemlju uvodi u evropsko ropstvo.

 

                     Arpad Nađ

 

Srbija za Evropom zaostaje uvek najmanje 20 godina. Devedesetih godina prošlog veka Zapadna Evropa je krenula u integracione procese kojima tadašnja Srbija nije htela da pristupi. Danas se Evropska Unija raspada, a Srbija bi da joj pristupi. Verovatno će za 20 godina neka buduća srpska vlast shvatiti da EU više ne postoji.

Na upravo završenom samitu u Briselu, lideri zemalja Evropske Unije u suštini su dogovorili početak njenog ukidanja, bar u formi u kojoj ona danas postoji.

Dezintegracioni procesi  su svuda vidljivi: ne samo da države članice EU žele više samostalnosti, već i u njima samima dolazi do dezintegracija.

Predsednik pokrajinske vlade Bavarske Horst Zehofer najavio je da će njegova pokrajina uvesti samostalnu rigoroznu kontrolu svojih granica, ako to ne odluči da učini savezna vlada u Berlinu. Isto tako je najavio i odlazak na razgovor sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom koji slovi za, uz britanskog premijera, najvećeg evro-skeptika u Evropskoj Uniji.

Pre toga je Zehofer bio u poseti Moskvi gde je razgovarao i sa Vladimirom Putinom, nakon čega je njegova stranka CSU, koja je deo vladajuće koalicije, postavila na dnevni red savezne vlade nekoliko predloga, koji odstupaju od politike Angele Merkel, između ostalog i slabljenje, ako ne i potpuno ukidanje sankcija uvedenih Rusiji.

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, u međuvremenu postaje veći katolik od pape. U nedavnom intervjuu britanskoj televiziji BBC rekao je: „Evropa treba da kaže šta hoće, a mi ćemo to i ispuniti."

Ako je suditi po odlukama poslednjeg samita Evropa hoće manje Brisela, a više slobode. To Vučiću još niko nije rekao.

Između ostalog u Briselu je dogovoreno da parlamenti zemalja članica dobiju veća prava da odbijaju primenu preporuka Evropske komisije, a većina od 55 odsto u svakom parlamentu zemalja članica EU je dovoljna da se zaustavi primena bilo kog predloga birokratije iz Brisela. Niko od evropskih lidera nije kao Vučić snishodljivo poručio kako Evropa treba samo da izrazi svoju želju i ona će biti ispunjena. Naprotiv.

U Briselu je dogovoreno i da zemlje izvan evrozone nemaju obavezu da nastave evropske integracije. One, znači, mogu da ostanu na sadašnjem stepenu integrisanosti, a prećutno se smatra i da mogu da krenu i u nazad, ka postepenoj dezintegraciji. To su mnoge od njih već učinile suspendujući Šengenski sporazum o otvorenim međusobnim granicama kako bi zaustavile reke emigranata.

Konačno je dogovorena i izmena EU – sporazuma kojom bi se potvrdio postignuti sporazum.

Evropske države pokušavaju da nađu novu, zdraviju osnovu međusobne saradnje i jedino još predsednik grčke Vlade Aleksis Cipras kao Vučić obigrava oko Merkelove. Svi političari iz EU znaju da su obavezni da budu lojalni svom narodu, a ne Berlinu, Briselu ili nekom trećem. Srpska vlast tu lekciju još nije naučila.

Čak i male i relativno slabe države u Evropskoj Uniji pokazuju da se nisu odrekle suvereniteta i da će prihvatati samo one inicijative briselske birokratije koje su u njihovim nacionalnim interesima. Članice „Višegradskog sporazuma", Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska odavno su krenule svojim putem samo deklerativno prihvatajući ono što im se poruči iz Brisela.

Srpska vlast je izgubila i ono malo dostojanstva koje je do nedavno imala. Jedino još Beograd unapred prihvata svaku odluku koju će Brisel tek doneti.

Umesto što čeka da mu EU kaže šta da radi, vladar Srbije bi trebalo da se pozabavi problemima koje uvozimo iz Unije, a njih će uskoro biti više nego ikada.

Trenutno su migranti naš najveći problem koji smo dobili zahvaljujući slepoj poslušnosti, ali je daleko veći i opasniji problem slom evra koji se očekuje za samo nekoliko nedelja.

Poznati ekonomista Martin Armstrong je 20. februara objavio kako početak pada evropske zajedničke valute očekuje 13. ili 14. marta. Ti datumi se poklapaju sa izborima u tri nemačke pokrajine, gde se očekuje da će evroskeptična stranka AfD ne samo preći cenzus, već postati i treća partija po snazi.

Za finiš predizborne kampanje očekuje se da će čelnici AfD-a objaviti dokumenta koja pokazuju kako je Merkelova i CDU planirala da počne formiranje Sjedinjenih Evropskih Država na osnovu rezultata ranijih referenduma o prihvatanju EU – sporazuma, u kome o tome nije bilo ni reči.

I Armstrong nagoveštava tako nešto, pa smatra da bi to bio najvažniji razlog za panični beg investitora iz evra.

Da li srpska Vlada ima ikakav plan za slučaj da se ovo dogodi? Nema, jer ona ni ne pomišlja da je tako nešto moguće.

Ako politička scena u Nemačkoj i ostane stabilna, druga opasnost vreba evro, smatra Armstrong. Na evropskim berzama se sve manje trguje akcijama firmi, a sve više derivatima, što je izraz iza koga se kriju čisto špekulativna klađenja u uspeh ili neuspeh neke akcije ili valute. Najveće evropske banke su u to upletene, a taj mehur od sapunice samo što nije pukao.

Posledica će biti strmoglav pad evropske ekonomije i propast bankarskog sektora. Evropske finansijske institucije će zatim panično povlačiti svoj kapital sa drugih tržišta, kao što je srpsko, kako bi zapušile rupe u čamcu u kome sede.

Šta to znači, građani Srbije mogu već sada da vide, iako u smanjenom obimu.

Objašnjavajući zašto je dinar od početka godine naglo izgubio vrednost u odnosu na evro, guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković je rekla da se to dešava jer strane banke ubrzano povlače kapital iz Srbije.

Najvažniji razlog svakako jeste potpuno dezorijentisana ekonomska politika Vučićevog kabineta, ali drugi je očekivanje kraha berzi na Zapadu.

Umesto da priprema plan evakuacije iz evropskog broda koji tone, Vučić planira ne samo da Srbiju ukrca na njega, već i da je gurne u potpalublje odakle neće moći da se spase od nadiruće vode.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRILAGOĐAVANJE: MIGRANTI NAMEĆU SVOJU VOLJU NEPOŠTOVANJEM OBIČAJA I ZAKONA ZEMLJE DOMAĆINA!!?

 

Imam iz Kelna Sami Abu-Jusuf je londonskom listu „Daily Mail" i ruskoj televiziji REN TV rekao kako Nemice i Nemci moraju da imaju razumevanje za masovne seksualne napade od strane izbeglica tokom dočeka Nove godine. „Kada se žene tako oblače (kao Evropljanke, prim. aut.) one bukvalno provociraju mlade muškarce."

Da li to znači da i Nemice ubuduće moraju da nose burke? Mada to u Damasku ili Kabulu na ulici nikada ne bi smeli da urade jer im vera zabranjuje, imigranti po evropskim gradovima vrše čak i nuždu na javnim mestima. Da li je i to deo misije uništavanja evropske kulture i njenih vrednosti?

 

                   Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Danski list „Metro Xpress"  obelodanio je pre kratkog vremena još jedan problem sa izbeglicama o kome mi, Evropljani, nismo mogli ni da sanjamo. U islamskim zemljama je potpuno normalno da se udaju devojčice mlađe od 16 godina, gde je u većini zapadnih zemalja apsolutna donja granica za sklapanje braka.

I sam prorok Muhamed je imao suprugu staru samo šest godina. Bila je to njegova mezimica, najomiljenija među njegovih 14 žena, Ajša. Istini za volju, u zbirci „Hadisa" tom 5, knjiga 58 broj 234 stoji kako ju je Muhamed kao ženu uzeo tek kada je napunila devet godina.

Pošto je život Proroka za sve muslimane primer kako se treba ponašati, puno njih uzima za supruge devojčice, ali ne mlađe od devet godina. Takvi odnosi su u Zapadnoj Evropi apsolutno zabranjeni.

Kada devojčica tog uzrasta kao emigrant stigne u Dansku bez pratnje roditelja, već jedino sa svojim mužem, ona završava u domu za nezbrinutu decu. Kako izveštava pomenuti danski list, koristeći jednu rupu u zakonima njihovi supruzi mogu svakog vikenda da ih preuzmu, pod uslovom da dokažu da su se venčali po zakonima zemlje iz koje dolaze. „Metro Xpress" ovo naziva „vikend seksom pod okriljem i uz finansijsku pomoć Danske". Običnom čitaocu iz Evrope na ovo može samo da se „prevrne" želudac.

Više od milion ljudi je za poslednjih godinu dana prebeglo iz zemalja Severne Afrike, Bliskog i Dalekog Istoka u države Evropske Unije. Sa sobom oni nose potpuno drugačiju veru, kulturu i običaje. I njihov pogled na svet se potpuno razlikuje od evropskog.

Nekada se smatralo da takve pridošlice obogaćuju evropsku kulturu, da nam šire vidike. Kada je početkom šezdesetih godina u naše malo mesto stigao prvi radnik iz Turske svi smo išli da ga vidimo, misleći da ćemo zateći nekog sa dugim crnim brkovima, tamne puti i perčinom na glavi. Na našu žalost, gospodin Toj, kako se on zove, bio je Turčin iz Istanbula, evropskog dela Turske i njegovi preci su bili sa Balkana, tako da se nije mnogo razlikovao od nas.

Nisu se ni oni koji su posle njega dolazili puno razlikovali, bar ne po ponašanju. Onda se naglo sve to promenilo.

Nekada su u Nemačku dolazili siromašni da bi zaradili novac i izdržavali svoju porodicu u zemlji porekla. Bili su svesni da ovde postoje zakoni i gledali su da ih se pridržavaju. Nisu im smetali ni naši običaji i počeli su polako i sami da im se prilagođavaju.

Ni druga generacija gastarbajtera nije bila puno drugačija, jer se rodila ovde i od malena se učila našim pravilima. Problem nastaje sa trećom generacijom koja se potpuno odrodila od svojih korena, ali nije uspela ni potpuno da se uklopi u ovdašnje društvo. Ostali su nekako između.

Međutim, sve nam to nije toliko smetalo, jer se radilo o izuzetno malom broju „neprilagođenih". Ovaj talas izbeglica ne samo da nas je iznenadio, već nas je dočekao i potpuno nespremne da apsorbujemo u kratkom roku toliku reku ljudi potpuno drugačijih od nas. Istini za volju, ni oni sami nisu pokazivali nikakvo interesovanje da budu apsorbovani.

Evropska politička elita i dalje sanja o tome kako su ovolike izbeglice iz različitih krajeva sveta novo obogaćivanje naše stare civilizacije. Ne znam čemu sve to? Bar stanovnici Nemačke imaju dovoljno visoke prihode da sebi mogu da priušte putovanje u bilo koju zemlju, ako žele da se upoznaju sa tamošnjom kulturom i običajima. Ako nam se na putovanju neko svidi, možemo da ga povedemo ovamo, jer su naši zakoni o dolasku bračnih drugova veoma liberalni.

Osim toga, ove nove izbeglice uopšte nisu nikakva reklama ni za svoj narod, ni veru, a ni „kulturu". Pošto su došli u ogromnoj grupi, neretko ceo jedan klan od jednom, u njima je proradio mentalitet čopora, svojstven i nemačkim turistima kada kao horda preplave Majorku i počnu da terorišu lokalno stanovništvo.

Ove izbeglice koje su sada došle, ni približno nisu kao gastarbajteri iz šezdesetih godina. Većina njih najiskrenije misli da smo iz nekog razloga dužni da ih primimo i trpimo.

Sigurno je da se stanovnici Damaska (najstarije prestonice na svetu) ili Kabula, ponašaju onako kako se njihovi zemljaci ponašaju u Nemačkoj: da bacaju smeće po ulici ili parku, a da nuždu (i malu i veliku) obavljaju na javnim mestima.

Iz nekog razloga oni to čine ovde, u sred Evrope. To je uzelo toliko maha, da su u pojedinim opštinama i gradovima lokalne vlasti počele da štampaju i emigrantima dele informativni materijal koji im na njihovim jezicima objašnjavaju šta ovde sme, a šta ne sme da se radi.

Imam iz Kelna Sami Abu-Jusuf je londonskom listu „Daily Mail" i ruskoj televiziji REN TV rekao kako Nemice i Nemci moraju da imaju razumevanje za masovne seksualne napade od strane izbeglica tokom dočeka Nove godine. „Kada se žene tako oblače (kao Evropljanke, prim. aut.) one bukvalno provociraju mlade muškarce." Da li to znači da i Nemice ubuduće moraju da nose burke?

Ovo pokazuje da veliki broj došljaka iz arapskog i muslimanskog sveta smatra da smo mi pozvani da se njima prilagodimo, a ne oni nama. O tome kako Arapi sebe smatraju višom rasom u odnosu na sve ostale narode, već sam pisao. Razlog za ovakav njihov stav je činjenica da se njihov prorok Muhamed rodio kod njih.

Ni ostali muslimani ne zaostaju puno za Arapima, jer smatraju da je jedino njihova vera prava, tako da smo mi hrišćani ne samo nevernici, već na neki način od Boga kažnjeni (pošto nam se „oči nisu otvorile"), pa smo tako predodređeni da služimo „pravovernima". Upravo je ovih dana nemački javni servis ARD objavio potresnu reportažu o izbeglicama hrišćanima koje u izbegličkim kampovima u Nemačkoj maltretiraju emigranti muslimani.

Po šerijatu je dozvoljeno lagati „nevernike", pa i tako što se musliman zaklinje u Alaha. Upravo to je uradilo nekoliko muslimana u Engleskoj na suđenju njihovom imamu koga britanska štampa pominje samo kao Abdula Mukina K. Pred sudijom su se oni kleli nad svetom knjigom Kuranom, prizivali Alaha i zaklinjali se u život svoje majke da je imam u vreme krivičnog dela koje mu se stavlja na teret bio u džamiji i molio se.

Tužilac je zatim sudu predočio DNK analizu koja Abdula Mukina nedvosmisleno označava kao čoveka koji je silovao dvadesetsedmogodišnju žrtvu. Konačno je i sam imam priznao delo, kako bi dobio blažu kaznu.

I među Evropljanima ima veoma religioznih ljudi, ali se oni nikada ne bi lažno zaklinjali nad Biblijom ili u samog Boga. Baš zato što su religiozni i što su za njih svi ljudi Božija bića, pa je tako isti greh lagati vernika ili nevernika.

Da li je zaista projekat „Multi kulti" mrtav? Da, ako očekujemo da će u nekom razumnom roku milioni novopridošlih izbeglica da se odreknu starih navika i da prihvate naše civilizacijske tekovine.

Osim toga, zašto „Multi kulti"  mora da se ispunjava dovođenjem neevropskih izbeglica? Imamo u našem komšiluku toliko divnih naroda čija se kultura razlikuje od naše, ali s tim da te razlike nisu tako drastične kao u slučaju arapskog podneblja. Koliko su Nemci zaista upoznati sa kulturama, recimo, Poljaka, Čeha, Rusa, Srba, Finaca, Gruzijaca…?

 

    A 1. Izgovor za napastvovanje

Švedski zvaničnici su 1996. objavili kako najveći broj silovatelja potiče iz: Alžira, Maroka, Libije i Tunisa. Identično je izgledalo i 2005. godine. Jedina razlika je što je u međuvremenu broj slučajeva silovanja od strane pridošlica iz tih zemalja porastao za 17 odsto, a do danas se broj tih krivičnih dela – utrostručio.

Šveđani naivno veruju da je jedan od razloga i jezička barijera. Na ulicama švedskih gradova često može da se čuje kako žene, ali i muškarci izgovaraju reč „fika". Izbeglice koje nešto malo znaju engleski ili nemački ovaj izraz povezuju sa slično zvučećim rečima iz tih jezika koje znače seksualni odnos.

Recimo, švedska reč „fika", međutim znači „piti kafu", tako da poziv „Jag gar fika, kommer du med?" znači samo: „Idem da pijem kafu, hoćeš i ti?" Dodatni problem predstavlja švedska reč „ficka" (izgovara se isto „fika") koja znači „džep".

Potpuno u skladu sa suludom idejom kako domaćin treba da se prilagodi gostu, a ne gost domaćinu, švedski zvaničnici pozivaju Šveđane da u prisustvu Arapa koriste njihovu reč za kafu: kahva. Da bi se smanjila jezička barijera u švedskim osnovnim školama već je uveden novi predmet: arapski jezik.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVE BRISELSKE NADE NA BALKANU: RAD INSTITUCIJA I BUDUĆNOST DRUGE ALBANSKE DRŽAVE KOJU SU STVORILI AMERIKA, NATO I EU!!!

 

Albansko društvo na Kosovu je pred raspadom. Ni posle petnaest godina od kako je uspostavljen američki vojni protektorat nad ovom srpskom pokrajinom, nijedna institucija ne radi bez nadzora međunarodne zajednice. Sa druge strane, albanska narko-mafija drži pod kontrolom i okupacionu vlast i sve bivše vođe OVK, koje uskoro čeka suđenje pred Specijalnim sudom za istragu ratnih zločina koji je formiran od strane UN.

Rat među albanskim klanovima uveliko traje, ali onaj pravi, oružani, mogao bi da počne u vreme najavljenog sudskog procesa. Od ideje albanske države na Kosovu ostala je samo ideja kriminala i ličnih interesa. Srba u toj priči nigde nema.Oni više ne postoje. Zahvaljujući politici Aleksandra Vučića.

 

                       Nikola Vlahović

 

Na dan 24. aprila ove godine, Skupština separatističkog Kosova usvojila je zakone o produženju mandata Euleksa do 2016. godine, i tako otvorila put osnivanju Specijalnog suda za istragu ratnih zločina koje su počinili pripadnici bivše OVK.

Samo na prvi pogled, bilo je čudno da su za osnivanje suda za zločine OVK glasali i poslanici Demokratske partije Kosova Hašima Tačija i Demokratskog saveza Kosova Ise Mustafe i Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, te da su bili uzdržani (ali ne i protiv!) Jakup Krasnići, doskorašnji predsednik Parlamenta Kosova i Fatmir Ljimaj, poslanik Demokratske partije Kosova. Jer, svi nabrojani, bili su komandanti OVK.

Alternativa je bila još gora po njih: takozvani "plan B" međunarodnog protektorata na Kosovu, bio je da osnivanje ovog suda bude izglasano u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Ukratko, priprema za suđenje zločincima OVK, nikako nije mogla da se izbegne, tim pre što su i SAD zauzele stav da se u proces protiv bivših vođa ove terorističke organizacije, neće mešati niti će taj proces ometati.

Tri meseci kasnije, tačnije, 3. avgusta, u večernjim satima, u Skupštini Kosova je donet i Zakon o osnivanju Specijalnog suda i Specijalnog tužilaštva i finansijskoj pomoći optuženicima. Iste noći, izvori iz britanskog ministarstva spoljnih poslova, dojavili su svojim medijima u Prištini, da će sedište suda biti u Hagu, a izvori iz Švajcarske su najavili i šokantna svedočenja o zločinima nad Srbima sa pratećom dokumentacijom koju njihovi istražitelji već dugo poseduju.

Ipak, do današnjeg dana, sud nije počeo sa radom, ali prema najavama, to treba očekivati u prva tri meseca 2016. godine.

Uvod u rad Specijalnog suda za istragu ratnih zločina OVK, na neki način se već desio. I, već na samom startu, pokazalo se da bi to suđenje u mnogo čemu moglo biti uvod u velike međualbanske obračune. Ovo tim pre što su najmanje dve velike frakcije nekadašnje terorističke organizacije OVK, i krvno zavađene među sobom.

Takođe, treba naglasiti da su i pojedini važni svedoci zločina koje su počinili komandanti OVK (a koje duga ruka albanske mafije nije stigla da pobije), smešteni sa promenjenim identitetom u nekoliko evropskih zemalja i stavljeni u program doživotne zaštite. Njihov doprinos rasvetljavanju kriminalne pozadine tek se očekuje.

U Izveštaju Državnog sekretarijata SAD, o stanju na Kosovu tokom prošle, 2014. godine, posebno je istaknut problematičan rad pravosuđa, sa posebnim akcentom na rad Euleksa.

Naime, u izveštaju između ostalog piše da je Euleks, još 22. maja prošle godine, uhapsio Fljorima Ejupija i Bajrama Kičmarija, na osnovu optužbi za terorizam, a u vezi sa dvostrukim ubistvom službenika Privremene uprave Misije UN-a na Kosovu i policijskog službenika tokom nereda kosovskih Albanaca. Ova optužba je došla tačno deset godina nakon izvršenog zločina (koj se desio 2004. godine).

Istovremeno, glavni tužilac Specijalne istražne operativne grupe Euleksa je 29. jula objavio da ima uverljive dokaze da podigne više optužnica protiv bivših visokih zvaničnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) za ratne zločine, i zločine protiv čovečnosti, počinjenih nakon 1999. godine nad Srbima. Optužnice su čekale na otvaranje Specijalnog suda, kao što je i bilo predviđeno razmenom službene korespodencije kojom je produžen mandat Euleksa.

Takođe, prošle godine, tokom maja i juna meseca, uhapšeno je 17 pripadnika takozvane Dreničke grupe, bivše pripadnike OVK po osnovu raznih optužbi za ubistvo i terorizam.

Hapšenja su uključila čak i vladine službenike sa jakim vezama unutar vladajuće stranke PDK, uključujući ambasadora Kosova u Albaniji Sulejmana Seljimija i predsednika opštine Srbica, Samija Ljuštakua. Seljimija za sedam dela, uključujući i zlostavljanje civila i upotrebu nasilja nad zaštićenim svedocima.

Zbog velikog broja okrivljenih, sudsko veće Euleksa koje je predvodilo rad na predmetu, saglasilo sa se zahtevom tužilaštva da podeli predmet Drenica u dva odvojena suđenja sa sedmoro okrivljenih.

Ali, već 16. decembru 2014. godine, sudija Euleksa je pustio na slobodu Ljuštakua, Seljimija i četvoricu ostalih iz predmeta Drenica, uz jemstvo. Sabit Geci  je ostao u zatvoru izdržavajući kaznu zbog posebne osude za ratne zločine. Ljuštaku se po puštanju na slobodu vratio na svoju poziciju predsednika opštine.

I dok Euleks i korumpirano kosovsko pravosuđe deluju blagonaklono prema ratnim zločincima, dotle su obični prestupnici izloženi neljudskoj torturi u zatvorima-mučilištima širom Kosova.

Naime, fizički opstanak kažnjenika u ovim "ustanovama", skoro je nemoguć. U nekim prostorijama u zatvoru Dubrava, koji je imao najveću zatvorsku populaciju, "uslovi" su bili takvi, da je intervenisao neko od predstavnika EU, koji je imao priliku da vidi šta se tamo dešava, zahtevajući da se objekat hitno zatvori i renovira.

Slabo ili nikakvo osvetljenje i ventilaciju u nekim ćelijama, oronule kuhinje i toalete, nedostatak vode, posteljine i kreveta "krasio" je ovu užasnu robijašnicu. Skoro u svim kosovskim zatvorima, prisutna je tortura nad osuđenicima, čiji broj ni do današnjeg dana nije utvrđen. I međunardne instuticuije su u nekoliko navrata pokušale da dođu do pravog broja osuđenika, ali im to nije pošlo za rukom.

Mučenja i drugih vidova okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja ima svakodnevno. Retko se ko od osuđenika ohrabri da se pismeno obrati Zaštitiniku građana, mada i ta institucija formalno postoji na Kosovu i pod patronatom je međunarodne administracije.

Stanje u pravosuđu je haotično. Više od 100.000 građanskih i krivičnih predmeta čeka na suđenje, više od 100.000 postupanja potrebnih sudskim odlukama čeka na izvršenje, a 200.000 prekršaja čeka na presuđivanje.

A, kako albansko pravosuđe na Kosovu radi (kad radi), najbolje govori i jedan skorašnji slučaj, kad je Osnovni sud u Prizrenu, 9. septembra ove godine, proglasio krivim bivšeg predsednika Opštinskog suda u Prištini, Nuhija Uku, četiri sudije Opštinskog suda u Prištini, tri sudije Okružnog suda u Prištini i dva pravna zastupnika za donošenje nezakonitih sudskih odluka u periodu od 2006. do 2007. godine u 15 predmeta koji se odnose na otimačinu državnog zemljišta.

Uka je (sa pomagačima) uz pomoć nezakonitih sudskih odluka strpao u džep neverovatnih 75 miliona američkih dolara, a nije dobio nikakvu stvarnu kaznu. Umesto prave kazne za ovo delo, kažnjen je sa maksimalnom uslovnom kaznom!

Sve ovo rečito govori da albanska separatistička paradržavna tvorevina, ne može opstati. Naime, ovako od Srbije otcepljeno Kosovo, košta Ameriku i Evropsku uniju oko pet milijardi evra godišnje, a to je novac koji više niko nije spreman da izdvaja zarad opstanka nečega što nije održivo. Nervoza je sve prisutnija, bliži se trenutak početka suđenja vođama OVK, a čas obračuna među albanskim političkim i kriminalnim klanovima, samo što nije kucnuo.

 

       Strah od Rusa

 

Od početka 2015. godine, širom Kosova počeli su intenzivniji sukobi Pokreta za samoopredeljenje, Aljbina Kurtija, sa vladom Hašima Tačija. Od bušenja guma na kolima ministara, do paljevina, lomljave stakala na zgradama institucija, do bacanja suzavca u skupštinskim klupama, svakodnevnih tuča sa policijom, ovaj pokret je učinio sve da spreči potpisivanje i sprovođenje Briselskog sporazuma. Paradoksalno, ono što su Srbi trebali da učine, učinio je Aljbin Kurti!

Sukobi su do te mere uzeli maha, da su poslanici vladajućeg Demokratskog saveza i Pokreta za samoopredeljenje, Vjosa Osmani i Iljir Deda, predstavili nekakav Nacrt sporazuma za izlazak iz političke krize i pozvali zavađene strane na pomirenje.

Iljir Deda je javno rekao da albanske partije i njihove vođe, direktno vode u rat i dodao: "…Možemo da doživimo tragediju na Kosovu ako ne postignemo sporazum, čak i ako se ovo stanje oduži, jednog dana ćemo morati da se dogovorimo. Zašto onda gubimo toliko vremena" – rekao je Deda, jedini opozicionar koji je osudio bacanje suzavca u parlamentu.

Deda i Osmani pozvali su lidere dve vladajuće stranke, Hašima Tačija i Isu Mustafu, kao i lidere tri opozicione partije, Ramuša Haradinaja, Visara Imerija i Fatmira Ljimaja, da potpišu sporazum.

Uplašena da će uskoro doći do albansko-albanskih sukoba na Kosovu, i potpredsednica Evropskog parlamenta i izvestilac EP za Kosovo, Ulrike Lunaček, panično je pozvala na pomirenje Albanaca i na mir u skupštini. Istog dana, kao odgovor Lunačekovoj, ponovo je bačen suzavac među poslanike a došlo je i do tuče između policije i članova Pokreta za samoopredeljenje, čiji članovi su podsetili da je ova žena vođa austrijske lezbejske zajednice i da na Kosovu, među pojedinim političarkama, ima "prijateljice".

Kad je postalo jasno da će međualbanski sukobi na Kosovu krenuti u pravcu ozbiljnog rata, uz pomoć američke ambasade u Tirani, počela je medijska kampanja, u kojoj je predstavljen lažni scenario za "invaziju srpskih trupa na sever Kosova".

Na prvim stranama dnevne štampe, pojavili su se naslovi koji panično najavljuju da se Srbija sprema za vojnu invaziju i aneksiju severa Kosova! Vest je potekla iz američke ambasade u Tirani, a u kosovskim medijima je dobila razne verzije.

Dva albanska portala (veriu.info  i tesheshi.com) počeli su da operišu "pouzdanim" podacima da Srbija nadgleda teritoriju Kosova bespilotnim letelicama, "akumulira oružje u Nišu, dok povećava prisustvo vojske i policije na granici sa Kosovom"!

Navodna vojna intervencija Srbije na severu Kosova, prema planu, biće izvršena kao blic-krig, u trajanju od dva-tri sata, da bi posle toga sever Kosova biti pod kontrolom srpskih snaga.

Da bi sve bilo još providnije, "neimenovani dilpomatski izvor" je rekao redakciji portala tesheshi.com da je „pripremljen zlokoban scenario vojnih i obaveštajnih šefova srpske države kako bi se postigao sličan projekat invazije i aneksije severa Kosova, kao što je to uradila Rusija na Krimu".

Ali, šta stvarno plaši albanske separatiste na Kosovu i njihove inspiratore u Albaniji i u američkim obaveštajnim krugovima?

Po svemu sudeći, zajednički vojni manevri između Srbije i Rusije koji su održani prošle godine, a zatim slanje srpskih vojnika na paradu u Moskvi povodom 70. godina od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, bili su razlog da američke okupacione vlasti u Prištini, mnogo više nego imače, obrate pažnju na ono što ruska vojna sila radi u niškom regionu.

Naime, obaveštajne službe NATO pakta, tek nedavno su shvatile da su na aerodromu u Nišu, ruske vojne snage ostavile prilično veliku količinu naoružanja i opreme posle vojnih vežbi sa Vojskom Srbije, te da se radi o "veoma modernoj vojnoj tehnici". Pominju se i stalni naleti bespilotnih letilica iznad teritorije Kosova, koji dolaze iz ruske baze u Nišu.

Strah albanskih vlasti na Kosovu da postoji plan o iznenadnom i odlučnom upadu na sever Kosova, mogao bi biti opravdan, ali samo u slučaju da je neko drugi na vlasti u Srbiji, umesto sadašnje izdajničke vlade.

 

       Jedino je mafija produktivna

 

Politička, vojna, diplomatska i finansijska podrška albanskoj separatističkoj vladi na Kosovu, koja godinama traje od strane SAD i EU, omogućila je albanskim kriminalnim klanovima da doslovno rade šta hoće.

Kome albanska mafija koristi, najbolje govori i podatak da, na primer, tekst britanskog lista „London dejli njuz", u kome autor naziva Albance sa Kosova, koji su se nastanili u Londonu (pretežna većina njih su bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova – OVK) „najsposobnijim plaćenim ubicama u Londonu i celoj Britaniji…".

Jedan od čelnika albanske kriminalne grupacije dao je i izjavu za ovaj list u kojoj između ostalog kaže: „…Mi znamo da rukujemo oružjem, mi kontrolišemo prostituke u Sohou i time investiramo u London. Nikoga se ne bojimo, i zakon ne može da nas zaustavi".

Albanska emigracija u Evropskoj uniji duboko je povezana sa razgaranatom mrežom globalne kriminalne organizacije, čiji je glavni posao proizvodnja i isporuka heroina i kokaina u evropske i druge zemlje sveta.

Prema različitim procenama, albanska mafija kontroliše oko 75 odsto heroina koji stiže na zapadnoevropsko tržište i oko polovine ukupne količine heroina na "tržištima" u SAD. Ovaj zastrašujući podatak nimalo ne zabrinjava američku okupacionu vlast na Kosovu. Naprotiv, odavno je već jasno da je reč o zaštiti narko-klanova, a ne borbi protiv njih.

Tako, na primer, albanski narko kartel pod imenom „Kamila", spada među nekoliko najjačih narko kartela sveta. Za isporuke heroina u Evropu odgovara oko 30 albanski narko-klanova, svaki od kojih kontroliše „svoju" deonicu narko trgovine.

Za narko trgovinu koristi gotovo cela teritorija Kosova, a jedna od ključnih karika te magistrale je „drenički potez" koji obuhvata Prizren, Klinu i Istok i povezuje Kosovo sa Crnom Gorom i Makedonijom. Osnovni izvor prihoda takozvane dreničke grupe, osim heroina, čini šverc oružja, kradenih automobila, cigareta i alkohola, kao i trgovina ženama, decom, prostitucija…

Godišnji promet samo heroina  iznosi oko dve milijarde dolara, a novac od toga peru u preko 200 privatnih menjačnica i banaka, koje pripadaju albanskim narko-klanovima.

Vojne komande dve američke baze na Kosmetu (Bondstil i takozvani Mali Bondstil), rade na punoj zaštiti ovih narko klanova, što čini da se oni osećaju se savim bezbedno.

Apetiti albanskih narko-kartela su oduvek bili veliki. Osvojivši sve institucije lažne države Kosovo, klan Hašima Tačija, zavladao je i zapadnim delom Makedonije. I Menduh Tači, predsednik makedonske Demokratske partije Albanaca, direktno je povezan sa albanskom mafijom na Kosovu, koja kontroliše promet heroina, kokaina i automobila. Jednostavnije rečeno, Kosovo pod albanskom vlašću danas predstavlja veliko skladište narkotika, oružja, kradenih automobila…

To i jeste razlog zbog koga danas albanska sirotinja na Kosovu nema ni šta da jede ni gde da pošteno radi. Ostaje im samo bavljenje kriminalom, mada je i tu prostor zagrađen od strane klanova bivših komandanata OVK, a danas ldera kosovskih Albanca – Tačija, Haradinaja, Čekua, Ljimaja i mnogih drugih, koji su na zločinima postavili temelje svoje paradržavne nakaze.

Mada i američki FBI, Interpol i Europol stalno upozoravaju da je albanska mafija postala "krovna" kriminalna organizacija u Evropi, politička elita Evropske unije sve čini da uspostavi ovu narko-državu i učini je ravnopravnom sa svojim zemljama-članicama.

Ipak, američkim i evropskim pokroviteljima nepriznatog Kosova, nije potpuno jasno kako je funkcionisalo albansko društvo. Krvna osveta je bila privremeno suspendovana i sada, u nedostatku obziljnih pretnji od Srba, kosovski Albanci namiruju međusobne račune. A, palo je more krvi i naplata počinje. Takođe krvi. To je, onda, spirala zločina koja se teško zaustavlja.

Na Kosovu postoje organizovane bande, narko klanovi, korumpirani predstavnici međunarodne zajednice i milion gladnih. Takvoj državi nema spasa, ni budućnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI NEMAČKI SADRŽAJI: NEMCI ZNAJU DA ŠTITE SVOJU DRŽAVU, A MERKELOVA MORA SVOJ POLOŽAJ!!!

 

Počela je odlučujuća faza borbe kancelarke Angele Merkel u odbrani svoje politike otvorenih granica za azilante, ali i u odbrani njene pozicije na čelu partije i vlade. Prvi put u posleratnoj istoriji Nemačke jedan ministar u vladi, koji je i član iste partije kao i kancelarka, odbio je da se povinuje volji kancelara i bez ikakvih konsultacija sa kabinetom doneo dalekosežnu odluku.

Ni poslanički klub Merkeline stranke u Bundestagu nije više bezrezervno iza svoje kancelarke, a i koalicinom partneru je već dosta novih azilanata.

 

                   Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Ono o čemu smo nekoliko nedelja u nazad pisali, upravo se dešava u Berlinu. Najbližim saradnicima kancelarke Angele Merkel je prekipelo. Dosta im je njene politike dozvoljavanja nekontrolisanog ulaska izbeglica, pa su krenuli u otvorenu pobunu.

Savezni ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezjer je još krajem oktobra na svoju ruku, bez konsultacija sa kabinetom ili samom kancelarkom, vratio na snagu takozvani Treći dablinski sporazum, koji državama EU omogućuje da po skraćenom postupku odbiju zahteve za azil onih azilanata koji su se prethodno registrovali u nekoj drugoj zemlji potpisnici sporazuma.

Ovaj sporazum je na početku izbegličke krize Merkelova suspendovala kako bi omogućila da se što veći broj izbeglica smesti u Nemačkoj i tako rasterete one zemlje kroz koje su azilanti na svom putu bili registrovani.

Treći dablinski sporazum je inače i osnova člana 16a Osnovnog zakona (Ustava) Nemačke, po kome je pravo na azil striktno ograničeno na one izbeglice koje su u svojoj zemlji ugrožene, a nisu mogle da ostvare pravo na zaštitu ni u jednoj zemlji kroz koju su prolazile na putu u Nemačku.

Merkelova je svojim postupkom faktički suspendovala Ustav tokom leta, a ministar de Mezjer ga je samo vratio na snagu.

U utorak 10. novembra je pred poslaničkim klubom CDU  (Demohrišćanske unije, stranke koja čini vladajuću većinu u nemačkom saveznom parlamentu, Bundestagu i kojoj je Merkelova na čelu) govorio Frank Jirgen Vajze, direktor Saveznog zavoda za migracije i izbeglice (BAMF) , koji je situaciju u svom resoru opisao kao katastrofalnu.

BAMF ne raspolaže dovoljnim kapacitetima da u razumnom roku obradi zahteve novopristiglih azilanata, objasnio je Vajze, a neko poboljšanje može da se očekuje tek naredne godine kada počnu da rade novozaposleni saradnici i to jedino ako se broj izbeglica ne bude povećavao.

Upravo je zadržavanje broja azilanata na sadašnjem nivou najveći problem.

Nekoliko dana pre ove sednice u javnost je procurela interna analiza nemačkog Centra za zajedničku analizu i strateške studije emigracija (GASIM)  pri policiji u Potsdamu. Prema tom dokumentu, u zemljama sa kojima se graniči Sirija nalazi se preko četiri miliona izbeglica iz nje, od kojih se polovina sprema da narednih nedelja krene na put ka Evropi, odnosno ka Nemačkoj.

Novih dva miliona emigranata samo iz Sirije bi za BAMF značilo kompletnu blokadu rada. Upravo tu situaciju je de Mezjer imao u vidu kada je povukao istorijski potez da bez prethodnih konsultacija faktički zatvori nemačke granice za nove azilante.

Ovaj potez je istorijski upravo u tom pogledu da nikada ranije jedan ministar nemačke vlade nije delovao na svoju ruku i to suprotno politici predsednika vlade. Drugačije de Mezjer nije ni mogao, jer bi svaki njegov predlog u tom pravcu blokirala Merkelova. Bar se tako mislilo do sednice skupštinskog odbora u utorak 10. novembra.

Na tom sastanku, koji je prekinut kada je stigla vest da je umro bivši kancelar Helmut Šmit, mnogi su stali u odbranu Vajzea i de Mezjera, odnosno usprotivili se politici Merkelove.

U nastavku sednice je prvo predsednik poslaničkog kluba Folker Kauder pokušao da smiri strasti i diskusiju povede u pravcu prihvatljivog kompromisa. Pokušaj je bio bezuspešan, jer je odmah posle njega za govornicu izašao nekadašnji državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Kristof Bergner i zatražio od poslanika punu podršku za ministra de Mezjera. Ispraćen je burnim aplauzom poslanika,

I ostali govornici su bili istog mišljenja. Poslanik Andreas Matfeld iz Donje Saksonije je poručio: „Ova država je na kraju snaga".

Merkelova, koja je prisustvovala sastanku, bila je vidno uznemirena tokom rasprave. Nekoliko puta je izlazila iz sale da bi telefonirala. Ono što je čula preko telefona sigurno nije moglo da je umiri.

I poslanički klub Hrišćansko socijalne unije (sestra bliznakinja CDU-a, takođe deo vladajuće koalicije) bio je potpuno istog mišljenja kao i Matfeld: Nemačka mora da zatvori granice, ako hoće da opstane.

Jedinu podršku kancelarka može da očekuje od dela SPD-a, treće stranke vladajuće koalicije. Najveći broj njihovih poslanika se zalaže za produžavanje politike otvorenih granica.

Pitanje je dokle Nemačka to može da izdrži?

Ministar de Mezjer je tražio da se broj azilanata koji dnevno ulaze u Nemačku spusti ispod granice od 10.000. Kancelarka smatra da je za tako nešto potreban dogovor sa Turskom i Grčkom, kao i saradnja sa ostalim zemljama Evropske Unije.

U svakom slučaju, ovo je odlučujuća faza u borbi Merkelove ne samo da očuva svoju politiku, već i svoju funkciju. Najteže će joj biti, svakako, sa hrišćanskim socijalistima koji su na vlasti u Bavarskoj, pokrajini koja je najviše na udaru izbeglica.

CSU je od svog stvaranja do sada bila večiti saveznik Merkelove CDU. Vrh ove stranke je već nekoliko puta otvoreno rekao da neće do beskonačnosti podržavati politiku otvorenih granica.

Pobuna CSU-a protiv zajedničkog kancelara bila bi presedan u posleratnoj Nemačkoj. Tako nešto sigurno ni vrh CDU-a ne bi dozvolio – radije bi se odrekao Merkelove.

Nemačka kancelarka ima sve manje vremena da zarad stabilnosti kod kuće ubedi strane partnere da preuzmu svoj deo odgovornosti za izbegličku krizu. Prilikom nedavnog boravka u Ankari dobila je od turskih vlasti sasvim neodređene odgovore.

Grčka i Italija, zemlje EU koje su prve na udaru izbeglica, uporno odbijaju da ih zadrže na svojoj teritoriji. Mađarska, Hrvatska, Slovenija, Slovačka, Finska, pa čak i Švedska, delimično već zatvaraju svoje granice za nove azilante.

Merkelova je sve usamljenija, a to ne obećava njen dugi opstanak u fotelji saveznog kancelara.

 

    A 1. Dablinski (ne)sporazum

Ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezjer je iskoristio svoje zakonom zagarantovano pravo da u slučaju potrebe sam donosi odluke da bi zaštitio unutrašnju bezbednost i stabilnost Nemačke i 20. oktobra naredio ponovnu punu primenu Dablinskih sporazuma, po kojima se iz Nemačke po skraćenom postupku deportuju izbeglice registrovane u nekoj od takozvanih sigurnih zemalja, prvenstveno onih u Evropskoj Uniji.

Ovome se protivi Angela Merkel, nemačka kancelarka i predsednica Hrišćansko-demokratske unije (CDU) kojoj pripada i ministar.

Šef poslaničke grupe CDU-a u nemačkom saveznom parlamentu (Bundestg), Folker Kauder demonstrativno je stao u zaštitu de Mezjera. Samo dan nakon žučne diskusije poslaničke grupe, u kojoj je većina poslanika bila na strani de Mezjera, Kauder je na nemačkoj televiziji N24 izjavio: „Dablinski sporazum je u pravnom sistemu Evrope. Naši partneri u EU moraju da shvate, da se primenjuje ono šta je potpisano."

Po njemu, ponovna primena Dabliskog sporazuma pogađa malu grupu izbeglica iz Sirije, koje je nemački ustavni sud isključio iz zaštite od progona u Nemačkoj. Kauder: "…Ova tema nema tu veličinu, da bi se neko njome bavio na način na koji to čini SPD."

Socijal-demokratska partija Nemačke (SPD)  se protivi zatvaranju granica za izbeglice i ponovnoj primeni Dablinskog ugovora. Predsednica poslaničkog kluba ove stranke Kristina Lambreht tvrdi: „Pojedinačna provera prava na podnošenje zahteva za azil u Nemačkoj, toliko bi opteretila nadležne, da bi ceo sistem prestao da funkcioniše."

SPD, isto kao i Merkelova, smatra da je rešenje u tome da se grupno, svima koji pristižu u Nemačku iz Sirije, dozvoli boravak do trenutka kada se situacija u njihovoj zemlji ne smiri.

Problem predstavlja i pitanje spajanja izbegličkih porodica. De Mezjer je na ovu temu izjavio: „Ne možemo da ionako visok broj izbeglica udvostručimo ili utrostručimo, tako što ćemo da dozvolimo ulazak članova njihovih porodica."

Poslanik opozicione partije Zelenih Folker Bek smatra da je ceo sukob u stvari bitka za i protiv Merkelove. Na to je Lambrehtova dodala: „Nemamo krizu vladajuće koalicije, već krizu vladajuće stranke."

 

© Geto Srbija

material: List protiv mafije

NEPREKIDNA PROPAGANDNA IZBORNA KAMPANJA PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“

 

U više od sto opštinskih odbora SNS-a ne postoji legitimno izabrano rukovodstvo već se istaknutiji članovi brutalno otimaju o funkcije…Uz to, Vučića su izdali „prijatelji" iz Nemačke i objavljivanjem ultimatuma „ili Kosovo ili Evropska unija" smanjili mu šanse da u kampanji opet parazitira na lažnom patriotizmu.

Da muka bude veća, Vučićevim političko-mafijaškim partnerima iz Crne Gore istekao je rok trajanja. Svaki čovek ima tri dimenzije: visinu, širinu, i dužinu. A koliko je Vučić dugačak? O tome piše Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji blizak Vučićevo saradnik.

 

                       Predrag Popović

 

Na radnom mestu kojim se proslavio, kragujevačkom groblju, Tomislav Nikolić je shvatio značaj mudre izreke „život je kratak". Zato ne gubi vreme. Iako nema stranku, intenzivirao je pregovore o formiranju novog političkog bloka. S većim manevarskim prostorom za političko delovanje, Nikolić namerava da okupi šareno društvo čiji zajednički imenitelj može da bude patriotizam, tvrđi od naprednjačkog i demokratskog, a mekši i Zapadu prihvatljiviji od radikalskog.

Ne odričući se parola o priključenju Evropskoj uniji, Nikolić ima šansu da oživljavanjem priče o odbrani srpskog Kosova i Metohije i uspostavljanja čvršćih političkih i ekonomskih veza s Rusijom bez većih problema privuče značajan broj glasača.

Zbog stranačke infrastrukture i solventnih finansijera, Nikoliću je najpotrebnije partnerstvo s Ivicom Dačićem. Posle svih ličnih uvreda, podmetanja i kompromitujućih kampanja kojima ga je izložio Vučić, Dačiću je jasno da više ne može računati na koaliciju sa SNS-om.

Što je bilo daleko, stiglo je blizu, predsednik SPS-a opet će morati da se bavi politikom. Ako odluči da se u tu neizvesnost upusti bez ozbiljnih saveznika i ako istrpi aferaške kampanje koje ga čekaju, možda će preskočiti cenzus, ali ostaće daleko od onoga što najviše voli – vlasti, moći i para. Dačić je svakakav, samo ne naivan, zna da ga zdrav razum i svi politički rezoni upućuju na saradnju s Nikolićem.

Sličnim motivima rukovodiće se Velimir Ilić i Dragan Marković Palma. Vučić je perfidno skrajnuo Ilića, ostavio ga je u vlasti, ali bez ikakvog uticaja. Usput, gotovo svi ambiciozniji funkcioneri Nove Srbije prešli su u SNS.

Ako ne želi da se vrati u Čačak, Velja Ilić nema mnogo opcija, opstanak na političkoj sceni može da potraži samo u okviru ovog saveza. U sličnoj situaciji nalazi se i Palma. U svoj muzej može da postavi deset voštanih figura Aleksandra Vučića, džabe mu je, više mu nije potreban.

U budućem savezu istaknuto mesto imaće i Bogoljub Karić , koji je najbliže saradnike već smestio kod Nikolića u Predsedništvo. Karić je ulazak u koaliciju sa SNS-om 2010. godine, kako su tvrdili dobro obavešteni izvori, platio s dva miliona evra.

Dobio je poslanička mesta za suprugu Milanku i brata Dragomira, ali ne i ono najvažnije – povlačenje Interpolove poternice i omogućavanje da se u sudskom postupku zbog pljačke „Mobtela" brani sa slobode.

Na primeru Stanka Subotića pokazalo se da Vučić, kad hoće, može da pomogne svojim sponzorima. Kariću neće, drži ga na kratkom povocu i pri tome ga cedi i cedi. Iako je poslovično strpljiv, lider Pokreta „Snaga Srbije" neće beskonačno da trpa pare u Vučićeve džepove bez dna. Uostalom, vođa mu je već nekoliko puta pokazao kako ga tretira.

Od pre godinu dana Dragomir Karić može Vučića da čuje i vidi samo na „Pinku", pošto ni na telefon neće da mu se javi. Karićeva poslovna imperija dobro posluje u Rusiji, Belorusiji i nekim azijskim državama, a deo prihoda, preusmeren s Vučića na Nikolića može da se ispostavi kao dobra politička investicija.

U finansijskom i ideološkom smislu Tomislavu Nikoliću je značajan i Nenad Popović , predsednik Srpske narodne partije. Bivši potpredsednik Koštuničinog DSS-a pokazuje spremnost da se bori za svoje mesto na političkoj sceni, okuplja saradnike, širi stranačku mrežu, ulaže novac i principe koji Srbiju usmeravaju ka Rusiji.

Iako ga logika krupnog kapitala, kao i određene lične osobine, preporučuju za saradnju s Vučićem, na Popovićev izbor tabora kome će se prikloniti bitno će uticati odnos prema Rusiji, a u tome mu je Nikolić neuporedivo prihvatljiviji.

Uz saradnike iz drugih stranaka Tomislav Nikolić može da računa i na veći broj naprednjačkih funkcionera i članova, koji su nezadovoljni svojim statusom i spremni za novi politički početak. Pored njih, novu koaliciju podržaće i brojni lokalni šefovi raznih udruženja građana, koji upravljaju čak i nekim bogatijim opštinama.

Njihovim interesima mnogo je prihvatljivija nagodba s Nikolićem, u kojoj bi zadržali autonomnost i mogućnost da realizuju vlastite političke i poslovne interese nego da se utope u Vučićev kartel.

U toj kombinatorici vredi istaći i ulogu Miroslava Miškovića  , najkrupnijeg tajkuna koji se našao u Vučićevoj nemilosti. Da bi se predstavio kao borac protiv kriminala i korupcije, što mu je bio glavni marketinški trik u prošloj izbornoj kampanji, Vučić je, zloupotrebom policije, tužilaštva i pravosuđa pokrenuo hajku na Miškovića. U svom populističkom maniru, kršeći Ustav i zakone, na 7,5 meseci pritvorio je vlasnika „Delte" i montirao optužnicu s kojom ni Tužilaštvo za organizovani kriminal, ni Specijalni sud ne znaju šta da rade.

Suđenje traje već dve godine, a nije se pomerilo dalje od početka. Tim političkim progonom Vučić je dobio jeftine poene kod lakovernih glasača, ali i iskrenog neprijatelja, sudbinski zainteresovanog za njegovo svrgavanje.

S obzirom na dugotrajnu i korektnu saradnju s Nikolićem, može da se očekuje da Mišković, kao što je finansirao puč u SRS-u, opet odreši kesu. Tomislav Nikolić ne čeka na ozvaničenje svog novog političkog projekta. Na opšte iznenađenje, nedavno je dobio novog i moćnog saveznika – Aleksandra Rodića , vlasnika dnevnih novina „Kurir". Saradnju je inicirao odlazeći američki ambasador Majkl Kirbi, s kojim se Aca Rodić češće viđa nego s tatom Rajom.

Kao što je i ranije nekoliko puta radio, povijajući se kako vetar duva, prestolonaslednik dinastije Rodić se lako i beskrupulozno distancirao od Vučića. Za razliku od svih režimskih medija, koji su skandal s prisluškivanjem Pajtića pratili isključivo u interesu premijera i njegovog kuma, Rodićev „Njuzvik" objavio je tekst Ejni Mejšon, bivše agentice britanske tajne službe MI5  , u kome se razotkrivaju načini na koje tajne službe pakuju afere. Korak dalje „Kurir" je napravio prilikom izveštavanja s proslave sedmog rođendana Srpske napredne stranke.

Na sajtu tog lista, dok su dve televizije s nacionalnom frekvencijom – „Pink" i „Hepi" – direktno prenosile hepening Vučićevog kartela, izveštaj s tog skupa bio je plasiran kao 44. vest, daleko iza prve: „Nađa Golubović polugola plesala u Pinkovim zvezdama".

Promenu uređivačke politike ilustrovao je i intervju s Tomislavom Nikolićem, koji je tada podržao Dačića, požalio se da i njega prisluškuju i montiraju mu razne afere, pohvalio se kontaktima s Angelom Merkel i Barakom Obamom i istakao mogućnost da se opet kandiduje za predsednika Srbije. Nekoliko dana kasnije, Nikolić je podržao Rodića u nameri da postane vlasnik „Politike" i kompanije „Novosti". Pošto se zna da kampanju protiv„Kurira", u Vučićevo ime, vodi Goran Veselinović, očigledno je da su se preklopili Rodićevi i Nikolićevi interesi.

Bez podrške „Kurira", Vučićev medijski monopol biće značajno okrnjen, što će uticati na pad proizvodnje u njegovoj industriji laži i prevara.

Naravno, ni Vučić ne sedi skrštenih ruku. U svođenju računa s „političkim ocem" koristi najprljavija, sebi svojstvena, sredstva. Beskrupulozno kompromituje celu porodicu Nikolić.

Posle optužbi da je kupio fakultetsku diplomu i izrugivanja Tominim izjavama, našao mu je i vanbračnu ćerku koju, navodno, ima sa izvesnom Holanđankom Elizabet Farel. Dragicu predstavlja kao pokondirenu i bahatu domaćicu koja na nezakonit način zgrće pare preko svog humanitarnog fonda.

Za korupciju je osumnjičen i sin Radomir Vučiću za ljubav, kampanju satanizacije porodice Nikolić, gorljivo i brutalno, predvodi zajednički kum i bivši šef, teško oboleli ugledni tviteraš Vojislav Šešelj.

Uz javne prljavštine kojima zatrpava Nikolića, Vučić tajnim podmetanjima pokušava da mu nanese što veću materijalnu i političku štetu. I sam predsednik države u medijima je optuživao izvršnu vlast da sabotira strane investitore koje on dovodi u Srbiju. Rasterivanjem Nikolićevih poslovnih partnera, Vučić pri tome svima na najkonkretniji način pokazuje ko je glavni.

Vreme je pokazalo, Vučić nema sposobnost, znanje i snagu da upravlja društvenim,ekonomskim i političkim procesima. Umesto potrage za ozbiljnim rešenjima nagomilanih problema, premijer stalnom propagandnom izbornom kampanjom, punom megalomanskih obećanja i trivijalnih opravdavanja neuspeha, uzalud pokušava da uveri građane da nema inflacije, cene nisu porasle, nezaposlenih je sve manje, živi se bolje, Vulin je normalan i slične bajke. Režimski mediji mogu beskonačno da emituju saopštenja i izjave lidera Srpske napredne stranke, u tom glibu nema ni traga bilo kakve političke strategije.

Vučić ne samo što nema rešenje za Kosovo, već ne zna ni koji više trik da izvede.

Sve što je uradio, pretvorilo se u katastrofu. Svi njegovi „prijatelji" – Nemačka, Crna Gora, Ujedinjeni Arapski Emirati – u međunarodnim institucijama otvoreno rade u interesu albanske republike Kosova. Ni u odnosu prema Rusiji, koji takođe ima uticaja na domaće glasače, nije se proslavio.

Džabe mu priče o milijardi evra kredita i mnogo moćnim topovima koje će mu dati Vladimir Putin, te laži nisu prošle ni pre dve godine, kad je takođe pominjao milijardu evra ruskog kredita za Železnicu Srbije i nove MIG-ove. Srpske opozicione stranke Vučić je podmitio ili zastrašio.

Na naprednjačku koalicionu deponiju priveo je hordu beznačajnih politikanata, od Pokreta socijalista do blaženopočivšeg Srpskog pokreta obnove. U saradnji s najglupljim liderskim tandemom u novijoj istoriji Srbije, Tadić-Đilas, demolirao je Demokratsku stranku.

I, ne zaustavlja se. Prvom prilikom, pred sledeće izbore, pokušaće da je dokrajči novim raskolom, koji će izazvati pomoću Borka Stefanovića . Plan je jednostavan: Srbiza će podelu inicirati „Programom u 24 tačke", koji je i napisan tako da ne bude prihvatljiv za većinu funkcionera i glasača DS-a.

Sukob će tinjati dok se ne raspiše tender za prodaju „Telekoma". Ljuti levičar Borko organizovaće proteste, tobož u zaštitu državnih interesa, telekomunikacijskih proletera i ostalih socijalnih slojeva. Demokratska stranka, koja je i sama, dok je bila na vlasti, najavljivala prodaju „Telekoma", neće moći da podrži proteste i eto raskola.

S imidžom urbanog Če Gevare u Prada cipelama, Borko će se nametnuti kao vođa nove socijal-demokratske stranke. Za pare, navodno, ne mora da brine. Vučić će ga finansijski podržati preko svog kriminogenog tajkuna…

Pored nekoliko istaknutijih demokrata, uz Borka će se naći pozorišni reditelj Sandokan Mladenović, sociolog Jovo Bakić i još neka nova, politički nekompromitovana, lica. Prepoznatljiva ideološka osnova, sveža energija i podržka režimskih medija trebalo bi da Stefanoviću donese bar 3-5 odsto glasača. Dovoljno i njemu za izborni debi, dovoljno i Vučiću za štetu koja će Demokratsku stranku svesti na granicu cenzusa.

Manipulativnu strategiju Aleksandra Vučića može da poremeti samo formiranje Nikolićevog bloka. Koliko god to strašno izgledalo, s obzirom na biografije političara i tajkuna koji bi trebalo da učestvuju u tom projektu, Tomislavu Nikoliću je zapala obaveza da oživi demokratske procese i suprotstavi se naprednjačkom čudovištu koje je stvorio.

A, to neće biti lak zadatak. Kao i svi ostali diktatori, Vučić će vlast braniti nasiljem. Uostalom, on to i sada, kad je najjači, vredno radi. Kako bi ostvario lične interese, krši Ustav i zakone, državne institucije koristi za progon svih protivnika, montira sudske postupke, preti, hapsi i otima imovinu.

Ako do toga dođe, a male su šanse da ga to mimoiđe, Vučić će na ulične proteste odgovoriti silom. Danas njegovi komunalci terorišu ojađene i osiromašene građane koji se švercuju u gradskom prevozu, sutra će policajci, žandar i vojnici, potpomognuti navijačkim grupama i naprednjačkim kriminalcima da udare na svakoga ko se usudi da organizuje demonstracije.

Ko ne veruje, neka se seti Vučićevih ranijih aktivnosti. Dva poslednja mitinga u čijoj je organizaciji učestvovao završila su se tragedijama. Tokom spaljivanja američke ambasade poginuo je mladi Zoran Vujović, na protestu povodom hapšenja Radovana Karadžića ubijen je Ranko Panić. U borbi za vlast Vučić je dokazao da bez griže savesti može da izaziva prolivanje tuđe krvi. Posle toga, može samo da se zamisli na šta će biti spreman da uradi kad dođe vreme raspleta.

S obzirom da pod kontrolom ima sve državne organe sile, ali i svoje stare drugare iz zemunskog, surčinskog i voždovačkog podzemlja, kao i huligane sa stadiona, Vučiću niko neće moći da se suprotstavi na ulici. I, ne treba. Prvi put, 2000. godine, s vlasti je oteran silom.

Sada bi bio red da ga građani, umesto bagerom, kukom i motikom, najure glasačkim listićima.Kako god bilo, Tomislav Nikolić će politički nadživeti Aleksandra Vučića. Novi politički savez, skrpljen od starih likova, svakako neće predstavljati budućnost Srbije, ali biće dovoljno da zaljulja diktatorov tron i uspori srljanje Srbije u naprednjačku provaliju.

 

©Geto Srbija

mterijal: List protiv mafije

MIGRACIONI HAOS U EVROPI – DEO PLANA ZA DEMONTAŽU NACIONALNIH DRŽAVA

 

Ruska politička analitičarka Olga Četverikova, u analizi uzroka sadašnje najzde migranata iz islamskih zemalja ka Starom kontinentu, između ostalog kaže da je Evropa postala "mesto duboke etno-kulturne perestrojke" koja vodi njenom pretvaranju u „topioničarski kotao".

Evropljane zamenjuju drugim etnosima koji, mešajući se među sobom, stvarno formiraju naciju „novih nomada". To je samo korak daleko od pretvaranja bogate, hiljadugodišnje kulture u novo civilizacijsko dno. Brutalnom američkom politikom, konglomerat vodećih nacija na svetu polako se pretvara u "treći svet".

 

                       Olga Četverikova

 

Evropski političari jako poštuju osnivača Panevropskog saveza, ideologa ujedinjene Evrope , R.N.Kudenhove-Kalergija (1894 – 1972), koga nazivaju „duhovni otac Evropske unije". Njegovi radovi („Pan-Evropa", „Borba za Pan-Evropu"), napisani dvadesetih godina 20. veka, poznati su i smatraju se za manifest izgradnje Evrope. U njima su dati ciljevi i zadaci formiranja Evrope, koji se nisu promenili ni u naše vreme.

Među te ciljeve spada i formiranje jedinstvene „evropske nacije". Smatrajući da je izdvajanje nacije na bazi krvnog srodstva potpuno netačno, Kudenhove-Kalergi je tom srodstvu suprotstavljao srodstvo po duhu, izdvajajući jedinstvenu „evropsku naciju" kao duhovno zajedništvo koje poseduje zajedničke duhovne učitelje.

Kako bi se rešili nacionalni problemi on je predlagao da se nacija odvoji od države tako, da nacionalnost za pojedinca postane lična stvar. A pošto će pitanje državljanstva u tom slučaju postati drugostepeno, to će dovesti do rešavanja pitanja o državnim granicama: „Postoji samo jedan radikalni način da se evropsko pitanje o granicama reši pravedno i na dug period, a to je put koji se ne naziva prenos granica, već njihova likvidacija".

Međutim, to je samo gornji sloj panevropskog projekta. Svoje shvatanje krajnjih rezultata perestrojke Evrope Kudenhove-Kalergi je izložio u knjizi „Praktični idealizam" (1925) , izdatoj u malom broju primeraka, u kojoj je opisao budućnost Evrope tako što je pokazao kako će izgledati „evropska nacija".

Suštinska ideja Kudenhove-Kalergija je bila obrazloženje duhovnog vođstva judaizma u evropskoj civilizaciji i potreba da se Jevreji pretvore u „rukovodeću duhovnu rasu Evrope".

Među svim Evropljanima koje Kudenhove-Kalergi naziva „ljudi po količini" on izdvaja dve rase „ljudi po kvalitetu" – plemstvo po rodu i Jevreje, koji je trebalo, kako on smatra, da zajedno čine ćeliju buduće evropske aristokratije.

A „jedro ćelije" za njega su bili Jevreji  kako zbog svog „specijalnog etičkog odnosa prema svetu", tako i zbog njihove nadmoćne pameti – oni čine takozvano plemstvo mozga ili duhovnu aristokratiju koja zauzima liderske pozicije u borbi za upravljanje čovečanstvom (tipični predstavnici „duhovne aristokratije" po Kudenhove-Kalergiju su bili Lasal, Trocki, Ajnštajn, Bergson i dr.)

Što se tiče ostalih – „ljudi po količini", o njima je Kudenhove-Kalergi pisao: „Čovek daleke budućnosti će imati pomešanu krv. Rase i klase će nestati zbog prevazilaženja prostora, vremena i predrasuda. Buduća evroazijsko-negroidna rasa, spolja slična na staroegipatsku, raznoobraznost naroda će zameniti raznoobraznošću ličnosti".

On je budućnost Evrope video u tome, da će se Evropljani mešati sa drugim rasama i narodima i da će nestati kao nacionalne individualnosti, a njihovu elitu će zameniti jevrejska duhovna kasta vođa.

Ono što se danas dešava u Evropskoj uniji se u potpunosti slaže sa projektima koje je izložio njen duhovni otac. I potpuno je očigledno da su ti projekti nepodudarni i sa očuvanjem nacionalnih država, pa i nacionalnih granica, čak ni sa samim nacijama. Tako da evropski političari, sprovodeći besmislenu migracionu politiku dobro znaju šta rade.

 

       Gazde Evrope

 

Ono što se danas dešava pred našim očima – dobro isplaniran i vođen „migracioni haos" u Evropi – ne predstavlja iznenadni nalet, već najvažniju taktičku operaciju na putu korenite perestrojke Evrope, deo plana za demontažu nacionalnih država, ali i jačanja Evropske unije, čije rukovodstvo ne služi interesima stanovništva, već samo krupnog evropskog transnacionalnog biznisa, ugrađenog u nadnacionalne strukture.

Tu najvažniju ulogu igra Okrugli sto evropskih industrijalaca ili Evropski okrugli sto (ERT)  , osnovan 1983.godine, koji ujedinjuje predstavnike 45 najkrupnijih korporacija Evrope među kojima su najuticajniji Bayer, Shell, BP, Daimler Chrysler, Ericsson, Nestlé, Nokia, Petrofina, Renault, Siemens, Solvay, Total i Unilever, čiji vlasnici redovno prisustvuju i sastancima Bilderberškog kluba. Na čelu Evropskog okruglog stola danas je Lejf Johanson, predsednik saveta direktora švedske kompanije Erikson.

ERT predstavlja jednu od najbitnijih grupa pritiska koja ima odlučujući uticaj na najviše političare i koja obezbeđuje stratešku alijansu između krupnog biznisa i Evropske komisije.

Glavni zadatak ERT-a je promena načina upravljanja Evropom u interesu krupnog biznisa, uz formiranje jedinstvenog centra koji će donositi odluke.

Obrada najviših ličnosti menadžera i odgovarajući izbor kadrova je doveo do toga da ako je ’80-h godina unutar ERT-a još bilo moguće razlikovati grupe protekcionista i globalista, početkom devedesetih među njegovim članovima je već bila postignuta potpuna saglasnost o svemu što se tiče otvorenosti tržišta, granica i privrženosti atlantizmu.

Danas najvažnije pitanje na dnevnom redu ERT-a predstavlja formiranje Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP) koje je engleski premijer Dejvid Kameron nazvao „najvažnijim bilateralnim trgovinskim ugovorom u istoriji".

TTIP, kako je zamišljeno, treba da obezbedi potpunu kontrolu korporacija nad ekonomijom i socijalnom sferom, svodeći na minimum državno regulisanje. Zato su pregovori o tom projektu održavani iza zatvorenih vrata, sakriveno od evropske javnosti.

Hronologija o pripremi sporazuma TTIP je sledeća: 1990 – doneta je „Transatlantska deklaracija"  , 1995. – formirana je inicijativna grupa u kojoj su bili predstavnici biznisa „Transatlantski biznis-dijalog" (TABD), 1998. – konsultativni komitet „Transatlantsko ekonomsko partnerstvo", 2007. – „Transatlantski ekonomski savet" u kome su bili predstavnici najvećih zapadnih firmi. Najzad, 2011. je formirana grupa eksperata najvišeg nivoa koji su preporučili da pregovori o zaključivanju sporazuma počnu 2013.

Potrebnu dokumentaciju priprema Transatlantska politička mreža (TPM)  – uticajni institut koji radi na formiranju ne samo transatlantskog tržišta (do 2020), već i evro-američkog vojno-političkog bloka.

TPM je formirana 1992. i ona udružuje evropske parlamentarce, članove kongresa SAD i rukovodioce privatnih kompanija. Nju finansiraju najkrupnije korporacije i banke (Boeing, Ford, IBM, Microsoft, Siemens, BASF, Deutsche Bank, Bertelsmann), oslanja se na projekte najvećih zapadnih centara mozgova (Kraljevski institut za međunarodne odnose Chatham House, Institut Aspena, Evropsko-američki biznis savet, Savet za međunarodne odnose, Brukinskov institut i dr.

Jasan pokazatelj glavne uloge Evropskog okruglog stola u tom projektu je činjenica da je u martu 2013. kao rezultat sastanka A.Merkel i F.Olanda sa rukovodstvom ERT-a došlo do formiranja Francusko-Nemačke radne grupe čiji je cilj bio da se napravi jedinstvena međunarodna trgovinska strategija koja je trebalo da služi privatnim interesima najvećih kompanija Evrope, čiji su predstavnici takođe bili u sastavu pomenute grupe. Kako je rekao jedan od posmatrača „zahtevi ERT-a su da se EU nađe na usluzi preduzećima, i ništa više od toga".

Grupa je dala 312 preporuka ultraliberalnog i antisocijalnog karaktera, koje su se našle kao baza predloga za evropsko-američke pregovore o formiranju TTIP. Najvažnije je bilo: otvorenost tržišta, zaštita investicija i reforma tržišta rada radi „povećanja konkurentnosti".

U julu 2015. Evropski parlament, koristeći poluge pritiska kakve su „pretnja od Rusa" i obavezno postojanje evroatlantske solidarnosti doneo je rezoluciju kao podršku TTIP-u (436 evropskih poslanika je glasalo „za", protiv – 241).

Bez obzira što ta rezolucija nije bila obavezujućeg karaktera, ona je ipak pokazala raspoloženje članova Evropskog parlamenta, od čije pozicije će zavisiti ratifikacija ugovora o TTIP-u.

Da primetimo da ni na toj etapi vlasti nisu dozvolile nikakvu javnu diskusiju, jer većina Evropljana ne podržava sporazum koji vodi svevlašću korporacija i koji će zauvek sahraniti još postojeće ostatke vrednosti evropskog čoveka.

Na žalost, ozbiljnog otpora tom planu neće biti zbog duboke dezintegracije evropskog društva pod uticajem (već dve decenije) demografske revolucije, kao jednog od glavnih faktora jačanja vlasti korporacija.

 

       Zamena evropskih nacija

 

Sadašnju revoluciju mnogi istraživači nazivaju „demografska katastrofa", obzirom da je Evropa prekinula obnavljanje svog stanovništva. Do 2050.godine, ne uzimajući u obzir imigraciju, umesto sadašnjih 728 miliona Evropljana na kontinentu će biti njih 600 miliona, što je jednako gubitku stanovništva koji danas živi u Nemačkoj, Poljskoj, Danskoj, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj zajedno. Toliko umanjenje broja stanovnika je u Evropi bilo samo za vreme epidemije kuge 1347 – 1352.

Posebno je ozbiljna situacija u Nemačkoj (do 2050.godine broj stanovnika može da se smanji sa 82 na 59 miliona ljudi), kao i u Latviji, Mađarskoj i Portugaliji.

U zemljama u kojima je natalitet relativno visok (Velika Britanija, Francuska, Švedska), on se obezbeđuje uglavnom zahvaljujući muslimanima. Kako je otvoreno priznao nekadašnji direktor odeljenja za Rusiju i Zajednicu Nezavisnih Država Nemačkog saveta za spoljnu politiku A. Rar: „…Mi smo na raskrsnici, i teško je reći gde će nas to dovesti… Da, može da se kaže da bela rasa odumire… Otvoreno o tome diskutovati za sada je malo komplikovano, zato što postoji biračko telo…".

Politička nemoć u navedenom pitanju čini da Evropska unija postaje nesposobna da sačuva socijalnu ravnotežu: vrlo brzo će se pojaviti neverovatno jaka potreba za radnim rukama, a to će uticati na održavanje sistema socijalne zaštite.

Za sada u Evropi još rade one generacije koje su rođene u vreme demografskog buma posle Drugog svetskog rata, ali kada oni odu u penziju sve će se iz korena promeniti. Zato grozničavi postupci evropskih političara koji se odnose na produženje penzijskog staža, preispitivanja šema za podršku invalidima, i t.d. u stvari imaju veze sa pokušajem da se koliko god je to moguće zadrži sadašnji pad, posle koga će uslediti potpuna propast visokog nivoa socijalnih standarda i potrošnje.

To može da uspori sve jači dotok imigranata. Ali, kako je još početkom 2000.godine navedeno u jednom tajnom izveštaju francuske vlade, u EU ne postoji alternativa za pozivanje 75 miliona migranata. To je cena očuvanja Evropske unije. Francuski eksperti su priznavali da će to stvoriti vrlo ozbiljne probleme u budućnosti , u rasnom društvu-hibridu.

Međutim, sadašnja generacija evropskih političara neće skrenuti sa svog dosadašnjeg puta: da, ona će izjavljivati da je došlo do propasti multikulturalizma, kao primer će organizovati antiimigracione akcije, ali će ulog na migrante ostati bez alternative – to je strateški pravac kojim ide transnacionalna klasa, pravac koja u potpunosti zadovoljava njene najdublje interese.

Do početka ovog veka na evropskom kontinentu je svake godine pribežište tražilo (prema zvaničnim podacima) oko 400 hiljada ljudi, ali je preko različitih nelegalnih kanala svake godine doticalo još oko pola miliona. Do današnjeg dana ukupna brojnost ilegalaca u Evropi iznosi 5 – 7 miliona ljudi (procene su približne, jer zvanična evropska statistika o njihovoj brojnosti ne postoji).

Najviše nezakonitih imigranata je bilo u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Španiji. U svakoj toj zemlji bilo ih je od 1 do 1,5 milion, a svake godine se taj broj povećavao još za 100.000.

Put ih je vodio, a vodi i dalje, iz Severne Afrike u Španiju i iz Turske preko Grčke i Albanije u Italiju. Prekretnica na tom planu je 2011. godina – godina „arapskih revolucija", kada je samo u prvih 9 meseci konstatovano 113 hiljada ilegalnih prelazaka granica Evropske unije.

A već 2014. broj izbeglica koje su stigle u Evropu preko Sredozemlja je iznosio 626 hiljada ljudi. Ove godine taj će se broj do kraja godine bitno povećati.

Danas, prema podacima Međunarodne organizacije rada (MOR) , od 175 miliona migranata u svetu 56 miliona živi u Evropi, a od njih 27,5 se bavi privredom. U nekim evropskim zemljama, na primer u Luksemburgu i Švajcarskoj, učešće stranaca u ukupnom broju radne snage dostiže 25%.

Oni uglavnom rade na onim radnim mestima koja ne privlače lokalne stanovnike: rade prljave, teške poslove za koje nije potrebna kvalifikacija, poslove za koje je potrebna niža ili srednja kvalifikacija u sferi usluga, rade na održavanju čistoće i posluge u privatnoj sferi, sezonske poslove u domaćinstvima i turizmu.

Nelegalni migranti koji prema podacima MOR-a čine 1/3 svih međunarodnih migranata predstavljaju mnogobrojni i praktično nekontrolisani segment svetskog tržišta rada. Oni su uglavnom zaposleni u sitnom ili u sivom sektoru ekonomije, čije se srazmere svakog dana povećavaju. Evropska komisija procenjuje da u pojedinim evropskim zemljama taj sektor obezbeđuje između 8 i 30% BDP-a, a u samoj Evropi ukupno 20%.

Ako se ne računa Istočna Evropa, zemlje u kojima je najviše sive ekonomije su Grčka (30 – 35% BDP-a), Italija (27,8% ), Španija (23,4%) i Belgija (23,4%). Središnje pozicije zauzimaju Irska, Kanada, Francuska i Nemačka (od 14,9do 16,3%).

Sivi sektor je počeo da se razvija posebno brzo posle krize 2008.godine. Njen najvažniji segment je trgovina drogom, čija je glavna pretovarna baza u Evropi na Kosovu. Narko trgovina je vrlo razgranata, u njoj rade kosovski Albanci, bugarska i turska mafija, češki kuriri, engleski dileri, italijanska Koza nostra.

A, sve to je samo najniža karika narkomafije koja čini uticajnu opšteevropsku međudržavnu strukturu, sa jakim osloncem u tajnim službama. Narkomafija u vladama evropskih zemalja igra ulogu „nevidljivog menadžera". Ilegalna migracija u tome predstavlja za nju nezamenljiv izvor iz koga u armiju prevoznika narkotika u senci pristižu sve novi i novi ljudi, koje evropsko društvo dovodi u bezizlazan položaj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EVROPSKI PRIJATELJI PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ I NJEGOVA POLITIČKA NEMOĆ U ZAŠTITI DRŽAVNIH INTERESA

 

Uoči predizborne kampanje 2012. godine, naprednjačke vođe su obećavale čitavih 100 milijardi evra stranih investicija. Umesto toga, uništili su ili opljačkali mnogo više od te cifre. Posle besomučne pljačke, na red je došlo i vađenje duše.

Vučićeva vlada predaje Albancima na upravljanje i izvorište srpske duhovnosti i kulture na Kosovu i Metohiji. Glad, beda, siromaštvo, nasilje privatnih i sudskih izvršitelja, nuđenje građana Srbije kao najjeftinije radne snage na planeti, stvarnost su koja plaši sve misleće ljude. Smrt se nadvila nad Srbijom.

 

                       Nikola Vlahović

 

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija objavljenom ove godine pod nazivom "Izgledi za stanovništvo u svetu: Revizija 2015", Srbija se nalazi u procesu nestajanja. Naime, ovo istraživanje UN koje je radila grupa vrhunskih stručnjaka za demografska kretanja, govori da će za dvadeset pet godina broj živih Srba pasti ispod 5 miliona, sa galopirajućim trendom daljeg opadanja.

Ali, stanje u kome se Srbija danas nalazi, ukazuje i na još crnje prognoze, jer je za tri godine Vučićeve vladavine, država razorena u tolikoj meri, da u mnogo čemu više i nije država, nego teritorija atraktivna za širenje NATO pakta i albanske mafije.

Odlazeći predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, trebalo bi da putuje u Moskvu 28. oktobra ove godine. Biće to uvod u konačnu demontažu njegove lažljive politike i svega onoga što je ona sa sobom donela: pljačku, rasturanje preostalih državnih resursa, haos u sudskoj, zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, glad, izumiranje i zastrašujuće represije u svakoj oblasti života, nepodnošljivi nameti, masovno siromaštvo, kriminal i opšti pad moralnih vrednosti.

Vučić će u Kremlju morati da odgovori na mnogo pitanja, a jedno od njih je i pitanje statusa vojne neutralnosti, koju je on svojim veleizdajničkim aktivnostima već doveo u pitanje. U Moskvi ga čeka ministar odbrane Ruske federacije Sergej Šojgu (mada je taj susret neizvestan), koji će mu staviti na sto sve tačke koje je Srbija potpisala sa NATO paktom pred kraj prošle i početkom ove godine.

Naime, u pozadini svih sadašnjih dešavanje u Srbiji, kako ekonomskih, tako i političkih, nalazi se realizacija takozvanog Individualnog akcionog plana partnerstva (skraćeno: IPAP ) potpisanog između Republike Srbije i Severnoatlanskog pakta (NATO) koji je 20. decembra usvojila vlada Srbije, a 15. januara i Severnoatlantski savet.

Sporazum su, kako je poznato, potpisali ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić i ministar odbrane, Bratislav Gašić, a javnost u Srbiji je o tome obaveštena sa nekoliko rečenica citiranih iz agencijske vesti , kao da je reč o jednodnevnoj vremenskoj prognozi, a ne o daljoj sudbini ove države i njenog naroda.

Naime, prema sporazumu IPAP, Srbija se na taj način već našla u procesu "remodelovanja" a NATO pakt se postavlja kao garant potpunog gubitka suvereniteta Srbije i sprovođenja reformi u svim sferama društva .

Jednostavnijim rečnikom rečeno, to znači rasparčavanje države, korporativno preuzimanje svih vitalnih grana privrede, potpuno razaranje sistema nacionalne bezbednosti i odumiranje stanovništa.

"Reforme" koje predviđa IPAP, već su zadrle u politički i bezbednosni domen, vojna pitanja, naučnu saradnju, upravljanje krizama, sistem planiranja u vanrednim situacijama, zaštitu tajnih podataka…Na meti je "remodelovanje" političkog, etničkog, duhovnog, obrazovnog i svakog drugog bića srpske nacije.

Nakon što je u novembru 2011. napravljen prvi nacrt IPAP-a između Srbije i NATO-a, ruski ministar odbrane Sergej Šojgu je dve godine kasnije, prilikom posete Beogradu, direktno pitao tadašnjeg prvog potpredsedniku Vlade Aleksandra Vučića, kakve su namere srpske vlade u pogledu NATO pakta. Vučić mu je spremno odgovorio: "Republika Srbija se nikada neće priključiti NATO paktu".

Ovaj razgovor između Šojgua i Vučića vođen je u novembru 2013. Godinu dana kasnije, oktobra 2014, srpska vlada je dala ista uveravanja Moskvi, kada je predsednik Vladimir Putin posetio Beograd.

Mesec dana pre dolaska Putina u Beograd, međutim, Srbija je bila pozvana da u Njuportu (Velika Britanija) bude po prvi put učesnik na samitu NATO pakta. Vučić je to oberučke prihvatio.

Odobrenjem sprovođenja IPAP-a, 20. decembra 2014. godine, Vučićeva vlada je još jednom prevarila Rusiju, pa je danas Srbija članica i bez formalnog učlanjenja u NATO i može, protiv volje svojih građana, biti upotrebljena u eventualnom ratu Zapada protiv Rusije, ili bilo koje druge zemlje koja zasmeta američkoj imperijalnoj politici.

Kad se pojavi u Moskvi, 28. oktobra, Vučića čeka suočenje sa istinom: izigrao je ili pokušao da izigra sve strateške rusko-srpske sporazume, kako one vojno-bezbednosne, tako i energetske. Predsednik Ruske federacije Vladimir Putin i svi njegovi ministri i savetnici, kao i sve bezbednosne službe ove moćne imperije, odlično znaju da je srpski narod jedno, a njegove naopake vlasti nešto sasvim drugo. Kad se Vučić bude vratio iz Rusije, njegov privremeni boravak na poziciji neprikosnovenog vladara, biće ubrzano demontiran.

 

       Vođina "politička nemoć"

 

U nedelju, 11. oktobra ove godine, svi režimski mediji u Srbiji dobili su pismo koje je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, uputio državama-članicama Unesco, "izražavajući zabrinutost", a povodom slučaja nasilnog pokušaja učlanjenja lažne albanske države na Kosovu u ovu organizaciju.

Iz pisma se jasno vidi da aktuelni srpski tiranin ništa dobro ne želi ni Srbiji ni srpskom narodu. Mada je ovo sramno obraćanje sročeno tako da na prvi pogled izgleda kao da je on protiv banditske ideje, kojom bi lažna albanska država prisvojila naše duhovno i kulturno nasleđe, na kraju pisma, u samo nekoliko rečenica, Vučić stavlja do znanja da je prijem lažne države Kosovo u Unesco gotova stvar i da bi svi morali da se pomire sa tim!

Naime, u veleizdajničkom duhu, on ovo pismo završava sledećim rečima: "…Srbija je svojim dosadašnjim postavljanjem pokazala svoju punu posvećenost rešavanju svih otvorenih pitanja sa Prištinom mirnim putem i kroz dijalog. Srbija je protiv svake politizacije rada Uneska kao organizacije čija bi misija trebalo da bude promovisanje saradnje među državama kroz obrazovanje, nauku i kulturu.

Na kraju, mi jesmo mala zemlja, i teritorijalno i po broju stanovnika, nemamo političku moć kojom možemo da se suprotstavima onima koji sponzorišu ulazak Kosova u Unesco, ali je naša obaveza da celokupno čovečanstvo upoznamo sa protivpravnim i nemoralnim merama koje se protiv naše zemlje preduzimaju i time, ako ništa drugo, odbranimo istinu i ponos svih pravdoljubivih naroda u svetu…".

Vučić, dakle, ubeđuje građane Srbije da "nemamo političku moć" da sprečimo ulazak lažne albanske države u Unesco! To govori čovek koji tri pune godine laže kako "imamo najmoćnije prijatelje na svetu".

Da postoji politička opozicija u Srbiji, i da postoje medijske slobode, i ova notorna laž bi odmah bila demaskirana! Jer, prava adresa na koju predsednik srpske vlade trebalo da se obrati su Ruska federacija, Vaseljenski patrijarh, patrijarh Ruske pravoslavne crkve, poglavar katoličke crkve, Papa Bergoljo (Franja), i konačno, Svetski kongres crkava, čiji je uticaj takođe nemerljiv na sve države članice Unesco, koje imaju odlučujuću ulogu u ovakvoj situaciji.

Na sceni je veleizdajnički posao, koji je Vučić najavio prilikom nedavnog kratkog i neslužbenog klečanja pred američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom, u nekoj sporednoj sobi. Reč je, između ostalog, o njegovom obećanju da će bespogovorno sprovoditi sve ono što SAD od njega očekuju u vezi sa priznavanjem albanskog Kosova, u šta spada i članstvo albanske nadri-države u Unesco.

Dan uoči odlaska u Brisel 14. oktobra (na unapred planiranu večeru sa predsednikom vlade samoproglašenog albanskog Kosova, Isom Mustafom), Vučić je pročitao svih 36 tačaka za pregovaračko Poglavlje 35  , koje se tiče pitanja Kosova i Metohije. Među tim tačkama ima barem pola onih koje su direktno uperene protiv daljeg opstanka Srba na Kosovu.

Ali, onda ga je iznenadio amandman Nemačke, kojim se od Srbije zahteva bezuslovno priznanje Kosova, predaja jezera hidrosistema Gazivode, uz obavezu da srpska ministarstva kvartalno podnose izveštaje o svom radu albanskim vlastima u Prištini!

Vučić je ostao šokiran, a naročito kada je šef vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, javno rekao šta se od Srbije traži, a što je Vučić očigledno nameravao da prećuti.

A prećutao je ono šta mu je rekla delegacija Srpske pravoslavne crkve (sa kojom je dva dana kasnije imao sastanak u Vladi) na čelu sa patrijarhom, koja je od njega zahtevala da odmah prekine pregovore sa EU.

A drugi put se nije oglasio povodom sastanka sa ambasadorima Kvinte, što govori da je u nokdaunu, jer se od njega traži da odmah uvede sankcije Rusiji!

Ali, kako je posle tog sastanka rekao Majkl Devenport: posao mora da se uradi do kraja!

 

       Otima od gladne Srbije i daje stranim profiterima

 

Da ne bi povredio svoje američke mentore, Vučić ne pominje da su Albanci na Kosovu uništili više od 250 pravoslavnih spomenika, crkava i manastira,  a da preostale treba da štite oni koji su ih razarali! Taj zločinački posao nije bio ništa manji od onoga koji sada rade manijaci takozvane Islamske države na terenima istorijske nekropole Palmira i širom Bliskog Istoka! Šta onda, i u ovom slučaju, Vučić može da donese Srbiji osim nesreće?

Ali, da bi bilo jasnije šta je prava pozadina albanske kampanje za ulazak u Unesco, treba se osvrnuti i na izjavu ambasadora Srbije pri ovoj organizaciji, profesora Darka Tanaskovića, koji je albanski juriš na vrata Uneska nazvao "…delom strategijskog i sistematično sprovođenog plana međunarodnog afirmisanja državnosti ove teritorije pod protektoratom UN-a, sa krajnjim ciljem njenog ulaska u Organizaciju ujedinjenih nacija…", posebno napominjući koje su posledice svega toga po državu Srbiju: "…Ako uspeju da se prokrijumčare u Unesco, predstavnici Kosova bi se ovom organizacijom pre svega koristili kao arenom za stalne političke provokacije…".

Vučićeve laži o "borbi za srpsko Kosovo", demaskirao je i šef Delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkl Devenport, u izjavi datoj 12. oktobra, u vezi sa nacrtom pregovaračke platforme Evropske unije za poglavlje 35, koje se odnosi na Kosovo, kaže da tu nije reč o zahtevu za priznanjem nezavisnosti južne srpske pokrajine, već o sprovođenju dogovorenih obaveza iz dosadašnjih sporazuma: "…Nije reč o pritiscima, već o nastavku dijaloga. Reč je o sprovođenju obaveza koje proističu iz sporazuma od 19. aprila 2013. i ostalih sporazuma u okviru dijaloga, s ciljem sveobuhvatne normalizacije odnosa između Beograda i Prištine . O tome je uvek bilo reči!".

Dakle, Devenport ovde jasno govori o tome da je Vučić još 2013. godine (zajedno sa Dačićem) stavio potpis na priznanje nezavisne albanske države na Kosovu i da to danas više nije tema, nego "normalizacija odnosa dvaju država", kako su to pojedini evropski "kuferaši" odavno rekli, nimalo diplomatskim rečnikom.

Već u ponedeljak, 12. oktobra, Aleksandar Vučić je u Jagodini, pred nasilno okupljenom moravskom sirotinjom, održao vatreni govor u slavu italijanske kompanije "Vibac", koja je od njegove vlade dobila najbolji prostor u Industrijskoj zoni na Koridoru 10, kako bi sagradila fabriku na površini od 65.000 kvadratnih metara.

Izvesni "gospodin Masini", imenovan je za direktora novoosnovane firme "Vibac Balkani" i odmah se pohvalio kako su mu Vučić i Dragan Marković Palma garantovali "najjeftiniju radnu snagu u Evropi".

Istovremeno, "Vibac Balkani"  dobija kao subvenciju Vlade Srbije 8 hiljada evra po zaposlenom radniku, mada su realne plate u ovoj fabrici unapred određene i neće prelaziti 200 evra! Vučić je ponovo zavukao ruku u džep srpske sirotinje, kako bi nagradio strane profitere. "Gospodin Masini" će mu se odužiti za ovakvu uslugu odgovarajućom cifrom. Baratajući poklonjenim parama, avans je sa lakoćom već uplatio.

Nije teško zaključiti koliko je na taj način već zaradila firma "Vibac Balkani", pre nego što je uopšte počela sa proizvodnjom. A kakav profit očekuje od najcrnje eksploatacije domaće radne snage, govori i podatak da je zarada od izvoza već u prvoj godini čistih 150 miliona evra!

Na stotine ovakvih stranih firmi zaradilo je samo od subvencija za koje nisu ničim garantovale Vladi Srbije!

Jedan od takvih primera je i slučaj pirotskog preduzeća "Prvi maj", koga je najpre država otkupila a onda ga poklonila slovenačkom preduzeću "Mura", koji je u tom trenutku bio u stečaju! Dakle, Srbija je platila iz Fonda za razvoj slovenačkoj kompaniji 4,5 miliona evra, da bi zaposlila 1.200 radnika koji su već bili zaposleni!

Sad Pirot nema ni tu svoju nekada čuvenu fabriku, a plaćeno je zapošljavanje 1.200 ljudi i proizvedeno 1.200 socijalnih slučajeva! Ovakve kriminalne radnje proglašene su "privlačenjem investicija". Istovremeno, Vučićeva vlada u državnoj upravi ima čak 63.000 konsultanata i niko ne zna čemu oni služe, jer odluke o velikim pljačkama srpske privrede, donosi on sam.

 

    A 1. Nikolić protiv Vučićevog puzanja

Na sastanku održanom sa stranim ambasadorima i novinarima, dana 16. oktobra ove godine, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, u prisustvu ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, odlučno je odbacio svaku pomisao da Srbija prihvati uslove iz "nemačkog amandmana", kritikujući EU što je podržala i prijem Kosova u UNESCO, navodeći broj srpskih svetinja, manastira i crkava koje su Albanci uništavali širom pokrajine punih 15 godina, napominjući da je reč o sakralnim objektima starim i više vekova.

Takođe, Nikolić je pomenuo i izbijanje građanskog rata ako bi "neki" priznali Kosovo, misleći tom prilikom na Vučića. I većina srpskih medija protivi se svakoj pomisli da se prihvate uslovi iz "nemačkog amandmana". Aleksandar Vučić se o tome još nije izjasnio, ali je rekao da mu "ne pada na pamet da pokvari svoje odnose sa Nemačkom".

 

    A 2. Španski portal "Minuto digital": Kosovo je srpska zemlja od davnina, a sada „republika" balkanskih gangstera i islamskih terorista

U tekstu španskog portala ‘Minuto digital’ za koga piše Alberto Ramos, specijalista za pitanja islamizacije hrišćanskih zemalja, autor na primeru otetog Kosova i Metohije govori šta uskoro čeka celu Evropu.

"…Od slučaja Kosova ništa ne može da nam uputi jasniju i sadržajniju poruku o sopstvenoj budućnosti kao Španaca i kao Evropljana ugroženih od strane istog procesa koji je doveo do ovakvog Kosova, srpske zemlje od davnina (i gotovo ispraznio njihovu originalnu populaciju a legalizovao put terora i nasilja), a sada „republike" balkanskih gangstera i islamskih terorista.

I to uz blagoslov Zapada koji je izdao svoju suštinu i odrekao se svoje istorije.

Kosovo je trijumfalna paradigma za migraciju nekontrolisanu invaziju i islamizaciju napadnute zemlje. Muslimansko stanovništvo se nije integrisalo, jer ima kritičnu masu da ospori uspostavljenu vlast na okupiranoj teritoriji i počinje da je napada do konačnog osvajanja.

Jednostrano proglašena nezavisnost uzurpirane srpske pokrajine uzrokuje rođenje druge paradigme: Paradigma na Kosovu, direktan rezultat islamskih pravila koja propagiraju da Islamska zajednica ne bi trebalo da poštuju zakone države ‘nevernika’, i mora svim sredstvima (vojnim, ekonomskim i demografskim) da se pobuni svim snagama kako bi se otcepila od ‘zle države bezbožnika’ i živela po pravilima Kurana.

Pobeda Islamske mafije na Kosovu može da bude ilustracija onoga što čeka zapadnu Evropu u bliskoj budućnosti. Krugovi nekih muslimanskih zajednica stranog porekla u našim zemljama će prerasti u većinu.

Prvo glasno, a onda će „eksplodirati" zahtevi za pravo da žive u skladu sa islamskim propisima i, u vreme kada smatra odgovarajućim, uzeće oružje u ruke dok to i ne ostvare. Tada ćemo se setiti da je Srbija surovo izdana, ponižena i lišena svake milosti i solidarnosti od evropske laboratorije paradigmi.

Moramo napomenuti da smo svedoci libanizacije, čak i balkanizacije Evrope. Ono što smo videli u Libanu 70-tih godina nakon masovnog priliva izbeglica (Palestinci proterani sa svoje zemlje od strane jevrejske države) koji su razbili uspostavljenu ravnotežu (zajedno sa eksplozivnim rastom muslimanskog stanovništva u zemlji sa istorijski hrišćanskom većinom) posejalo je poremećaj i neslogu a ponovilo se nekoliko decenija kasnije na Kosovu, sa jedinom razlikom što je ovde proces invazije trajao vekovima.

Kada su palestinci naselili Liban i problemi su se naselili sa njima. Isto važi i za Kosovo gde su sekularna naselja etničkih Albanaca, favorizovana od strane otomanskih Turaka, udvostručena nekontrolisano migracijom Albanaca muslimana, naročito proteklih nekoliko decenija.

To je, u istorijski kratkom vremenskom periodu, promenilo etničko i socijalno tkivo strukture srpske pokrajine.

Isto će se desiti i ovde. Počinje sa zahtevima zajednica dok uskoro okupatori više ne budu želeli da priznaju autoritet i vlast države koja ih je primila i otcepiće se neki delovi, zatim gradovi a posle i čitavi regioni a protiv labavosti i neefikasnosti vlade pozvane da uvede red i zakon, ovi stranci će postati oholi i agresivni zbog njihove brojnosti i neće oklevati da uzmu oružje u ruke i pokrenu se u ime Alaha kako bi osvojili dugo priželjkivanu zemlju.

To je dobro uspostavljen i uspešan plan već oproban u prošlosti. Prvi rafal će biti tamo gde će se počiniti prvi zločini kojima se može odmeriti reakcija države koja se zauzima, uslediće kontrola okupirane teritorije, sprovođenje sopstvenih zakona i konačno čišćenje autohtonog stanovništva nasiljem a zatim brojnim ubistvima ubrzati egzodus i isprazniti teritoriju od prvobitnog stanovništva.

Na Kosovu smo videli kako je hrišćanski narod preplavljen u nekoliko decenija od legiona stranaca koji su došli da preotmu zemlju proterivanjem zakonitih vlasnika. Srbi su pokušali da se odupru toj agresiji, mi ne izgledamo tako sposobni.

Obično sve počinje neredima, spaljivanjem vozila, napadima na administrativne kancelarije, često uznemiravanje autohtonog stanovništva u njihovim domovima, radnim mestima, crkvama dok se teror ne nametne kao svakodnevnica.

Država je nesposobna iz različitih razloga da efikasno, dužnom silom, odgovori pobunjenicima i završava se time da se situacija progalašava ‘trulom’ i nekako prihvati činjenicu da bi samo jednim delom to moglo neslavno da se reši. Pogledajte samo Belgiju, Švedsku, Francusku i druge zemlje oko nas.

Postepeno, određena naselja će biti napuštena od strane vlasti a policija će dolaziti samo u retkim prilikama i to naoružana teškim oružjem. Okupatori će uspostaviti svoju vlast, nametaće svoje zakone, terorisaće lokalno stanovništvo. Jednog dana počeće da pale kuće, škole, biblioteke, supermarketi će biti prazni, pljačke i razbojništva će ovladati na ulici, teror je uspostavljen.

Starosedeoci će gledati svoje kuće opljačkane, svoje automobile kako nestaju u plamenu uz krike ‘Alahu ekber’! A onda stalno napadani, osiromašeni i bespomoćni ljudi će otići u izbeglištvo ostavljajući za sobom na poklon teritoriju varvarima. Osvajanje je završeno.

Juče se dešavalo na Kosovu, sutra u regionima Evrope, francuskim pokrajinama, Andaluzija, Valensia, Katalonija…Preterivanje, katastrofičnost, anti-islamsko trovanje, islamofobična kleveta? Kada muslimani budu većina šta će se desiti u nekim delovima Grenade, Alisantea, Ampurdana, šta će se desiti?

Sačekajmo nekoliko godina i neće biti mesta sumnji. A možda i sumnja napusti svoje domove i svoja naselja. ‘Od Indonezije do Andaluzije’ to je program. Nema više skrivanja, ne kriju svoju igru. Vreme je da i mi to shvatimo ozbiljno…"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije