Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > REEKSPORT ROBE U RUSIJU JE NAJUNOSNIJI BIZNIS U SRBIJI DOK EVROPA UNIŠTAVA SRPSKU PROIZVODNJU!!!

REEKSPORT ROBE U RUSIJU JE NAJUNOSNIJI BIZNIS U SRBIJI DOK EVROPA UNIŠTAVA SRPSKU PROIZVODNJU!!!

17. априла 2015.

 

Tržište hrane u Srbiji više ne pripada srpskoj agroprivredi, nego stranim uvoznicima idomaćim tajkunima. Domaći poljoprivredni proizvođač je planski uništen kako ne bi biokonkurentan stranim kompanijama i uvoznom lobiju. Stočni fond je takođe potpuno uništen iz istih razloga. Samo od početka ove godine uvezeno je više od četiri miliona grla stoke iz EU! O razmerama orgomnog kriminala u poljoprivrednoj i prehrambenoj industriji, koji se dešava pod okriljem postojećeg režima, govori i poslednji skandal kada je nekoliko službenika Ministarstva poljoprivrede, učestvovalo u ilegalnom reeksporta voća, povrća i mesa u Rusiju iz Evropske Unije, čime je direktno ugrožen status Srbije kao najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom.

 

                   Vuk Stanić

UNISTAVANJE DOMACE POLJOPRIVREDE I SELFI MINISTARA-7

 

Ali, to je samo deo mafijaškog odnosa nekoliko interesnih grupa u vrhu srpske države, prema domaćem tržištu, koji su bili uzrok i izazvali posledice planskog uništavanja agrara, stočarstva i tržišta hrane u Srbiji.

Ekonomski rat koji su Sjedinjene Američke Države objavile Ruskoj federaciji, Srbiju godišnje košta više od milijardu dolara.

Umesto da Srbija ovaj sukob iskoristi i da podstakne proizvodnju viškova, plasira ih u Rusku Federaciju, sve je veći broj privrednika koji sankcije koriste za ilegalan reeksport robe iz EU na rusko tržište.

Privredni sukob sa Rusijom koji je započela Amerika, a u koji je uvučena i Evropska Unija, prošle godine je delovao kao šansa za ekonomski boljitak za Srbiju, jer ima (još uvek) status najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom.

Nakon više od od godinu dana, statistike pokazuju da izvoz srpske robe u Rusiju zaista raste. Na žalost, zbog kriminalnog ponašanja, odnosno reeksporta mesa iz Evropske unije, izgubili smo pravo da tamo po povlašćenim uslovima izvozimo mesne prerađevine, dok je pozitivan efekat rasta izvoza u Rusiju potpuno uništen nekontrolisanim uvozom iz Evropske unije!

Zemlje Evropske unije suočavaju se sa viškom poljoprivredne robe koja je ranije prodavana na ruskom tržištu. Viškove je nemoguće prodati pa su poljske jabuke, španske pomorandže, danske krmače, nemačke mesne prerađevine i slična roba nikada jeftinije…

Te proizvode po damping cenama sada masovno uvoze domaći tajkuni. Zbog takvog nekontrolisanog uvoza, i na našem tržištu su se pojavili viškovi. Otkup proizvoda od malih domaćinstava u Srbiji skoro da je u potpunosti obustavljen. Mala domaćinstva nisu dovoljno velika da proizvode koje su od njih otkupljivali tajkuni sada sami plasiraju u Rusiju.

Zbog svega ovoga, danas više od 100.000 seoskih gazdinstava, zavisi od milosti države. Država ih kako su to mediji prikazali po pitanju mleka "nije ostavila na cedilu".

Bivši ministar poljoprivrede, danas savetnik predsednika Vlade, Dragan Glamočić, javno je, pred televizijskim kamerama, obećao da će država otkupiti viškove mleka. Uprkos tome, posao je tako organizovan da će od ove odluke srpske Vlade profitirali veliki igrači, od njih će država kupovati mleko po visokim cenama, sve dok se ne stvori potreba da oni moraju mleko da kupe od domaćih proizvođača.

Oni će kada dođe taj trenutak mleko kupovati po ranijim niskim otkupnim cenama. Ovo znači da će tajkuni koji su nekontrolisano uvozili mleko po damping cenama, i izazvali neprirodne viškove, još jednom profitirati.

Na žalost, posao sa mlekom nije jedini posao gde su se pojavili viškovi. Nekontrolisani uvoz doveo je do viška mesa, voća i povrća. Spas za naše male proizvođače bio bi da neko od njih otkupi viškove i plasira ih u Rusiju. Službenici EU našoj vladi su prošle godine skrenuli pažnju da ne sme to da uradi.

Istovremeno, sve je veći broj onih koji se jednostavno odlučuju da viškove robe uvezene iz EU, reeksportuju u Rusiju.

Istraživanje koje je sprovela Redakcija, pokazuje da je nekoliko službenika Ministarstva poljoprivrede učestvovalo u pomaganju prilikom ilegalnog posla reeksporta, voća, povrća i mesa u Rusiju iz Evropske Unije (EU).

Izvor Redakcije, dobro upućen u detalje istrage o ovim kriminalnim radnjama, objasnio je kako je funkcionisala ova kriminalna mreža: "…U pitanju su ljudi koji imaju iskustva u zloupotrebama službenog položaja. Oni nisu potpisali nijedan dokument. Privrednici koje su savetovali i kojima su pružali informacije o načinu rada inspekcija i tome kada će koji granični prelaz biti kontrolisan ne žele da svedoče protiv njih. Što se tiče motiva za reeksport robe iz EU u Rusiju u pitanju su dva slučaja-visok profit i namerno kvarenje odnosa između Srbije i Rusije…".

Proteklih meseci, neki privrednici koji se nikada nisu bavili izvozom u Rusku federaciju, počeli su da se raspituju o načinima na koje se roba tamo izvozi. Drugi motiv je finansiran iz fondova službi zemalja NATO pakta, koje preko nevladinih organizacija i fantom-firmi registrovanih u Srbiji, plaćaju službenike u srpskim ministarstvima, da rade u njihovom interesu.

U pitanju su službenici (izabrani na takozvanim nestranačkim konkursima) koji su domaćim tajkunima preporučeni od strane stranih ambasada kao perspektivni i sposobni mladi ljudi, zbog čega su im i tajkuni otvorili vrata za "dodatne poslove". U tim poslovima država ima štetu, tajkuni ekstra profit, a službenici ministarstava dodatnu zaradu znatno veću od državne plate.

Sve njih štite postojeći zakoni, na način da su praktično nesmenjivi, a najuticajniji mediji ih predstavljaju kao nezamenjive. Više puta su protiv njih podnošene krivične prijave i obuhvatani su krivičnim istragama. Kada je istraga o reeksportu robe u Rusiju pokrenuta, njihova imena su ponovo isplivala…

Tužilaštvo, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Carina ispituju firme koje su, uz falsifikovanu dokumentaciju, pokušale ili izvozile robu u Rusiju. Tako se, između ostalog, saznalo da su, na primer, jabuke iz Evropske unije deklarisane tom prilikom kao voće poreklom iz Srbije!

Slično je rađeno i sa mesom. Sve to je bilo nemoguće uraditi bez podrške insajdera u ministarstvu poljoprivrede. Ovo su na nezvaničan način saopšteno i većini medijskih kuća iz Ministarstva policije i srpskog Tužilaštva. Informacije o službenicima koji su umešani u ovaj kriminalni posao, ne saopštavaju se ni zvanično ni nezvanično.

Informacije do kojih je došla BIA, kriju se takođe, jer je praksa iz afere sa aflatoksinom pokazala da strane plaćenike u našim ministarstvima štite inostrani centri moći, koji su jači od svih naših službi i svih naših institucija.

Izvođenje ovih ljudi pred lice pravde, unapred je osuđeno na propast, jer nije za očekivati da srpsko pravosuđe, koje je birano po volji i merilima Zapada, primeni zakon na subverzivnu mrežu zapadnih kompanija u Srbiji.

Što se tiče firmi koje su učestvovale u kriminalnom reeksportu robe iz EU u Rusiju, u pitanju je, između ostalog i „Agrojom 77" (koja je namenski osnovana krajem januara, sa 500 dinara osnivačkog kapitala!). Zvanični podaci ruske carine govore da je u poslu reeksporta voća iz EU u Rusiju, preko „Agrojom 77" učestvovao i izvesni Vladimir Evgenevič Gordejčuk.

Domaće tužilaštvo istražuje firmu „Sojapromet" iz Aleksinca, za koju se sumnja da je sredinom marta, pokušala preko Subotice izvoz 20 tona evropskih jabuka sa falsifikatom o poreklu.

Reč je o firmi koja se bavi izvozom voća i povrća. U međuvremenu, javnost priča o velikoj razlici u ceni koja se ostvaruje nelegalnom trgovinom. Trgovci koji prepakuju voće iz EU u Srbiji, i prodaju ih Rusima, kupuju po ceni od 30 evro centi, dok je cena istog voća u Srbiji od 40 do 50 evro centi.

Poljaci, zbog kontra sankcija Rusije, ne mogu da prodaju svoje voće na tržištu te države. Sa druge strane na uvoz jabuka iz EU se ne plaća carina, kao što se carina ne plaća ni na izvoz voća, iz Srbije, u Rusiju.

Sve što preduzimljivi preduzetnik treba da uradi je da od Poljaka otkupi jeftine jabuke, napravi papire u kojima piše da ih je kupio od seljaka u Srbiji, da ih potom proda Rusima kao srpske.

Kvalitetno falsifikovanje papira je nemoguće, ako nema saradnje sa ljudima unutar Ministarstva poljoprivrede, jer se takvi papiri proveravaju od strane carine. Provera se sastoji i od toga što se kontaktira nadležno Ministarstvo i njegove inspekcije…

Rublja je u poslednje vreme počela da raste u odnosu na dolar zbog čega je ceo posao dodatno isplativ, a pokušaji ovakvih prevara su sve češći. Carina je tim povodom saopštila i da im je jasno da će pokušaja zloupotreba biti još.

Zbog toga su se kako kažu pre nekoliko meseci obratili kolegama iz BIA, MUP, Poreske uprave i fitosanitarne inspekcije. Oni tvrde da je pre mesec dana firma „Kul fud" iz Beograda pokušala je da izveze 20 tona jabuka na Terminalu Beograd uz falsifikovane papire u kojima je pisalo da se radi o domaćim jabukama.

 

      Kupićemo i ono što ne moramo

 

Insistiranje evropskih i američkih diplomata da država ne podstiče i ne organizuje male proizvođače da izvoze u Rusiju, dodatno otežava poziciju porodica koje su proteklih dva veka živele od svoje zemlje.

Velike kompanije su zahvaljujući događajima od petog oktobra do danas stekle poziciju koja se može opisati sa: "Mogu da kupim od tebe ali ne moram, zato spusti cenu ili baci robu u kanal."

Godinama u nazad je poznato da oni prave monopolski dogovor o otkupnoj ceni suncokreta, dogovor o ceni mesa, ceni kukuruza, ceni soje…Oni su najveći deo uvoznog lobija, i direktno su odgovorni za propast srpskog sela, prehrambene industrije, ali i razlog zašto ne postoji nada da će se oporaviti industrija poljoprivrednih mašina.

Kada se uporede poljoprivredni sistem Srbije iz vremena SFRJ i ovaj koji postoji danas, jasno je da je nekadašnji sistem imao sve što je potrebno (uvozio je jedino dizel gorivo nužno za poljoprivredne mašine). Danas, zbog povećane proizvodnje goriva domaće naftne industrije (NIS) i mogućnosti proizvodnje bio-dizela, ni dizel ne bi morali da uvozimo. Ali, danas uvozimo gotovo sve poljoprivredne proizvode koji postoje.

Činjenica je da ne možemo proizvoditi limun, kivi i banane, ali nikome nije jasno zašto uvozimo šljive, šargarepu, zašto pored čuvenog Instituta za kukuruz uvozimo svake godine nova semena sumnjivog kvaliteta.

Današnji ekonomski sistem nikada ne bi izdržao sankcije UN, koje su nam uvedene u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Kada bi nam u ovom trenutku uveli takve sankcije narod bi verovatno po ulicama umirao od gladi. Država je devedesetih, u vreme sankcija, uspevala da obezbedi dovoljne količine hrane uprkos sankcijama zahvaljujući nasleđenom sistemu iz vremena SFRJ.

Ekonomija Srbije devedesetih nije do kraja kolabirala zahvaljujući poljoprivrednom sistemu nasleđenom iz SFRJ. Država je posedovala veliki stočni fond, svu neophodnu poljoprivrednu mehanizaciju, sistem je sam sebi proizvodio, seme, đubrivo…

Na žalost uništenjem domaće valute, prvo kroz hiperinfalciju, a potom kroz konstantnu inflaciju, kreirana je nesigurnost kod subjekata u ovom sistemu koji je tada na veštački način postao neisplativ.

Država je propisivala otkupne cene, sa rokovima plaćanja tokom kojih je novac koji bi kombinati i veliki poljoprivredni subjekti dobijali postojao bezvredan (zato je tada proizvodnja ulja "Dijamant" bila neisplativa, a danas novom gazdi donosi visok profit).

Sa druge strane, ljudima bliskim režimu dodeljivane su povlastice odnosno ekskluzivna prava izvoza isplativih poljoprivrednih proizvoda koji nisu bili obuhvaćeni sankcijama. Maline i pšenicu u inostranstvo je mogao da proda samo ko ima izvoznu dozvolu.

Sistem koji je preživeo sankcije i pogrešnu ekonomsku politiku, umesto da sada bude oporavljen, potpuno je razmontiran 2000. godine. Posle petog oktobra 2000., ova država je počela da uvozi poljoprivredne artikle koji pedeset godina pre toga nisu uvoženi!

Počelo se sa uvozom semena i sadnih materijala, a sa druge strane, kombinati i fabrike koji su bili u vlasništvu radnika i seljaka, potpuno su uništeni. Sve to nije moralo da se desi, baš kao što IMT, IMR i ZMAJ nisu morali da budu prodati odnosno uništeni.

Dokaz da su ove fabrike mogle da prežive je činjenica da u Srbiji postoji tržište za mašine koje su proizvodili. U Srbiji je danas registrovano 30.000 kombajna, koji zbog starosti u narednih deset godina treba da budu zamenjeni. Oni koji ih budu prodavali našim seljacima ove mašine, zaradiće tri milijarde dolara!

Da nije uništen, naš čuveni proizvođač poljoprivrednih mašina, "Zmaj", mogao bi da dobije deo tog kolača, ili možda ceo taj posao, a sa prihodovanim novcem mogli bi da reinvestiraju u unapređenje proizvodnje.

Srpski traktori su takođe stari u proseku trideset godina, pa će i ove mašine narednih deset godina biti menjane. U Srbiji je registrovano 400.000 traktora, prosečna cena novog traktora inostranstvu je 30.000 dolara.

To znači da će ovo tržište u Srbiji u narednih deset godina nekome doneti 12 milijardi dolara. Drugim rečima ekonomski je bilo neopravdano uništiti IMT. U prilog tome ide i činjenica da je u Srbiji registrovano više od dva miliona priključnih i drugih poljoprivrednih mašina, od prikolica, vršilica, motokultivatora, drljača…

Kada se sve to uzme u obzir, čini se da sa takvim tržištem ni IMR u Rakovici nije morao da bude zatvoren. Mogao je uspešno da posluje samo snabdevanjem druge dve fabrike. Kada bi te tri fabrike proradile, onda Vlada ne bi morala da juri i moli investitore da ulože novac u Železaru u Smederevu.

Čak i kada bi Železara poslovala sa gubitkom, a pod uslovom da pomenute tri fabrike ostvaruju pozitivnu nulu, isplatilo bi se da iz budžeta ispeglamo gubitak Železare.

Broj radnih mesta koja bi smo imali u sva četiri sistema, punio bi kroz doprinose penzioni zdravstveni i druge fondove.

Ovde treba biti pošten i reći da gospoda tajkuni nikada sami ne bi uspeli da unište ovako veliki i funkcionalni poljoprivredno industrijski sitem. Veliku pomoć u tome im je pružio strani faktor.

Stranci su razbijanje ovog sistema započeli razbijanjem Jugoslavije i uvođenjem sankcija Srbiji i svima koji nisu hteli da se otcepe od Srbije. Sledeći korak zapada je bio da nam posle petog oktobra umesto demokratije instaliraju kriminal, umesto tržišne ekonomije korupciju i uspostavljanje monopola. U te monopole uključeni su stranci koji su kupovali firme u Srbiji, ali i oni ljudi iz vremena Miloševića koji su imali izvozne dozvole i koji su imali svoju ulogu u iznošenju novca na Kipar.

Kada je ozloglašena američka kompanija Monsanto tražila da u Srbiji plasira svoje proizvode, sa njima je ugovor odmah potpisao Kostićev MK Komerc. Treba naglasiti da strani faktor ne igra samo na jednu kartu i da globalne korporacije i strane diplomate osim što izdaju naređenja domaćim političarima i tajkunima imaju i neku vrstu stalnih predstavnika u našim ministarstvima.

Očigledno je da tu funkciju u Ministarstvu poljoprivrede obavljaju državni sekretar Danilo Golubović, Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur i načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Kakva god afera da se pojavi (Aflatoksin, torte sa đubreta, prerada mesa uginulih životinja, prerada mesa svinja zaraženih svinjskom kugom, epidemija ptičijeg gripa, pandemija klasične kuge svinja), neko od ovih "stručnjaka", uglavnom Sanja Čelebićanin, pojavljuje se u medijima i narodu objašnjava da nije sve tako strašno.

Interesantno je da te medije kroz reklame finansiraju isti oni pobrojani tajkuni, ali im i političari sa vlasti preusmeravaju novac građana Srbije. Tako je, na primer, za dnevni list Blic, za šest godina vladavine Demokratske stranke preusmereno milijardu dinara iz budžeta.

Najviše novca im je preusmerio bivši ministar Oliver Dulić. Sa televizijom B92, i uništitelj srpske ekonomije, Mlađan Dinkić, sklopio je mnogo povoljnih ugovora i ministarstva koja je on vodio reklamirala su tamo gotovo svaku svoju kampanju, plaćaju ći im milionske iznose.

Plansko uništavanje domaće proizvodnje

Posao ilegalnog reeksporta prehrambenih artikala iz EU u Rusiju, trenutno je najunosniji biznis u Srbiji, jer su kazne prema licima koja su u to umešana na nivou najobičnijih carisnkih prekršaja.

Državni službenici koji zloupotrebljavaju položaj i pomažu mogli bi da odgovoraju jedino ako bi neko iz švercerskog lanca bio spreman da progovori. Istražujući kolika je šteta za Srbiju nastala zbog carinskog rata između Rusije, EU i Amerike došli smo i do ovih podataka…

Naime, kada je pre godinu dana obelodanjeno da je iz Srbije u Rusiju izvezeno više svinjskog mesa i mesnih prerađevina nego što može iz našeg stočnog fonda da se proizvede, Rusija je sa liste proizvoda koji nisu obuhvaćeni carinom skinula mesne prerađevine.

Od tada je u Rusiju bez carine moguće izvoziti živu stoku i smrznute polutke, ali ne i parizer-salame, šunke i pršute. Šteta nastala za našu privredu zbog ovakve odluke je za godinu dana veća od 350 miliona dolara.

Kada je pre nekoliko nedelja otkriveno da iz Srbije u Rusiju sada masovno stižu poljske jabuke, Ruska federacija, nije povukla toliko drastične poteze. Zapravo, Rusi su svesni da našoj privredi ne treba još jedan manjak i privremeno "progledali su kroz prste".

U Moskvi i drugim većim gradovima Rusije, ove zime je potreba za velikim količinama jabuka bila veoma izražena, jer zbog kontra-sankcija Rusije prema EU, nije ih bilo moguće nabaviti u dovoljnim količinama. Verovatno je to i razlog zbog koga su Rusi zažmurili na jedno oko i sačekali kraj zime. Kraj zime znači i kraj tolerisanja ovakvog ponašanja.

Istovremeno, uvoz viškova robe iz EU u Srbiju je podivljao u 2014. godini pa je u Srbiju uvezeno 18.000 tona smrznutog mesa. Mašinski otkošenog mesa treće kategorije uvezeno je 35.000 tona! Zbog ovolikog uvoza prerađenog mesa, opala je potreba za domaćim klaničnim kapacitetima, koji sada rade sa svega 30 odsto svojih mogućnosti.

Ovo je imalo za rezultat i veliki broj otpuštanja i smanjenja plata u klaničnoj industriji. Veliki deo stočnog fonda sa kojima su radile domaće klanice, bio je uvežen iz inostranstva! Od početka godine uvezeno je više od četiri miliona grla stoke iz EU (preciznije 4.150.000) odnosno 250.000 koza, 1.700.000 ovaca i 900.000 goveda, 1.300.000 tovljenih svinja. U istom periodu uvezeno je i 23.000.000 litara mlečnih proizvoda, odnosno mleka, pavlaka, jogurta, voćnih jogurta…

Kao dodatak gotovim proizvodima, uvoženo je i mleko u prahu za domaće voćne jogurte, sireve i druge proizvode. Ukupno je uvezeno čak 100.000.000 kilograma mleka u prahu.

Interesantno je da je iz Bosne i Hercegovine, koja nema fabriku za preradu mleka u prahu, uveženo čak 3.650 tona takvog mleka, dok se zapravo radilo o reeksportu ovog proizvoda iz Evropske unije! Iz BiH u Srbiju su ove godine uvožene čak i šljive i to 3.000 tona, dok su nam braća od preko Drine prodala i 3.000 tona sira.

Analizom posledica ovakvog uvoza dolazi se do zaključka da od prošle godine u Srbiji imamo 30.000 krava viška, čije mleko nema ko da otkupi. Zbog toga su na udar došli pre svega mali proizvođači, kojima je Ministarstvo poljoprivrede saopštilo: "U Evropskoj uniji držanje jedne krave se tretira kao držanje kućnog ljubimca."

Iz Ministarstva je i na druge načine jasno stavljeno do znanja da malim proizvođačima država ne planira da pomogne. U Srbiji ima 100.000 malih seoskih domaćinstava koja imaju do pet krava…

Ova domaćinstva su najviše pogođena, podivljalim uvozom poljoprivrednih proizvoda. Studija koja je izrađena za potrebe Vlade Srbije pokazuje da ukoliko bi se donela odluka da se zakolje 30.000 krava, to znači dohodak u vrednosti od 30 miliona evra, dok je gubitak zbog mleka i junadi koje bi te krave donele u toku naredne godine 110 miliona evra.

Iz studije koja je na pedesetak strana izrađena za potrebe predsednika Vlade Aleksandra Vučića, između ostalog se ističe da je: "…Srbija osamdesetih godina izvozila 30.000 tona bejbibifa van granica bivše SFRJ, dok je u druge republike zajedničke države prodavala dodatnih 20.000 tona…".

Tih 50.000 tona koje bi nam danas dobro došle, vredele bi između 300 i 400 miliona evra i značajno bi popravile spoljnotrgovinski bilans. Na žalost, zbog smanjenja stočnog fonda, Srbija se suočava sa viškom stočne hrane.

Zbog viška stočne hrane je zatvoreno više mešaona i manjih industrijskih proizvođača. Tu stočnu hranu veliki igrači otkupljuju jeftino od seljaka i potom je izvoze. U inostranstvu se potom našom stočnom hranom hrane tovljenici koji se nama prodaju, kao prerađeno meso ili kao živa vaga. Zbog ovoga se Srbija osim sa smanjenjem stočnog fonda suočava i sa smanjenjem broja radnih mesta u industriji prerade mesa, dok je trend gašenja malih seoskih domaćinstava u porastu.

Krivci za ovakvo stanje su poznati. To su Viktorija grupa, Karneks (odnosno, MK Komerc), Neoplanta, Zlatiborac, Imlek (koji proteklih meseci pomahnitalo uvozi mleko), Salford, Industrija mesa Matijević, Todorićev Agrokor i druge velike kompanije…

Vlasnici ovih firmi su u divljačkoj privatizaciji koju je sproveo Aleksandar Vlahović pokupovali, mlinove, šećerane, kupovinom velikih poljoprivrednih giganata postali su vlasnici desetine hiljada hektara obradive zemlje, ogromnih skladišnih kapaciteta, za voće povrće i žitarice.

Pošto imaju monopol nad obradivom zemljom i skladišnim kapacitetima oni utiču na cene otkupa svega. Sudbina malih proizvođača zavisi od njih. Priča o slobodnom izvozu u Rusiju, za male proizvođače je nemoguća misija, jer količine koje mogu da izvezu nisu dovoljne. Zato i od bescarinskog sporazuma profitiraju uglavnom veliki.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Advertisements
%d bloggers like this: